svetislav basara - uspon i pad parkinsonove bolesti

7/30/2019 Svetislav Basara - Uspon i Pad Parkinsonove Bolesti

1/200

ovek nije ivotinja zato to zna da je ivotinja, zato to zna

da je od roenja osuen na smrt i to zna da ivi unitavajui i da

gradi samo usmrujui.

Nikolaj Fjodorov

PAVEL KUZMI KASATKIN


2/200

MORBUS PARKINSONI

PREDGOVOR

Demjan Lavrentjevi Parkinson, izumitelj strane bolesti,

umro je od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lanim

imenom Nikolaj Nikolajevi Kuznjecov. Pod tim otrcanim imenom

Parkinson e provesti jo etrdeset i tri turobne mrtvake godine - sve

do perestrojke, glasnosti i raspada SSSR-a, raspada kome je (sada ve

rehabilitovani) Demjan Lavrentjevi ako je verovati injenicama iz

predstojee hronologije i biografije - i te kako doprineo. D. L.

Parkinson je, dakle, rehabilitovan zajedno sa stotinama hiljada to

realnih to fiktivnih logoraa; ponovo dobija kuu svog iilelog bia -

ime. Njegova bolest, meutim, pala je u zaborav; tavori u

poniavajuem statusu. I dalje je to morbus Parkinsoni, popularnije

parkinsonizam, ali saglasni su njeni preiveli savremenici - simptomi i

klinika slika nemaju nikakve veze sa izvornom Parkinsonovom

boleu. Tu se ne radi o mutaciji same bolesti, kao u sluaju

tuberkuloze koja neprestano pronalazi biohemijske strategije

prilagodavanja antibioticima; ne - parkinsonizam je, uostalom,

neizleiv; sada je to profani skup sindroma pozajmljenih od nekoliko

beznaajnih bolesti koji, posmatrani zajedno, najvie nalikuju

Alchajmerovoj. Moderni parkinsonizam je oigledno falsifikat. Ali:

zato falsifikovati bolest? Isto to pitanje mui i F. R. Voznesenskog,

istoriara koji ima pristup arhivama carske Ohrane, NKVD-a, KGB-a i

Lubjanke. Samo, odakle poeti? Neupueni - a u ovoj stvari svi su

neupueni - nisu ni izbliza u stanju da zamisle dimenzije tih arhiva, da


3/200

ne govorimo o neizmernom mnotvu dokumenata pohranjenih u njima.

(Prema nekim svedoanstvima1, te arhive sadre u sebi popis svih

puteva, gradova, sela, ulica, kua, ljudi, njihovih spisa i razgovora, koji

obuhvata poslednja tri veka.)____________________________

1 Vidi tekst Seanja na Demjana Lavrentjevia, V. L. Mekdonaljda.

U toj arhivi samo odeljak Mitrofanovsk (beznaajna varoica

u kojoj se Parkinson rodio) zauzima celih 57.400 kvadratnih metara savie od 459.789.490.567 dokumenata. Sve je tu, nita nije sakriveno,

ali da bi se sklopila slika nekog dogaaja, da bi se rekonstruisala

biografija nekog oveka, potrebne su decenije predanog rada.

Voznesenski nema kud. Odluuje se za metodu nasuminog iitavanja

dokumenata. Oslanjae se na intuiciju. Koristie esto ulo. Kada je re

o Parkinsonu, tako je najbolje. Sledeih meseci Voznesenskigrozniavo radi. Tu su i prvi rezultati - solidno dokumentovna

Parkinsonova biografija do uzrasta od deset godina. Ali tu nema

niega. Bar niega interesantnog. Sve se to moe proitati u

sladunjavim pripovetkama ruskih realistikih pisaca. Te pripovetke, te

sapunske opere pre pojave sapunskih opera, zapravo su obrasci

vaspitavanja i odrastanja ruskih deaka onoga vremena. Voznesenski,fanatini (kako samo Rus moe biti) poklonik knjievnosti, dolazi do

poraavajueg saznanja: da je realizam u ruskoj knjievnosti

upropastio rusku realnost; da je unitio jednostavnost ruske due; da je

pustio u opticaj apsurdnu ideju socijalne pravde; da je, konano, tako

mislio i Demjan Lavrentjevi, zapisujui na nekom mestu: Posle


4/200

Dostojevskog, umesto raznovrsnosti i arolikosti varijeteta ruske due,

preostalo je samo pet psiholokih tipova Rusa. Tipovi Stavrogina,

Raskoljnikova, Marmeladova, Lebezjatnikova i Svidrigajlova.

Ali, ako se nita znaajno ne dogaa u podrumima arhive, akofascikla (kasnije nazvana Uspon i pad Parkinsonove bolesti) pati od

anoreksije, na beznadenoj udaljenosti od ozbiljne istorijske studije, u

privatnom ivotu naeg istoriara javljaju se prve patoloke promene.

Jedne veeri dolazi kui i zatie suprugu, Valentinu Nikolajevnu, kako

se gola elja ispred ogledala uobiajen prizor u ruskim domovima

srednje klase. Meutim, brzo sledi neto neuobiajeno, neto krajnjeonespokojavajue za psihu oblikovanu u politikom sistemu

zasnovanom na materijalizmu. Na muevljev pozdrav, Valentina

odgovara govorei kroz mar: Zdravstvuj, daragoj! Nakon prvog

oka, Voznesenski trai pribeite u racionalizaciji. Sve prebacuje na

raun premora. Sve pripisuje nervnoj iscrpljenosti. Kratkotrajnom

poremeaju percepcije. Na istoriar, meutim, ne zna (ili ne eli dazna) jednu bitnu stvar: poremeaji percepcije ne postoje. Vidi ono to

vidi i s tim mora da se nosi kako zna i ume. (Koliko sutra sve e

ispriati Eduardu Mandarinovu, pesniku od koga emo sve ovo i

saznati, ne toliko iz potrebe da se poveri koliko u nadi da e mu

Mandarinov rei okani se gluposti, to on u izvesnom smislu i ini.

Vidi, kae Mandarinov, dane provodi itajui rukopise preispoljnihpijandura. Zar misli da to moe proi bez posledica?

Delimino uspokojen, Voznesenski nastavlja da pretura po

arhivskoj grai. Ali mnogo vie saznaje o unutranjem ustrojstvu i

skrivenom smislu arhiva samog nego o predmetu svog istraivanja.

Shvata da arhiv nije kolektivno pamenje ve kolektivni zaborav sveta.


5/200

Da ljudske zajednice, poput njihovih sastavnih delova - ljudi imaju

podsvest, matu i fantazije. Da su istraivai arhiva neka vrsta virusa.

Ipak, ima izvesnog napretka. Zapravo - znaajnog napretka. Pronalazi

primerak zabranjenog asopisa Novi ivot sa Parkinsonovim lankomIstorija moje bolesti. U lanku nalazi vane reference, koje donekle

suavaju polje istraivanja. Voznesenski je ushien. Ushienost, to je

pravilo, vodi u potitenost. Iste veeri hvata samog sebe u jednoj

veoma, veoma onespokojavajuoj polusvesnoj raboti. Sedi tako on,

Voznesenski, gleda televiziju, cepa povelike komade novinskog papira

iz Pravde, stavlja ih u usta i u slast jede. Krajnje neprijatna situacija.

To to je Valentina Nikolajevna onomad govorila na mar (i nekoliko

puta kroz isti otvor govorila u snu) moe se pripisati nesavrenostima

percepcije. Ali nema takvog umora, tako nesavrene percepcije, kojima

se moe opravdati nepobitna injenica da jede papir i da u tome nalazi

jedno gotovo spiritualno zadovoljstvo.

Te noi, Voznesenski uopte nije spavao.

Mandarinov e ga koliko sutradan umiriti. Feda, kae mu

poeta, provodi ivot meu hartijama, pretvara se u hartiju, ta je

udno u tome ako ovde-onde trpne i pojede neki komad? Uostalom,

mi smo odrasli u sistemu u kome je oblast onoga to se naziva

normalnim bila poprilino skuena. Treba proiriti um. Ko zna ta sve

ne jedu ljudi na Zapadu. Bitna je samosvest. Jedi ta ti se jede. Mora

da je Voznesenski pomislio: Doista, ta je loe ako jedem hartiju.

Hartija je celuloza. To je kao da jedem kupus. Bilo kako bilo, ne bez

izvesne strepnje, Voznesenski nastavlja mukotrpni posao u Arhivu.

Gorepomenute reference odvode ga do odeljka Dostojevski, jednog od

najveih u Arhivu, ija je povrina ravna povrini Bugarske. Teko je


6/200

tu raditi od mahnitih hordi istoriara knjievnosti, lekara, filozofa,

jurodivih, dokonih i, prosto, sumasiavih, koji parazitiraju na

zaostavtini Fjodora Mihajlovia. Ali nema se kud. Ukoliko nepobitno

utvrdi da je epilepsija velikog pisca u stvari bila maska zaParkinsonovu bolest, ukoliko uspostavi vezu izmeu Parkinsona i

Dostojevskog, to e biti prvorazredna nauna injenica. Kao i sve u

vezi s Dostojevskim. Onespokojavajuem sledu stvari, meutim, kao

da nema kraja. Voznesenski dolazi do otkria koje nijedan Rus nipoto

ne sme da otkrije: Dostojevski ne samo da nije bolovao od

parkinsonizma, on nije bolovao ni od famozne epilepsije: povremeni,

ne tako uestali napadi neega behu posledica nervne iscrpljenosti

usled dugih sati provedenih za kockarskim stolom i jedva da bi se

mogli podvesti pod dijagnozu ovog nitavnog, trivijalnog,

novovremenog parkinsonizma koji sa realnim parkinsonizmom nema

nieg zajednikog.

Na je istoriar, svedoi Mandarinov, na ivici oajanja. Zatootkrivati stvari koje ne eli da sazna? Koje niko ne sme da otkriva?

Zato da iz spremita zabranjenih knjiga iznosi podatke koji - e, jo

zabranjeniji i jo nedostupniji, biti tamo vraeni po hitnom postupku?

Moda zajedno s njim, Voznesenskim, preraenim u papir.

Pretvorenim u nepouzdan dokument. Voznesenski donosi odluku da

napusti ukleta istraivanja i da se posveti unosnijim, drutvenoprihvatljivijim poslovima. Za poetak, odlazi da se odmori u svoju

dau u Podmoskovlju. Nekoliko dana se doista i odmara. A onda,

jednog jutra - suoava se sa veoma, veoma, veoma onespokojavajuim

dogaajem.


7/200

Budi se u svinjcu, meu svinjama. Prethodne noi nije bio

pijan. Ni one pre nje. Voznesenski, zapravo, nikada ili gotovo nikada

ne pije.

Jeste se SSSR raspao, jeste da je politiki sistem promenjen ida je tranzicija u toku, ali u Rusiji se sutinski nikada nita ne menja.

Voznesenski je svestan da je zaao podaleko izvan granica normalnog

ponaanja, izvan skuene teritorije realnosti, ije granice nisu iscrtali

ruski revolucionari nego ruski realistiki pisci. Hitno zakazuje pregled

kod psihijatra. Psihijatar, tipini mehaniar ljudskih dua, obrazovan u

Hruovljevoj eri, ne zna ta da uradi sa raspoloivim simptomima. -Pacijentu se ini da njegova ena govori kroz mar! Tja! ene

neprestano brbljaju. Rei se odbijaju od zidova. Nije uvek jednostavno

odrediti odakle dopire govor. - Pacijent jede hartiju. Nita strano.

Ljudi jedu gore stvari: noeve, ilete, malter, ugalj - nagledao se on

toga u svojoj praksi. Uostalom, moda pacijentovom metabolizmu

nedostaje olovo ili tamparska boja. - Pacijent spavao sa svinjama.Velika stvar! Napio se delija, a kae da nikada ne pije. Stara pria.

Alkoholiari i jesu alkoholiari zato to ne priznaju da su alkoholiari.

Sve u svemu, nije ba uobiajeno ponaanje, ali psihijatar poznaje

mnogo neuravnoteenije osobe na kljunim poloajima u vojsci i

administraciji. Uzevi sve u obzir, postavlja dijagnozu: Vi patite od

blaeg oblika hipohondrije. Ne savetujem vam da se odmarate.Dokolica loe utie na psihu.

