UMETNOST RANIH CIVILIZACIJA I

e-SKRIPTA ZA STUDENTE 1. GODINE OSNOVNIH STUDIJA (prvi semestar)

Priredila dr A. Kučeković

Velika je šteta što je reč „civilizacija“ poprimila tako snažno kvalitativno značenje, jer prve takozvane civilizovane kulture nisu neophodno i u svakom pogledu bile superiorne u odnosu na kulture lovaca i zemljoradnika koje su im prethodile. Prelaz od faze precivilizovanog ka fazi civilizovanog društva zavisio je na prvom mestu o mogućnosti proizvodnje viškova, što je ustvari značilo da je populacija farmera proizvodila dovoljno hrane za šire slojeve stanovništva od kojih onda neki počinju da se bave drugim zanimanjima koja nisu bila usmerena na proizvodnju hrane – trgovinom, administracijom i, naravno, ratom. Razvoj specijalizovanih zanata vodio je ka poboljšanju poljoprivrednih metoda kao što su veštačko navodnjavanje, kontrola poplava, upotreba točka i pluga – sve je to potpomoglo nagli razvoj velikih urbanih zajednica i naposletku i prvih država. Jasno stratifikovane socijalne strukture pojavile su se gotovo jednovremeno sa administrativnim organizacijama koje su zahtevale trajno beleženje, što je dovelo do izuma i razvoja pisma. Uvedeni su i novi načini plaćanja za robu i rad – sistem trampe zamenjen je novčanom ekonomijom koja je olakšala nakupljanje i manipulaciju bogatstvom. Ovaj proces odvijao se u svakoj od ranih civilizacija sa neznatnim varijacijama, iako su one bile veoma udaljene jedne od drugih. Razvile su se u velikim rečnim dolinama Tigrisa i Eufrata na Bliskom Istoku, u dolini Inda u današnjem Pakistanu, Nila u Egiptu, Žute reke i Jangcea u Kini.

Istorijske prekretnice:

Oko 4000 godina p.n.e. - nastanak Sumerske civilizacije

Oko 3500 godina p.n.e. - izum točka i pluga (Mesopotamija) i jedra (Egipat)

Oko 3200 godina p.n.e. - ujedinjenje Donjeg i Gornjeg Egipta pod Narmerom

Oko 3000 godina p.n.e. - u Mesopotamiji razvijeno klinasto pismo

Oko 2500 godina p.n.e. - pripitomljavanje konja (centralna Azija)

Oko 2350 godina p.n.e. - Akađani osvajaju Sumeriju

Oko 2300 godina p.n.e. - Civilizacija u dolini Inda

Oko 2258 godina p.n.e. - raspad Starog egipatskog carstva

Oko 2180 godina p.n.e. - raspad Akađanskog kraljevstva

1

Oko 2134 godina p.n.e. - u Egiptu počinje Srednje carstvo

Oko 2050 godina p.n.e. - pojava Minojske civilizacije

Oko 2000 godina p.n.e. - linearno A pismo se razvija na Kritu

Oko 1792 godina p.n.e. - uspon Vavilonskog carstva

Oko 1670 godina p.n.e. - Hiksosi iz Azije osvajaju Egipat

Oko 1600 godina p.n.e. - Hetiti ruše Vavilon. U Kini se pojavljuje država Šang.

Oko 1500 godina p.n.e. - Na Kritu i u Grčkoj se razvija linearno B pismo. Početak Šang perioda u Kini.

Oko 1450. godina p.n.e. - Krit osvajaju stanovnici grčkog kopna

Oko 1300 godina p.n.e. - Invazija na Grčku sa severa (Dorani ili Dorci)

Oko 1200 godina p.n.e. - početak jevrejske religije (judaizma)

MESOPOTAMIJA

Bliski Istok, područje koje zauzima velike delove Azije i uključuje današnje države Izrael, Jordan, Liban, Siriju, Tursku, Iran i Irak, bio je kolevka razvoja prvih civilizacija. Ovde su cvetale neolitske kulture, posebno na pastoralnim visoravnima u okolini Sialka u blizini modernog Teherana, kao i u Susi nešto južnije. Sudeći prema sačuvanoj grnčariji, dostignut je veoma veliki nivo tehničke veštine. Neki od sačuvanih sudova su toliko tanki i delikatni, čak finiji od bilo čega što će proizvesti njihovi neposredni nastavljači, a njihov sistem slikane dekoracije već nagoveštava buduće razvoje. Pehar iz Suse oslikan je hrabro i sigurno shematizovanim, ali ipak životnim predstavama životinja u čistim siluetama: friz ptica sa veoma dugim vratovima na vrhu, traka sa psima koji trče i ispod fantastični kozorog sa veoma dugim rogovima.

Oslikani pehar iz Suse, Iran, oko 5000-4000 godina p.n.e.

2

Ove životinje su ekspresivno udaljene od svojih prirodnih oblika, pri čemu izduženje tela pasa, na primer, može označavati njihovu brzinu kretanja. Ovaj pehar pokazuje i izvanredan osećaj za dizajn, sa zakrivljenim i ravnim linijama koje odražavaju oblik same posude i integrišu površinsku dekoraciju sa formom. Ono što je najznačajnije, ptice i kozorog stoje na jasnoj liniji tla, dok su psi prikazani kako trče po čvrstoj površini. Linije „zemlje“ deo su linijskog dekorativnog sistema koji na ovom peharu stvara jasna „polja slike“. Na ovaj način stvara se odnos u kome predstavljeni lik zauzima svoje definitivno mesto u prostoru, što je bilo u snažnom kontrastu sa tradicijom pećinskog slikarstva. Ova invencija prethodila je izumu pisma, ali ogromne mogućnosti koje je ona otvarala predstavljačkim umetnostima neće, izgleda, biti prepoznate do nešto kasnijeg perioda.

Sumer

Civilizacija koja se razvila oko 4000 godina p.n.e. nije nastala na visoravnima koje su preferirale neolitske kulture Bliskog Istoka, već u niskim ravnicama Mesopotamije (grčki termin koji znači „zemlja među rekama“) koje su stvorene oko reka Tigris i Eufrat, čije su vode novi naseljenici naučili da kontrolišu. Oni su uspeli da prethodno neproduktivnu i verovatno nenastanjenu ravnicu pretvore u ogromnu oazu, koja se često nazivala „zemljom Plodnog polumeseca“, koja se protezala na sever od močvarnog ušća dveju reka u vrhu Persijskog zaliva.

Mapa „Plodnog polumeseca“

3

Doseljenici su ovu zemlju zvali Sumer. Odakle su došli ostaje nepoznato, njihov jezik nije povezan ni sa jednim drugim poznatim jezikom. Živeli su u naseljima od blatne opeke, koja su postepeno rasla do veličine varoši i gradova, od kojih se zna za 11 ili više – oni uključuju Uruk (biblijski Ereh i današnji grad Varka), Eridu, Ur, Larsu i skorije otkriven Tel Habubu u regionu gornjeg toka Eufrata. Nezavisni i ponekad u ratu jedan sa drugim, ali ipak deleći jedan jezik i jednu kulturu, svi ovi gradovi verovali su u isti panteon bogova u kojima su bile sjedinjene kreativne i destruktivne sile prirode. Svaki grad bio je pod zaštitom jednog od ovih bogova, čijoj je službi bila posvećena cela populacija. Bog se smatrao vlasnikom i vladarem grada, a ljudski vladari njegovim zemaljskim slugama i sveštenicima. Forma vladavine koja je proizašla iz takvog stanja ponekad je nazivana „teokratskim socijalizmom“, a svakako je tačno da u ovakvom uređenju postoje elementi države socijalnog blagostanja. Administracija je bila u rukama sveštenika, koji su ponekad samostalno upravljali stanovništvom i rezervama hrane, oruđa i oružja. Oni su kontrolisali udruživanje rada za javne poduhvate, kao što su veoma važni irigacioni šancevi ili prelivni kanali u slučaju poplava. Oni su hranu i drugu robu raspoređivali zanatlijama i drugima koji nisu radili na zemlji, a žito su skladištili za crne dane suša i gladi. U ovom kontekstu razvijen je prvi numerički sistem. Slično tome, slikovni znaci razvili su se u tipično klinasto pismo, tako nazvano po uglatim oblicima sličnim klinovima nekoliko stotina znakova koji su bili utiskivani u glinene tablice uz pomoć prilagođenog trščanog štapića, što je predstavljalo i najstariji oblik pisma na svetu. Klinasto pismo je od trećeg do prvog milenijuma p.n.e. koristilo nekoliko jezika na Bliskom Istoku – sumerski, akadski, elamitski, hetitski i drugi. Najraniji sačuvani primeri potiču iz perioda koji nije raniji od 3000 godina p.n.e. i otkriveni su u Tepe Jahji u jugoistočnom Iranu, velikom i relativno kompleksnom urbanom centru. Tepe Jahja je, zajedno sa još nekim urbanim ili proto-urbanim lokalitetima na Bliskom Istoku, postavio neka dosad još nerazrešena pitanja, na prvom mestu prihvaćenog primata Sumera. Da li je upravo Sumer bio kolevka civilizacije na ovom području? Ili, da li se urbanizacija razvila istovremeno i nezavisno na širem području? U poslednjim decenijama sakupljen je znatan broj dokaza za potvrdan odgovor na poslednje pitanje, odnosno veruje se da su urbani centri trećeg milenijuma p.n.e. od Mesopotamije do Doline Inda i od Persijskog zaliva do Balučistana i Turkmenistana bili međusobno povezani i zavisni. Razvoj se nije širio iz jednog svemoćnog generativnog centra. Sličan se zaključak može doneti i iz istraživanja i iskopavanja na još jednom važnom mestu – u Ebli (Tel Mardiku) u severnoj Siriji, iako je ona kasnijeg datuma. Ovde je pronađeno više od 15 000 glinenih tablica sa klinastim pismom koje su datovane u period od oko 2400-2250 godina p.n.e. Severna Sirija je, kako je utvrđeno, bila uspostavila nezavisnu kulturnu celinu u odnosu na Vavilon i Asiriju.

4

Ebla, Sirija, primeri tablica sa klinastim pismom

Sumerani su, međutim, razvili i književnost, i to zavidnog nivoa, koja uključuje i Ep o Gilgamešu, koji i nakon 4000 godina uzbuđuje čitaoce. Ovaj ep predstavlja prvu veliku epsku pesmu na svetu. Iako predatira Homeru za oko 1500 godina, njegovi junaci Gilgameš, Enkidu i Huvava pripadaju istom univerzumu kao bogovi i smrtnici iz Odiseje. Ništa ni slično po zamahu i kvalitetu Epa o Gilgamešu nije se, bar koliko je zasad poznato, sačuvalo u vizuelnim umetnostima Sumerana. Radilo se prvenstveno o religioznoj umetnosti, a među najstarijim sačuvanim artefaktima nalaze se i visoke vaze od alabastera, visoke oko metar, iz hrama u Uruku. One datiraju iz tzv. protoliterarnog doba, odnosno poslednjih vekova četvrtog milenijuma, kada je izumljeno pismo. Jedna od najlepših vaza ukrašena je prizorima novogodišnjeg festivala. Na frizu na vrhu suda prikazan je čovek koji daje korpu ženi, samoj majci-boginji Inani ili njenoj sveštenici, iza koje su nagomilani ostali darovi – još korpi, vaze i ovan koji podupire dve obučene figure ili statuete muškarca i žene. U srednjem dekorativnom registru vidi se procesija muškaraca koji nose još poklona; oni su goli, jer to je uobičajen način prikazivanja ljudi koji prilaze bogovima. U najdonjem registru vidi se povorka ovnova i ovaca, iznad friza palmovih grana i strukova ječma.

5

Vaza iz Uruka, Irak, oko 3500-3000 godina p.n.e.

Vaza iz Uruka, crtež fragmenta i rekonstruisana vaza.

Reljefni frizovi na vazi iz Uruka predstavljaju i najraniji poznati slučaj u kom je vidljivo da je umetnik svesno istraživao definisano „polje slike“, unutar kog figure stoje na

6

čvrstom tlu na površini koja bi se mogla shvatiti kao reprezentacija prostora. Značajno je da je ovakav pomak u vizuelnom predstavljanju pratio razvoj pisma. Pravilnost smera u kom su figure okrenute, razmaka među njima i njihovog grupisanja je toliko očigledna da sasvim odgovara ritmu rasporeda znakova klinastog pisma. Slično se može reći i o sistemu paralelnih frizova koji nadvisuju jedan drugi – sistem će opstati u sledećih 5000 godina, pogotovo u reprezentacijama sa narativnom intencijom. Na vazi iz Uruka sekvenca je hijeratski, a ne hronološki organizovana. Svaki friz predstavlja kontinualnu procesiju bez početka i bez kraja, što možda izražava bezvremeni značaj rituala koji je označavao početak godine i obnovu ciklusa godišnjih doba.

Majstorstvo u izradi reljefa posebno se manifestovalo na malim cilindričnim pečatima od tvrdog kamena koji su retko bili veći od 5 cm. Na njima su bili urezani apstraktni ili figurativni motivi tako da kada bi se pečat kotrljao preko voska ili vlažne gline ostavljao bi otisak u reljefu, često kao znak vlasništva.

Cilindrični pečat od kamena lapis lazuli iz Ura (oko 2600 godina p.n.e) sa otiskom napravljenim u moderno vreme

Pre kraja četvrtog milenijuma klesana je i slobodnostojeća skulptura, iako su do danas očuvani samo fragmenti. Među najfinije spada glava žene u prirodnoj veličini pronađena u Uruku. Na ovoj statui postignuta je izvanredna senzualnost, pogotovo u finim prelazima od obraza ka nosu, gornjoj usni i čvrstim senzualnim ustima. Duboki urez ispod čela je verovatno prvobitno bio ispunjen „obrvama“ od lapis lazulija, očne duplje nekim drugim obojenim materijalom, možda školjkama kao beonjačama i zenicama od obsidijana, dok je glava verovatno imala i kosu od bakra ili zlata. Na pozadini glave postoje rupe od bušenja koje su verovatno bile namenjene pričvršćivanju neke maske na lice statue, verovatno drvene kultne figure.

