JAHAČ S RANČAKad je Medlin Hemond izašla iz voza u ElKajonu, Novi Meksiko, bila je gotovo ponoć i prvi joj je utisak bio velika, tamna praznina, strana i tiha, koja se prostirala ispod blistavih, bledih zvezda. Gospođice, niko vas nije dočekao rekao je kondukter nekako zaplašeno. Javila sam bratu telegramom,odgovori ona. Voz je jako kasnio, pa mu je možda dosadilo čekati. Sigurno će začas biti ovde. Nego, ako ne dođe, valjda ću naći neki hotel? Može se naći prenoćište. Zamolite šefa stanice da vas otprati. Ne zamerite, ovo nije mesto gde bi noću takva gospođica mogla ostati sama. Okrutan je život u ovom gradiću, nastanjenu većinom večno pijanim Meksikancima, rudarima i kaubojima. Osim toga, revolucija za granicom izazvala je i ovde duž pruge kojekakva previranja. Gospođice, mislim, bilo bi sigurnije kad biste . . . Hvala vam! Ne bojim se nimalo. Kad se voz stao pomicati, gospođica Hemond pošla je prema slabo osvetljenoj zgradi stanice. Upravo kad je htela ući, sudari se s nekim Meksikancem kojem je sombrero zaklanjao lice, a ramena bila zaogrnuta vunenim pončom. Da li je došao ko pred gospođicu Hemond? upita ga ona. ali, sabe, senjora začu se njegov odgovor ispod ponča i on teškim koracima nestane u mraku. Ona uđe u praznu čekaonicu. Petrolejka je bacala tmurno, žuto svetlo. Šalter za izdavanje voznih karata bio je otvoren, i kroz njega se videlo da u malom odeljku nema službenika. Čuo se zvuk telegrafa. Medlin Hemond je zastala lupkajući o pod svojom lepom nogom i pomalo se zabavljala uspoređujući u mislima svoj sadašnji doček u ElKajonu s onim, kad bi na Glavnoj stanici izlazila iz voza. Jedan jedini put koliko se mogla setiti bila je ovako, sama, i to kada je na nekoj maloj stanici nedaleko od Versaja zakasnila na voz i mimoišla se sa svojom sobaricom. Doživljaj za nju nov i divan, koji je poremetio tačno propisan redosled njenog života što su ga tako pomno čuvali. Prošla je čekaonicom do prozora i, podigavši koprenu, pogledala napolje. Isprva je mogla nazreti tek nekoliko slabih svetala, a i ta joj se učine zamagljena. Kad su joj se oči navikle na tamu, ugleda uz prozor divnog konja. U pozadini se nazirao trg ili možda ulica? Ali to je bila najšira ulica koju je ikad videla. Iz niskih kuća probijala su slaba svetla. Sad razabere tamne obrise više konja, svi su stajali nepomični, spuštenih glava. Kroz rupu u prozoru pirkao je prohladan vetrić, koji joj je do ušiju donosio neki mukli zvuk, neskladnu mešavinu smeha i krikova i udaranje teških čizama uz pratnju gramofona. „Poezija Zapada“, pomislila je gospođica Hemond, kad se odmakla od prozora. „Šta da radim sada? Čekaću ovde. Možda će se šef stanice uskoro vratiti, ili će Alfred doći po mene.“ Kad je sela pričekati, u mislima su joj se nizali uzroci te neobične situacije u kojoj se našla. Medlin Hemond sama, u tako kasno doba noći, u maloj prljavoj železničkoj stanici Zapada, to je zaista više nego neobično. Svršetak njene prve godine provedene u društvu zasenio je jedini nesrećan doživljaj u njenom životu sramota, koju je počinio njen brat i njegov odlazak od kuće. Od tog se vremena zapažala kod nje neka zamišljenost i nezadovoljstvo sjajnim životom koji je provodila u visokom društvu. Promena se događala postupno, i poprimila je čvrste oblike pre nego što je i sama postala toga svesna. Aktivni život izvan kuće, golf, tenis, krstarenje morem, sačuvala ju je neko vreme da ne zapadne u bolećivu povučenost. ali, došlo je doba kad je i to za nju izgubilo svaki čar, pa bi onda pomišljala da joj je duh bolestan. Putovanja joj više nisu pomagala, nizali se meseci nemira, i neobičnog, mučnog čuđenja, što je visoki društveni položaj, bogatstvo i popularnost više ne zadovoljavaju. Bila je uverena da je svoje devojaštvo

proživela u snovima i maštanju o tome kako da postane svetska dama. zato je i dalje nastavljala biti deo sjajne, blistave revije, ali nije više bila tako slepa da ne bi videla kako u njenom životu punom luksuza nema ničega što bi ga činilo vrednim. Ponekad bi joj, u skrovitim trenucima, iz dubine nje same blesnula predodžba nekog budućeg otpora. Setila se jedne večeri u operi: zastor je podignut i ugledala je prekrasnu scenu daleko osamljeno prostranstvo koje je sezalo u beskraj noćnog neba, osvetljenog zvezdama. Predodžba prostranih daljina, osamljene, krševite zemlje, i dalekog zvezdanog nebeskog svoda ispunila joj je dušu neobičnim, blagim mirom. Čim se scena promenila, nestalo je tog novog nejasnog osećaja mira. Skrenula je pogled s pozornice i upravila ga na dugi zavojiti niz sjajnih loža, koje su predstavljale njen svet. Bio je to odabran i otmen svet bogatstvo, moda, kultura, lepota i krv jedne nacije. Ona, Medlin Hemond, beše deo svega toga. Smeškala se, slušala, razgovarala s muškarcima, koji bi od vremena na vreme ulazili u njihovu ložu i osećala da ni jednog jedinog časa nije prirodna ni iskrena. Pitala se zašto ti ljudi ne bi mogli biti nekako drugačiji, ali ni sama nije znala kakvi bi trebali biti. Da su drugačiji, ne bi pristajali tom svetu, zaista, tada ne bi tu uopšte bili. Ipak je mršteći se, opažala kako im nešto nedostaje. Odjednom, pomislivši da bi se mogla udati za jednoga od tih ljudi, ako se tome ne odupre, njome ovlada neka potištenost, neki ledeni bolećivi osećaj od koga joj je taj život postao nepodnošljiv. Bilo joj je dosta tog odabranog društva. Dosadili su joj ti izbrušeni, ravnodušni ljudi, koji su joj se svi odreda samo ulagivali. Dosadilo joj što su je toliko slavili, divili joj se, obožavali je, sledili i saletali. Dosadili joj ljudi, kuće, buka, razmetanje i raskoš, pa i same joj sebe bilo preko glave. U osamljenim daljinama i hladnim zvezdama hrabro postavljene pozorišne scene uhvatila je letimičan blesak nečega što joj je uznemiravalo dušu. Nije potrajalo dugo, i nije to raspoloženje mogla dozvati nazad u svest. Verovala je da je ovo u njoj izazvala uspešna scenografija, verovala je da je čovek, koji ju je postavio, našao inspiraciju, radost, jačinu i uzvišenost u divljini prirode. I napokon je znala šta joj nedostaje: da bude sama, da razmišlja duge i duge sate, da upravlja pogled u osamljene tihe daljine koje tonu u mrak, da posmatra zvezde i da se zagleda u svoju dušu, da nađe vlastito „ja“. Tada je prvi put pomislila na to, da poseti brata koji je otišao na Zapad pronaći sreću u uzgajanju stoke. Slučajno su se neki njeni prijatelji upravo spremali na put u Kaliforniju, i ona brzo odluči otputovati s njima. Kad je mirno nagovestila da namerava poći na Zapad, majka je užasnuta uzviknula, a otac, povređen podsećanjem na „crnu ovcu porodice“, pogledao je sevajućim pogledom. Ma šta, Medlin, zar ćeš posetiti onog divljaka? Onda je ponovo planuo besom što ga je još uvek osećao prema svom opakom sinu i zabranio je Medlini da ode. Majka je zaboravila svoje oholo i dostojanstveno držanje. ali Medlin je pokazala takvu snagu volje, kakvu nikada pre nije izražavala. Nije se pokolebala, jer ih je, osim toga, htela podsetiti da ima godine, i da je svoj gospodar. Naposletku je pobedila a da nije ni odala svoje prave osećaje. Odluka da poseti brata i pripreme s tim u vezi, sve to bilo je prebrzo gotovo, tako da ga nije mogla na vreme pismom obavestiti o svom dolasku, već mu se telegramom javila najpre iz Nju Jorka a posle iz Čikaga, gde su se njeni putni prijatelji morali zaustaviti zbog bolesti. Ništa je tada više nije moglo odvratiti od njena nauma. Medlin je nameravala stići u ElKajon u oktobru na rođendan svog brata i u tom je i uspela, iako u zadnji čas. Voz je kasnio nekoliko sati. Nije bilo načina da dozna je li njena obavest stigla u bratove ruke. Sada ju je najviše zaokupljala činjenica da je ona stigla, a on je nije dočekao. Misli na prošlost naglo su nestale pred realnošću. „Nadam se da se Alfredu nije ništa dogodilo“, pomisli u sebi. „Bio je zdrav, dobro se snalazio kad je poslednji put pisao. Svakako, prilično je vremena odonda prošlo, ali on nije nikada baš mnogo pisao. Sigurno mu je dobro! Uskoro će doći, kako ću

onda biti srećna! ko zna, je li se promenio?“ Dok je Medlin sedela pri onom mutnom svetlu, čula je slabo, isprekidano kuckanje telegrafskog aparata, tiho zujanje žica, povremeno udaranje potkovanih kopita, i udaljen, razuzdan smeh koji je nadjačao zvukove plesa. Oseti kako joj je srce počelo jače udarati. Samo je površno poznavala Zapad. Kao i svi iz njena sveta, i ona je krstarila Evropom, a zanemarivala Ameriku. Onih nekoliko bratovih pisama pobrkalo je njene već ionako ponešto maglovite pojmove o ravnicama i gorama, o kaubojima i stoci. Bila je zapanjena velikim daljinama, koje je proputovala. Ako je išta bilo osobito i vredno da se vidi tokom tog putovanja, onda je uz to prošla noću. A sad je sedela u prljavoj maloj stanici, gde je vetar raznosio tugaljivu pesmu telegrafskih žica. Slab zvuk, kao zveckanje tankih lanaca, privuče njenu pažnju. Isprva joj se učini da to zuje telegrafske žice. Uto začuje korake. Vrata se širom otvoriše, neki dugonja uđe, a s njim i ono zveckanje. Sad je shvatila, zveckale su njegove mamuze. Čovek je bio kauboj, i njegov ju je ulazak vrlo živo podsetio na Ostina Famama iz prvog čina „Čovek iz Virdžinije“. Molim vas, možete li me uputiti u neki hotel? upita Medlin ustajući. Kauboj skine šešir zamahnuvši njime u velikom luku i poprati to naklonom, u čemu je uz svu preteranost bilo i neke grube uglađenosti. Velikim se koracima uputi prema njoj. Ledi, jeste li udati? Osećaj za humor često je gospođici Hemond pomogao da se u kritičnim trenucima snađe, kako je to već odgovaralo njenom vaspitanju. Sad je ćutala i mislila pritom kako je upravo dobro što joj veo pokriva lice. Već je čula da su kauboji prilično razmetljivi, a bila je upozorena neka ih ne ismeva. Taj jahač s ranča se vrlo samosvesno sagne i uhvati joj levu ruku. Pre nego što se mogla snaći od iznenađenja, on joj skine rukavicu. Divni blesak, ali nema venčanog prstena počne lenjo razvlačiti reči. Ledi, drago mi je što vidim da niste udati. Tada joj spusti ruku i vrati rukavicu. Vidite, jedini hotel u ovom gradu, ne prima udate žene. Zaista? reče Medlin nastojeći se nekako prilagoditi situaciji. Baš tako nastavi on. Slab posao za hotele je držati udate žene. Momci neće u blizinu. Eh, to nije Reno. Tada se nasmejao tako detinjasto da je Medlin po tom, kao i po načinu kako je zamahnuo svojim sombrerom, pogodila da je polupijan. Instinktivno je uzmaknula i dobacila mu oštar pogled, a zatim se postavila tako da bi mu se što bolje mogla zagledati u lice. Bilo je kao od crvene bronze, neustrašivo, drsko, grubo. Nasmejao se ponovo, kao da je vrlo zadovoljan, ali smeh gotovo i nije izmenio njegove tvrde crte. Kao i kod drugih žena, koje su zbog svoje lepote i dražesti imale dodira s velikim brojem ljudi, tako se i intuicija gospođice Hemond razvila do te mere da je njeno poznavanje muškaraca postalo vrlo istančano baš kao što je bila svesna utiska što ga je ona na njih ostavljala. Taj je grubi kauboj pod uticajem pića bio drzak prema njoj, pa ipak je nastojao ne uvrediti je. Vrlo ćete me zadužiti ako me otpratite do hotela reče mu ona. Ledi, pričekajte ovde odgovori on polagano, kao da mu misli ne rade brzo. Poći ću po portira. Ona mu zahvali i kad je izašao, zatvorivši za sobom vrata, sedne prilično uznemirena, palo joj je na pamet da je mogla spomenuti ime svoga brata. Onda je počela razmišljati o tome šta je život među ovim grubim kaubojima mogao učiniti od Alfreda. U koledžu je bio i suviše divlji, sumnjala je da je od ijednog kauboja bilo što još mogao naučiti. Od čitave porodice ona je jedina verovala u skrivenu dobrotu Alfreda Hemonda, ali njena se vera gotovo pokolebala za ove dve godine ćutanja. Čekajući, opet se zatekla kako osluškuje jecaje vetra u telegrafskim žicama. Konj ispred prozora stane topotati teškim kopitama, i bučno je zarzao. Tad iznenada začuje topot, isprva tih, a onda glasniji, koji ona odmah prepozna kao galopiranje konja. Pošla je do prozora misleći, nadajući se, da je to stigao njen brat, ali kad se topot pretvorio u tutnjavu, proletele su sene mimo prozora: mršavi konji, lepršave grive, i repovi, jahači pod sombrerima, za nju sve neobično divlje. Pomislivši na ono što joj je kondukter rekao, teško je mogla svladati

nelagodu. Oblaci prašine zastrli su slabo osvetljene prozore. Tada iz te magle izrone dve osobe, jedna visoka, druga sitna. Kauboj se vratio s jednim nosačem. Spolja dopre bat teških koraka, ali čulo se i nekakvo sitno klackanje. Vrata se odjednom bučno otvore, čitava se soba zatresla pritom. uđe kauboj, vukući za sobom neku razdrljenu priliku bio je to sveštenik, padre, čijem su ogrtaču očevidno naneli priličnu štetu grubi postupci njegova pratioca. Nije bilo teško pogoditi, da je padre jako prestrašen. Medlin Hemond se zapanjeno zagleda u tu malu ljudsku priliku, bledu i drhtavu, i prigovor joj je već lebdio na usnama. Ali čak ne zausti, jer se polupijani kauboj odjednom pretvori u hladnog, drskog đavola koji je, ispruživši svoju dugu ruku, potisnu nazad na klupu. Tu da ste ostali! naredi on. Njegov glas, iako nije bio ni oštar ni okrutan, imao je na nju neobičan učinak, osećala je da se ne može ni maknuti. Nikad joj se dosad nijedan muškarac nije obraćao takvim tonom. Žena u njoj posluša ne ponosna Medlin Hemond. Padre podigne sklopljene ruke kao da moli za svoj život i počne nešto brzo govoriti španski. Medlin nije razumela taj jezik. Kauboj izvuče velik pištolj i uperi ga svešteniku u lice. Tada ga uperi niže, očevidno zato da bi mu ga upravio u noge. Besnu crveno svetlo, a zatim se prolomi zaglušna tutnjava. Soba se ispuni dimom i mirisom baruta. Medlin se nije onesvestila, nije čak ni oči zatvorila, ali se osećala kao ukleštena u ledu. Kad se dim malo razišao i moglo se nešto razabrati, njoj je silno laknulo videvši da kauboj nije ubio sveštenika. Ali još je uvek mahao škljocom i sad joj se učini da svoju žrtvu vuče prema njoj. Kakva je samo namera te pijane lude? To je verovatno samo kaubojski trik. Na časak joj sinu u sećanje Alfredova prva pisma, u kojima je opisivao ekstravagantne kaubojske šale. Pred očima joj živo iskrsne slika iz nekog filma, u kojem su kauboji smislili grdnu psinu nekom osamljenom učitelju. Setivši se toga, bila je uverena da joj je po bratovom nalogu priređen ovako zabavan doček. Činilo joj se, doduše, neverovatnim, ali ipak je zasigurno tako. Nekadanje Alfredovo uživanje da je draži, i? moglo je doterati i do ovoga. Po svoj je prilici stajao negde vani pred prozorom ili vratima i smejao se njenoj neprilici. Srdžba nadjača strah. Uspravi se s toliko mira koliko joj je još upravo bilo preostalo i uputi se prema vratima. ali kauboj zakrči prolaz i zgrabi je ta ruku. Ona tada shvati da njen brat pojma nema o toj nedostojnoj igri. Nije to bila šala, to je stvarnost, i ta je stvarnost sada ugrožava. Pokuša se osloboditi. Vrućina je preplavi od dodira tog pijanog ludaka. Dostojanstvo, otmenost, kultura, sva ta karakteristična svojstva što ih čovek u životu steče, ustuknuše pred instinktom, pred sviješću da se treba boriti. Bila je mišićava i borila se. Očajnički se otimala, ali on ju je držao čeličnim rukama. Nikad nije znala da muškarac može biti tako jak, a tek lice tog čoveka, i onaj hladan smešak na njemu! Njegovo neverovatno ponašanje zaprepasti je još više nego njegova snaga, dršćući padne na klupu. Što nameravate? jedva promuca. Dušice, popusti malo uzde odgovorio je on drsko. Medlini se činilo da sanja. Nikako se nije mogla sabrati. Sve je to bilo suviše naglo i strašno a da bi to mogla shvatiti. A ipak, ne samo da je taj čovek stajao pred njom živ i stvaran, nego je osećala i njegov snažan lik. Osim toga, taj prestrašeni sveštenik, oblak modrog dima, miris baruta, sve je to bilo i više nego stvarno. Tik pred očima ponovo joj sevnu, a u ušima odjeknu nov prasak. Nije više mogla stajati, pa se nemoćno spusti na klupu. Ono što se u sledećim trenucima dogodilo, njena uzbuđena svest nije više mogla shvatiti. Ipak, čim joj se duša malo primirila, čula je, doduše samo kao u snu, glas padra, kako brzo izgovara neke čudne reči. Kad je to prestalo, trgnu je kaubojev glas: Ledi, kažite si si, kažite to brzo, kažite si! Pod tim pritiskom, kojemu se nije mogla odupreti, i u tom trenutku dok joj je volju sputavao strah, ona izgovori tu reč. A sada, ledi, da tu stvar završimo kako treba. Kako se zovete? Potpuno mehanički odgovori na njegovo pitanje. On se zablene u nju, kao da je u njegovom ponešto zamagljenom umu to ime izazvalo neke

asocijacije. Nesigurno se nasloni na zid. Čula je njegov teški dah, nimalo neobično kod pijanih ljudi. Kako? pitao je ponovo. Medlin Hemond, ja sam sestra Alfreda Hemonda. Podigao je ruku i protrljao oči. Zatim se nagnuo i dršćućom rukom posegnuo za njenom koprenom. ali pre nego je dodirnuo, ona je sama podigne i otkrije lice. Vi ta niste valjda Princeza Hemond? Kako je to bilo čudno, čudnije od svega do sada, da to ime čuje s usana toga kauboja! Tim imenom zvali su je u porodici, i samo njeni najdraži i najbliži prijatelji smeli su ga izgovoriti. A sad je ono oživelo njenu otupelu svest. Skupivši svu svoju snagu, ona opet ovlada sobom. Vi ste Princeza Hemond reče on, ovaj je put to zvučalo potvrdno. Medlin ustane i pogleda ga. Da, to sam ja. On gurne pištolj u korice. Hm, kad je tako, smatram da ovu stvar ne treba nastavljati. Šta to, gospodine? A zašto ste me prisilili da kažem „si“ ovom svešteniku? Verovatno sam taj način izabrao samo zato da mu pokažem kako ste voljni da se udate za mene. Oh! Vi, vi . . . nije smogla reči. Njene reči kao da su kauboja podbole na nove poduhvate. Zgrabio je padra i odveo ga prema vratima psujući i grozeći se i, nema sumnje, naređujući mu da sve ovo treba ostati tajna. Nato ga gurne preko praga i ostane tamo teško dišući i boreći se sam sa sobom. Pričekajte malo, pričekajte časak, gospođice Hemond reče naglo. Mogli ste dopasti i gorega društva od moga, premda sam siguran da vi tako ne mislite. Prilično sam nakresan, ali inače je sa mnom sve u redu. Pričekajte samo trenutak. Čitavo joj se telo treslo od besa dok je posmatrala tog divljaka koji se borio s mamurlukom. Ponašao se kao čovek iznenada prebačen u razumno duševno stanje i sad se bori da se u tom stanju i održi. Tamna vlažna kosa zaleprša mu na vetru, koji je hladio vrelo čelo. Iznad njega na noćnom nebu sjale su zvezde, ali činile su joj se nestvarne, kao i sve ostalo u toj čudnoj noći. Bile su hladne, titrave i daleke. Gledajući u njih, oseti kako joj bes popušta i nestaje, i kako se sve više smiruje. Kauboj se okrene prema njoj. Vidite, bio sam gadno nakresan započne on mučno. Bila je fiesta i svadba. Kad sam pijan, radim gluposti. Ludo sam se okladio da ću se oženiti prvom devojkom koja nabasa u grad. Da samo niste nosili tu koprenu! Momci su me ismevali i Ed Linton se ženio i svi bi uvek nagađali . . . Mora da sam bio gadno pijan. Nakon onog jedinog pogleda kojim ju je pogledao kad je bila podigla koprenu, nije joj više zagledao u lice. Njegova hladna odlučnost ustupila je mesto nekoj osobitoj preteranoj osećajnosti i omamljenosti, koja je svojstvena nekim ljudima u mamurnom stanju. Nije mogao mirno stajati, krupne kapi znoja izbile su mu na čelo. Dišući teško, kao nakon velikog napora, brisao je lice svojom velikom kaubojskom maramom. Vidite bio sam gadno . . . započe ponovo. Objašnjavanja su nepotrebna prekine ga ona. Umorna sam i ojađena. Je li vam ikad bilo jasno, šta je to džentlmen? Njegovo bronzano lice preli tamno rumenilo. Da li je moj brat noćas ovde, u gradu? nastavila je Medlin. Ne. On je na svom ranču. Pa ja sam mu brzojavila. Možda vest nije stigla na poštu. Biće u gradu sutra. Sad ukrcava stoku za Svensona. Za to vreme ja ću u hotel. Molim vas . . . Nato on ništa ne odgovori. Buka izvana privuče njegovu pažnju. Medlin oslušne. Duboki glasovi muškaraca i jedan mekši, ženski, dopirali su kroz otvorena vrata. Govorili su španski i glasovi su bivali glasniji. Očito su se približavali stanici. Škripa koraka po šljunku potvrdila je to. Po dubokim, ljutitim glasovima muškaraca mogla se naslutiti svađa, u brzom i isprekidanom glasu žene osećao se vapaj molbe. Kaubojevo ponašanje zaprepasti Medlin! Očekivala je nešto strašno. Nije se prevarila. Izvana dopre zvuk borbe, prigušen pucanj, zatim stenjanje i pad tela, pa prodoran krik žene, a onda koraci koji su se brzo udaljavali. Medlin Hemond se u nastupu slabosti odupre o naslon svoje stolice, bleda i shrvana, dok su joj u ušima odzvanjali koraci plesača i ritam jeftine muzike. Zatim se na otvorenim vratima pojavi prestravljeno lice jedne devojke, s užarenim tamnim očima i uokvireno kestenjastom kosom. Devojka se vitkom smeđom rukom uhvati

za dovratak kao da se želi podupreti. Dugi crni šal isticao je njenu napadnu pojavu. Sefior Džin! uzvikne ona, a olakšan uzdah prepoznavanja smanji joj strah u glasu. Bonita! kauboj joj priskoči. Devojko! Jesi li ranjena? ali, senjor. On je pridrži. Čuo sam da su na nekoga pucali. Je li to bio Dani? ali, senjor. To mi je drago. Mislio sam da je Dani u to umešan. Imao je uz se Svensonov novac da isplati momke, bojao sam se. Ali, Bonita, ti ćeš imati neprilika. ko je bio s tobom? Što si učinila? Senjor Džin, vakueros od Don Karlos, oni svađati za mene. Ja malo plesati, malo smejati, oni onda svađati. Ja molila, oni bili dobri, paziti za šerif, a šerif meni strpati u zatvora. Ja tako prestrašila, on jednom činiti malo ljubav sa Bonita, a sada on mene mrzila, senjor Džin. Pet Hejv te neće strpati u zatvor. Uzmi mog konja i pođi Peloncilo stazom. Bonita, obećaj da ćeš ostati daleko od ElKajona. Si, senjor! On je izvede iz kuće. Medlin je čula kako konj frkće i gricka uzde. Kauboj je govorio ispod glasa, mogla je uhvatiti samo nekoliko reči: stremeni . . . čekaj . . . izvan grada . . . brdo . . . staza . . . sad odjaši. Nastala je tišina koju je prekinuo topot potkova i škripnje šljunka. Tada Medlin ugleda velikog, tamnog konja kako je jurio u mrklu noć. Na vetru zalepršaju šal i kosa, a u sedlu se ocrtavao mali lik. Tamni obrisi konja još su se videli u slabom svetlu svetiljaka. U njegovom trku beše nečeg divnog, nečeg divljeg. Kauboj se smesta opet pojavio na vratima: Gospođice Hemond, mislim da trebate kidati odavde. Bilo je tu svašta. A dolazi i neki voz. Ona požuri van ne usuđujući se skrenuti pogled. Njen je vodič brzo koračao. Morala je gotovo trčati da bi s njime održala korak. Mnoge uzbudljive misli salereše je. Činjenica da ćutljiv div, kojemu samo mamuze zveckaju, ukočeno Knjižnica Tlna UJevlć korača pokraj nje neobično je se dojmila. Neobičan je taj., hladan i ugodan dah vetra i sjaj zvezda. Da li je to samo njena uzbuđena mašta, ili su se te blistave zvezde zaista otvarale i zatvarale? Počne je mučiti čudna, nestvarna misao: da je nekad davno, u nekom nestalom životu ona već videla » te zvezde. Noć je bila tamna, osim toga bledog sjaja, za koji je znala da će je uvek progoniti. Odjednom primeti da se nalaze izvan dohvata kuće, zato upita: Kuda me vodite? Do Florens Kingsli odgovori on. ko je ona? Mislim da je ona ovde najbolji prijatelj vašeg brata. Medlin je hodala još nekoliko trenutaka uporedo s kaubojem, a onda se zaustavi. Bilo je to i zato da dođe do daha i zbog straha koji joj je ponovo nadirao. Odjednom joj postane jasno kako joj njen odgoj baš ne pomaže u prilici kao što je ova. Primetivši da je zaostala, kauboj se vrati nekoliko koraka. A onda, zastavši pokraj nje, pričeka još uvek onako ćutljiv. Tako je tamno, tako pusto zapinjući reče ona. Kako da poverujem . . . Možete li mi jamčiti nečim da mi se neće ništa dogoditi ako pođem dalje? Ne mogu, gospođice Hemond, jedino jamstvo je vaše lice što sam ga malo pre video. SAČUVANA TAJNA Taj jedinstveni odgovor ohrabrio je Medlin da pođe dalje s kaubojem. ali, u tom času ona nije mislila o onom što je rekao. Svaki ljubazan odgovor bi je zadovoljio. Njegova ćutnja povećala je nervozu i prisilila je da da oduška svome strahu. Pa sve da i nije ništa odgovorio, pošla bi s njim dalje. Sama pomisao da se vrati na stanicu gde se kako je bila uverena dogodilo ubistvo ispunjala ju je grozom. Ne bi sebe nikako mogla prisiliti da se vrati do onih slabašnih svetala na ulici nije želela lutati okolo sama u tami. A kad je nastavila put u vetrovitu noć, bilo joj je veliko olakšanje što je on onako odgovorio i razmišljajući kako bi on trebao i dokazati svoje reči, tek tada poče shvatati njihovo dublje značenje. Sad se u njoj javio ponos, odjednom joj postane neugodno što uopšte razmišlja o takvom čoveku. ali, misli su slobodne, zaključi ona, ali uverila se da u njoj postoje i osećaji o kojima sve do ove noći nije ni sanjala. Iznenada se njen vodič zaustavi i pokuca na vrata niske kuće. Halo, ko je? upita dubok glas. Džin Stjuart odgovori kauboj pozovite Florens, brzo! Čula se buka koraka, kucanje po vratima i glasovi. Medlin je čula kako neka žena uzvikuje: Džin, ovde, dok je u gradu ples! Nešto se na ranču događa.