Ni psihijatar ni istoriar ne znaju ili, tanije, ne ele da znaju

da hipohondrija ne postoji. Da je hipohondrija, slino paranoji, uvek u

pravu. Da odsustvo manifestacija bolesti niukoliko ne znai da ovek


8/200

nije bolestan. Da je, konano, nemogue ne biti bolestan. Da je sam

ovek u stvari neizleiva bolest.

Voznesenski se vraa na posao. Na izlazu iz metroa na

Smoljenskoj stanici uinie mu se da ga neko prati. Taj utisak,meutim, pripisae zamoru i ubudue smatrati da ga niko ne prati.

Postulati dijalektikog materijalizma su efikasan sedativ. Voznesenski

verovatno razmilja ovako: Imam dovoljno muka sa hipohondrijom,

paranoja mi uopte nije potrebna. Tu je u pravu. Ima dovoljno

problema. Paranoja mu nije potrebna. Ali to uopte nije paranoja.

Voznesenskog prate. Tanije: ja, Pavel Kuzmi Kasatkin, danononopratim Voznesenskog po zadatku Slube koja je - za razliku od

Parkinsonove bolesti - prompnila ime ali ne i metode i sutinu. Kako

bih drugaije mogao napisati ove redove? Kako bih drugaije saznao

toliko intimnih stvari o uranu (operativno ime Voznesenskog)? I to

je sasvim logino. Arhiva jeste otvorena, jeste dostupna naunicima i

istraivaima, ali stvar mora biti pod kontrolom. Iz Arhiva se ne smeizneti, nekmoli objaviti, ni slovo vie od minimuma neophodnog da se

izgradi demokratski imid zemlje. (Moda u kasnije objasniti kako je

dolo do toga da se ogluim o striktna pravila Slube. Da je izdam

iznosei u javnost ono to je trebalo da spreim. Moda neu. Ja sam

samo sporedna linost u ovoj prii.)

Vratio se Voznesenski na posao. Ali nema vie onog

entuzijazma. Onog poleta. Onog elana. Moda su u pravu povrni ljudi

koji kau da ne treba eprkati po prolosti. Da jo manje treba initi

pokuaje da se isprave tamonje nepravde. Da se nikome nita od

onoga to ga je zadesilo ne bi dogodilo da to nije zasluio. Lako je

mogue da je povrnost ovekov usud, a da su takozvane dubine


9/200

vetake tvorevine mate. Na kraju, moda treba poverovati autoritetu

Dostojevskog, koji u jednom dokumentu (istina problematine

autentinosti) ovako govori o Parkinsonu i njegovoj porodici: Nije

iskljueno ni da je lekarska vetina Parkinsonovih bila zasnovana nalinom iskustvu, na sifilisu Semjuela Longfelovia, koji se, u sve teoj

formi, prenosio s generacije na generaciju, da bi bolest dostigla

vrhunac u linosti Demjana Lavrentjevia, u neku ruku inkarnaciji

sifilisa, gde vie nemamo posla sa ovekom koji ima bolest, ve sa

boleu koja je postala ovek. ta da se radi? pita se Voznesenski.

Ako napusti istraivanja, mira vie nee biti. Valentina Nikolajevna e

nastaviti da govori kroz mar. Moda i kroz jo gora mesta. Ko zna ta

ga sve eka. Postoji, uostalom, kritina taka u svakom ljudskom

poslu, taka posle koje nema povratka na prethodno stanje. Taka

posle koje se mora ii napred bez obzira na ishod. I Voznesenski

nastavlja da kri svoj put kroz guste naslage arhivske grade. Ve je

treu godinu u Arhivu. Iz oblaka papirne praine polako izranjaju

obrisi Demjana Lavrentjevia Parkinsona. Daleko je to od jasne slike.

Ali sada je izvesno: Parkinson je poznavao, drugovao i dopisivao se s

toliko umnih, znaajnih i obrazovanih ljudi da tvrdnja Dostojevskog da

je Demjan Lavrentjevi alkoholiar i sifilistiar jednostavno ne stoji.

Nije se on uzalud ogradio od takve mogunosti primedbom - tekst

problematine autentinosti.. (Kolike su samo naunici kukavice.)

Ko je, do avola, bio taj Parkinson i od kakve je to bolesti bolovao?

zapisuje tih dana Voznesenski u svoj dnevnik. Naravno, on i ne sluti da

je sveska napravljena od specijalnog hologramskog papira; i ne sanja

da se sve to napie istog trenutka pojavljuje u dnevniku-dvojniku koji

se nalazi u nekoj od prostorija Slube. Sluba i psihijatrija se

proimaju, meusobno dopunjuju, a da to psihijatrija, bar njeni nii


10/200

stepeni, i ne zna. To je zatvoren krug. Ne moe se otii kod psihijatra i

rei: Doktore, sve to napiem istog momenta se pojavljuje u

dnevniku-dvojniku i agenti Tajne slube itaju svako slovo.

Ali zahvaljujui tom dnevniku-dvojniku impregniranomnevidljivim hologramskim mastilom bio sam u mogunosti da

rekonstruiem sve detalje istraivake avanture F. R. Voznesenskog.

Drugaije ne bih mogao da znam ta Voznesenski misli. ta sanja.

Ovako, dovoljno je da uvee prelistam dnevnik i da saznam, recimo, da

je 23. 5. 1993. na istoriar sanjao Jakoba Bemea. Nemam nikakvu

predstavu kako Jakob Beme izgleda, ali pouzdano znam da je to on.Uostalom, besmislen san. Beme je popravljao nekakve izme i

neprestano ponavljao: Dua, Voznesenski, dua... Voznesenski tih

dana nema ba mnogo vremena za duu. Reference, zapisi, fusnote,

beleke na marginama knjiga - sve ga to upuuje da istraivanje nastavi

u odeljku Lenjin, ija se povrina poklapa s povrinom teritorije

nekadanjeg SSSR-a. Kakvih sve tamo nema dokumenata! Kakvihudesa! U ogromnom katalogu zabranjenih i zaplenjenih tekstova o

Vladimiru Iljiu, Parkinson zauzima poasno mesto. Otprilike 99 %

toga malo ko bi se usudio i da pogleda, nekmoli da istrauje ili da

objavi. Voznesenski sasvim sluajno pronalazi pismo-dvojnik

(znaajno i za istorijat Slube jer se tu radi o primitivnijoj verziji

hologramskog papira) u kome jedva itkim Parkinsonovim rukopisompie:

Lenjin je do te mere privren doktrini materijalizma da se

lagano pretvara u istu materiju2. Zahvaljujui tome ima elino

zdravlje. I istu takvu volju. Ukoliko se ne nae neko da taj organizam,

sastavljen iskljuivo od malignih elija, nane metkom ili jakom dozom


11/200

otrova, postoji opasnost da V. I. poivi i svih 350 godina. Rusija to

sebi ne moe dozvoliti. Istina, bie surovo kanjen za svoja zlodcla:

posle smrti preparirae ga kao divljeg vepra3 i izloiti pogledima

svetine, a njegova grena dua - koju avoli ve u ovom momentumue4 - sve e to posmatrati dugi niz godina.

____________________________

2 Ovo se pokazalo tanim. U zapisniku s obdukcije V. I. Lenjina, ugledni

lekar V. Osipov izmeu ostalog belei: (... ) konana dijagnoza odbacuje prie o sifilisu

i trovanju arsenikom. To je bila arterioskleroza koja je potpuno obuhvatila mozak.

Naslage kalcijuma su bile tako velike da se za vreme disekcije uo zvuk nalik udaru o

kamen.

3 Kao to je poznato, i ovo se pokazalo tanim. Lenjin je balsamovan i

izloen na Crvenom trgu, gde njegova dua i dan danas posmatra njegovo mrtvo telo u

providnom kovegu.

4Jo jedno ispunjeno Parkinsonovo proroanstvo. U monografiji Staljin E.

Radzinski navodi da je posle modanog udara Lenjin aputao: U pomo... oh, davo...

davo... pomo.

Voznesenski je u oku. Pismo je adresirano na Fani Kaplan,

revolucionarku koja e godinu dana kasnije, 1918, pucati na Vladimira

Iljia Lenjina. Ono je prvorazredna nauna injenica. Neoboriv dokaz

da je Demjan Lavrentjevi Parkinson inspirator zavere protiv

Vladimira Iljia. teta je samo to to ne moe biti objavljeno. Uprkos

svemu, Voznesenski nastavlja istraivanje. Ne obazire se na sumnjivu

lakou dostupnosti zvaninih verzija i dokumenata; trai zapise s

omota paklica cigareta, beleke na manetnama koulja, priznanicama i

raunima. Odlazi u odeljenje knjiga-dvojnika5 i tamo nalazi studiju

Staljin, koju e E. Radzinski napisati tek 1996. ,,U svom pismenom


12/200

svedoenju, pie na strani 161, ,,F. Kaplan je navela da je pucala u

Lenjina jer smatra da on udaljava ideju socijalizma za vie decenija.

Upitana o saizvriocima i partiji kojoj pripada, Kaplanova je rekla da je

potpuno sama izvrila atentat. Komandant Kremlja, Malkov, 3.septembra izvodi Kaplanovu u dvorite i ubija je metkom u potiljak.

Pesnik Demjan Bedni bio je zainteresovani posmatra. Le Kaplanove

je spaljen u buretu.

____________________________________

5 Knjige-dvojnici sline su dnevnicima i pismima-dvojnicima. Razlika je u

tome to su knjige-dvojnici napisane od strane Slube. Obino bivaju ponovonapisane posle nekoliko godina.

Zato Voznesenski ita knjigu za koju je siguran da je

falsifikat? Takva pitanja postavljaju samo oni koji ne poznaju tajne

ruskih arhiva. Kao to ne postoji savren zloin, ne postoji ni savren

falsifikat. Svaki falsifikat sadri u sebi izvestan procenat istine. Treba

samo poi od falsifikata ka autentinosti. Na istoriar odlazi u

biblioteku arhiva, u katalogu pod Mpronalazi Malkova, Apolonovia

Vjaeslava, zatim njegovu knjigu Ruski posni kuvar; otvara potom

stranu 161 i - umesto recepta za bor od cvekle i peuraka - nalazi

autentinu izjavu Fani Kaplan:

Htela sam da ubijem skota koji namerava da Rusiju izlei od

spasonosne bolesti. To je sve.

Neke stvari su Voznesenskom sada jasnije, iako nikada nee

biti sasvim jasne. Naprotiv, kako vreme bude proticalo, bie sve

opskurnije. D. L. Parkinson, uvida Voznesenski, nije puki teoretiar,


13/200

knjiki moljac, ve ovek od akcije. Kontrarevolucionar! Voda tajnog

drutva koje umalo nije promenilo tok ruske istorije. Na istoriar

odluuje da, uprkos opasnostima takvog jednog poduhvata, iznese na

svetio dana bar deli sage o Parkinsonu i njegovoj bolesti. Ali u tomega spreava iznenadna bolest. udna malaksalost. Uasna munina.

Visoka temperatura koja se povremeno penje do osamdeset petog

podeoka Celzijusove skale. Ta abnormalna temperatura nije vesnik

bliske smrti ve vatra oienja. Alhemijski proces nigredo, iz kojeg

Voznesenski izlazi sa spoznajom da se njegov ivot nalazi na

prekretnici, da, ukoliko eli da pronikne u misteriju Parkinsonove

biografije i parkinsonizma, i sam mora oboleti od Parkinsonove bolesti.

Voznesenski donosi odluku da oboli.

Stanje koje nazivamo zdravlje, zapisuje iste veeri u svoj

dnevnik-dvojnik, a ja iste veeri itam, zapravo je stanje otupelosti,

omamljenosti odsustvom bola. Zdrav organizam je neka vrsta

proteinske supe - hranljiva podloga za nastanak profanih bolesti.

Odahnuo sam im sam se inficirao. Pre svega, parkinsonizam je bolest

koja se prihvata dobrovoljno. Ona je stvar slobodnog izbora. To i nije

bolest u klasinom smislu ve pre ono to Jovan od Krsta naziva

tamnom noi due: sticanje svesti o bedi biologije i metabolizma, uvid

u palost due. Kao to pie Jovan od Krsta: Boanska svetlost uvek

svetli, ali ispoetka dua moe videti samo ono to ima blizu sebe ili -

bolje reeno - u sebi. To jest: svoje tame i posrnulost. U naem

mranom vremenu, Parkinsonova bolest je najuzvieniji oblik

pobonosti.