Sveštenici i drugi vernici koji su stajali pred kultnim figurama postaju i sami predmet skulptoralne obrade. Nekoliko takvih statua pronađeno je u hramu Abua, boga biljaka i vegetacije, u Tel Asmaru u Iraku, kao i nešto kasnijih figurina u mestu Mari na Eufratu. Grupa iz Tel Asmara vajana je od belog gipsa, osnosno vrste mekog, lako obradivog mermera, što delimično može objasniti cilindričnu ili koničnu formu. Kosa i brada figura bojena je crnim bitumenom, njihove velike buljeće okrugle oči bile su ispunjene belim

7

školjkama i crnim krečnjakom ili lapis lazulijem. Tel Asmar je bio malo mesto udaljeno od glavnih sumerskih gradova i ove statue su umetnički inferiorne u odnosu na glavu iz Uruka,

Ženska glava iz Uruka, oko 3500-3000 godina p.n.e.(20,3 cm, mermer).

8

Statue iz Tel Asmara, Irak, oko 2750-2650 godina p.n.e. (do 59 cm).

što ukazuje da su nastale u provincijskim radionicama. One ipak ukazuju da su u ovo vreme mnoge od konvencija bliskoistočne religiozne umetnosti, koja će se kasnije proširiti na Evropu i Daleki Istok) već bile prisutne. Sve figure gledaju pravo napred, stoje i kleče u strogim simetričnim pozama sa rukama sklopljenim tik ispod grudi. Čini se da su razlike u veličini kod ovakvih statua označavale razlike u rangu.

Prema sačuvanim zapisima može se zaključiti da za Sumerane statua nije bila samo predstava – smatralo se da ona poseduje sopstveni život. Bog je bio prisutan u kultnom objektu, kao što je smrtnik bio prisutan u statueti postavljenoj u večnom činu divljenja pred božanstvom. Ovaj primitivnio animistički osećaj prisutan je i u nekim ranijim delima, od kojih je svakako najupečatljivija mala statua od kristalastog krečnjaka koja prikazuje monstruozno žensko biće čije moćno prenaglašeno telo i zastrašujuća glava i kandže stoje pred nama sa svom nerazumljivošću zla i čovečanskom nemoći pred takvom silom u neprijateljskom univerzumu.

Tzv. Guenol Lavica, oko 3100-2900 godina p.n.e.(visina 8,9 cm)

9

Mnoga najlepša dela iz trećeg milenijuma p.n.e. pronađena su na kraljevskom groblju u Uru gde su sahranjivani sumerski kraljevi i kraljice u svoj finoći njihovog zlata i nakita, zajedno sa svitom i dvoranima koji su ubijani kako bi ih pratili i služili im i na drugom svetu. U grobnicama su pronađeni i delovi nameštaja za palate i hramove koji se odlikuju izvanrednim i retko pronalaženim bogatstvom, elaboracijom detalja i perfekcijom izrade. Na jednoj harfi izrađena je zvučna kutija koja se završava izvanredno realističnom glavom bika od lapis lazulija i drveta prekrivenog zlatnim listićima.

Glava bika iz Ura, oko 2685 p.n.e. (oko 43 cm)

Lapis lazuli je kamen intenzivno plave boje koji su veoma cenili Sumerani i uvozili su ga iz njegovoj jedinog izvora, koji je bio udaljen nekih 3200 km, u severnom Afganistanu. Od njega su izrađeni bikovi rogovi, dlaka između njih, kapci i zenice očiju i ljudska brada koja je verovatno imala ulogu ritualnog ukrasa. Na površini koja se nalazi ispod glave bika nalaze se četiri scene jedna iznad druge izrađene u intarziji od školjke. Njihova preciznost i jasnoća čine tumačenje njihovih značenja još težim. One su istovremeno i prefinjene i naivne u toj meri da mi danas ne možemo da ocenimo koliko su ozbiljno shvatane njihove predstave životinja koje se pretvaraju da su ljudi, ili da li ilustruju mitove ili priče. Motiv čoveka koji grli dva bika sa ljudskim glavama u vrhu panela često se pojavljuje na drevnom Bliskom Istoku i ponekad se naziva Gilgameš motivom, iako ovakva scena nigde nije eksplicitno pomenuta u čuvenom epu. Čudna uvrnuta poza čoveka u sredini, u gornjem delu frontalna, a dole ispod struka u profilu, u isto vreme pojavljuje se i u egipatskoj umetnosti.

Tzv. „Gilgameš motiv“ sa harfe na prethodnoj slici (visina oko 5 cm).

10

Akadska umetnost

Prema početku trećeg milenijuma, ako ne i ranije na nekim mestima, sveštenike kao vladare sumerskih gradova zamenili su ratne vođe, međutim, bez menjanja teokratskog sistema vladavine. Veća promena dogodila se oko 2350 godine p.n.e. kada Akađani, koji su se u ovo područje ubacili sa severozapada i govorili su semitskim jezikom koji je bio sasvim različit od sumerskog, preuzimaju potpunu kontrolu. Njihov prvi kralj, Sargon, ujedinjuje sve gradove u jedinstvenu državu koja se prostirala preko severne Mesopotamije do Elama. Njegov unuk Naramsin proširio je akadsku državu na zapad i oko 2250 godine p.n.e. osvojio je grad Eblu. Ekspanzionistička politika Akađana može se dovesti u vezu sa novim naglaskom koji je stavljen na ličnost kralja kao individue, vladara i osvajača, a ne samo kao podanika lokalnog božanstva. Počinje produkcija kraljevskih statua u prirodnoj veličini. Sačuvana bronzana glava sa statue nepoznatog akadskog vladara, sa upletenom kosom i precizno ispletenom bradom, pokazuje da su njeni tvorci bili izuzetno vešti u radu sa metalom. Ova glava je istovremeno i naturalistična i hijeratična i predstavlja vladara sa izuzetnim izrazom autoriteta, što je verovatno bilo još izražajnije kada su u danas praznim dupljama stajale oči od nekog dragog kamenja. Ova glava predstavlja suštinu akadskog koncepta bogolikog vladara.

Glava akadskog vladara iz Ninive, Irak, oko 2300-2200 godina p.n.e (bronza, oko 30,50 cm)

Sam vladar Naramsin pojavljuje se na steli koja je napravljena u znak proslave pobede nad iranskim pograničnim plemenom. On je na reljefu prikazan gotovo dva puta veći od svojih vojnika, kako su se ranije bogovi, koji su ovde prisutni samo kao simboli na nebu, razlikovali od običnih smrtnika. Verovatno kako bi naglasio aktuelnost samog prikazanog trenutka, vajar je napustio do tada tradicionalan sistem horizontalnih friznih naracija i celu je scenu tretirao kao jedinstvenu dramatičnu kompoziciju. Okruženje planinskih vrhova naglašeno je penjućim pozama vojnika, drvećem i koničnim brdom, odnosno – pejzažom i to

11

po prvi put u istoriji umetnosti. Naramsinova pozicija i gesta markiraju momenat pobede. Na steli izvorno nije postojao nikakav natpis, a zapisi na brdašcu su kasnije dodati, odnosno značenje scene izraženo je čisto vizuelnim jezikom. Svaka linija kompozicije sugeriše vrhunac akcije, pri čemu je ravnoteža figurama Akađana koje se kreću naviše na levoj strani uspostavljena grupom figura poginulih ili umirućih saplemenika na desnoj strani. Naramsin stoji na vrhu, u dramatskom vrhuncu kompozicije, povezan sa drugim figurama preko njihovih gesta i pogleda, ali ipak od njih izolovan praznom površinom kamene pozadine koja ga okružuje. Ništa ni slično ovoj steli neće biti pronađeno u bliskoistočnoj umetnosti u narednih 1500 godina.

Naramsinova pobednička stela, oko 2300-2200 p.n.e. (roze peščar, visina oko 2,03 m).

Akadska vladavina je propala oko 2180. godine p.n.e. Preživeo je samo jedan grad – Lagaš (danas Al-Hiba u Iraku), oaza mira u kojoj su književnost i vizuelne umertnosti cvetale pod ensi vladarem, Gudejom. Iako je on pratio akadsku tradiciju i podizao sopstvene statue u

12

prirodnoj veličini, one predstavljaju veoma drugačiji koncept vladavine. On je sebe proklamovao „vernim pastirom“ svog naroda, slugom Ningirsua, boga navodnjavanja i plodnosti. Njegovo glatko izbrijano lice poseduje gotovo adolescentsku osetljivost i uvek je prikazivan u pobožnom i zamišljenom raspoloženju. Na jednoj statui on u svom krilu drži arhitektonski plan, verovatno za hram i njegovu okolinu. Za statue ovog vladara upotrebljavan je veoma tvrd kamen, izabran verovatno manje zbog svoje kolorističke vrednosti, a više upravo zbog trajnosti, odnosno moći da zabeleži nepromenjljivu postojanost pobožnosti ovog vladara.

Gudeja, akadski vladar, oko 2200 godina p.n.e. (statua od diorita)

Izvori i dokumenti

Gudejin san

Gudeja je vladao gradom-državom Lagadeš od otprilike 2144. do 2124. godine p.n.e. U temeljima velikog hrama Ningirsua zakopao je znatan broj glinenih tablica sa tekstovima ispisanim klinastim pismom, koji su svedočili o njegovim aktivnostima. Oni su otkriveni u kasnom 19. veku i veoma su dragoceni jer ne predstavljaju samo beleženje prostih podataka, što bi i samo po sebi bilo dovoljno zadivljujuće, već nas obaveštavaju i o nekim aspektima Gudejinih osećanja i raspoloženja, čak i snovima kada je kralj spavao u hramu. Ovi tekstovi

13

sadrže isti poetski duh koji se može iščitati i iz Gudejinih skulptoralnih portreta. U jednom od zapisa Bog Ningirsu daje mu instrukcije za gradnju hrama.

U snu se pojavio čovek, koji je bio ogroman poput neba, ogroman poput zemlje. U svom gornjem delu on je bio bog, u krilima je bio ptica Imdugud, a u svom donjem delu on je bio uragan. Na njegovoj levoj i desnoj strani čučali su lavovi. On mi je naredio da sagradim hram, ali ja ga nisam sasvim razumeo... I drugi junak je bio prisutan. Držao je savijene ruke i držao je ploču lapis lazulija u šakama i na njemu je uspostavio osnovu hrama koji je trebalo sagraditi. Preda me je stavio korito, ceremonijalno pročišćeno, namestio mi je kalup za opeke, slično pročišćen i u njega namestio „ciglu sudbine“.

U drugom snu koji konačno ubeđuje Gudeju da mu je suđeno da sagradi hram, Ningirsu obećava da će dozvati vlažni vetar koji će doneti spasonosnu kišu i da će tako prosperitet doći istovremeno sa postavljanjem temelja hrama. U ovom snu bog govori:

Sva velika polja rodiće za tebe. Nasipi i kanali rašće za tebe. Tamo gde voda ne htede na visine, za tebe će se uzdići.

Izrada prve opeke za hram bila je odgvornost kralja i Gudeja opisuje kako je uzeo pročišćen alat i kalup za „ciglu sudbine“ i:

... izli vodu koja donosi sreću u okvir kalupa;

Dok je on to činio udaralo se u bubnjeve. Namazao je kalup medom, finim uljem, najfinijim uljem. Uzdignuo je sveto korito, otišao do kalupa, Gudeja je sipao blato u kalup, svršio propisane rituale, veličanstveno stvarajući ciglu za hram.

Kada je novi hram dovršen, bio je osvećen i Gudeja opisuje kako je on otišao bogu u hram i molio mu se:

Moj kralju, Ningirsu, bože koji ustavljaš divlje vode poplave, bože čija je reč nad svim, sine Enlilov, junače, dao si mi zapoved i ja sam je istinito za tebe izvršio, o Ningirsu, sagradih za tebe tvoj hram da u njega uđeš srećan.

(Prema H.W. Saggs, The Greatness that was Babylon, London 1968; slobodan prevod A. Kučeković).

Zigurati

Hramovi su se gradili u Mesopotamiji još od sredine četvrtog milenijuma p.n.e. ali su to tada bile male strukture od blatne opeke i nisu bile namenjene javnim obredima, odnosno njima nije prisustvovalo mnogo ljudi. Pristup tim mestima verovatno je bio ograničen tek na nekoliko osoba – sveštenicima i njihovim poglavarima, ali su oni bili izdignuti na platformama kako bi dobili na hijeratskom značaju. Ove platforme brzo su se pretvorile u stepenaste piramidalne strukture koje su se zvale zigurati, zamišljeni kao svete planine koje su sveštenike približavale bogovima, ako ne i u njihovu stvarnu sferu. Slično tome, Mojsije

14

se peo na planinu Sinaj kako bi od Gospoda primio tablice zakona. Za Sumerane koji su živeli u ravnici, planine su imale višestruki značaj i kao izvorište voda koje su tekle u doline, pa su ih oni smatrali simbolom cele zemlje i životodajne sile vegetacije koja se dešavala u njihovom podnožju. Svoju majku-boginju zvali su Ninhursag – „Gospa od planine“. Tako se može reći da su simbolika i imaginarijum vezani za planine, koje će kasnije Biblija raširiti po celom zapadnom svetu, svoje poreklo imali u južnoj Mesopotamiji. Prema Knjizi postanja, Avram se rodio u Uru, gde i danas postoji delomično očuvan zigurat. Ova građevina podignuta je nedugo nakon obnove Sumerske države 2125. godine p.n.e. Osnova hrama je izdužena, sa uglovima orjentisanim prema severu, zapadu, istoku i jugu. Zidovi su iskošeni prema unutra kako se dižu u visinu, dok su njihove monotone neukrašene površine raščlanjene samo spoljnim podupiračima koji nemaju konstruktivnu niti noseću funkciju. Na severoistočnoj strani stepenište vodi uvis prema kapiji koja se nalazi preko 12 metara iznad nivoa tla. Izvorno, građevina je imala još dva nivoa, a na vrhu se nalazio hram.

Zigurat u Uru, Irak, oko 2100. godina p.n.e.

Rekonstrukcija zigurata iz Ura.

15

Vavilon

Usponom Vavilona u ranom drugom milenijumu p.n.e. počinje nova etapa u istoriji Mesopotamije. Pod vladarem koji se zvao Hamurabi i koji je vladao od 1792. do 1750. godine p.n.e. Vavilon postaje prestonica carstva koje se prostiralo od Marija i Ninive do Persijskog zaliva. Hamurabi ima veliki istorijski značaj kao autor najstarijeg sačuvanog zakonika. Njegov proklamovani cilj bio je „postizanje da pravda zavlada zemljom, da se unište pokvareni i zli, da jaki ne ugnjetavaju slabe“, iako je ustvari jedan od prvih zadataka Hamurabijevog zakonika ipak bila zaštita onih koji su imali novac da ga posuđuju drugima, odnosno za one koji nisu vraćali novac na vreme i pod dogovorenim uslovima proisivane su najstrože kazne. Zakonik je urezan na steli ispod reljefa na kom je prikazan Hamurabi kako stoji pred bogom sunca na prestolu na vrhu svete planine ili zigurata – savršena ilustracija polu-božanskog statusa kralja sveštenika kome bog, i sam u ljudskom obličju, predaje zakon. Falusni oblik samog kamena, kao očigledan simbol muške dominacije, možda nije slučajnost.