Blesnulo je svetlo i zasjalo kroz prozor. U sledećem času začuju se lagani koraci, vrata se otvore i na njima se pojavi žena sa svetiljkom u ruci: Džin! Da nije Al? Al je dobro prekine je kauboj. Medlin oseti kako je prožimaju dva osećaja: čuđenje zbog prizvuka zaprepaštenja i ljubavi u glasu žene, i osećaj neizmernog olakšanja što je sad na sigurnom kod prijatelja svoga brata. Ovo je Alova sestra, stigla je večernjim vozom rekao je kauboj. Slučajno sam bio na stanici, pa sam je doveo do vas. Medlin se pojavi iz tame. Ta, nije, nije to valjda Princeza Hemond! uzvikne Florens Kingsli. Gotovo je ispustila svetiljku i gledala više nego zapanjeno. Da, zaista sam to ja! odgovori Medlin. Voz mi je kasnio, a zbog nekog razloga Alfred me nije dočekao. Gospodin Stjuart je smatrao da je bolje ako me dovede k vama, nego da me otprati u hotel. Oh, tako mi je drago što sam vas upoznala odgovori Florens toplo. Uđite, molim vas! Tako sam iznenađena da sam sasvim zaboravila na pristojnost. Ali, eto, Al nije nikad ništa govorio o vašem dolasku. Sigurno još nije dobio moju poruku reče Medlin ulazeći. Kauboj, koji je ušao s njenom torbom, morao se sagnuti kad je ulazio kroz vrata, a kad je bio unutra, izgledalo je kao da je ispunio celu sobu. Florens postavi svetiljku na stol. Medlin ugleda mladu ženu nasmešena ljubazna lica, s obiljem svetle kose, koja joj se spustila preko jutarnjeg ogrtača. Ah, kako će se Al veseliti! klicala je Florens. ali, vi ste nasmrt bledi, sigurno ste umorni. Kako ste dugo čekali na stanici? Već pre nekoliko sati, baš sam se spremala na spavanje, čula sam kako voz ulazi. Stanica je u noći sasvim pusta. Da sam samo znala da ćete doći! Zaista, kako ste bledi! Da niste bolesni? Ah, samo sam malo umorna. Ovako daleko putovati železnicom teže je nego što sam zamišljala. Da, nakon dolaska dugo sam čekala na stanici. Ipak, ne bih mogla reći da mi je bilo dosadno! Florens Kinglev dugim pogledom promotri Medlinino lice, zatim se pažljivo zagleda u ćutljivog Stjuarta i tiho zatvori vrata što su vodila u drugu sobu. Gospođice Hemond, što se dogodilo? upita tišim glasom. Bolje da zaboravim sve ono što se dogodilo odgovori Medlin. ali, reći ću Alfredu kako bi mi bilo draže da sam susrela kakva Apača nego kauboja. Molim vas, ne kažite to Alu uzvikne Florens. Zatim uhvati Stjuarta i povuče ga sasvim k svetlu. Džin, vi ste pijani! Bio sam dobro pijan odgovori on spuštene glave. Oh, što ste to, zaboga, učinili? Ali, ništa, Flo samo sam . . . Ne trebam znati, Džin, zar se nećete nikad naučiti pristojnosti? Zar nikad nećete prestati piti? Izgubićete sve prijatelje. Svenson vam je toliko sklon. Al je vaš najbolji prijatelj. Moli i ja smo vas zagovarale, a sad ste učinili, sam Bog zna, što! Zašto žene nose koprenu? progunđa on. Prepoznao bih je ida je nije imala. I ne biste je bili izvrgli tome. Ali, to biste učinili svakoj drugoj devojci koja bi vam se našla na putu. Džin, vi ste nepopravljivi. Sad odlazite odavde i ne vraćajte se nikad više. Flo! preklinjao je on. Ja to ozbiljno mislim. Onda ću se sutra vratiti po svoj lek. Usudite se! povikala je ona. Stjuart je izašao i zatvorio vrata. Gospođice Hemond, vi . . . vi . . . ne možete oceniti koliko me to žalosti reče Florens. Sto ćete misliti o nama! Kako je nezgodno što se sve to dogodilo odmah u početku. Sad možda nećete imati hrabrosti da ostanete. Oh, poznajem više nego jednu devojku s našeg Istoka, koja će otići kući a da nas ovde nikada nije pravo upoznala. Gospođice Hemond, Džin Stjuart je pravi Sotona kad se napije. ali, što god je učinio, znam da vam nije hteo naneti sramotu. A sada više ne mislite na noćašnje događaje. Podigla je svetiljku i povela Medlin u sobicu. To je, eto, Zapad nastavila je sa smeškom pokazujući oskudni nameštaj. Ali, odmoriti se možete. I osećajte se sigurni. Dopuštate mi da vam pomognem kod svlačenja? Hvala, vrlo ste ljubazni, ali mogu i sama odgovorila je Medlin. Onda, laku noć! Što se pre udaljim, pre ćete na počinak. Najbolje, zaboravite sve što se dogodilo i pomislite kakvo ćete krasno iznenađenje sutra prirediti svom bratu. Izašla je iz sobe i tiho zatvorila vrata za sobom. Kad je Medlin odložila svoj sat na stolić, primetila je da su prošla dva sata. Vreme otkako je sišla s voza

činilo joj se dugo. Kad je ugasila svetiljku i umorno se uvukla u krevet, znala je što znači biti do temelja iscrpljen. Od umora nije mogla ni prstom maknuti. ali, mozak joj je grozničavo radio. Isprava je sve bilo nejasno, proživela je hiljadu različitih osećaja koji su bili čak bez ikakve logične veze. Najpre tutnjava voza, osećaj napuštenosti, pa udaranje potkova, slika bratova lica, kako ga je poslednji put videla pre pet godina, dugi red slabašnih svetala, zveckanje srebrnih mamuza, noć, vetar, tama, zvezde. Zatim, uspavana stanica. Meksikanac, ogrnut pončom, prazna soba, žmirkanje slabog svetla na trgu, udaranje nogu plesača, njihov razuzdan smeh i neskladna muzika, i vrata koja su se širom otvorila kad se pojavio kauboj. Nije se sećala kako je izgledao, niti što je radio. Odmah zatim videla je kako se vragoljasto hladno cereka, a zatim zapada u bes, njegova snaga, izgled, čitava pojava,bili su nejasni poput nabačenih slika nekog sna. U nizu misli blesnula je i slika bledog lica padra i oživela isto ono mučno, maglovito i teško duševno stanje koje ju je obuzelo nakon onog poslednjeg hica iz pištolja, koji joj je prodrmao živce. To je iščezlo, a zatim su se jasno i živo isprečila sećanja na sve što se posle dogodilo: strani glasovi, koji su odavali bes, prigušen prasak, samrtnički hropac i prodoran krik žene. Videla je devojčine velike, prestrašene oči, divlji beg velika konja u crnu noć, izazovnu pojavu ćutljivog kauboja, i sjaj zvezda koje kao da su sve to gledale bez ikakve samilosti. Bujica tih sećanja uvek se iznova slevala na nju, ali je postupno gubila svoju moć i bledela je. Teskoba je iščezavala, osećala se lakšom. Kako je crno u sobi, jednako s otvorenim i zatvorenim očima. A tom tišinom kao da je ona sva obavijena. Niotkud zvuka. Ona je u svetu drugačijem od onoga, koji je dosad poznavala. Pomisli na tu svetlokosu Florens i na Alfreda, i razmišljajući o njima, usne. Kad se probudila, soba je bila sva sjajna od sunca. Hladna struja oko kreveta prisili je da stavi ruke pod pokrivač. Lenjo i pospano posmatrala je prljave zidove male sobice, tek joj tada probije u svest gde se nalazi i kako je ovamo dospela. Da je doživela teški duševni potres, znala je po osećaju odvratnosti što ju je svu obuzeo. Zatvorila je oči nastojeći tako izbrisati to sećanje. Činilo joj se da se nečim okužila. Odjednom postane svesna činjenice koja joj se već prošle noći bila nametnula da postoje u njoj osećaji koji su joj dosad bili strani. Nije ih ni pokušavala raščlaniti, uspela je pribrati se, kad se potpuno obukla, već je izgledala sasvim mirna. Jedva se i sećala vremena kad je počela smatrati potrebnim da svoje osećaje svladava. U njenu životu nije bilo kušnji, uzbuđenja, neprilika. Za nju je sve bilo naručeno: mir, luksuz, sjaj, raznolikost, ali uvek sve isto. Nije se začudila što je već kasno i upravo se htela propitati za brata, kad je zaustavi neki glas. Prepoznala je glas gospođice Kingsli, koja je s nekim vani razgovarala. Imao je prizvuk oštrine koju pre nije zapažala. Dakle, vratili ste se ipak. Ne izgledate mi jutros baš naročito ponosno, Džin Stjuart izgledate kao kojot. Dobro, Flo, neka sam i kojot, ipak se neću podmuklo šuljati. Pa zašto ste došli? upitala je. Rekao sam, da ću doći po svoj lek. Znači li to, da nećete bežati pred Alfredom Hemondom? Džin, u vas je lubanja tvrda nego u stare krave. Al neće nikad saznati što ste napravili njegovoj sestri, ako mu to sami ne kažete. A ako to učinite, ubiće vas. Ona vas neće odati, divno je ona biće. Eto, prošle je noći bila tako bleda, mislila sam da će mi se srušiti do nogu, pa ipak nije ni zucnula. Žena sam, Džin Stjuart, i kad i ne bih osećala kao gospođica Hemond, mogu zamisliti kakva je to za nju strahovita muka bila. Ta ona je jedna od najlepših, najtraženijih i najotmenijih ženaNju Jorka. Čitavo jato milijunaša, lordova i vojvoda obleće oko nje. Kakvo je to strašno iskušenje moralo biti za takvu ženu da je celiva pijani gonič stoke. Flo, nisam baš tako na nju navalio mučno procijedi Stjuart. Bilo je, dakle, još i gore? upita ona oštro. Okladio sam se da ću se oženiti prvom devojkom koja dođe u grad. Onako pijan stao sam na stražu. Kad je ona naišla, eto, doveo sam padra Marcosa i pokušao je prisiliti da se venča

sa mnom. Oh, Gospode proštenje Florens. Dakle gore, još gore, nego što sam se bojala. Džin, Al će vas ubiti. Bilo bi to sasvim pravo prezirno odvrati kauboj. Svakako, Džin Stjuart odvrati Florens. Ali, ne budite budala. U njenu se glasu osećao prizvuk molbe. Otiđite odavde, Džin. Pridružite se buntovnicima iza granice, uvek ste se time grozili. U svakom slučaju ne smete ostati ovde, ne smete razbesnjeti Ala. On bi vas ubio, kao što biste i vi ubili svakoga ko bi uvredio vašu sestru. Ne pravite Alu neprilika. To bi samo njoj zadalo mnogo jada. Te mudre reči snažno su delovale na Medlinu. Bilo joj je neprilično što je čula ono što nije bilo namenjeno njenim ušima. Pokušavala je ne slušati, ali nije joj uspevalo. Flo, vi ne uviđate da su to muška posla odgovori kauboj mirno. Ostaću i uzeti mirno svoj lek. Džin, mogla bih vas dobro izgrditi, i vas i svakog takvog kaubojskog tvrdoglavca. Slušajte! Moj šurjak Džek načuo je nešto od onoga što sam vam prošle noći rekla. On vas ne voli. Bojim se da će sve reći Alu. Za ime Božje, čoveče, pođite dole u grad i začepite mu gubicu, ućutkajte ga, a i sebe takođe. Zatim je Medlin čula kako je ušla u kuću, zakucala na njena vrata i tiho upitala: Gospođice Hemond, jeste li budni? Budna sam i obučena, gospođice Kingsli, uđite samo! Oh, vi ste se odmorili. Izgledate sasvim drugačije. Zaista mi je drago. Molim vas, dođite sa mnom. Doručkovaćemo, a onda možete svakog časa očekivati svog brata. Pričekajte, molim vas! Čula sam vaš razgovor s gospodinom Stjuartom. Nije se moglo izbeći. Ipak, drago mi je! Moram ga videti. Hoćete li ga pozvati da dođe u dnevnu sobu? Da brzo odgovori Florens i kad se na vratima okrenula, dobaci Medlin značajan ženski pogled: Naterajte ga da drži jezik za zubima. Ispred ulaznih vrata začuše se polagani, oklevajući koraci, nakon male stanke vrata se otvore. U sjaju sunčanih zraka Stjuart je stajao gologlav. Medlin se s izvesnom grozom seti visoke pojave u izvezenom prsluku od jelenje kože, s velikim crvenim rupcem, sjajnim, kožnim manšetama i širokim pojasom sa srebrnom kopčom. Odmeri ga brzim pogledom. Ali, sada joj se njegovo lice učini nepoznato. Blizina toga čoveka izazva u njoj pravu uzbunu. Nešto se u njoj, onaj neispitani deo njene prirode uzbudi na pogled tog sjajnog, tamnoputog varvara. Gospodine Stjuart, molim vas, hoćete li ući načas? upita ga nakon duže stanke. Mislim da neću, reče on. Iz njegovog potištenog glasa moglo se razabrati da mu je neugodno ulaziti u sobu, da mu nije do toga ili pak da mu je i previše. Medlin pođe prema vratima. Lice muškarca bilo je tvrdo, a istovremeno žalosno. To je dirne. Neću pričati bratu o vašoj vašoj neotesanosti prema meni rekla je. Nije mogla iz glasa odstraniti hladnoću, nije mogla govoriti bez oholosti i nepristupačnosti svoje klase. Ipak, kad je progovorila, činilo se da će ljubaznost i samilost provaliti na njene usne pa makar i protiv njene volje. Nastojaću zaboraviti ono što ste mi učinili, niste bili pri sebi i ne želim nesuglasice između vas i Alfreda. Mogu li se pouzdati u vas da ćete ćutati, i vi i onaj sveštenik. Sigurno znate i to da je prošle noći ubijen ili ranjen neki čovek. Hoću zaboraviti tu strahotu, ne bih htela da se pročuje kako sam ja . . . Grizer nije umro prekine je Stjuart. Greazer Meksikanac ili Amerikanac koji govori španski. ¦:¦ : Oh, onda ipak nije tako strašno. Drago mi je zbog vaše prijateljice one male Meksikanke. Tamno rumenilo polako se preli preko njegova lica, mučno je bilo videti taj njegov stid. Medlin pomisli kako i nije sasvim pokvaren, iako je prava pravcata prostačina. Na njemu se videla tolika promena, i ona nije mogla da mu se ne nasmeje. Nadam se da mi ubuduće nećete praviti slične neprilike, zar ne? Njegov je promukli odgovor bio nerazumljiv, ali dovoljno je bilo videti izražaj njegovog lica da bi se uočilo njegovu uzbuđenost i zahvalnost. Medlin pođe nazad u svoju sobu. Malo zatim Florens dođe po nju, i one su sele doručkovati. Utisak što ga je bratova prijateljica učinila na Medlin Hemond još se više pojača na jutarnjem svetlu. Ona oseti zdravu, iskrenu, blagu narav. Svidelo joj se južnjačko zatezanje u govoru. Nije mogla oceniti da li je Florens

Kingsli lepa, napadna ili neobična. Njena je zagasita put, kakva se stiče na vazduhu, bila ozarena mladenačkim sjajem, dok joj crte lica nisu imale onu mekoću kao žene s američkog Istoka. Oči su joj bile svetlosive, poput kristala, oštre, gotovo prodorne, a kosa krasna, sjajna i valovita. Florencina sestra bila je starija od nje, debela žena, stroga lica i mirnih očiju. Sestre su svojoj gošći pružile jednostavno gostoprimstvo, ali nisu se zbog toga ispričavale. Zaista, Medlin je osećala kako je njihova jednostavnost smiruje. Bila je sita respekta, bolesna od obožavanja, umorna od laskanja. Godila joj je spoznaja da bi te žene sa Zapada svakog drugog posetitelja jednako tako primile. Bile su drage, ljubazne. Ono što je Medlin isprva smatrala nedostatkom izražajnosti ili životne snage, posle se uverila da je bila samo prirodna povučenost žena koje nisu provodile površan život. Florens je bila živahna i otvorena, njena sestra starinska i prilično nesklona razgovoru. Medlin pomisli kako bi bilo dobro biti u blizini tih žena u slučaju bolesti ili neprilika. Znate li jahati? zapita je Florens. To pitanje čovek sa Zapada uvek postavlja ljudima s Istoka. Mislim, znate li jahati u muškom sedlu? Oh, to je krasno. Izgledate mi dovoljno jaki da upravljate konjem. Imamo nekoliko krasnih konja ovde. Verujem da ćemo, kad dođe Al, poći na ranč Bila Svensona. Moraćemo ići, želeli to ili ne, jer čim Bili sazna da ste ovde, on će nas jednostavno sve pokupiti. Zavolećete starog Bila. Njegov je ranč gotovo propao, ali su zato krasna brda oko njega i jahanje po tim brdima. Lovićemo i verati se, a najviše od svega jahati. Volim konje, volim udar vetra u lice i široka prostranstva nad kojima se uzvisuju brda. Vi trebate dobiti najboljeg konja na ranču, a to opet znači svađu između Ala i Bila i svih kauboja. Ne slažemo se u oceni konja, osim u slučaju Stjuartovog sivca. Zar gospodin Stjuart ima najboljeg konja u ovom kraju? zapita Medlin. Opet je osetila neobjašnjivo uzbuđenje pri pomisli na divlji galop Stjuartovog velikog, tamnog hata i njegove jahačice. Jest, i to je zapravo sve što poseduje odgovori Florens. Džin ne ume sačuvati ni novčića. ali, tog konja neizmerno voli i naziva ga . . . Oštar udarac o vrata salona prekine tog časa razgovor. Florencina sestra pođe otvoriti. Ubrzo se vrati i reče: To je Džin. Lunjao je oko prednje verande i sad je pokucao i javlja da dolazi brat gospođice Hemond. Florens, a za njom i Medlin požure u salon. Vrata su ostala otvorena i kroz njih se video Stjuart kako sedi na ulaznim stepenicama verande. Dole sa ceste dopirao je topot konja. Medlin se nagne iza Florencinih ramena i ugleda kako se približava oblak prašine, ipak ona razazna konje i jahače. Obli je val topline i tihog veselja, te u njoj oživi sva nekadašnja ljubav za brata. Kako izgleda nakon tolikih godina? Džin, je li Džek držao jezik za zubima? pitala je Florens, i ponovo je Medlin osetila oštar prizvuk u devojčinu glasu. Nije odgovorio je Stjuart. Džin, nećete valja dopustiti da bude tučnjave. Ala se može suzdržati, ali, Džek vas mrzi i sigurno je okupio oko sebe svoje prijatelje. Neće biti nikakve tučnjave. Džin, pamet u glavu sada dodala je Florens, zatim se okrenula i ljubazno povukla Medlinu nazad u salon. Medlinin se osećaj topline pretvori u osećaj potištenosti. Zar će sad videti brata kako se ponaša divlje i neobuzdano poput tih kauboja? Topot se zaustavi pred vratima. Pogledavši van, Medlin ugleda stado prašnih, žilavih konja koji su udarali kopitima o šljunak, i mahali svojim dugim glavama. Brzim pogledom prođe po gipkim jahačima, nastojeći među njima izdvojiti svog brata. Ali, ne uspe joj: Uvek bi joj pogled zapeo o istu grubu odeću i tvrd izgled, koji je karakterizirao kauboja Stjuarta. Tada jedan jahač baci svoje uzde, skoči iz sedla i pretrči ulazne stepenice. Florens se sukobi s njim na vratima. Halo, Flo, gde je ona? poviče nestrpljivo. Uz to pogleda iznad njenih ramena da bi otkrio Medlinu. Jednim skokom se nađe pokraj nje. Ona jedva prepozna visoku pojavu i bronzano lice, ali topli sjaj njegovih modrih očiju bio joj je toliko blizak. On je odmah prepoznao sestru, kako se činilo. Isprekidanom dobrodošlicom zagrli je obema rukama, zatim je

odmakne od sebe i ispitujući se zagleda u nju. ali, seko započe on, kad se Florens naglo okrene od vrata i prekine ga: A, dobro bi bilo, čini se, da zaustaviš ovu gužvu vani. On je iznenađeno pogleda, a zatim, kad je čuo buku s ulice, naglo ispusti Medlinu i reče: Tako mi Boga, Flo, zaboravio sam. Trebam svršiti jedan mali posao. Zadrži moju sestru ovde unutra, molim te, i ne uznemiruj se ništa. pođe prema ulaznim vratima i dovikne svojim ljudima: Zatvori labrnju, Džek, i ti, Blejz! Nisam baš želeo da vi, momci, dolazite ovamo. Ali, kad ste već tu, budite mirni. To je moja stvar. Nato se okrene Stjuartu, koji je sedeo na ogradi. Halo, Stjuararte poviče. Bio je to pozdrav, ali u glasu je bilo nešto što je uznemirilo Medlin. Stjuart se ležerno digne i isto tako ležerno pođe do vrata. Halo, Hemond razvuče ovaj. Opet si bio pijan prošle noći? Pa, ako baš želiš znati, i ako misliš da možeš u to zabosti svoj nos, da, dobro sam se nakresao odvrati Stjuart. Te su hladnokrvne reči bile dokaz da se kauboj zna svladavati i da vlada situacijom. Nije to bio popustljiv razgovor, a posle toga razgovora nije bilo mesta neumesnom ispitivanju. Nastala je kratka stanka. Dođavola, Stjuarte započe njegov sagovornik evo kakva je situacija. Po celom se gradu govori da si prošle noći susreo moju sestru na stanici i da si je uvredio. Džek je to saznao i ovi drugi momci, ali to je samo moja stvar. Znaj, ja ih nisam doveo ovamo. Pa neka se uvere da kaniš udariti boljim putem, inače, Džin, znao si kojekako vrludati pijanke i drugo. Sve se više srozavaš. ali, Bili misli, a i ja takođe, da si još uvek pošten. Nikad te nismo smatrali lažovom. Dakle, šta imaš da kažeš? Niko me ne smatra lažovom? razvlačio je Stjuart.Ne. Drago mi je da to čujem. Vidiš, Al, bio sam dodbrano pijan prošle noći, ali uz sve to nisam zaboravio ni najmanju sitnicu. Tako sam rekao i Petu Hejvu kad me jutros radoznalo ispitivao, a to za mene znači biti uljudan s Petom. Dakle, našao sam gospođicu Hemond samu na stanici. Čekala je. Nosila je koprenu ali sam je, naravno, ocenio kao damu. Kad sad o tom razmišljam, držim da je gospođica Hemond morala moje udvaranje smatrati prilično neobičnim. Kod tih reči, Medlin, pokoravajući se nekom neodređenom nagonu, zaobiđe Florens i izađe na vrata. Sombrerosi polete s glava, tako da su mršavi konji počeli poskakivati. Gospodo otpoče Medlin pomalo bez daha, a što ju je pritom oblilo crvenilo, to, dakako, nije nimalo pridonelo da se primiri. Meni su zapadni običaji potpuno novi, ali, čini mi se da ste svi pod dojmom nekog nesporazuma koji, zbog pravednosti prema gospodinu Stjuartu, moram objasniti: Zaista je bio ponešto žestok i neobičan kad me susreo. ali, sad uviđam da se to može pripisati njegovoj želji za udvaranjem. Bio je ponešto nagao i sentimentalan u nameri da me zaštiti i nije mi bilo potpuno jasno nudi li mi svoju zaštitu samo za prošlu noć ili zauvek. Srećom, mogu reći da me nije povredio nijednom nečasnom rečju. U potpunoj sigurnosti dopratio me do kuće gospođice Kingsli. BRAT I SESTRA Tada se Medlin vrati u salon s bratom kog je jedva prepoznala. Princezo! uzvikne on. Kad pomislim da si ti ovde! Njenim žilama ponovo prostruji val topline. Setila se kako je to ime odmila, kojim ju je brat nazvao, zvučalo uvek s njegovih usana. Alfrede! Njegova radost što je opet vidi i nezadovoljstvo što je nije dočekao da joj poželi dobrodošlicu, nisu joj se činili spomena vredni koliko način na koji ju je privinuo uz se. Tako ju je grlio onog dana kad je zauvek ostavljao dom, a ona to nije zaboravila. Ali, sad je bio velik i jak, toliko prašan, stran, drugačiji i snažniji, da joj se činio drugim čovekom. Dapače, u glavi joj se zametnula smešna misao, da je to neki drugi kauboj hoće zastrašiti. Samo ovaj put taj kauboj bio je njen brat. Draga moja devojčice rekao je Alfred mirnije, kad ju je ispustio iz zagrljaja ti se uopšte nisi promenila, osim što si postala lepša. Ali, sada si žena i opravdala si ime koje sam ti dao. Bože, kako mi tvoj lik dočarava sliku našeg doma! Čini mi se da je prošlo sto godina otkad sam otišao. Nedostajala si mi više od svih ostalih. Medlini se činilo da je svaka njegova reč sve više podseća na njega. Toliko ju je iznenadila njegova promena da

gotovo nije mogla verovati svojim očima. Videla je suncem opaljena čoveka, jakih čeljusti, orlovskog pogleda, očeličenog, čoveka što se tu uspravio u svoj svojoj visini, opasanog pojasom kao i ostali kauboji, u čizmama i mamuzama. Nešto tvrdo poput čelika izbijalo je iz njegova lica, odzvanjalo u njegovim rečima. Činilo joj se da je samo u trenucima kad bi mu se lice ublažilo i umekšalo, mogla u njemu naći sličnosti s licem iz njena sećanja. Tek način, zvuk njegova glasa i njegove osobitosti u govoru, uverile su je da je to zaista Alfred. Ona se bila oprostila s raskalašenim, osramoćenim i razbaštinjenim dečakom. Dobro se sećala lepog, bledog, bezizražajnog lica, s bezbrižnim osmehom i s večnom cigaretom u ustima. Godine su prošle i sad ga vidi kao zrela muškarca. Zapad je od njega stvorio čoveka. Medlin Hemond obuzme snažna, oduševljena radost, a mržnja, koju je bila iznenada osetila prema Zapadu, nestane. Majestv, hvala ti što si došla! Potresen sam! Kako ti je to uopšte uspelo? ali, to sad nije važno. Pričaj mi o bratu! I Medlin mu je pričala o bratu i o sestri Helen. On ju je obasuo pitanjima. Pričala mu je o majci, o tetki Grejs, koja je umrla pre godinu dana. O njegovim starim prijateljima, koji su se poženili, raspršili po svetu, nestali. ali, nije mu pričala o ocu jer je nije ni pitao. Iznenada je to unakrsno ispitivanje prestalo. On zastane, ćutio je trenutak, a zatim briznuo u plač. Učinilo joj se to kao provala dugo suzdržavane gorčine. Bolelo ju je što ga takvog gleda, a još više što ga čuje. U tim trenucima oseti kako mu je bliža nego ikada pre. Otac i majka jesu li ispravno postupili s njim? Srce joj je lupalo, nije govorila, poljubila ga je, a to je kod nje bio izraz nesvakidašnjih osećaja. Kad se opet smirio, nije govorio o svojoj slabosti, a nije ni ona. Ipak, taj se prizor usadio duboko u srce Medlin Hemond. Otkrio joj je što je brat izgubio, a što stekao. Alfrede, zašto nisi odgovarao na moja poslednja pisma? upita ga Medlin. dve godine nisam ništa o tebi čula. Zar tako dugo? Kako vreme leti! Eto, imao sam teških neprilika upravo u vreme kad je stiglo tvoje poslednje pismo. Svakako sam nameravao pisati, a ipak nisam. Neprilika? Pričaj! Princezo, neka te ne tište moje brige. Želim da ti bora vak ovde bude ugodan, a ne da te muče moje nevolje. Molim te, kaži mi sve! Sumnjala sam da nešto nije u redu. Zbog toga sam i odlučila doći. Dobro, kad baš hoćeš znati započne, Medlini se uči ni da je rado prihvatio tu priliku da si olakša dušu. ) Sećaš li se mog malog ranča i da sam neko vreme bio i| uspešan u uzgoju stoke? Pisao sam ti o svemu tome. Princezo, kuda god se okreneš, neprijatelja ćeš lako steći. Tako i sam ih i ja nekoliko sebi na vrat naprtio. Među ostalima i ne|| kakva stočara, imenom Vard otišao je odavde, između nas su iskrsle nesuglasice zbog stoke. To me bacilo unazad. i Pet Hejv, ovdašnji šerif, oružje je u rukama onih koji hoće I nauditi mom poslu. On baš nije osobit farmer, ali ima uticaja u Santa Feu, El Pasu i Daglasu. Postao mi je neprijatelj, iako mu nikad ništa nažao nisam učinio. Mrzi Džina ij Stjuarta, a jednom sam mu prilikom pomrsio račune, kad ga je hteo strpati u zatvor. Pravi razlog njegove mržnje prema meni je Florens, zaljubljen je u nju, a ona će se udati za mene. Alfrede! Šta je, Princezo? Zar ti se Florens nije svidela? pogleda je on prodorno. Pa jest, zaista. Sviđa mi se. ali, nisam je dovodila u vezu s tobom. Veoma sam iznenađena. Alfrede, je li iz dobre porodice? Ima li uticajnih veza? Florens je kći jednostavnih ljudi. Rodila se u Kentakiju, a odrasla je u Teksasu. Moja aristokratska i bogata porodica prezirno bi je odbacila. Ta Alfrede, ti si još uvek jedan Hemond reče Medlin uzdignute glave. Alfred se nasmeje. Nećemo se svađati, Princezo. Poznajem te! Uprkos svom ponosu, imaš dobro srce. Nakon mesec dana, zavolećeš Florens Kingsli. Hoću da znaš: zahvaljujući njoj opet sam postao pošten čovek. ali, da nastavim svoju priču. Tu je i neki Don Karlos, meksički farmer, i to je moj ljuti neprijatelj. Zbog mene se sukobio s Bilom Svensonom i drugim farmerima. Usput rečeno, Svenson je moj veliki prijatelj i jedan od najboljih ljudi na svetu. Zadužio sam se kod Don Karlosa pre nego sam znao