Za Voznesenskog je sada sve drugaije.


14/200

Ono to je bilo lako, postaje nepodnoljivo. Ono to je bilo

teko, pretvara se u lakou. Na sveopte uenje prijatelja i porodice,

bez objanjenja se razvodi od prelepe Valentine Nikolajevne i posle

dva dana eni izvesnom Katarinom, takoe Nikolajevnom,Bezuhovom, neopisivo runom enom, bez jedne noge, hroninom

alkoholiarkom nesnosne naravi, koju obasipa dirljivom nenou i

panjom. Uopte ne haje za prigovore, govorkanja i ogovaranja. U

njegovom ivotu, od sada nadalje, vane su samo dve stvari: negovanje

Katarine Nikolajevne, strpljivo podnoenje njenih hirova i uvreda i

predani rad u Arhivu. Ponaanje njegove druge ene doista je sramno.

Onako kljasta, runa, polupijana, uspeva ak da nae i ljubavnika

(domara zgrade, propalicu Kliniku Voroilova) i sasvim otvoreno vara

Voznesenskog. Toliko bestidno i otvoreno da sam u nekoliko navrata

dolazio u iskuenje da ih likvidiram slubenim pitoljem i da celu stvar

araniram kao obraun eenske mafije. Ali uzdrao sam se, uveren da

Voznesenski zna ta radi. Da u svemu tome postoji neki skriveni

smisao. I pokazalo se da sam bio u pravu.

Na kraju, i ja u podlei. I mene e inficirati. Bie to neka

vrsta povrede na poslu, jer se parkinsonizam prenosi itanjem pria o

parkinsonizmu. Ali neu, iz razumljivih razloga, biti u prilici da

dobijem zadovoljtinu invalidske penzije.

Sada, kada je i Voznesenski bolestan, Parkinson i

parkinsonizam mu se otkrivaju kao slini slinom. Pred Voznesenskim

se otvaraju mistini ponori svete bolesti. To je veoma stara bolest.

Demjan Lavrentjevi nije njen izumitelj; on je samo jedan u nizu, da

tako kaem, bodisatvi parkinsonizma. Zapravo poslednji. Koji je svetu

ponudio spasonosnu bolest, a svet se opredelio za varljivo i smrtonosno


15/200

zdravlje. Voznesenski pronalazi Parkinsonovo Genealoko stablo

velikih bolesnika, iji je rodonaelnik Pravedni Jov. Stari zavet obiluje

klinikim slikama Parkinsonove bolesti. Pogledajmo nasumice Psalme

Davidove; uivajmo u blagoslovenim mukama. Opkolie me bolestipaklene, stegoe me zamke smrtne. (18, 5) Iilje u alosti ivot moj,

i godine moje u uzdisanju; oslabi od muke krijeposi moja i kosti moje

sasahnue. (31, 10) Srce moje jako kuca, ostavi me snaga moja, i vici

oiju mojih, ni njega mi nema. Drugovi moji i prijatelji moji videi

rane moje odstupie, daleko stoje blinji od mene. (38, 12) 1

Nostradamusovo proroanstvo u strofama posveenim zbivanjima u

XIX veku pominje zagonetnu (...) bolest koja e spoetka izgledati

kao zdravlje, a bie bolest na smrt; a javie se, nakratko, sveto

zdravlje, naoko kao bolest; i bie na svetu borba dvaju bolesti dok se

ne pogube car sa zapada i car sa severa. I samrtno zdravlje e pobediti

za neko vreme. I Antihrist e za esti na se veru.

Prijatelji zaista naputaju F. R. Voznesenskog. Svi do jednog.Teko im se ta moe zameriti. Kako drugovati sa ovekom koji ne

jede nita osim hartije i sve ee spava po talama i svinjcima? Kako

biti prijatelj osobenjaku oenjenom veno pijanom, kljastom i

pokvarenom enom? Na istoriar na sve to ne daje ni pet para. Sve to

moda i jeste neprijatno; bitno je, meutim, da je etiki ispravno; da se

uklapa u biblijski tekst. Nije Parkinsonova bolest poput banalnihljudskih boljki ogranienih na prostor jednog ljudskog tela. Ne! Sveta

bolest je takve prirode da u svom napredovanju upotrebljava patologiju

spoljanjih dogaaja i ljudi. Ali isto tako na njih i utie. Parkinsonizam

nije pasivan; njegove manifestacije esto poprimaju oblike politike

akcije. I ne samo politike. itaoci sa duim pamenjem svakako e se


16/200

setiti serije nerazjanjenih nonih teroristikih napada na fudbalske

stadione i gimnastike dvorane sredinom devedesetih u Moskvi, Tiflisu

i Sankt Peterburgu, Svi do jednog su pripisani eenima. U stvari, bili

su delo Fjodora Voznesenskog. Izraz njegovog pravednog gneva premagnusnim hramovima bezbonog zdravlja.

Ni sam Demjan Lavrentjevi nije se ustruavao od

povremenih teroristikih akcija. Spoetka, naroito medu

obrazovanijim svetom, parkinsonizam je popularniji od marksizma,

socijalizma i nacionalizma. Ali, s vremenom, usled progresivnog

slabljenja discipline masa, zavodljive doktrine sitosti i zdravlja krenulesu ka pobedonosnom porazu humaniteta. Nije bilo izbora: mase se

moraju silom inficirati. A ima li povoljnijih okolnosti za irenje zaraza,

epidemija i infekcija od rata? Istorija je, belei Demjan Lavrentjevi,

podmukla bolest koju ni parkinsonizam nije u stanju da izlei.

Potrebne su radikalne mere. Vaseljenski hirurki zahvat. Svetski rat

koji e odstraniti bolesna tkiva. Tajno drutvo Mala Parkinsonovabraa, predvoeno Demjaiiom Lavrentjeviem, predano radi na

stvaranju uslova za izbijanje sveobuhvatnog ratnog sukoba. Parkinson

se lino grozi prolivanja krvi. Ali on zna da je to loa krv. Da, recimo,

Fani Kaplan nije po nareenju Demjana Lavrentjevia pucala u Lenjina

i naela mu zdravlje, Vladimir Ilji bi poiveo dovoljno dugo da,

sistematian i uporan kakav je bio, ostvari komunistiki projekatidealnog drutva. Svi bi u Lenjinovoj Utopiji imali stan, posao,

kupatilo, besplatnu zdravstvenu zatitu i kolovanje; formula: osam sati

rada, osam sati kulture i dokolice, osam sati odmora, besprekorno bi

funkcionisala. Bila bi to srena zajednica. Ali za ljudsko bie nema


17/200

nieg pogubnijeg od sree. Istoni greh bi kroz nekoliko generacija

postao deo genetskog koda.

I Voznesenski je svestan toga. ini sve da u svom ivotu zatre

sve to makar izdaleka podsea na to prostako oseanje. Kao to seneoekivano razveo i ponovo oenio, isto tako neoekivano daje otkaz

na mesto saradnika u Institutu za savremenu istoriju, gotovo budzato

prodaje luksuzan stan na Arbatu, kupuje seosku kuu na periferiji

Moskve i otvara obuarsku radionicu. Prestaje da odlazi u Arhiv. Tamo

mu je, uostalom, pristup zabranjen. Ali i nepotreban. On sada direktno

opti sa Demjanom Lavrentjeviem.

Pre nego to je zauvek napustio udericu u Podmoskovlju i,

ko zna pod kojim imenom i u kom obliju, otiao u nepoznatom

pravcu, Voznesenski je sastavio jednu hrestomatiju - meavinu

hronologije, biografije i bibliografije, u kojoj je sakupio dostupne

dokumente o Demjanu Lavrentjeviu - uglavnom nepouzdane - kao i

fragmente njegovih spisa iz kojih paljiv italac moe rekonstruisati ili

bar naslutiti obrise njegove doktrine. Zahvaljujui papirima-

dvojnicima, doao sam u posed kopije tog rukopisa. Umnoavam ga i

aljem izdavakim kuama u varljivoj nadi da e se neko usuditi da ga

objavi i u jo varljivijoj nadi da e se u sumornom dobu

postparkinsonizma moda nai nekolicina odvanih, spremnih da se

upuste u avanturu svetog bolovanja.

Ostali, koji na bilo koji nain dodu u dodir sa ovim tivom,

nisu u opasnosti, jer iako se parkinsonizam prenosi itanjem, on je

stvar slobodnog izbora.


18/200

INFEKCIJA

Opkolie me bolesti paklene,stegoe me zamke smrtne.

Psalam 18, 5

Iilje u alosti ivot moj, i godinemoje u uzdisanju; oslabi od muke

krijepost moja i kosti moje sasahnue.

Psalam 31, 10

1884. Tokom jednog izleta sa prijateljima, Demjan

Lavrentjevi Parkinson iznenada dobija akutni napad misteriozne

bolesti, koja e kasnije po njemu biti nazvana - parkinsonizam.

Intenzitet napada i strani bolovi toliko su uasan prizor da

Parkinsonovi prijatelji u panici bee ne pokuavajui da mi prue

pomo.

Posle nekoliko godina, Demjan Lavrentjevi e opisati tok

napada: Opta slabost, drhtavica, dijareja, povraanje, unutranja

krvarenja, osip i gnojni irevi, visoka temperatura (i do 180 stepeni),

ekstremno povien krvni pritisak (350/220), insuficijencija bubrega,

srana aritmija, bolovi u miiima i kostima, privremeno slepilo i

gluvoa, Razdiran najstranijim bolovima, pie dalje Demjan

Lavrentjevi, ipak sam smogao snage da shvatim da moji prijatelji

nisu bili u stanju da mi pomognu, da tu ni medicina nita ne moe

uiniti. Jer moja bolest nije od ovoga sveta. Zavapio sam: Priznajem

krivicu svoju, i tuim radi grijeha svojih i Nemoj me ostaviti,

Gospode, Boe moj! I nemoj se udaljiti od mene. I to je pomoglo.

Bolovi, temperatura i spoljanje promene odjednom su prestali. Sto ne


19/200

znai da sam bio izleen. Ne, bolest je bezbolno ali snano ostala u

meni kao nezavisan entitet, kao drugo ja, koje sam prepustio njegovom

razvoju i nastavio pomno da prouavam dalje promene. Ta su me

istraivanja dovela do saznanja da medicina ima pogrean pristupbolesti; da je usredsreena na zdravlje a ne na bolest, koju posmatra

kao strano, neprijateljsko telo, nekakav parazitski organizam. Ali ja

sam shvatio da je bolest neotuivi, najsmisleniji i najkreativniji deo

ivota. Stavie - put ozdravljenja. Da je bolest najintimnija stvar

svakog bolesnika, odgonetka njegove sudbine i da tu ne moe biti

mesta uplitanju pozitivistikih nauka i treih lica, medicine i

medicinskog osoblja motivisanog zaradom, koji ne samo da nisu u

sranju da izlee bolest, ne samo da je pogoravaju ve izazivaju

nastanak novih, do tada nepoznatih bolesti.

1884. Demjan Lavrentjevi se ispoveda starcu Zosimi koji

nakratko boravi u porodinom letnjikovcu Parkinsonovih, u

Mitrofanovsku. Veliki duhovnik bodri Demjana Lavrentjevia daistraje. To je sveta bolest, govori Zosima. Spoznao si paklene muke.

Spoznao si kako je ljudsko telo preputeno samo sebi, kakva je muka

na ivot kada Gospod odvrati glavu, to e rei, roeni, kada

obustavi svoju pomo. Idi, boluj i stranstvuj...