Hamurabijeva stela iz Suse, Iran i detalj teksta zakonika, oko 1760. godine p.n.e. (bazalt, visina 2, 24 m)

Carstvo kojim su vladali hamurabijevi naslednici polako je opadalo, a sam Vavilon razorili su Hetiti iz Anatolije oko 1600. p.n.e. Carstvo je bilo napadnuto i sa drugih strana, a u kasnom drugom milenijumu p.n.e. Naramsinova i Hamurabijeva stela odnete su u Susu, prestonicu zemlje Elam, plodne poljoprivredne države koja se prostirala severoistočno od

16

Eufrata (današnji Kuzestan). Kompleksnost političkih i umetničkih odnosa Elama sa gradovima Mesopotamije teško je razlučiva. Čini se da su ove civilizacije išle paralelnim linijama razvoja. Znatno pre kraja četvrtog milenijuma Elamiti su razvili piktogramsko pismo veoma slično sumerskom, ali su ga prilagodili sopstvenom jeziku. Kasnije, u Elamu su pravljeni i cilindrični pečati veoma slični sumerskim, iako sa različitom tematikom. Među malobrojnim sačuvanim elamskim delima monumentalne skulpture izdvaja se veoma uspela glava izlivena od bakra koja veoma podseća na bronzanu glavu akadskog vladara. Modelovanje lica ipak je znatno mekše i osetljivije, a tretman brade i traka koje pridržavaju kosu znatno je širi.

Glava Elamita iz Azerbaijana, Iran, oko 2000. p.n.e. (bakar, 34, 4 cm)

Čini se da je elamitska civilizacija svoj vrhunac doživela prema kraju drugog milenijuma. Impresivna bronzana statua kraljice Napirasu iz Suse potiče iz oko 1260. godine p.n.e. Najupečatljiviji ostaci elamitske civilizacije otkriveni su u Haft Tepi, južno od Suse gde su pronađene kraljevske grobnice sa izvanrednim svodovima od opeka iz oko 1500 do 1300 godina p.n.e. Zigurat u Čogi Zanbil, u blizini Haft Tepe, veći je od ranijih mesopotamskih, a razlikuje se i po drugim odlikama – oplaćen je zelenim i plavim opekama i imao je čak tri hrama. Sagrađen je oko 1250. p.n.e. i prvobitno je imao pet spratova. Elamitska država konačno prestaje da postoji oko 640. godine p.n.e kada su je osvojili Asirci pod Asurbanipalom.

17

Statua kraljice Napirasu iz Suse (bronza) i crtež sa detaljima ukrasa na haljini

Kraljevska grobnica u Haft Tepeu, oko 1500 – 1300 godina p.n.e.

18

Zigurat u Čoga Zanbilu, Iran, oko 1250. p.n.e.

UMETNOST EGIPTA

Predinastičko doba

Drevna egipatska civilizacija je, poput Sumera i civilizacije u dolini Inda, narasla u dolini velike reke koja je obezbeđivala stabilno navodnjavanje za poljoprivredu i transporni put za ljude i robu – drvo, kamen i, naravno, poljoprivredne proizvode. Pritisci koji su pokrenuli društvo od neolitskog načina života ka stvaranju organizovanih zajednica bili su verovatno slični kao i na drugim mestima – kontrola poplava i efikasno navodnjavanje. Podsticaj koji su ove dve veštine dale razvoju organizovanih naselja bio je od presudnog značaja i u Egiptu kao i u Mesopotamiji. Ali, postojale su i važne razlike. Za razliku od Sumera gde su se veliki gradovi razvili u međusobnom suparništvu i često međusobno ratovali, drevni Egipat se razvio kao jedinstvena i široko rasprostrta ruralna zajednica bez lokalnih centara i pod kontrolom apsolutnog vladara. Ovo se verovatno dogodilo u najvećoj meri zbog prirodnih razloga. Kada su afričke pustinje počele da se formiraju u četvrtom milenijumu p.n.e. dolina Nila je postajala sve zaštićenija tim prirodnim barijerama, a ljudske zajednice su postajale sve više vezane jedna za drugu i za jednu reku koja je davala život. Kasnije, fokus jedinstva postaju vladari ili faraoni, kako se oni nazivaju u Bibliji. Reka Nil i Sunce nalazili su se u centru verovanja starih Egipćana. Nil, odnosno Nil u stanju poplave, obožavan je kao bog Hapi, dok se sunce zvalo Ra (ili Re) koji je bio otac svih bogova, stalno

19

vidljiv u Egiptu, pozdravljan ujutru, njega su se svi bojali u podne, a svi su ga poštovali u sumrak kada je nestajao iza horizonta.

Mapa starog Egipta

Reka Nil, međutim, protiče kroz dva geografski potpuno različita područja – usku dolinu sa ponekad veoma uskim i strmim liticama u gornjem toku, odnosno Gornjem (južnom) Egiptu i široku aluvijalnu ravnicu koja se otvara prema širokoj delti u Donjem (severnom) Egiptu. Zemljoradnja u području delte počinje da se razvija u petom milenijumu p.n.e. gde je mulj koji je donosila reka stvarao veoma plodan teren. U Gornjem Egiptu naselili su se nomadi sa juga i zapada i on je bio povezan sa saharskim neolitskim kulturama. Ovo je možda i jedini region na svetu gde se može pratiti neprekinuta linija razvoja od umetnosti kamenog doba do slika i skulptura pismenih ljudi. Životinje slične onima koje su urezivane u stene u Mesaku u Libiji 8000-5000 godina p.n.e. mogu se naći na grnčariji iz Gornjeg Egipta iz predinastičkog perioda (od 4000 – 3200 godina p.n.e.). Čini se, međutim, da je slikana grnčarija znatno izgubila na kvalitetu pre kraja četvrtog milenijuma. Najznačajniji sačuvani sudovi predinastičkog perioda napravljeni su od mermera i diorita i već otkrivaju veliku tehničku uznapredovalost u bušenju, klesanju i poliranju tvrdog kamena iako su jedine dostupne metalne alatke bile izrađene od bakra. Bronza nije livena u Egiptu sve do početka drugog milenijuma. Za sahranjivanje sa mrtvima izrađivane su male figurine žena i muškaraca. One obično predstavljaju sluge i nagoveštavaju veoma rano verovanje u besmrtnost koja je unedogled produžavala zadovoljstva smrtnog života i koja je, u svojoj razvijenoj formi, obećavala srećnu večnost svakom dobrom čoveku – ovo verovanje nalazi se u suštini značenja velike većine sačuvanih egipatskih umetničkih dela. Gotovo istovremeno pojavljuju se i slike u grobnicama, na zidovima grobnice iz Hieraknopolisa i na lanenom platnu koji je pronađeno u jednoj drugoj grobnici. Oba dela prikazuju život na Nilu – vide se nilski konj i brodovi sa kabinama na palubama i mnoga vesla kojima upravljaju tamnopute figure. Ipak, po svojoj tematici i lokaciji (grobnice) ove slike suštinski se odvajaju od praistorijske prošlosti. Osnovni elementi staroegipatske kulture već su se rađali kada je Narmer, prvi kralj prve dinastije, ujedinio Gornji i Donji Egipat oko 3200. p.n.e.

20

Zidna slika iz grobnice u Hieraknopolisu

Fragment slike na lanu iz Gebeleina, oko 3500-3200 godina p.n.e.

Umetnost Starog carstva

Kralj Narmer prikazan je na votivnoj paleti od škriljca na kojoj se pojavljuju mnogi karakteristični elementi po kojima ćemo prepoznavati egipatsku umetnost u narednih tri hiljade godina. Na prednjoj strani, u centru kompozicije isprepleteni vratovi dva čudovišta uokviruju udubljenje u koje je stavljana kozmetička boja upotrebljavana za bojenje očiju kultne predstave u ritualu, verovatno prilikom proslave pobede. Stvorenja stoje na jasno i nedvosmisleno označenoj liniji tla, sa koje će od tada figure staroegipatskih slika i reljefa retko kada biti odvojene. To više nisu razbacane figure koje plutaju u nedefinisanoj praznini,

21

kao na lanenom fragmentu iz Gebeleina, ali to više nisu ni ravne, neartikulisane siluete. Iznad ove scene pojavljuje se Narmer sa krunom crvene kobre Donjeg Egipta dok nadgleda mesto na kom se pogubljuju zarobljenici koji su, obezglavljeni, prikazani na desnoj strani. U donjem registru Narmerovu moć simbolizuje bik koji uništava zidine grada iznad čoveka čija napadna golotinja ukazuje na njegovu inferiornost. Na drugoj strani palete prikazan je Narmer sa belom krunom Gornjeg Egipta, u pozi koja će postati tipična za buduću egipatsku umetnost, sa desnom rukom podignutom u ritualnoj gesti smaknuća zarobljenika. Veličina označava značaj i Narmer je tako više od dva puta veći od sluge, koji nosi njegove sandale i stoji na sopstvenoj odvojenoj liniji tla. Narmera takođe razlikujemo i po pažljivo klesanoj muskulaturi nogu, verovatno kao znaka njegove snage. Ptica na njegovoj desnoj strani je jastreb, simbol boga neba Horusa, koji je takođe bio i bog Gornjeg Egipta, a koji na uzici drži simbol Donjeg Egipta sa šest glava papirusa. Svaki element kompozicije ima posebno značenje koje se može odgonetnuti na osnovu njegove kasnije upotrebe.

Narmerova paleta iz Hieraknopolisa, oko 3200. p.n.e. (škriljac, visina 63,5 cm)

Kompozicija organizovana u frizovima donekle podseća na nešto raniju vazu iz Uruka. Na Narmerovoj paleti, međutim, postoji određena ambivalencija između realistički koncipiranih figuralnih grupa (kralj i zarobljenici ili čovek koji beži ispod njih) i piktoralnih simbola (ulazak i izlazak ljudi u procesiji koji nose barjake i amblemi Gornjeg i Donjeg Egipta), ambivalencija tek delomično razrešena umetnikovom sposobnošću da ih umetnički ujedini. Paletu je prema izvornoj zamisli trebalo čitati kao činjeničnu izjavu o Narmerovoj moći da savlada svoje neprijatelje. Ali, kao i mnoga druga dela egipatske umetnosti, ona je i simbolična. Stare Egipćane manje je interesovalo beleženje čovekovih ovozemaljskih bavljenja u prolaznom svetu od „večne stvarnosti“, što je zahtevalo razvoj okultnog jezika znakova i simbola.

Stela iz grobnice faraona Džeta, poznatog kao „Zmijski kralj“, jednog od najranijih, verovatno trećeg, vladara prve dinastije, u potpunosti je simbolična. Njena jednostavna

22

kompozicija sastoji se od veoma jasno i britko klesanog sokola kao simbola boga Horusa koji se inkarnirao u ličnosti kralja, zmije kao znaka kraljevog imena i fasade građevine, verovatno kraljevske palate (reč „faraon“ izvorno je značila velika kuća ili palata).

Stela faraona Džeta iz Abidosa, oko 3000. p.n.e. (krečnjak, visina 54,9 cm)

Otprilike u ovo vreme odvijala se i sistematizacija hijeroglifa, znakova koji su Egipćani koristili u svom slikovnom pismu. Oni su u prvo vreme upotrebljavani uglavnom za zapise na kraljevskim spomenicima, a ne u administrativne svrhe, kao u Sumeru, gde su se najranije forme pisma razvile iz računovodstvenih potreba pri hramovima i sličnih situacija. Tek nakon sredine trećeg milenijuma u Egiptu se razvija forma kurzivnog pisma koje je bilo pogodnije za pisanje na papirusu od hijeroglifa. Njihova upotreba nastavljena je u grobnicama, na spomenicima i u hramovima dok sama egipatska religija nije bila potisnuta u 4. veku nove ere.

Staroegipatska umetnost veoma je rano počela da ispoljava svoje bazične karakteristike koje će ostati dominantne do kraja njenog razvoja – samodovoljnost i konzistentnost, konzervativizam i gotovo opsesivna briga o trajnosti i kontinuitetu, uporna nefleksibilnost otporna na promene. U 4. veku p.n.e. Platon je opazio da u egipatskoj umetnosti nije bilo promena 10 000 godina. Rekao je i da u Egiptu novine nisu bile po zakonu. Ovo su, naravno, bila preterivanja, ali je takođe tačno da ih je mogla izazvati samo umetnost veoma određenog i trajnog karaktera. Pored činjenice da se egipatska umetnost ipak menjala tokom vekova, ona je uvek zadržavala onaj jasan ton i specifičan stil koji su dovodili do njenog trenutnog prepoznavanja. To je bila karakteristika kojom se nije mogla pohvaliti ni jedna stara civilizacija, osim možda kineska.

23

Stavovi prema životu i smrti starih Egipćana, koji još nisu sasvim zadovoljavajuće objašnjeni, određivali su uslove pod kojima je nastajala njihova umetnost u vremenima mnogo pre i mnogo kasnije od vremena piramida. Faraoni su smatrani pravim bogovima, a ne njihovim namesnicima ili slugama na Zemlji, kao u Sumeru. Ipak, besmrtnost koju su oni, kao i njihovi verni podanici želeli da postignu, zavisila je o što boljem očuvanju njihovih mumifikovanih zemnih ostataka. Veština balsamovanja tela i posebnog čuvanja unutrašnjih organa savladana je do sredine trećeg milenijuma p.n.e. Tokom trajanja prve dinastije zabeležen je slučaj jedne princeze koja je sahranjena sa svojim slugama koji su tom prilikom svi bili pogubljeni kako bi je pratili u zagrobnom životu. Ovaj jezivi pogrebni običaj bio je poznat u mnogim kulturama. Ipak, ne znamo koliko je bio uobičajen u Egiptu ni do koje mere, ako uopšte, je potreba za vajanim i oslikanim figurama u grobnicama bila povezana sa tim običajem. Mnogo važnije za egipatsku funerarnu umetnost od prethodnog bilo je njihovo shvatanje odnosa tela i duha. To shvatanje bilo je sasvim specifično egipatsko i razvilo se u potpunosti u ranom dinastičkom periodu. Uopšteno i najjednostavnije rečeno, Egipćani su verovali da postoje tri različite, ali usko povezane, emanacije duha – Ka, kao deo životne snage univerzuma, pratila je telo u životu i smrti, iako su se njeni puni potencijali mogli shvatiti tek nakon smrti, Akh je predstavljala „efektivnu ličnost“ čoveka i samu dušu, koja je napuštala telo u trenutku smrti i uzdizala se na nebo, dok je Ba bila više kao duh koji je mogao da ulazi i izlazi iz mrtvog tela. Prisustvo ovih verovanja oseća se ne samo u njihovoj sepulhralnoj umetnosti, već i u celokupnoj kulturi. Vizuelne umetnosti uglavnom su „služile“ da obezbede odgovarajuća prebivališta za ove duhovne emanacije – statue su bile trajna tela za Ka, ili neki njen deo koji je u statui mogao da prebiva zauvek; reljefi koji prikazuju zadovoljstva ovozemaljskog života obezbeđivali su njihovo produženje i u zagrobnoj sferi, oni koji su opisivali istorijske događaje garantovali su večnu slavu Egipta; čak i predstavljanje religioznih obreda bilo je namenjeno osiguranju večne dobrobiti bogova.