kakva je to hulja od čoveka. U prvo vreme, kad sam stigao na Zapad, lepe sam novce prokockao, a dokrajčilo me nerazumno trgovanje stokom. Don Karlos je podmuklica, Grizer, koji dobro pozna ovaj kraj, vlasnik je potoka, a uz to je veliki lupež. Izigrao me. I tako sam spao na prosjački štap. Formalno sam još uvek vlasnik ranča, ali samo do sudskog postupka u Santa Feu. Sada upravljam s nekoliko stotina grla stoke na Svensonovoj farmi, njegov sam nadzornik. Nadzornik? upita Medlin. Ja sam, zapravo, šef Svensonovih kauboja i vrlo sam zadovoljan svojim poslom. Medlin oseti kako je nešto guši. Stajalo ju je dosta napora da zadrži vanjsku mirnoću. Uskoro je postala svesna kako u nju nadiru novi, zbunjujući osećaji, i kako je u svom dotadašnjem životu bila gluva i slepa za svako uzbuđenje duha. Zar se tvoje imanje ne bi moglo otkupiti? upita ona. Koliko zapravo duguješ? S deset hiljada dolara otkupio bih ga i mogao nanovo započeti. Ali, Princezo, u ovoj zemlji to je prilična gomila novca i nikako je nisam mogao namaknuti. Svenson je u još goroj situaciji od mene. Medlin priđe Alfredu i stavi mu ruke na ramena. Ne smemo imati dugova! On se zagleda u nju kao da su ga njene reči podsetile na nešto davno zaboravljeno. Onda se nasmeši: Kako si ponosna! Gotovo sam zaboravio ko je moja lepa sestra, Majestv, nećeš valjda tražiti od mene da uzmem tvoj novac? Hoću! A ja ga neću uzeti. Nikad to nisam učinio, ni kad smo bili u koledžu, kad sam još bio neiskvaren kao dete. Slušaj, Alfrede nastavi ona ozbiljno ovo je nešto sasvim drugo. Tada sam imala samo džeparac. Nije bilo načina da te obavestim, nakon što sam ti poslednji put pisala, kako sam dobila nasledstvo tetke Grejs. Bilo je . . . ali, to nije važno. Nisam mogla potrošiti ni polovicu prihoda. To pripada meni. Nije to očev novac. Učinićeš me vrlo sretnom, Alfrede, ako prihvatiš. Tako sam tako sam iznenađena tvojom promenom. I tako srećna! ali, moraš se odsad držati pravog puta. Šta je za mene deset hiljada dolara? Katkad potrošim to u jednom mesecu. Rastrošna sam. Ako mi dopustiš da ti pomognem, biće to za oboje dobro. Molim te, Alfrede! On je poljubi, bio je očito iznenađen njenom ozbiljnošću. Medlin je i sama bila iznenađena. Kad je jednom započela, reči su same od sebe dalje tekle. Uvek si mi bila najbolji prijatelj, Princezo! Ako zaista hoćeš, ako mi zaista želiš pomoći, niko sretniji od mene. Biće divno. Florens će podivljati od sreće, a onaj Grizer me neće više ucenjivati. Princezo, ionako će se pre ili posle kakav tip pun zvučnih titula domoći tvog novca. Bolje da ja nešto uštinem pre nego njemu dopadne šaka doda on šaljivo. Šta ti znaš o meni? dobaci ona olako. Više nego što misliš. Iako živimo ovde na Divljem zapadu, pokoja novost dopre i do nas. Svi već znaju za Englsberija. A onaj vojvoda Dago, koji je za tobom jurio preko čitave Evrope, pa lord Kestlton, koji izgleda ima najviše šanse. Šta kažeš na to, Majestv? Medlin primeti prizvuk prezira u njegovu glasu i blesak pitanja u pogledu. Ona se zamisli. Bila je zaboravila Kestltona,Nju Jork, društvo. Alfrede započne ozbiljno ne verujem da će ijedan tip sa zvučnim titulama kako si se ti otmeno izrazio potrošiti moj novac. Ne tiče me se to. Tičeš me se samo ti! poviče on žestoko i zagrli je tako divlje da se prepala. Bio je bled, a oči su mu gorele. Ti si tako krasna, divna. ljudi su te nazivali „američkom lepoticom“, ali ti si više od toga. Ti si američka devojka. Princezo, udaj se za onoga koga zavoliš, a voli samo Amerikanca. Ne vraćaj se u Evropu, dok nisi upoznala muškarce, prave muškarce svoje rođene zemlje. Alfrede, bojim se da u internacionalnim brakovima nema pravih muškaraca, ni prave ljubavi za američke devojke. Helen to zna. Takav će biti njen izbor. Biće nesrećna ako pođe za Englsberia. Pa neka odvrati njen brat. Helen je ionako uvek težila za sjajem, obožavanjem, slavom. Stavio bih ruku u vatru, da na Englsberiu ne vidi drugo do zlato i odličja na njegovim grudima. Njoj je samo do novca. Alfrede, kaži mi, kako si ovde u ovoj daljini dočuo toliko toga o meni? Veruj mi, vrlo me iznenadilo, da me gospođica Kingsli zna pod imenom Princeza Hemond. Verujem da te

iznenadilo reče on smejući se. Pričao sam Florensi o tebi i dao joj tvoju sliku. Žena je pa nije čudo što je naokolo pokazivala tvoju sliku i brbljala o tebi. Zaljubila se u tebe. A onda, moja draga sestro, katkad i do nas stignu novine, a mi smo ljudi pismeni, a i gledati znamo. Tebi možda nije poznato da si ti i tvoji prijatelji predmet živog interesa u Sjedinjenim Državama, a naročito ovde na Zapadu. Novine pune svoje stupce pričama o vama, pa čak i o onom što niste nikada učinili. Taj gospodin Stjuart je takođe bio upućen. Rekao mi je: „Da niste možda Princeza Hemond? Ne osvrći se na njegovu drskost uzvikne Alfred, a zatim se opet nasmeje. Džin nije loš, samo ga treba upoznati. Da samo znaš šta je učinio. Ovde kod Florens primetio je jednu od tvojih novinskih fotografija znaš onu iz Tajmsa, uzeo je i iako je Florens tražila da je vrati, nikad to nije učinio. Na slici si u jahaćem odelu s nagrađenim konjem Vajt Stockingsom, sećaš se? Snimljena u Nevportu. Dakle, Stjuart je obesio sliku u svojoj kućici i svog divnog konja nazvao „Princeza“. Svi kauboji su to znali. Hteli su videti sliku i nemilosrdno su ga zafrkavali. On nije mario. Jednog sam dana slučajno svratio kod njega i našao ga kako se upravo oporavlja od jedne od onih njegovih divnih pijanki. primetivši sliku, rekao sam: „Gene, da moja sestra zna kakva si ti prokleta ispičutura, ne bi bila osobito oduševljena što njena slika visi u tvojoj sobi.“ Princezo, on čitav mesec nije okusio ni kap alkohola, a kad se ponovo naljoskao, skinuo je sliku i nikadje više nije obesio. Medlin se smeškala bratovu raspoloženju, ali nije odgovorila. Jednostavno se nije mogla priviknuti na taj čudan, slobodan način mišljenja na Divljem zapadu. Brat se svojski trudio da ona ne uđe u neki nedostojan, pa makar i blistav brak, a s druge je strane dopuštao običnom kauboju da njenu sliku drži u svojoj sobi, dapače, govorio je o njoj i spominjao njeno ime držeći onom zvekanu predavanje o trezvenosti: Medlini je gotovo pozlilo od svega toga. Umirila ju je bratova detinja radost što, zahvaljujući njegovoj domišljatoj primedbi, Stjuart barem mesec dana nije pio. Sve to zajedno: Stjuartova drskost, familijarnost Florens Kingsli, koja se držala kao da su iz istog tanjira jele, pa ona smirenost i lakoća kojom ju je dočekala njena starija sestra, nju kojoj su na kraljevskim dvorima iskazivali počasti, pa onaj jedva zametljiv prizvuk prezira u Alfredovom glasu i njegovo veselo pričanje o njenoj slici i imenu Princeza, sve je to zajedno uvredilo ponos Medlin Hemond i delovalo je na nju kao hladan tuš. Ali, istovremeno je potaklo njemu inteligenciju, pobudilo znatiželju i učvrstilo je u odluci da malo bolje upozna taj čudni Zapad. Princezo, moram požuriti do utovarnog koloseka reče Alfred pogledavši je trebamo prekrcati tovar stoke na brod. Vratiću se do večere i dovesti Svensona sa sobom. Svideće ti se. Daj mi sad cedulju za tvoju prtljagu. Ona pođe u svoju malu spavaću sobu i izvadi iz torbice čitav niz ceduljica. Šest! Šest kofera! uzvikne on. ali, drago mi je što nameravaš duže ostati ovde. Ali, Princezo, baš će mi toliko vremena i trebati da te ponovo upoznam, a i tebi da stekneš nešto malo iskustva o životu ovde . . . Nadam se da si ponela jahaće odelo! Ako nisi, moraćeš nositi pantalone. E, to ćeš svakako morati, ako pođemo u brda. Ne, toga neće biti. Hoće, moraćeš, i Florens to kaže! To ćemo tek videti. Ne znam što je u koferima. Nikad ih sama ne spremam. A, dragi moj brate, za što mi onda služe služavke? Kako to da nisi i sada sa sobom povela služavku? Htela sam biti sama. Ali, ne brini se, moći ću i sama, ničije mi pomoći ne treba. Biće to sasvim dobro za mene. Ona ga otprati do vrata. Čupava li i prašnjava konja! A bogami i divljeg. Zar ga ostavljaš ovako nevezana? Pa, pobeći će ti. Naivna devojčice! Bićeš prava atrakcija, Princezo, naročito za kauboje. Oh, zar zaista? usiljeno upita ona. Neće ni tri dana proći i već će se potući zbog tebe. To me baš i zabrinjava. Kauboji se zatreskaju u ružnu, običnu ženu, u svaku dok je mlada. A zbog tebe, dobri Bože, zbog tebe će izgubiti glavu. Ti se valjda, šališ, Alfrede! Mislim da mi je dosta kauboja, a nisam ovde još ni dvadeset četiri

sata. Neka te ne zavaraju prvi dojmovi! I meni se to dogodilo kad sam došao ovamo. Doviđenja! Moram sad ići. Radije se odmori. Izgledaš umorno. Konj krene čim je Alfred stavio nogu u uzengiju, a kad se prebacio preko sedla, već je jurio. Medlin ga je zadovoljno posmatrala. Izgledao je kao da je srastao s konjem i sedlom. Tada Medlin sedne na verandu i sa zanimanjem počne posmatrati okolinu. Najbliže susedstvo nije se baš moglo nazvati privlačnim, ulica puna prašine, od koje je vetar stvarao prave male naslage. Sve su kuće uokolo bile niske, četvrtaste, ravnih krovova, izgrađene od nekog crvenog materijala. Ona se doseti, da bi taj građevni materijal mogao biti ćerpič, o kojem je čitala. Nije se videlo ni žive duše. Ulica kao da nije imala kraja, iako pruga kuća nije dopirala daleko. Jednom je čula udaljen topot konja i nekoliko puta zvižduk lokomotive. Ali, gde su brda, čudila se Medlin. Nakon nekog vremena primetila je iznad krovova kuća slabe, tamnomodre, ispresecane obrise. To ju je očaralo, prikovalo joj pogled. Poznavala je Adirondaks gorje, videla je Alpe s vrha Mon Blana i stajala pod velikom crnom senom snegom pokrivenih Himalaja. Ali, sve je to nije toliko privlačilo kao ove udaljene stene. Ta jedva primetna linija na horizontu, koja je oštro parala modro nebo, očarala ju je. „Planine koje mame“ seti se da ih je tako nazvala Florens Kingsli. Na nju su ostavljale utisak dalekih, nedostižnih planina koje bi se kad im se približiš, povukle, nestale kao fatamorgana. Medlin pođe u svoju sobu s namerom da se odmori, ali duboko zaspi. Probudi je Florencino kucanje i poziv. Gospođice Hemond, vaš brat se vratio sa Svensonom. Oh, pa ja sam spavala uzvikne Medlin. Ta skoro je šest sati. Zaista mi je drago. Bili ste umorni. Vazduh ovde umara strance. Dođite, hteli bismo da upoznate starog Bila. On sam sebe naziva poslednjim stočarom. Čitav je život živeo ovde u Teksasu. Medlin i Florens pođu na verandu. Alfred, koji je sedeo do vrata, skoči i reče: Halo, Princezo! Zagrlivši je jednom rukom, okrene se velikom muškarcu, čije se široko izbrazdano lice počelo mreškati i borati. Evo, da ti predstavim svog prijatelja Svensona. Bile, ovo je moja sestra, Princeza, o kojoj sam ti tako često pričao. Eh, eh, Al, ovo je najdivniji susret u mom životu zaori Svensonov glas. Pružio je svoju tešku ruku. Gospođice, gospođice Hemond! Vi osvežavate kao što kiša i cveće osveže starog, napuštenog stočara. Medlin ga pozdravi i jedva suzdrži krik boli, jer joj je gotovo smrvio ruku svojim gvozdenim prstima. Bio je star, potpuno bele kose, ogrubela lica, s izbrazdanim obrazima i sivih očiju gotovo potpuno skritih u borama. Ako je ta grimasa trebala biti smeh, onda je njegovo smejanje zaista bilo neobično. Odmah se uverila da se zaista smešio, jer mu se lice odjednom prestalo mreškati, bleska je nestalo i sad je bilo nalik grubo isklesanom kamenu. Tvrdoća, što ju je zapazila na Stjuartovom licu, bila je neizmerno pojačana u licu starog čoveka. Gospođice Hemond, teško poniženje za nas, da vam nismo bili pri ruci prilikom vašeg dolaska otpočne Svenson. Mi, Al i ja, navratili smo u poštanski ured i očitali im bukvicu. Vaš su brzojav morali doneti na ranč. Verovatno se niste baš najugodnije proveli prošle noći na železničkoj stanici. Isprva sam se prilično uznemirila, a možda i prestrašila odvrati Medlin. Eh, baš mi je drago, što vam mogu reći da u ovom kraju, osim vašeg brata, nema čoveka kog bih vam radije poslao u susret od Stjuarta. Zar zaista? Da, a pritom treba uzeti u obzir Džinovu slabu stranu. Uvek volim reći za sebe da sam poslednji Mohikanac među stočarima. Vidite, Stjuart nije rođen na Zapadu, ali je moj izabranik među kaubojima. Istina, mlad je ali poslednji od starog soja. Uveren sam, gospođice Hemond, da je on poslednji od slikovitih i viteških kauboja iz onih starih vremena, kauboja koji mogu dugo ustrajati u sedlu. ljudi imaju Stjuarta na zubu, a ja se samo zauzimam za njega jer su se mnogi na njega nepravedno okomili. Možda vam je prošle noći uterao strah u kosti, onako svežoj, tek prispeloj s Istoka. Medlini se svideo stari momak zbog odanosti kauboju, koji mu je očito bio drag, ali kako joj ništa prikladno nije

palo na pamet, ćutala je. Gospođice Hemond, stočarima su dani odbrojeni, a i kaubojima kakav je Džin Stjuart. Nema tu mesta za Džina. Da nije naišlo ovo moderno vreme, on bi se pojavljivao kao naoružan razbojnik, onakav kakve smo imali u Teksasu, kad sam sedamdesetih godina tamo imao farmu. Ali, sada nigde da se skrasi. Ni na jednom se poslu ne može održati, i pada na sve niže grane. Žao mi je progunđa Medlin. Ali, gospodine Svenson, zar nisu moderna vremena ovde nešto malo suviše divlja? Kondukter u vozu pričao mi je o pobunjenicima, razbojnicima, pljačkašima. A i sama sam doživela nešto za što mi se čini da se samo u divljem kraju može dogoditi. Ah, ovih dana je ovde zabavnije i uzbudljivije nego što je znalo biti pređašnjih godina odgovori Svenson. Momci su opet počeli puniti puške. U Meksiku se tuku: revolucija je tamo. Biće nemira na granici. Verujem da ljudi na Istoku i ne znaju za revoluciju. Eh, dakle, Madera će proterati Diaza, a onda će neko drugi proterati Maderu. A to znači nemire na granici i preko granice takođe. Ne bi me čudilo kad bi mi ko kazao da je ujka Sem upleo svoje prste u tu igru. Već je bilo prepada na železničku prugu i pljačkanja po dolini Rio Grande, ti mali gradići puni su Grizera, sve njih su uznemirile borbe dole u Meksiku. Već su i noževi sevali, a i pucnjave je bilo i pljačkanja stoke. Nedostaje mi nekoliko komada goveda. Sve me to podseća pomalo na stara vremena. zato ću se ubrzo, ako to ne prestane, latiti starog načina da se nekako odbranim. Zaista, Princezo, u posetu si nam došla baš u pravi čas! To zaista tako nekako izgleda složi se Svenson. Danas je Stjuart zapao u neprilike tamo dole, i meni je više nego neugodno što je vaše ime upleteno u to. Ne mogu ga grditi zbog toga, jer bih na njegovom mestu postupio kao i on. A tako nasmeje se Alfred. Pa pričaj nam šta se to dogodilo. Medlin pogleda brata, pravio se da ga zabavlja njeno zaprepaštenje, ali bilo je očito da je i on sam zbunjen. „Nije potrebna naročita pronicljivost“ pomisli Medlin, da se pogodi kako je Svensonu drago govoriti. Način kako se sad smestio i svoje velike ruke složio na kolenima, nagovestio je da će valjano iskoristiti priliku. Gospođice Hemond, držim, kad ste već na Zapadu, da dougađaje morate uzimati onako kako dolaze, i smatrati da je svaki sledeći manje opasan od prethodnoga. Da mi stari momci nismo tako radili, već nas odavno ne bi bilo. Prošla noć u poređenju s pređašnjima i nije bila tako loša. Nije bilo posebne gužve, pa ipak sam doživeo težak udarac. Juče, kad smo doveli stado goveda, poslao sam jednog od svojih kauboja, Denija Mejnsa napred s novcem i računima jer sam stoku morao odmah isplatiti. hteo sam da novac stigne u grad pre mraka. Dakle, Denija su zaustavili. Ne sumnjičim momka. Odnedavno ima u gradu mnogo Grizera, oni verovatno bolje znaju šta je bilo s novcem. Kad sam stigao sa stokom, nekako sam sastavio kraj s krajem. I nisam bio baš anđeoski raspoložen. Završi

vši posao, pošao sam okolo ne bih li nešto nanjušio o svom novcu. Banuo sam u neku prostoriju koja služi i kao bolnica i kao zatvor i kao biralište, i ko zna za šta sve ne. U tom je trenutku bila pretvorena u bolnicu. Prošle noći slavila se fiesta. Ovi Grizeri slave svake nedelje neku fiestu i jedan od njih, koji je bio teško ranjen, ležao je u toj prostoriji, doneli su ga sa stanice. Neko je u Daglas poslao po lekara, ali taj još nije stigao. Imam nešto malo iskustva s puščanim ranama, pa sam se pobrinuo za tog momka. Rana nije bila teška, ali sam se bojao otrovanja krvi. Sada, kako bilo da bilo, učinio sam sve što sam mogao. Prostorija je bila puna kauboja, rančera, Grizera, rudara i građana, a zateklo se tu i nekoliko stranaca. Upravo sam se hteo dignuti i krenuti ovamo kad je ušao Pet Hejv. Pet je ovdašnji šerif, gospođice Hemond. Držim da je šerif za vas nešto novo i, istini za volju, moram vam objasniti da ni među tom vrstom ljudi nema više poštenjaka. Garet, koji je ubio lopova Bilva i sam je ubijen otprilike pre godinu dana. Bio je to šerif koji je mogao celom kraju

pribaviti ugled. Ali, taj Pet Hejv, eh, bolje je da ne kažem štm mislim o njemu. On je, dakle, ušao u prostoriju, derao se na sve prisutne i hteo zatvoriti Denija Mejnsa. Ja sam mu jako uljudno rekao kako je novac moj i neka se ne uzrujava. Za lopovom, rekoh, mislim da i ja mogu tragati kao i svako drugi. Pet je urlao da je zakon zakon i da je on tu da ga provodi i tumači. Siguran sam da je Pet bio tvrdo odlučio uhvatiti prvoga na koga se nameri i zato je tražio bilo kakav razlog. Onda se malo ohladio i počeo postavljati pitanja u vezi s ranjenim Grizerom, baš tada u prostoriju upadne Džin. Kad se Pet i Džin nađu zajedno, to me uvek podseti na lepe dane sedamdesetih godina. Naravno, svi su odmah začepili gubicu, jer znaju da Pet mrzi Džina, a da ni Džin ne uzvraća drugom merom Petu. Oduvek su bili neprijatelji, a razni događaji u ElKajonu to su neprijateljstvo još jače raspirili. Halo, Stjuarte, baš tebe i tražim drekne Pet. Stjuart ga pogleda kao led hladnim očima i odgovori podrugljivo: Pet, pokušaj me naći kad za koji dan odem odavde. Pet se zacrveni i nastavi: Slušaj, Stjuarte, tebi je jako stalo do onog tvog riđana s aristokratskim imenom? Tako je odgovori Džin kratko. Daj mi kaži, gde ti je taj konj? To se tebe ne tiče, Hejv! Ono, ne tiče me se, veliš? He, he, ali možda me se i tiče. Stjuarte, nekakvi su se ludi događaji zbili prošle noći, o kojima ti nešto znaš. Dani Mejns je lupež. Svensonov novac je nestao, tvoj riđan je nestao, ona curetina, Bonita, i ona je nestala, a umalo da i onaj Grizer tamo nije nestao. Sinoć kasno video sam te kako se motaš oko stanice, a baš tamo su našli Grizera, zar nije razumljivo pomisliti da bi ti mogao znati zbog čega je on pogođen. Je li tako? Stjuart se hladno nasmeje, smota cigaretu i držeći Peta stalno na oku, odgovori kako situacija s Grizerom ne bi tako šeprtljavo ispala, da je on u njega pucao. Stjuarte, mogao bih te zatvoriti pod sumnjom da si ti pucao, ali pre nego pođem tako daleko, moram imati neke dokaze. Moram doterati Denija Mejnsa i onu malu Meksikanku i otkriti šta se dogodilo s tvojim konjem. Nikad ga nikom nisi posuđivao, a preko granice nema toliko pljačkaša da bi ti ga ukrali. Malo je čudno da je konj nestao. Ti si svakako vrlo poslovan detektiv, Hejv, želim ti mnogo sreće! odgovori Stjuart. To je više od svega razdražilo Peta. Razjareno se ushodao amo-tamo i psovao je. Onda mu je nešto sinulo, svega ga obuzelo, uperio je prst Stjuartu u lice. Bio si pijan prošle noći? Stjuart ni da bi okom trepnuo. Našao si neku ženu na broju osam, zar ne? derao se Hejv. Sreo sam jednu damu odgovorio je Stjuart mirno i suzdržano. Sreo si sestru Ala Hemonda i odveo je do Kingslievih. Znaj, ti kaubojski kavaljeru, da ću otići gore i toj velikoj dami postaviti nekoliko pitanja i, ako bude tako škrta na rečima kao ti, zatvoriću je. Džin Stjuart probledi. Najpre sam očekivao da će kao munja udariti, kao što mu je običaj kad je razjaren. Ali, ostao je miran i dugo je razmišljao. Onda je rekao: Pet, to je ludi naum, ako ga pokušaš ostvariti, pamtićeš to do kraja svoga života. Nema nikakvog razloga da se groziš gospođici Hemond! Nju uhvatiti, bilo bi to, takvo nasilje kakvo se u ElKajonu još nije dogodilo. Ako si besan na mene, strpaj me u zatvor. Poći ću. Ako misliš zatvoriti Ala Hemonda, učini to na muški način. Ti ne smeš svoj bes iskaljivati na dami koja je došla ovamo u kratku posetu. I ovako nam je dosta loše, iako nismo još tako nisko pali kao Grizeri. Za Džina je to bio dugi govor, i ja sam bio isto toliko iznenađen kao i ostali momci. Možete li zamisliti Džina Stjuarta kako tiho i blago govori crvenokosom šerifskom kojotu. Pet je opasno zverao oko sebe. Da se nisam suzdržavao zbog Džina, sam bih se bio umešao u tu zbrku. Meni i svima ostalima, koji su se posle o tome raspričali, bilo je jasno da je Pet Hejv, zbog svoje mržnje prema Džinu, zaboravio zakon i činjenicu da je on njegov nosilac i predstavnik. Idem, idem, i to odmah vikao je. Posle toga moglo se čuti tiktakanje ure na milju daleko. Stjuart se s mukom svladao. Zaprepastila ga je mogućnost da se Hejv suoči s vama. Konačno je usplamtio. Čoveče, ta pomisli ko je ona! Ona je gospođica Hemond! Da si je video, ne bi to mogao učiniti da si

čak lud ili pijan. Ne bih to mogao? Prokleto brzo ću ti to dokazati. Baš me briga ko je ona. Te fine žene s Istoka! Čuo sam o njima! Nisu baš takve. Ta ženska nekakva Hemond. Najednom je Hejv umuknuo, njegova odvratna crvena njuška pozeleni: hteo se mašiti za pištolj. Svenson zastane u svojoj priči. Uhvati vazduha i obriše oznojeno čelo. Lice mu je počelo gubiti oporost. Menjalo se, ublažavalo, mreškalo i boralo, i sva ta neobična pokretljivost usredotočila se i zasjala u divnom smešku. I onda, gospođice Hemond, onda se nešto dogodilo. Stjuart je dohvatio Petov pištolj i bacio ga na pod. A ono što je usledilo bilo je divno. Sigurno najdivniji prizor što sam ga ikada video. Samo prebrzo je prošlo. Malo nakon toga, kad je došao lekar, našao je još jednog pacijenta, osim ranjenog Grizera i rekao da će tom trebati četiri meseca da se potpuno oporavi. A Džin Stjuart je upravo izbio na stazu za granicu.

VOŽNJA OD IZLASKA DO ZALASKA SUNCA Sledećeg jutra, kad je Medlinu probudio njen brat, još se nije bilo ni razdanilo, bilo je tamno. U tom tamnom sivilu jedva je napipala šibice i svetiljku. Jutarnje je tromosti nestalo od dodira s hladnom vodom. Malo posle, kad joj je Alfred pokucao na vrata i rekao da joj stavlja pred vrata vrč vruće vode, odgovorila je cvokoćući zubima: Hvala ti, a aali više gga ne trebam. Ipak joj je trebalo da bi mogla ugrejati svoje promrzle prste pre nego će zakopčati dugmad i kopče. Kad se obukla, pogleda se u ogledalo i primeti na svojim obrazima tragove crvenila. „Oho, eto, već sam i boju dobila“, uzviknula je. Doručak je već čekao u trpezariji. Sestre su takođe doručkovale. Medlin ubrzo primeti neku užurbanost koja kao da je lebdela u vazduhu. Iz stražnjeg dela kuće dopiralo je tapkanje čizama i muški glasovi, a izvana je dopiralo muklo udaranje konjskih kopita, zveckanje orme i škripa točkova. Tada uđe Alfred tapkajući nogama: Princezo, baš si došla na ono pravo navesti veselo. Nažalost, teramo te odavde, jer moramo požuriti nazad na ranč. Jesenje skupljanje stoke počinje sutra. Ti ćeš se s Florens i Svensonom voziti na lakim kolima. Ja ću s momcima odjahati napred i na ranču tebi u čast nešto prirediti. Prtljag će za tobom, ali neće stići pre sutrašnjeg dana. Dalek je to put, gotovo pedeset milja kolnom cestom. Flo, ne zaboravi nekoliko bivoljih prostirača, umotaj je dobro. Ali, požurite. Mi čekamo. Trenutak posle, kad su Medlin i Florens izašle, maglovito sivilo polako se razilazilo. Konji su žvakali đemove i kopitima udarali po pesku. Dobro jutro, gospođice Hemond javi se Svenson mrzovoljno s prednjeg sedišta visokih kola. Alfred smesti nju i Florens na stražnje sedište, i umota ih u pokrivače. Zatim se uspne na konja i odjaše. Hio zaori Svensonov glas i uz pucketanje biča konji povukoše kasom. Florens šapne Medlini u uho: Bili je čangrizav rano ujutro. Čim zatopli, i on će se otkraviti. Još uvek je bilo tamno, Medlin nije mogla razaznati predmete ni na najbližoj udaljenosti. Napuštala je ElKajon a da nije ni znala kako grad zapravo izgleda. Znala je samo da joj je drago što odlazi odavde, i da će joj sad biti lakše zaboravi sećanja koja je neprestano progone. Eto, dolaze kauboji primeti Florens. Red konjanika pojavi se s desne strane, zađe Alfredu za leđa da bi postupno izbili napred i nestali iz vida. Dok ih je Medlin posmatrala, mrklina je uzmakla pred zorom. Sve oko nje bilo je golo i tamno. Horizont se činio blizu. Ni brežuljak ni ikakvo drvce nisu prekidali monotoniju kraja. Tlo se činilo ravnim, ali ipak je cesta silazila i uzlazila preko malih grebenčića. Medlin se osvrne unazad u smeru ElKajona i onih brda koja je dan pre videla. Pred njom se pružilo samo golo i tamno tlo, slično onom što se pred njima lelujalo. Nalet hladnog vetra udari joj u lice i ona zadrhti. Florens to primeti, povuče drugi pokrivač i umota je u njega sve do brade. Ako zaduva, biće vam hladno reče devojka sa Zapada.

