ovek nije ivotinja zato to zna da je ivotinja, zato to zna da je od roenja osuen na smrt i to zna da ivi unitavajui i da gradi samo usmrujui. Nikolaj Fj odorov

PAVEL K U Z M I KASATKIN

MORBUS PARKINSONI PREDGOVOR

Demjan

Lavrentjevi Parkinson, izumitelj stra

ne bolesti, umro je od iscrpljenosti 1947. godi ne u logoru na Kolimi pod lanim imenom Nikolaj Nikolajevi Kuznjecov. Pod tim otrcanim imenom Parkinson e provesti jo etrdeset i tri turobne mrtvake godine - sve do perestrojke, glasnosti i raspada SSSR-a, raspada kome je (sa da ve rehabilitovani) Demjan Lavrentjevi ako je verovati injenicama iz predstojee hronologije i biografije - i te kako doprineo. D. L. Par kinson je, dakle, rehabilitovan zajedno sa stoti nama hiljada to realnih to fiktivnih logoraa; ponovo dobija kuu svog iilelog bia - ime. Njegova bolest, meutim, pala je u zaborav; ta vori u poniavajuem statusu. I dalje je to morbus Parkinsoni, popularnije parkinsonizam, ali -

saglasni su njeni preiveli savremenici - simptomi i klinika slika nemaju nikakve veze sa izvor nom Parkinsonovom boleu. Tu se ne radi o mutaciji same bolesti, kao u sluaju tuberkuloze koja neprestano pronalazi biohemijske strategije prilagodavanja antibioticima; ne - parkinsonizam je, uostalom, neizleiv; sada je to profani skup sindroma pozajmljenih od nekoliko bezna ajnih bolesti koji, posmatrani zajedno, najvie nalikuju Alchajmerovoj. Moderni parkinsonizam je oigledno falsifikat. Ali: zato falsifikovati bolest? Isto to pitanje mui i F. R. Voznesenskog, istoriara koji ima pristup arhivama carske Ohrane, NKVD-a, KGB-a i Lubjanke. Samo, odakle poeti? Neupueni - a u ovoj stvari svi su neupueni - nisu ni izbliza u stanju da zamisle di menzije tih arhiva, da ne govorimo o neizmernom mnotvu dokumenata pohranjenih u njima. (Prema nekim svedoanstvima , te arhive sadre u sebi popis svih puteva, gradova, sela, ulica, ku a, ljudi, njihovih spisa i razgovora, koji obuhva ta poslednja tri veka.) U toj arhivi samo odeljak Mitrofanovsk (beznaajna varoica u kojoj se Parkinson rodio) zauzima celih 5 7 . 4 0 0 kvadratnih metara sa vie1

1 Vidi tekst Mekdonaljda.

Seanja

na

Demjana

Lavrentjevia,

V.

L.

od 4 5 9 . 7 8 9 . 4 9 0 . 5 6 7 dokumenata. Sve je tu, ni ta nije sakriveno, ali da bi se sklopila slika ne kog dogaaja, da bi se rekonstruisala biografija nekog oveka, potrebne su decenije predanog ra da. Voznesenski nema kud. Odluuje se za meto du nasuminog iitavanja dokumenata. Oslanjae se na intuiciju. Koristie esto ulo. Kada je re o Parkinsonu, tako je najbolje. Sledeih meseci Voznesenski grozniavo radi. Tu su i prvi re zultati - solidno dokumentovna Parkinsonova biografija do uzrasta od deset godina. Ali tu ne ma niega. Bar niega interesantnog. Sve se to moe proitati u sladunjavim pripovetkama ru skih realistikih pisaca. Te pripovetke, te sapunske opere pre pojave sapunskih opera, zapravo su obrasci vaspitavanja i odrastanja ruskih deaka onoga vremena. Voznesenski, fanatini (kako samo Rus moe biti) poklonik knjievnosti, do lazi do poraavajueg saznanja: da je realizam u ruskoj knjievnosti upropastio rusku realnost; da je unitio jednostavnost ruske due; da je pu stio u opticaj apsurdnu ideju socijalne pravde; da je, konano, tako mislio i Demjan Lavrentjevi, zapisujui na nekom mestu: Posle Dostojevskog, umesto raznovrsnosti i arolikosti varijete ta ruske due, preostalo je samo pet psiholokih tipova Rusa. Tipovi Stavrogina, Raskoljnikova, Marmeladova, Lebezjatnikova i Svidrigajlova."

Ali, ako se nita znaajno ne dogaa u po drumima arhive, ako fascikla (kasnije nazvana Uspon i pad Parkinsonove bolesti) pati od anoreksije, na beznadenoj udaljenosti od ozbiljne istorijske studije, u privatnom ivotu naeg istoriara javljaju se prve patoloke promene. Jedne veeri dolazi kui i zatie suprugu, Valentinu Nikolajevnu, kako se gola elja ispred ogledala uobiajen prizor u ruskim domovima srednje klase. Meutim, brzo sledi neto neuobiajeno, neto krajnje onespokojavajue za psihu obliko vanu u politikom sistemu zasnovanom na mate rijalizmu. Na muevljev pozdrav, Valentina od govara govorei kroz mar: Zdravstvuj, darag o j ! " Nakon prvog oka, Voznesenski trai pribeite u racionalizaciji. Sve prebacuje na raun premora. Sve pripisuje nervnoj iscrpljenosti. Kratkotrajnom poremeaju percepcije. Na istoriar, meutim, ne zna (ili ne eli da zna) jednu bitnu stvar: poremeaji percepcije ne postoje. Vi di ono to vidi i s tim mora da se nosi kako zna i ume. (Koliko sutra sve e ispriati Eduardu Mandarinovu, pesniku od koga emo sve ovo i saznati, ne toliko iz potrebe da se poveri koliko u nadi da e mu Mandarinov rei okani se glu posti", to on u izvesnom smislu i ini. Vidi", kae Mandarinov, dane provodi itajui ruko pise preispoljnih pijandura. Zar misli da to mo e proi bez posledica?"

Delimino uspokojen, Voznesenski nasta vlja da pretura po arhivskoj grai. Ali mnogo vi e saznaje o unutranjem ustrojstvu i skrivenom smislu arhiva samog nego o predmetu svog istra ivanja. Shvata da arhiv nije kolektivno pame nje ve kolektivni zaborav sveta. Da ljudske za jednice, poput njihovih sastavnih delova - ljudi imaju podsvest, matu i fantazije. Da su istrai vai arhiva neka vrsta virusa. Ipak, ima izvesnog napretka. Zapravo - znaajnog napretka. Prona lazi primerak zabranjenog asopisa Novi ivot sa Parkinsonovim lankom Istorija moje bolesti. U lanku nalazi vane reference, koje donekle sua vaju polje istraivanja. Voznesenski je ushien. Ushienost, to je pravilo, vodi u potitenost. Iste veeri hvata samog sebe u jednoj veoma, veoma onespokojavajuoj polusvesnoj raboti. Sedi tako on, Voznesenski, gleda televiziju, cepa povelike komade novinskog papira iz Pravde, stavlja ih u usta i u slast jede. Krajnje neprijatna situacija. To to je Valentina Nikolajevna onomad govorila na mar (i nekoliko puta kroz isti otvor govorila u snu) moe se pripisati nesavrenostima percepci je. Ali nema takvog umora, tako'nesavrene per cepcije, kojima se moe opravdati nepobitna i njenica da jede papir i da u tome nalazi jedno go tovo spiritualno zadovoljstvo. Te noi, Voznesenski uopte nije spavao.

M a n d a r i n o v e ga k o l i k o sutradan umiriti. F e d a " , kae m u p o e t a , provodi ivot meu h a r t i j a m a , pretvara se u hartiju, ta je u d n o u t o m e a k o ovde-onde trpne i pojede neki k o m a d ? U o s t a l o m , mi s m o odrasli u sistemu u k o me je o b l a s t o n o g a to se naziva normalnim bila p o p r i l i n o s k u e n a . T r e b a proiriti um. K o zna ta sve ne jedu ljudi na Z a p a d u . Bitna je samo-

svest. Jedi ta ti se jede." Mora da je Voznesenski pomislio: Doista, ta je loe a k o jedem har tiju. Hartija je celuloza. To je kao da jedem ku pus." Bilo kako bilo, ne bez izvesne strepnje, Voznesenski nastavlja mukotrpni posao u Arhivu. Gorepomenute reference odvode ga do odeljka Dostojevski, jednog od najveih u Arhivu, ija je povrina ravna povrini Bugarske. Teko je tu ra diti od mahnitih hordi istoriara knjievnosti, lekara, filozofa, jurodivih, dokonih i, prosto, sumasiavih, koji parazitiraju na zaostavtini Fjodora Mihajlovia. Ali nema se kud. Ukoliko ne pobitno utvrdi da je epilepsija velikog pisca u stvari bila maska za Parkinsonovu bolest, ukoli ko uspostavi vezu izmeu Parkinsona i Dostojevskog, to e biti prvorazredna nauna injenica. Kao i sve u vezi s Dostojevskim. Onespokojavajuem sledu stvari, meutim, kao da nema kraja. Voznesenski dolazi do otkria koje nijedan Rus nipoto ne sme da otkrije: Dostojevski ne samo da nije bolovao od parkinsonizma, on nije bolo-

vao ni od famozne epilepsije: povremeni, ne tako uestali napadi" neega behu posledica nervne iscrpljenosti usled dugih sati provedenih za koc karskim stolom i jedva da bi se mogli podvesti pod dijagnozu ovog nitavnog, trivijalnog, novovremenog parkinsonizma koji sa realnim parkinsonizmom nema nieg zajednikog. Na je istoriar, svedoi Mandarinov, na ivi ci oajanja. Zato otkrivati stvari koje ne eli da sazna? Koje niko ne sme da otkriva? Zato da iz spremita zabranjenih knjiga iznosi podatke koji e, jo zabranjeniji i jo nedostupniji, biti tamo vraeni po hitnom postupku? Moda zajedno s njim, Voznesenskim, preraenim u papir. Pretvo renim u nepouzdan dokument. Voznesenski dono si odluku da napusti ukleta istraivanja i da se po sveti unosnijim, drutveno prihvatljivijim poslovi ma. Za poetak, odlazi da se odmori u svoju dau u Podmoskovlju. Nekoliko dana se doista i odma ra. A onda, jednog jutra - suoava se sa veoma, veoma, veoma onespokojavajuim dogaajem. Budi se u svinjcu, meu svinjama. Prethod ne noi nije bio pijan. Ni one pre nje. Voznesen ski, zapravo, nikada ili gotovo nikada ne pije. Jeste se SSSR raspao, jeste da je politiki si stem promenjen i da je tranzicija u toku, ali u Rusiji se sutinski nikada nita ne menja. Vozne senski je svestan da je zaao podaleko izvan gra nica normalnog ponaanja, izvan skuene terito->

rije realnosti, ije granice nisu iscrtali ruski revo lucionari nego ruski realistiki pisci. Hitno zaka zuje pregled kod psihijatra. Psihijatar, tipini me haniar ljudskih dua, obrazovan u Hruovljevoj eri, ne zna ta da uradi sa raspoloivim simp tomima. - Pacijentu se ini da njegova ena go vori kroz mar! Tja! ene neprestano brbljaju. Rei se odbijaju od zidova. Nije uvek jednostav no odrediti odakle dopire govor. - Pacijent jede hartiju. Nita strano. Ljudi jedu gore stvari: no eve, ilete, malter, ugalj - nagledao se on toga u svojoj praksi. Uostalom, moda pacijentovom metabolizmu nedostaje olovo ili tamparska bo ja. - Pacijent spavao sa svinjama. Velika stvar! Napio se delija, a kae da nikada ne pije. Stara pria. Alkoholiari i jesu alkoholiari zato to ne priznaju da su alkoholiari. Sve u svemu, nije ba uobiajeno ponaanje, ali psihijatar poznaje mnogo neuravnoteenije osobe na kljunim po loajima u vojsci i administraciji. Uzevi sve u obzir, postavlja dijagnozu: Vi patite od blaeg oblika hipohondrije. Ne savetujem vam da se od marate. Dokolica loe utie na psihu." Ni psihijatar ni istoriar ne znaju ili, tanije, ne ele da znaju da hipohondrija ne postoji. Da je hipohondrija, slino paranoji, uvek u pravu. Da odsu stvo manifestacija bolesti niukoliko ne znai da ovek nije bolestan. Da je, konano, nemogue ne biti bolestan. Da je sam ovek u stvari neizleiva bolest.