1884. Parkinson u tajnosti odlazi na Tibet gde, prema

verodostojnim dokumentima, sve do kasne jeseni 1877. prouava

budistike medicinske spise. Postoje, meutim, isto tako verodostojni,

ako ne i verodostojniji dokumenti, koji govore da u tom razdoblju

boravi u Moskvi, gde je est i rado vien gost pomodnih intelektualnih

salona. Nita udno. Period izmeu 1845. i 1905. u istorijskoj nauci

poznat je kao crna rupa hronologije, vremenski iseak u kome je


20/200

krajnje teko utvrditi redosled dogaaja. S druge strane, u

Parkinsonovoj nevelikoj zaostavtini nije pronaen nikakav zapis na

osnovu kojeg bismo mogli odrediti gde je doista bio. Iste godine u

asopisu Novi ivot izlazi njegov prvi lanak (potpisan pseudonimomL. A. Sjeri), Ideja Parkinsonove bolesti, iz koga saznajemo da je

rodonaelnik

Parkinsonove bolesti niko drugi do Pravedni Jov. Slede potoni

kratke istorije bolesti i dela znamenitih bolesnika, meu kojima su - tla

pomenemo samo nekoliko sa spiska od 144.000 velikana

parkinsonizma - starozavetni proroci, car Daviti, faraon Ramzes,Neron, Oktavijan Avgust, Platon, Sokrat, Origen, Sveti Avgustin,

Karlo Veliki, Sveta Tereza, branja Asiki, Karlo Runi, Jakob Berne,

Markiz de Sad, Napoleon...

lanak, isu vie fantastian, isuvie uvrnut ak i za

onovremenu Rusiju, sklonu fantastici i uvrnutosti, izaziva burne

polemike.

Carska Cenzura zabranjuje Novi ivot.

Zbog nekog politikog napisa. Parkinson pogreno misli da je

to zbog njegove Ideje. Ceo tira Novog ivota zaplenjen i spaljen.

Parkinson intenzivno razmilja o misteriji

parkinsonizma: zbog ega delovanje izvesnog broja obolelih

doprinosi dobrobiti i ozdravljenju oveanstva, dok ga dela drugih

znamenitih bolesnika ine gorim i bolesnijim.

1887. Demjan Lavrentjevi reava misteriju ambivalentnosti

Parkinsonove bolesti. Izvorno spiritualna i oiujua, bolest iz


21/200

nepoznat ili razloga mutira u profani oblik - parkinsonizam li, koji

pogaa nie karaktere: ambiciozne osobe koje nisu u stanju tla podnesu

bol. Ali su zato i te kako sposobne da ga nanose. Profanacija bolesti

osnovni je uzrok naglog uspona medicine, oenije industrijalizacijeteenja i razvitka tehnika prividnog uklanjanja bola. Jer odstraniti

bol, belei Parkinson, nikako ne znai izleiti bolest. Naprotiv!

Bolest je najopasnija kada ne boli.

Docnija Parkinsonova istraivanja otkrivaju jo jednu,

apsolutno desakralizovanu mutaciju: parkinsonizam C, poslednji

stadijum, u kome je bolest toliko uznapredovala da se privida kaozdravlje. Doista, klinika slika u tom stadijumu navodi na pogrean

trag; puls, pritisak, krvna slika - u granicama normale; opte stanje

dobro. (Od parkinsonizma C pati priblino 75% svetske populacije;

veina, meutim, do samrtnog asa uopte nije svesna da je bolesna.)

Uprkos odsustvu klinikih simptoma, bolest se lako

prepoznaje na osnovu patolokih promena ponaanja. Oboleli obino iz

ista mira tre po parkovima; veru se po nepristupanim planinskim

vrhovima; namerno skau u vodu i plivaju bez cilja; poseuju

gimnastike dvorane; ne piju; ne pue i paze na ishranu.

U opirnom pismu Carskoj dumi, Parkinson ukazuje na

potrebu dalekosenih reformi. 1. Preimenovanje Ministarstva zdravlja

u Ministarstvo bolesti. (Predlog razuman: zdravlje nije problem; treba

reavati probleme bolesti i bolesnih.) 2. Spajanje Medicinskog i

Teolokog fakulteta (...) u cilju spreavanja daljeg obezduhovljenja i

desakralizacije medicine. Pismo nikada ne stie u Dumu. Svakoga

dana tamo pristiu stotine suludih, sumanutih i nemoguih pisama. U


22/200

Dumi postoji posebno odeljenje iji inovnici itaju poiljke i

razvrstavaju ih po odeljcima.

Parkinsonovo pismo zavrava u odeljkujurodivi.

1888. Parkinson ponovo odlazi na Tibet. Ovoga puta - retkost

za to doba - svi se raspoloivi dokumenti podudaraju. Imamo ak i

Parkinsonove beleke, neku vrsta dnevnika, iz kojeg saznajemo da

predmet njegovih istraivanja nisu studije budistikih medicinskih

knjiga ve prouavanje palingeneze, na Zapadu pogreno nazvane -

seoba dua. Demjan Lavrentjevi, naravno, ne veruje u seobu dua, pa

ak ni u inkarnacije odreenih energetskih entiteta uslovljenih

karmom; on je ortodoksni hrianin. Njegovo interesovanje za

palingenezu ne tie se onostranog. Njega palingeneza zanima kao

tehnika promene identiteta u toku zemnog ivota. Mistina znanja

steena na Tibetu dobro e mu doi u godinama koje slede kao

delotvorna zatita protiv neprestanih progona tajnih slubi. Nakon

druge posete Tibetu zapoee proliferacija Parkinsona, serija

metamorfoza i promena spoljanjeg izgleda, iako - tvrdi R. D.

Mejerholjd - njegov pravi identitet sve to vreme ostaje neizmenjen pod

gustim naslagama iluzornih linih opisa.

Na povratku s Tibeta, zbog tekih promrzlina provodi tri

nedelje u Gubernijskoj bolnici u Irkutsku. Donekle oporavljen,

organizuje ustanak bolesnika. Na elu kolone sakatih, kljastih i

iznurenih izlazi pred bolniku upravu sa zahtevom za poboljanje

uslova i humaniji odnos prema bolesnicima. Da bi ih ubedio u

pravednost svojih zahteva, prisiljava upravnika bolnice, lekare i

osoblje da legnu u bolesnike krevete, da jedu bolniku hranu i da

uzimaju terapiju.


23/200

Sluajan, ali veoma vaan eksperiment, zabeleie kasnije u

svoj notes. Posle samo dva dana, do tada kao dren zdravi lekari i

bolniari listom su se porazboljevali i to upravo od bolesti onih

bolesnika u ijim su posteljama leali. Kljuni dokaz za tezu dabolnice, manipuliui odreenim simptomima, zapravo proizvode

bolesti.

Pobuna bolesnika, prva od tri koje je poveo Parkinson,

uguena je u krvi. U osvit treeg dana ustanka, odred kozaka u galopu

ujahuje na odeljenja i u paviljone; pripiti kozaci, svedoe preiveli,

nasumice pucaju iz nagana i nemilosrdno seku sabljama. Bilansbolnikog termidora: 57 mrtvih, 194 ranjena, 73 nestala bolesnika. I

druga strana belei gubitke. Zbog naprasne i nasilne obolelosti, umire

14 lekara i 28 bolniara. Ni kozaci nisu poteeni. Jedan praporik,

mislei da je u boci piritus, popio litar i po sone kiseline i umro.

Petorica grekom popili desetak litara metil-alkohola i

oslepeli.

Preivelo osoblje hvata prividnog Demjana Lavrentjevia.

iaju ga do glave. Napajaju ricinusom. Stavljaju mu pijavice. Na

kraju, polivaju ga katranom i posipaju perjem. Uopte ne primeuju da

to nije Parkinson, ve neki sluajni bolesnik. Ili ak sluajni

prolaznik...

Pravi Parkinson je daleko.

Septembar: Mesmerista i alhemiar Kalakurov dolazi u

Mitrofanovsk.

Oktobar: Prvi boravak F. M. Dostojevskog u Mitrofanovsku.


24/200

Decembar: Ko zna odakle, u Mitrofanovsku se pojavljuje Lu

Salome. Navodno, radi proslave Nove godine. U stvari, tvrde apokrifi,

da bi ukrala duu Demjana Lavrentjevia. To e novogodinje slavlje

potrajati etiri meseca i prerasti u legendu koja e se dugo potom,zainjena basnoslovnim preuveliavanjima, prepriavati po

moskovskim i sanktpeterburkim salonima, sve dok u zabitima

provincije ne preraste u fantazmagorinu sotiju, verovatno najbliu

istini o onome to se zbivalo u ukletom letnjikovcu Parkinsonovih.

Sam Demjan Lavrentjevi je krt na recima kada se povede razgovor o

tom dogaaju. Ko bi mogao znati ta se zbivalo. Trajalo je to, to je

tano, etiri puna meseca, a svi su izgubili razum ve prvog januara.

Semjon Frank u jednom pismu citira lapidarnu Parkinsonovu reenicu

o Lu Salome: Tokom tri meseca provedena u drutvu te lepotice

saznao sam vie o paklu nego da sam proveo trideset godina u nekoj

peini u Sinajskoj pustinji. Na jedinoj sauvanoj strani famoznih

Parkinsonovih dnevnika docnije je pronaen fragment zapisa o

boravku Lu Salome:

Jo jedan snaan napad bolesti. U ovom stadijumu bolest ima

telo; to je glavom i bradom avanturistkinja i sifraetkinja Lu Salome.

Bie taj napad silovitiji, ali e mi istovremeno omoguiti objektivnije

sagledavanje zamrenih puteva patologije parkinsonizma.

Manifestacije bolesti koje se odvijaju unutarsopstvenog tela isuvie susubjektivne; tek kada se sa boleu suoimo kao s nekim drugim,

uviamo dubine sopstvene trulei. Lu Salome dolazi u Mitrofanovsk

bez mog poziva, verovatno bez iijeg poziva, ali tu je sasvim legitimno,

privuena mojim sramnim sklonostima i porivima koje je spremna da

zadovolji. Da bi mi zauzvrat uzela duu. Na nisci koju rado pokazuje


25/200

kockarima i razvratnicima u letnjikovcu, ve ima dvadesetak

minijaturnih biljurnih posudica u kojima uva due svojih rtava. S

naroitim ponosom pokazuje fiolu u kojoj je dua nemakog filozofa

Fridriba Niea, od kojeg je naposletku ostala samo vegetativnaljutura. Nema sumnje: Lu Salome je ena-bolest o kojoj sam itao u

spisima Jakoba Bemea. Sve elije njenog organizma su maligne. Ali

ona to ne zna. I zato puca od zdravlja. Ona je zapravo neka vrsta

psihofizikog vampira, koji iz okoline neprestano usisava zdravlje,

energiju, novac, nakit, hranu i pie. Prezirem takve ljude, a ipak me Lu

neodoljivo privlai i tu privlanost do neizdriljvosti poveava

apsolutnom nezainteresovanou za mene. Koja uopte nije glumljena.

Lu je u Mitrofanovsk dola privuena glasinama o proizvodnji

ogromnih koliina zlata i o legendarnoj dareljvosti mog oca.

ovek zapravo udi da bude bolestan da ne bi morao da se

suoi sa gresima koji izazivaju bolest.

1888. Parkinson zapoinje rad na eseju Tractatus

antlheliocentricus. Bie to burna godina za naeg junaka. Godina

sudbonosnih susreta. Demjan Lavrentjevi kree na hodoae u Jasnu

Poljanu, Lavrentij Akakjevi nema (ili, pre, ne eli da ima) novca za to

putovanje. Kao fanatini oboavalac Dostojevskog i neformalni rec

njegovog kulta, on nema visoko miljenje o Tolstoju. Uprkos injenici

da ga je Tolstoj pomenuo u jednoj pripoveci.

Demjan Lavrentjevi ima problem - Jasna Poljana je daleko.

Kako doi do Jasne Poljane? Ali, snalaljiv je Demjan Lavrentjevi;

stii e on tamo i usput podariti svetu jo jedan pronalazak -

autostopiranje - nevoljno utirui put buduem globalnom supkulturnom

fenomenu. Pre nego to se otisnuo na dugo putovanje, zaustavljajui


26/200

koijae, vozei se u taljigama sa stajskim ubretom, krijui se po

teretnim vagonima, Rusija i ostatak sveta tavore u svojevrsnoj paralizi

putovanja. Ko nema novca za potansku koiju ili voz - taj ne putuje.

Pronalazak autostopiranja, meutim, pokazao se kao jedinakorist od tog putovanja. Stvari u Jasnoj Poljani Parkinsonu uopte nisu

jasne. Realni Tolstoj se potpuno razlikuje od predstava o Tolstoju

pohranjenih u fantazijama njegovih poklonika. Lav Nikolajevi od

svojih posetilaca, koje inae rado prima, oekuje da ga posmatraju kroz

idealistiku optiku tih predstava. Oekuje da ni Parkinson ne bude

izuzetak. Ne moe da zamisli postojanje izuzetaka. Ali Parkinson jesteizuzetak. On vidi da je Tolstoj samo jo jedan u nizu ruskih pisaca.