Medlin odvrati da to već oseća. Vetar je prodirao kroz pokrivače. Bilo je hladno, vedro, grizlo za obraze. Vazduh je bio tako redak da je morala ubrzano disati, kao da je podvrgnuta nekom naporu. Zaboli je nos, a osetila je i bol u plućima. Zar vama nije hladno upita Medlin Florens. Meni? nasmeje se ova. Navikla sam na to. Nikada mi nije hladno. Devojka sa Zapada sedela je držeći gole šake s vanjske strane pokrivača, u koji se očito nije trebala umatati. Medlin je mislila o tome kako još nikada nije videla devojku tako sjajnih očiju, zdravu i otpornu. Biste li hteli videti izlazak sunca? upita Florens. Da, svakako! odvrati Medlin zamišljeno. Da budem iskrena, nisam ga videla već godinama. Ovde imamo divne izlaske sunca, a zalazi su upravo jedinstveni. Duge, ružičaste pruge nisko su polegle na horizontu i bledele su u sve jačem jutarnjem svetlu. Sloj tankih, lebdećih oblaka obojio se crveno. Na jugu i zapadu nebo beše tamno, ali menjalo se i postajalo sve modrije i modrije. Na istoku se nebo opalno prelivalo. Jedan njegov ugao napuni se sjajem, koji je postupno jačao, dok nije planuo poput vatre. Ružičasti sloj oblaka pretvorio se u srebro i sedef, a iz njega se pojavio zlatni krug. Tamni horizont osvetli žarka plamena kugla. Bilo je to sunce. Uzdizalo se brzo i osvetljavajući tamu među brežuljcima, preplavilo bojama prostranstvo tog kraja. Oho, oho, razvlačio je Svenson protežući svoje dugačke ruke kao da se upravo probudio. To je već nešto! Florens gurne malo laktom Medlin i namigne joj. Krasno jutro, devojke nastavi stari Bili pucketajući bičem. Gospođice Hemond, vožnja će biti nezanimljiva celo jutro. Ali, kad se počnemo uspinjati, sigurno će vam se sviđati. Pogledajte na jugozapad iza one najdalje uzvisine. Medlin preleti pogledom sivu, strmu liniju na horizontu, gde su se iza brežuljaka uzdizali tamnomodri vrhovi. Peloncilo gore reče Svenson tamo smo kod kuće. Više ga nećemo videti sve do popodneva, onda će se opet iznenada pojaviti. Peloncilo! Medlin promrmlja to melodiozno ime. Gde ga je već čula? Tada se doseti: kauboj Stjuart rekao je maloj Meksikanki Boniti neka se drži puta za Peloncilo. Po svoj prilici devojka je jahala na onom velikom i tamnom konju, po istoj ovoj cesti sama. Medlin oseti jezu, koja nije poticala od hladnog vetra. Eno zeca! najednom poviče Florens. Medlin prvi put ugleda severnoameričkog zeca. Bio je velik kao pas i imao je velike uši. Pokazalo se da je izvanredno pitom, i dok su konji prokasali pokraj njega, svega su ga prekrili prašinom. Od toga časa stari Bili i Florens celim su se putem takmičili ko će Medlinu upozoriti na što više stvari, na kojote, koji su se skrivali u šikarama, na jastrebove, koji su obletali strvinu neke krave zaglibele u močvari, na smešne male guštere, kad bi šmugnuli preko ceste, na goveda kako pasu po udolinama, na kolibe od ćerpiča meksičkih pastira, na divlje, žilave konje, kako uzdignutih glava stoje i posmatraju ih sa svih strana. Sve je to Medlin isprva posmatrala ravnodušno jer je navikla da sve tako prima, a zatim sa zanimanjem koje je bivalo sve veće što su se dalje vozili. To je trajalo sve dok je pogled na malog, poderanog, meksičkog derančića što je jahao na najmanjem magarčiću koga je ikada videla, ne privede nazad u stvarnost. Osetila je kao iz daljine buđenje davno zamrlih osećaja oduševljenja i ushita. Kad joj je to došlo do svesti, duboko je udahnula oštar, hladan vazduh i neobično se razveselila. tada je iako nije znala zašto shvatila da će se ovde u ovoj okolini, jednostavnoj, prirodnoj i divljoj, njen duh obogatiti nečim novim, nečim čega dosad nije bilo u njenom životu. U međuvremenu, dok je Medlin pogledom kružila po okolini i slušala razgovor svojih pratioca, sunce se dizalo i postajalo je toplije, zatim se izvilo okomito i pripeklo, konji su neumorno kasali i milja za miljom ostajala je za leđima. S vrha brežuljaka pogled je pucao na dolinu, gde se zaustavilo nekoliko kauboja i sedeći oko vatre, očito su spremali ručak. Konji su pasli visoku, sivu travu. Eh, eh, na miris ovog gorućeg smolastog drveta slina mi se skuplja reče Svenson. Ma, baš sam gladan. Tu ćemo ručati i pustiti konje da se odmore. Još moraju dobro povući do ranča. Zaustavio se uz

logorsku vatru i isprtljavši se iz kola, počeo isprezati konje. Florens takođe iskoči i krene pomoći Medlini. Prošetajte malo reče ona sigurno ste potpuno zgrčeni od tolikog sedenja. Ja ću spremiti ručak. Medlin siđe s kola srećna što će protegnuti udove, i počne tumarati okolo. Čula je kako je Svenson bacio ormu na zemlju i potapšao konje: Hajde, provaljajte se, vražji sinovi rekao je. Oba konja saviju prednje noge i potegnu na bok, pokušavajući se prevrnuti. Jednom je to nakon četvrtog pokušaja i uspelo, pa je nakon toga skočio na noge, zadovoljno zarzao i stresao sa sebe prašinu i pesak. Drugome pokušaj nije uspeo, pa je odustao. Uspravio se napola, a onda polegao na drugi bok. On svakako hoće onjušiti zemlju reče Florens smešeći se Medlini. Gospođice Hemond, vaš bi nagrađeni konj Vajt Stokings pokvario dlaku, da se ovde zavalja po tom smolastom grmlju i kaktusima. Za vreme ručka primeti Medlin da je kod kauboja izazvala neobično zanimanje. Ona im se nasmešila, a onda ju je jako zabavljalo kako su se našli u neprilici kad bi ih pogledala. Bili su to odrasli muškarci, jedan od njih sedokos, ali ponašali su se kao dečaci koji su uhvaćeni kako kradomice pogledavaju lepu devojku. Kauboji bi, naravno, svi ljubakali reče Florens kao da objavljuje zanimljivu činjenicu! Medlin primeti da je pritom veselo namignula. Oni su to čuli i učinak tih reči bio je izvanredan. Zbunili su se, i u toj smetenosti počeli su svašta beskorisno raditi. Medlin ih uopšte nije smatrala drskim, iako su oni očito bili uvereni u svoju krivicu. Setila se kritičkih pogleda Engleza, drskog zurenja Francuza, vatrenih španskih pogleda izazivanja koja je svaka američka devojka morala podneti u inozemstvu. Uspoređujući ih sa strancima, pogledi ovih kauboja bili su poput pogleda male, nestašne dečice. Ha ha grohotom se nasmeje Svenson. Florens, baš si pogodila. Kauboji su nespretni udvarači. Čudilo me što su se ovde zaustavili. To nije mesto za odmor. Nema ni trave, ni drveća, ničega. Samo su stali, pobacali terete i čekali nas. Ne čudim se Boolvu i Nedu, oni su kao mladi ždrepci ali Nils, eh, on je kao stara šapa prema vama devojkama. zaista je užasno smešno. Nastala je stanka. Sedokosi kauboj Nils nepotrebno je čeprkao po vatri, a onda se uspravio crven u licu. Bile, ti si zagrižen lažov. Ne trpim da me svrstavaš zajedno s Boolvem i Nedom. Na tim poljanama nema kauboja kog bi gospođe više cenile od mene, ali ja se ni najmanje ne istrčavam. Imam ja dosta svoga posla. ali, Bile, ako imaš tako đavolski dobre oči, možda ćeš što primetiti na putu? Nils, ne vidim ništa odgovori on kratko. Njegovog šaljivog raspoloženja nestade, crvene bore oko očiju počele su se mreškati. Zaškilji malo na taj konjski trag reče Nils i povukavši Svensona stranu, pokaže mu velike konjske tragove u prašini. Pretpostavljam da znaš od čijeg su konja? Od Stjuartovog riđana ili sam ja klipan! uzvikne Svenson, teško se spusti na kolena i počne pomno ispitivati tragove. Moje su oči već prilično slabe, ali Nils, trag nije svež. Računam, da je od juče ujutro. Eh, pa šta, ako jesu? Svenson pogleda svoga kauboja. Sigurno je, kao taj tvoj crveni nos, da Džin nije jahao riđana. A, ko kaže da ga je jahao? Bili, toga je više, nego što tvoje stare oči vide. Hajde, sledi tragove. Dođi! Svenson je koračao polako, pognute glave, gunđajući u sebi. Kakvih tridesetak koraka od vatre, ili možda nešto dalje, on se zaustavi i ponovo spusti na kolena. Onda počne puzati okolo, očito istražujući tragove konja. Nils, onaj ko je jahao Stjuartova konja, s nekim se susreo. I oni su se pomalo natezali, ali nisu sjahali. Prilično je uverljivo, to tvoje mudrovanje odvrati kauboj. Svenson se začas digne, i brzo skrene nalevo po neke šibe, a onda se vrati. Tada pogleda hladnokrvnog kauboja. Nils, to mi se ni najmanje ne sviđa progunđa. Tragovi vode ravno prema Peloncilu. Tako je odvrati Nils. ali, a šta dalje? nastavi Svenson nestrpljivo. Pretpostavljam da znaš od čijeg su konja ovi drugi tragovi? Mislim, ali nisam siguran. Od Mejnsovog mustanga. Odakle to znaš? strogo upita Svenson. Bile, na levoj prednjoj nozi tog malog konja je malo iskrivljena potkovica. Svi momci to mogu potvrditi. Da sam i slep,

prepoznao bih taj trag. Svensonovo crveno lice se namršti. On udari nogom u kaktus. Je li Dani dolazio ili odlazio? upita on. Mislim da je bio na putu za Peloncilo. Ali, nisam u to siguran dok mu tragove ne budem neko vreme sledio. Samo sam čekao da i ti dođeš. Nils, valjda ne misliš da je momak pobegao s onom malom namigušom Bonitom? Bile, on je svakako bio lud za Bonitom, isto kao i Džin i Ed Linton, pre nego što se zaručio, a kao, uostalom, svi mladići. Ta mala, crnooka devojka zna zavrtiti mozgom. Dani je možda . . . Njega su opljačkali na putu u grad, a onda se od stida napio. Ali, on će se brzo pojaviti. Eh, možda ti i momci imate pravo! Mislim da imate, Nils. Dakle, nema nikakve sumnje o tome, ko je jahao na Stjuartovom konju. To je jasno kao što su i konjski tragovi jasni. Eh, sve je to zaista užasno i čudno. Dotuklo me! Želeo bih da momci prestanu piti. voleo sam Denija i Džina. Bojim se da je Džin zauvek nadrljao. Ako pođe u borbu preko granice, neće proći dugo, i biće ubijen. Mislim da sam ostario. Ne podnosim neke situacije kao dosad. Bile, mislim kako bi bilo dobro da pođem li u Peloncilo putem. Možda ću naići na Denija. Da, dobro bi bilo, Nils odvrati Svenson ali ne zadrži se više od dva, tri dana. Biće nam teško skupljati goveda bez tebe. Premalo imamo ljudi. Tu je završio razgovor. Svenson je smesta počeo uprezati kola, a kauboji su izašli pohvatati svoje raspršene konje. Medlinu je sve to neobično zanimalo, videla je da je i Florens to primetila: Svašta se događa, gospođice Hemond rekla je trijezno, gotovo žalosno. Medlin je razmišljala. Tada je Florens počela pevušiti neku melodiju i zaposlila se spremanjem ručka. Medlin iznenada oseti jaku simpatiju i divljenje prema toj devojci sa Zapada. Divila se razboritosti, odmerenosti ili mudrosti, zbog koje se Florens suzdržavala da je ne ispituje o tome što misli ili oseća o događajima koji su se netom odigrali. Uskoro su se opet drndali cestom po blagoj nizbrdici, a onda se počeli uspinjati na brežuljak koji je satima zaklanjao ono što je ležalo iza njega. Uspon je bio prilično naporan zbog sunca, prašine i zaklonjenog vidika. Kad su stigli na vrh, Medlini se otme uzvik radosti. Duboka, siva, glatka dolina otvarala se dole i valovito dizala u malim humčićima, obraslim grmljem i drvećem, a u pozadini su se uzdizale mrke planine obrubljene visokom crnogoricom. Eh, dakle, gospođice Hemond, sad ulazimo u osobiti kraj reče Svenson pucketajući bičem. Deset milja ovom dolinom i eto nas u podnožju brda gde su nekada obitavali Apači. Deset milja! uzvikne Medlin. Činilo mi se da nema više od pola milje. Eh, mlada ženo, pre nego sami počnete jahati ovuda, vaše se oči trebaju priviknuti na naše daljine. ali, šta mislite , kakve su one crne sene tamo na strmini? Jahači ne goveda odvrati Medlin nesigurno. Ni govora! To je običan, najobičniji kaktus, a tamo preko, pogledajte niz dolinu, krasna šuma, zar ne? upita on pokazujući prstom. Medlin ugleda na jugu krasnu šumu usred doline prema jugu. ali, gospođice Hemond, to je tek opsena vazduha. Nema tamo nikakve šume to je fatamorgana. Zaista! Kako je to divno! Medlin uperi pogled u tamnu mrlju koja kao da je lebdela u vazduhu, nejasnih neodređenih oblika, treperila je i svetlucala, a zatim izbledela i nestala.

Gorje je ostalo daleko na horizontu, a malo zatim cesta se počela uzdizati. Konji su usporili hod. Tlo se počelo brazdati, a zatim se pojave brežuljci. Cesta je vijugala kroz dolinu. Duboki, suvi klanci skrivali su drveće, gustiš i stene. Nigde nije bilo vode, ali peščane naplavine duž čitavog puta govorile su o poplavama u davnim, proteklim vremenima. Vrućina i prašina gušile su Medlinu, osećala se umorno. Ipak je još uvek živo posmatrala oko sebe, videla je ptice, krasne prepelice s krestama, prerijske zečeve, a jednom i srnu. Gospođice Hemond rekao je Svenson Indijanci su ovaj kraj učinili prilično opasnim. Pretpostavljam da niste baš mnogo čuli o tim vremenima. Onda još niste bili ni rođeni. Moraću vam jednom pričati kako sam se borio s Komančima u Panhondle području. To je

severni Teksas. Kosa mi se diže u vazduh kad se setim što sam sve doživeo u ovoj zemlji s Apačima. Pričao joj je o Kočizu, poglavici Čirikahua Apača, najdivljijeg i najkrvoločnijeg plemena koje je ikad ugrožavalo život pionira. Kočiz se jednom sprijateljio s belcima. Ali, postao je žrtva tog prijateljstva, a zatim i zakleti neprijatelj belaca. Džeronimo, drugi apački poglavica, sve do. polazio je na ratne pohode i ostavio krvav trag na granici Novog Meksika i Arizone. Osamljeni farmeri i kauboji bili su njegove žrtve, majke bi ubijale svoju decu, a zatim same sebe, kad bi čule da se približavaju Apači. Na reč Apač ledila se krv u svake žene jugozapadne Amerike. Medlin se zgražala, bila je srećna kad je stari graničar promenio temu i počeo pričati o tome kako su Španjolci uređivali tu zemlju, pričao joj je legende o napuštenim rudnicima zlata koji su bili predani Meksikancima i neobične Komanče indijansko pleme. priče o junaštvu, misticizmu i religiji. Meksikanci nisu mnogo napredovali uprkos širenju civilizacije na jugozapadu. Još su uvek bili praznoverni i verovali su u legende o blagu skrivenom u zidovima njihovih misija i o nevidljivim rukama, što odvaljuju pećine na glave pustolova koji se usuđuju ići u potragu za nestalim rudnicima. Gore u brdima, iza mog ranča, postoji napušteni rudnik pričao je Svenson. Možda je to samo legenda, ali nekako verujem da je zaista tako. Ima takvih napuštenih rudnika koji su ponovo otkriveni. A što se tiče kotrljanja kamenja, siguran sam, da je to istina, u što se može uveriti svako, ako pođe tragom klanca. Možda se to događa zbog nevremena. To je neobičan, čudan kraj tamo na jugozapadu, i vi ćete ga, gospođice Hemond, zavoleti. Reći ćete da je romantičan i mislim da je to tačno. Čovek ovde postaje lenj i pospan i želi svoj posao odgoditi za sutra. Neki kažu da je ovo zemlja manane sutrašnjice. Tako misle Meksikanci. Rado se pritom sećam reči što mi ih jednom reče jedna, poput vas svetska dama, gospođice Hemond. Eh, dakle, rekla je da je ovo zemlja gde je uvek popodne. To mi se sviđa. Ja se uvek ujutro loše osećam i sve do popodneva nije mi dobro. Ali, popodne mi je bolje i sve je lepše. A zalaskak sunca to je ono moje. Računam, da nema ništa lepše od zalaska sunca na mojoj farmi. Gledajte u dolinu koja se prostire daleko između gora Guadalupe i Čirikahuas preko crvene Arizone pustinje, sve do Sierra Madres u Meksiku. Dvesta milja, gospođice Hemond, sve jasno kao na dlanu, a sunce zalazi iza svega toga. Kad mi kucne zadnji čas, voleo bih sedeti na svojoj verandi, pušiti svoju lulu i gledati na zapad. Tako je stari stočar pričao i pričao. Medlin ga je slušala, a Florens dremala na svom sedištu. Sunce je počelo zalaziti, konji su se i dalje penjali. Na podnožju strmine Svenson izađe iz kola i pođe uz njih vodeći ih za uzde. Za vreme tog dugog uspinjanja umor je toliko svladao Medlin da je pospano zatvorila oči, kad ih je ponovo otvorila, žarko bleštavilo neba pretvorilo se u čelično modrilo. Sunce je zapalo iza brežuljaka, i vazduh je postajao sve hladniji. Svenson se vratio na svoje mesto kočijaša i pomalo je tepao konjima. Sene su puzale iz gudura. Eh, dakle, Flo reče Svenson držim da bi bilo najbolje dokrajčiti ovo što nam je ostalo od ručka. Niste baš mnogo ostavili nasmejala se Florens kad je izvukla korpu ispod sedala. Dok su jeli, sumrak se pretvarao u tamu i mrak je ispunio sve udubine. Medlin ugleda prvu zvezdu, slabu svetlucavu tačkicu. Nebo je postajalo sve tamnije i na njemu se pokazalo više malih zvezdica. Nakon toga tamnilo neba postalo je još tamnije, zvezde su se povećale i sjajnije zatreperile. S hladnim vetrom dolazila je noć. Medlin se čvrsto umotala u pokrivače i naslonila na Florens. Udubine su sad bile crne, a vrhunce brežuljaka oblilo je bledo, blago svetlo. Nastavljao se jednoličan kas konja, i škripa točkova. Medlin je bivala sve pospanija, očni su joj se kapci sklapali. Zapala je u bunovno stanje, nije mogla razlikovati gde se nalazi, dok je kola na nekoj izbočini nisu prodrmala. Tada vožnja postane mirnija, ali samo neko vreme, a onda poskoči stražnje sedalo i Medlin se probudila s glavom na Florencinom ramenu. Uspravila se i

smijući se, ispričavala zbog svoje lenjosti. Florens ju je uveravala da će uskoro stići na ranč. Medlin tad primeti, da su konji opet krenuli kasom. Vetar postane hladniji, noć tamnija, brežuljci niži. Tamno baršunasto modrilo neba osu se milijunima blistavih zvezda. Neke su bile prekrasne, tako neobično bele i žive! Medlin se opet oseti zarobljena u vlasti znanih, a ipak zbunjujućih osećaja. Te sjajne zvezde, kako čudno deluju, umiruju i progone je.

SKUPLJANJE STOKE Praskanje vatre probudi je sledećeg jutra. Prvo što je ugledala bio je velik kamin u kojem je gorio snop pruća. Neko je upalio vatnu dok je još spavala. Na trenutak opet njome ovlada neugodan osećaj izgubljenosti. Nejasno se sećala kako su stigli na ranč i kako se našla u veoma velikoj kući i prostranoj slabo osvetljenoj sobi. Činilo joj se da je odmah zaspala, a kad se probudila, nije se mogla setiti kako se našla u krevetu. ali, začas je bila potpuno budna. Krevet je bio na kraju te prostrane sobe. Zidovi behu od ćerpiča, poput onih u nekom starom feudalnom zamku, pod od kamena, a strop s pocrnelim gredama. Onih nekoliko komada nameštaja bilo je trošno i rasklimano. Svetlo je ulazilo kroz dva prozora s desne i dva s leve strane kamina, još jedan veliki prozor nalazio se pokraj ležaja. Ležeći u krevetu, Medlin je kroz prozor videla tamne obrise gora. Ponovo svrati pogled na praskajući plamen u kaminu, zagledala se u njega kako bi skupila hrabrosti da ustane. Soba je bila hladna. Kad je bosim nogama taknula kamen, naglo ih povuče nazad pod tople pokrivače. Još je bila u krevetu nastojeći skupiti svu svoju hrabrost, kad neko pokuca, a odmah zatim, veselo pozdravivši, s vrućom vodom uđe Florens. Dobro jutro, gospođice Hemond! Nadam se da ste dobro spavali. Bili ste jako umorni prošle noći. Ta stara farmerska kuća sigurno vam se čini hladna kao hambar. Ali, začas će se ugrejati. Al je već otišao s Bilom i momcima. I mi ćemo se uskoro odvesti dole u preriju čim stigne vaša prtljaga. Florens je nosila vunenu bluzu i šal oko vrata, kratku suknju od grube tkanine i čizme. Dok je razgovarala, vrlo je energično dodavala drva na goruću gomilu u kaminu, složila Medlininu odeću na dno kreveta, ugrejala pokrivač i položila ga na pod uz ležaj. Naposletku, rekla je uz dražesni osmeh: Al mi je rekao, a i sama sam to primetila, da niste navikli posluživati se sami. Dopuštate li mi da vam pomognem? Hvala, neko ću vreme sama sebe posluživati. Po svoj prilici činim vam se vrlo bespomoćnom, ali ja se nimalo ne osećam tako. Možda sam u tom bila tek malo suviše razmažena. U redu! Doručak će biti brzo gotov, a nakon toga razgledaćemo kuću. Medlin se oduševila starom španskom kućom i što ju je duže razgledavala, sve je više pomišljala na to kako bi se dala preurediti u krasan dom. Sva su vrata izlazila u dvorište ili „patio“, kako ga je nazivala Florens. Kuća je bila oniska, u obliku pravougaonika i tako velikih razmera da je Medlin pomislila kako je to nekad zasigurno bila španska baraka. Mnoge su sobe bile tamne, bez prozora i potpuno prazne. Druge su bile pune poljoprivrednog alata, vreća žita i gomila sena, što ga je Florens nazivala „alfalfa“. Kuća je bila čvrsta i dobro sačuvana, a i vrlo slikovita. Ali, u sobama je bio tek najnužniji nameštaj, a i taj je bio otrcan i neudoban. Kad je Medlin izašla iz kuće, zaboravila je praznu i trošnu unutrašnjost. Florens je povede na verandu i rukom pokaže beskrajno, slikovito prostranstvo. E, to je ono što se Bilu sviđa. Isprva Medlin nije mogla razaznati šta je nebo, a šta zemlja. Beskrajno prostranstvo krajolika zapanjilo ju je. Sela je u staru ljuljašku i gledala, gledala i osećala kako ne može poverovati da je zaista stvarnost ono što se pred njom prostiralo. Nalazimo se u podnožju brda rekla je Florens. Sećate li se, vozili smo se severnim rubom gorskog lanca. Taj je iza nas, i vi sad gledate preko granice u

Arizonu i Meksiko. Ona duga, siva kosina, početak je San Bernardino doline. Ravno tamo preko vidite crno gorje Čirikahua, a daleko dole prema jugu Guadalupe gore. Onaj ružni, crveni zaljev između njih je pustinja, a daleko tamo u pozadini oni nejasni modri vrhunci, to je Sierra Madres u Meksiku. Medlin je slušala i naprezala oči razmišljajući nije li to samo neka čudesna fatamorgana i zašto je tako različito od svega što je dosad videla, tako beskrajno, zbunjujuće i veliko. Proći će neko vreme pre nego što se naviknete na ovu visinu i na beskrajne vidike objašnjavala je Florens. U tom je tajna visoko smo, vazduh je bistar, a pod nama je čitav, veliki svet. Zar vas to ne smiruje? Ali, hoće! Sad pogledajte one mrlje u dolini. To su stanice, mali gradovi. Železnica prolazi onuda dole. Najveća mrlja je Čirikahua. Onamo, prema severu, možete videti ranč Don Karlosa. Udaljen je odavde milja, a ja bih od srca želela, da je hiljadu! Onaj mali, zeleni četverougao, otprilike na pola puta između ovog mesta i Don Karlosovog ranča, to je Alov ranč. Upravo ispod nas nalaze se kuće Meksikanaca, kuće su od ćerpiča. I crkva je tamo. Levo vidite Svensonove obore, štale i kućice za noćenje, sve je u raspadanju. Ranč propada. Svi rančevi će propasti. Ali, većina ih je malo gazdinstvo s po jednim konjem. A sad, vidite li onaj oblak prašine dole u dolini? To je skupljanje stoke. Tamo su momci i stoka. Pričekajte, doneću dvogled. kroz njega je Medlin u prednjem delu ugledala veliko, gusto stado goveda, od stada su se razilazile gušće i tanje pruge u svim smerovima. Videla je oblake prašine, konje u trku i opet stado konja kako pase travu, razabrala, je konjanike, neki kao da su stajali na straži, a drugi su opet bili u pokretu. Skupljanje stoke! Želela bih to videti i saznati sve o tome izjavi Medlin. Molim vas, objasnite mi značenje toga i čemu to služi, a zatim me povedite dole. Zaista, vredno je to videti, gospođice Hemond! Biće mi drago da vas povedem dole, ali nadam se da nećete poželeti da im se približite. Malo ljudi na Istoku, tih ljudi što se svakog dana hrane goveđim odrescima, malo njih zna nešto o preriji, o mukama stoke i teškom životu kauboja. To će vam sigurno otvoriti oči, gospođice Hemond. Drago mi je, što vas to zanima. Vaš bi brat imao mnogo uspeha u tom poslu da nije bilo nepoštenja njegovih suparnika. Ipak će uspeti, uprkos svemu. Ne sumnjam u to odvrati Medlin. Ali, pričajte mi, molim vas, sve o skupljanju stoke. Dakle, kao prvo, svaki stočar mora imati svoj žig da bi mogao obeležiti svoja goveda. Bez toga nijedan stočar, pa niti pedeset kauboja, kad bi ih toliko imao, ne bi nikada mogli raspoznati svu stoku u velikom stadu. U preriji nema ograda. Ona je svima otvorena. Jednoga dana, nadam se, bićemo dovoljno bogati da ogradimo svoje imanje. Stada raznih gospodara pasu zajedno. Svako tele mora se uhvatiti, ako je moguće, i označiti žigom svoje majke. To nije lak posao. Mevrik se zove neobeleženo tele, koje se, odbijeno od majke, samo skita naokolo. Ono pripada onom ko ga nađe i ko mu stavi svoj žig. Okrutna je sudbina teleta koje je izgubilo majku. Mnogi uginu. Postaju plenj vuka, kojota ili lava. Svake godine su dva velika skupljanja stoke, ali žig se na njih stavlja i tokom čitave godine. Tele bi trebalo obeležiti odmah, čim ga se pronađe. To je ujedno zaštita od kradljivaca stoke. Danas se više ne događaju krađe čitavih stada goveda kao nekada, ali postoje kradljivci teladi i biće ih dok god bude uzgajanja goveda. Kradljivci znaju mnogo lukavih trikova. Ili ubiju majku, ili teletu odrežu jezik da ne može sisati, i tako se ono izgubi od majke. Oni ponekad ukradu i sakriju tele i čuvaju ga dok ne postane dovoljno snažno da samo ide na pašu, a onda ga obeleže žigom, događa se da mu napola utisnu žig i posle dovrše posao. Naše veliko skupljanje stoke je u jesen, kad ima dovoljno trave i vode i kad goveda i sva tegleća stoka dobro izgleda. Stočari iz doline sa svojim kaubojima steraju zajedno svu stoku koju uspeju pronaći. Zatim je obeležavaju, a onda izdvoje stada pojedinih vlasnika i teraju ih na rančeve. Nakon toga ponovo se raziđu po dolini, postavljaju novi logor i u njega uteraju drugu stoku. To traje nedeljama. Ima