Voznesenski se vraa na posao. Na izlazu iz metroa na Smoljenskoj stanici uinie mu se da ga neko prati. Taj utisak, meutim, pripisae za moru i ubudue smatrati da ga niko ne prati. Po stulati dijalektikog materijalizma su efikasan se dativ. Voznesenski verovatno razmilja ovako: Imam dovoljno muka sa hipohondrijom, para noja mi uopte nije potrebna." Tu je u pravu. Ima dovoljno problema. Paranoja mu nije po trebna. Ali to uopte nije paranoja. Voznesenskog prate. Tanije: ja, Pavel Kuzmi Kasatkin, danonono pratim Voznesenskog po zadatku Slube koja je - za razliku od Parkinsonove bo lesti - prompnila ime ali ne i metode i sutinu. Kako bih drugaije mogao napisati ove redove? Kako bih drugaije saznao toliko intimnih stvari o uranu" (operativno ime Voznesenskog)? I to je sasvim logino. Arhiva jeste otvorena, jeste dostupna naunicima i istraivaima, ali stvar mora biti pod kontrolom. Iz Arhiva se ne sme izneti, nekmoli objaviti, ni slovo vie od minimu ma neophodnog da se izgradi demokratski imid zemlje. (Moda u kasnije objasniti kako je do lo do toga da se ogluim o striktna pravila Slu be. Da je izdam iznosei u javnost ono to je tre balo da spreim. Moda neu. Ja sam samo spo redna linost u ovoj prii.) Vratio se Voznesenski na posao. Ali nema vie onog entuzijazma. Onog poleta. Onog ela-

na. Moda su u pravu povrni ljudi koji kau da ne treba eprkati po prolosti. Da jo manje tre ba initi pokuaje da se isprave tamonje neprav de. Da se nikome nita od onoga to ga je zade silo ne bi dogodilo da to nije zasluio. Lako je mogue da je povrnost ovekov usud, a da su takozvane dubine vetake tvorevine mate. Na kraju, moda treba poverovati autoritetu Dostojevskog, koji u jednom dokumentu (istina pro blematine autentinosti) ovako govori o Parkinsonu i njegovoj porodici: Nije iskljueno ni da je lekarska vetina Parkinsonovih bila zasnovana na linom iskustvu, na sifilisu Semjuela Longfelovia, koji se, u sve teoj formi, prenosio s gene racije na generaciju, da bi bolest dostigla vrhu nac u linosti Demjana Lavrentjevia, u neku ru ku inkarnaciji sifilisa, gde vie nemamo posla sa ovekom koji ima bolest, ve sa boleu koja je postala ovek." ta da se radi?" pita se Vozne senski. Ako napusti istraivanja, mira vie nee biti. Valentina Nikolajevna e nastaviti da govo ri kroz mar. Moda i kroz jo gora mesta. Ko zna ta ga sve eka. Postoji, uostalom, kritina taka u svakom ljudskom poslu, taka posle ko je nema povratka na prethodno stanje. Taka po sle koje se mora ii napred bez obzira na ishod. I Voznesenski nastavlja da kri svoj put kroz guste naslage arhivske grade. Ve je treu godinu u Ar hivu. Iz oblaka papirne praine polako izranjaju

obrisi Demjana Lavrentjevia Parkinsona. Dale ko je to od jasne slike. Ali sada je izvesno: Par kinson je poznavao, drugovao i dopisivao se s to liko umnih, znaajnih i obrazovanih ljudi da tvrdnja Dostojevskog da je Demjan Lavrentjevi alkoholiar i sifilistiar" jednostavno ne stoji. Nije se on uzalud ogradio od takve mogunosti primedbom - tekst problematine autentino sti.". (Kolike su samo naunici kukavice.) Ko je, do avola, bio taj Parkinson i od kakve je to bo lesti bolovao?" zapisuje tih dana Voznesenski u svoj dnevnik. Naravno, on i ne sluti da je sveska napravljena od specijalnog hologramskog papira; i ne sanja da se sve to napie istog trenutka po javljuje u dnevniku-dvojniku koji se nalazi u ne koj od prostorija Slube. Sluba i psihijatrija se proimaju, meusobno dopunjuju, a da to psihi jatrija, bar njeni nii stepeni, i ne zna. To je za tvoren krug. Ne moe se otii kod psihijatra i re i: Doktore, sve to napiem istog momenta se pojavljuje u dnevniku-dvojniku i agenti Tajne slube itaju svako slovo." Ali zahvaljujui tom dnevniku-dvojniku im pregniranom nevidljivim hologramskim mastilom bio sam u mogunosti da rekonstruiem sve detalje istraivake avanture F. R. Voznesenskog. Drugaije ne bih mogao da znam ta Voznesen ski misli. ta sanja. Ovako, dovoljno je da uvee prelistam dnevnik i da saznam, recimo, da je

2 3 . 5. 1 9 9 3 . na istoriar sanjao Jakoba Bemea. Nemam nikakvu predstavu kako Jakob Beme izgleda, ali pouzdano znam da je to on. Uosta lom, besmislen san. Beme je popravljao nekakve izme i neprestano ponavljao: 'Dua, Voznesen ski, dua...'" Voznesenski tih dana nema ba mnogo vremena za duu. Reference, zapisi, fu snote, beleke na marginama knjiga - sve ga to upuuje da istraivanje nastavi u odeljku Lenjin, ija se povrina poklapa s povrinom teritorije nekadanjeg SSSR-a. Kakvih sve tamo nema do kumenata! Kakvih udesa! U ogromnom katalo gu zabranjenih i zaplenjenih tekstova o Vladimi ru Iljiu, Parkinson zauzima poasno mesto. Ot prilike 9 9 % toga malo ko bi se usudio i da po gleda, nekmoli da istrauje ili da objavi. Vozne senski sasvim sluajno pronalazi pismo-dvojnik (znaajno i za istorijat Slube jer se tu radi o pri mitivnijoj verziji hologramskog papira) u kome jedva itkim Parkinsonovim rukopisom pie: Lenjin je do te mere privren doktrini ma terijalizma da se lagano pretvara u istu materi ju.1 Zahvaljujui tome ima elino zdravlje. I

1 O v o se p o k a z a l o t a n i m . U zapisniku s obdukcije V. I. Lenjina, ugledni lekar V. Osipov izmeu ostalog belei: (...) k o n a n a dijagnoza odbacuje prie o sifilisu i trovanju arsenik o m . To je bila arterioskleroza koja je p o t p u n o obuhvatila mozak. N a s l a g e kalcijuma su bile t a k o velike da se za vreme disekcije u o zvuk nalik udaru o k a m e n . "

istu takvu volju. lija,

Ukoliko se ne nae neko da taj ili jakom dozom otrova, po

organizam, sastavljen iskljuivo od malignih e nane metkom stoji opasnost da V. I. poivi i svih 350 godina. Rusija to sebi ne moe dozvoliti. rirae ga kao divljeg vepra* Istina, bie su rovo kanjen za svoja zlodcla: posle smrti prepai izloiti pogledima svetine, a njegova grena dua - koju avoli ve u ovom momentu mue4 - sve e to posmatrati dugi niz godina. Voznesenski je u oku. Pismo je adresirano na Fani Kaplan, revolucionarku koja e godinu dana kasnije, 1 9 1 8 , pucati na Vladimira Iljia Lenjina. Ono je prvorazredna nauna injenica. Neoboriv' dokaz da je Demjan Lavrentjevi Par kinson inspirator zavere protiv Vladimira Iljia. teta je samo to to ne moe biti objavljeno. Uprkos svemu, Voznesenski nastavlja istraivanje. Ne obazire se na sumnjivu lakou dostupnosti zvaninih verzija i dokumenata; trai zapise s omota paklica cigareta, beleke na manetnama koulja, priznanicama i raunima. Odlazi u ode-

* K a o to je poznato, i o v o se pokazalo tanim. Lenjin je balsamovan i izloen na C r v e n o m trgu, gde njegova dua i dan danas p o s m a t r a njegovo m r t v o telo u p r o v i d n o m kovegu.4 J o jedno ispunjeno P a r k i n s o n o v o p r o r o a n s t v o . U monografiji Staljin E. Radzinski navodi da je posle m o d a n o g udara Lenjin aputao: U pomo... oh, davo... davo... p o m o . "

ljenje knjiga-dvojnika 5 i tamo nalazi studiju Sta ljin, koju e E. Radzinski napisati tek 1996. ,,U svom pismenom svedoenju", pie na strani 161, ,,F. Kaplan je navela da je pucala u Lenjina jer smatra da on udaljava ideju socijalizma za vie decenija. Upitana o saizvriocima i partiji kojoj pripada, Kaplanova je rekla da je potpuno sama izvrila atentat. Komandant Kremlja, Malkov, 3. septembra izvodi Kaplanovu u dvorite i ubija je metkom u potiljak. Pesnik Demjan Bedni bio je zainteresovani posmatra. Le Kaplanove je spa ljen u buretu." Zato Voznesenski ita knjigu za koju je si guran da je falsifikat? Takva pitanja postavljaju samo oni koji ne poznaju tajne ruskih arhiva. Kao to ne postoji savren zloin, ne postoji ni savren falsifikat. Svaki falsifikat sadri u sebi izvestan procenat istine. Treba samo poi od falsi fikata ka autentinosti. Na istoriar odlazi u bi blioteku arhiva, u katalogu pod M pronalazi Malkova, Apolonovia Vjaeslava, zatim njego vu knjigu Ruski posni kuvar; otvara potom stra nu 161 i - umesto recepta za bor od cvekle i peuraka - nalazi autentinu izjavu Fani Kaplan:

5 Knjige-dvojnici sline su dnevnicima i pismima-dvojnicima. Razlika je u t o m e to su knjige-dvojnici napisane od s t r a n e Slube. O b i n o bivaju p o n o v o n a p i s a n e " posle neko liko godina.

Htela

sam

da

ubijem

skota

koji

namerava

da Rusiju izlei od spasonosne bolesti. To je sve. Neke stvari su Voznesenskom sada jasnije, iako nikada nee biti sasvim jasne. Naprotiv, ka ko vreme bude proticalo, bie sve opskurnije. D. L. Parkinson, uvida Voznesenski, nije puki teore tiar, knjiki moljac, ve ovek od akcije. Kontrarevolucionar! Voda tajnog drutva koje uma lo nije promenilo tok ruske istorije. Na istoriar odluuje da, uprkos opasnostima takvog jednog poduhvata, iznese na svetio dana bar deli sage o Parkinsonu i njegovoj bolesti. Ali u tome ga spre ava iznenadna bolest. udna malaksalost. Ua sna munina. Visoka temperatura koja se povre meno penje do osamdeset petog podeoka Celzijusove skale. Ta abnormalna temperatura nije vesnik bliske smrti ve vatra oienja. Alhemijski proces nigredo, iz kojeg Voznesenski izlazi sa spoznajom da se njegov ivot nalazi na prekret nici, da, ukoliko eli da pronikne u misteriju Parkinsonove biografije i parkinsonizma, i sam mo ra oboleti od Parkinsonove bolesti. Voznesenski donosi odluku da oboli. Stanje koje nazivamo zdravlje", zapisuje iste veeri u svoj dnevnik-dvojnik, a ja iste vee ri itam, zapravo je stanje otupelosti, omamljenosti odsustvom bola. Zdrav organizam je neka vrsta proteinske supe - hranljiva podloga za na stanak profanih bolesti. Odahnuo sam im sam

se inficirao. Pre svega, parkinsonizam je bolest koja se prihvata dobrovoljno. Ona je stvar slo bodnog izbora. To i nije bolest u klasinom smi slu ve pre ono to Jovan od Krsta naziva tam nom noi due: sticanje svesti o bedi biologije i metabolizma, uvid u palost due. Kao to pie Jovan od Krsta: Boanska svetlost uvek svetli, ali ispoetka dua moe videti samo ono to ima blizu sebe ili - bolje reeno - u sebi. To jest: svo je tame i posrnulost." U naem mranom vreme nu, Parkinsonova bolest je najuzvieniji oblik pobonosti. Za Voznesenskog je sada sve drugaije. Ono to je bilo lako, postaje nepodnoljivo. Ono to je bilo teko, pretvara se u lakou. Na sveopte uenje prijatelja i porodice, bez objanjenja se razvodi od prelepe Valentine Nikolajevne i po sle dva dana eni izvesnom Katarinom, takoe Nikolajevnom, Bezuhovom, neopisivo runom enom, bez jedne noge, hroninom alkoholiarkom nesnosne naravi, koju obasipa dirljivom nenou i panjom. Uopte ne haje za prigovore, govorkanja i ogovaranja. U njegovom ivotu, od sada nadalje, vane su samo dve stvari: negovanje Katarine Nikolajevne, strpljivo podnoenje njenih hirova i uvreda i predani rad u Arhivu. Ponaanje njegove druge ene doista je sramno. Onako kljasta, runa, polupijana, uspeva ak da nae i ljubavnika (domara zgrade, propalicu