„Egipćani kažu da su njihove kuće samo privremena prebivališta, a da su njihovi grobovi njihove prave kuće“, napisao je grčki istoričar Diodor Sikulus u prvom veku p.n.e. U praistorijskom Egiptu razvila su se dva odvojena načina sahranjivanja. U delti Nila mrtvi su sahranjivani u selima, ponekad ispod samih kuća, dok su na jugu sahranjivani u grobove iskopane u pustinji gde je suvi pesak konzervirao njihova tela. Potonjima je donošena hrana, piće, odeća i oružje. Nakon Narmerovog osvajanja Donjeg Egipta i ujedinjavanja dve oblasti, na jugu se razvija ideja gradnje kuća za mrtve. Brdo peska kojim je prethodno prekrivan grob pokojnika zamenjeno je niskom pravougaonom strukturom oblika banka ili tezge koja se danas naziva mastaba i bila je sagrađena od blatne opeke. Uvećavanjem egipatske moći i bogatstva, veličina ovih mastaba, ali i struktura i kompleksnost prostorija pod njima se uvećavala. Naposletku, uvodi se upotreba kamena, međutim, ne za strukturne potrebe, već za pokrivanje podova i zidova i za izradu reljefa kao što je Džetova stela, na primer.

Arhitektura Starog carstva

Stara tradicija i legenda pripisuju „izum“ građenja u kamenu Imhotepu, glavnom svešteniku u Heliopolisu, koji je kasnije poštovan kao božanstvo. On nije samo

24

najraniji, već i jedan od retkih imenom poznatih arhitekata starog Egipta. Imhotep je polu-mitska figura, ali u Sakari su sačuvani značajni ostaci grobnog kompleksa za koji se veruje da ga je on sagradio za faraona Zosera, osnivača treće dinastije (2780-2180. p.n.e) kojom počinje period tzv. Starog carstva. Mnoge čudnovatosti ovog kompleksa mogu se pripisati nedostatku iskustva u radu sa kamenom, ali je on svakako postavio presedan za mnogo šta u kasnijoj egipatskoj arhitekturi, na prvom mestu za stepenastu piramidu. Čini se da se njena forma razvila iz mastabe koja je uvećana dodavanjem jedinica sve manje veličine do dosezanja visine od oko 60 metara i formiranja, ustvari, zigurata bez dodavanja hrama na vrhu. Njena svrha bila je obeležavanje i zaštita podzemne grobnice koja se nalazila nekih 27 metara ispod zemlje.

Zoserova piramida u Sakari, Egipat, oko 2770. p.n.e.

Oko Zoserove piramide bile su podignute jednospratne građevine i dvorišta zaštićena zidom od krečnjaka visokim 9 metara koji je i konstruktivno i stilski imitirao Zoserovu palatu. Ona je bila sagrađena od uredno sečenih tesanika koji su slagani kao da su opeke, a spoljašnjost je bila artikulisana nišama, upravo onakvim kakve se vide na segmentu građevine na Džetovoj steli. U celom kompleksu kamen je upotrebljen kao zamena za manje trajne materijale – kameni stubovi u vidu snopova stabljika papirusa kakvi su upotrebljavani pri konstrukciji privremenih primitivnih skloništa, polu-stubovi kao ogromne pojedinačne stabljike papirusa, koje su verovatno takođe imale simboličku vrednost. Postamenti i grede su

Zoserova Palata u Sakari (restaurisana)

brižljivo rezani u kemenu i bojeni kako bi imitirali drvo. Najupečatljiviji detalji mogu se naći u podzemnim odajama. U jednoj od njih postoje lažna vrata uokvirena plavo-zelenim pločicama koje su složene tako da predstavljaju imitaciju savijene trščane prostirke kakve se i

25

danas može videti u upotrebi umesto zavesa na Bliskom Istoku. Ovo se može učiniti kao veoma prefinjena forma iluzionizma, ali ovakav ukras nije bio namenjen toj svrsi. Za nas iluzionistička umetnost predstavlja varljivu sliku „stvarne stvari“, ali Egipćanima je ona

Lažna vrata, južna grobnica Zoserove grupe, podzemne prostorije, Sakara, Egipat.

značila upravo obrnuto. Za njih, obitavalište faraona Zosera bilo je „stvarna stvar“, kao kraljevska palata ona je imitirala efemernu ovozemaljsku strukturu koja je bila podložna zakonima promene i propadanja. Odnos ova dva entiteta – grobnice i palate živog faraona – podsećala je na odnos duha i smrtnog tela. Vrata u ovim podzemnim prostorijama su od tvrdog kamena, ali kroz njih je Ba mogla da prođe bez problema. U jednom od dvorišta kompleksa u Sakari „kapele“ posvećene svakom od lokalnih bogova Egipta nisu ništa više do fasade sa lažnim vratima koje je smrtno oko moglo da vidi, ali kroz njih je mogao da prođe samo duh.

Lažna vrata i stubovi u obliku snopova papirusa pojavljuju se tokom celog trajanja egipatske arhitekture. Ali, izdužena osnova i stepenast oblik Zoserove piramide postepeno su modifikovani. Tri piramide sagrađene za Seneferua, osnivača četvrte dinastije (oko 2680-2565. p.n.e.) imale su približno kvadratnu osnovu. Jedna od njih, u Dašuru, približila se klasičnom idealu glatkih površina koju su postigli njegovi naslednici – Keops i Kefren, na platou u Gizi, nedaleko od modernog grada Kaira. Oblik piramide izgleda da je proizašao iz važnog kultnog objekta, poznatog kao benben, iz hrama boga Sunca u Heliopolisu. To je ustvari bio kamen sa piramidalnim ili koničnim vrhom i bio je preteča obeliska. Piramida podseća i na efekat Sunca koje sija na Zemlju kroz rupu u oblacima – verovalo se da se mrtvi faraon uspinje na nebo upravo na zracima sunca.

26

Crvena piramida u Dašuru.

Keopsova piramida visoka je 137 metara i izgrađena je na kvadratnoj osnovi ukupne površine 5,25 hektara. Pokriva dvaput veću površinu od katedrale svetog Petra u Rimu, a njeni uglovi su jednakostranični trouglovi. Preciznost kojom je isplanirana i izvedena je zadivljujuća – njene strane su poravnate sa glavnim linijama kompasa sa preciznošću od jedne desetine stepena. Sever je, kako se čini, određen tako što je osmotrena tačka izlaska zvezde na severnom horizontu, a potom izvršena bisekcija ugla između te tačke izlaska, tačke posmatranja i tačke zalaska zveze za horizont. Koliko se dosad moglo utvrditi, tehnika gradnje piramide sastojala se u sledećem – kameni blokovi koji su korišteni za izgradnju unutrašnjeg dela piramide dizani su uvis uz pomoć neke vrste rampi koje su rasle u visinu kako je i piramida rasla. Ove rampe su postepeno uništavane, ali odozgo nadole kako je površina piramide u tom pravcu oblagana finije klesanim kamenom. Najveštiji kamenoresci svakako su radili na obradi kamena kojim su obložene galerije koje vode do grobnih odaja u unutrašnjosti piramide. Za dovlačenje kamena na gradilište sigurno je bila regrutovana enormna radna snaga. Radilo se verovatno samo u periodu od kasnog jula do kasnog oktobra svake godine kada je Nil plavio i kada je većina stanovništva bila besposlena, jer se nije moglo raditi na zemlji. Ovo je bio normalan period za gradnju. Plavljenje Nila takođe je olakšavalo i transport kamena brodovima iz Gornjeg Egipta. Za izgradnju Keopsove piramide je, prema Herodotu – grčkom istoričaru iz petog veka p.n.e, bilo potrebno 20 godina; to je bio relativno skroman trošak u odnosu na ono što je piramida obezbeđivala – večno blagostanje faraona o kome su, kako se verovalo, zavisili celokupna budućnost i prosperitet zemlje.

Kasnije piramide bile su manje, ali su se, u drugom pogledu, od Keopsove razlikovale samo po rasporedu unutrašnjih pasaža koji su vodili do odaja sa sarkofazima. Mnogi od njih nisu vodili nikuda i bili su namenjeni obmanjivanju pljačkaša. Svakoj se piramidi prilazilo kroz funerarni prospekt koji je bio namenjen ceremonijama i ritualima, ali od tih struktura iz doba Starog carstva veoma se malo sačuvalo. Najznačajnija je svakako građevina poznata

27

kao Hram u dolini na početku procesionalnog puta prema Kefrenovoj piramidi u Gizi – to je konstrukcija od masivnih monolitnih nosača i greda klesanih i postavljenih sa savršenom pravougaonom preciznošću. U neposrednoj blizini brežuljak živog kamena koji je ostao nakon vađenja kamena za piramide isklesan je u oblik Velike Sfinge, verovatno kao presonifikacije faraona Kefrena kao boga sunca na zapadnom horizontu, dok čuva kapije sumraka.

Velika Sfinga i Kefrenova piramida u Gizi, oko 2650. p.n.e.

Presek Velike (Keopsove) piramide u Gizi

28

Plan kompleksa piramida u Gizi

Iako su se piramide Starog carstva pokazale kao najtrajnije grandiozne građevine ljudske civilizacije uopšte, one su, nažalost, potpuno omašile u ostvarivanju svoje osnovne namene – zaštite faraonskih mumija, statua i opreme mrtvih koje su pod njima bile zakopane. Sve su odreda provaljene i opljačkane. Ipak, neka su blaga preživela, kao ono iz duboko zakopane grobnice kraljice Hetefere I, Keopsove majke. U njenoj grobnici pronađen je pokretni paviljon na drvenim stupcima pokrivenim zlatnim listićima u kom su stajale dve stolice sa rukohvatima, krevet, sedeća zatvorena nosiljka i kovčezi sa intarzijom od zlata i slonovače prepuni nakita od tirkiza, lapis lazulija i karnelijana kombinovanog sa srebrom, metalom koji je u starom Egiptu bio mnogo ređi i više cenjen od zlata. Nameštaj se odlikuje izvanrednom jednostavnošću, skladom i savršenstvom zanatske izrade. Ovi komadi su verovatno napravljeni upravo da bi bili sahranjeni sa kraljicom, ali veoma liče na nameštaj

29

koji je upotrebljavan u svakodnevnom životu, o čemu svedoče brojni prikazi na slikama i reljefima. Tako tek posredno možemo zaključivati o eleganciji i prefinjenosti palata iz ovog doba, ali, na žalost, od njih nije ostalo ni traga.

Pokretni paviljon i nameštaj kraljice Hetefere I, oko 2650. p.n.e.

Izvori i dokumenti

Staroegipatski tekstovi piramida

Svrha i značenje piramida – osiguranje večne dobrobiti faraona – ponekad je jasno naglašena hijeroglifskim zapisima molitava i magijskih tekstova koji u potpunosti prekrivaju zidove i svodove njihovih grobnih odaja duboko u unutrašnjosti piramida. Najraniji poznati od ovih „tekstova piramida“ nalazi se u Sakari u piramidi faraona Unasa, poslednjeg valadara iz pete dinastije koji je umro oko 2345. godine p.n.e. Drugi tekstovi, više od 600, nalaze se u grobnicama faraona i kraljica iz šeste dinastije (oko 2345-2184. p.n.e.). Tokom trajanja Srednjeg carstva (oko 2134 – 1787. p.n.e) slični tekstovi ispisivani su na unutrašnjim stranama drvenih kovčega kako faraona i članova kraljevske dinastije, tako i plemića. Kasnije se ovakvi tekstovi, u širem rasponu i sa varijacijama i dodacima, javljaju na svicima od papirusa koji su kolektivno poznati kao Egipatska knjiga mrtvih.

Bazični sistem egipatskih hijeroglifa otkrio je 1822. Žan Fransoa Šampolion proučavajući tzv. Rozeta kamen, komad crnog bazalta na kom je ispisan dekret iz 196. godine naše ere i to hijeroglifima, demotskim egipatskim pismom koje je bilo u upotrebi u Egiptu u drugom veku naše ere i grčkim alfabetom. Shvatio je da je u pitanju kombinacija dva tipa znakova – ideograma i fonograma. Ideogrami su ustaljene predstave objekata koji označavaju imenice i za njih vezane glagole kao što su sunce, svetlost, izaći, sijati, dok fonogrami označavaju zvukove konsonanata. Tokom narednih decenija napravljeni su veliki pomaci u dešifrovanju hijeroglifa. Ali, tekstovi u piramidama koji su prvi put otkriveni 80-ih godina 19. veka postavili su nove probleme jer su životinje predstavljene u nekim fonogramima bile osakaćene, tamo gde nisu mogle da budu izbegnute, kako bi se sprečilo da se one materijalizuju i napadnu tela mrtvih. Ne postoji mnogo jasnijih pokazatelja o verovanju starih Egipćana u magijske moći vizuelnih predstava, posebno onih koje su podsećale na živa bića.