Istina, neto bolji od Dostojevskog, u smislu knjievne vetine, ali ipak

samo ruski pisac. Parkinson mu ne osporava talenat. Daleko od toga.

Sve e se promeniti kada Tolstoj prihvati spasonosnu bolest, nada se

Parkinson; Lav Nikolajevi e umeti da je literarno uoblii i uini

primamljivom; desetine hiljada njegovih poklonika smesta e serazboleti i Parkinsonova bolest e postati moda...

Doao sam da vas zarazim Parkinsonovom boleu!

saoptava Demjan Lavrentjevi Divu iz Jasne Poljane. Div se,

meutim, pokazuje kao patuljak. Tolstoj je (Parkinson to ne zna)

hipohondar; panino se plai bolova, bolesti, patnje, smrti. ,,U pomo!

zapomae veliki pisac. ,,U pomo! Ovde je kliconoa! I ta biva?

Starosta, sluge, sluavke, posetioci - itavo ono aroliko drutvo koje

se muva po ruskim spahilucima (a koje su maestralno opisali Cehov i

Ivan Bunjin) opkoljava Demjana Lavrentjevia. Prskaju ga primitivnim

dezinfckcionim sredstvima. Potom ga tuku motkama. Na kraju, mau

ga katranom i posipaju perjem...


27/200

Parkinson sve to mirno podnosi. Sve prihvata kao spoljanju

manifestaciju bolesti. Kao jo jedno saznanje o mistinoj prirodi

parkinsonizma i sutinske nemoi medicine. Jer, ako je u onoj bolnici

kao predvodnik bune izbegao polivanje katranom i posipanje pepelom,katran i perje su ga saekali na mestu na kome je oekivao poetak

ozdravljenja.

Povratak u Mitrofanovsk poprilino se razlikuje od dolaska.

Parkinson, naime, u seoskoj krmi prodaje nekom probisvetu koji bi da

se skrasi u Tolstojevoj blizini ovei komad zemlje, vlasnitvo grofa

Tolstoja. I sada putuje gospodski. Prvom klasom. Mirne savesti. Velikipisac zagovara ukidanje privatne svojine; neka vidi kako to izgleda u

praksi. Dok voz zamie za krivinu, moemo na trenutak i videti kako

to izgleda. Tolstoj je van sebe. Opet zapomae. Starosta, sluge,

slukinje, hvataju zlosretnog kupca. Tuku ga motkama. Mau

katranom. Posipaju perjem...

Dalji razvoj dogaaja stvar je neke druge hronologijc i nas se

vie ne tie.

Parkinsonu se u vie navrata u snu javlja Jakob Beme. Nisu

to bili obini snovi, belei Demjan Lavrentjevi. Mogao sam opipati

velikog mistika. Osetiti mu dah. Seriju tih snova sam Parkinson

oznaava kao prekretnicu u svom duhovnom razvoju. krt je na

recima. Ne govori nita o sadraju razgovora, osim da mu je Beme

preporuio itanje njegovih spisa i poverio mu zadatak da napie

biografiju. Paralelno sa pisanjem Ideologije heliocentrizma, on poinje

rad na spisu Poslednji dani i smrt Jakoba Bemea.

U Mitrofanovsk stie Raspuin.


28/200

Poslednji dani i smrt Jakoba Bemea izlazi iz tampe. Nevelika

knjiica privlai ogromnu panju knjievne javnosti. Prvo izdanje u

tirau od 5.000 primeraka rasprodato je za samo dva dana. Sledi

nekoliko ponovljenih izdanja. Sveti arhijerejski sinod Ruskepravoslavne crkve optuuje Parkinsona za irenje jeresi.

Parkinson ne haje za optubu. Ipak, za svaki sluaj, naputa

Moskvu i odlazi u nepoznatom pravcu.

1889. Trei, jo tei napad parkinsonizma izazvan

Raspuinovim zlokobnim prisustvom. Ako bolest ne prede u hronini

oblik, poverava se Demjan Lavrentjevi svom prijatelju Semjonu

Franku, sledei napad neu preiveti. Iz prie koju je Frank ispriao

grofu Trubeckom, a ovaj Berdajevu, iskrsava stravina anamneza:

napad je tako snaan da izaziva cepanje Parkinsonovog tela na zdravi i

bolesni deo. Da stvar bude gora, Demjan Lavrentjevi odnekud

odozgo posmatra proces disocijacije. I vidi zapanjujui prizor:

polovina njegovog tela iz kojeg je izdvojen dvojnik-bolest, dakle ono

to se smatra zdravljem, uopte nema ivota u sebi. To je, zapravo,

budui Parkinsonov le. Na drugoj strani, suptilna struktura bolesne

polovine, koju opaamo samo kada je u dodiru sa zdravim tkivom,

svetli blagom nezemaljskom svetlou. Sada su stvari neto jasnije:

bolovi, sve neprijatnosti bolovanja uopte, nemaju nikakve veze sa

boleu. Ono to boli jeste smrtni, propadljivi, bioloki deo.

Parkinsonizam kree u pobedonosni pohod. Pod uticajem

spisa Poslednji dani i smrt Jakoba Bemea u Moskvi nastaje religiozna

sekta hartijodera. Njeni sledbenici su spoetka veinom obuari. Voda

sekte, ili je moda bolje u potrebiti modernu re guru, izvesni

Vsevolod Lavrentjevi Mekdonaljd, takode je obuar. Nakon


29/200

iitavanja spisa i spoznaje da je i Jakob Beme bio obuar po

zanimanju, Mekdonaljd se, sasvim u ruskom duhu, preuznosi,

proglaava obuarski esnaf za izabrani narod i postavlja temelje

grotesknog usterskog mesijanizma i jo grotesknije, krajnje svedeneteologije i sotirologije: budi prljav, oeni se runom i zlom enom,

strpljivo boluj, prieuj se hartijom i spaen si. U pravu je Berajev

kada tvrdi da je kod Rusa mesijanizam usko povezan s lenjou; s

nestrpljenjem da se saeka dolazak Novog Jerusalima, u kome nee biti

rada; da su Rusi, samo da bi se mogli dokoliiti, spremni da prihvate

najsumanutije ideje. Jer, hartijoderi na elu sa Mekdonaljdom diu

ruke od svojih poslova, zatvaraju radionice, po ceo dan sede u

krmama, piju votku i odaju se teolokim raspravama. Zima ide, a u

Moskvi nigde valjenki i izama. I ne samo u Moskvi. Jeres se

munjevito iri Rusijom. Carske vlasti, nemilosrdne prema

socijalistikim i anarhistikim kruocima, iz nekog su razloga

neshvatljivo blage prema jeretikim sektama. Iako su ove druge

neuporedivo subverzivnije. Nije, konano, Lenjin sruio imperiju, nego

goloruki Raspuin.

I ta su drugo boljevizam i diktatura proletarijata do li

Mekdonaljdova teologija iz koje je odstranjena i poslednja trun

duhovnosti.

Umesto da knutom nateraju obuare da se late ila i iria,

vlasti ulau novac u obuku nove generacije obuara-ateista. Uzaludan

posao. Naprave nekoliko pari izama, nadiu se lepka i odmah se

prikljuuju hartijoderima. Ili revolucionarima-anarhistima. Stvar

odlazi predaleko. Ohrana, ne bez izvesne utemeljenosti, sumnja da je

Vsevolod Mekdonaljd u stvari prerueni Demjan Parkinson. Ali kako


30/200

to dokazati? to je jo nezgodnije, ako se to i dokae, kako izbei

neminovnu pobunu hartijodera koja bi - Ohrana to zna - bila samo

varnica sveopte pobune ogromne armije neradnika.

Sinod Ruske pravoslavne crkve smatra da ima reenje.Hartijodere treba privui pod skute kanonskog pravoslavlja, pod

kojima ve ima isuvie paganskih i telurskih kultova. Tako e se, misle

episkopi, jeres hristijanizovati. Ruski religiozni mislioci, i sami listom

jeretici, zastupae drugaije miljenje: da ti kultovi, uvueni u Crkvu, u

stvari paganizuju hrianstvo.

Patrijarh Ruske pravoslavne crkve poziva Mekdonaljda na

ruak. Mekdonaljd odlazi u Patrijariju. On nema nita protiv

pravoslavlja; esto i u crkvu odlazi; svoju jeres, pod uticajein

IVnieovog protestantizma, shvata kao jedan od bezbrojnih puteva koji

vode u Nebeski Jerusalim. Razgovor patrijarha i heresijarha protie u

srdanoj atmosferi.

Ali Mekdonaljd odbija da se odrekne svoje doktrine.

Carske vlasti prave jo jednu u nizu greaka koje utiru put

Oktobarskoj revoluciji: hapse Mckdonaljda i njegove pristalice i

osuuju ih na progonstvo u Sibir. Do tada lokalizovana na moskovsku

oblast, jeres hartijodera se iri na istok. Ironija sudbine ili inovnika

glupost - tek nai jeretici u progonstvu rade u fabrici papira.Sedamdeset i pet procenata proizvodnje zavrava kao sakrament

njihovih opskurnih obreda. U prestonici i velikim gradovima vlada

nestaica kancelarijskog papira, to usporava rad ionako spore

administracije, istovremeno ubrzavajui revolucionarne procese.

Jeres se iri u Mongoliji, Kini i Persiji.


31/200

Tekstovi Demjana Lavrentjevia prevode se na strane jezike i

objavljuju na Zapadu.

Ideja parkinsonizma polako pridobija poklonike irom

Evrope. U Parizu, Londonu, Pragu i Berlinu niu Tajna drutva svetihbolesnika.

lanovi parike loe, Vilije de LIsle Adam, Pol Verlen,

ozefin Peladan i ari Bodler pretvaraju ideologiju parkinsonizma u

poetiku. Oi celoga umetnikog sveta uprte su u Pariz. Parkinsonizam

pod pseudonimom - dekadencija - postaje svetska moda.

Prvi progoni. Vlasti Pruske i Brandenburga stavljaju Drutvo

za izuavanje parkinsonove bolesti van zakona.Nacizam je u usponu,

iako to niko ne zna niti jo ima ime, ideologiju, vodstvo i oruanu silu.

Predsednici oba udruenja osueni su na smrt i obeeni. lanovi odlaze

na dugogodinje robije.

Parkinsonizam osvaja i jugoistok Evrope. U prestoniciKraljevine Srbije, u jednoj kafani na periferiji osniva se loa pod

imenom Crna ruka.

Policija upada u letnjikovac u Mitrofanovsku; hapse

Parkinsonovog oca i po kratkom postupku osuuju na progonstvo u

Sibir. Lavrentij Akakjevi Parkinson - ovek koga je upropastila

fanatina ljubav prema Dostojevskom - bio je vezivno tkivo krhkog

mikrouniverzuma poroka u Mitrofanovsku; snaga njegove volje

predugo je drala na okupu sve te nemogue prostore, nesolidne

graevine i apsurdnu ekonomiju letnjikovca. Sve se to uruava

njegovim odlaskom. Sa lica zemlje, ni kriva ni duna, nestaje varoica

Mitrofanovsk i vie od polovine gubernije. Spahije ija je imanja


32/200

prodavao, u onovremenom stilu, velikoduno oprataju dugove

Lavrentija Akakjevia. Piu dopise sudovima. Plaaju advokate.

Uzalud. Jednom pokrenuta, mainerija carske administracije nije u

stanju da se zaustavi. Parkison stariji mora u Sibir.Munom prizoru ispraaja prognanika na kijevskoj

eleznikoj stanici prisustvuje i Fjodor Mihajlovi Dostojevski. U

koloni kanjenika veliki pisac primeuje Parkinsona. Vadi belenicu.

Semjon Frank (koji takoe rado posmatra takve prizore, ali iz sasvim

drugih pobuda) stoji na vrhovima prstiju iza leda Fjodora Mihajlovia.

Zaviruje u belenicu. Dostojevski zapisuje. ,,U koloni kanjenika bio jei L. A. Parkinson, nekadanji vlastelin koji je propio svoje imanje i

nekoliko susednih poseda.