Kliniku Voroilova) i sasvim otvoreno vara Vo znesenskog. Toliko bestidno i otvoreno da sam u nekoliko navrata dolazio u iskuenje da ih likvi diram slubenim pitoljem i da celu stvar arani ram kao obraun eenske mafije. Ali uzdrao sam se, uveren da Voznesenski zna ta radi. Da u svemu tome postoji neki skriveni smisao. I poka zalo se da sam bio u pravu. Na kraju, i ja u podlei. I mene e inficira ti. Bie to neka vrsta povrede na poslu, jer se parkinsonizam prenosi itanjem pria o parkinsonizmu. Ali neu, iz razumljivih razloga, biti u pri lici da dobijem zadovoljtinu invalidske penzije. Sada, kada je i Voznesenski bolestan, Par kinson i parkinsonizam mu se otkrivaju kao sli ni slinom. Pred Voznesenskim se otvaraju mi stini ponori svete bolesti. To je veoma stara bo lest. Demjan Lavrentjevi nije njen izumitelj; on je samo jedan u nizu, da tako kaem, bodisatvi parkinsonizma. Zapravo poslednji. Koji je svetu ponudio spasonosnu bolest, a svet se opredelio za varljivo i smrtonosno zdravlje. Voznesenski pronalazi Parkinsonovo Genealoko stablo veli kih bolesnika, iji je rodonaelnik Pravedni Jov. Stari zavet obiluje klinikim slikama Parkinsonove bolesti. Pogledajmo nasumice Psalme Davidove; uivajmo u blagoslovenim mukama. Opkolie me bolesti paklene, stegoe me zamke smrt ne." (18, 5) Iilje u alosti ivot moj, i godine

moje u uzdisanju; oslabi od muke krijeposi mo ja i kosti moje sasahnue." ( 3 1 , 10) Srce moje jako kuca, ostavi me snaga moja, i vici oiju mo jih, ni njega mi nema. Drugovi moji i prijatelji moji videi rane moje odstupie, daleko stoje bli nji od mene." (38, 12) 1 Nostradamusovo pro roanstvo u strofama posveenim zbivanjima u X I X veku pominje zagonetnu (...) bolest koja e spoetka izgledati kao zdravlje, a bie bolest na smrt; a javie se, nakratko, sveto zdravlje, naoko kao bolest; i bie na svetu borba dvaju bolesti dok se ne pogube car sa zapada i car sa severa. I samrtno zdravlje e pobediti za neko vreme. I Antihrist e za esti na se veru." Prijatelji zaista naputaju F. R. Voznesen skog. Svi do jednog. Teko im se ta moe zameriti. Kako drugovati sa ovekom koji ne jede nita osim hartije i sve ee spava po talama i svinjci ma? Kako biti prijatelj osobenjaku oenjenom veno pijanom, kljastom i pokvarenom enom? Na istoriar na sve to ne daje ni pet para. Sve to moda i jeste neprijatno; bitno je, meutim, da je etiki ispravno; da se uklapa u biblijski tekst. Ni je Parkinsonova bolest poput banalnih ljudskih boljki ogranienih na prostor jednog ljudskog tela. Ne! Sveta bolest je takve prirode da u svom na predovanju upotrebljava patologiju spoljanjih dogaaja i ljudi. Ali isto tako na njih i utie. Par-

kinsonizam nije pasivan; njegove manifestacije e sto poprimaju oblike politike akcije. I ne samo politike. itaoci sa duim pamenjem svakako e se setiti serije nerazjanjenih nonih teroristikih napada na fudbalske stadione i gimnastike dvo rane sredinom devedesetih u Moskvi, Tiflisu i Sankt Peterburgu, Svi do jednog su pripisani e enima. U stvari, bili su delo Fjodora Voznesen skog. Izraz njegovog pravednog gneva prema gnu snim hramovima bezbonog zdravlja. Ni sam Demjan Lavrentjevi nije se ustru avao od povremenih teroristikih akcija. Spoetka, naroito medu obrazovanijim svetom, parkinsonizam je popularniji od marksizma, so cijalizma i nacionalizma. Ali, s vremenom, usled progresivnog slabljenja discipline masa, zavodlji ve doktrine sitosti i zdravlja krenule su ka pobedonosnom porazu humaniteta. Nije bilo izbora: mase se moraju silom inficirati. A ima li povolj nijih okolnosti za irenje zaraza, epidemija i in fekcija od rata? Istorija j e " , belei Demjan La vrentjevi, podmukla bolest koju ni parkinsoni zam nije u stanju da izlei. Potrebne su radikalne mere. Vaseljenski hirurki zahvat. Svetski rat ko ji e odstraniti bolesna tkiva." Tajno drutvo Mala Parkinsonova braa, predvoeno Demjai i o m Lavrentjeviem, predano radi na stvaranju uslova za izbijanje sveobuhvatnog ratnog suko ba. Parkinson se lino grozi prolivanja krvi. Ali

on zna da je to loa krv. Da, recimo, Fani Kaplan nije po nareenju Demjana Lavrentjevia pucala u Lenjina i naela mu zdravlje, Vladimir Ilji bi poiveo dovoljno dugo da, sistematian i uporan kakav je bio, ostvari komunistiki projekat ide alnog drutva. Svi bi u Lenjinovoj Utopiji imali stan, posao, kupatilo, besplatnu zdravstvenu za titu i kolovanje; formula: osam sati rada, osam sati kulture i dokolice, osam sati odmora, besprekorno bi funkcionisala. Bila bi to srena za jednica. Ali za ljudsko bie nema nieg pogubni jeg od sree. Istoni greh bi kroz nekoliko gene racija postao deo genetskog koda. I Voznesenski je svestan toga. ini sve da u svom ivotu zatre sve to makar izdaleka podsea na to prostako oseanje. Kao to se neoeki vano razveo i ponovo oenio, isto tako neoeki vano daje otkaz na mesto saradnika u Institutu za savremenu istoriju, gotovo budzato prodaje luksuzan stan na Arbatu, kupuje seosku kuu na periferiji Moskve i otvara obuarsku radionicu. Prestaje da odlazi u Arhiv. Tamo mu je, uosta lom, pristup zabranjen. Ali i nepotreban. On sa da direktno opti sa Demjanom Lavrentjeviem. Pre nego to je zauvek napustio udericu u Podmoskovlju i, ko zna pod kojim imenom i u kom obliju, otiao u nepoznatom pravcu, Vo znesenski je sastavio jednu hrestomatiju - meavinu hronologije, biografije i bibliografije, u kojoj

je sakupio dostupne dokumente o Demjanu Lavrentjeviu - uglavnom nepouzdane - kao i frag mente njegovih spisa iz kojih paljiv italac moe rekonstruisati ili bar naslutiti obrise njegove dok trine. Zahvaljujui papirima-dvojnicima, doao sam u posed kopije tog rukopisa. Umnoavam ga i aljem izdavakim kuama u varljivoj nadi da e se neko usuditi da ga objavi i u jo varljivijoj na di da e se u sumornom dobu postparkinsonizma moda nai nekolicina odvanih, spremnih da se upuste u avanturu svetog bolovanja. Ostali, koji na bilo koji nain dodu u dodir sa ovim tivom, nisu u opasnosti, jer iako se parkinsonizam prenosi itanjem, on je stvar slobod nog izbora.

Opkolie me bolesti paklene,stegoe me zamke smrtne.

Psalam 18, 5 moj, i godine m o j e u uzdisanju; oslabi od m u k e krijepost moja i kosti m o j e sasahnue.Iilje u alosti ivot Psalam 3 1 , 10

1884. Tokom jednog izleta sa prijateljima, De mjan Lavrentjevi Parkinson iznenada dobija akutni napad misteriozne bolesti, koja e kasnije po njemu biti nazvana - parkinsonizam. Intenzi tet napada i strani bolovi toliko su uasan pri zor da Parkinsonovi prijatelji u panici bee ne da mi prue pomo. pokuavajui

Posle nekoliko godina, Demjan Lavrentje vi e opisati tok napada: Opta slabost, drhta vica, dijareja, povraanje, unutranja krvarenja, osip i gnojni irevi, visoka temperatura (i do 180 stepeni), ekstremno povien krvni pritisak

(350/220), insuficijencija bubrega, srana aritmi ja, bolovi u miiima i kostima, privremeno slepilo i gluvoa," Razdiran najstranijim bolovi ma", pie dalje Demjan Lavrentjevi, ipak sam smogao snage da shvatim da moji prijatelji nisu bili u stanju da mi pomognu, da tu ni medicina nita ne moe uiniti. Jer moja bolest nije od ovoga sveta. Zavapio sam: Priznajem krivicu svoju, i tuim radi grijeha svojih" i Nemoj me ostaviti, Gospode, Boe moj! I nemoj se udaljiti od mene." 6 I to je pomoglo. Bolovi, temperatura i spoljanje promene odjednom su prestali. Sto ne znai da sam bio izleen. Ne, bolest je bezbol no ali snano ostala u meni kao nezavisan enti tet, kao drugo ja, koje sam prepustio njegovom razvoju i nastavio pomno da prouavam dalje promene. Ta su me istraivanja dovela do sazna nja da medicina ima pogrean pristup bolesti; da je usredsreena na zdravlje a ne na bolest, koju posmatra kao strano, neprijateljsko telo, neka kav parazitski organizam. Ali ja sam shvatio da je bolest neotuivi, najsmisleniji i najkreativniji deo ivota. Stavie - put ozdravljenja. Da je bo lest najintimnija stvar svakog bolesnika, odgo netka njegove sudbine i da tu ne moe biti mesta uplitanju pozitivistikih nauka i treih lica, me-

dicinc i medicinskog osoblja motivisanog zara dom, koji ne samo da nisu u sranju da izlee bo lest, ne samo da je pogoravaju ve izazivaju na stanak novih, do tada nepoznatih bolesti." 1885. Demjan Lavrentjevi se ispoveda starcu Zosimi koji nakratko boravi u porodinom letnjikovcu Parkinsonovih, u Mitrofanovsku. Veli ki duhovnik bodri Demjana Lavrentjevia da istraje. To je sveta bolest", govori Zosima. Spo znao si paklene muke. Spoznao si kako je ljud sko telo preputeno samo sebi, kakva je muka na ivot kada Gospod 'odvrati glavu', to e re i, roeni, kada obustavi svoju pomo. Idi, boluj i stranstvuj..." 1886. Parkinson u tajnosti odlazi na Tibet gde, prema verodostojnim dokumentima, sve do ka sne jeseni 1877. prouava budistike medicinske spise. Postoje, meutim, isto tako verodostojni, ako ne i verodostojniji dokumenti, koji govore da u tom razdoblju boravi u Moskvi, gde je est i rado vien gost pomodnih intelektualnih salo na. Nita udno. Period izmeu 1 8 4 5 . i 1 9 0 5 . u istorijskoj nauci poznat je kao crna rupa hronologije", vremenski iseak u kome je krajnje teko utvrditi redosled dogaaja. S druge strane, u Parkinsonovoj nevelikoj zaostavtini nije pronaen nikakav zapis na osnovu kojeg bismo mogli od-

rediti gde je doista bio. Iste godine u asopisu NoviiVOt

izlazi njegov prvi lanak (potpisan L. A. Sjeri), Ideja Parkinsonove

pseudonimom

bolesti, iz koga saznajemo da je rodonaelnik Parkinsonove bolesti niko drugi do Pravedni Jov. Slede potoni kratke istorije bolesti i dela zname nitih bolesnika, meu kojima su - tla pomenemo samo nekoliko sa spiska od 144.000 velikana parkinsonizma - starozavetni proroci, car Daviti, faraon Ramzes, Neron, Oktavijan Avgust, Pla ton, Sokrat, Origen, Sveti Avgustin, Karlo Veliki, Sveta Tereza, branja Asiki, Karlo Runi, Jakob Berne, Marki/, de Sad, Napoleon... lanak, isu vie fantastian, isuvie uvrnut ak i za onovremenu Rusiju, sklonu fantastici i uvrnutosti, izaziva burne polemike. Carska Cenzura zabranjuje Novi ivot. Zbog nekog politikog napisa. Parkinson pogre no misli da je to zbog njegove Ideje. Ceo tira Novog ivota zaplenjen i spaljen. Parkinson intenzivno razmilja o misteriji parkinsonizma: zbog ega delovanje izvesnog broja obolelih doprinosi dobrobiti i ozdravljenju oveanstva, dok ga dela drugih znamenitih bo lesnika ine gorim i bolesnijim.

1887.

Demjan Lavrentjevi reava misteriju am

bivalentnosti Parkinsonove bolesti. Izvorno spiritualna i oiujua, bolest iz nepoznat ili razlo ga mutira u profani oblik - parkinsonizam li, ko ji pogaa nie karaktere: ambiciozne osobe koje nisu u stanju tla podnesu bol. Ali su zato i te ka ko sposobne da ga nanose. Profanacija bolesti osnovni je uzrok naglog uspona medicine, oenije industrijalizacije teenja i razvitka tehnika pri vidnog uklanjanja bola. Jer odstraniti bol", belei Parkinson, nikako ne znai izleiti bolest. Naprotiv! Bolest je najopasnija kada ne boli." Docnija Parkinsonova istraivanja otkrivaju jo jednu, apsolutno desakralizovanu mutaciju: par kinsonizam C, poslednji stadijum, u kome je bo lest toliko uznapredovala da se privida kao zdra vlje. Doista, klinika slika u tom stadijumu na vodi na pogrean trag; puls, pritisak, krvna slika - u granicama normale; opte stanje dobro. (Od parkinsonizma C pati priblino 7 5 % svetske po pulacije; veina, meutim, do samrtnog asa uopte nije svesna da je bolesna.) Uprkos odsustvu klinikih simptoma, bo lest se lako prepoznaje na osnovu patolokih promena ponaanja. Oboleli obino iz ista mira tre po parkovima; veru se po nepristupanim planinskim vrhovima; namerno skau u vodu i

plivaju bez cilja; poseuju gimnastike dvorane; ne piju; ne pue i paze na ishranu. U opirnom pismu Carskoj dumi, Parkin son ukazuje na potrebu dalekosenih reformi. 1. Preimenovanje Ministarstva zdravlja u Ministar stvo bolesti. (Predlog razuman: zdravlje nije pro blem; treba reavati probleme bolesti i bolesnih.) 2. Spajanje Medicinskog i Teolokog fakulteta (...) u cilju spreavanja daljeg obezduhovljenja i desakralizacije medicine". Pismo nikada ne stie u Dumu. Svakoga dana tamo pristiu stotine su ludih, sumanutih i nemoguih pisama. U Dumi postoji posebno odeljenje iji inovnici itaju po iljke i razvrstavaju ih po odeljcima. Parkinsonovo pismo zavrava u odeljku jurodivi. 1888. Parkinson ponovo odlazi na Tibet. Ovo ga puta - retkost za to doba - svi se raspoloivi dokumenti podudaraju. Imamo ak i Parkinso nove beleke, neku vrsta dnevnika, iz kojeg sa znajemo da predmet njegovih istraivanja nisu studije budistikih medicinskih knjiga ve prou avanje palingeneze, na Zapadu pogreno nazva ne - seoba dua. Demjan Lavrentjevi, naravno, ne veruje u seobu dua, pa ak ni u inkarnacije odreenih energetskih entiteta uslovljenih kar-