30

Verovalo se da su tekstovi molitava ispisani u piramidama bili mnogo efikasniji u osiguravanju dobrobiti mrtvih od svih kamenih reljefa sa predstavama slugu, životinja i gomila hrane na zidovima spoljnih odaja grobnica i grobnih hramova. Ti tekstovi su u večnost ponavljali sve molitve i himne koje su recitovane tokom pogrebnih ceremonija. Iako su mnoge međusobno slične po sadržaju, ne postoje dva identična teksta. Tipičan tekst vaskrsenja uključuje sledeće rečenice:

O telo kraljevo, ne propadaj, ne truli, ne imaj neprijatan miris. Tvoje stopalo neće biti pretečeno, tvoj korak neće biti prekoračen, ti nećeš koračati putem Ozirisove propadljivosti. Doseći ćeš nebo kao Orion, tvoja će duša biti moćna kao Sotis, imaj moć imajući moć, budi snažan, imajući snagu; neka tvoja duša stane među bogove kao Horus koji obitava u Irvu (?). Neka strah od tebe se ovaploti u srcima bogova kao Nt-kruna koja je na glavi faraona Donjeg Egipta, kao Mizwt-kruna koja je na faraonu Gornjeg Egipta, kao perčin na vrhu glave ljudi Mntw-plemena. Uzećeš za ruku zvezde koje nikada ne nestaju, tvoje kosti neće nestati, tvoje meso neće oboleti. O faraonu, tvoji članovi neće biti daleko od tebe, jer ti si jedan od bogova.

U jednom drugom tekstu iz piramida molitva se upućuje boginji tkanja koja se zvala Tait:

Pozdrav tebi, Tait, koja se nalaziš nad usnom Velike Lagune, koja si pomirila boga sa njegovim bratom! Postojiš li ili ne? Da li ćeš postojati ili ne? Čuvaj faraonovu glavu, neka postane labava; prikupi faraonove kosti, neka one postanu labave, i postavi ljubav faraona u telo svakog boga koji će ga videti.

(Prevod sa engleskog A. Kučeković; izvorno u: R.O. Faulkner, The Ancient Egyptian Pyramid Texts, Oxford 1969.)

Skulptura i slikarstvo u Starom carstvu

Pored same mumije, najvažniji objekat u grobnici bila je statua preminulog, njegovo „drugo ja“ u kom obitava pokojnikova Ka ili deo nje. Već početkom četvrte dinastije vajari su stvarali statue sa realizmom koji nije imao premca u tadašnjem svetu. Među najubedljivije spadaju svakako portreti princa Rahotepa (sina faraona Sneferua) i njegove žene Nofret na kojima je očuvan i bojeni sloj u gotovo potpunoj izvornoj svežini. Njihova lica su toliko portretski ubedljiva da se sumarno tretirane šake, ogromna stopala i debeli članci gotovo trenutno zanemaruju.

Rahotep i Nofret, iz Meduma, oko 2580. P.n.e (visina oko 1,2 m)

31

Nešto kasnija skulptura tzv. Pisara (pismenost je bila rezervisana za sveštenike i službenike vlasti) mnogo je neformalnija i osećajnije modelovana. Iako nije visoka ni punih 60 cm, ova figura je još realističnija od dve prethodne. Ovaj iluzionizam nije, naravno, bio postignut radi ispoljavanja tehničke virtuoznosti umetnika – on je bio upravo sredstvo otelovljavanja ljudskog duha u kamenu ili drvetu.

Pisar iz Sakare, oko 2600. P.n.e. (bojeni krečnjak, visina 53,3 cm).

Realističnost i tačnost portretisanja su za egipatsku skulpturu bile veoma važne ukoliko je ona pretendovala da ispuni svoju osnovnu funkciju obezbeđivanja besmrtnosti lika i na mnogima postoje zapisi da su „vajane po živom izgledu“. One nisu imale nikakvu obmanjujuću ulogu, kao ni urolana prostirka od kamena iz Zoserove grobnice. Jednom kada su ovakve skulpture zatvorene u grobnice, smatralo se da ih oči smrtnika više nikada neće ugledati.

Ipak, nisu sve egipatske statue bile zatvarane u grobnice. Mnogima je bilo mesto u hramovima gde su dobro plaćeni sveštenici sprovodili beskrajne obredne rituale za preminulog faraona. Faraon Mikerin, predposlednji vladar četvrte dinastije, naručio je čitavu seriju statua, možda čak i 42 ukupno, za Hram u dolini na početku procesionog puta do svoje piramide u Gizi. U jednom slučaju, ustvari skulptoralnoj grupi, uz njega stoji kraljica Kamerernebti. Dve figure kraljevskih supružnika su, za razliku od Rahotepa i njegove žene, ukomponovane u jednu grupu ritmičkim aranžmanom formi, pri čemu su jake vertikale balansirane odmerenim horizontalama kraljevog pojasa i kraljičine leve ruke. Podseban utisak jedinstva postignut je bliskim fizičkim kontaktom dveju figura i nepobedivo postojanim pogledom koji su oboje uperili u večnost. Donji deo grupe je nedovršen, ali se to verovatno znatno manje uočavalo dok su figure nosile izvorni bojeni sloj koji se očuvao u tragovima. Sve staroegipatske skulpture bile su bojene delimično ili u potpunosti. Obično je tvrdi kamen od kog su klesane biran zbog trajnosti, a mnogo manje zbog određene obojenosti ili teksture. Tako je i grupa Mikerina sa njegovom ženom prvobitno morala izgledati mnogo drugačije. Ipak, njeno današnje monohromno stanje mnogo bolje otkriva rigidne okvire konvencija koje su određivale skulptoralni izraz od vremena Starog carstva pa nadalje.

32

Mikerin i njegova kraljica, iz Gize, oko 2600. p.n.e. (visina 1,42 m, sivi peščar).

Sve egipatske statue su, bez razlike, klesane i postavljane tako da se posmatraju samo iz jedne frontalne tačke. Raspon stavova i postura bio je strogo ograničen. Figure ili stoje sa levom nogom izbačenom blago upolje ili sede sa strogo uspravljenim trupom – faraoni i kraljice na tronovima, dok su dvorski službenici kao pisari ili lekari prikazivani kako sede sa prekrštenim nogama (turski sed). Monumentalna puna skulptura bila je rezervisana samo za članove kraljevske porodice i dvorjane. Ova nefleksibilnost pripisivna je posebnostima same vajarske prakse, a posebno upotrebi pravougaonih kamenih blokova za koje se smatralo da su odredile „kubičnu“ rigidnost figura. Sasvim suprotno tvrđenje, međutim, može biti isto tako

33

tačno – da je ograničena koncepcija skuptoralne forme dovela do toga da je većina blokova u kamenolomima sečena u pravougaone forme na čijim su površinama onda vajari crtali obrise četiri, ali nikada više od četiri, predviđena aspekta buduće skulpture – frontal, dve bočne strane i pozadina. Potonje objašnjenje čini se mnogo verovatnijim. Ipak, šta god da je predstavljalo prvobitni izvor – tradicija same veštine ili specifično osećanje za formu, ništa nije prepuštano slučaju u klesanju statue. Bočne strane kamenog bloka označavane su dobro izmerenom mrežom linija koje su određivale „tačnu“ veličinu svakog dela tela. Jedna statua mogla je poslužiti kao čuvar duha samo ukoliko je bila izrađena uz apsolutno poštovanje utvrđenih konvencija.

Slične su konvencije bile prisutne i u slikarstvu i plitkom reljefu. To se vidi već i na izvanrednom drvenom reljefu Hesire, dvorskog dostojanstvenika faraona Zosera. Osećajno tretirana glava pripada individui, a ne generalizovanom tipu, način na koji leva ruka hvata institucionalni štap teško da bi mogao biti prirodniji, dok su sa istom takvom preciznošću i osećanjem za prirodno rezana i kolena i butine figure. Ipak, celokupna poza je sasvim neprirodna, ako ne i anatomski nemoguća – ramena okrenuta frontalno, glava i noge u apsolutnom desnom profilu, a čini se kao da figura ima dva leva stopala, jer je desnom stopalu vidljiva samo unutrašnja strana, ali bez malog prsta. Suknjica (kilt) takođe je prikazan frontalno, dok se noge neposredno ispod oštro okreću udesno.

Portretna ploča sa likom Hesire iz Sakare, oko 2770. p.n.e. (drvo, visina 1,41 m).

Ova čudna postura predstavlja zaštitni znak staroegipatske umetnosti i najznačajniji primer njene suštinski intelektualne i konceptualne, a ne čisto vizuelne, prirode. Umetnici starog Egipta želeli su da dočaraju ne samo ono što su videli, već i ono što su znali. Oni su razlagali ljudsku figuru i prikazivali njene određujuće i posebne delove što su mogli

34

potpunije, veoma slično načinu na koji botaničari presuju biljke i pričvršćuju ih na dvodimenzionalnu površinu kako bi što bolje prikazali njihove osnovne delove. Zato ovakve poze ne predstavljaju prostu konvenciju: one su veoma pažljivo odabrane kako bi što efikasnije u jednoj predstavi kombinovale sve istaknute odlike likova koji su, takoreći, bili rastavljani pa rekomponovani. Tako glava prikazuje punoću oka kao i liniju čela, nosa i brade, kao i guste kose začešljane unazad. Aranžman nogu, pri čemu je ona koja je, najčešće leva, udaljenija od posmatrača pružena u iskorak, bio je način određivanja pola figure, bilo da je u pitanju čovek ili životinja, ali i prikazivanja punoće noge od kuka i butina nadole, što svakako nije bilo moguće u frontalnom položaju. Figuru ne treba čitati kao da se kreće bilo udesno ili na levo, već kao izlazeću iz pozadine prema posmatraču. Ova poza veoma brzo postaje prihvaćena kao „ispravna“ u prikazivanju ljudske figure. Čak i najmanja devijacija od ove norme bila bi ekvivalentna pravopisnoj grešci, dok bi veće odstupanje značilo radikalno menjanje značaja koje bi, na primer, pretvorilo visokog dvorskog dostojanstvenika u zarobljenika ili seljaka, za koje su uvek u upotrebi bile manje striktne forme.

Standardna egipatska figuralna poza bila je usko povezana sa ništa manje striktnim kanonom telesnih proporcija. Kao i većina drugih kultura i stari Egipćani su svoj sistem mera dužine zasnivali na delovima ljudskog tela – njihova glavna merna jedinica, mali lakat, odgovarala je dužini ruke od lakta do vrha palca, što je odgovaralo dužini od šest šaka ili 24 prsta. U prirodi, naravno, ove mere su različite od osobe do osobe, ali su stari Egipćani zapazili da je njihov međusobni odnost gotovo nepromenjljiv. Tako je, na primer, stopalo bilo jednako trima širinama šake. Iz tih osmatranja oni su razvili kanon koji je postavio proporcijske odnose među svim delovima tela. Kako bi osigurao proporcijsku tačnost, egipatski slikar ili vajar koji je rezao reljef, na zadatoj površini iscrtavao je mrežu kvadrata od kojih je svaki bio velik koliko i stopalo figure koju je trebalo prikazati, a potom je telo delio na jedinice (obično na 18) od dna stopala do linije kose na čelu. Tako fiksirani broj jedinica određivao je dužinu ruku i nogu, širinu ramena, razmak među stopalima itd. Iz vremena Starog carstva sačuvani su tragovi nekoliko takvih mreža. Prostim menjanjem veličine bazične jedinice, figure je bilo moguće proporcionalno uvećati ili smanjiti bez odstupanja od kanona. U staroegipatskoj umetnosti veličina je uvek bila indikator važnosti prikazane ličnosti, a ne njihove udaljenosti od posmatrača. Sistem je ustvari bio u potpunosti intelektualan i nije ostavljao nikakav prostor za prirodno kretanje udova, a kamoli za skraćenja ili perspektivu.

Primer kanona staroegipatske umetnosti

35

Vernost ovom kanonu i njegova pravilnost imali su umetničke rezultate koji možda nisu bili i namerni. Hipnotički šarm egipatskih figura umnogome proizlazi upravo iz tog osećanja kontrolisane ravnoteže, mira i oficijelne monotonije. Sve te figure svečanih i bezglasnih gesta, red za redom dugonogih muškaraca i vitkih žena koje prefinjeno stiskaju strukove lotosa svojim dugim vitkim prstima, proizvode efekat ponavljajućih fraza u poetskim bajanjima. Ipak, ovakvi komentari proizlaze potpuno iz utisaka savremenog čoveka i bili bi potpuno nevažni u starom Egiptu gde su estetski utisak i zadovoljstvo živih bili bez ikakvog značaja.

Kombinovanje vizuelnih predstava i hijeroglifa možda najbolje otkriva suštinsku intelektualnu, a ne vizuelnu i senzornu osnovu staroegipatske umetnosti. Na Hesirinom panelu hijeroglifi su postavljeni u gornjem segmentu, ali oni često okružuju figuru i ukazuju da je ono što mi danas možemo prepoznati kao pozadinu figure, za umetnika starog Egipta bilo površina na koju je on projektovao likove. Ponekad čak postoji veoma mala ili nikakva veza između značenja reči i figurativnih grupa koje su im pridružene. Ove nedoslednosti mogu delimično da posluže i kao objašnjenje za suprotnost izvanredno naturalistički opaženih i prikazanih detalja i visokog stepena artificijelnosti njihovog kombinovanja. Funkcija slika i reljefa u grobnicama bila je da pokojniku obezbede pratnju koja će trajati večno i da utvrde status koji je on imao za života i koji je potpuno objašnjen hijeroglifskim zapisima. Obično je prikazivan pogrebni banket, čak i sa kuvarima (jedna grobnica u Gizi) koji ga pripremaju u kuhinji. Žene se pojavljuju samo kao supruge, ćerke, sluškinje, jer supruga je smatrana imovinom, „plodonosnim poljem svoga gospodara“ kako je ponekad nazivana. Kako su grobnice faraona i dvorskih dostojanstvenika postajale sve veće tako je rasla i elaboracija slikarstva koje ih je ukrašavalo, sa brojnim vizuelnim beleženjima svakodnevnih aktivnosti porodice i slugu pokojnika. Za vreme vladavine pete dinastije (oko 2565-2420 p.n.e) proširuje se tematski krug. Scene života van palate postaju istaknutije, sa prikazima pokojnika koji uživa u izletima brodom kroz žbunove papirusa ili u lovu na ivici pustinje. Takve su slike imale za cilj prizivanja životodajne snage boga sunca Ra za mrtve. Ipak, njih je bilo znatno manje od prikaza sezonskih poslova na poljima, scena koje su beležile život i aktivnosti na pokojnikovim imanjima i koji nam omogućuju izvanredan uvid u svakodnevicu Egipta pre 4000 godina.

Reljef iz grobnice Mereruke, vezira faraona Tetija sa predstavama slugu i porodice, Sakara, Egipat, oko 2400. p.n.e.

36

Slike u grobnici plemića Tija u Sakari u potpunosti dočaravaju principe staroegipatskog slikarstva. Vode Nila predstavljene su u vidu talasaste trake na dnu. Figure muškaraca koji teraju ovce u gornjem registru odstupaju od standardne forme u cilju predstavljanja živosti pokreta, dok su figure koje su prikazane kako se staraju o krupnijoj stoci još dalje od kanona i gotovo da su naturalistički prikazane kao i izvanredno životne predstave stoke. Izgleda da su nivoi naturalizma direktno korespondirali nivoima društvene lestvice.