Gtrizera koji poseduju sasvim mala stada, ali su podmukli i lakomi za tuđim. Bili kaže da poznaje neke njihove kauboje vakerose koji nikad nisu imali ni bika ni kravu, a postali su vlasnici velikih stada. To isto moglo bi se reći i o mnogim belim kaubojima. Ipak, to je danas ređe nego nekada. A konji? Htela bih i o njima nešto čuti doda Medlin kad je Florens zastala. Ah, poniji! Oni su zaista zanimljivi. Kauboji ih nazivaju „bronkosima“. A kako su samo divlji! Divljiji od bikova koje moraju terati. Bili ima bronkose koje nisu nikad mogli pripitomiti, niti će ih ikada moći. A ne može ih ni svaki momak uzjahati. Vakerosi imaju najlepše konje. Don Karlos ima vranca za kog bih dala šta god bi zatražio, samo da ga mogu dobiti. Imaju i drugi krasnih životinja. Veliki riđan Džina Stjuarta meksički je konj, najbrži i najponosniji među njima. Jednom sam ga jahala, kako taj leti! Drago mu je kad žensko oseti na leđima. Uh, što volim takve konje. Al i Bili su za doručkom razgovarali o konju za vas. Rečkali su se. Bili je hteo jednoga, a Al drugoga. Napokon su se složili, da ja izaberem kad završi obeležavanje stoke. Tada će vam svaki kauboj na imanju ponuditi svog najboljeg jahaćeg konja. Jutarnji su sati Medlini preleteli. Dobar je deo vremena provela na verandi zadubljena u prekrasan vidik, koji se tako često menjao. Oko podneva jedan kočijaš dovezao je njene kofere. Dok je Florens pomagala služavki Meksikanki oko ručka, Medlin je raspremila deo svojih stvari, i izvadila ono što će joj najpre ustrebati. Posle ručka zamenila je haljinu jahaćim odelom, i izašavši, našla Florens kako već čeka s konijma. Brzim, ispitujućim pogledom devojka odmeri Medlininu pojavu, a zatim joj reče iskreno zadivljena: Zaista, izgledate kao slika, gospođice Hemond! Takav jahaći kostim je nešto novo. Kako bih ja ili koja druga žena u tome izgledala, ne mogu zamisliti, ali vama sjajno pristaje. Bili vas neće pustiti u blizinu kauboja ni na milju daleko. Kad bi vas videli, propalo bi skupljanje naše stoke. Dok su se na konjima spuštale niz obronak, Florens je pričala o predelima Novog Meksika i Arizone. Vode ovde ima malo pričala je. Kad bi Bili mogao namaknuti novac da vodu cevima dovede iz gora, imao bi najlepši ranč u dolini. Tada nastavi pričati, kako su zime blage, a leta vruća. Topli, sunčani dani prevlađuju gotovo čitave godine. Ima i kišnih leta, a povremeno naleti i pokoja sušna godina strah i trepet Meksikanaca. Za kišom se vapi najviše sredinom leta, a kad padne, razbuja se trava i ozelene doline između brda. Doline, što presecaju podnožje brežuljaka, daju najbolju pašu, a najviše ih iskorištavaju Meksikanci, koji većinom uzgajaju manja stada. Svensonovi momci moraju stalno terati vakerose s njegovog zemljišta. On poseduje 2000 jutara neograđene zemlje, na koju se nastavlja prerija. Don Karlos poseduje više zemlje i njegova se stoka redovno meša sa Svensonovom. A za uzvrat, Don Karlosovi vakerosi stalno teraju Svensonova goveda s Meksikančevih :¦¦ napajališta. Loši odnosi počeli su pre mnogo godina, a sad su, izgleda, došli do vrhunca. Dok je jahala, Medlin je pažljivo gledala oko sebe. Zemlja je bila peskovita i porozna i bilo je lako shvatiti, zašto kiša i voda iz onih nekoliko izvora tako brzo nestaju. Izdaleka trava se činila prilično gusta, ali izbliza se videlo da je kržljava. Smolasto grmlje i kaktusi virili su tu i tamo iz trave. Medlinu je neobično čudila činjenica, što se nisu nimalo približile skupljalištu, premda su ona i Florens prilično dugo jahale. Obronak iza doline bio je vidljiv tek kad bi se prošlo nekoliko milja. Kad bi pogledala napred, činilo joj se da je dolina samo nekoliko milja široka, i da bi je na konju mogla za jedan sat preći. A ipak, da stigne do tog crnog vrletnog niza Čirikahua gorja bio je potreban čitav dan jahanja, i to dobrom i veštom jahaču. Jedino gledajući unazad, mogla je Medlin oceniti udaljenost: daljina koju je već prošla, nije mogla prevariti. Postupno, crne su se tačke povećavale i poprimale oblike goveda i konja, kako se kreću po velikoj, prašnjavoj površini. Za sledećih pola sata Medlin i Florens dojahale su do vanjskog ruba toga područja. One zaustave konje pokraj velikih teretnih kola oko kojih je paslo više

od stotinjak konja, frkćući nozdrvama, udarajući kopitima i uzdignutih glava gledajući došljake. Četiri kauboja na konjima čuvala su tu gomilu konja. Otprilike četvrt milje dalje bila je neka prašnjava gužva. Tutnjava kopita ispunila im je uši. Redovi goveda u pokretu slili su se u veliko stado koje se kretalo dalje, potamnelo od prašine. Ne mogu razaznati ništa od onoga što se događa reče Medlin. Htela bih prići bliže! One projahaše još polovinu prostora, što ih je delio od stada, i kad se Florens ponovo zaustavila, Medlin je zamoli, da priđu još bliže. Tu ih ugleda Al Hemond i dojaše im u susret. Dovikne im nešto, što Medlin nije razumela, i zaustavi ih. Previše ste blizu dovikne im, ali u onoj buci glas mu se izgubi. Opasno je, divlji bikovi! Drago mi je što ste došle, devojke! Princezo, šta misliš o stadu? Medlin je jedva mogla odgovoriti, toliko su je zbunile buka, prašina i ono neprekidno komešanje. Oni se vrte u krugu, Al primeti Florens. Upravo smo ih sterali u gomilu. Sad se vrte, a to je loše. Vakerosi su oštriji goniči. Nadmašili su nas sve, ali mnogo smo ih i mi uterali! Bio je bez daha, znojan, prašnjav. Evo, odlazim. Flo, za kakve dve minute mojoj će sestri biti dosta toga. Povedi je nazad do kola. Reći ću Bilu da ste ovde i čim uhvatim malo slobodnog vremena, evo me k vama! Mukanje goveda, urlanje i jurnjava kauboja, praskanje rogova i udaranje kopita, i čitava ta trka stoke, sve je to zbunjivalo i pomalo plašilo Medlin. ali, istovremeno, neobično je zanimalo. Na svaki je način htela ostati, videti šta ta galama i komešanje znače. Ipak, nije joj uspelo da prizor shvati u celini pa odluči da to pojedinačno razgleda. Želite li još ostati? upita Florens i kad je Medlin odgovorila da želi, ona je upozori: Ako kakav pobesneli bik ili krava pojuri prema vama, prepustite se svom konju. On će im izmaknuti. Situacija je postajala sve uzbudljivija i Medlin se uzbudi takođe. Gomila stoke vrtela se kao vrtuljak i ona tek sada shvati značenje kaubojskog izraza da se stoka „melje“. ali, kad je pogledala prema kraju brda, primeti da se stoka okrenuta na vanjsku stranu odjednom primirila, a telad se u strahu čvrsto zbila zajedno. Okretanje goveda usporavalo se s unutarnje prema vanjskoj strani i postupno je sasvim prestajalo. Pomalo se smirivao i topot kopita i međusobno udaranje glava i rogova, ali se mukanje i rikanje, nastavljalo. Dok je gledala, stado se razmaknulo i proširilo, i nekoliko begunaca nastojalo je probiti red kauboja na konjima. Od tog se časa dogodilo toliko toga i takvom brzinom da nije mogla videti ni desetinu svega što se odigravalo pred njenim očima. Činilo joj se da se konjanici zaleću među stado i izvlače goveda. Pogled joj padne na kauboja koji je jahao na krasnom belom konju i progonio divljeg bika. Upravo je zavitlao lasom i bacio ga biku preko glave, uže se razvuklo i omča uhvati bika za nogu. Beli se konj u hipu zaustavi, a bik se izvali u prašinu. Munjevitom brzinom skoči kauboj sa sedla i, pre nego što se bik mogao dignuti, zgrabi mu obe noge i sveže ih uzetom. Sve se odigralo u deliću sekunde. Naišao je i drugi čovek s nekom napravom, za koju Medlin odmah pogodi da je gvožđe za žigosanje. On je utisne biku u bedro. Bik se trzajući digne, očajno nastojeći pobeći, ali ga kauboj zahvati lasom. U pozadini se videla vatra i neki čovek koji je očito žario gvožđe. Tada je onaj isti kauboj uzetom omotao junicu, koja je divlje riknula kad joj se usijano gvožđe useklo u bedro. Osetio se miris spržene kože. Medlin se zgrozi, oseti slabost, ali se odlučno svlada. Nikad nije podnosila mučenje životinja. Okrutni ljudski poslovi bili su za nju zapečaćena knjiga, a sad je iz nekih neobjašnjivih razloga želela videti, čuti i upoznati neke od svakodnevnih dužnosti, od kojih se delimično sastojao život ovih ljudi. Gledajte, gospođice Hemond, eno Don Karlosa reče Florens. Pogledajte onog vranca! Nešto podalje od njih projaše u tom času tamnoputi Meksikanac. Bio je predaleko da bi mu mogla raspoznati crte lica, ali podseti je na talijanske „brigante“. Jahao je na prekrasnom konju. Tada je Svenson dojahao do njih i pozdravio ih svojim gromkim glasom. Hej, zar baš u samu gužvu? Eh, tako i treba! Drago mi je, gospođice Hemond, da

se ne bojite prašine i mirisa spržene kože i dlaka. Zar ne biste mogli obeležavati telad, a da ih ne ozledite? upita Medlin. Ha, ha! Pa ni jedno nije povređeno. Oni samo muču za svojim mamama. Samo katkad moramo koje ozlediti, dok mu ne pronađemo mater. Htela bih znati kako određujete žig kojim će se obeležiti telad što se odvojila od svojih majki nastavi Medlin. To određuju šefovi skupljanja stoke. Ja imam svoga šefa, a Don Karlos svoga. Oni odlučuju o svemu i svi ih moraju slušati. Eno mog šefa Nika Stajla. Gledajte ga! Jaše na doratu među govedima. On određuje koja će se telad i bikovi izdvojiti. Onda ih kauboji izdvajaju i žigošu. Mevrike nastojimo izdvojiti što bliže. U tom času se Medlinin brat pridruži grupi, očito u potrazi za Svensonom. Bile, upravo je Nils dojahao reče on. Dobro. Trebamo ga svakako. Ima li novosti o Deniu Mejnsu? Ne. Nils kaže da mu je izgubio trag kad je došao na tvrdo tlo. Eh, eh Al, tvoju sestru ovo sigurno zabavlja. A momci su postali mudrijaši. Vidi Ambroza, kakve ludorije radi. hteo bi se iskazati. Ambroz je veliki obožavatelj žena. Oba muškarca i Florens šalili su se, zafrkavajući Medlinu i pokazujući joj nepotrebne kaubojske majstorije što su ih izvodili zbog njene blizine. Vitlajući lasom, ili jureći amo-tamo, kauboji bi je pogledavali. ali, ona je taj posao smatrala preozbiljnim, da bi je išta moglo zabaviti. Nije imala volje govoriti. Sedela je na konju i gledala. Bila je ushićena gipkim, tamnim vakerosima, koji su bili sad ovde, sad onde. Zabacivali su laso, zaletali se svojim konjima, terali telad i junice u travu. Bili su okretni i sa svojim konjima i govedima. Uvek bi se trgnuli kad bi se veliki srebrni kolutovi mamuzama žarili u slabine njihovih konja. Videla je mamuze poprskane krvlju i omotane dlakama. Videla je kako vakerosi lome telićima noge i otavljaju ih da leže, dok ne bi došao beli kauboj i ustrelio ih. Teliće su obarali i vukli po nekoliko metara, bikove su vukli za noge. Vakerosi joj se učine najsjajniji jahači na svetu, iako je videla Kozake i Tatare ruskih stepa. Bili su brzi, gipki, hrabri. Nikad nisu promašili bika u trku, lasom su sjajno baratali. Bila je milina gledati oštar trk njihovh konja, njihove brze okrete i naglo zaustavljanje, a nadasve je zadivljivala njihova veština da se pritom zadrže u sedlu! I kauboji su bili vrsni jahači, i iako su izgledali vetrenjasti, njoj se učini da pokazuju više brige za stoku, nego vakerosi. Menjali su konje češće nego meksički jahači, pa im ovi nisu bili tako iscrpljeni, oznojeni i pokriveni penom. Već nakon sata gledanja Medlin počne shvatati kako je jako naporan i opasan posao kauboja. Odmarali su se malo ili nikako. Neprekidno su bili među divnim, zloćudnim bikovima velikih rogova. Svoj su život često dugovali samo svojim konjima. Kauboj se izlagao najvećoj opasnosti u času kad bi skočio s konja da sveže i žigoše tele koje je srušio na tlo. Neke bi krave tada nasrtale spuštenih, svinutih rogova. Koliko joj je puta zastao dah od straha da će čovek biti proboden. Jedan je kauboj vezivao tele, koje je glasno mukalo. Majka je nasrnula unutra i samo za dlaku promašila kauboja, klečao je i u hipu se prebacio u stranu. Počeo je bežati, ali ne naročito brzo. Bio je krivonog i činio se nespretnim. Videla je i drugog kauboja, kog je srušio i gotovo pregazio jureći bik. Konj se propinjao i hteo pobeći. Tada sasvim blizu Medlin laso zahvati jednog bika. Kauboj, koji ga je srušio, spretno skoči s konja, ali u tom času konj stane uzmicati, propinjati se i spuštene glave divlje udarati nogama oko sebe. Trčao je u krug, a bik se poput stošca vrtio na napetom lasu. Kauboj je odrešio uže s bika i pritom bio srušen na travu. Puna groze gledala je Medlin kako kauboj ide prema konju, ali, videla je njegovo umeće i veštinu. Zatim su se u trku sudarila dva konja. Jedan je pao. Jahač drugoga konja još nije bio pravo ni zajahao kad se ponovo našao na zemlji. Kauboj se zatim hramajući dovuče do konja i pošteno ga udari, na to konj iskesi zube i pokuša ga ugristi. Za sve to vreme vladala je zaglušna buka, mukanje i rikanje, udarci, padanje telesa, resko blebetanje vakerosa i krika i šale kauboja. Padale su oštre odredbe na koje se odgovaralo izrugivanjem. Radili su taj naporan posao,

kao da je to vesela igra, koju treba igrati dobro raspoložen. Jedan je pevao neku obesnu pesmu, drugi zviždao, a treći pušio cigaretu. Sunce je peklo, i oni i njihovi konji plivali su u znoju. Na crvenim licima sleglo im se toliko prašine da ih se nije ni po čemu moglo razlikovati od vakerosa, osim po odeći. Neumorne ruke bile su im poprskane krvlju. Vazduh je bio težak, sparan, zasićen zadahom stoke i spržene kože. Medlin oseti mučninu. Zadah i prašina gušili su je. Ali, to je još više učvrsti u odluci, da još ostane tamo. Florens je počne nagovarati da napusti to mesto, ili da se barem povuče iz najveće blizine. Svenson se složio s Florens. ali, Medlin je to odbila smešeći se. Tada joj brat reče: Hajde, muka ti je od svega, sasvim si probledela. Ali, ona odgovori da namerava ostati dok se ne završi dnevni posao. Al joj dobaci čudan pogled, ali ne reče više ništa. Onda joj se obratio ljubazni Svenson: Gospođice Hemond, ovde vidite život stočara i kauboja pravi život isti, kakav je bio nekada. Na rančeve u Teksasu i neke u Arizoni prodrli su ugladenost i nove ideje koje su sasvim dobre, i ja bih želeo da ih i mi u tome možemo slediti. ¦¦¦¦¦ ¦ ¦,.:, ¦¦¦,¦ ¦¦ :¦“. • Ali, mi se moramo držati starinskog, otvorenog skupljanja stoke. Vama to izgleda okrutno, ja to vidim. Eh, možda i jest tako. Grizeri su okrutni, to je sigurno. Nikad nisam video Grizera koji nije okrutan. ali, sav taj naporan rad, što ste ga danas videli, nije ništa teži od onoga koji kauboji obavljaju svakog dana čitavog svog života. Mnogi i mnogi sati provedeni na konju, slaba hrana, spavanje na golom podu, samotno stražarenje, prašina, sunce, vetar i žeđ dan za danom, cele godine, to je, eto, sve što kauboj ima. Pogledajte tamo Nilsa! Vidite, ono malo kose što je ima potpuno je bela. Crven je, mršav i opaljen. Primetili ste grbu na njegovim ramenima. A njegove ruke? Kad dođe bliže, bacite samo pogled na njegove ruke. Nils ne može podići ni iglu. Jedva može zakopčati košulju ili razvezati čvor na užetu. Izgleda kao da mu je šezdeseta. Eh, Nils nije još ni četrdesetu navršio. On je mlad čovek, ali svaka mu je godina kao jedan život. Arizona je učinila od njega to što je sada, arizonska pustinja i njegov posao kravara. On je na konju projahao kroz Diablo kanjon i Tonto bazen. Poznaje svaku milju doline Aravaipo i države Pinaleno. Obišao je preriju od Tombstona do Daglasa. Ubijao je opake bele ljude i Grizere još pre nego mu je bila dvadeset jedna godina. Video je mnogo u životu. Moji mladi dani u Staked ravnici i na granici s Apačima nisu ništa prema onom što je Nils video i proživeo. On je upravo postao deo pustinje. Moglo bi se za njega reći da je i kamen, i vatra, i ćutnja i kaktus i snaga. On je čovek, gospođice Hemond, divan čovek. Izgledaće vam grub. Pokazaću vam komade kremena s brda iza moje farme, komade tako oštre da bi vam porezali ruke. Ali, u njima je čisto zlato. A tako je isto s Nilsom, i s mnogim drugim kaubojima. Onaj tamo kauboj, to vam je PrajsMonti. On dolazi iz Montane, odakle i potiče. Dobro ga pogledajte, gospođice Hemond! Bio je ranjen. Zbog toga je ostao bez konja i užeta i sada šepa. Dakle, rog ga je bivolji malo dohvatio: doduše, retko se kauboj nameri na jedan od onih hiljada oštrih rogova, ali ipak se i to događa. Medlin ugleda vrlo kratkog, smežuranog, malog čoveka, neobično krivih nogu, i lica koje je imalo boju i tvrdoću dogorele žeravice. Prohramao je pokraj njih prema teretnim kolima i vukao je za sobom svoju kratku, krivu nogu. Nema ga se što videti, je li nastavi Svenson. Eh, znam, svima nam je draže, kad neko lepo izgleda. Čak i muškarac, ali ne bi trebalo tako biti. Monti izgleda kao sam vrag. Ali, izgled često vara. Monti je godinama jahao po Misuri koritu, i prostranim prerijama, gde je trava visoka i haraju česti požari. U Montani besne snežne oluje za kojih se vani smrznu goveda i konji. Montva ne možete nagovorili da priča nešto o studeni. Ali, lako ga je videti kako juri za toplinom sunca. Montvu nije nikad prevruće. Eh, mislim, da je nekad bio malo privlačniji. Priča o Montvu, koja je došla do nas, je sledeća: požar ga zatekao u preriji, mogao se spasiti, ali znao je da upravo u području vatre leži osamljena farma, s koje je gospodar bio nekud

otišao, a žena i malo dete ostali su kod kuće. Po smeru vetra znao je da će tu kuću zahvatiti požar. Bilo je vrlo hrabro ono na što se odvažio. Pošao je tamo. Stavio ženu iza sebe na konja, umotao dete i glavu svoga konja u mokru ponjavu i odjurio. Čuo sam da je to bila đavolska trka. Požar je ipak dohvatio Montva. Žena je pala s konja i nestala u plamenu, a onda je nastradao konj. A Monti je s detetom hodao, trčao i puzao kroz oganj, i spasio ga. Nakon toga više nije bio kauboj. Nije mogao zadržati posao. Ali, kod mene će za njega biti posla dok god budem imao i jednog bika.

JEDAN DAR I KUPNJA Nedelju dana skupljalište stoke nije bilo jako udaljeno od ranča pa se na konju moglo lako stići do njega. Medlin je većinu vremena provela u sedlu gledajući naporni rad vakerosa i kauboja. ali, precenila je svoje snage i nekoliko puta morali su je skinuti s konja. Svensonovo zadovoljstvo zbog njene prisutnosti pretvorilo se u zabrinutost. Pokušavao je nagovoriti da ne prisustvuje skupljanju stoke, a Florens je još više saletala. Ona se nije obazirala na njihove molbe. Nesvesno je osećala da je stvarnost koju je tamo upoznala neizmerno veća od skupljanja stoke i nije htela izgubiti ni jedan sat od toga. Njen je brat dolazio da je pogleda kad bi mu to dopuštale dužnosti. ali, tokom nekoliko dana nije ni jednom spomenuo njen sve veći umor i uzbuđenje, niti joj je predlagao da pođe kući. Često je na njenom licu počivao prodorni pogled njegovih modrih očiju. U takvim bi trenucima ona osetila neki njegov naročit, skriven smisao. Gledao je, studirao i ocenjivao, a ta spoznaja pomalo je zbunjivala. Pomisao da bi Alfred mogao prozreti njene duševne nevolje, uznemirivala je. Od vremena na vreme dovodio bi kauboje i s njima se smejao i šalio nastojeći im olakšati „iskušenje“, budući da su tako malo bili navikli na žene. ali, još pre svršetka nedelje Alfredu se pružila prilika da joj u šali kaže kako bi bilo sasvim uputno da skupljalište stoke zasad više ne „počašćuje“ svojim prisustvom. Rekao je to šaljivim tonom, ali mislio je vrlo ozbiljno. A kad se Medlin u čudu okrenula prema njemu, reče joj otvoreno: Ne sviđa mi se što te Don Karlos svuda sledi. Bili se boji da Nils ili Ambroz ili koji drugi od kauboja ne učine kakav prepad na Meksikanca. Oni drugi bi to jedva dočekali. Razumem, draga, da ti je to smešno, ali tako je. Svakako, bilo joj je smešno, ali joj je to takođe bio dokaz, koliko je bila zabavljena vlastitim osećajima, koje su pobudili prizori obeležavanja stoke. Setila se da joj je Don Karlos bio predstavljen i da joj se nikako nije svidelo njegovo tamnoputo, lepo lice s dubokim nadmoćnim, blistavim očima i grubim crtama, nije joj se sviđao ni njegov mekan, laskav glas i fine manire s dubokim naklonima i širokim gestama. Smatrala ga je tek lepom i upadljivom pojavom na crnu konju. Sad se nakon tih Alfredovih reči zamislila, prisetivši se da se taj plemeniti konj sa svojim srebrom optočenim sedlom i tamnim jahačem uvek pojavljivao u njenoj blizini, ma gde se nalazila. Don Karlos je dugo vremena dosađivao Florenci reče Alfrid. On više nije mlad. Ima oko pedeset, kaže Bili, ali nikad ne možeš Meksikancu proceniti godine po izgledu. Don Karlos je obrazovan čovek, ali se o njemu malo zna. Meksikanci njegova kova gledaju žene drugačijim očima, nego mi beli ljudi. Sad, moja draga, lepa seko izNju Jorka, iako mi Don Karlos nije naročito prirastao srcu, ipak ne bih baš želeo da ga Nils ili Ambroz divljački napadnu i svojim lasom zbace s konja. Zato je bolje da odjašeš kući i onde ostaneš. Alfrede, zbijaš šale na moj račun rekla je Medlin. Ne, nikako odvrati Alfred. Što ti misliš, Flo? Florens odgovori kako bi na najmanji povod Don Karlosa, kauboji s njim postupili s manje ceremonija i obzira, nego s uhvaćenim bikom. Kod tih reči naiđe stari Bili Svenson i Alfred navali na njega pitanjima kako bi se u takvoj prilici poneli i još je dodao vlastita zapažanja.

I, gospođice Hemond zaključi on kad bi Džin Stjuart bio na mome mestu, taj bi se Grizer sa svojim večnim cerekanjem valjao u prašini pre nego bi se snašao! Medlin se kolebala između smeha i ozbiljnosti, sve dok Svenson nije spomenuo svoj ideal kaubojske kavaljerštine, tada je ipak prasnula u smeh. Niste me baš uverili, ali predajem se odgovori im. Terate me odavde verovatno zbog nekih svojih crnih namera. Lepog Don Karlosa sigurno ste nepravedno osumnjičili. ali, kako sam već imala prilike upoznati jedinstvenu galantnost i maštu kauboja, sklona sam poverovati njihovim pokušajima. Zato, doviđenja! Zatim odjaše ona i Florens po dugom, sivom obronku prema ranču. Te noći oseti neobičan umor, koji pripiše više svojim duševnim mukama, nego dugotrajnom jahanju. Ujutro ipak nije bila raspoložena da se duže odmara. Nije ona težila za nekim naročitim delima, uzbuđenjima ili zabavama. Tek neki nepogrešivi instinkt, izazvan doživljajima prošlih nekoliko dana, govorio joj je da je nešto u životu promašila. Nije to mogla biti ljubav, jer je volela brata, sestru, roditelje i prijatelje, nije mogla biti niti briga za bedne, nesretne i bespomoćne, svojom darežljivošću ona im je dokazala svoje saosećanje, a nikako to nije mogla biti niti želja za bogatstvom, putovanjima, zabavama, položajem ili slavnim imenom, jer to je ona posedovala čitav život. Kako bilo da bilo, to „nešto“ delovalo je vrlo zbunjujuće, poput nađe koja bi se rasplinula na rubu ostvarenja ili maglovitih obećanja, koja su ostala neispunjena. Što god to bilo, ostajalo je prigušeno i nepoznato kod kuće, dok je ovde na Zapadu počelo bujati, natisnulo se da bude zapaženo. I zbog toga nije mogla biti mirna, htela se kretati, gledati i ne juriti za utvarama, jer ona traži blago daleko i nestvarno poput snova. Ujutro poželi posetiti naselje Meksikanaca, koje je ležalo u podnožju gora. Florens se protivila, govoreći da to nije mesto za nju, ali Medlin je ustrajala. Trebalo je samo nekoliko reči i umiljat smešak i Florens se predala. Gledajući s verande, gomila kućica od ćerpiča tvorila je sa svojim kontrastima boja slikovitu celinu u prostranoj dolini. Izbliza, čarolija je bila još potpunija. Kućice stare, ruševne i prljave. Nekoliko se koza veralo uz njih. Dva, tri šugava psa lajanjem su najavila došljake. Zatim je četa polugole prljave dečurlije u prnjama izletela van. Plašljivo su se isprva posakrivali. ali, smešak i ljubazne reči brzo ih učine poverljivima, pa su se svi kao jedan pridružili, uz pojačanje iz svake kućice. Medlin smesta odluči da će učiniti nešto za poboljšanje životnih uslova tih brednih Meksikanaca i zato odluči zaviriti unutra. Sudeći po učinku koji je njena pojava izazvala kod prve žene na koju su naišle, ona im se morala činiti kao priviđenje. Dok je Florens s onih nekoliko poznatih španskih reči nastojala sa ženama započeti razgovor, Medlin je zavirila u bedne male sobice. Zahvati je osećaj slabosti koji je bivao sve veći dok je išla iz jedne kućice u drugu. Nije mogla verovati da takva nečistoća postoji igde u Americi. Kolibe su bile zasićene odvratnim vonjem, po prljavim podovima vrvelo je od gamadi. Vode nije bilo nigde, i sad je poverovala što joj je Florens rekla da se ti ljudi još nikad nisu okupali. O kakvom radu nije bilo ni spomena. Dokoni muškarci i žene klatili su se naokolo, neki su ćuteći pušili, a drugi vrlo glasno čavrljali. Nisu baš neprijateljski dočekali Amerikanke, ali niti naročito ljubazno. Izgledali su bezizražajno, tupo. U tim je kućicama carevala bolest. Sva su vrata bila zatvorena, i niotkud nije bilo vazduha, ali i kraj otvorenih čovek se gušio. U nekim se kućicama širio jak, opojan miris koji je, kako je Florens objasnila, poticao od nekog pića rakije, što su je Meksikanci pekli od vrste kaktusa. Svuda se osećalo pijanstvo, strahovito tupo pijanstvo, koje bi svoje žrtve dovodilo u polumrtvo stanje. Medlin više nije imala snage posetiti kućicu misionara. Izdaleka je videla padra, mršavog izgladnelog čoveka tužnog lica, koji je kako je ona instinktivno osetila morao biti dobar. Uspelo joj je uzjahati konja i doći do kuće, ali tamo oseti slabost i Florens je gotovo morala uneti unutra. Brzo je došla sebi, ali u njenoj sobi taj osećaj slabosti

ponovo je njome ovladao. Ipak, nije potpuno izgubila svest i toliko se oporavila da joj nije trebalo ničije pomoći. Kad je ujutro posle završetka žigosanja stoke izašla na verandu, naišla je na Svensona i svog brata, koji su raspravljali o nekakvom konju. Držim da je to moj stari riđan reče Svenson zaklanjajući oči rukom. Bile, tako mi očiju, to je Stjuartov konj! odgovori Al. Ne po boji ili obliku na takvoj daljini to ne mogu oceniti, nego po kretnjama i trčanju. Možda imaš pravo, Al. Ali, na tom konju nema jahača. Flo, donesi moj dvogled. Florens uđe u kuću. Medlin pokuša razaznati predmet o kojem se raspravljalo. Vrlo daleko, u sivilu doline, podno obronka brda primeti oblak prašine, a zatim tamnu pojavu konja u trku. Kad se Florens vratila s dvogledom, Bili se zagleda dugim pogledom, zatim pažljivo poravna staklo i pokuša ponovo. Eh, teško mi je priznati da su mi oči sve slabije, a ipak moram. To je konj Džina Stjuarta, osedlan, juri, i to bez jahača. Strahovito je to čudno i svakako u vezi s drugim stvarima koje se tiču Džina. Daj mi dvogled reče Al. Da, imao sam pravo, Bile, nije to preplašeni konj, on trči ravnomerno, kao da mu je nešto na brizi. Al, taj je konj dresiran. Ima više razuma nego mnogi ljudi koje poznam. Pogledaj malo dvogledom po dolini. Vidiš li koga?Ne. Pogledaj preko obronaka preko kojih vodi staza. Više gore, duž onog sedla, gde počinju stene. Vidiš li šta? Bogami! Dva konja. Ali, od prašine ne vidim mnogo. Brzo se uspinju. Jedan je nestao među stenama. Eto, i drugi nestaje. Šta misliš o tome? Eh, ne znam više od tebe. Kladim se da ćemo brzo doznati, jer Džinov konj juri sve brže, što se više primiče ranču. Široka dolina koja se koso uzdizala prema obronzima gorja potpuno se otvoreno prostirala pred njihovim očima. Na udaljenosti manjoj od pola milje, Medlin ugleda kako se po beloj stazi naglo približava konj bez jahača. Gledala ga je setivši se časa kad ga je prvi put ugledala, pa zatim njegova divlja trka u noć slabo osvetljenim ulicama ElKajona. Opet je svu prođe jeza, oseti kako nikad neće moći mirnije pomišljati na svoju pustolovinu one zvezdane noći. Radoznalo je gledala konja. Začulo se kako je resko, prodorno zarzao. Eh, video nas je, siguran sam reče Bili. Konj se približavao oborima, nestao u uskoj stazi, a onda, usporivši trk, dotutnjio u ograđen prostor i zaustavio se kojih dvadesetak metara od mesta gde ga je Svenson čekao. Samo jedan pogled na njega iz blizine, na jasnom danjem svetlu bio je dovoljan Medlini da mu prizna „modru vrpcu“ nad svim konjima pa čak i nad njenim nagrađenim konjem Vajt Stokingsom. Kaubojev konj nije bio mustang vitka tela, već bojni hat velika rasta i crne dlake s crvenkastosivim prelivima, koja mu se sjajila i bleskala na suncu. Za ovu je priliku očito bio vrlo pomno doteran: u njegovoj bujnoj grivi nije bilo ni jednog čvora, a sjajna dlaka bila je bez ijedne mrlje. Dođi ovamo, đavolski sine pozove ga Svenson. Konj spusti glavu, zafrkće nozdrvama i poslušno priđe. Nije bio ni plašljiv ni divlji. Prijateljski onjuši Stajlkvela, a zatim pogleda Ala, pa žene. Svenson skine mamuze sa sedla, baci ih na zemlju i počne pretraživati sedlo. Odjednom, odnekud između bogatih ukrasa na ormi izvuče smotani komad papira i pošto ga je pomno ispitao, preda ga Alu. Glasi na tebe, kladim se za dva centa da znam šta je unutra reče on. Alfred razmota pismo, pročita ga, a onda pogleda Svensona. Bile, dobro pogađaš. Džin je otišao preko granice. Šalje konja po nekome ne spominje ime želeći ga darovati mojoj sestri, ako ga bude htela primiti. Da li spominje Denija Mejnsa? upita farmer. Ni jednom reči. To je loše. Ako iko nešto zna o Deniu, onda je to Džin. Ali, on je suviše zatvoren momak. Sigurno namerava u Meksiko. Zanima me, da li je i Dani otišao? Eh, dakle, dvojica najboljih kauboja otišli dođavola. Baš mi je žao! Nakon tih reči spusti glavu i gunđajući uđe u kuću, Alfred podigne uzde konju iznad glave, povede ga do Medlin, prebaci ih preko njene ruke i preda joj pismo. Princezo, ja bih na tvom mestu zadržao konja reče on. Stjuart je za sada samo kauboj, i to, jedan od najtvrdoglavijih koje sam ikada susreo. Ali, iz dobre je porodice. Pohađao je koledž nekada

i bio džentlmen. Ovde je pošao po zlu kao i mnogi drugi, kao što sam i sam bio počeo. Pričao mi je o majci i sestri. Jako ih voli. Mislim da im je on u životu bolna tačka. Kad bi se toga setio, obično bi se naljoskao. Uvek sam bio uz njega, a i sada bih, da mi se pruži prilika. Vidiš, Bili je sasvim slomljen zbog Denija Mejnsa i Stjuarta. Nadao se dobrim vestima. Ali, nema izgleda da bi se oni vratili, naročito Stjuart. To što daruje svoga konja znači da će se pridružiti pobunjenicima iza granice. Mnogo bih dao da vidim kako će taj kauboj „srediti“ po kog Grizera. Eh, prokleta sreća! Oprosti, Princezo. I ja sam uzbuđen. Žao mi je Stjuarta. voleo sam ga još i pre nego što je izlemao onog kojotskog šerifa Peta Hejva, a sad ga volim još više. Pročitala si pismo, pa primi konja. Ćuteći, Medlin svrati pogled s bratova lica na pismo. „Prijatelju Al, šaljem Ti svoga konja, jer odlazim, a nemam srca povesti ga tamo gde bi bio ranjen, ili bi pao u tuđe ruke. Ako se slažeš, predaj ga svojoj sestri uz izraze mog poštovanja. ali, ako ti se ta moja zamisao ne sviđa, ili ga ona ne bude htela, neka bude Tvoj. Nisam nikada zaboravio usluge koje si mi učinio, premda to nisam pokazivao. I još nešto, Al, moj konj nije nikad osetio ni biča ni mamuza, pa bih bio srećan ako ga ni Ti nećeš nikada udariti. Nadam se da će ga Tvoja sestra primiti. Ona će dobro s njim postupati i može sebi priuštiti veselje da ga dobro neguje. A budem li čekajući da me pogodi koja grizerska kugla mogao zamišljati kako ona izgleda na mom konju, zaista ću biti srećan, stari moj. Tebe to ne treba smetati, ona to neće nikada doznati. A sad nešto poverljivo, Al. Nemoj dopustiti da ona ili Flo jašu same u blizini Don Karlosa. Da mogu, pričao bih Ti koješta o tom uglađenom Grizeru. Još kaži i ovo svojoj sestri: ako bi joj ikada trebalo da beži pred nekim jašući na mom riđanu, neka se samo nagne napred i zavikne mu u uho. On će poleteti kao vetar. Doviđenja Džin Stjuart“