mom; on je ortodoksni hrianin. Njegovo interesovanje za palingenezu ne tie se onostranog. Njega palingeneza zanima kao tehnika promene identiteta u toku zemnog ivota. Mistina znanja steena na Tibetu dobro e mu doi u godinama koje slede kao delotvorna zatita protiv nepre stanih progona tajnih slubi. Nakon druge posete Tibetu zapoee proliferacija Parkinsona, seri ja metamorfoza i promena spoljanjeg izgleda, iako - tvrdi R. D. Mejerholjd - njegov pravi identitet sve to vreme ostaje neizmenjen pod gu stim naslagama iluzornih linih opisa. Na povratku s Tibeta, zbog tekih promrzlina provodi tri nedelje u Gubernijskoj bolnici u Irkutsku. Donekle oporavljen, organizuje usta nak bolesnika. Na elu kolone sakatih, kljastih i iznurenih izlazi pred bolniku upravu sa zahtevom za poboljanje uslova i humaniji odnos pre ma bolesnicima. Da bi ih ubedio u pravednost svojih zahteva, prisiljava upravnika bolnice, lekare i osoblje da legnu u bolesnike krevete, da jedu bolniku hranu i da uzimaju terapiju. Sluajan, ali veoma vaan eksperiment", zabeleie kasnije u svoj notes. Posle samo dva dana, do tada kao dren zdravi lekari i bolnia ri listom su se porazboljevali i to upravo od bo lesti onih bolesnika u ijim su posteljama lea-

li. Kljuni dokaz za tezu da bolnice, manipuliui odreenim simptomima, zapravo proizvo de bolesti." Pobuna bolesnika, prva od tri koje je poveo Parkinson, uguena je u krvi. U osvit treeg dana ustanka, odred kozaka u galopu ujahuje na odeljenja i u paviljone; pripiti kozaci, svedoe preiveli, nasumice pucaju iz nagana i nemilosrdno seku sabljama. Bilans bolnikog termidora: 57 mrtvih, 194 ranjena, 73 nestala bolesnika. I druga strana belei gubitke. Zbog naprasne i nasilne obolelosti, umire 14 lekara i 28 bolniara. Ni kozaci nisu po teeni. Jedan praporik, mislei da je u boci piritus, popio litar i po sone kiseline i umro. Petorica grekom popili desetak litara metil-alkohola i oslepeli. Preivelo osoblje hvata prividnog Demjana Lavrentjevia. iaju ga do glave. Napajaju rici nusom. Stavljaju mu pijavice. Na kraju, polivaju ga katranom i posipaju perjem. Uopte ne primeuju da to nije Parkinson, ve neki sluajni bole snik. Ili ak sluajni prolaznik... Pravi Parkinson je daleko.

Septembar: Mesmerista i alhemiar Kalakurov dolazi u Mitrofanovsk. Oktobar: Prvi boravak F. M. Dostojevskog u Mitrofanovsku. Decembar: Ko zna odakle, u Mitrofanov sku se pojavljuje Lu Salome. Navodno, radi pro slave Nove godine. U stvari, tvrde apokrifi, da bi ukrala duu Demjana Lavrentjevia. To e novo godinje slavlje potrajati etiri meseca i prerasti u legendu koja e se dugo potom, zainjena basno slovnim preuveliavanjima, prepriavati po mo skovskim i sanktpeterburkim salonima, sve dok u zabitima provincije ne preraste u fantazmago rinu sotiju, verovatno najbliu istini o onome to se zbivalo u ukletom letnjikovcu Parkinsonovih. Sam Demjan Lavrentjevi je krt na recima kada se povede razgovor o tom dogaaju. Ko bi mogao znati ta se zbivalo. Trajalo je to, to je tano, etiri puna meseca, a svi su izgubili razum ve prvog januara." Semjon Frank u jednom pi smu citira lapidarnu Parkinsonovu reenicu o Lu Salome: Tokom tri meseca provedena u drutvu te lepotice saznao sam vie o paklu nego da sam proveo trideset godina u nekoj peini u Sinajskoj pustinji." Na jedinoj sauvanoj strani famoznih Parkinsonovih dnevnika docnije je pronaen fragment zapisa o boravku Lu Salome:

Jo jedan snaan napad bolesti. U ovom stadijumu bolest ima telo; to je glavom i bradom avanturistkinja i sifraetkinja Lu Salome. Bie taj napad silovitiji, ali e mi istovremeno omogu iti objektivnije sagledavanje zamrenih puteva patologije parkinsonizma. Manifestacije bolesti koje se odvijaju unutar sopstvenog tela isuvie su subjektivne; tek kada se sa boleu suoimo kao s nekim drugim, uviamo dubine sopstvene tru lei. Lu Salome dolazi u Mitrofanovsk bez mog poziva, verovatno bez iijeg poziva, ali tu je sa svim legitimno, privuena mojim sramnim sklo nostima i porivima koje je spremna da zadovolji. Da bi mi zauzvrat uzela duu. Na nisci koju ra do pokazuje kockarima i razvratnicima u letnjikovcu, ve ima dvadesetak minijaturnih biljurnih posudica u kojima uva due svojih rtava. S na roitim ponosom pokazuje fiolu u kojoj je dua nemakog filozofa Fridriba Niea, od kojeg je naposletku ostala samo vegetativna ljutura. Ne ma sumnje: Lu Salome je ena-bolest o kojoj sam itao u spisima Jakoba Bemea. Sve elije njenog organizma su maligne. Ali ona to ne zna. I zato puca od zdravlja. Ona je zapravo neka vrsta psi hofizikog vampira, koji iz okoline neprestano usisava zdravlje, energiju, novac, nakit, hranu i pie. Prezirem takve ljude, a ipak me Lu neodo ljivo privlai i tu privlanost do neizdriljvosti poveava apsolutnom nezainteresovanou za

mene. Koja uopte nije glumljena. Lu je u Mitro fanovsk dola privuena glasinama o proizvodnji ogromnih ljvosti koliina mog oca. zapravo udi da bude bolestan da ne koji izazivaju da se suoi sa gresima zlata i o legendarnoj darc-

ovek bi morao bolest.

1888. Parkinson zapoinje rad na eseju Tractatus antlheliocentricus. Bie to burna godina za naeg junaka. Godina sudbonosnih susreta. De mjan Lavrentjevi kree na hodoae u Jasnu Poljanu, Lavrentij Akakjevi nema (ili, pre, ne eli da ima) novca za to putovanje. Kao fanati ni oboavalac Dostojevskog i neformalni rec njegovog kulta, on nema visoko miljenje o Tolstoju. Uprkos injenici da ga je Tolstoj pomenuo u jednoj pripoveci. Demjan Lavrentjevi ima problem - Jasna Poljana je daleko. Kako doi do Jasne Poljane? Ali, snalaljiv je Demjan Lavrentjevi; stii e on tamo i usput podariti svetu jo jedan pronalazak - autostopiranje - nevoljno utirui put buduem globalnom supkulturnom fenomenu. Pre nego to se otisnuo na dugo putovanje, zaustavljajui koijae, vozei se u taljigama sa stajskim ubre tom, krijui se po teretnim vagonima, Rusija i ostatak sveta tavore u svojevrsnoj paralizi puto-

vanja. Ko nema novca za potansku koiju ili voz - taj ne putuje. Pronalazak autostopiranja, meutim, poka zao se kao jedina korist od tog putovanja. Stvari u Jasnoj Poljani Parkinsonu uopte nisu jasne. Realni Tolstoj se potpuno razlikuje od predstava o Tolstoju pohranjenih u fantazijama njegovih poklonika. Lav Nikolajevi od svojih posetilaca, koje inae rado prima, oekuje da ga posmatraju kroz idealistiku optiku tih predstava. Oeku je da ni Parkinson ne bude izuzetak. Ne moe da zamisli postojanje izuzetaka. Ali Parkinson jeste izuzetak. On vidi da je Tolstoj samo jo jedan u nizu ruskih pisaca. Istina, neto bolji od Dostojevskog, u smislu knjievne vetine, ali ipak samo ruski pisac. Parkinson mu ne osporava talenat. Daleko od toga. Sve e se promeniti kada Tolstoj prihvati spasonosnu bolest, nada se Parkinson; Lav Nikolajevi e umeti da je literarno uoblii i uini primamljivom; desetine hiljada njegovih poklonika smesta e se razboleti i Parkinsonova bolest e postati moda... Doao sam da vas zarazim Parkinsonovom boleu!" saoptava Demjan Lavrentjevi Divu iz Jasne Poljane". Div se, meutim, poka zuje kao patuljak. Tolstoj je (Parkinson to ne zna) hipohondar; panino se plai bolova, bole-

zigmundfrojd@yahoo.com

sti, patnje, smrti. ,,U pomo!" zapomae veliki pisac. ,,U pomo! Ovde je kliconoa!" I ta biva? Starosta, sluge, sluavke, posetioci - itavo ono aroliko drutvo koje se muva po ruskim spahilucima (a koje su maestralno opisali Cehov i Ivan Bunjin) opkoljava Demjana Lavrentjevia. Pr skaju ga primitivnim dezinfckcionim sredstvima. Potom ga tuku motkama. Na kraju, mau ga ka tranom i posipaju perjem... Parkinson sve to mirno podnosi. Sve pri hvata kao spoljanju manifestaciju bolesti. Kao jo jedno saznanje o mistinoj prirodi parkinso nizma i sutinske nemoi medicine. Jer, ako je u onoj bolnici kao predvodnik bune izbegao poli vanje katranom i posipanje pepelom, katran i perje su ga saekali na mestu na kome je oeki vao poetak ozdravljenja. Povratak u Mitrofanovsk poprilino se raz likuje od dolaska. Parkinson, naime, u seoskoj krmi prodaje nekom probisvetu koji bi da se skrasi u Tolstojevoj blizini ovei komad zemlje, vlasnitvo grofa Tolstoja. I sada putuje gospod ski. Prvom klasom. Mirne savesti. Veliki pisac za govara ukidanje privatne svojine; neka vidi kako to izgleda u praksi. Dok voz zamie za krivinu, moemo na trenutak i videti kako to izgleda. Tol stoj je van sebe. Opet zapomae. Starosta, sluge,

slukinje, hvataju zlosretnog kupca. Tuku ga motkama. Mau katranom. Posipaju perjem... Dalji razvoj dogaaja stvar je neke druge hronologijc i nas se vie ne tie. Parkinsonu se u vie navrata u snu javlja Ja kob Beme. Nisu to bili obini snovi", belei De mjan Lavrentjevi. Mogao sam opipati velikog mistika. Osetiti mu dah." Seriju tih snova sam Parkinson oznaava kao prekretnicu u svom du hovnom razvoju. krt je na recima. Ne govori ni ta o sadraju razgovora, osim da mu je Beme preporuio itanje njegovih spisa i poverio mu zadatak da napie biografiju. Paralelno sa pisa njem Ideologije heliocentrizma, on poinje rad na spisu Poslednji dani i smrt Jakoba Bemea.

U Mitrofanovsk stie Raspuin. Poslednji dani i smrt Jakoba Bemea izlazi iz tampe. Nevelika knjiica privlai ogromnu pa nju knjievne javnosti. Prvo izdanje u tirau od 5 . 0 0 0 primeraka rasprodato je za samo dva da na. Sledi nekoliko ponovljenih izdanja. Sveti arhijerejski sinod Ruske pravoslavne crkve optuu je Parkinsona za irenje jeresi.

Parkinson ne haje za optubu. Ipak, za sva ki sluaj, naputa Moskvu i odlazi u nepoznatom pravcu. 1889. Trei, jo tei napad parkinsonizma iza zvan Raspuinovim zlokobnim prisustvom. Ako bolest ne prede u hronini oblik", poverava se Demjan Lavrentjevi svom prijatelju Semjonu Franku, sledei napad neu preiveti." Iz pri e koju je Frank ispriao grofu Trubeckom, a ovaj Berdajevu, iskrsava stravina anamneza: na pad je tako snaan da izaziva cepanje Parkinsonovog tela na zdravi i bolesni deo. Da stvar bude gora, Demjan Lavrentjevi odnekud odozgo" posmatra proces disocijacije. I vidi zapanjujui prizor: polovina njegovog tela iz kojeg je izdvojen dvojnik-bolest, dakle ono to se smatra zdra vljem, uopte nema ivota u sebi. To je, zapravo, budui Parkinsonov le. Na drugoj strani, suptil na struktura bolesne polovine, koju opaamo sa mo kada je u dodiru sa zdravim" tkivom, svetli blagom nezemaljskom svetlou. Sada su stvari neto jasnije: bolovi, sve neprijatnosti bolovanja uopte, nemaju nikakve veze sa boleu. Ono to boli jeste smrtni, propadljivi, bioloki deo. Parkinsonizam kree u pobedonosni po hod. Pod uticajem spisa Poslednji dani i smrt Ja koba Bemea u Moskvi nastaje religiozna sekta

hartijodera. Njeni sledbenici su spoetka vei nom obuari. Voda sekte, ili je moda bolje u po trebiti modernu re guru, izvesni Vsevolod La vrentjevi Mekdonaljd, takode je obuar. Nakon iitavanja spisa i spoznaje da je i Jakob Beme bio obuar po zanimanju, Mekdonaljd se, sa svim u ruskom duhu, preuznosi, proglaava obu arski esnaf za izabrani narod i postavlja temelje grotesknog usterskog mesijanizma i jo grotesk nije, krajnje svedene teologije i sotirologije: budi prljav, oeni se runom i zlom enom, strpljivo boluj, prieuj se hartijom i spaen si. U pravu je Berajev kada tvrdi da je kod Rusa mesijanizam usko povezan s lenjou; s nestrpljenjem da se saeka dolazak Novog Jerusalima, u kome ne e biti rada; da su Rusi, samo da bi se mogli dokoliiti, spremni da prihvate najsumanutije ideje. Jer, hartijoderi na elu sa Mekdonaljdom diu ruke od svojih poslova, zatvaraju radionice, po ceo dan sede u krmama, piju votku i odaju se teolokim raspravama. Zima ide, a u Moskvi nigde valjenki i izama. I ne samo u Moskvi. Jeres se munjevito iri Rusijom. Carske vlasti, ne milosrdne prema socijalistikim i anarhistikim kruocima, iz nekog su razloga neshvatljivo bla ge prema jeretikim sektama. Iako su ove druge neuporedivo subverzivnije. Nije, konano, Le njin sruio imperiju, nego goloruki Raspuin.