Grobnica Tija u Sakari, Egipat, oko 2450. p.n.e. (oslikani krečnjak)

Srednje carstvo

Oko 2258. godine p.n.e. autoritet faraona se raspao i pojavile su se male feudalne državice, a Egipat je ostao razjedinjen sve do Mentuhotepa, vladara Tebe, koji je začeo epohu Srednjeg carstva oko 2134. p.n.e. Najznačajnija tekovina ovog međuperioda bila je takozvana demokratizacija „onoga sveta“. U Starom carstvu samo je kralj bio predodređen da postane bog i zagrobni život njegovih podanika zavisio je od njegove volje i milosti. Ovo božansko pravo sada su prisvojili i lokalni vladari, koje se dalje širilo na sve one koji su sebi mogli da priušte odgovarajuće rituale na sopstvenim sahranama i natpise urezane na sarkofazima sa magijskim tekstovima koji su ranije upotrebljavani prilikom faraonskih apoteoza. Ovu „demokratizaciju“ pratio je i razvoj novih kultova, pogotovo kulta Ozirisa, kao i preispitivanje starih verovanja. Razvijaju se moralna i polu-filozofska pitanja, uključujući i pitanje samoubistva. Ipak, ovaj procvat intelektualne aktivnosti nije imao paralele u

37

vizuelnim umetnostima. Situacija je pre bila obrnuta, a tek tokom Srednjeg carstva raspoznaje se odložena reakcija na ovakav razvoj misli, pogotovo u slikarstvu.

Golubica sa sarkofaga Džekutinekhta iz Beršeha, oko 2008-1836. p.n.e. (boja na kedrovom drvetu).

Osnovni slikarski principi u Srednjem carstvu ostaju isti, ali sada je boja upotrebljavana mnogo slobodnije i mekše. Dobar primer je slikani ukras spoljneg sarkofaga Džekutinekhta iz Beršeha. Ovde je došlo do pokušaja ostvarivanja raznih naturalističkih efekata kao što je senčenje. Raspon tema u slikarstvu je takođe proširen. Prikazuju se istorijski događaji, kao što je Mentuhotepova pobeda nad Azijatima, pri čemu je sekundarnim figurama data veća pažnja. Stotine parova rvača hvata se u međusobni koštac na zidovima grobnica u Beni Hasanu, sa ponekim nagoveštajem skraćenja figura. Ruralne scene dobijaju osećaj prozračnosti i otvorenosti. Ispod jedne scene ribolova na Nilu hijeroglifima je zapisano: „Vožnja čamcem kroz čestare papirusa, jata divljih ptica, močvare i potoke, zamahujući račvastim kopljem on probada trideset riba; kako li je samo divan dan lova na nilskog konja.“ Ovaj tekst predstavlja veoma upečetaljivo svedočanstvo o ljubavi starih Egipćana prema životu, sadržanoj u njihovoj nesavladivoj potrebi da se zadovoljstva života produže i posle smrti – što je sasvim dovoljno da se ospori svaka ocena o morbidnosti njihove

Rvači iz grobnice u Beni Hasanu, oko 2000 godina p.n.e.

umetnosti grobnica. „Neka mi bude sveže u senci javora“, glasi jedna molitva, „neka se kupam u svom jezercu, neka moj duh ne bude zatvoren, da mogu da negujem svoje oranice

38

na poljima Jarua.“ Slično razvoju u slikarstvu i u skulpturi iz vremena Srednjeg carstva dolazi ponekad do novog osećanja životnosti i opuštenosti. Oko zagonetnih usana na glavi nepoznate princeze gotovo da se može nazreti osmeh, a njeni obrazi još uvek bujaju mladošću. Ovaj izvanredni primer portretske skulpture Srednjeg carstva posebno je vredan upravo zbog veštog komponovanja formalizma standardizovanog oblika obrva, očiju i kose sa naturalistički tretiranim mekim površinama ostatka lica.

Glava nepoznate princeze, 1876-1842. p.n.e. (zeleni hlorit, visina 38,9 cm)

Najgrandiozniju arhitekturu u Srednjem carstvu su, kao i u Starom, naravno, podizali faraoni. Ipak, u Lahunu u Fajumu postoje ostaci celog jednog manjeg grada koji se zvao Kahun i koji je bio sagrađen radi smeštaja radnika, umetnika i drugih zaposlenih na gradnji piramide Sesostrisa II (1897-1878 p.n.e.). Ovo su najstariji ostaci gradske strukture u zemlji u kojoj je većina stanovništva živela u poljoprivrednim selima duž obala Nila. Razlog njenog podizanja nije ništa manje značajan od jasne društvene stratifikacije koju odaju temelji ovog grada. Osnova grada imala je pravougaoni oblik, mnogo pravilniji od onih koji se sreću ranije u dolini Inda i verovatno je bio posledica jednostavnog načina parcelizacije zemlje. Snažan zid u pravcu sever-jug delio je grad na dva dela. U istočnom delu nalazile su se kuće viših službenika, od kojih su neke imale i po 50 soba i bile su sagrađene duž širokih ulica koje su vodile do upravnikove palate sagrađene na veštačkoj platformi, u kojoj su verovatno odsedali i kraljevski posetioci. Mnogo manji zapadni deo grada bio je zagušen blokovima dvosobnih ili trosobnih kuća za radnike koje su jedna drugoj bile okrenute leđima.

Šta se može reći o tim radnicima? Oni nisu učestvovali u oficijelnim verskim kultovima skoncentrisanim oko faraona. Religiozno-politički sistem osudio ih je na težak rad kako u ovom tako i u zagrobnom životu. Često se pojavljuju u slikarstvu grobnica i na reljefima, ali i kao male slobodnostojeće figurice nazivane šabti (kasnije šavabti ili ušabti). Njihova uloga u zagrobnom životu jasno je određena u sačuvanim hijeroglifskim zapisima. Jedan od njih kaže: „Kada sam pozvan da obrađujem zemlju onda vi šabti dobro slušajte i

39

odgovorite – Ovde sam!“, dok u drugom stoji: „Uzmite svoje motike, pijuke, jarmove i korpe u ruke kao što svaki čovek čini za svog gospodara.“

Plan grada Kahuna

Umetnici i zanatlije (nije postojala razlika među njima) bili su uključeni u ovu veliku armiju slugu i kao takvi takođe se pojavljuju na zidovima grobnica. Veoma malo se zna o njima kao o pojedincima. Izgleda da su arhitekti imali svojevrstan povlašćeni položaj kao dvorski službenici. Jedan pod imenom Nekhebu, koji je služio faraonu iz pete dinastije, navodi u svom epitafu:

Njegovo veličanstvo pronađe me kao prostog graditelja. Njegovo veličanstvo dade mi dužnosti putujućeg arhitekte, pa glavnog arhitekte, pa majstora veštine. Zatim je njegovo veličanstvo meni dodelilo službu kraljevskog konstruktora i graditelja, kraljevskog atašea, kraljevskog konstruktora i arhitekte... njegovo veličanstvo učini sve ovo zato što sam njegovom veličanstvu tako jako bio po volji.“

Ovaj jedinstveni uvid u funkcionisanje i strukturu graditeljske profesije nažalost ništa nam ne kazuje o građevinama koje je Nekhebu konstruisao. Skulptor po imenu Iritsen, koji je živeo za vreme vladavine Mentuhotepa, bio je manje skroman u natpisu na svojoj nadgrobnoj

40

steli, koji predstavlja daleko najstariju izjavu nekog umetnika u istoriji. Zapisao je: „Ja sam bio čovek vešt u svojoj umetnosti i istaknut u svojoj učenosti. Znao sam da predstavim čoveka kako hoda i ženu koju nose... ravnotežu ruke koja obara nilskog konja i pokrete trkača.“ Hvalio se svojom veštinom u radu u različitim dragocenim materijalima. Ipak mu je najvažnije bilo njegovo tajanstveno poznavanje „tajni božanskih reči, uputstava koja se tiču festivalskih rituala i svake vrste magije.“ Iako ovo zvuči veoma samosvesno, Iritsena ne treba shvatiti kao samostalnog umetnika u bilo kom pogledu. Njegova tvrdnja da zna kako da predstavi ljudsku figuru znači samo da je on dobro poznavao usvojene konvencije, ona „pravila“ koja su predstavljenom liku omogućavala da ispuni svoju ritualnu, magijsku ili religioznu svrhu. U starom Egiptu je umetnost toliko čvrsto bila povezana sa religiozno-političkom strukturom da je svaki put kada bi ta struktura bila u krizi došlo i do opadanja nivoa umetničkog kvaliteta (prvi tzv. međuperiod i drugi, mnogo duži međuperiod od 1786-1570 p.n.e. posle raspada Srednjeg carstva). Snaga i otpornost konvencija i tradicija egipatske umetnosti najbolje se vide iz činjenice da su se one oporavljale i ponovo snažile nakon tih perioda diskontinuiteta.

UMETNOST EGEJSKIH OBLASTI

U kasnom trećem milenijumu p.n.e, otprilike u vreme kada je u Egiptu počinjalo Srednje carstvo, a aksdska vladavina u Mesopotamiji propadala i otprilike dvesta do trista godina nakon osnivanja gradova u dolini Inda, na ostrvu Kritu u Egejskom moru pomalja se još jedna civilizacija, oko 350 kilometara severositočno od ušća Nila. Ona je ostvarivala kontakte sa Egiptom i Mesopotamijom (preko posrednika na Levantu), ali je ipak predstavljala samostalan fenomen koji se značajno razlikovao od drugih savremenih kultura. One su bile uglavnom kulture koje su se razvile u plodnim rečnim dolinama, kao i ona koja će se nešto kasnije razviti u Kini. Ovo je, naprotiv, bila ostrvska kultura moreplovaca. Dok su se druge civilizacije prostirale i za svoj opstanak i razvoj koristile velike teritorije, ovo je bilo relativno maleno geografsko područje, jer je ostrvo Krit dugo oko 240, a na najširem delu dostiže tek 56 km. Ipak, to je bilo ostrvo sa umerenom klimom, bez suša i poplava koje su mučile druge istovremene kulture. Bilo je više nego samodovoljno u smislu poljoprivredne proizvodnje, proizvodeći žito, vino i velike količine maslinovog ulja koje su i izvozili, a verovatno su imali i sasvim dovoljno vune. Ostrvsko zemljište bilo je tada mnogo plodnije nego danas. More je takođe predstavljalo višestruku prednost Krićana – ono je predstavljalo glavnu komunikaciju i trgovački put za izvoz sirovina i predmeta, ali je i štitilo ostrvo od spoljnih invazija, ipak tek nešto duže od 500 godina (od oko 2050. do 1450. p.n.e.). Uticaj, ako ne i prava moć minojske kritske kulture skorije je otkriven u severnom Egiptu, u Avarisu, gde postoji palata sa tipično minojskim freskama na kojima su prikazani karakteristični kostimi kritske kulture. O ovom lokalitetu se zna veoma malo, osim da su njegove građevine bile uništene, verovatno zemljotresom, oko 1730 p.n.e, ali da su zatim brzo obnovljene. Potom je usledila druga katastrofa početkom 15. veka p.n.e, možda zbog vulkanske erupcije, da bi ovaj deo Egipta potom osvojili Grci.

41

Mapa staroegejske oblasti

Minojski Krit

Poreklo minojske civilizacije, koja je svoje ime dobila po legendarnom kritskom kralju Minosu, veoma je teško utvrditi, a njena je pojava bila isto onoliko iznenadna koliko i njena propast i nestanak. Skorija iskopavanja iznela su na svetlost dana dokaze o postojanju razvijene neolitske kulture koja je prerasla u kulturu bronzanog doba oko 3200. p.n.e. i prostirala se i po drugim egejskim ostrvima, sve do istočne obale Grčke i na sever sve do Troje na suprotnoj obali. Čini se da je upravo ovakav razvoj obezbedio materijalnu osnovu za nastanak civilizacije koja se razvila nezavisno od spoljnjeg uticaja na poljoprivredno bogatom ostrvu Kritu.

Iako je egejska kultura trećeg milenijuma p.n.e. koristila bronzana oruđa, njena najznačajnila umetnička dela nastajala su u tehnikama koje je proizvelo neolitsko doba – statuete od tvrdog belog mermera klesane pomoću oštrica od obsidijana i polirane korundom (veoma tvrd mineral abrazivnih svojstava). One potiču sa Kikladskih ostrva, gde su ovi materijali dostupni u značajnim količinama. Figurine su imale raspon veličina od tek nekoliko centimetara do prirodne visine čoveka (veoma retko) i predstavljale su nage ljudske figure, uglavnom ženske. Ono što je najupečatljivije je izvaredna jednostavnost njihovih shematizovanih formi. Pronađeno je tek nekoliko koje zaista podsećaju na prirodne ljudske forme tela i imaju naglašenije osećanje trodimenzionalnosti. Međutim, većina su žene sa čudnovatim štitolikim licima i klinastim nosevima bez ikakvog facijalnog izraza, sa majušnim grudima pod kojima su čvrsto presavijene ruke, sa snažno urezanim pubičnim trouglovima i čvrsto skupljenim nogama. Glave su zabačene unazad, a stopala ispružena tako da se čini da su figure u ležećem položaju (ne mogu se izložiti u uspravnoj poziciji bez dodatnog podupirača). Ljudsko telo je gotovo transformisano u bazične geometrijske oblike (trouglove, pravougaonike, ovale), ali je ovaj efekat sigurno bio drugačiji pre nego što je sa figura nestao originalni bojeni sloj – oči su bile naslikane, a figure su imale i razne slikane ogrlice, narukvice i druge ornamente. One su uglavnom pronalažene u grobnicama, ali je nemoguće reći da li su služile kao kultne figure ili kao pratioci mrtvih, kao boginje ili kao konkubine. U svakom slučaju, kikladske ženske figure predstavljaju veoma oštar kontrast u

42

odnosu na mesnate predstave plodnosti ili majčinstva koje su proizvodile druge praistorijske kulture, ali i sa većinom umetnina koje su pronalažene u kritskim palatama.

Tipične kikladske ženske figurice, oko 3000 godina p.n.e.