Posle nekoliko trenutaka, Dostojevski precrtava reenicu.

1890. Demjan Lavrentjevi odlazi u Tursku. Smrtno bolesna

imperija, bolesnija i od ruske, pokazae se docnije kao pogodno tle za

irenje njegovih ideja. Turska je do te mere bolesna da od nje ima ta i

da se naui. Sledeih nekoliko godina na junak je hotelijer. U kvartu

Laleli vodi pansion Karadeniz, jeste to hotel, ali je i neka vrsta bolnice.

Gosti pansiona su mahom tuberkulozne ruske grofice, iscrpljene

nesrenim ljubavima, koje tu provode svoje poslednje dane. Ne znamo

mnogo o tom periodu Parkinsonovog ivota. Gotovo nita osim da se

predstavlja kao IsmailagaCengi i da noi provodi u pisanju svog

kapitalnog dela Tractatus antiheliocentricus.

Neki dogaaji, meutim, ukazuju na to da Parkinson

inkognito dolazi u Rusiju. Nategnuto bi bilo, na primer, septembarsku

revoluciju u najveoj moskovskoj bolnici (praobraz budue


33/200

oktobarske) koja umalo nije sruila carski reim, pripisati spontanom

revoltu najteih, jedva pokretnih bolesnika. Nemogue je da Parkinson

nije umean. Sve poinje, kao onomad u Novosimbirsku, naoko

bezazleno. Bolesnici odbijaju doruak i lupaju kaikama o manjerke.Stvar uobiajena. Bolnika hrana je loa. Nekoliko bolniara s

batinama dovoljno je da stvari dovede u red. Ali ne i ovoga puta.

Pobuna je dobro organizovana; disciplina meu pobunjenicima -

gvozdena. Sve tee kao da pobunjenici slede uputsiva jo nenapisane

Malaparteove Tehnike dravnog udanv. /au/imaju kuhinju, ostavu,

magacin lekova i operacione sale. Sazivaju konferenciju za tampu, na

koju pozivaju dopisnike domaih i stranih novina. Pozivaju bolesnike

ostalih bolnica, poliklinika i sanatorij uma da se prikljue revoluciji.

Oziv je iznad svakog oekivanja. Moskovsko zdravstvo je potpuno

paralizovano.

Nie osoblje: bolniari, kuvari, istaice, staju na stranu

revolucionara.

Na listi zahteva prepoznajemo Parkinsonov rukopis: 1.

izjednaavanje prava zdravih i bolesnih; 2. prestanak ograniavanja

kretanja bolesnika; 3. pravo bolesnika da sami sebi postavljaju

dijagnozu i odreuju terapiju; 4. dvadeset poslanikih mesta za

bolesnike u buduem parlamentu Rusije...

Parkinson - sada je ve jasno da je on voa - koristi pobunu da

bi postavio temelje budue Republike bolesnih. Prema svedoanstvu

preivelih uesnika, Parkinsonova kratkotrajna republika bila je

ustrojena na kastinskom principu. Dravne poslove vode oboleli od

primarnog parkinsonizma, izvrna vlast preputena je obolelima od

parkinsonizma B, dok se oboleli od parkinsonizma C bave poslovima


34/200

nadzora i distribucije dobara. Svima ostalim, kako zdravim tako i

delimino bolesnim, preputeni su grubi i prljavi poslovi. Tu se,

meutim, ne radi o rasizmu, kako priviaju pojedini zapadni autori;

podela na kaste je profilaksa iji je cilj spreavanje daljih mutacijaparkinsonove bolesti.

Smeten u varljivim daljinama Sibira, vie plan grada nego

grad, Novosimbirsk je pogodan za desant kozakili eta. Ali u Moskvi,

pred oima ambasadora, novinara i svetskih putnika, apsolutno je

nemogue poslati vojsku na goloruke bolesnike, makar oni ugroavali

dravni poredak. Mora se pribei lukavstvu. Vlast prihvata sve zahtevepobunjenika. Parkinson je podozriv. Ali ne i ostali. Pred parom

kobasica koje je Ministarstvo zdravlja obealo kao zamenu za bljutavu

kau, ideali naglo poinju da blede. Bolesnici se posluno vraaju u

krevete. ekaju sledovanje bora i kobasica. Zamenik ministra

zdravlja, pred svitom ambasadora, stranih i domaih novinara, lino

sipa bor i deli kobasice. I stvar je zavrena. Ve sutra ujutru, umanjerkama je ponovo sluzava kaa. Nekolicina odvanijih poinje da

lupa kaikama. Ali vie nema nikoga ko bi mogao da politizuje tu

buku. Parkinson je uzeo svoju istoriju bolesti i otiao.

U bolesnike sobe ulaze bolniari s debelim batinama.

Tractatus antiheliocentricus izlazi iz tampe u Nemakoj,

potpisan imenom Michaela Sendivogiusa, alhemiara iz XVII veka,

zakletog protivnika Nikole Kopernika.

Iste godine Tractatus antiheliocentricus preveden je na

engleski, francuski, vedski i panski jezik.


35/200

Jakobu Burkhartu, kome se Tractatus inae svia, pada u oko

reenica - revolucionarna zamena geocentrinog modela

heliocentrinim praobraz je Francuske revolucije i svih revolucija koje

e iz nje nastati - na osnovu koje zakljuuje da Sendivogius nikako nemoe biti autor Tractatusa, iz prostog razloga to je umro mnogo

godina pre pada Bastilje.

Burkhart belei: Pravi autorTractatusa je, po svemu sudei,

Demjan Lavrentjevi Parkinson.

Vsevolod Lavrentjevi Mekdonaljd nesrenim sluajem upada

u mainu za mlevenje drvene mase i biva pretvoren u tabak najfinijeg

papira. Njegova muenika smrt i simbolina transmutacija u hartiju

obezbeuje mu svetaki status.

1891-1900. Parkinson ponovo odlazi na Tibet, gde e u stanju

duboke meditacije, bez hrane i vode, provesti celih deset godina.

Parkinsonizam se pobedonosno iri Evropom. Bolji, plemenitiji i

obrazovaniji deo Starog sveta listom prihvata doktrinu Dernjana

Lavrentjevia. Profinjeni umovi sposobni su da shvate da je zdravlje

neizvesno, privremeno, varljivo, da je bolest neizbena i - budui

zajednika svim ljudima - univerzalna; da dobro zdravlje doliva ulje na

ionako razbuktalu vatru sebinosti i gordosti u svetu. Ali, paralelno s

procvatom parkinsonizma, jaaju i jedva prikriveni solarni kultovi -

doktrine snage, svetlosti i zdravlja neuporedivo prihvatljivije za

iskorenjene mase i lumpenproletarijat podloan samoobmani. ta je, na

primer, opus Riharda Vagnera nego nacizam u formi muzike?

ta su drugo fenomeni uvoenja opteg prava glasa, skraenja

radnog vremena i emancipacije ena nego komunizam?


36/200

1901. Tajni Kongres Internacionale parkinsonizma u Bernu.

Demjan Lavrentjevi podnosi referat u kome analizira situaciju u

svetu. Diskretnost kongresa, iz razumljivih razloga kako emo videti,

podrazumeva odsustvo pisanih dokumenta. Ali apsolutna tajnost nepostoji. Medu uesnicima kongresa ima poprilino obolelih od

parkinsonizma C, mutacije koja se, izmeu ostalog, odlikuje

pojaanom brbljivou. Ako je verovati glasinama tih parija

parkinsonizma, uesnici Kongresa jednoduno su zakljuili da je

zdravstvena situacija u svetu alarmantna; da je oveanstvo u celini

istije i zdravije; da - zahvaljujui profanom zdravlju - duhovnost slabi

i da je jedini spas od pretvaranja oveanstva u koloniju vieelijskih

organizama - izazivanje svetskog rata. Mens sana in corpore sano!

grmi Parkinson iz delimino neitkog stenograma jednog od uesnika

Kongresa. Ta paganska deviza je postala dravna politika na poetku

XX veka. Stvar stoji drugaije: duh ne moe biti zdrav u zdravom i

obesnom telu. tavie, u takvom telu uopte ne moe biti duha.

injenica je da se bolje oseamo kada smo, hajde da kaem, zdravi, ali

prijatnost tog oseanja sniava sve kriterijume. Opijeni tim oseanjem,

do jue ozbiljni ljudi odaju se nedopustivom ponaanju. Nema godine a

da se ne izmisli neki novi sport, kao da postojei, atletske discipline

nasledene iz neznaboake antike, nisu dovoljni. Pogledajte kako cvet

engleske aristokratije tri za loptama. Da bismo spreili ozdravljenje

sveta, njegovo pretvaranje u puku bioloku masu, mi, gospodo,

moramo izazvati svetski rat. Samo rat, kao najuzvienija forma

parkinsonizma, moe svojim uasima i prolivanjem suvine krvi uveriti

otupelo oveanstvo da je bolesno.


37/200

efovi loa dobijaju strogo poverljivi Akcioni plan za

izazivanje svetskog rata.

Ni jedan jedini primerak tog plana nikada nije pronaen.

1902. Parkinson odlazi u Ameriku. Imigracione vlasti mu bez

obrazloenja zabranjuju ulazak na teritoriju Sjedinjenih Drava.

Demjan Lavrentjevi prisilno provodi nekoliko meseci u karantinu i

vraa se u Evropu parobrodom Luizitanija. Amerika se nikada nee

oporaviti od te, da li sluajne da li namerne, zabrane. Kult zdravlja,

mladosti, zdrave hrane i sporta, koji neizbeno zavrava u debilitetu,

nigde nije tako snaan kao u Americi.

Lavrentij Akakjevi Parkinson umire u progonstvu.

1902. Parkinson stupa u Otomansku vojsku kao sanitetski

oficir i biva rasporeen u bataljon kojim komanduje ambiciozni major

Kemal Paa. U godinama koje slede njih dvojica e preobraziti lice

Turske, iako e svu slavu tog poduhvata Kemal Paa - docniji Atatiirk -prigrabiti za sebe. Da nije bilo susreta te dvojice velikih bolesnika,

svetska istorija bi sasvim sigurno poprimila drugaiji tok. Bolesnik sa

Bosfora, kako u ono vreme u zapadnoj tampi nazivaju Otomansku

imperiju, doista jeste carstvo bolesti, drutvo u poodmakloj fazi

raspadanja, najdekadentnija drava na svetu. Iako pojam dekadencija

jo nije uao u turski jezik. Ako je to uopte turski jezik. Pozajmice izarapskog i persijskog, u novije vreme i francuskog, decenijama

potiskuju turske rei; sve ukazuje na neminovnost cepanja turskog

jezika na dijalekte arapskog i persijskog i potom neizbenu podelu

turske teritorije na persijski i arapski deo. Kemal Paa uvida kuda sve

to vodi; svestan je geopolitike katastrofe koja bi nastala nestankom


38/200

Turske kao mongolske tampon-zone izmeu nasmrt zavaenog

arijevskog i semitskog sveta. Ali ne zna ta da se radi. Samo

Provienje mu alje Demjana Lavrentjevia. Koji dobro zna ta mu je

initi. Tokom samo nekoliko razgovora pored logorske vatre ubespuima Anadolije, Demjan Lavrentjevi uverava Kemal Pau da je

dearabizacija turskog jezika, dearabizacija Turske kao celine,

nemogua sve dok je u upotrebi arapsko pismo. to je sasvim logino.

Predlae uvoenje ruske varijante irilice kao najpodesnije za fonetiku

turskog jezika. Kemal Paa je oprezan. Ako je upotreba arapskog

pisma dovela turski jezik na ivicu nestanka, a Turke na korak od

asimilacije, uvoenje ruske irilice, neuporedivo agresivnijeg pisma,

vrlo brzo bi rezultirala rusifikacijom svega i svaega i pretvaranjem

Turske u rusku guberniju.

Kompromisno reenje je uvoenje latininog pisma. Demjan

Lavrentjevi na licu mesta sastavlja buduu tursku abecedu. Sledeih

nekoliko dana Kemal Paa vredno ui da pie. U zaostavtini DemjanaLavrentjevia pronaen je list hartije iz oficirske belenice, s prvom

reju Sovezluk - koju je Kemal Paa, jedan Turin uopte, napisao na

novom pismu.

Sledei korak ka evropeizaciji je promena nacionalnog stila.