I ta su drugo boljevizam i diktatura prole tarijata do li Mekdonaljdova teologija iz koje je odstranjena i poslednja trun duhovnosti. Umesto da knutom nateraju obuare da se late ila i iria, vlasti ulau novac u obuku nove generacije obuara-ateista. Uzaludan posao. Na prave nekoliko pari izama, nadiu se lepka i od mah se prikljuuju hartijoderima. Ili revolucionarima-anarhistima. Stvar odlazi predaleko. Ohrana, ne bez izvesne utemeljenosti, sumnja da je Vsevolod Mekdonaljd u stvari prerueni De mjan Parkinson. Ali kako to dokazati? to je jo nezgodnije, ako se to i dokae, kako izbei nemi novnu pobunu hartijodera koja bi - Ohrana to zna - bila samo varnica sveopte pobune ogrom ne armije neradnika. Sinod Ruske pravoslavne crkve smatra da ima reenje. Hartijodere treba privui pod sku te kanonskog pravoslavlja, pod kojima ve ima isuvie paganskih i telurskih kultova. Tako e se, misle episkopi, jeres hristijanizovati. Ruski religi ozni mislioci, i sami listom jeretici, zastupae drugaije miljenje: da ti kultovi, uvueni u Cr kvu, u stvari paganizuju hrianstvo. Patrijarh Ruske pravoslavne crkve poziva Mekdonaljda na ruak. Mekdonaljd odlazi u Pa-

trijariju. On nema nita protiv pravoslavlja; e sto i u crkvu odlazi; svoju jeres, pod uticajein IVnieovog protestantizma, shvata kao jedan od bezbrojnih puteva koji vode u Nebeski Jerusalim. Razgovor patrijarha i heresijarha protie u srdanoj atmosferi. Ali Mekdonaljd odbija da se odrekne svoje doktrine. Carske vlasti prave jo jednu u nizu greaka koje utiru put Oktobarskoj revoluciji: hapse Mckdonaljda i njegove pristalice i osuuju ih na pro gonstvo u Sibir. Do tada lokalizovana na moskov sku oblast, jeres hartijodera se iri na istok. Ironi ja sudbine ili inovnika glupost - tek nai jeretici u progonstvu rade u fabrici papira. Sedamdeset i pet procenata proizvodnje zavrava kao sakrament njihovih opskurnih obreda. U prestonici i velikim gradovima vlada nestaica kancelarijskog papira, to usporava rad ionako spore administracije, isto vremeno ubrzavajui revolucionarne procese. Jeres se iri u Mongoliji, Kini i Persiji. Tekstovi Demjana Lavrentjevia prevode se na strane jezike i objavljuju na Zapadu. Ideja parkinsonizma polako pridobija po klonike irom Evrope. U Parizu, Londonu, Pragu

i Berlinu niu Tajna drutva svetih bolesnika. lanovi parike loe, Vilije de L' 11 Adam, Pol Verlen, ozefin Peladan i ari Bodler pretvaraju ideologiju parkinsonizma u poetiku. Oi celoga umetnikog sveta uprte su u Pariz. Parkinsonizam pod pseudonimom - dekadencija - postaje svetska moda. Prvi progoni. Vlasti Pruske i Brandenburga stavljaju Drutvo za izuavanje parkinsonove bolesti van zakona.'Nacizam je u usponu, iako to niko ne zna niti jo ima ime, ideologiju, vod stvo i oruanu silu. Predsednici oba udruenja osueni su na smrt i obeeni. lanovi odlaze na dugogodinje robije. Parkinsonizam osvaja i jugoistok Evrope. U prestonici Kraljevine Srbije, u jednoj kafani na periferiji osniva se loa pod imenom Crna ruka. Policija upada u letnjikovac u Mitrofanovsku; hapse Parkinsonovog oca i po kratkom po stupku osuuju na progonstvo u Sibir. Lavrentij Akakjevi Parkinson - ovek koga je upropastila fanatina ljubav prema Dostojevskom - bio je vezivno tkivo krhkog mikrouniverzuma poroka u Mitrofanovsku; snaga njegove volje predugo je drala na okupu sve te nemogue prostore, neso lidne graevine i apsurdnu ekonomiju letnjikov-

ca. Sve se to uruava njegovim odlaskom. Sa lica zemlje, ni kriva ni duna, nestaje varoica Mitro fanovsk i vie od polovine gubernije. Spahije ija je imanja prodavao, u onovremenom stilu, veli koduno oprataju dugove Lavrentija Akakjevia. Piu dopise sudovima. Plaaju advokate. Uzalud. Jednom pokrenuta, mainerija carske administracije nije u stanju da se zaustavi. Parkison stariji mora u Sibir. Munom prizoru ispraaja prognanika na kijevskoj eleznikoj stanici prisustvuje i Fjodor Mihajlovi Dostojevski. U koloni kanjenika ve liki pisac primeuje Parkinsona. Vadi belenicu. Semjon Frank (koji takoe rado posmatra takve prizore, ali iz sasvim drugih pobuda) stoji na vr hovima prstiju iza leda Fjodora Mihajlovia. Za viruje u belenicu. Dostojevski zapisuje. ,,U ko loni kanjenika bio je i L. A. Parkinson, nekada nji vlastelin koji je propio svoje imanje i nekoli ko susednih poseda." Posle nekoliko trenutaka, Dostojevski pre crtava reenicu. 1890. Demjan Lavrentjevi odlazi u Tursku. Smrtno bolesna imperija, bolesnija i od ruske, pokazae se docnije kao pogodno tle za irenje njegovih ideja. Turska je do te mere bolesna da

od nje ima ta i da se naui. Sledeih nekoliko godina na junak je hotelijer. U kvartu Laleli vo di pansion Karadeniz7', jeste to hotel, ali je i ne ka vrsta bolnice. Gosti pansiona su mahom tuber kulozne ruske grofice, iscrpljene nesrenim ljubavi ma, koje tu provode svoje poslednje dane. Ne zna mo mnogo o tom periodu Parkinsonovog ivota. Gotovo nita osim da se predstavlja kao IsmailagaCengi i da noi provodi u pisanju svog kapi talnog dela Tractatus antiheliocentricus.

Neki dogaaji, meutim, ukazuju na to da Parkinson inkognito dolazi u Rusiju. Nategnuto bi bilo, na primer, septembarsku revoluciju u najveoj moskovskoj bolnici (praobraz budue oktobarske) koja umalo nije sruila carski reim, pripisati spontanom revoltu najteih, jedva po kretnih bolesnika. Nemogue je da Parkinson ni je umean. Sve poinje, kao onomad u Novosimbirsku, naoko bezazleno. Bolesnici odbijaju do ruak i lupaju kaikama o manjerke. Stvar uobi ajena. Bolnika hrana je loa. Nekoliko bolni ara s batinama dovoljno je da stvari dovede u red. Ali ne i ovoga puta. Pobuna je dobro organizovana; disciplina meu pobunjenicima - gvo zdena. Sve tee kao da pobunjenici slede uput-

Turski: C r n o m o r e .

siva jo nenapisane Malaparteove Tehnike dr avnog udanv. /au/imaju kuhinju, ostavu, magacin lekova i operacione sale. Sazivaju konferenci ju za tampu, na koju pozivaju dopisnike doma ih i stranih novina. Pozivaju bolesnike ostalih bolnica, poliklinika i sanatorij uma da se priklju e revoluciji. Oziv je iznad svakog oekivanja. Moskovsko zdravstvo je potpuno paralizovano. Nie osoblje: bolniari, kuvari, istaice, staju na stranu revolucionara. Na listi zahteva prepoznajemo Parkinsonov rukopis: 1. izjednaavanje prava zdravih i bole snih; 2. prestanak ograniavanja kretanja bole snika; 3. pravo bolesnika da sami sebi postavlja ju dijagnozu i odreuju terapiju; 4. dvadeset po slanikih mesta za bolesnike u buduem parla mentu Rusije... Parkinson - sada je ve jasno da je on voa - koristi pobunu da bi postavio temelje budue Republike bolesnih. Prema svedoanstvu preivelih uesnika, Parkinsonova kratkotrajna repu blika bila je ustrojena na kastinskom principu. Dravne poslove vode oboleli od primarnog par kinsonizma, izvrna vlast preputena je obolelima od parkinsonizma B, dok se oboleli od par kinsonizma C bave poslovima nadzora i distri bucije dobara. Svima ostalim, kako zdravim ta-

ko i delimino bolesnim, preputeni su grubi i pr ljavi poslovi. Tu se, meutim, ne radi o rasizmu, kako pri vida j LI pojedini zapadni autori; podela na kaste je profilaksa iji je cilj spreavanje da ljih mutacija parkinsonove bolesti. Smeten u varljivim daljinama Sibira, vie plan grada nego grad, Novosimbirsk je pogodan za desant kozakili eta. Ali u Moskvi, pred oi ma ambasadora, novinara i svetskih putnika, ap solutno je nemogue poslati vojsku na goloruke bolesnike, makar oni ugroavali dravni pore dak. Mora se pribei lukavstvu. Vlast prihvata sve zahteve pobunjenika. Parkinson je podozriv. Ali ne i ostali. Pred parom kobasica koje je Mi nistarstvo zdravlja obealo kao zamenu za blju tavu kau, ideali naglo poinju da blede. Bolesni ci se posluno vraaju u krevete. ekaju sledovanje bora i kobasica. Zamenik ministra zdra vlja, pred svitom ambasadora, stranih i domaih novinara, lino sipa bor i deli kobasice. I stvar je zavrena. Ve sutra ujutru, u manjerkama je ponovo sluzava kaa. Nekolicina odvanijih po inje da lupa kaikama. Ali vie nema nikoga ko bi mogao da politizuje tu buku. Parkinson je uzeo svoju istoriju bolesti i otiao. U bolesnike sobe ulaze bolniari s debelim batinama.

Tractatus antiheliocentricus izlazi iz tampe u Nemakoj, potpisan imenom Michaela Sendivogiusa, alhemiara iz XVII veka, zakletog pro tivnika Nikole Kopernika. Iste godine Tractatus antiheliocentricus pre veden je na engleski, francuski, vedski i panski jezik. Jakobu Burkhartu, kome se Tractatus inae svia, pada u oko reenica - revolucionarna zamena obraz geocentrinog je Francuske modela revolucije heliocentrinim i svih prarevolucija

koje e iz nje nastati - na osnovu koje zakljuu je da Sendivogius nikako ne moe biti autor Tractatusa, iz prostog razloga to je umro mno go godina pre pada Bastilje. Burkhart belei: Pravi autor Tractatusa je, po svemu sudei, Demjan Lavrentjevi Parkinson." Vsevolod Lavrentjevi Mekdonaljd nesrenim sluajem upada u mainu za mlevenje drvene mase i biva pretvoren u tabak najfinijeg papira. Njegova muenika smrt i simbolina transmutacija u hartiju obezbeuje mu svetaki status. 1891-1900. Parkinson ponovo odlazi na Ti bet, gde e u stanju duboke meditacije, bez hra-

ne i vode, provesti celih deset godina. Parkinsonizam se pobedonosno iri Evropom. Bolji, ple menitiji i obrazovaniji deo Starog sveta listom prihvata doktrinu Dernjana Lavrentjevia. Profi njeni umovi sposobni su da shvate da je zdravlje neizvesno, privremeno, varljivo, da je bolest neizbena i - budui zajednika svim ljudima - uni verzalna; da dobro zdravlje doliva ulje na iona ko razbuktalu vatru sebinosti i gordosti u svetu. Ali, paralelno s procvatom parkinsonizma, jaa ju i jedva prikriveni solarni kultovi - doktrine snage, svetlosti i zdravlja neuporedivo prihvatlji vije za iskorenjene mase i lumpenproletarijat podloan samoobmani. ta je, na primer, opus Riharda Vagnera nego nacizam u formi muzike? ta su drugo fenomeni uvoenja opteg prava glasa, skraenja radnog vremena i emancipacije ena nego komunizam? 1901. Tajni Kongres Internacionale parkinsoni zma u Bernu. Demjan Lavrentjevi podnosi refe rat u kome analizira situaciju u svetu. Diskretnost kongresa, iz razumljivih razloga kako emo videti, podrazumeva odsustvo pisanih dokumen ta. Ali apsolutna tajnost ne postoji. Medu ue snicima kongresa ima poprilino obolelih od parkinsonizma C, mutacije koja se, izmeu osta log, odlikuje pojaanom brbljivou. Ako je verovati glasinama tih parija parkinsonizma, ue-

snici Kongresa jednoduno su zakljuili da je zdravstvena situacija u svetu alarmantna; da je oveanstvo u celini istije i zdravije; da - zahva ljujui profanom zdravlju - duhovnost slabi i da je jedini spas od pretvaranja oveanstva u kolo niju vieelijskih organizama - izazivanje svetskog rata. Mens sana in corpore sano!" grmi Parkinson iz delimino neitkog stenograma jed nog od uesnika Kongresa. Ta paganska deviza je postala dravna politika na poetku XX veka. Stvar stoji drugaije: duh ne moe biti zdrav u zdravom i obesnom telu. tavie, u takvom telu uopte ne moe biti duha. injenica je da se bolje oseamo kada smo, hajde da kaem, zdravi, ali prijatnost tog oseanja sniava sve kriterijume. Opije ni tim oseanjem, do jue ozbiljni ljudi odaju se ne dopustivom ponaanju. Nema godine a da se ne iz misli neki novi sport, kao da postojei, atletske di scipline nasledene iz neznaboake antike, nisu do voljni. Pogledajte kako cvet engleske aristokratije tri za loptama. Da bismo spreili ozdravljenje sve ta, njegovo pretvaranje u puku bioloku masu, mi, gospodo, moramo izazvati svetski rat. Samo rat, kao najuzvienija forma parkinsonizma, moe svojim uasima i prolivanjem suvine krvi uveriti otupelo oveanstvo da je bolesno." efovi loa dobijaju strogo poverljivi Akcioni plan za izazivanje svetskog rata.