Medlin zamišljeno smota pismo i promrmlja: Kako voli svog konja! I ja bih rekao odgovori Alfred. Flo će ti o tome pričati. Ona je jedina osoba koja je smela jahati na njegovom konju, osim one mlade Meksikanke, Bonite, koja je, kako Bili misli, one noći pobegla na njemu iz ElKajona. Dakle, šta kažeš, hoćeš li primiti konja? Razume se. I zaista, srećna sam što sam ga dobila. Al, rekao si, čini mi se, da ga je Stjuart nazvao po meni zar je video moj nadimak u njujorškim novinama? Da! Dobro, neću mu menjati ime. Ali, kako ću se na njega popeti, Al? Veći je od mene. Kakav divovski konj! Oh, gledaj, njuška mi ruku! Zaista, kao da me razumio. Al, jesi li ikad video tako krasnu glavu i oči? Tako su velike, tamne, blage i ljudske. Ali, ja sam prevrtljiva žena, zaboravljam svoga konja Vajt Stokingsa. Kladim se da ćeš uz ovoga zaboraviti svakog drugog konja reče Alfred. Moraćeš ga uzjahati s verande. Hajde, „Princezo“ kako to čudno zvuči moramo se upoznati. Sad imaš novoga gospodara, strogu mladu ženu koja će od tebe tražiti vernost i poslušnost, a malo posle možda i ljubav. Budući da Medlin nije bila u jahaćem odelu, nije ga ni pokušavala uzjahati. Medlin je vodila konja amo-tamo i bila očarana njegovom pitomošću. Nije ga ni trebalo voditi. Dolazio bi na njen poziv, sledio je kao pas i trljao o nju svoju crnu njušku. Kad bi u šetnji došli na neki zavoj, podigao bi glavu, naćulio uši, i uperio pogled na put, kojim je došao. Gledao bi preko poljana. Možda ga odande preko brda neko zove? Medlin ga zbog toga još više zavoli, ali istovremeno požali hirovitog kauboja koji se odelio od svog jedinog blaga, i to iz ljubavi prema njemu. Tog popodneva kad je Alfred podigao na leđa velikog riđana, njoj se učini kao da lebdi negde visoko u vazduhu. Odjahaćemo do „mese“ reče njen brat nakon što se i sam popeo na konja. Drži ga čvrsto na uzdi i popusti kad hoćeš ubrzati kas, ali ne viči mu u uho ako ne želiš da te Florens i ja ugledamo kako nestaješ na horizontu. Tada izjašu iz dvorišta pa dole uz obore i sve do ruba sive otvorene ravnice, koja se sterala

nekoliko milja daleko do strmine koja je vodila na mesu. Na čelu povorke bila je Florens u muškom sedlu. Alfred dojaše do nje ostavivši sestru

iza sebe. Njihovi konji željni utrke počnu galopirati, a Medlin takođe s ponešto jeze oseti, da se ni „Princeza“ neće dati zadržati. Ona pritegne uzde i takođe pojuri u galop. Florencin konj tada potrči. Alfred se okrene i dovikne sestri da pojuri za njima. Ovako ne valja, oni su nam lepo pobegli reče Medlin i popusti uzde. Sad se s njenim konjem počelo događati nešto što isprva nikako nije mogla shvatiti. Koliko god je dosad jahala, nikad to nije bilo trkom. UNju Jorku se to nije smatralo „otmenim“, a nije bilo ni sigurno. Stoga, kad se njen konj sav ispružio i protegao te iz divljeg galopa prešao u divno, glatko, jednomerno trčanje, trebalo je Medlini dobrih nekoliko časaka da shvati što se događa. Nije potrajalo dugo, a udaljenost se između nje i njenih pratioca smanjila. Ipak su imali nešto prednosti i dobro su podmakli. Osećala je jednolični zamah vetra i divila se, kako lako i udobno sedi u sedlu. To je bio za nju nov osećaj. Uvek bi je dosad dok je jahala, smetalo nesnosno drmanje. Ovaj put ništa od toga nije osećala, ni napor, ni potrebu da svu pozornost usredotoči na jahanje. Nikad dosad nije na licu osetila šibanje vetra, niti ovaj jednoličan ravnomeran odskok konja u trku. To je sad razdraga, uzbudi i uznemiri, te sva živne. Srce joj počne burnije udarati, i potaknuta nekim nepoznatim osećajem popusti uzde i nagnuvši se daleko napred poviče: Momče moje, hajde, jurni! Odmah oseti ubrzano udaranje potkova i usled naglo povećane brzine zaljulja se natraške. Vetar joj je šibao lice, zviždao oko ušiju i mrsio joj kosu. S obe strane jurila je pored nje siva ravnica koja kao da je pred njom letela. Kroz zamagljen pogled učini joj se da se Florens i Alfred vraćaju. Ali, kad je bolje pogledala, uoči da „Princeza“ upravo prestiže oba konja. Zaista, njen konj ih je prestigao preletevši pokraj njih tako brzo, te se njoj činilo da su se zaustavili. Konj je i dalje jurio ne prekidajući trku, dok nije dohvatio strme stene mese i tamo se zaustavio. Božanstveno uzvikne Medlin. Sva je gorela i drhtala. Kad je pokušala pričvrstiti raspuštenu kosu, ruke su joj otkazale poslušnost. Onda se okrenula da dočeka svoje pratioce. Alfred je dostigne prvi smejući se oduševljeno, ali i ponešto prestrašen. Sveta jurnjava! Kako taj juri! Zar ti se propeo? Ne, viknula sam mu u uho odgovori Medlin. Dakle, tako je to. Pravi ženski način zabranjeno voće! Flo kaže da bi to ona učinila istog časa kad bi se našla na njemu. Princezo, ti dobro jašeš. Da vidimo, šta Flo o tome misli. Zapadnjakinja stiže do njih, a lice joj je radosno sjalo. Bili ste jedinstveni! Kosa vam je upravo plamtela na vetru. Al, ona zaista zna jahati! Ah, tako mi je to drago. Malo sam se i preplašila. A taj konj! Zar nije divan? Koliko trči! Alfred ih povede po crnoj, vijugavoj stazi do vrha visoravni. Medlin ugleda krasnu, ravnu površinu obraslu kratkom travom, glatku kao pod. Uzvikne od čuda i ushićenja. Al, kakvo mesto za golf! To je najlepša livada na svetu. Pa i sam sam na to pomišljao odvrati on. ali, ima jedna zapreka tome, kako bi iko mogao otkinuti pogled od te krasote i udarati loptice? Princezo, pogledaj! Medlini se učini da je prizor što ga je ugledala i uzvišen i strašan u isto vreme. Veličanstvenost tog crvenog sveta pećina, koje su silazile do dubokih provalija, ispunjavala je čoveka strahopoštovanjem i divljenjem. Jednom, Princezo, tek sam bio došao ovamo na Zapad, bio sam utučen, slomljen i odlučio sam svemu učiniti kraj reče Alfred. Slučajno sam se uzverao ovamo tražeći osamljeno mesto da umrem. Kad sam video ovo, promenio sam odluku. Medlin je ćutala. Ostala je tako i dok su jašući silazili po strmoj stazi oko ruba mese. Ovaj put Alfred i Florens nisu je izazivali na utrku. Bila je još uvek ovladana strahopoštovanjem, zapanjena, začarana, polako se oporavljala od toga ne shvatajući šta se s njome zbiva. Stigla je na ranč mnogo posle nego njeni pratioci, i za vreme večere bila je neobično zamišljena. Posle, kad su se skupili na verandi da bi gledali zalazak sunca,

Svensonove duhovite jadikovke potaknu u njoj zamisao koja je zablesne poput munje. A zatim slušajući ga pažljivo, ohrabri ga da priča o nevoljama siromašnih stočara. Bile su mnogobrojne, velike i zanimljive i gotovo nepovoljne za začetak njene ideje. Gospodine Svensone, da li bi veći ranč, koji bi se vodio modernim metodama, mogao biti, ako ne rentabilan, a ono barem bez gubitaka upita ga s očitom odlukom da svoju novorođenu ideju ili odmah uguši, ili da je prihvati i omogući uslove za život. Eh, mislim da bi odgovori on i gorko se nasmeje. Bio bi sigurno izvor prihoda. Eto, uz sve svoje neuspehe i lošu opremu, živeo sam sasvim dobro, isplatio dugove i zapravo ništa nisam izgubio, osim redovnih troškova. Mislim da je to potpuno dobro. Biste li prodali svoj ranč kad bi neko dobro platio? Gospođice Hemond, zgrabio bih priliku. Samo, bilo bi mi nekako žao otići odavde. Upravo sam dovoljno lud, da bih novac uložio u neki drugi ranč. Da li bi Don Karlos i oni drugi Meksikanci prodali svoje rančeve? Bi, sigurno. Don Karlos progonio me godinama namerom da mi proda onaj svoj stari ranč, a oni pastiri u dolini sa svojom dolutalom stokom dali bi dušu za gomilicu novca. Molim vas, kažite mi iskreno, gospodine Svensone, kako biste vodili ranč kad biste imali neograničena sredstva nastavi Medlin. Gospode Bože zavapi farmer i poskoči tako da mu je ispala lula. Zatim je svojim velikim, nespretnim prstima opet napuni, upali i nekoliko puta snažno povuče, a onda otpuhne velike oblake dima i oštro se zalgeda u Medlinu. Kruto njegovo lice počelo se ublažavati, a mreškanje i boranje pretvore se u osmeh. Eh, gospođice Hemond, moje staro srce počinje se topiti kad pomisli na takvo što. Kad sam došao ovamo, sanjario sam o mnogo čemu. Šta bih napravio da imam neograničena sredstva? Slušajte! Otkupio bih sve od Don Karlosa i Grizera. Zaposlio bih svakog dobrog govedara u ovom kraju. Pomogao bih mu da napreduje kao i ja nekada. Pokupovao bih sve dobre konje u preriji. Ogradio bih dvadeset hiljada jutara najbolje livade. Bušio bih da nađem vodu i cevima bih je doveo iz gorja. Nasuo bih onu udubinu tamo. A nasipi od jednog brda do drugog stvorili bi veliko jezero. A kako imam smisla za lepotu, posadio bih pamukovac oko toga. Jezero bih napunio ribom. Imao bih najveće polje alfalfe na Jugozapadu. Zasadio bih vrtove i voćke, srušio sve stare obore, ambare i kućice i sagradio nove. Taj stari ranč postao bi udoban i lep. Svuda okolo zasadio bih travu i cveće i s gorja dopremio mladu crnogoricu. I kad bi sve to bilo gotovo, seo bih u svoju stolicu, pušio lulu i gledao stoku kako ide na vodu i vraća se u dolinu, i video bih kauboje kako zadovoljno jašu i pevaju u svojim kućicama. A ono crveno sunce tamo dole zalazilo bi iznad najsretnijeg čoveka na svetu, Bila Svensona, poslednjeg stočara. Medlin zahvali farmeru, a onda se naglo povuče u svoju sobu gde nije trebala obuzdavati snagu te divne ideje, koja se, tako uporna i primamljiva, sada potpuno u njoj razbujala. Sledećeg dana kasno poslepodne upitala je Alfreda bi li bez opasnosti mogla odjahati do mese. Poći ću s tobom reče on veselo. Ne Al, htela bih poći sama odvrati ona. Ah uzviknu Alfred uozbiljivši se. Pogleda je brzim pogledom, a onda se okrene. Pođi! Mislim da nema opasnosti. Urediću tako da je ne bude. Sedeću ovde sa svojim dvogledom i paziti. Budi oprezna kad se budeš spuštala stazom. Pusti da konj sam nađe put. To je sve. Projahala je na „Princezi“ široku ravnicu, uspela se na zavojitu stazu i krasnom zelenom površinom stigla do najdaljeg ruba visoravni. Sve dotad nije pogledala prema jugozapadu. Tada joj pogled odluta po sivoj dolini podno njenih nogu, do Sierra Madres, modrih gorja pozlaćenih zalazećim suncem. U svojoj viziji u tom je prizoru videla beskraj daljina, lepotu i veličajnost, sve ono što joj je dosad ostalo skriveno. Siva se dolina uzdizala i širila do crnog sedla Čirikahua gorja, okupanog na zapadu u crvenkastom sjaju, a iza toga se gubila u velikoj krševitoj izbočini zemlje, gde je mlaz sunčanog zlata pretvorio tamnu divlju hrid u divan reljef. U tom je prizoru bilo beskrajne lepote. Ali, nakon tog prvog naglog pogleda,

misao o lepoti nestala je. U toj pustinji, koja je postupno tamnela, bilo je nečeg bezgraničnog. Učini joj se da vidi dlan neke silne, čudesne ruke koja joj hvata srce. Iz tog beskrajnog prostranstva, širine, osamljenosti i tajnovitosti davnine, počnu se šuljati plahe, šarene sene, utvare mira, i šaptati joj o zemlji, velikoj, mrkoj i nepromenjivoj, gde je vreme večno, a život nestaje. Neka bude žena nastavljao se njihov šapat neka voli nekoga, bilo koga, dok ne bude prekasno, neka spozna potrebu rada, da u tome nađe sreću. Odjahala je nazad preko mese na stazu i kad se našla na ravnici, povikom je izazvala konja koji tad pojuri poput vetra. Kad je dotutnjio i kao ukopan stao pokraj stepenica verande, Medlin bez daha sjaše obavijena svojom bujnom kosom koja joj se u trku potpuno raspustila. Alfred joj dođe u susret, njegov uzvik, Florencin zadivljen pogled i Svensonova ćutnja privedu je svesti. Smejući se, pokuša urediti kosu. Sigurno izgledam kao strašilo prošapuće tada. Eh, govorite što hoćete odvrati stari stočar a ja ću misliti, što ja budem hteo. Medlin pokuša biti mirna. Šešir i češljiće odneo je vetar. Mislila sam da će tako i kosu . . . Eno, večernje zvezde . . . Čini mi se da sam jako gladna. Na kraju odustane od pokušaja da se prikazuje mirnom i da namešta kosu koja je obavijala poput zlatne mase. Gospodine Svenson započne tada i zastane, uočivši uzbuđenost i tamni zvuk svoga glasa. Gospodine Svenson, htela bih kupiti vaš ranč i zaposliti vas kao svog upravnika. Kupila bih i ranč Don Karlosa i druga imanja, oko pedeset hiljada jutara otprilike. Zatim i konje i goveda, ukratko htela bih da uvedete sve one moderne metode, o kojima ste, kako ste rekli, tako dugo sanjali. Imam i vlastitih ideja, a za njihovo ostvarenje treba mi vaš i Alfredov savet. Želela bih poboljšati životne uslove onim bednim Meksikancima u dolini, i da i njima i kaubojima u ovoj preriji učinim život vrednijim. Sutra ćemo o svemu razgovarati i odrediti sve poslovne pojedinosti. Onda se okrene od onog širokog, sretnog smeška koji je svu obuhvatio, i pruži ruke bratu. Alfrede, zar nije čudan ovaj moj dolazak tebi? Ne, ne smej se. Nadam se da sam našla sebe, svoj rad, svoju sreću ovde pod svetlom ove zapadne zvezde.

RANČ NJENOG VELIČANSTVA Vreme od pet meseci ostvarilo je sve Svensonove snove. Uvedene su i mnoge druge promene i novosti, te se činilo da se stari ranč promenio na dodir čarobnog štapića. Medlin, Alfred i Florens raspravljali su o prikladnom imenu i odlučili se za jedno. To je ujedno bio i jedini put, da se nisu ravnali prema Medlininim željama. Kauboji su novi ranč prozvali Ranč Njenog Veličanstva. Svenson je rekao da je to ime vrlo sretno izabrano, i da ga ne može menjati kao ni ona večna brda. Florens pređe kod neprijatelja, a Alfred smejući se Medlininim izjavama doda da su je kauboji, izabrali kraljicom prerije i da tu nema nikakve pomoći. Tako je ostalo ime Ranč Njenog veličanstva. Aprilsko sunce obasjavalo je niski zeleni brežuljak koji se skutrio u zavetrini na podnožju brda. Ono kao da je naročitim žarom milovalo dugu, farmersku kuću, koja se u svojoj snežnoj belini sjajila na plosnatom vrhuncu brdašca. Zemljište oko kuće nije nalikovalo livadama ili parkovima istočnih krajeva. Nije tu bilo veštačke vrtlarske nege. Svenson je tek dopremio vodu i travu, cveće i biljke do vrha brežuljka i ostavio ih na brizi prirodi. Zamisao mu je možda bila gruba, ali rezultat krasan. Toplo sunce, mirisni vazduh i sveža voda, koju je požudno upijala plodna zemlja, stvorili su krasan, zeleni prostirač, po kojem je svuda kao čarolijom niklo šareno cveće. Beli poljski cvetići, lavanda, tratinčice, divlji zumbuli, beli červerolatični ljiljani i mak zlatnožute boje, boje zalazećeg sunca cvali su ovde u skladnoj šarenoj zbrci. Kalifornijske ruže, crvene poput krvi, sagibale su svoje teške glavice dršćući pod težinom pčela. Nisko dole, na pustim i golim mestima, osamljeno su cvetali raskošni grimizni

kaktusi izloženi punoj snazi sunca. Zeleni pristranci sterali se sve do dole, gde su od ćerpiča bili izgrađeni novi ambari i štale. Prostrani obori s visokim ogradama pružali se do velikih četverouglova, zasađenih alfalfa travom koja je dobro pristajala uz sivu dolinu. Dno velike udubine, opasane nasipom, bilo je ispunjeno vodom koja se bleskala na suncu. Hiljade ptica selica lepršalo je krilima, pljuskalo po vodi i kreštalo kao da se opiru napustiti to ugodno, vlažno iznenađenje na svom dugom, pustom putovanju na sever. Nastambe za kauboje, udobne, prostrane kuće od ćerpiča, koje ni najobesni kauboj ne bi mogao nazvati tesnim rupama, stajale su u dugačkom nizu iznad jezera. A dole na rubu doline gomila meksikanskih koliba, pa i mala crkvica takođe su osetili dodir ruke koja je sve unakolo obnavljala. Sve što je ostalo od stare španske kuće, koja je toliko vremena bila Svensonu domom, behu goli masivni zidovi, pa je čak i neke od njih trebalo srušiti zbog novog razmeštaja prozora i vrata. Uvedene su se sve moderne instalacije topla i hladna tekuća voda i acetilensko svetlo. Unutrašnjost kuće bila je udobno opremljena i nameštena. Nije se težilo luksuzu nego udobnosti. Petio na koji su izlazila sva vrata, bio je zasađen bujnom, tamnozelenom travom. Svi su prozori gledali niz obronak. Medlinine četiri sobe zauzimale su zapadni deo zgrade, a sve su izlazile na dugu verandu. Jedna je manja soba bila određena za njenu služavku, zatim je bila radna, a onda spavaća soba i na kraju velika, svetla prostorija koju je već na prvi pogled zavolela. Bila je udobno i lepo nameštena, s njenim najmilijim slikama i knjigama. Bila joj je draža nego ikoja prostorija kod kuće. Ujutro bi se beli zastori na prozorima njihali na blagom mirisnom vetriću, dok se o podne uspavljujuća sparina, koja je silila na odmaranje, uvlačila unutra. Pred veče bi zapadno sunce prodirući pod krov verande, obojilo zidove svojom zlatnom bojom, što se pomalo prelivala u crveno. ¦¦ ¦ < ¦ ¦“¦¦.¦¦¦•. „“,: ¦“¦¦¦ ¦¦¦¦•¦¦ ¦<¦ ¦¦“¦¦ Medlin Hemond bila je uverena da promena što su je doživeli stara španska kuća i ljudi, kojima je sad bila okružena, nije ništa prema onoj koja se dogodila u njoj samoj. Našla je smisao života. Bila je zaposlena, radila je telesno i duševno, a ipak kao da je imala više vremena nego ikada pre da čita, razmišlja, uči i dokono sanjari. Pomogla je bratu da prebrodi sve neprilike i u poslu postigne uspeh kakav je želeo. Bila je marljiva Svensonova učenica i vrlo je savesno učila poljoprivrednu struku. Stari prostodušni stočar u svom joj je srcu odredio mesto koje bi pripadalo kćeri da je ikada imao. Toliko se ponosio njome da se to Medlin je to osećala ne bi moglo rečima izreći. Pod njegovim vodstvom, a katkada i u pratnji Alfreda i Florens, Medlin bi obilazila prerijom te proučavala život i rad kauboja. Logorovala bi u preriji, spavala pod vedrim nebom i jahala po četrdeset milja svaki dan po prašini i vetru. Bila je i na dva prekrasna izleta u pustinju: jedan do Čirikahua gorja, a odande kroz peskovitu pustinju punu stena i kaktusa do meksičke granice, a drugi, Aravaipa dolinom i njenim dubokim kanjonima obojenih stena i veličajne divljine. To ulaženje, prodiranje u život Zapada, nje, „devojke, izvana“, zahtevalo je velilki trud i napore. ali, kad je to školovanje prešlo svoju početnu fazu, pretvorilo se u rad koji je obavljala s ljubavlju. Zdravlje, i psihičko i fizičko bilo joj je savršeno. Bila je toliko aktivna da se trebala tek priviknuti na podnevni odmor koji je bio uobičajen u tim krajevima i tako neobično potreban za vrućih letnjih meseci. Katkada bi se zagledala u svoju sliku u ogledalu i prpošno se nasmejala videći gipko, živahno stvorenje preplanula lica i sjajnih očiju. Više se radovala svojoj životnoj vedrini nego vlastitoj lepoti. Kritičari Istoka smatrali su je lepom u onim vremenima kad je bila bleda, vitka, ponosna i hladna. Sad se tome nasmejala. Kad bi je sada mogli videti. Od glave do pete plamteli su u njoj vedrina i život. Ponekad bi pomišljala na roditelje, sestru i prijatelje, kako su tvrdokorno odbijali pomisao da bi ona mogla ili želela ostati na Zapadu. Neprekidno su je zvali da se vrati: a kad bi pisala kući, što je po dužnosti često činila, ni za što na svetu ne bi spomenula

promenu koja se s njom dogodila. Pisala bi da će se svakako vratiti u stari dom, naravno, samo da ih poseti. A na to bi dobijala odgovore koji bi je zabavljali, a ponekad i rastužili. Nameravala je otputovati kući na neko vreme, a kasnije jednom ili dva puta godišnje. ali, prvi je korak bio težak, zazirala je od njega. Kad dođe kući, moraće objašnjavati, a oni to neće razumeti. Posao njenog oca bio je takav da ga nije mogao napustiti na duže vreme, na toliko da bi mogao otputovati na Zapad, inače, pisao joj je on bi sam došao po nju. Gospođu Hemond nije se moglo nagovoriti da pređe reku Hadson, po svom neameričkom shvatanju Zapada verovala je da Indijanci još uvek love bivole u okolini Čikaga. Medlinina sestra Helen već je dugo vremena želela doći, potaknuta što sestrinskim osećanjima, a što znatiželjom, bar tako je Medlin mislila. Konačno ona zaključi da će taj pokušaj kidanja trajnih veza bolje moći oceniti ako je pre negoli pođe kući na Istok, posete rođaci i prijatelji. Nakon te odluke pozove Helen da je poseti na leto i da sa sobom povede prijatelja koliko želi. Nije to bio malen zadatak brinuti se o svim poslovnim pojedinostima na ranču Njenog veličanstva i o tome voditi knjige. Medlin se uverila da joj je kurs o trgovačkim poslovima, na koji je otac naterao, sad bio od neprocenjive vrednosti. Pomogao joj je da skupi i sredi praktične detalje o uzgoju stoke, koje joj je Svenson ukratko izložio. Veliko stado razdelila je u nekoliko manjih stada, a kad je koje od njih paslo u preriji, dala bi ga pomno čuvati. Neko vreme svako su stado držali u ograđenom prostoru, gde ga je hranila, napajala i pažljivo negovala poveća grupa kauboja. Zaposlila je tri kauboja izvidnika, kojima je jedina dužnost bila da jašu po preriji i traže bolesnu, povređenu ili nemoćnu stoku i teliće bez majki te da ih dopremaju u štale, gde su ih lečili i negovali. Dva su kauboja imala zadatak nadzirati čopor ruskih lovačkih pasa i terati kojote, vukove i lavove, koji su ugrožavali stada. Bolje i pitomije krave muzare odvajali su od ostalog stada i puštali na pašnjake pokraj mlekare. Žigosanje stoke obavljalo se u oborima, telad su odvajali od majki u određeno vreme, kad je to bilo od koristi za oboje. Stari način obeležavanja i ocenjivanja stoke, koji je Medlin toliko zgrozio, bio je napušten, a uveden novi, koji je i kauboje, i goveda i konje sačuvao od okrutnosti i povreda. Uredili su i veliku farmu povrća i zasadili voćke. Klima je bila bolja od kalifornijske, i uz dovoljno vode vrtovi, drveće i biljke napredovali su i cvali da je to bio užitak pogledati. Sve veselija obilazila je Medlin zemljišta, koja su nekad bila pusta, a sada zelena, bujna i mirisna. Bilo je tu dvorišta za peradi i svinje, i močvarnih površina za Patke i guske. U poljoprivrednom delu ranča našla je zaposlenje i mala kolonija Meksikanaca. Njihovi su životi nekada bili teški i tmurni kao i ona sušna dolina gde su živeli. I kao što se dolina preobrazila izdašnim natapanjem, tako su pomoć, saosećanje i rad promenili njihove živote. Deca im više nisu bila bedna, zapuštena i ispaćena. Medlin je za njih postala nova, obožavana Madona. I dok je pogledom obuhvaćala svoj posed, uspoređivala je promenu što je nastala na njemu i na ljudima koji su tamo živeli, s onom koja se događala u njoj samoj. Možda je to samo u njenoj mašti sunce bilo sjajnije, nebo modre, a vetar blaži. Ne, nije to bila mašta, ni to bujno zelenilo trave i vrtova, ni beli i ružičasti cvat voćaka, ni sladak miris cveća, ni bleskanje vode u jezeru, ni ono šuštanje proletnog lišća. Tamo gde je nekad bila siva monotonija, sad se sve šarenilo od živih i slikovitih boja. Gde je nekad danju i noću vladala tišina, tamo se sad za sunčanih sati razleže muzika. Prodorno rzanje pastuva čuje se s travnatih pašnjaka, kao i lepršanje bezbrojnih ptica i divljih Pataka, kojima se ne da odleteti na daleki sever. Pesma ševe i crvendaća meša se s novom, neobičnom i žalosnom pesmom američkog kosa, prodirućim krikovima pustinjskog orla i melanholičnim jecajima gugutke. Jednog aprilskog jutra sedela je Medlin u svojoj radnoj sobi i mučila se jednim problemom. Svakog ih je dana bilo mnoštvo. Većina se ticala dvadeset sedmorice neobuzdanih kauboja. Ovaj put se taj