Kemal Paa je sada skeptian. Ne eli da slua Parkinsonove sugestije.

Ne shvata zato je neophodno zabraniti fesove, ferede i vreaste

pantalone. ta e onda ostati od Turaka? pita. ,,I zato menjati

odeu? Demjan Lavrentjevi razmilja minut-dva i kae: Kemal

Pao, moete li da zamislite sledei prizor: sedmoricu ljudi odevenih u

frakove, sa cilindrima na glavi, koji nekog nesrenika nabijaju na

kolac? Kemal Paa pokuava da zamisli takav prizor. I ne uspeva. U


39/200

pravu si! kae. Zabraniu fesove i ferede i nabijanje na kolac.

Egzekucije se u evropskoj Turskoj imaju izvravati na civilizovan

nain, veanjem i streljanjem.

Prva velika akcija u pripremi za oiujui svetski rat.Dravni udar loe Crna ruka u Beogradu. Kralj Aleksandar koji vodi

proaustrijskti politiku ubijen zajedno s kraljicom Dragom. Zaverenici

na vlast dovode prorusku dinastiju Karadordevia. Kralj Petar I

Karadordevi, koji se kolovao u Rusiji, lini je poznanik Demjana

Lavrentjevia i veliki potovalac njegovih spisa.

Najglasnije kritike prevrata i regicida u Srbiji dolaze iz

Engleske, zemlje lova, sporta i razonode. U decenijama koje slede

Engleska nee propustiti nijednu priliku da se osveti Srbiji i Srbima.

asopis Novi ivotu septembarskom broju objavljuje intimne

zapise Demjana Lavrentjevia pod naslovom Istorija moje bolesti,

vizionarski tekst u kome se previda kratkotrajni uspon i pad

parkinsonizma. Carska cenzura zabranjuje Novi ivot. Ovoga puta zbog

Parkinsonovog teksta. U obrazloenju zabrane pie: Zbog klevetanja

Fjodora Mihajlovia Dostojevskog, diplomatskih skandala i vredanja

javnog morala.

Zahvaljujui injenici da je sauvano dvadesetak primeraka

Novog ivota, u mogunosti smo da pretampamo zapise.

D. L. Parkinson

ISTORIJA MOJE BOLESTI


40/200

Ovo je pria o mom ivotu. Moja biografija, koja je u stvari

istorija jedne opake bolesti. Povest o nastanku te bolesti, njenom toku,

njenim usponima i padovima...

Pria poinje u Rusiji, u Mitrofanovsku, na imanju mog ocaLavrentija Akakjevia Parkinsona. Ironija sudbine udesila je da moj

dolazak na svet bude propraen morbidnim okolnostima. Moja mati,

Jevdokija Fjodorovna, sledei tipian klie ruske dekadencije tog

vremena, umire na poroaju. Otac, koji nikada ranije nije pio,

momentalno se odaje pijanenju. Kao da je ekao da neko blizak umre

da bi dobio povod da se prepusti samounitavanju. Ne zbog alosti;namerne smrti porodilja, sraunate da izazovu saaljenje i potovanje

okoline, tada su jo uvek uobiajena stvar. Pije zbog Dostojevskog.

Lavrentij Akakjevi se nada da e ga Dostojevski, tada na vrhuncu

slave, primetiti i udostojiti ga epizode u nekom od svojih romana. On

odlino poznaje autora Karamazovib. Ali Dostojevskog ne interesuju

utivi, bledi, nezanimljivi plemii. Njega interesuju zloin, trule iporok. To je zlatno doba realizma. Pisci inspiraciju za svoja dela crpu

iz stvarnih dogaaja. Njihovi junaci su ljudi od krvi i mesa. Ako pak

nema dogaaja koji zavreuju umetniku panju, spisatelji se ne

ustruavaju da ih izazovu. Da organizuju intrigu koja e zavriti

ubistvom i skandalom. Da stvore realnost koju e kasnije umetniki

obraditi.

Moj otac, Lavrcntij Akakjevi, odluuje da se izbori za svoje

mesto u literaturi. Letnjikovac Parkinsonovih u Mitrofanovsku postaje

stecite umetnika, anarhista, pijanica, jurodivih, religioznih mislilaca,

prikrivenih revolucionara i lanih proroka, da bi Fjodor Mihajlovi

imao to idealnije uslove za rad. Tu se okuplja i odaje pijanenju i


41/200

orgijanju jedno raskalano meunarodno bratstvo koje ne priznaje

nikakve zakone. S vremena na vreme dolazi i Dostojevski da bi se

kockao i gubio ogromne sume tueg novca. Uprkos besomunom

opijanju, Lavrentij Akakjevi uspeva da ouva izvesnu otmenost due.Njegovo potovanje prema velikom piscu postepeno prerasta u

religiozni fanatizam; on budzato rasprodaje svoje posede, potom

posede suseda, i na kraju imanja potpuno nepoznatih ljudi, da bi autoru

Karamazovih davao nepovratne pozajmice koje, opet, Fjodoru

Mihajloviu omoguavaju da nesmetano gubi i da produbljuje oajanje

iz koga nastaju, prema nekima blistave, prema drugima isuvie

sladunjave, stilski neujednaene stranice njegove proze. Zauzvrat, moj

otac oekuje da bude udostojen jedne male epizode u nekoj od pievih

knjiga. Da bi se izborio za skromno mesto na tim sumranim

stranicama po kojima se potucaju sumnjive spodobe i koje neprestano

zavejava sneg, da bi upalio iskru pievog nadahnua, nesretni plemi

se odaje nezamislivim ekstravagancijama i bizarnostima. Uveliko je

prevaziao sumanutost veine knjievnih junaka Dostojevskog i svi su

saglasni: Lavrentij Akakjevi zasluuje bar pedesetak redova. Ali,

poput svih velikih pisaca, Dostojevski je veliko ubre. U jednom

razgovoru sa ernievskim - za koga nije izvesno da li je u to vreme

uopte iv - Fjodor Mihajlovi besramno ismeva svog domaina i

dobroinitelja. Ve na ivici oajanja, moj otac odlazi u Moskvu i ubija

neku babu. I gotovo da uspeva u svom poduhvatu: odmah nakon to je

u Vjedomostima proitao vest o tom dogaaju, Dostojevskog pohodi

Muza i on zapoinje rad na Zloinu i kazni. Ali, gle iznenaenja! Gle

podlosti! Umesto mog oca, u romanu se kao ubica pojavljuje nekakav

po svemu sudei izmiljeni Raskoljnikov.


42/200

Da li je Dostojevski pisao Zle dubove na osnovu vlastitog

oskudnog spiritualnog iskustva? To pitanje jo uvek eka na odgovor.

Na letnjikovac i zbivanja u njemu uveliko prevazilazc talenat i

sposobnost Dostojevskog da u njima prepozna epicentar raspadanjaCarevine, karcinom revolucije, ije se metastaze pribliavaju srcu

Rusije - Moskvi. Dostojevski jeste genije, priznajem, samo u pogrenoj

oblasti. Trebalo je da bude genijalni konstruktor, ali on hoe da pie

iako nije u stanju da izmisli zaplet, ve nadahnue za svoje izvetaene

romane nalazi u kriminalnim hronikama. On u stvari i nije pisac, ve

crni mag. Faust ruske knjievnosti. Njegovi romani doprinose raspadu

tradicionalnih vrednosti i stvaranju predstave o Rusima kao jurodivim,

krvolonim kreaturama neuporedivo vie od svih tajnih udruenja

revolucionara koji docnije njegovu poetiku jednostavno pretvaraju u

politiku. Sa Dostojevskim, realizam postaje moniji od realnosti.

Poast njegove popularnosti pustoi majicu Rusiju, obesveuje Trei

Rim, kolevku zlatnog pravoslavlja. Posle Dostojevskog, umesto

raznovrsnosti i arolikosti ruskih dua, preostae samo pet psiholokih

tipova Rusa. Tipovi Stavrogina, Raskoljnikova, Marmeladova,

Lebezjatnikova i Svidrigajlova.

Koliko je samo Dostojevski razliit od mog oca, pionira

autodestrukcije, pretee body arta, jednog od doajena ruske trulei,

koji medu prvima uvida spasonosnost raspadanja. Ne padaDostojevskom na pamet da Lavrentija Akakjevia stavi makar u neku

pripovetku. Zna da bi, ma koliko mala bila epizoda, sporedni junak

zasenio autora. Da bi se Rusija spasila, esto je govorio moj otac,

ona najpre mora da istruli, da fermentira, da se putem sublimacije

transformic u novi kvalitet. U tim recima prepoznajem uticaj M. I).


43/200

Kalakurova, mesmeriste i alhemiara, estog gosta u Mitrofanovsku,

koji u podrumu letnjikovca nameta alhemiarsku laboratoriju i uz

asistenciju Lavrentija Akakjevia Parkinsona pokuava da bakar

pretvori u zlato. Poduhvat je na kraju rezultirao transmutacijom metala,ali u obrnutom smeru. Umesto zlata, nai alhemiari dobijaju velike

koliine bezvrednog kalaja. Kalakurov krivicu za neuspeh pripisuje

odsustvu srebroljublja kod svog domaina i pomonika. ,,Lavrentije

Akakjeviu, ako hoete da dobijete zlato, morate da ga oboavate, da

ga strasno elite, jer plemenita vetina Alhemije ne radi samo sa

prirodnim silama ve i s neuporedivo snanijim silama due. Moj

otac, meutim, zna laki nain da se dokopa zlata, a da pri tom ne mora

da padne tako nisko i da ga voli. Prodaje jo nekoliko tuih veleposeda

(ionako e za koju godinu biti pretvoreni u kolhoze), a pozamaan

prihod ulae u nabavke ampanjca i akonija, u velikodune honorare

za putujue glumake druine, u jo velikodunije bakie za sumnjive

lepotice, ive sasude opskurnih obreda seksualne magije kojima

rukovodi famozni Gurijev. Najvee sume pak odlaze u bezdani dep

Fjodora Mihajlovia, odakle novac otie u depove i kasebelosvetskih

kockara i kockarnica.

Burna zbivanja u naem letnjikovcu samo su naizgled

haotina. Sada je to jasno zahvaljujui najnovijim saznanjima iz teorije

subatomske fizike, koja upuuju na zakljuak da haos poiva natemelju strogih zakonitosti, isuvie komplikovanih za nae primitivne

predstave o redu. (Nije li konano sva beda zapadnjakog poimanja

pravilnosti saeta u prizoru streljakog stroja koji u savrenom poretku

ispaljuje plotun u srce nevinog oveka.) Ali u ono vreme, haos je jo

uvek samo haos. Ipak, ukoliko se lokalne vlasti blagovremeno i


44/200

izdano podmite, haos ni tada nije haos. Zahvaljujui blagodatima

korupcije, dionizijske svetkovine u Mitrofanovsku odravae se bez

predaha jo nekoliko burnih godina. Slava letnjikovca Parkinsonovih

nezadrivo se iri ruskim prostranstvima i privlai sve vie poklonika.Ako napregnemo vid, ugledaemo u tom infernalnom kolopletu i

Raspuina, zastalog na putu u Petrogradski dvorac. Budui da greh

magnetskom silom privlai svetost, u Mitrofanovsk jednog jutra stie i

starac Zosima. ,,Lavrentije Akakjeviu, kae sveti starac, vi i ne

slutite koliko ste blizu spasenja. Vi ste dodirnuli dno pakla. Dovoljno

je da se iskreno pokajete i vi ste u raju. I dobija odgovor: Oe

Zosima, sigumo je tako ako vi kaete, ali ja sam veoma umoran i

moram najpre da se naspavam. Starac Zosima se krsti i apue: Ovaj

ovek se sasvim odrekao sebe. Lavrentij Akakjevi je spaen.