Ni jedan jedini primerak tog plana nikada nije pronaen. 1902. Parkinson odlazi u Ameriku. Imigracione vlasti mu bez obrazloenja zabranjuju ulazak na teritoriju Sjedinjenih Drava. Demjan Lavrentje vi prisilno provodi nekoliko meseci u karantinu i vraa se u Evropu parobrodom Luizitanija. Amerika se nikada nee oporaviti od te, da li slu ajne da li namerne, zabrane. Kult zdravlja, mla dosti, zdrave hrane i sporta, koji neizbeno zavr ava u debilitetu, nigde nije tako snaan kao u Americi. Lavrentij Akakjevi Parkinson umire u pro gonstvu. 1903. Parkinson stupa u Otomansku vojsku kao sanitetski oficir i biva rasporeen u bataljon kojim komanduje ambiciozni major Kemal Paa. U godinama koje slede njih dvojica e preobrazi ti lice Turske, iako e svu slavu tog poduhvata Kemal Paa - docniji Atatiirk - prigrabiti za se be. Da nije bilo susreta te dvojice velikih bolesni ka, svetska istorija bi sasvim sigurno poprimila drugaiji tok. Bolesnik sa Bosfora", kako u ono vreme u zapadnoj tampi nazivaju Otomansku imperiju, doista jeste carstvo bolesti, drutvo u poodmakloj fazi raspadanja, najdekadentnija dr-

ava na svetu. Iako pojam dekadencija" jo ni je uao u turski jezik. Ako je to uopte turski je zik. Pozajmice iz arapskog i persijskog, u novije vreme i francuskog, decenijama potiskuju turske rei; sve ukazuje na neminovnost cepanja tur skog jezika na dijalekte arapskog i persijskog i potom neizbenu podelu turske teritorije na persijski i arapski deo. Kemal Paa uvida kuda sve to vodi; svestan je geopolitike katastrofe koja bi nastala nestankom Turske kao mongolske tampon-zone izmeu nasmrt zavaenog arijevskog i semitskog sveta. Ali ne zna ta da se radi. Samo Provienje mu alje Demjana Lavrentjevia. Ko ji dobro zna ta mu je initi. Tokom samo neko liko razgovora pored logorske vatre u bespuima Anadolije, Demjan Lavrentjevi uverava Kemal Pau da je dearabizacija turskog jezika, dearabizacija Turske kao celine, nemogua sve dok je u upotrebi arapsko pismo. to je sasvim logino. Predlae uvoenje ruske varijante irilice kao najpodesnije za fonetiku turskog jezika. Kemal Paa je oprezan. Ako je upotreba arapskog pi sma dovela turski jezik na ivicu nestanka, a Tur ke na korak od asimilacije, uvoenje ruske irili ce, neuporedivo agresivnijeg pisma, vrlo brzo bi rezultirala rusifikacijom svega i svaega i pretva ranjem Turske u rusku guberniju.

Kompromisno reenje je uvoenje latini nog pisma. Demjan Lavrentjevi na licu mesta sastavlja buduu tursku abecedu. Sledeih neko liko dana Kemal Paa vredno ui da pie. U zaostavtini Demjana Lavrentjevia pronaen je list hartije iz oficirske belenice, s prvom reju Sovezluk 8 - koju je Kemal Paa, jedan Turin uopte, napisao na novom pismu. Sledei korak ka evropeizaciji je promena nacionalnog stila. Kemal Paa je sada skeptian. Ne eli da slua Parkinsonove sugestije. Ne shvata zato je neophodno zabraniti fesove, ferede i vreaste pantalone. ta e onda ostati od Tura k a ? " pita. ,,I zato menjati odeu?" Demjan La vrentjevi razmilja minut-dva i kae: Kemal Pao, moete li da zamislite sledei prizor: sed moricu ljudi odevenih u frakove, sa cilindrima na glavi, koji nekog nesrenika nabijaju na ko lac?" Kemal Paa pokuava da zamisli takav pri zor. I ne uspeva. U pravu si!" kae. Zabraniu fesove i ferede i nabijanje na kolac. Egzekucije se u evropskoj Turskoj imaju izvravati na civilizovan nain, veanjem i streljanjem." Prva velika akcija u pripremi za oiujui svetski rat. Dravni udar loe Crna ruka u BeoTurski: renik.

gradu. Kralj Aleksandar koji vodi proaustrijskti politiku ubijen zajedno s kraljicom Dragom. Zaverenici na vlast dovode prorusku dinastiju Karadordevia. Kralj Petar I Karadordevi, koji se kolovao u Rusiji, lini je poznanik Demjana Lavrentjevia i veliki potovalac njegovih spisa. Najglasnije kritike prevrata i regicida u Sr biji dolaze iz Engleske, zemlje lova, sporta i ra zonode. U decenijama koje slede Engleska nee propustiti nijednu priliku da se osveti Srbiji i Srbima. asopis Novi ivot u septembarskom broju objavljuje intimne zapise Demjana Lavrentjevia pod naslovom Istorija moje bolesti, vizionarski tekst u kome se previda kratkotrajni uspon i pad parkinsonizma. Carska cenzura zabranjuje Novi ivot. Ovoga puta zbog Parkinsonovog teksta. U obrazloenju zabrane pie: Zbog klevetanja Fjodora Mihajlovia Dostojevskog, diplomat skih skandala i vredanja javnog morala." Zahvaljujui injenici da je sauvano dva desetak primeraka Novog ivota, u mogunosti smo da pretampamo zapise.

D. L. Parkinson ISTORIJA MOJE BOLESTI Ovo je pria o mom ivotu. Moja biografi ja, koja je u stvari istorija jedne opake bolesti. Povest o nastanku te bolesti, njenom toku, nje nim usponima i padovima... Pria poinje u Rusiji, u Mitrofanovsku, na imanju mog oca Lavrentija Akakjevia Parkinsona. Ironija sudbine udesila je da moj dolazak na svet bude propraen morbidnim okolnostima. Moja mati, Jevdokija Fjodorovna, sledei tipian klie ruske dekadencije tog vremena, umire na poroaju. Otac, koji nikada ranije nije pio, mo mentalno se odaje pijanenju. Kao da je ekao da neko blizak umre da bi dobio povod da se pre pusti samounitavanju. Ne zbog alosti; namerne smrti porodilja, sraunate da izazovu saalje nje i potovanje okoline, tada su jo uvek uobi ajena stvar. Pije zbog Dostojevskog. Lavrentij Akakjevi se nada da e ga Dostojevski, tada na vrhuncu slave, primetiti i udostojiti ga epizode u nekom od svojih romana. On odlino poznaje autora Karamazovib. Ali Dostojevskog ne interesuju utivi, bledi, nezanimljivi plemii. Njega in-

teresuju zloin, trule i porok. To je zlatno doba realizma. Pisci inspiraciju za svoja dela crpu iz stvarnih dogaaja. Njihovi junaci su ljudi od kr vi i mesa. Ako pak nema dogaaja koji zavreu ju umetniku panju, spisatelji se ne ustruavaju da ih izazovu. Da organizuju intrigu koja e za vriti ubistvom i skandalom. Da stvore realnost koju e kasnije umetniki obraditi. Moj otac, Lavrcntij Akakjevi, odluuje da se izbori za svoje mesto u literaturi. Letnjikovac Parkinsonovih u Mitrofanovsku postaje stecite umetnika, anarhista, pijanica, jurodivih, religio znih mislilaca, prikrivenih revolucionara i lanih proroka, da bi Fjodor Mihajlovi imao to idealnije uslove za rad. Tu se okuplja i odaje pijanenju i orgijanju jedno raskalano meunarodno bratstvo koje ne priznaje nikakve zakone. S vre mena na vreme dolazi i Dostojevski da bi se koc kao i gubio ogromne sume tueg novca. Uprkos besomunom opijanju, Lavrentij Akakjevi uspeva da ouva izvesnu otmenost due. Njegovo po tovanje prema velikom piscu postepeno prera sta u religiozni fanatizam; on budzato rasproda je svoje posede, potom posede suseda, i na kraju imanja potpuno nepoznatih ljudi, da bi autoru Karamazovih davao nepovratne pozajmice koje, opet, Fjodoru Mihajloviu omoguavaju da ne smetano gubi i da produbljuje oajanje iz koga nastaju, prema nekima blistave, prema drugima

isuvie sladunjave, stilski neujednaene stranice njegove proze. Zauzvrat, moj otac oekuje da bude udostojen jedne male epizode u nekoj od pievih knjiga. Da bi se izborio za skromno mesto na tim sumranim stranicama po kojima se potucaju sumnjive spodobe i koje neprestano zavejava sneg, da bi upalio iskru pievog nadah nua, nesretni plemi se odaje nezamislivim eks travagancijama i bizarnostima. Uveliko je prevaziao sumanutost veine knjievnih junaka Do stojevskog i svi su saglasni: Lavrentij Akakjevi zasluuje bar pedesetak redova. Ali, poput svih velikih pisaca, Dostojevski je veliko ubre. U jednom razgovoru sa ernievskim - za koga ni je izvesno da li je u to vreme uopte iv - Fjodor Mihajlovi besramno ismeva svog domaina i dobroinitelja. Ve na ivici oajanja, moj otac odlazi u Moskvu i ubija neku babu. I gotovo da uspeva u svom poduhvatu: odmah nakon to je u Vjedomostima proitao vest o tom dogaaju, Dostojevskog pohodi Muza i on zapoinje rad na Zloinu i kazni. Ali, gle iznenaenja! Gle po dlosti! Umesto mog oca, u romanu se kao ubica pojavljuje nekakav po svemu sudei izmiljeni Raskoljnikov. Da li je Dostojevski pisao Zle dubove na osnovu vlastitog oskudnog spiritualnog isku stva? To pitanje jo uvek eka na odgovor. Na letnjikovac i zbivanja u njemu uveliko prevazila-

zc talenat i sposobnost Dostojevskog da u njima prepozna epicentar raspadanja Carevine, karci nom revolucije, ije se metastaze pribliavaju sr cu Rusije - Moskvi. Dostojevski jeste genije, pri znajem, samo u pogrenoj oblasti. Trebalo je da bude genijalni konstruktor, ali on hoe da pie iako nije u stanju da izmisli zaplet, ve nadahnu e za svoje izvetaene romane nalazi u kriminal nim hronikama. On u stvari i nije pisac, ve crni mag. Faust ruske knjievnosti. Njegovi romani doprinose raspadu tradicionalnih vrednosti i stvaranju predstave o Rusima kao jurodivim, kr volonim kreaturama neuporedivo vie od svih tajnih udruenja revolucionara koji docnije nje govu poetiku jednostavno pretvaraju u politiku. Sa Dostojevskim, realizam postaje moniji od re alnosti. Poast njegove popularnosti pustoi maj icu Rusiju, obesveuje Trei Rim, kolevku zlat nog pravoslavlja. Posle Dostojevskog, umesto ra znovrsnosti i arolikosti ruskih dua, preostae samo pet psiholokih tipova Rusa. Tipovi Stavrogina, Raskoljnikova, Marmeladova, Lebezjatnikova i Svidrigajlova. Koliko je samo Dostojevski razliit od mog oca, pionira autodestrukcije, pretee body arta, jednog od doajena ruske trulei, koji medu prvi ma uvida spasonosnost raspadanja. Ne pada Dostojevskom na pamet da Lavrentija Akakjevia stavi makar u neku pripovetku. Zna da bi, ma