problem odnosio na Ambroza Majlsa, koji je odmaglio s njenom francuskom sobaricom Kristinom. Svenson je gledao Medlinu smešeći se, smeh je njegov bio otvoren i širok kakav je i sam bio. Eh, dakle, gospođice Hemond, ulovili smo ih. Ali, ne pre nego što ih je padre Marcos venčao. Sva ona jurnjava u autu kad sam bio smrtno preplašen, bila je ni za što. Ja vama kažem da je Link Stevens lud kad vozi auto. Ni na konju nije nikad imao više pameti. On se ni samog đavola ne boji. Da mi kosa nije bila već bela, bila bi pobelela onda. U tom se đavolu neću više voziti. Dakle, Ambroza i devojku ulovili smo prekasno. Doveli smo ih nazad i sad stoje vani zatelebani i ne mare za svoje besramno ponašanje. Svensone, što da kažem Ambrozu? Kako da ga kaznim? Kriv je što me prevario. Nikad u životu nisam bila tako iznenađena. Činilo mi se da Kristina nije za njega marila više nego za ostale kauboje. Kakav je onda moj autoritet? Trebam nešto napraviti. Svensone, morate mi pomoći. Kad god bi se Medlin našla u nekom škripcu, uvek bi se obraćala starom stočaru. Niko nije bio ponosniji na svoju službu od Svensona, ali je često dobijao zadatke koji su bili suprotni njegovoj skromnosti. Sad se u velikoj neprilici počešao po glavi. Pasje mu sreće! Kakve veze ima taj beg s uzgojem stoke? Ja se razumem samo u stoku. Gospođice Hemond, upravo je čudesno čega se sve ne dosete ti kauboji. Nikad još nisam video ovakvih kao što su ovi vaši. Ne raspoznajem se više u svemu tome. Oblače se fino, čitaju knjige, a neki su čak prestali piti i ne psuju. Ne kažem baš da je to loše. Eto, oni su najfiniji kravari o kojima sam ikad pomišljao. Ali, upravljati njima, to je izvan mojih mogućnosti. Kad kauboji počinju igrati golf i bežati s francuskim sobaricama, onda, držim, Bili Svenson se može zahvaliti na položaju. Svensone! Ta valjda me nećete sad ostaviti na cedilu? Šta bih ja bez vas! poviče Medlin u strahu. Eh, ostaviti vas sigurno neću, gospođice Hemond! Ne, to ne bih nikad učinio. Vodiću vam stočarski posao i nadgledati konje i goveda. Ali, treba mi nadzornik koji zna upravljati tom čudesnom kaubojskom vrstom. Već ste pokušali zaposliti razne nadzornike, pokušavajte dalje, dok ne naiđete na čoveka koji će odgovarati vašim zahtevima reče Medlin. Nego, ostavimo sad to. Kažite mi, kako da delujem na Ambroza? Čim da ga kaznim? Moram uzeti drugu devojku i ne želim baš da mi i drugu ovako otmu. Eh, dakle, ako u službu budete uzimali lepe devojke, ne možete drugo očekivati. Eto, ta mala crnooka francuska devojčica sa svojom snežnom puti, nameštenim smeškom i sleganjem ramena, zaludila je kauboje. Biće još veće gužve s drugom. Jadna ja! uzdahne Medlin. A što se tiče toga, kako ćete delovati na Ambroza, to ću vam odmah reći. Ozbiljno razgovarajte s njim i kažite mu da ćete ga oterati. To će ga prodrmati, a druge će malo zaplašiti. Dobro, Svensone, dovedite mi Ambroza, a Kristini kažite neka pričeka u mojoj sobi. Lep kauboj vedra izgleda i sjajnih očiju dotrapa u teškim čizmama u sobu. Njegovu uobičajenu plahost i nespretnost zamenilo je uzbuđenje. Izgledao je srećan. Pogledao je „ •¦,¦¦¦ ¦. ¦¦¦¦ ¦ ¦ : ¦¦ „ Medlinu ravno u oči, kao da očekuje da će mu poželeti sreću. Njoj su te reči već lebdele na usnama, ali se suzdrži da bi izgledala strože. ali, sama temeljno posumnja u svoj uspeh. Nešto toplo i drago poput mirisa proleća ušlo je s Ambrozom u sobu. Ambroz, šta ste učinili? upita ga. Gospođice Hemond! A eto otišao i oženio se odvrati Ambroz, a reči su mu se spoticale jedna o drugu. Oči su mu sjale, a glatko izbrijano, preplanulo lice bilo je ozareno srećom. Pretekao sam ostale momke. Žurio sam se zbog Frenka Slejda, a valjalo je pripaziti i na Džima Bela. Čak je i stari Nils bacio oko na Kristinu. Više nisam mogao rizikovati! Odveo sam je u ElKajon i venčao se. Da, tako sam čula reče Medlin polako, gledajući ga. Ambroz, da li je volite? On se zacrveni pod njenim pogledom, spusti glavu i igrajući se svojim sombrerom počne teško disati. Primetila je kako mu je zadrhtala jaka, smeđa ruka. To na nju ostavi snažan utisak. Taj snažni momak, koji za manje od jedne minute uhvati, sruši i veže divljeg bika, tako drhti od samog pitanja! Tada

on hrabro podigne glavu i pred toplim sjajem njegovih očiju Medlin skrene pogled u stranu. Da, gospođice Hemond, volim je reče on. Mislim da je volim na onaj način kako vi pitate. Već prvi put, kad sam je video, pomislio sam kako bi divno bilo ovakvu devojku imati za ženu. Sve je bilo tako čudno njen dolazak ovamo i kako sam počeo za nju osećati. Sigurno, nisam poznavao mnogo devojaka, čak godinama nisam video nijedne. Ali, kad je ona došla! Devojka može divno promeniti misli i osećaje muškarca. Mislim da nikada pre nisam tako osećao. Moj ah, mislim da tek sad pravo shvatam blagoslov padra Markosa. Ambroz, nemate mi što drugo reći? upita Medlin. zaista mi je žao što pre nisam imao vremena da vam to kažem, ali žurio sam. ¦. ¦ ¦¦¦¦¦i: • ¦•. ¦, : ¦¦¦¦, ¦ : •¦ ¦ Što ste nameravali učiniti? Kuda ste išli kad vas je Svenson našao? Upravo smo se bili venčali. Nisam ni na što drugo mislio nakon toga. Mislim da bih se bio požurio nazad na svoj posao, jer sad i te kako trebam raditi i štedeti novac. ali, drago mi je Ambroz da shvatate svoje obaveze. Zarađujete li dovoljno? Da li je vaša plata dovoljna za izdržavanje žene? Svakako. Ta, gospođice Hemond, dosad nisam zaradio ni polovinu ove sadašnje plate. Dobro je raditi za vas! Poteraću momke iz svoje kućice i urediti je za Kristinu i sebe. Biće strašno ljubomorni! Ambroz, ja ja čestitam vam. Želim vam sreću reče Medlin. Ja ja ću dati Kristini mali venčani dar. Htela bih s njom kratko razgovarati. Vi sad možete ići. Medlini se učini nemogućim da kaže, ma i jednu oštru reč tom sretnom mladiću. Teško je skrivala i vlastito zadovoljstvo zbog promene događaja. Tom se osećaju pridruži i radoznalost i zanimanje kad je pozvala Kristinu. Gospođo Ambroz Majls, izvolite ući! Niko se ne odazove iz druge sobe. Želela bih videti nevestu nastavi Medlin. Još se uvek ništa nije čulo. Kristina! viknu ona tada. Poput vetra uletela je tada mešavina nečega što je molilo i preklinjalo. Kristina je bila mala, graciozna i punačka, vrlo bele puti i tamnih očju. Već godinama bila je najmilija Medlinina sobarica i obe su se iskreno volele. Dok Ambroz u svojoj blistavoj sreći nije osećao nikakve krivice, Kristina je shvatala svoj prestup. U njenim nesuvislim rečima osećao se strah, kajanje i molba da joj se oprosti. Bilo je očito da je mala Francuskinja bila prevladana. Tek kad je Medlin uzbuđenu devojku privinula sebi, umirila je i oprostila joj, ona je mirnije mogla razjasniti svoju ulogu u toj otmici. Bila je potpuno zbunjena. Ali, kad je, pričajući videla, da joj Medlin oprašta, polako se smirila. Njena priča raspoloži Medlinu i ujedno je potrese. Ta divna, prava, plaha ljubav, koje je Kristina jedva bila svesna, razdragala je i ushitila. Ako Kristina voli Ambroza, onda tu zaista nema zla. Dok je gledala devojčine oči, divne i izražajne u svojoj sreći, i slušala kako joj pokušava objasniti ono što ni sama još nije pravo shvatala, Medlini se nehotice nametne poređenje: ako je ikada drevni, pećinjski čovek doveo sebi družicu, ili varvarin oteo mudru Sabinjanku, tada je ono što je u Ambrozu Majlsu usplamtilo bila strast i žar tih pravednih predaka. Tek način na koji se sve odigralo, Kristina kao da još uvek nije pravo shvatala. On kaže, voli me ponavljala je kao u ekstazi devojka on hoće venčati me, on poljubi me, obujmi me, digne na konja, on jaše sa mnom celu noć, on venča mene. I pokaže prsten na trećem prstu leve ruke. Medlin zaključi u sebi: ma kakvi bili Kristinini osećaji za Ambroza pre venčanja, sada ga voli. Bila je odvedena silom, ali sad je pobeđena. Kad je Kristina utešena otišla, sa slabo prikrivenom željom da se što pre vrati svom Ambrozu, Medlin se oseti potpuno u vlasti devojčinih očiju i njenih reči. Očito je u tom sunčanom kraju život još bio pun romantike. Za nju samu bilo je u tome neopisive draži i ushita, a to je nadjačalo spoznaju o Ambrozovoj silini i neobičnom načinu udvaranja. Njen razum nije odobravao kaubojev silovit način prosidbe, ali neki njoj nepoznat osećaj, njeno je srce sasvim privukao na njegovu stranu. Rekao je pošteno i otvoreno da devojku voli i molio je da se uda za njega, poljubio je, obujmio, podigao na svog konja, odjahao s njom u noć i venčao je. Bez obzira

na to s koje strane je gledala taj događaj, uvek se vraćala na svoj prvi utisak ushita i oduševljenja. Iako je to bilo protiv svih pravila njena odgoja, ipak je bilo lepo i uzvišeno. Ona oseti da se poljuljala umetno nameštena vaga njenih prekrutih načela. Jedva se smestila za pisaći stol, da bi nastavila svoj posao, kad su je prekinuli Svensonovi teški koraci po verandi. Ušao je, a izraz njegova lica graničio je pomalo s histerijom. Nije se moglo odrediti pokušava li zatomiti jad ili veselje. Gospođice Hemond, opet me zaskočio drugi neverovatan događaj. Džim Bel hteo je doći k vama, i kad sam ga zadržao i rekao da ste jako zaposleni, on je skočio i rekao da neće više, makar koliko ogladneo, jesti hleb koji se mesi u lavoru. Kaže da će radije gladovati. Nils da je došao kod njega u njegovu kućicu i nudio ih hlebom, koji da ste ga vi naučili mesiti u nekakvom novom stroju s ručkom. Džim kaže da je taj hleb bolji od bilo kog kolača koji je dosad jeo, i hoće da mu pokažete kako se pravi. I sad kao upravnik ovog ranča, gospođice Hemond, ja bih morao znati što se ovde događa. Možda me Džim samo zafrkava, možda je luckast, a možda sam lud ja. Molim za oproštenje, ali želim znati ima li istine u tom Džimovu naklapanju? Medlin je jedva nekako suzdržala navalu smeha i objasnila je zapanjenom starom stočaru kako je s Istoka dobila spravu za mešanje hleba, a budući da su njene kuvarice pokazale strah od tog izuma, ona je sama pokušala njome rukovati. Ispalo je da je to veoma jednostavno, da se štedi vreme, trud i brašno i sve je mnogo čišće nego na stari način mesiti testo rukma. A što je najvažnije, hleb je tako dobar da je Medlin bila oduševljena. Smesta je naručila nekoliko takvih naprava. Jednog je dana slučajno prolazila kad je Nils mesio testo za dvopek u svom lavoru, pa ga je oprezno i obzirno upoznala sa svojom novom metodom. Nils je, čini se, kao pekar bio ugledan i bio je na to vrlo ponosan. Osim toga rugao se svakoj novotariji s točkićima i ručkama. Ipak je pristao da mu ona pokaže kako ta stvar radi i kakav se hleb u njoj mesi. Nakon tog razgovora zamolila ga je da dođe u kuću i onda ga je sasvim pridobila za novotariju. Svenson se gromko nasmejao. Eh, eh, eh uzviknuo je na kraju. To je krasno i užasno smešno. Možda vi i ne opažate kako je to smešno. Vidite, Nils se upravo razmetao i hvalio pred momcima kako ste to samo njemu pokazali, a sada ćete, eto, morati svakog pa i najzadnjeg kauboja upućivati u te novotarije. Oni su najljubomorniji ljudi na svetu, a svi su ludi za vama. Uzmite samo Džima. Ta lenjčina neće nikad mesiti hleb. Poznat je da voli izbegavati svaki posao. Znam da umesto pranja lonaca i tiganja više voli stražariti kod stoke za kišovitih noći. Sad on hoće da i njemu pokažete ono čime se Nils hvali. On će se onda hvaliti pred svojim prijateljem Frenkom Slejdom, a Frenk će biti izvan sebe kad čuje sve o toj čudesnoj spravi. Kauboji su čudna stvorenja, gospođice Hemond. Kad ste ovako s njima započeli, morate se toga i držati. Moram reći da dosad nisam video ovakvu družinu na poslu. Sigurno ste vi sila, koja ih pokreće. Svenson, zaista mi je drago da to čujem odvrati Medlin. Veseliće me da ih sve poučim. Ali, zar ih ne bih mogla sve odjednom pozvati ovamo, barem one koji nisu u službi? Eh, dakle, mislim da to nema smisla, ako ne želite da se potuku odvrati Svenson suvo. Sad ste sebi na leđa natovarili, gospođice Hemond, to da morate jednog po jednog pozvati ovamo i da svaki od njih misli kako ste se s njim trudili više nego s onim pred njim. Nakon toga možda možemo nastaviti s uzgojem stoke. Medlin je protestvovala, a Svenson tvrdokorno ustrajao pri onom što je on nazivao diplomatija. Nekoliko je puta Medlin postupila protiv njegova saveta i uvek su stvari krenule naopako. Sad više nije htela rizikovati i veselo se i raspoloženo prihvatila svoga zadatka. Džima Bela su uveli u veliku svetlu kuhinju koja se sva sjala od čistoće. Začas se pojavila Medlin opasana pregačom i zasukanih rukava. Ona mu objasni upotrebu različitih aluminijskih delova sprave pričvrstivši kablić za dasku stola. Džimu kao da je život ovisio o tom predavanju, sudeći po njegovoj rastresenosti i zahtevu da mu se po nekoliko puta objasne

neke stvari, naročito okretanje ručice. Kad je Medlin treći put uhvatila Džimovu ruku, da mu pokaže jednostavni mehanizam, a on još uvek nije razumio, počela je pomalo sumnjati u njegovu iskrenost. Pogodila je da on neće razumeti sve dok bude dodirivala njegovu ruku. Kad je počela meriti brašno, mleko, masnoću, so i kvasac, obuzme je očaj videći da on na to ne obraća ni najmanje pažnje, nego samo nju guta očima. Džime, pa šta ću s vama reče ona strogo. Kako ćete naučiti mesiti hleb kad ne gledate kako to ja radim? Ja gledam vas odgovori on nedužno. Konačno pošalje Medlin kauboja svojim putem, s napravom za hleb ispod pazuha. Sledećeg jutra prema Svensonovom predviđanju Frenk Slejd, Džimov kućni prijatelj, vrlo veselo se pojavi pred Medlinom, s vrućom željom da svog teško premorenog i opterećenog prijatelja rastereti od nekih zajedničkih poslova u njihovoj kućici. Gospođice Hemond reče Frenk. Džim je strašno ljubazan i hoće raditi sve sam. Ali, on baš nije bistar, pa mu ne treba verovati. Ali, ja sam iz Misurija, i meni morate pokazati. Čitavu nedeljun Medlin je objašnjavala naučnu metodu modernog pravljenja hleba. Pritom se sasvim ugodno zabavljala. Kakva su deca ti krupni nespretni momci! Progledala je njihove jednostavne trikove. Neki su od njih bili ozbiljni kao dekani, a drugi su se držali tako važno da bi to pristajalo i licima državnika kad potpisuju dalekosežne ugovore. Zaista su to prava deca, koja trebaju nekoga da njima upravlja. Ali, da bi to uspelo, treba ih održavati u dobru raspoloženju. Bezbrižniju i veseliju družinu ne bi se moglo naći. A ipak su sve to odrasli muškarci. Svenson je tumačio da preobilje njihove prpošnosti poteče od njihovih različitih sudbina. Dvadeset sedam kauboja u smenama od devet ljudi radilo je po osam sati na dan. Nikad se dotad na Zapadu o nečem takvom nije čulo. Svenson je izjavio da će kauboji sa svih strana sveta na svojim konjima navaliti prema ranču Njenog veličanstva.

EL KAPITAN Svensonovo zanimanje za revoluciju uz meksičku granicu očito se pojačalo na vest da se Džin Stjuart naročito istakao među pobunjenicima. Odonda je stari stočar redovno slao po novine u El Paso i Daglas, pisao farmerima na velikom zavoju reke Rio Grande i beskonačno pričao onima koji su ga hteli slušati. Svensonovi prijatelji na ranču nisu imali mogućnost zaboraviti njegovog kauboja miljenika. Uvek bi započinjao svoj hvalospev opravdavajući Stjuarta što je pošao po zlu. Medlin ga je volela slušati, mada nikad nije bila sigurna šta je u njegovom pričanju stvarnost, a šta fantazija. Međutim, nedvojbeno je utvrđeno da je kauboj izveo neke vrlo hrabre poduhvate u korist pobunjenika. Medlin je u više pograničnih listova pročitala njegovo ime. Kad su urotnici pod Maderom opsedali i zauzeli grad Huarez, Stjuart se borio tako hrabro da je stekao naslov El Kapitan. Ta je borba, izgleda, bila odlučujuća za revoluciju. Kapitulacija predsednika Diaza je usledila, rančeri uz granicu Teksasa i Kalifornije su odahnuli. O Džinu Stjuartu nije se više ništa čulo sve do aprila, tada je do Svensona dopro glas da je kauboj stigao u ElKajon i tamo izazivao nerede. Stari je stočar osedlao konja i najvećom brzinom odjurio u grad. Za dva dana vratio se utučen. Medlin je slučajno bila prisutna kad je razgovarao s Alfredom. Došao sam tamo prekasno, Al rekao je stočar. Džina više nije bilo. Ali, šta kažeš na ovo? Dani Mejns je upravo bio otišao s dva natovarena konja. Nisam mogao saznati kojim putem, ali kladio bih se da je krenuo stazom za Peloncilo. Dani će se već pojaviti odvrati Alfred. Što si saznao o Stjuartu? Možda je otišao s Deniem? Ne mnogo reče Svenson kratko. Džin se sav bacio na izbore. Nisu brda više za njega. Hajde, pričaj nam o njemu! Svenson obriše oznojeno čelo i počne malo mirnije pričati. Eh, dakle, ovo s Džinom više je nego čudno. Da poludiš! Stigao je u ElKajon, otprilike pre nedelju dana. Tako je oslabio kao da je celu zimu

projahao po preriji. Bio je pun novca meksičkog kažu. A Grizeri su svi ludi za njim. Zovu ga El Kapitan. On se napio i galamio za Petom Hejvom. Sećate se onog Grizera na koga su pucali prošlog oktobra, one noći kad je stigla gospođica Princeza? Dakle, on je mrtav, a ljudi kažu da će Pet za to ubistvo optužiti Džina. Mislim da je to samo naklapanje, mada je Pet dovoljno podmukao da to učini, samo ako se bude usudio. Ako je bio u ElKajonu, svakako se dobro sakrio. Džin je šetao celu noć gore-dole i čekao ga, ali se ovaj nije pojavio. I naravno, pio je sve više. Dobro se naljoskao. Bilo je grdne gužve, ali pucnjave nije bilo. Možda se razljutio pa je pošao do Floinog šogora i izmlatio ga. To baš nije takvo zlo. Džeku je već trebala dobra porcija batina. Eh, onda je Džin sreo Denija i pokušao ga opiti. I nije uspeo. Šta biste vi na to rekli? Dani nije ništa popio niti kapi. Svakako, to mi je drago, ali se tomu ne mogu dovoljno načuditi. Jer, eto, Dani je voleo crvenu tekućinu kao ribica. Čini mi se da su on i Džin izmenili oštre reči, mada baš nisam u to siguran. Sad kako bilo, Džin je pošao dole do železničke stanice, pepeo se na lokomotivu i ostao na njoj i kad je krenula. Gospode Bože, nadam se da nije zaustavio voz! Ako i stigne sretno preko u Arizonu, zatvoriće ga u Iumi. A taj zatvor je pravo groblje za kauboje. Brzojavio sam šefovima stanica da potraže Stjuarta i da mi brzojavno odgovore gde je smešten. Pretpostavimo da ga nađeš, Svensone, od kakve ti je to koristi? upita ga Alfred. Stari je čovek mrko klimao glavom. Jednom sam ga izvukao iz nevolje. Možda ću to opet moći. Zatim razvedrivši se malo, okrene se Medlini. Upravo mi je sinula ideja, gospođice Hemond. Ako ga nađem, onda je Džin Stjuart onaj pravi nadzornik za naš ranč. On može zauzdati tu rulju govedara koji me teraju u ludilo. Osim toga, otkad se borio među pobunjenicima i stekao naziv El Kapitan, svi će Grizeri klečati pred njim. I još nešto, gospođice Hemond, mi se još nismo rešili Don Karlosa i njegovih vakerosa. Istina, on vam je prodao kuću, farmu i stoku. Ali, sećate se, ništa se nije stavilo crno na belo kada će odavde otići. A Don Karlos ne odlazi. Nimalo mi se to ne sviđa. Kažem vam, Don Karlos zna mnogo o govedima koja su nestala s mog ranča, a koja sad nestaju s vašeg. Taj Grizer je kuvan i pečen s pobunjenicima. Kladim se, kad bude odlazio, on i njegovi vakerosi stvoriće nove gerilce koji će ugrožavati granicu. Ova revolucija još nije prošla, tek je počela. A sve one bande izopštenika će se njome koristiti. Doživećemo stara vremena. Eto, i zato ja trebam Džina Stjuarta, i to nužno. Hoćete mi dopustiti, da ga namestim ovde, ako se opet vrati na pravi put? završi stari stočar promuklim glasom. Svakako Svensone, na svaki način nađite Stjuarta i dovedite ga na ranč. Pa čak ne morate čekati da se odvikne od svojih mana odvrati Medlin. Svenson joj zahvali i odvede svoga konja. Čudno je koliko voli tog kauboja promrmlja Medlin. Nije to baš tako čudno, Princezo odvrati njen brat. Neće ti biti čudno kad o tome nešto saznaš. Stjuart je bio sa Svensonom na tegobnim i mučnim putovanjima po pustinji. Nema polovičnih osećaja među dvojicom muškaraca kad u pustinji gledaju smrti u oči. Oni se ili mrze ili vole. Ne znam, ali držim da je Stjuart za Svensona mnogo učinio, spasio mu je možda život. Osim toga, Stjuart je drag mladić kad ide pravim putem. Nadam se da će ga Svenson dovesti nazad. Mi bismo ga uistinu trebali, Princezo. On je rođeni vođa. Jednom je sam, na konju, zašao među bandu Meksikanaca koja nam je bila sumnjiva zbog krađe goveda. Bilo ga je divno videti. Eto, nije mi drago, ali moram ti reći da smo zabrinuti zbog držanja Don Karlosa. Neki od njegovih vakerosa ušli su u moj obor neki dan, kad je Flo bila sama. Jako se uplašila. Ti su vaguerosi postali drugačiji otkad je Don Karlos prodao svoj ranč. Nikako ne bih imao poverenja belu ženu ostaviti samu s njima. Sad su oni još drskiji. Nešto kao da visi u vazduhu. Osećaju se vrlo sigurni. Jedne noći samo će nestati preko granice. Tokom sledećeg nedelje Medlin otkrije da se dobar deo njena zanimanja za Svensonovu potragu za lakomislenim Stjuartom,