Mojeobrazovanje i vaspitanje Lavrentij Akakjevi Parkinson

ne zapostavlja nijednog trenutka. Od najranijeg detinjstva brigu o meni

preuzima, u konvencionalnom smislu fiktivna, ali stroga francuskaguvernanata, madmazel Delmas. Moji dani ispunjeni su uenjem

stranih jezika, asovima klavira, itanjem klasine literature. Sa osam

godina sam ve bolje govorio latinski nego ruski (koji, uostalom,

nikada sasvim nisam ni savladao niti sam voleo da njime govorim).6

Do svoje petnaeste godine, zahvaljujui kosmopolitskom drutvu koje

se okuplja u kui, osim francuskog, teno govorim engleski, nemaki,panski i turski. Poznajem i jezike Knjige: starogrki i hebrejski. Sa

esnaest godina ve sam bio visok sedam stopa, celih osam santimetara

vii od dva metra i pet santimetara koliko iznosi moja visina posle

prelaska na metriki sistem i netanog preraunavanja. Sa oevim

blagoslovom - trenutno nije bio u mogunosti da mi da nita drugo -


45/200

Dostojevski sve spiskao - putujem u Jasnu Poljanu, na poklonjenje

svom idolu Lavu Tolstoju. (Sta je to u nama Parkinsonima to nas

nagoni da puzimo pred piscima?) Bauka Lav me prima. Na moje

veliko razoaranje, starac koji bazdi na beli luk, podriguje i bacapohotne poglede na slukinje nikako se ne uklapa u oblije Zlatnog

teleta s dugom bradom i rubakom koje je napisalo Rat i mir, a koga

sam u naivnosti postavio na sredinje mesto svog deakog

mnogoboakog hrama. Kasnije u svoje razoaranje ovako opisati

imenjaku, pesniku Demjanu Bednom: Nema tu mnogo ta da se kae.

Jedina razlika izmeu Dostojevskog i Tolstoja je u tome to se Tolstoj

ne kocka. Da li je ambis na ijoj jednoj strani stoji Tolstoj a na drugoj,

beskrajno udaljenoj, njegovo delo, izvrio presudan uticaj na mene da

prezrem literaturu, umetnost uopte i da se posvetim spiritualnoj

patologiji, moe se se samo nagaati. Bilo kako bilo, prvih godina XX

veka opsednut sam prirodnim naukama. Da poslovina nepraktinost

Parkinsonovih za ovosvetske poslove nije umeala svoje prste, svet bi

mnogo ranije saznao za entropiju. Svaki napor uinjen da se u jedan

sistem unese red ima za rezultat poveanje nereda, napisao sam u

pismu Vladimiru Solovjovu. Tema pisma, meutim, nije teorijska

fizika, kako bi se na prvi pogled moglo zakljuiti, ve daleko suptilnije

teoloko pitanje o udelu linih napora i Boije milosti na putu spasenja

oveka. Solovjov dri da je lini napor presudan; da je doktrina o

milosti direktan plod endemske ruske lenjosti i rastrojenosti. Ja pak

smatram da je Milost (blagodat) jedina sila sposobna da preobrazi

iskvarenu ljudsku prirodu. U ivoj prepisci koja traje nekoliko godina

(i ak se nastavlja izvesno vreme posle Solovjovljeve smrti) sklapam

obrise teorije prema kojoj asketski napori, istina, dovode do smanjenja

unutranje haotinosti podvinika, ali zauzvrat poveavaju rastrojstvo


46/200

okolnog stanovnitva. Tu teoriju potkrepljujem teko oborivim

dokazima. to je u jednoj zemlji vie manastira i monaha, to je u njoj

nered sve vei. Ima li boljeg primera od Rusije? S druge strane,

najbolje ureene i najdisciplinovanije drave, poput Holandije,Nemake i Engleske, uopte nemaju manastire i monahe. Zelja da

ovek bude spaen izraz je vrhunske gordosti. Niko to ne zasluuje.

Solovjov se, meutim, ne predaje. Pa ta onda, Demjane

Lavrentjeviu? otpisuje religiozni mislilac. U Rusiji e se spasiti bar

nekoliko hiljada, a u zemljama koje pominjete nee niko. Postoje lani

haosi koji svoju haotinost duguju haotinosti nae percepcije. Kao

to postoje i lane harmonije i prividi reda iza kojih se kriju

nezamislive rastrojenosti. Oba ta stanja, meutim, meusobno su

isprepletati,! u basnoslovnom mnotvu meduoblika. Sve se svodi na

sledee: kako da upotrebimo haos umesto da snagu traimo na

pokuaje da ga pobedimo (to je nemogue) ili ga izbegnemo. to je

jo manje mogue.

______________________________

6 Ubeen sam da tegobna istorija ruskog naroda mnogo duguje ortografiji

ruskog jezika, pogotovo mekom znaku i tvrdom I . Prvi isuvie umekava izgovor,

drugi ga pak ini isuvie tvrdim. Po njemu, narodi su samo telesni izrazi jezika kojima

govore. U ruskom sluaju: ili isuvie popustljivi ili isuvie surovi.

Ovo, u stvari, nije pria o mom ivotu. Ta pria se ne moe

napisati. Iz prostog razloga to sam esto menjao identitete. Mada,

naalost, nedovoljno esto. Opasno je imati samo jedan identitet.

Tokom vremena ovek se navikne na svoje ime, navike, vrline i mane i

u jednom trenutku postaje mu udobno u samom sebi. U toj kaljuzi. On


47/200

poinje da voli samog sebe, to je ravno duhovnoj smrti. I ne samo

duhovnoj. Jer, uskoro se javlja strah da e to jednoga dana umreti.

ovek se do te mere poistoveuje sa sopstvenim identitetom, s tim

fantomom, da potpuno zaboravlja na stvarnog sebe i vie nije u stanjuda pojmi da je taj lani identitet u stvari sam strah od smrti. Tajnu mi

otkriva starac Zosima tokom estih boravaka u naem razvratnom

letnjikovcu. Iako to u stvari (sada mogu rei jer su obojica mrtvi) nije

bio starac Zosima ve starac Isaija preruen u starca Zosimu. Kao to je

i Zosima bio preruen u Isaiju. Ne bih odbacio mogunost da su i

Zosima i Isaija u stvari maske identiteta, a da su samo njih dvojica

znali ko su. Jer je istinski mistik samo onaj za koga niko ne zna da

postoji. (U istinskoj pravoslavnoj tradiciji smrtnim grehom se smatra

biti bilo ko.) Ako su ve njih dvojica, iskusni podvinici, sveti ljudi,

smatrali da je pametno da prikrivaju ko su, kolikim se samo

opasnostima izlaemo mi obini grenici. Sinko, govorio mi je

Zosima, ime, stas, navike, seanja, sve su to irom otvorena vrata za

avola. Ne sme nikada biti jedan isti due od godinu, najvie dve.

Pogotovo nikada ne sme postati poznat. Jer poneko se i odrekne

lanog identiteta, ali slave se, bez Boije pomoi, niko ne moe odrei.

Uzmi primer svog oca. Iako pije, iako se, koliko u poodmaklom dobu

moe, odaje razvratu, huljenju i ko zna kakvim nepoinstvima, on je

spaen jer mu je potpuno svejedno ko je, a najee to uopte i ne zna.

Da nije one tate elje da ga Fjodor Mihajlovi pomene u nekoj prii,

bio bi to sveti ovek.

Nisam najbolji uenik starca Zosime. Nisam ni medu

najgorima. Nekako se saznalo da postojim, ali niko nije mogao sa

sigurnou da kae ko sam. Savremenici to tumae sujetom,


48/200

nesigurnou, strahom od pojavljivanja. U stvari, bio je to strah od

lanog identiteta, koji sam savladavao pribegavajui sve lanijim

identitetima, toliko fantastinim da je opasnost da poverujem u neki

bila nitavna. Rastereen brige o sebi, jer su ta sebe bila potrona,prolazna, u svakom momentu zamenjiva nekim drugim, mogao sam da

se posvetim mojoj bolesti, strpljivom radu na njenom istraivanju,

usavravanju i popularizaciji.

Moja bolest moe da spase svet. Samo ako uspem da ga

zarazim. Ovde-onde mi je, istina, polazilo za rukom da uz velike

napore inficiram nekoliko bolnica i gradova, kao i nekolicinunadahnutih ljudi koji e tu bolest maskiranu u politiki program

upotrebiti na dobrobit svojih naroda. Turska bi, recimo, izgledala

potpuno drugaije da Kemal Paa nije imao dovoljno prezira prema

profanosti zdravlja i dovoljno sluha za uzvienost patologije. Ali, sve u

svemu, doiveo sam poraz. Lakomislena i povrna ideologija zdravlja

potisnuc moju boljku i svet osuditi na prevremenu smrt. tavie,izbrisae svaki pomen na Parkinsonovu bolest. (O njoj e se govoriti

samo u fikcijama.) Da bi prevara bila savrena, pripisae je izvesnom

dr Parkinsonu, beznaajnom provincijskom lekaru, bie skup simptoma

od kojih je drhtanje najkarakteristiniji, simptoma koji uzeti zajedno

uopte nisu bolest u klasinom smislu te rei ve ono to se u

pravoslavnoj tradiciji naziva raslabljenost. Ili, neto modernije:istroenost usled preteranog odavanja uivanjima.

Svaka pijanica i svaki bludnik ima takvu Parkinsonovu bolest.

Ne preterujem kada kaem da od takve bolesti najnie vrste danas

boluje elo oveanstvo. Njena primitivnost, neosveenost i

nerafinisanost ine da se ona doivljava kao zdravlje.


49/200

Istinska Parkinsonova bolest uglavnom nema nikakvih

simptoma. Nikakvih jadnih drhtavica. Nikakvih malaksalosti,

nesvcstica, nepravilnogpulsa, povienih pritisaka i temperatura, loih

krvnih slika i slinih trica i kuina koje proistiu iz panine jurnjave zazdravljem. Nita od svega toga. Pa ipak, iako se oboleli odlino osea,

to je najuasnija od svih bolesti. Bolest-majka koja rada sve osfale

bolesti, lako, kaem, nema nikakvih simptoma, rano sam je otkrio. Jo

u detinjstvu. Imao sam obiaj (a ko nije) da ujutru, posle buenja,

leim u krevetu u stanju privremenog blaenstva, posmatrajui varljivu

igru sunevih zraka na zidovima sobe. Sve dok jednog jutra to

blaenstvo nije grubo prekinuto pitanjem koje se samo postavilo: Kako

uopte ita postoji? Bezdan nitavila se ukazao pred mojim nevinim

unutranjim okom. U trenu sam shvatio uasnu istinu: postojanje je

bolest. Runa izraslina na biu. Ma ta bilo to bie.

Odmah sam se pomolio Bogu i potisnuo taj muni doivljaj.

Bolest je bila tek u poetnoj fazi, a Gospod je, zahvaljujui bujicamagreha u letnjikovcu mog oca, obilno izlivao milost na one koji bi mu se

obratili s tog mesta crne magije i razvrata. Ali nikada nisam zaboravio

to sudbonosno jutro. Zdravlje donosi zaborav, a ja sam bio spoznao

bolest. Iako tada, a ni mnogo godina potom, nisam shvatio da je ona u

stvari lek.

Svet lei uronjen u haos. Stvari nisu na svojim mestima. One

koje treba da budu spojene, razdvojene su; one koje treba da budu

razdvojene se spajaju. Stvar je neuporedivo gora u neistraenim

oblastima psihologije. Tek tu vlada pometnja. Da ne pominjem

takozvane egzaktne nauke. Dobro i zlo su odavno zamenjeni

relativnim pojmovima prijatno i neprijatno. Vrhunska ovekova


50/200

dunost: da pati i da podnosi bol, podmuklo je oglaena boleu,

patolokim stanjem. I u prevarantskom duhu epohe nazvana

mazohizam, prema izvesnom nemakom baronu koji je bio spreman na

sve osim na patnju. Tako su i oni hrabri muevi, koji bi rado patili ibolovali, prinueni da se odaju mekutvu iz zazora da ne budu oglaeni

za pervertite.

Onda se jednog dana, posle nekoliko godina, bolest iznenada

manifestovala u svoj svojoj silini. Bejah poao u Demidovo, udaljeno

nekih petnaest vrsta od Mitrofanovska, da preuzmem novac od ko zna

koga kome otac bee prodao ko zna ije imanje, kada, negde napolovini puta, osetih stranu malaksalost i padoh u prainu. Mislio sam

da umirem. Moji udovi su se nekontrolisano tresli i poskakivali; drhtao

sam; moji organi su jedan po jedan otkazivali. Srce je prestajalo da

kuca po nekoliko minuta (ili mi se tako inilo); plua potpuno

svetislav basara - uspon i pad parkinsonove bolesti

Documents