Fokus kritske civilizacije bila je palata, a ne hram (kao u Sumeru), grad (u dolini Inda) ili grobnica (u Egiptu). Krićani nisu gradili velike hramove, religiozna svetilišta nalazila su se u svakodnevnim objektima ili su bila razbacana po ostrvu u pećinama, pored izvora ili na vrhovima brda. Gradovi su bili jednostavne neplanirane konglomeracije malih prebivališta bez ikakvih fortifikacija kakve su okruživale naselja na Kikladima i u Troji (gde je šest gradova koji su sukcesivno građeni jedan nad drugim otprilike savremeno sa onima na Kritu). Krićani su svoje mrtve sahranjivali kolektivno u komunalnim kosturnicama. Nekoliko nešto elaboriranijih grobnica, kao one u Knososu i Isopati za koje se smatra da su pripadale vladajućoj porodici, jednostavne su i skromne u poređenju sa egipatskim. Ali, palate u Knososu, Faistosu, od kojih je svaka pokrivala područje od oko 1 do 1,5 hektara, te ponešto manje u mestima Maliji, Aja Trijadi i Zakrosu, po svom bogatstvu i raskoši sasvim su parirale najlepšim palatama starog sveta.

Plan palate u Knososu, Krit (oko 1600-1400. p.n.e)

43

Palata u Knososu, Krit (eksterijer sa stubovima, restauracija)

Da li su ove palate pripadale različitim vladarskim porodicama ili samo jednoj – nije poznato. Možda je čak došlo i do prelaza od konfederacije prinčeva ka jedinstvenoj monarhiji. Sve ono što dosadašnja arheološka istraživanja mogu sa sigurnošću da kažu o minojskom Kritu je da je tu postojala čvrsto stratifikovana društvena stuktura, da je ekonomija bila zasnovana na procesu redistribucije (nije postojao novac), a sistem vladavine je bio dovoljno efikasan da je omogućavao naseljima i pojedinačnim građevinama da opstaju bez fortifikacija. Palate su podizane uz najplodnija područja, a njihova ogromna skladišta ukazuju da su one bile centri sakupljanja i redistribucije četiri glavna proizvoda – vune, žita, vina i maslinovog ulja. Maslinovo ulje je korišćeno za osvetljavanje, kuvanje, negu i čišćenje tela, ali i kao osnova za mirise. U samo jednom skladištu u Knososu pronađeno je preko 400 ogromnih keramičkih ćupova, verovatno za ulje, sa totalnim kapacitetom od nekih 100 000 litara. U kontekstu ovakvih ekonomskih odnosa, negde između trampe i trgovine, razvilo se minojsko pismo koje je prvenstveno služilo za knjigovodstvene i računske poslove ovakvih palata. Na glinenim tablicama ispisivani su inventari roba. Pismo je nazvano linearno B pismo, a jezik je predstavljao primitivnu formu grčkog.

Palate su bile čudnovato nepravilne, danas bi se takvi planovi nazivali neformalnim ili „otvorenim“. Prostorije u njima su bile pravougaone, veoma različitih veličina i grupisane oko velikog popločanog centralnog dvorišta. U prizemlju su se nalazile prodavnice, a nad njima veći stanovi i terase sa kolonadama. Do centra svake palate moglo se doći iz različitih pravaca kroz raznolike prostorije i kroz hodnike pod oštrim uglovima, koji su možda bili osnov za mit o Minotauru i lavirintu. Komfor je bio veoma važan faktor – delovi palate bili su otvoreni i usmereni prema pravcu duvanja osvežavajućeg vetra u letnjim mesecima, dok su druge planirane tako da su mogle biti zatvarane zimi i zagrevane nekom vrstom grejalica. Postojala su i kupatila i tolaeti sa drvenim sedištima, a sistem odvođenja kišnice i otpadnih voda bio je izvanredno napredan.

Poput komfora, žiteljima kritskih palata bilo je važno i njihovo ukrašavanje. Fasade su bile obojene živim bojama, unutrašnja dvorišta i prostorije popločani. Stubovi kolonada i portika bili su drveni i obično su se sužavali prema bazi. Zidovi su bili prevlačeni slojem gipsa i bojeni crveno, plavo ili žuto iznad donjih registara koji su bili izvedeni od gipsa. U sobama od većeg značaja nalazile su se figurativne freske i ponegde štuko reljefi. Nažalost, sačuvani su samo fragmenti ovih slikanih dekoracija. Skorije su otkrivene značajnije i bolje

44

očuvane površine u Akrotiriju na Teri (Santorini) u južnim Kikladima iz oko 1550. p.n.e, minojskoj kulturnoj, ako ne i političkoj koloniji. Čini se da su ove slike bile dekoracija dnevnih soba u privatnim palatama (iako je na jednoj od njih prikazan sveštenik) i uključuju i ljudske figure u scenama iz svakodnevnog života – dva mladića koji boksuju i ribara koji svoj ulov nose na obalu. Oni su slikani čistim bojama, sa tek ponekom indikacijom modelovanja.

„Ribar“ iz Akrotirija, Tera (Santorini), oko 1550. p.n.e. (visina oko 1,35 m)

Možda i ponajbolje svedočanstvo o stilu zidnih slika u palatama i kućama daje mali sarkofag pronađen u Aji Trijadi na Kritu. Iako potiče već sa samog kraja minojskog perioda i predstavlja sliku iz grobnice, ovde je odabran zbog svoje gotovo savršene očuvanosti. Na svakoj strani nalazi se po jedna predstava, od kojih je ovde prikazana scena pogreba. Krajnje desno vidi se mrtvi čovek kako stoji ispred svoje grobnice, dok je na drugom kraju žena, možda njegova udovica, koja istače libacije u urnu postavljenu između sva stuba čiji vrhovi su u obliku dvostrukih sekira – simbol nepoznatog značenja, koji se pojavio mnogo ranije, na mesopotamskoj grnčariji i stalno se ponavlja u minojskoj umetnosti. Kao i u egipatskoj i mesopotamskoj umetnosti, sve figure stoje ravno sa oba stopala na jednoj liniji tla, dok su im oči predstavljene frontalno.

Scena pogreba sa sarkofaga iz Aja Trijade, krečnjak, bojeni gipsani sloj, oko 1450-1400. p.n.e.

45

Tri čoveka koji nose ponude u vidu životinja i čamca u grobnicu predstavljeni su u iskrivljenim egipatskim pozama. Međutim, likovi preminulog, svirača lire i dveju žena predstavljeni su u punom profilu. Postoje i druge značajne razlike u odnosu na egipatsko slikarstvo. Scena je uokvirena trakama koje jasno uokviruju piktoralno polje koje je koncipirano kao plitka pozornica sa uvučenom pozadinom. Postoji jasna težnja da se „uhvati“ vizuelna pojava figura koje se kreću u definisanom prostoru, u čemu se može kriti i objašnjenje za neke čudne nedoslednosti, posebno u odnosu žene koja izliva tečnu žrtvu, urne i dvaju stubova. U poređenju sa egipatskim, ove figure su grubo crtane, ali ipak se odlikuju mekoćom i lakoćom pokreta retkim u Egiptu pre Novog carstva.

Minojska umetnost je svoje najbolje artefakte dala na polju malih i obično dragocenih objekata, verovatno proizvedenih u palatinskim radionicama. Krićani nisu posezali za monumentalnim skulpturama, pa čak ni za onima u prirodnoj veličini, ukoliko se izuzmu neki štuko reljefi kombinovani sa freskama u Knososu koji su predstavljali ljudske figure i bikove. Nažalost, od njih su ostali samo fragmenti i oni su ponekad veoma sumnjivo rekonstruisani. S druge strane, izvanredne statuete Zmijskih boginja otkrivenih grudi sa zmijama u uzdignutim rukama visoike su tek oko 30 cm, ponekad i manje. Dve najfinije koje su pronađene načinjene su od svetlucave staklaste mase koja je dobijena zagrevanjem na vatri mešavine peska i gline pri čemu je površina postajala staklasta. Ova tehnika izumljena je u Egiptu ili Mesopotamiji u četvrtom milenijumu p.n.e, a arheolozi su je pogrešno nazvali „fajans“. Ipak, na ostrvu Kea u Kikladskom arhipelagu pronađeni su fragmenti glinenih statua ove boginje u prirodnoj veličini i čini se da su one bile veoma slične svojim minijaturnim pandanima. Sve su pronađene zajedno u ostacima građevine koja je mogla biti hram, što bi bio jedini slučaj otkrića ove vrste građevine na egejskom području do sada.

Zmijska boginja, Knosos, oko 1600. p.n.e.

Pored statua Zmijske boginje, u minojskoj umetnosti može se naći veoma mali broj eksplicitno religioznih predstava. Ne postoje ni istorijske scene, čak ni jedan jedini portret

46

koji bi se mogao pripisati nekom vladaru. U ovom pogledu, minojska kultura se drastično razlikuje od egipatske i mesopotamske. Njena tematika uglavnom se oslanjala na prirodni svet. Mnoge motive davalo je more – podvodne biljke lagano se ljuljaju, oktopodi pružaju svoje pipke u dekorativnoj, a ne zastrašujućoj shemi, a na malim zlatnim čašama i velikim keramičkim vazama veselo se igraju delfini. Na zidovima palata ređale su se predstave ptica, zveri i biljaka. Na ostrvu Teri jedna prostorija tamošnje minojske palate bila je u potpunosti oslikana biljnim motivima – žbunovima cveća koji izrastaju iz čudnovatih brdašaca i pticama koje lete iznad njih. Ovo su najstariji čisti pejzaži u svetskoj istoriji umetnosti, sigurno naslikani pre 1500. p.n.e. Neki sačuvani fragmenti nagoveštavaju da je sličnih motiva bilo i u palatama i vilama na samom Kritu. Zaista, cveće cveta na sve strane u minojskoj umetnosti, na raznim posudama i ćupovima za skladištenje hrane na kojima je cveće obično predstavljano u niskom reljefu, na malim komadima zlatnog nakita sa delikatno izrađenim malim insektima.

„Prolećna freska“ iz Akrotirija, Tera (Santorini), oko 1550. p.n.e, visina oko 2,29 m.

Minojski privezak sa pčelama, zlato, oko 1800-1700 p.n.e.

Najznačajnije životinje u minojskoj umetnosti bili su bikovi, predstavljani u svim korišćenim medijima, urezani na pečatima, modelovani u glini, izrađeni od zlata ili srebra,

47

liveni u brozi, klesani u tvrdom kamenu, slikani na zidovima i na grnčariji. Ritoni – vaze iz kojih su sipane libacije (tečne žrtve) za bogove ili za mrtve, često su izrađivani u obliku bivoljih glava. Na jednoj takvoj glavi od steatita njuška i beonjače bika bili su izrađeni od sedefa, a oči od crvenog jaspisa i gorskog kristala. Ovi bikovi su očigledno imali neko religiozno značenje, ali koje tačno ostaje misterija. Iako mnogo „pitomiji“ od svojih sumerskih prethodnika, verovatno nikada nisu smatrani reprezentacijama mračnih nadnaravnih sila. Možda su na neki način bili povezani sa jahanjem i akrobacijama na bikovima, običajem koji su praktikovali mladi kao ritual ili kao sport, ili kao kombinaciju te dve namene. Sačuvane su moge predstave jahača na bikovima. Fragmenti zidne slike u Knososu

Mionojski riton u obliku bivolje glave, oko 1500 p.n.e. visina glave 30,5 cm

Jahanje bika, freska iz palate u Knososu.

48

predstavljaju bika koji se propinje dok mu devojka drži rogove. Jedan mladić na njegovim leđima izvodi kolut napred. U minojskom slikarstvu pojavljuju se i samostalne predstave akrobata koje verovatno nisu imale nikakvo preneseno ili simbolično značenje.

Jedno od možda najdragocenijih dela sačuvanih iz čitave minojske epohe, koje najbolje svedoči o radosti i živosti koju nosi umetnost te kulture, predstavlja mala kamena vaza za libacije na kojoj je isklesana kontinualna procesija zemljoradnika koji nose kose i vile. Oni glasno pevaju uz muziku koju stvara zvečka u ruci starijeg čoveka, koji isto tako glasno peva.

Tzv. „Vaza žetelaca“, detalj, iz Aja Trijade, oko 1500. p.n.e /visina oko 12,7 cm)

Procesija na vazi mogla je predstavljati neki ritual, ali kako god bilo, ovo je svakako jedna od najživotnijih scena koja na neposredan način dočarava i veliča radost postojanja i fizičkog blagostanja. Muškarci širokih ramena i naglašenih pojaseva prikazani su u „egipatskim“ pozama sličnim onim sa sarkofaga iz Aja Trijade, ali oni se međusobno dodiruju, nadvikuju i guraju – sve je prepuno pulsirajuće i spontane ljudske vitalnosti. U drugom milenijumu teško je pronaći ovako istančan osećaj za treću dimenziju i pokret figura u prostoru.

Slični kvaliteti zapažaju se i na dvema malim zlatnim čašama sa iskucanim reljefima i predstavama scena hvatanja bivola. Snaga mišića mladića koji vuče uže vezano za zadnju nogu bika veoma je vividno naglašena. Figura bika koji njuška kravu, koja je tu da bi mu odvukla pažnju, skraćena je sa dotad neviđenom veštinom. Ove zlatne čaše nađene su u mestu Vapio u blizini Sparte na Peloponezu. Rasprava o tome da li one potiču sa te lokacije ili su, naprotiv, uvezene sa Krita, vodi se već veoma dugo. Isti problem predstavljaju i drugi radovi u metalu nađeni na kopnu. Bronzani vrh bodeža pronađen u Mikeni dekorisan je scenom lova na lavove, dok se na drugom vidi leopard kako juri patke kroz biljke lotosa. Obe scene predstavljaju egzotične teme veoma popularne u minojskom slikarstvu. Ipak, ništa slično nije nađeno na samom Kritu, niti su tamo mrtvi sahranjivani sa mnogo dragocenih predmeta sve do vremena invazija sa kopna oko 1450. do 1400. p.n.e.