koliko mala bila epizoda, sporedni junak zasenio autora. Da bi se Rusija spasila", esto je govo rio moj otac, ona najpre mora da istruli, da fer mentira, da se putem sublimacije transformic u novi kvalitet." U tim recima prepoznajem uticaj M. I ) . Kalakurova, mesmeriste i alhemiara, e stog gosta u Mitrofanovsku, koji u podrumu letnjikovca nameta alhemiarsku laboratoriju i uz asistenciju Lavrentija Akakjevia Parkinsona po kuava da bakar pretvori u zlato. Poduhvat je na kraju rezultirao transmutacijom metala, ali u obrnutom smeru. Umesto zlata, nai alhemiari dobijaju velike koliine bezvrednog kalaja. Kalakurov krivicu za neuspeh pripisuje odsustvu sre broljublja kod svog domaina i pomonika. ,,Lavrentije Akakjeviu, ako hoete da dobijete zla to, morate da ga oboavate, da ga strasno elite, jer plemenita vetina Alhemije ne radi samo sa prirodnim silama ve i s neuporedivo snanijim silama due." Moj otac, meutim, zna laki na in da se dokopa zlata, a da pri tom ne mora da padne tako nisko i da ga voli. Prodaje jo neko liko tuih veleposeda (ionako e za koju godinu biti pretvoreni u kolhoze), a pozamaan prihod ulae u nabavke ampanjca i akonija, u veliko dune honorare za putujue glumake druine, u jo velikodunije bakie za sumnjive lepotice, i ve sasude opskurnih obreda seksualne magije kojima rukovodi famozni Gurijev. Najvee su-

me pak odlaze u bezdani dep Fjodora Mihajlovia, odakle novac otie u depove i kase b e l o svetskih kockara i kockarnica. Burna zbivanja u naem letnjikovcu samo su naizgled k a o t i n a . Sada je to jasno zahvaljuju i najnovijim saznanjima iz teorije subatomske fizike, koja upuuju na zakljuak da haos poiva na temelju strogih zakonitosti, isuvie komplikovanih za nae primitivne predstave o redu. (Nije li konano sva beda zapadnjakog poimanja pra vilnosti saeta u prizoru streljakog stroja koji u savrenom poretku ispaljuje plotun u srce nevi nog oveka.) Ali u ono vreme, haos je jo uvek samo haos. Ipak, ukoliko se lokalne vlasti blago vremeno i izdano podmite, haos ni tada nije ha os. Zahvaljujui blagodatima korupcije, dionizijske svetkovine u Mitrofanovsku odravae se bez predaha jo nekoliko burnih godina. Slava letnjikovca Parkinsonovih nezadrivo se iri ru skim prostranstvima i privlai sve vie pokloni ka. Ako napregnemo vid, ugledaemo u tom infernalnom kolopletu i Raspuina, zastalog na putu u Petrogradski dvorac. Budui da greh magnetskom silom privlai svetost, u Mitrofa novsk jednog jutra stie i starac Zosima. ,,Lavrentije Akakjeviu", kae sveti starac, vi i ne slutite koliko ste blizu spasenja. Vi ste dodirnuli dno pakla. Dovoljno je da se iskreno pokajete i vi ste u raju." I dobija odgovor: Oe Zosima, si-

gumo je tako ako vi kaete, ali ja sam veoma umoran i moram najpre da se naspavam." Starac Zosima se krsti i apue: Ovaj ovek se sasvim odrekao sebe. Lavrentij Akakjevi je spaen." Moje o b r a z o v a n j e i vaspitanje Lavrentij Akakjevi Parkinson ne zapostavlja nijednog tre nutka. Od najranijeg detinjstva brigu o meni pre uzima, u konvencionalnom smislu fiktivna, ali stroga francuska guvernanata, madmazel Delmas. Moji dani ispunjeni su uenjem stranih jezi ka, asovima klavira, itanjem klasine literatu re. Sa osam godina sam ve bolje govorio latin ski nego ruski (koji, uostalom, nikada sasvim ni sam ni savladao niti sam voleo da njime govo rim). 9 Do svoje petnaeste godine, zahvaljujui kosmopolitskom drutvu koje se okuplja u kui, osim francuskog, teno govorim engleski, nemaki, panski i turski. Poznajem i jezike Knjige: starogrki i hebrejski. Sa esnaest godina ve sam bio visok sedam stopa, celih osam santimetara vii od dva metra i pet santimetara koliko iznosi moja visina posle prelaska na metriki sistem i netanog preraunavanja. Sa oevim blagoslo-

9 Ubeden sam da tegobna istorija ruskog n a r o d a mno go duguje ortografiji ruskog jezika, p o g o t o v o m e k o m znaku (b) i t v r d o m " I " (bi). Prvi iguvie u m e k a v a izgovor, drugi ga p a k ini isuvie tvrdim. Po njemu, narodi su s a m o telesni iz razi jezika kojima g o v o r e . U ruskom sluaju: ili isuvie popu stljivi ili isuvie surovi.

vom - trenutno nije bio u mogunosti da mi da nita drugo - Dostojevski sve spiskao - putujem u Jasnu Poljanu, na poklonjenje svom idolu La vu Tolstoju. (Sta je to u nama Parkinsonima to nas nagoni da puzimo pred piscima?) Bauka Lav me prima. Na moje veliko razoaranje, sta rac koji bazdi na beli luk, podriguje i baca po hotne poglede na slukinje nikako se ne uklapa u oblije Zlatnog teleta s dugom bradom i rubakom koje je napisalo Rat i mir, a koga sam u naivnosti postavio na sredinje mesto svog deakog mnogoboakog hrama. Kasnije u svoje razoaranje ovako opisati imenjaku, pesniku Demjanu Bednom: Nema tu mnogo ta da se ka e. Jedina razlika izmeu Dostojevskog i Tolstoja je u tome to se Tolstoj ne kocka." Da li je ambis na ijoj jednoj strani stoji Tolstoj a na drugoj, beskrajno udaljenoj, njegovo delo, izvrio presu dan uticaj na mene da prezrem literaturu, umetnost uopte i da se posvetim spiritualnoj patolo giji, moe se se samo nagaati. Bilo kako bilo, prvih godina XX veka opsednut sam prirodnim naukama. Da poslovina nepraktinost Parkinsonovih za ovosvetske poslove nije umeala svo je prste, svet bi mnogo ranije saznao za entropi ju. Svaki napor uinjen da se u jedan sistem unese red ima za rezultat poveanje nereda", na pisao sam u pismu Vladimiru Solovjovu. Tema pisma, meutim, nije teorijska fizika, kako bi se

na prvi pogled moglo zakljuiti, ve daleko sup tilnije teoloko pitanje o udelu linih napora i Boije milosti na putu spasenja oveka. Solovjov dri da je lini napor presudan; da je doktrina o milosti direktan plod endemske ruske lenjosti i rastrojenosti. Ja pak smatram da je Milost (bla godat) jedina sila sposobna da preobrazi iskvare nu ljudsku prirodu. U ivoj prepisci koja traje nekoliko godina (i ak se nastavlja izvesno vreme posle Solovjovljeve smrti) sklapam obrise teorije prema kojoj asketski napori, istina, dovode do smanjenja unutranje haotinosti podvinika, ali zauzvrat poveavaju rastrojstvo okolnog stanov nitva. Tu teoriju potkrepljujem teko oborivim dokazima. to je u jednoj zemlji vie manastira i monaha, to je u njoj nered sve vei. Ima li bo ljeg primera od Rusije? S druge strane, najbolje ureene i najdisciplinovanije drave, poput Holandije, Nemake i Engleske, uopte nemaju ma nastire i monahe. Zelja da ovek bude spaen iz raz je vrhunske gordosti. Niko to ne zasluuje.11

Solovjov se, meutim, ne predaje. Pa ta onda, Demjane Lavrentjeviu?" otpisuje religiozni mi slilac. U Rusiji e se spasiti bar nekoliko hilja da, a u zemljama koje pominjete nee niko. Po stoje lani haosi koji svoju 'haotinost' duguju haotinosti nae percepcije. Kao to postoje i la ne 'harmonije' i prividi reda iza kojih se kriju nezamislive rastrojenosti. Oba ta stanja, meu-

tim, meusobno su isprepletati,! u basnoslovnom mnotvu meduoblika. Sve se svodi na sledee: kako da upotrebimo haos umesto da snagu traimo na pokuaje da ga pobedimo (to je nemo gue) ili ga izbegnemo. to je jo manje mogue. Ovo, u stvari, nije pria o mom ivotu. Ta pria se ne moe napisati. Iz prostog razloga to sam esto menjao identitete. Mada, naalost, ne dovoljno esto. Opasno je imati samo jedan identitet. Tokom vremena ovek se navikne na svoje ime, navike, vrline i mane i u jednom tre nutku postaje mu udobno u samom sebi. U toj kaljuzi. On poinje da voli samog sebe, to je ravno duhovnoj smrti. I ne samo duhovnoj. Jer, uskoro se javlja strah da e to jednoga dana umreti. ovek se do te mere poistoveuje sa sopstvenim identitetom, s tim fantomom, da potpu no zaboravlja na stvarnog sebe i vie nije u sta nju da pojmi da je taj lani identitet u stvari sam strah od smrti. Tajnu mi otkriva starac Zosima tokom estih boravaka u naem razvratnom letnjikovcu. Iako to u stvari (sada mogu rei jer su obojica mrtvi) nije bio starac Zosima ve starac Isaija preruen u starca Zosimu. Kao to je i Zo sima bio preruen u Isaiju. Ne bih odbacio mo gunost da su i Zosima" i Isaija" u stvari ma ske identiteta, a da su samo njih dvojica znali ko su. Jer je istinski mistik samo onaj za koga niko ne zna da postoji. (U istinskoj pravoslavnoj tra-

diciji smrtnim grehom se smatra biti bilo ko.) Ako su ve njih dvojica, iskusni podvinici, sveti ljudi, smatrali da je pametno da prikrivaju ko su, kolikim se samo opasnostima izlaemo mi obi ni grenici. Sinko", govorio mi je Zosima, ime, stas, navike, seanja, sve su to irom otvorena vrata za avola. Ne sme nikada biti jedan isti du e od godinu, najvie dve. Pogotovo nikada ne sme postati poznat. Jer poneko se i odrekne la nog identiteta, ali slave se, bez Boije pomoi, niko ne moe odrei. Uzmi primer svog oca. Iako pije, iako se, koliko u poodmaklom dobu moe, odaje razvratu, huljenju i ko zna kakvim nepoinstvima, on je spaen jer mu je potpuno svejedno ko je, a najee to uopte i ne zna. Da nije one tate elje da ga Fjodor Mihajlovi pomene u ne koj prii, bio bi to sveti ovek." Nisam najbolji uenik starca Zosime. Ni sam ni medu najgorima. Nekako se saznalo da postojim, ali niko nije mogao sa sigurnou da kae ko sam. Savremenici to tumae sujetom, nesigurnou, strahom od pojavljivanja. U stva ri, bio je to strah od lanog identiteta, koji sam savladavao pribegavajui sve lanijim identiteti ma, toliko fantastinim da je opasnost da poverujem u neki bila nitavna. Rastereen brige o sebi", jer su ta sebe" bila potrona, prolazna, u svakom momentu zamenjiva nekim drugim, mogao sam da se posvetim mojoj bolesti, strplji-

vom radu na njenom istraivanju, usavravanju i popularizaciji. Moja bolest moe da spase svet. Samo ako uspem da ga zarazim. Ovde-onde mi je, istina, polazilo za rukom da uz velike napore inficiram nekoliko bolnica i gradova, kao i nekolicinu nadahnutih ljudi koji e tu bolest maskiranu u po litiki program upotrebiti na dobrobit svojih na roda. Turska bi, recimo, izgledala potpuno dru gaije da Kemal Paa nije imao dovoljno prezira prema profanosti zdravlja i dovoljno sluha za uzvienost patologije. Ali, sve u svemu, doiveo sam poraz. Lakomislena i povrna ideologija zdravlja potisnuc moju boljku i svet osuditi na prevremenu smrt. tavie, izbrisae svaki pomen na Parkinsonovu bolest. (O njoj e se govoriti samo u fikcijama.) Da bi prevara bila savrena, pripisac je izvesnom dr Parkinsonu, beznaajnom provin cijskom lekaru, bie skup simptoma od kojih je drhtanje najkarakteristiniji, simptoma koji uze ti zajedno uopte nisu bolest u klasinom smislu te rei ve ono to se u pravoslavnoj tradiciji na ziva raslabljenost. Ili, neto modernije: istroe nost usled preteranog odavanja uivanjima. Svaka pijanica i svaki bludnik ima takvu Parkinsonovu bolest. Ne preterujem kada kaem da od takve bolesti najnie vrste danas boluje e lo oveanstvo. Njena primitivnost, neosvee-

n o s t i nerafinisanost ine da se ona doivljava kao zdravlje. Istinska Parkinsonova bolest uglavnom ne ma nikakvih simptoma. Nikakvih jadnih drhta vica. Nikakvih malaksalosti, nesvcstica, nepra vilnog pulsa, povienih pritisaka i temperatura, loih krvnih slika i slinih trica i kuina koje proistiu iz panine jurnjave za zdravljem. Nita od svega toga. Pa ipak, iako se oboleli odlino osea, to je najuasnija od svih bolesti. Bolest-majka koja rada sve osfale bolesti, lako, kaem, ne ma nikakvih simptoma, rano sam je otkrio. Jo u detinjstvu. Imao sam obiaj (a ko nije) da ujutru, posle buenja, leim u krevetu u stanju privre menog blaenstva, posmatrajui varljivu igru sunevih zraka na zidovima sobe. Sve dok jed nog jutra to blaenstvo nije grubo prekinuto pi tanjem koje se samo postavilo: Kako uopte ita postoji? Bezdan nitavila se ukazao pred mojim nevinim unutranjim okom. U trenu sam shva tio uasnu istinu: postojanje je bolest. Runa iz raslina na biu. Ma ta bilo to bie. Odmah sam se pomolio Bogu i potisnuo taj muni doivljaj. Bolest je bila tek u poetnoj fa zi, a Gospod je, zahvaljujui bujicama greha u letnjikovcu mog oca, obilno izlivao milost na one koji bi mu se obratili s tog mesta crne magi je i razvrata. Ali nikada nisam zaboravio to sud bonosno jutro. Zdravlje donosi zaborav, a ja sam

bio spoznao bolest. Iako tada, a ni mnogo godi na potom, nisam shvatio da je ona u stvari lek. Svet lei uronjen u haos. Stvari nisu na svo jim mestima. One koje treba da budu spojene, razdvojene su; one koje treba da budu razdvoje ne se spajaju. Stvar je neuporedivo gora u neis traenim oblastima psihologije. Tek tu vlada po metnja. Da ne pominjem takozvane egzaktne" nauke. Dobro i zlo su odavno zamenjeni relativ nim pojmovima prijatno i neprijatno. Vrhunska ovekova dunost: da pati i da podnosi bol, pod muklo je oglaena boleu, patolokim stanjem. I u prevarantskom duhu epohe nazvana mazohi zam, prema izvesnom nemakom baronu koji je bio spreman na sve osim na patnju. Tako su i oni hrabri muevi, koji bi rado patili i bolovali, pri nueni da se odaju mekutvu iz zazora da ne bu du oglaeni za pervertite. Onda se jednog dana, posle nekoliko godi na, bolest iznenada manifestovala u svoj svojoj silini. Bejah poao u Demidovo, udaljeno nekih petnaest vrsta od Mitrofanovska, da preuzmem novac od ko zna koga kome otac bee prodao ko zna ije imanje, kada, negde na polovini puta, osetih stranu malaksalost i padoh u prainu. Mislio sam da umirem. Moji udovi su se nekontrolisano tresli i poskakivali; drhtao sam; moji organi su jedan po jedan otkazivali. Srce je prestajalo da kuca po nekoliko minuta (ili mi se ta-

ko inilo); plua potpuno paralisana. Svaka eli ja u mom organizmu, a ima ih poprilino, bolela je sama za sebe... Ako postoji apsolutna patnja, onda sam je iskusio tog dana. Bila je to dobra lekcija za mladia koji je polako padao u jeres darvinizma i postajao poklonik opskurnog kulta spontanog nastanka ivota iz primordijalne or be. Bog mi je tu, na pranjavom seoskom putu, brutalno otkrio ta je bioloki ivot, ma kako bio zdrav u medicinskom smislu, kada se povuku energije blagodati kbje ga podupiru. Verujte mi, niko ne bi poeleo da bude iv. Osnovna, meutim, karakteristika prave Parkinsonove bolesti jeste da posle svakog napa da (svaki tei od prethodnog) ovek postaje sve zdraviji i otporniji. Pod uslovom da ne potrai lekarsku pomo. Lekari sve upropaste. Ali o tome kasnije. Na povratku u Mitrofanovsk, depova nabijenih rubljama, svratio sam u jednu krmu, naruio votke i usoljenih krastavaca, zatraio od krmara pribor za pisanje i u uglu, uz svetlost lo janice, zapisao prva razmiljanja. Ovako otprili ke: ivot je sam po sebi bolest. Iz prostog razlo ga to to, kako nas ui Knjiga Postanja, nije pra vi ivot nego polovino ivotarenje, nedovre nost. U takvom ivotu" najbolesniji su oni koji su prividno najzdraviji, koji se u njemu dobro oseaju. U svetlu tih otkrovenja u krmi shvatio sam da je zdravlje suptilna forma bezoseajnosti,

pa ako hoete i bezdunosti. Bezumna tenja za zdravljem, pisao sam dalje, rada itav niz poro ka. Osmotrio sam okolinu. Grupice pijanaca, lo pova, prostitutki i propalica u krmi. 1 pomislio: samo da ih je skolila neka bolest, da im je izrasla gnojava guka, da ih je snala tuberkuloza, sigur no se ne bi ovde odavali gnusnim porocima, ne go bi leali na slamarici i, poto nemaju novca za lekara, molili Boga za pomo. Tako je to, kae ovetala poslovica: bolestan ovek ima na umu samo jednu stvar - ozdravljenje. Zdrav" pak ovek ima na umu mnotvo namera, elja i pla nova, koji ga nepogreivo odvode u bolest. Mnoge stvari su mi se otkrile u seoskoj kr mi krcatoj polusvetom; nema te univerzitetske biblioteke u kojoj bi se one mogle otkriti. Uzmi mo mistiku bolesti u Novom zavetu. Isus, zapra vo, nikada ne opti sa zdravima i ugojenima. (Zdravi e ga na kraju i razapeti.) Njegova sila se projavljuje na kljastima, uzetim, slepim, gubavim; na enama obolelim od isteenja... Zar je mogue, pomislio sam, da jo niko od teologa i filozofa nije shvatio da je bolest zapravo kapija kroz koju ulaze boije energije, a da su patnje koje pripisujemo bolesti u stvari poroajne mu ke u kojima se raa novi ovek o kome govori sv. Pavle? Kako je mogue, mislio sam, da niko od tolikih teologa, lekara, osim moda Paracelzusa,

nije primetio da ne treba leiti bolest, ve da se treba izbavljati od zdravlja... Kako to ve biva, posle ekstaze usledio je pad. Ushien dubinom uvida u mistiku patologi je, dobrano naliven votkom, pomislio sam da sam ozdravio. Tipina poetnika greka. ovek nikada ne srne da pomisli da je iznad svoje bole sti. A ja sam, neka mi Bog oprosti, pomislio da u svetu objaviti istinu i stati rame uz rame s pro rocima. ista glupost. Vreme proroka je nepo vratno prolo. Bee nastupilo vreme politike. Parkinsonizam nije trebalo da bude religio zna doktrina, pa ak ni grana medicine, ve po litiki pokret. Ali ja to, te noi, nisam mogao znati... Nastavie se.

INKUBACIJA

Srce moje jako kuca, ostavi me snaga moja, i vid oiju mojih, ni njega mi nema*. Drugovi moji i prijatelji moji videi rane moje odstupie, daleko stoje blinji od mene. Psalam 3 8 , 1 2

1905. Demjan Lavrentjevi upoznaje Josifa Visarionovia Dugavilija i inicira ga u tajne Par kinsonove bolesti. Dugavili pristupa revolucio narnom pokretu. U opskurnom moskovskom asopisu Za grobni ivot pojavljuje se navodni odgovor F. M. Dostojevskog na Parkinsonov tekst Istorija moje bolesti:

F. M. Dostojevski ODGOVOR NA JEDNU PASKVILU

Iako sam umesto 1881, kako se obino na vodi, umro 1 8 8 2 , nisam iveo ni sekund due ne go to jesam. Nesporazum je nastao zbog kobnih trinaest dana razlike izmeu gregorijanskog i u tadanjoj Rusiji vaeeg julijanskog kalendara. Svejedno. Mrtvi pisci ne bi trebalo da se poja vljuju u javnosti. Ni ivi ne bi trebalo da to ine. Ali preko nekih stvari ne mogu da preem. Pre ko otrovnih brourica, na primer, u kojima Demjan Lavrentjevi Parkinson iznosi gomilu prlja vih lai. Jeste, bio sam bio kockar, to ne sporim. Ali tvrditi da sam finansijski upropastio njego vog oca, da sam ga oterao u progonstvo u Sibir; da je Lavrentij Parkinson zbog mojih dugova prodavao tuda imanja, plod je bolesnog uma. Kao i la da sam bio zagovornik zamene grego rijanskog kalendara julijanskim. Ili, pak, najbesmislenije od svega, da su moji romani utrli put Oktobarskoj revoluciji. Stvari stoje sasvim drugaije. Nije bilo ljueg protivnika prelaska na gre gorijanski kalendar od mene. Jo u vreme kada su slobodni mislioci", robovi najstranijih za bluda, zahtevali da se, modernizacije radi, carski kalendar uskladi s evropskim kalendarom, otvo-

reno sam podrao Crkvu u njenom otporu tom lakomislenom poigravanju sa vremenom, toj a volskoj urbi da se prevremeno zakorai u bu dunost. Kao to se razlikuju geomorfologija i klima pojedinih zemalja, tako se razlikuju i nji hova vremena. Vreme Rusije nije isto to i vreme u Nemakoj. Trinaest dana razlike izmeu vre mena Evrope i vremena Rusije dugo je spreava lo prodor negativnih uticaja: ateizma, gramzivo sti, preduzimljivosti, npde i naroito korena svih zala - srebroljublja - protiv kojeg sam se borio traei na kocku svoju zaradu do poslednje ru blje. I bio sam u pravu to sam uprkos podsmesima socijalista podravao Crkvu. Istina je da e Rusija prei na gregorijanski kalendar tek posle revolucije. Ali to samo dokazuje moju tezu. Jer lakomislene promene u merenju vremena ne pro izvode posledice u budunosti ve u prolosti. Toga je svestan ak i poneki protestant. ak se i filozof-ateista Nie u jednom periodu svog ivo ta kretao tako to je pravio etiri koraka napred, pa tri nazad; pa ponovo etiri napred i tri nazad, ne bi li neutralisao neprirodnu ubrzanost sred njoevropskog vremena, koja je proces njegovog miljenja dovodila do usijanja. Ali time je na se be navukao omrazu i prokletstvo. Umree, kako se pokazalo, u potpunom rastrojstvu, od bolesti nepoznate medicini, moda ak od one od koje boluje i sikofant Parkinson.

Ti Parkinsoni uopte nisu Rusi. Iako jesu neka vrsta plemia, njihov rodoslov ne see da lje od nekog Samuila Longfelovia Parkinsona, kota, moda Irca, vojnog ranara zarobljenog na nekom bojitu i dovedenog u Sankt Peterburg, gde se proslavio melemima protiv polnih boletina. Pria se da je od kapavca izleio i Samodrca, Pitcra Komandora lino. Koji ga je u znak zahvalnosti nagradio kesom zlatnika, posedom u dalekoj guberniji i plemikom titulom. Svi kasniji Parkinsoni do estitog ali nesposob nog Lavrentija Akakjevia, fantasta i sanjalice koji u sutini nije bio nita, bili su lekari. A nje gov sin, Demjan, otiao je korak dalje i iz esna fa lekara prebegao u esnaf bolesnika. Ako bi, meutim, zali dublje u prolost njegovih preda ka, ne bi me iznenadilo da se ispostavi da se koreni genealokog stabla Parkinsonovih nalaze duboko u plodnom tlu moje imaginacije. U predepileptinim sanjarijama kojima sam se oda vao u asovima besparice. U mojim belekama i skicama za fantastine nenapisane romane. Ne bi bilo prvi put da vizionar nestane, iskopni, a da se njegove vizije solidifikuju i probiju na po vrinu empirije. Bilo kako bilo, tano je da sam svraao u taj letnjikovac. Mnogi su tamo svra ali. Ali da sam pozajmljivao novac od Lavren tija Akakjevia - to nije tano. Osim moda ne koliko puta po nekoliko rubalja. Moda bih bio

pozajmljivao i vie, ali Parkinson bee puki siro mah. Opskurni alhcmiar Kalakurov bee nago vorio lakovernog Lavrentija Akakjevia da alhemijskim postupkom umnoe ono malo preosta log porodinog zlata. Neto su zabrljali i zlato se pretvorilo u kalaj. Uopte uzev, sve to je Par kinson radio u simbolikom smislu se moe opi sati kao transmutacija zlata u kalaj. Nije isklju eno ni da je lekarska vetina Parkinsonovih bi la zasnovana na linom iskustvu, na sifilisu Semjuela Longfelovia, koji se, u sve teoj formi, prenosio s generacije na generaciju, da bi bolest dostigla vrhunac u linosti Demjana Lavrentjevia, u neku ruku inkarnaciji sifilisa, gde vie ne mamo posla sa ovekom koji ima bolest, ve sa boleu koja je postala ovek. Ja sam po prirodi naklonjen bolesnima, bednima i ponienima. U pravoslavnoj tradiciji bolest se ceni kao vana etapa na putu spasenja. Otkuda onda moj prezir prema Demjanu Lavrentjeviu, najbolesnijem od svih ljudi koje sam upoznao? Moda zbog toga to kod njega bolest umesto skruenosti i pokajanja izaziva oholost i samouverenost. Sto on uopte nije ni pomiljao da se izlei ve, ako je mogue, da za razi i druge. Moja epilepsija, uostalom, mnogo duguje Demjanu Parkinsonu. Pre nego to sam poeo svraati u prokleti letnjikovac, koji sam verovat-

no sam koncipirao, napadi su bili veoma retki. Pre su to bile blage nesvestice, prolazni gubici ravnotee, sasvim podnoljive munine i vrtogla vice. Ali posle se sve pogoralo. Naivni e rei da se tokom vremena bolest pogorava po prirodi stvari, ali ja bih radije, iako nemam dokaza, po goranja pripisao magijskom delovanju Demjana Lavrentjevia. Uzmimo primer njegovih rodite lja. Majka mu umire na poroaju. Od sepse, ka u. Skloniji sam, meutim, da posumnjam da se tu radi o ubistvu. Za njega je pokojna Jevdokija Fjodorovna bila samo neka vrsta inkubatora, larva, logistika za intrauterino preivljavanje, koju odbacuje kao suvinu istoga trenutka kada se rodi. Otac Lavrentij, ovek koji nikada pre to ga nije popio ni kap alkohola, nepun sat po nje govom roenju poinje da pije kao koija. Nisu tu ista posla. Demjan, meutim, uzrok samoubilakih opijanja svog oca pripisuje mojoj zlobi; mom od bijanju da Lavrentiju Akakjeviu posvetim neko liko redaka u nekoj prozi. to je tano. Ali ja ni kada nikom nisam