49

Zlatna čaša iz Vapija, oko 1500. p.n.e. (visina 8,9 cm)

Oštrica bodeža, Mikena, oko 1600 – 1500. p.n.e. (bronza, zlato, srebro)

Umetnost Mikene i grčkog kopna

Rana civilizacija na grčkom kopnu uglavnom se naziva mikenskom, iako je ovo donekle pogrešno i arheolozi danas preferiraju naziv heladska (termin se takođe koristi i za raniju praistorijsku kulturu). Ona je cvetala u nekoliko malih „država“ ili kraljevstava koja su nikla preko celog Peloponeza od Mikene i obližnjeg Tirinsa na istoku do pilosa na jugo-zapadnoj obali, uključujući i Vapio, Orhomenos i Lernu. Čini se da su sve ove zajednice bile međusobno nezavisne, pa čak i zaraćene. Ipak su delile zajedničko poreklo i jezik, rani oblik grčkog koji pripada takozvanoj indo-evropskoj grupi jezika, gradili su slične građevine i pravili srodno oružje, kao i neke funerarne običaje. Postoje indicije da je ova civilizacija imala sličan početni razvoj kao i minojska na Kritu. I ovde se razvijao redistributivni sistem ekonomije kako je napredovala upotreba bronze, kako su se razvijale odbrane gradova i napredovale tehnike zemljoradnje. Heladski vladari su akumulirali robne viškove i tako

50

stvarali sredstva za gradnju palata i plaćanje umetnika koji su radili sa skupocenim materijalima kao što je bilo zlato iz Nubije u južnom Egiptu, slonovača iz Afrike ili Indije koja je stizala preko Sirije i ćilibar koji je dopreman čak sa baltičkih obala.

Ipak, ova kopnena civilizacija po mnogočemu se razlikovala od minojske na Kritu. Masivne fortifikacije i brojno i raznovrsno oružje ukazuju da se radilo o agresivnijoj vrsti ljudi. Lokalne poglavice ili kraljevi prve polovine drugog milenijuma p.n.e. sahranjivani su u uskim dubokim jamama, sa predmetima koji su bili raskošniji od bilo čega što je dosad nađeno u egejskoj sferi, a koji svakako ukazuju na stepen materijalnog bogatstva i moći. Socijalna piramida, zabeležena linearnim B zapisima pronađenim u Pilosu, sastojala se od poglavice ili kralja na vrhu, kom je ponekad asistirao vođa nižeg ranga, zatim „plemstva“ koje je bilo posednik zemlje u proto-feudalnom obliku, zatim su sledili zanatlije i zemljoradnici, dok su na dnu bili robovi.

Veoma malo se zna o prvim građevinama u Mikeni koje bi bile savremene najstarijim pronađenim grobnicama (od kojih najranije potiču već iz oko 1850. p.n.e). Verovatno su podizane od blatne opeke i drveta, a ne od kamena. Sačuvani ostaci mikenske citadele i samog grada potiču iz oko 1700. p.n.e. U sredini približno trougaone osnove utvrđenja sa masivnim kamenim zidovima nalazila se palata udignuta na brdu. Uz samu unutrašnju ivicu zida pronađeni su ostaci žitnice, nekoliko kuća i krug sa grobnicama. Ostatak populacije živeo je van zidina u konglomeraciji kuća različitih veličina, jednostavno konstruisanih od opeka sušenih na suncu, sa ravnim krovovima i podovima od nabijene zemlje.

Plan mikenske citadele

Ni jedna od ovih kuća nije do danas sačuvana, ali iskopani fragmenti ukazuju na mogućnost da su neke od njih imale oslikane zidove. U vreme opsanosti ljudi su se verovatno povlačili u citadelu. Slični sistem života oko utvrde (ranije već razvijen u Troji) postojao je i u obližnjem Tirnisu, sa varijacijama koje su proisticale iz prirode samog lokaliteta. Ove snažno branjene i izolovane citadele na vrhovima brda predstavljaju veliki kontrast načinu života u otvorenim zračnim palatama minojskog Krita, dok su s druge strane one veoma slične hetitskim fortifikacijama pronađenim u Anatoliji.

Najupečatljiviji elemenat mikenske citadele svakako su njeni zidovi, građeni tako da izgledaju, ali i da budu, neprobojni i neosvojivi. Sagrađeni su od zemlje i lomljenog kamena i

51

sa spoljnih strana optočeni masivnim grubo tesanim blokovima kamena, kasnije nazvanim kiklopski jer se činilo da ih je samo mitski jednooki džin Kiklop mogao postaviti na njihovo mesto. Glavna kapija u Mikeni konstruisana je od tri ogromna megalita – takva struktura se naziva triliton, kao u Stounhendžu i podrazumeva dva bloka nosača koji podupiru treći blok u funkciji horizontalne grede. Horizontalni kameni blok je zaobljen sa gornje strane u cilju boljeg raspoređivanja potisaka koje je stvarala superstruktura. Nad horizontalnim kamenim blokom iznad glavnih vrata u Mikeni nalazi se kameni trougaoni zabat sa reljefom.

„Lavlja kapija“ u Mikeni, oko 1500-1300. p.n.e. reljef u krečnjaku, visina oko 2,9 m

Ovaj reljef predstavlja i najznačajniji komad mikenske skulpture koji je očuvan do danas. Njegovo tačno značenje je, međutim, nepoznato. Centralni stub bi mogao biti ili dinastički ili religiozni simbol, a iako su dve heraldički postavljene skulpture sa svake strane stuba tradicionalno tumačene kao lavovi, mogle su isto tako predstavljati i sfinge ili grifone sa ljudskim ili ptičjim glavama od bronze, bojenog kamena ili nekog drugog materijala. Glave ovih dveju figura bile su zasebno pričvršćene na ostatak reljefa.

U poređenju sa gigantskim proporcijama zidova, mikenke palate čine se male. U svakoj se nalazila glavna prostorija – megaron (pravougaona prostorija sa četiri stuba i ognjištem u sredini). Na grčkom ova reč znači prosto „velika soba“, ali se danas tehnički koristi za opis jedne specifične forme – kvadratna ili longitudinalna prostorija sa centralnim ognjištem i obično četiri stuba koji nose krov, s tim što su bočni zidovi produženi unapred ispred ulaznog fasadnog zida. Na taj način dobijena je osnova portika koji obično ima i red stubova. Ponekad je pozadi dodavan i drugi zid sa ulazom, sa jednim otvorom kao i prvi, ali uvek unutar parametara istih bočnih zidova. Neolitska prebivališta u severnoj Grčkoj imala su približno ovakav oblik, ali se pravilan megaron najpre pojavljuje u Troji sredinom drugog

52

milenijuma. Na Kritu izgleda nije uopšte bio u upotrebi sve do osvajanja ostrva od strane kopnenih zajednica.

Osnova mikenskog megarona

Mikenska ili heladska kultura oslanjala se na kritska dostignuća, kako na polju vizuelnih umetnosti, tako i na polju razvoja linearnog B pisma. Ipak, negde je otišla i korak napred, pogotovo u gradnji specifičnog oblika grobnica – tzv. tolosa. Grobnice sa zakrivljenim svodovima, odnosno lažnim kupolama podizane su u severnoj Evropi još u petom milenijumu p.n.e. Ali ni oni, niti tolosi na Kritu ne mogu se meriti sa izvanrednom geometrijskom preciznošću i grandioznošću vladarskih grobnica u Mikeni. Ovaj tip grobnice, koji se sastojao od dugog hodnika koji je iskopan u unutrašnjost brda i završen prostorijom u obliku košnice, postaje glavni tip vladarske grobnice u Mikeni od 16. veka p.n.e.

Ulaz u tzv. „Atrejevu riznicu“, Mikena, oko 1300. p.n.e

Najpoznatija takva grobnica svakako je tzv. „Atrejeva riznica“ ili „Agamemnonova grobnica“ u Mikeni.

53

„Atrejeva riznica“ u Mikeni, presek i osnova

Grobnici se prilazi kroz prolaz (tehnički naziv – dromos) ozidan kamenim pravougaonicima. Ulaz se blago sužava prema vrhu sa masivnom gredom koja je teška oko 120 tona i trougaonom nišom iznad. Prvobitno je ova „fasada“ grobnice bila dodatno ukrašena prislonjenim stubovima od zelenog krečnjaka koji su se blago sužavali prema bazi i bili bogato ornamentalno dekorisani – cik-cak trakama, perlastim, cevastim ukrasima i minojskom spiralom. U zabatnom trouglu nalazili su se reljefi od raznobojnog kamena. Sama grobna odaja danas je veoma stroga i deluje prazno, ali pronađeni bronzani klinovi ukazuju na to da je i ona imala neki oblike aplikovane dekoracije. Veliki zasvođeni prostor izvanredan je kao tehničko dostignuće jer je svaki kamen veoma pažljivo rezan i uklapan prema preciznim proračunima koji su omogućavali prenošenje vertikalnog i bočnog pritiska i pri tom ostvarivali savršeno glatku unutrašnju površinu. Grobna odaja ima prečnik od 14,5 m i visinu od 13 m – to je najveća kupolna odaja pre Panteona u Rimu oko hiljadu i po godina kasnije. Ipak, grobnica je mnogo više od tehničkog i konstruktivnog uspeha – to je arhitektonsko delo izvanrednog dostojanstva i plemenitosti. Mikensku civilizaciju i njena dostignuća ne treba smatrati, kao što je to ponekad slučaj, tek pukim nastavkom minojske kulture. Da li je ona pri tom bila preludijum za klasičnu grčku kulturu - sasvim je drugo pitanje.

Oko 1300. p.n.e. ekonomski sistem Mikene počeo je da se urušava. Početni uzrok mogla je biti klimatska promena koja je uticala na karakter i isplativost poljoprivredne proizvodnje, ali pre kraja 13 veka p.n.e dolazi i do invazije naroda sa severa, koji kasnija literatura naziva Doranima. Ovo je bio samo deo masovnih migracija i premeštanja stanovništva koje je stvorilo veliki nered na istočnom Mediteranu. To je vreme propasti Hetita u Anatoliji, kao i velike pretnje Egiptu. Gradovi na Peloponezu su rušeni i pljačkani, a njihove palate uništavane. Civilizacija je naglo potisnuta, a sa njom i pisana kultura. Ali, ruševine velikih heladskih citeadela su se očuvale i postale inspiracija mitovima i legendama koje su se do našeg vremena prenele kroz poeziju, najveće epove ikada napisane – Homerova

54

Ilijada i Odiseja sastavljene u osmom i sedmom veku p.n.e, Pindarove Ode i neprevaziđena dostignuća klasične antičke drame u delima Eshila, Sofokla i Euripida iz petog veka p.n.e.

U kontekstu:

Homerovski svet

Kada je 1876. u Mikeni pronađena izvanredna plosnata posmrtna zlatna maska, njen pronalazač Hajnrih Šliman javio je telegrafom grčkom kralju: „Danas sam pogledao u lice Agamemnona!“ Šliman, bivši nemački biznismen sa velikom strašću prema Homeru, uverio je samoga sebe da Ilijada i Odiseja imaju istorijske osnove. Sa epovima u rukama kao vodičima, on je u mestu Hisarliku na anatolskoj obali Turske locirao ostatke grada koje je identifikovao kao Troju. U potrazi za Agamemnonovom palatom, potom je počeo iskopavanja u Mikeni u centralnoj Grčkoj. Na oba lokaliteta pronašao je zlatne i bronzane artefakte koje je potom vezivao za homerovske junake. Uz pomoć profesionalnog arheologa Vilhelma Drupfelda vodio je precizne beleške o stratigrafiji nalaza, slojevima materijalne kulture koji su bili otkriveni iskopavanjima, ali će upravo oni na kraju potkopati njegove homeričke teorije. Danas je poznato da je takozvana „Agamemnonova maska“ napravljena oko 1500 godina p.n.e; grad za koji se verovalo da je Troja cvetao je u periodu od 2500-2000 godina p.n.e., a kasniji sloj koji je identifikovao Drupfeld uništen je oko 1275. p.n.e. Skoro pola milenijuma grčkog „mračnog doba“ proći će pre nego što će biti spevana Ilijada i Odiseja, a one svakako nisu nastale mnogo pre 650. p.n.e.

Posmrtna maska iz Mikene, grobnica V, oko 1500. p.n.e. (zlato, visina oko 25,4 cm)

Kao i većina epova, Ilijada i Odiseja opisuju herojsko doba iz daleke prošlosti, ali su komponovani tako da se obraćaju slušaocu svoga doba. Najveći deo života i običaja opisanih u ova dva epa karakteristično je upravo za vekove koji su neposredno prethodili njihovom nastanku, iako postoje delovi koji su verovatno zasnovani na ranijoj eposkoj tradiciji ili narodnim sećanjima. Međutim, u njima opisani dragoceni artefakti i sjajno oružje teško da su postojali u osiromašensoj Grčkoj nakon dorske invazije. Agamemnonov oklop je tako

55

uključivao i prsnu ploču na kojoj je bilo „deset redova tamnog emajla, 12 od zlata i 10 od kalaja i zmija od tamnog emajla koja se protezala sve do vrata.“ Još lepši i komplikovanije ukrašen Ahilejev štit verovatno je više plod pesničke slobode nego opservacije. Jedini sačuvani artefakt koji se može povezati sa bilo čim opisanim u ovim epovima je „Nestorova čaša“ – jednostavna, donekle izubijana zlatna čaša nađena u Mikeni, sa golubicama na drškama kakve je imala i čaša koja se pominje u Ilijadi.

Tzv. „Nestorova čaša“ iz Mikene koju je pronašao H. Šliman.

Slikane dekoracije u Mikeni i Tirnisu očuvane su u fragmentima, ali pokazuju značajnu srodnost sa kritskim minojskim slikarstvom i mnogo bolje očuvanim slikama u Akrotiriju. Poslednje potiču iz perioda između 1570 i 1550 godine p.n.e. i daju nam jedinstven uvid u život na istočnom Mediteranu u to vreme. Jedan slikani friz prikazuje malu flotilu koja vesla preko mora u kom se igraju delfini. Ovo bi moglo da predstavlja trgovačku ekspediciju, iako je jedan od brodova tako luksuzno opremljen i ukrašen da bi se lako moglo zaključiti da se radilo o nekoj ceremonijalnoj prilici, možda venčanju.

56

„Flotila“, detalj friza, Akrotiri, Tera (Santorini) oko 1550. p.n.e (freska, visina 43,2 cm)

Ljudske figure su ovde male, ali se na drugim freskama pojavljuju gotovo u prirodnoj veličini, kao što je figura ribara ili beračica šafrana. Veoma se lako može zamisliti da je Nausikeja, kada ju je Odisej ugledao, izgledala veoma slično ovoj ostrvljanki sa Tere, a brodovi koji su opisani u Ilijadi, posebno onih deset koje je poslao kritski kralj, mogli su izgledati poput onih sa freske iz Akrotirija. Ali, ako je suditi po slikama, a drugih izvora nemamo, život u Akrotiriju bio je veoma različit od onog opisanog u Homerovim epovima. One beleže jedno mirno postojanje u zajednici trgovaca i ribara dalekoj od sveta homerovskih herojskih mišićavih ratnika i zavodničkih slobodoumnih žena.

Beračica šafrana, Akrotiri, freska, oko 1550. p.n.e

57