čudnim načinom pretvorio u simpatiju prema kauboju. Bio je to paradoks, razmišljala je, da su uprkos izveštaju o njegovu pijančevanju na prolazu iz grada u grad, svi na ranču imali u njega poverenja i nade. Svenson ga je voleo, Florenci je takođe bio drag, Alfred mu se divio i sažalevao ga, a kod kauboja, što su mu dela bila sramotnija, ugled mu je bivao sve veći. Meksikanci su ga nazivali El Kapitan. Medlinino mišljenje o Stjuartu nije se ni najmanje promenilo od one noći, kad ga je prvi put susrela. Neke njegove osobine, o kojima još nije stvorila pravo mišljenje, prekrasan konj, koga joj je darovao, pa njegov ugled među gerilcima i sva ta nesvakidašnja simpatija za njega, osobito ona njena brata, učinili su da je od srca požalila njegovo sadašnje vladanje. Za to vreme Svenson je radio s toliko žara i ozbiljnosti, da bi neko kome situacija nije bila poznata pomislio, kako on nastoji pronaći i popraviti rođenog sina. Odlazio je do nekoliko manjih stanica u dolini, ali vraćao bi se mrka i zlovoljna lica. Medlin je pojedinosti doznavala od Alfreda. Stjuart je padao iz zla u gore, bio je večno pijan, izgledao divlje i neuredno, na najboljem putu do zatvora. Tada jednog dana stigne izveštaj zbog koga je Svenson požurio u Rodeo. Vratio se trećeg dana potpuno iscrpljen. Bio je tako duboko povređen da nitko, pa ni Medlin, nije iz njega mogao izvući ništa o onom što se dogodilo. Priznao je da je našao Stjuarta, ali nije mogao na njega uticati. Kad je stari stočar u svom pričanju došao do te tačke, lice mu je pomodrilo, pogled odlutao i poluglasno je, kao za sebe, počeo mrmljati: Ne, Džin je bio pijan, sigurno je bio pijan, jer inače ne bi mogao onako postupati sa starim Bilom! Medlin u isto vreme obuzme bes prema okrutnom kauboju i osećaj samilosti za vernog starog stočara. I kad je Svenson već hteo potpuno odustati, ona odluči situaciju preuzeti u svoje ruke. Svensonova nepokolebiva vera i njegovo bolno opravdavanje Stjuartove silovitosti, a možda čak i podlosti, snažno su delovali na nju i dali joj novi uvid u ljudsku prirodu. Cenila je takvu čvrstu veru koju ništa nije moglo skršiti. Tada joj dođe neobična pomisao, naime, da Stjuart mora biti i vredan takvih osećaja, jer inače ih ne bi mogao izazvati. Nesvesno oseti želju da uspe poverovati kako negde, u najskrovitijoj dubini i najgoreg i najpokvarenijeg bednika na zemlji, tinja iskra nečeg dobrog. Čeznula je za verom u ljudsku prirodu, onakvom kakvu je Svenson imao u Stjuarta. Poslala je Nilsa u Rodeo u potragu za Stjuartom. On je jahao svoga konja, a sa sobom je poveo i Princezu. Dobio je upute da vrati Stjuarta na ranč. U određenom vremenu on se vrati vodeći riđana bez jahača. Ma, jest, našao sam ga odgovarao je na njihova pitanja. Našao ga već napola treznog. Potukao se negde i neko ga je dovukao u krevet, kako mi se čini. A kad je video onog svog riđeg konja, kriknuo je i bacio mu se oko vrata. A kako ga je tek konj prepoznao! Džin ga je milovao i plakao, plakao kako nikad nikoga nisam video da plače. Čekao sam malo i upravo sam mu hteo nešto reći, kad se on kao mahnit okrene prema meni krvavih očiju. Nels rekao je ja ludo volim toga konja, a i ti si mi nekad bio drag, ali ako ga brzo ne odvedeš, prosviraću vas obojicu. I, bogami, odmaglio sam. Nisam mu rekao ni zbogom. Nils, vi mislite da nema smisla ići kod njega i nagovarati ga da se vrati? Sigurno, gospođice Hemond odvrati Nils vrlo ozbiljno. Video sam u svom životu kojekakvih govedara: oslepljene od sunca, sulude, otrovane zmijskim ugrizom, ali Džin Stjuart ih sve tuče. Sigurno će do izbora potpuno pomahnitati. Medlin otpusti Nilsa, ali dok je još bio na dohvatu njena uha, čula je kako govori Svensonu koji ga je očekivao na verandi. Bile, ovo je samo za tvoje uši, nijedna od ovih sadašnjih Džinovih tučnjava nije bila zbog žene! Pre bi se, kad je bio pijan, potukao zbog svake lepe grizerske devojke, na koju je naletio. Zato Pet Hejv misli da je Džin ubio onog vakerosa koji je bio s malom Bonitom one noći prošle jeseni. Ali, Džin se sad tuče samo zato da bi sam bio ubijen, ko zna iz kog razloga. Nilsovo pričanje kako je Stjuart plakao nad svojim konjem neobično se dojmilo Medlin. Nastojala je nagovoriti Alfreda da on pokuša nešto postići kod

tog zagrižljivog, tvrdokornog kauboja. Alfredu je trebala jedna jedina reč, već je, naime, pomišljao da sam ode u Rodeo. I pošao je, ali vratio se sam. Princezo, ne mogu razjasniti Stjuartov neobičan postupak rekao je Alfred. Video sam ga i razgovarao s njime. Poznao me, ali kao da ništa od svega što sam mu govorio nije shvatio. Strahovito se promenio. Držim da ga napušta ona njegova, nekad izvanredna snaga. Njegov me izgled zaista potresao. Nisam ga mogao dovesti nazad ovamo ovakvog, kakav je sada. Čuo sam sve o njemu, pa iako još i nije sasvim sišao s uma, čini se da mu je prokleto stalo do toga, kako Bili kaže, da ga neko ucmeka. Neki od njegovih ispada baš . . . baš nisu za tvoje uši. Bili je učinio za njega sve što može napraviti čovek za čoveka. Svi smo mi učinili za Stjuarta sve što se može. Da se tebi pružila prilika, možda bi ga ti uspela spasiti. Ali, sad je prekasno. Ne misli više na to, draga! ali, Medlin nije Džina ni zaboravila ni napustila. Osećala je da bi, odustavši od toga, izgubila mnogo više nego samo nadu da spasi jednog propalog čoveka. Tek, bila je u nedoumici kako dalje postupiti. Dani su prolazili i svaki bi donosio nova naklapanja o Stjuartovoj bezglavoj karijeri koja će završiti u zatvorima Iume. Bio je prešao granicu za Kočiz u Arizoni, gde su se šerifi čvršće držali zakona. Na kraju je stiglo i pismo nekog Nilsovog prijatelja iz Čirikahue, pisao je da je Stjuart bio ranjen u svađi. Rana nije opasna, ali će zbog nje, po svoj prilici, morati duže mirovati i kroz to će se otrezniti, a tu priliku, rekao je Nilsov izvestitelj, neka iskoriste Stjuartovi prijatelji i odvedu ga kući pre nego što bude zatvoren. Ovome je bilo priloženo i pismo koje je Stjuartu pisala sestra. Verovatno su ga kod njega i pronašli. Pisala mu je o bolesti i molila ga za pomoć. Nilsov je prijatelj prosledio to pismo bez Stjuartovog znanja, nadajući se da će Svenson pomoći Stjuartovoj porodici. On Stjuart, da nema novaca, pisao je. Sestrino pismo stiglo je i do Medlin. Čitala ga je suznih očiju. Govorilo joj je mnogo više, a ne samo kratku priču o bolesti, siromaštvu i o zabrinutosti, što Džin već tako dugo ne piše kući. Govorilo je o ljubavi majke, sestre i brata, o dragim vezama, koje nisu bile prekinute. Govorilo je i o ponosu zbog brata El Kapitana koji je postao tako slavan. Potpis je glasio: Tvoja sestra Leti koja te toliko voli. Lako je moguće, zaključila je Medlin, da je to pismo bio jedan od razloga za njegovo tvrdoglavo, ludo ponašanje. Primio ga je prekasno, nakon što je već spiskao novac koji je majci i sestri bio veoma potreban. Ukratko, Medlin je odmah poslala bankovni ček Stjuartovoj sestri s propratnim pismom da je novac unapred oduzet od njegove plate. Nakon toga instinktivno odluči da sama pođe u Čirikahuu. Put na konju do tog malog arizonskog sela bio je do krajnosti naporan, ali vožnja autom, osim nekih izbočina na cesti i nekoliko peščanih naplavina, bila je udobna i trajala tek nekoliko sati. Veliki je auto još uvek bio jedno od sedam čuda za Meksikance i kauboje, ne zato što bi automobili bili nešto novo i neviđeno, nego zato što je ovaj bio velik i mogao je razviti veću brzinu od brzog voza. Vozaču koji je stigao kolima, nije položaj među ljubomornim kaubojma bio baš naročito ružičast. Ali, ipak se dao nagovoriti da ostane tako dugo dok neko ne nauči upravljati autom i ne nauči tehniku motora. Izbor je pao na Linka Stivensa, jednostavno zato jer je od svih kauboja bio jedini, koji se ponešto razumeo u mehaniku. Dosad je Link bio vrlo vešt jahač i kauboj, ali one je zime usled nespretnog pada s konja zadobio jaču povredu na nozi, te više nije mogao jahati. To ga je mučilo i uništavalo. Ali, kad je stigao veliki beli auto i on je bio izabran da ga vozi, život mu se opet učinio vrednim. Svi ostali kauboj smatrali su Linka i njegovu mašinu vrstom demona i bili su u smrtnom strahu pred obojicom. To je bio razlog da je Nils, kad mu je Medlin naredila da je prati do Čirikahue, oklevajući izjavio kako će radije za njima na konju. Ali, ona se nije obazirala na to, i uz pratnju Florens oni krenu. Na milje i milje daleko cesta je kroz dolinu bila glatka, tvrda i lagano se spuštala. Kad se činilo, kao ovde, da brza vožnja nije opasna, Medlin joj se

nije protivila. Travom obrasla ravnica ostajala je za njima, a mala tačkica u dolini postajala je sve veća i veća. S vremena na vreme Link bi svraćao pogled na nesretnog Nilsa, čije su oči suludo gledale, a ruke se grčevito držale za sedište. Dok su kola polagano vozila peščanim i neravnim mestima, slobodnije je disao. A kad su se zaustavila u širokoj, prašnoj ulici Čirikahue, sretno se izvukao napolje. Nils, mi ćemo čekati ovde u kolima dok vi ne nađete Stjuarta reče Medlin. Gospođice Hemond, ja vam kažem, Džin će pobeći kad nas vidi, ako samo bude mogao trčati odgovori Nils. Pa, dobro, idem ga onda potražiti i razmisliti šta dalje. Nils pređe preko pruge i nestane iza niskih ravnih kuća. Začas se pojavi opet i požuri do kola. Medlin oseti na sebi pogled njegovih sivih očiju. Gospođice Hemond, našao sam ga reče on. Spavao je, probudio sam ga. Trezan je i nije teško ranjen. Ali, mislim da ga vi baš ne biste trebali posetiti. Možda bi Florens . . . Nils, ja ga baš ne želim sama videti. Zašto ne? Što je rekao kad je čuo da sam ovde? Pa, ja mu to, dakako, nisam rekao. Ja sam samo rekao Halo, Džin! a on moj Bože, Nels, možda mi baš i nije drago da nekoga vidim. Pitao me ko je sa mnom, a ja sam rekao, Link i neki prijatelji. Kazao sam mu da ću ih dovesti, a on je počeo vikati na mene. Ali, ipak sam pošao. I, ako ga zaista želite videti, gospođice Hemond, onda je sad za to najbolja prilika. Ali, njegov izgled će vas potresti. Leži u jednoj grizerskoj rupi tamo preko. Verovatno su mu Grizeri dobri, ali oni su bedni đavoli. Medlin nije ni časka oklevala: Hvala vam, Nils! Odvedite me odmah tamo. Dođi, Florens! Izašle su iz kola, oko njih su se sjatila radoznala meksička deca, pošle su prašnjavom cestom među crvenim zidovima od ćerpiča do neke uske uličice. Nils prođe pokraj nekoliko kuća i zaustavi se na vratima prljava hodnika. On je ovde unutra, iza onog prvog ugla. To je Petio sunčan i otvoren. Gospođice Hemond, ako nemate ništa protiv, ja ću vas tu čekati. Mislim da Džin ne bi hteo oko sebe videti nikakve momke, kad ugleda vas devojke. Na te reči Medlin zastane oklevajući. Nije se ni setila da pomisli kako će to na Stjuarta delovati ako se ona iznenada pojavi pred njim. Florens, pričekaj i ti reče tada i uđe sama unutra. Našla se u ruševnom Petiju punom alfalfa trave i otpadaka koji su se sjali na suncu. Na klupi, leđima okrenut njoj sedeo je čovek i gledao kroz pokutine u srušenom zidu. Nije je čuo. Ovde nije bilo tako prljavo i zagušljivo kao na hodnicima kojima je prolazila. Koliko je mogla videti, to je mesto služilo kao obor. Veliki štakor drsko je pretrčao preko prljavog poda, rojevi muha leteli su okolo. Čovek ih je umorno terao od sebe. deo lica, koji je bio okrenut prema njoj, bio je crn i nabrekao i sav obrašten. Ramena su mu bila potpuno spuštena. Bio je to prizor bede i beznađa. Medlin je pogađala zbog čega Nils nije želeo tome prisustvovati. Gospodine Stjuart, ja sam to, Medlin Hemond, došla sam vas posetiti. On se ne pomakne, činio se kao ukočen. Ona ga oslovi ponovo. Tada se on trgne i učini kretnju kao da će se okrenuti i pogledati nametljivca, ali se svlada naglim žestokim pokretom. Gospodine Stjuart, došla sam razgovarati s vama, ako dopuštate. Odlazite promrmlja on. • Gospodine Stjuart nastavi ona ponešto svisoka. ali, smesta se ispravi i zauzme mirno i hladno držanje iz straha da je taj čovek možda ne bi hteo ni slušati. Došla sam vam pomoći. Dopuštate li? Tako vam Boga! Vi, vi zastao je bez reči. Odlazite! Stjuarte, možda sam Boga radi i došla reče Medlin blago. A svakako zbog vas i vaše sestre. Tu se ugrizla za usne jer nije nameravala odati da išta zna o Leti. On zastenje, odtetura do napola srušena zida i nasloni se na njega skrivajući lice. Medlin pomisli da je ono što je nehotice spomenula možda upravo dobro došlo. Stjuarte, dopustite, molim vas, da kažem što moram. On je ćutao, a ona je pribirala misli i hrabrost. Svenson je duboko povređen i neopisivo žali što vas nije mogao skrenuti s te . . . te kobne staze. A moj brat takođe. Oni su vam hteli pomoći, to isto želim i ja. Došla sam ovamo nadajući se da ću možda uspeti tamo, gde oni nisu. Nils je donio pismo vaše sestre. Ja ja sam ga čitala. To me još više učvrstilo u

odluci da vam pokušam pomoći i tako indirektno pomognem vašoj majci i Leti. Stjuarte, mi želimo da dođete na ranč. Svenson vas treba za nadzornika. To mesto vas čeka i vi možete odrediti svoju platu. Obojica, Al i Svenson, zabrinuti su zbog Don Karlosa, vakerosa i tih pljačkanja duž granice. Moji su kauboj bez sposobnog vode. Hoćete li doći? Ne odgovori on. Ali, Svenson vas tako nužno treba. Ne. Stjuarte, ja želim da dođete. Ne. Odgovori su mu bili grubi, odlučni. Obeshrabrili su Medlinu i ona zastane nastojeći pronaći način da ode dalje. Stjuart posrćući dođe do klupe i sruši se na nju pokrivši lice obema rukama. I reči i kretnje bile su mu divlje. Ostavite me, molim vas reče tada. Stjuarte, naravno, ne mogu ovde ostati ako tako uporno tražite da odem. Ali, zašto me ne biste saslušali kad vam toliko želim pomoći. Zašto? Ja sam prokleta hulja provali iz njega. A nekad sam bio gospodin, ali još uvek nisam tako nisko pao, da bih morao podnositi, da me vidite ovde. Kad sam donela odluku da vam pomognem, odlučila sam vas potražiti gde god bili. Stjuarte, otiđite odavde. Pođite s nama na ranč. Sad ste u mučnom položaju i sve vam izgleda crno. ali, to će proći. Kad budete opet među prijateljima, biće vam lakše. Imaćete opet svoj vlastiti ja. U samoj činjenici da ste nekad bili gospodin i da ste iz dobre porodice je i vaša obaveza prema sebi samom. Stjuarte, pomislite, vi ste još mladi! Sramota je što ovako upropaštavate svoj život. Vratite se sa mnom kući. Gospođice Hemond, srozao sam se da više nisam mogao odvrati on očajno. Prekasno je! O ne, još nije tako kasno! Prekasno je! Učinite barem jedan pokušaj, Stjuarte! Ne, nema svrhe. Ja sam propao. Molim vas, ostavite me hvala vam za . . . Koliko je isprva bio divlji, mrk i zlovoljan, toliko je sada bio nepopustiv. Medlin gotovo izgubi snagu da se opire njegovoj mračnoj odlučnosti. Bez sumnje je osećao da je osuđen na propast. ali, nešto je zadržavalo još i onda kad se već okrenula da ode. Osetila je jedva zametnu promenu u vlastitim osećajima. Došla je u tu prljavu rupu, ona, Medlin Hemond, s mnogo dobrih i ozbiljnih namera, ali pokazala se ponosna žena navikla da joj se pokoravaju. Shvatila je da sav njen ponos, plava krv, bogatstvo, kultura i otmenost, da sve to njeno milostivo, ljubazno uveravanje, ta isprazna filantropija nisu u stanju tog čoveka odvratiti ma i za vlas od njegove namere da se upropasti. Njen je dolazak strahovito pojačao njegovu neobuzdanu mržnju prema samom sebi. Neće joj uspeti da mu pomogne. Osetila se toliko bespomoćnom da se to već pretvorilo u bol. Situacija je dosegnula tragičan vrhunac. Pošla je s namerom da zlu kob gruba kauboja skrene s pada u ponor, a sukobila se s naglim propadanjem njegova života, prokletstvom njegova duha. primetna promena u njenim osećajima bila je rađanje one vere koju je toliko cenila kad Svensona. I odjednom ona postane samo žena, hrabra, mila i nesavladiva žena. Stjuarte, pogledajte me reče ona. On se strese. Medlin mu pristupi i položi ruku na rame. Pod tim laganim dodirom kao da je malaksao. Pogledajte me ponovi ona. Nije je pogledao. Bio je uništen, slomljen. Nije smogao hrabrosti pokazati svoje nabreklo pocrnelo lice. Prkosno, zgrčeno držanje tela odavalo je više nego što bi to mogle izraziti crte njegova lica. Odavalo je Petnju i sram ponosna i strastvena čoveka, koji je u ponoru svog poniženja odjednom bio suočen sa ženom u koju se usudio zaljubiti. Odavalo je njegovu ljubav. Onda me poslušajte nastavi Medlin nesigurna glasa. I ne oglušujte se o ono što ću vam reći: za mene je velik onaj koji se, nakon što je ogrezao u najdublje blato i upao u najveća iskušenja, uspeo istrgnuti iz kandži svojih zlokobnih strasti i na kraju pobediti. I vi se možete otresti toga svog očaja i postati čovek. Ne viknuo je on. Slušajte me do kraja. Osećam da ste vredni Svensonove pažnje i brige. Hoćete li se vratiti s nama njemu za volju? Ne, prekasno je, kažem vam! Stjuarte, najvrednije je u životu vera u čoveka. Verujem u vas i znam da ste toga vredni. Iz vas govori samo vaša ljubaznost i dobrota. Ne mislite to iskreno. Iskreno i od srca to mislim odgovori ona, a celim joj se telom prosu toplina kad je primetila prvi znak njegova

popuštanja. Vratite se ako ne zbog sebe ili Svensona, a ono zbog mene. Šta sam ja ženi poput vas? Čovek u piskušenju Stjuarte! Došla sam vam pomoći, pokazati da vam verujem. Kad bih u to mogao verovati, pokušao bih. reče on. Slušajte nastavi ona blago i uzbuđeno. Ne dajem lako svoju reč. Neka to dokaže moju veru u vas. Pogledajte me i kažite da ćete doći. On se uspravi u svoj svojoj visini, kao da pokušava odbaciti sa sebe divovski teret, a onda se polako okrene prema njoj. Lice mu je bilo unakaženo crvenim mrljama i obeleženo okrutnošću. Jedino što se Medlini na njemu činilo humano bile su oči, ozarene iskrom novog svetla. Doći ću muklo prošaputa on. Dajte mi vremena da se priberem i onda ću doći.

NOVI NADZORNIK Potkraj nedelje Svenson obavesti Medlin da je Stjuart stigao na ranč i nastanio se kod Nilsa. Džin je bolestan. Loše izgleda rekao je stari stočar. Tako je slab i drhtav da ne može držati ni šolju u ruci. Nils kaže, sigurno ga je neko urekao. Malo alkohola sada bi ga ojačalo. ali, Nils ga ne može prisiliti ni na jednu kap, pa mu je malo rakije morao uliti u crnu kafu. Eh, ipak mislim, da ćemo ga izvući. Mnogo je toga zaboravio. hteo sam mu pričati šta mi je uradio u Rodeu, ali znam, kad bi u to poverovao, bio bi još bolesniji. Džinu je, ili duh bolestan, ili ga nešto strašno tišti. Od tog bi vremena Svenson, koji je u Medlini našao najvernijeg slušaoca, svakog dana olakšao sebi dušu nagađanjima, nadom i strahovima. Stjuart je zaista bio bolestan. Linka Stivensa morali su poslati po lekara. Ipak je počeo prizdravljati i uskoro je mogao ustati i izlaziti. Svenson je rekao da kauboj uopšte nema interesa i da je potpuno uništen. ali, tu je svoju izjavu stari stočar promenio kad se Stjuart počeo oporavljati. Novi dokaz njegova ozdravljenja bilo je ponovno zadirkivanje njegovih drugova. Kad, naime, kauboj ne može svom raspoloženju dati oduška na bilo kome, ili bilo čemu, tada s njim sigurno nije nešto u redu. Stjuart je očito postao vrlo pogodan cilj za njihovo peckanje. Eh, dakle, kauboj su Stjuartu za petama reče Svenson nasmejavši se od uha do uha. Smeju mu se sve vreme, kako postajkuje, lunja i besposličari uokolo, samo da vas barem kratko vidi, gospođice Hemond. Za sve kauboje njihov je lepi šef beznadan slučaj, ali niko se u tom ne može meriti s Džinom. On je pak već toliko izvan sebe da uopšte ne vidi kako mu se smeju. To mi je najčudnije od svega. Eto, on je uvek pre bio momak, kog ste mogli zafrkavati. Nasmejao bi se i vratio milo za drago. Ali, nikad pre nije bio gluv za govorkanja, i postojala je granica, koju se nijedan od nas nije usudio prekoračiti. A sad prima sve kao mesečar i samo zuri preda se. Pa to je već i meni dosadilo. Nikad neće moći obuzdati tu bandu kauboja, ako se uskoro ne osvesti. Medlin se veselo smeškala i uveravala Svensona, da za tako kratko vreme previše traži od čoveka komu su i telo i duša bili gotovo na izmaku. Bilo je nemoguće da ona nije primetila Stjuartovo jedinstveno ponašanje. Kad god bi izašla u šetnju ili nekud izjahala, uvek bi ga negde ugledala. Bila je uverena da je uhodi samo da bi izbegao sastanak s njom. Kad bi popodne ili o zalasku sunca sedela na verandi, uvek bi negde u blizini otkrila Stjuarta. Besposleno bi leškario na suncu, šetkao po verandi svoje kuće, ili bi, sedeći na ogradi obora, rezuckao gornju prečku, i Medlini se uvek činilo da je gleda. Jednom, kad je s vrtlarom obilazila imanje, susrela ga je i ljubazno se s njim pozdravila. On je govorio malo, ali bez ikakvog uzbuđenja. Nijedna linija na njegovom licu nije joj se činila poznatom. Kad god bi ga u to doba susrela, uvek je izgledao drugačije, te nije imala prave predodžbe o njegovu licu. Sad je bio bled, mršav i oronuo. Oči su mu bile mutne i u njima bi samo ponekad blesnulo prigušeno svetlo. Medlin se to jednom učini kao svetlo u očima njenog konja Princeze ili u nemom obožavajućem pogledu njenog najmilijeg vučjaka. Rekla je Stjuartu kako se nada

da će uskoro biti u sedlu i udaljila se. Da je Stjuart ljubi, to nije mogla ne primetiti. Trudila se da o njemu misli kao o jednom od onih mnogih kojima se sviđala. ali, nije mogla tako srediti svoje misli, da bi to bilo u skladu s onim što joj je inteligencija nalagala. Pomisao na Stjuarta nije bila kao pomisao na druge kauboje. Kad je toga postala svesna, osetila je nelagodu i iznenađenje. Ispitivala je samu sebe i zaključila da to nije zato jer bi Stjuart bio drugačiji od svojih drugova nego jer su ga prilike odvojile od ostalih. Dozvala bi u sećanje svoj prvi susret s njim. To se već samo po sebi nije dalo zaboraviti. Setila se i nekih drugih doživljaja koje je zapamtila, čovek i njegova dela, čini se, ovise o događajima. Naposletku činjenica, koja je tako jasno pokazivala njeno zanimanje za njega, bila je da je on bio gotovo upropašten, izgubljen, a ona ga je spasila. Već je to bilo dovoljno da se objasni zašto je o njemu mislila drugačije. Ostalim kaubojma iskazivala je prijateljstvo i pomagala ih, ali Stjuartu je spasila život. Istina, on je bio i pijanac i razbijač, ali kad žena spasi život čoveku, pa bio on i lupež, sećaće se toga sa zadovoljstvom. Na kraju zaključi da je njeno zanimanje za Stjuarta potpuno prirodno, a dublji osećaj je samo samilost. Možda je to bilo i iznuđeno, svejedno, ona je delila samilost kao i sve ostalo. Stjuart je ojačao, mada ne na vreme da učestvuje u proletnom žigosanju stoke. Svenson je već s Medlinom raspravljao o tome je li je uputno da kauboja postavi za nadzornika. Eh, dakle, Džin je opet stao na noge, nije kakav je bio, pa je i porastao u mojim očima. Ali, gde je njegov živahni duh? Momci će ga maltretirati. Možda je bolje da pričekam, ta ionako smo pred mrtvom sezonom. Sad, bilo kako bilo, ako se ti vakerosi Don Karlosa ne stišaju, poslaću Džina tamo. To će ga prodrmati. Nekoliko dana posle Svenson je došao Medlini. Cerio se od zadovoljstva i trljao svoje velike ruke: Gospođice Hemond, rekao bih da sam pre trabunjao, ali sad je Džin Stjuart opet onaj stari. Slušajte me! Oni Grizeri tamo dole na našem obronku napreduju jako dobro. Množe se kao korov. Dobili su i novog padra, onog čovečuljka iz ElKajona padra Markosa. Dakle, to je jako dobro, mislili su svi, osim Džina. Hodao je uokolo mračan kao grmljavina i besnio kao rogati bik. Ja sam se poveselio da još zna divljati, kad Džin pojuri ravno niz brdo do crkve, Nils i ja brzo za njim u strahu da opet ne padne pod kakvu čaroliju. Otkad je prestao piti, nije više isti. I zaletimo se u njega baš kad je izlazio iz crkve. Nikad u životu nismo se još tako čudili: ili je pomahnitao ili je opet urečen. I baš nam je to uteralo najviše straha u kosti. Protrčao je uz nas kao munja a mi smo potrčali odmah za njim, ali ga nismo stigli. Čuli smo samo njegov smeh tud, i neobičan, kakav nismo nikad čuli, reklo bi se da je u najmanju ruku postao car! Slično kao onaj što su ga svezali i u gorućoj vreći bacili u more, a kad se oslobodio i doplivao do otoka na kojem je bilo skriveno blago, zaurlao je: Svet je moj! ali, dobro, kad smo opet došli do njegove kućice, nije ga bilo. Niti celi sledeći dan ni noć. Frenkie Slejd, koji je malo oštra jezika, kaže da je Džin poludio zbog želje za pićem i da je sad s njim svršeno. Nils se jako zabrinuo, a meni je bilo svega dosta. Eh, dakle, jutros sam pošao do Nilsove kućice. Tamo su bili neki naši momci i svi su mozgali o Džinu. Kad, eto ti njega! Umišljeno se pojavio iza ugla, ponosan kao sam život. Bio je to drugi Džin lice bledo, a oči kao plamen. Opet je imao svoj stari podrugljiv smešak i nešto, što nisam mogao odgonetnuti. Frenkie Slejd je na to nešto rekao ne drskije nego obično, a Džin ga je odmah podignuo sa stolice i nekoliko puta dobro odalamio. Frenkie je bio više zaprepašten nego uvređen. Gene viknuo je, koji ti je vrag? A Džin je odvratio svisoka: Frenkie, ti nisi loš momak kad si sam, ali tvoje brbljanje vređa džentlmena. Nakon toga sve su mu govorili sa smeškom. Dakle, gospođice Hemond, nisam dosta pametan da shvatim tu naglu Džinovu promenu. Najpre sam pomislio da ga je padre Markos obratio. Hm, zaista, tako sam mislio. Ali, sad znam da se vratio Džin Stjuart onaj pravi, stari Džin Stjuart. Drugo me se ništa ne tiče. Sećam se kako sam vam jednom rekao

da je Džin poslednji kauboj. Možda sam trebao reći da je on poslednji od moje vrste. Dakle, gospođice Hemond, sad vi sami sudite o ovome što sam rekao. Ni Medlin nije znala objasniti te budalaštine Džina Stjuarta i, uzimajući u obzir bujnu maštu starog stočara, nije njegove izjave uzimala baš ozbiljno. Pogađala je zbog čega je prisustvo padra Markosa moglo izazvati bes Džina Stjuarta. Ipak je ponešto neobičnom smatrala pretpostavku da bi kauboj odjednom postao verski obraćenik. ali, moglo je i to biti. Bilo joj je poznato da se verski zanos često očituje u ekstremnim osećajima i delima. U Stjuartovom slučaju razlozi nisu bili poznati, a sve je bilo još i preuveličano. Ukratko, Medlinu obuzme čudnovata želja, koju ni samoj sebi nije htela priznati, da kauboja vidi i prosudi sama. Gotovo dve nedelje nije za to bilo prilike. Stjuart je preuzeo dužnost nadzornika i posao mu nije imao kraja. Većinu je vremena bio odsutan, odlazio je na konju sve do meksičke granice. Kad se vratio, Svenson pošalje po njega. Bilo je to jednog krasnog popodneva sredinom aprila. Alfred i Florens bili su s Medlinom na verandi. Videli su kako je kauboj predao svoga konja jednom od meksičkih konjušara, a onda je umornim korakom pošao prema kući, istresajući pritom prašinu iz dugačkih jahaćih rukavica. Kad je skinuo sombrero i poklonio se ženama, sivi se pesak u mlazovima prosipao s njega. Medlin ugleda čoveka, koga se sećala u sasvim drugačijem liku. Bio je preplanuo od sunca, tamne oči gledale su prodorno i odlučno, a držanje mu je bilo uspravno. Izgledao je zamišljen, ali mu u vladanju nije bilo ni tračka zbunjenosti: ali, dakle, Džin, zaista mi je drago što te vidim rekao je Svenson. Odakle dolaziš? Iz Guadalupe kanjona odgovori kauboj. Svenson iznenađeno zazviždi. Zar, odande dole? Ne misliš valjda reći da si sledio tragove konja tako daleko. Sve do Don Karlosovog ranča s one strane meksičke granice. Poveo sam sa sobom Nika Stajla. Nik je od svih momaka najbolji tragač. Trag za kojim smo išli vodio je uzduž dolina pod obronzima gora. Najpre smo pomislili da je ostao iza nekoga ko je tražio vodu. Ali, prolazili su pokraj dva ranča, a da se nije napajalo. Kod Sitonove naplavine kopali su tražeći vodu. Tu su sreli povorku tovarnih konja koji su silazili gorskom stazom. Životinje su bile teško natovarene. I njihovi i pređašnji tragovi izbili su južno od Sitonova imanja na staru kalifornijsku emigrantsku cestu. Sledili smo ih kroz Guadalupe kanjon kao i uzduž granice. Na povratku smo se zaustavili kod Slaugterova ranča, gde logoruje konjica Sjedinjenih Država. Tamo smo naišli na šumare rezervata Peloncilo. Možda je tim ljudima bilo i nešto poznato, ali su to zadržali za sebe. Tako smo se vratili kući. Dakle, mislim da ti je prilično toga poznato? polagano zapita Svenson. Tako je odvrati Stjuart. ali, dobro, onda govori! rekao je Svenson oštro. Gospođica Hemond ne može ostati i dalje neobaveštena. Podnesi joj izveštaj. Kauboj upravi svoj tamni pogled u Medlinu. Govorio je mirno i odmereno. Nestalo nam je nekoliko goveda na otvorenom pašnjaku. Noću su ih oterali vakerosi. Neka od njih terali su dolinom, a druga obronzima. Koliko sam mogao izvideti, nijedno nije oterano prema jugu. Ta krađa goveda, dakle, tek je varka, da bi se kauboje zavelo na krivi trag. Don Karlos je meksički pobunjenik. Pre nekoliko godina uredio je ovde ranč i pretvarao se da uzgaja stoku. Za sve to vreme krijumčario je oružje i municiju preko granice. Bio je za Maderu, a protiv Diaza. Sad je protiv Madere, jer i on i svi ostali pobunjenici misle da Madera nije hteo održati svoja obećanja. Doći će i druga revolucija. I sve oružje iz SADa odlazi preko granice. Konji o kojima sam govorio bili su natovareni krijumčarenom robom. To je stvar američke konjice. Oni čuvaju granicu reče Alfred. Ali, ne mogu zaustaviti krijumčarenje oružja tamo u onom divljem uglu odvrati Stjuart. A kakve to ima veze sa mnom? Kakve su u tom moje dužnosti? upita Medlin ponešto zbunjeno. Dakle, gospođice Hemond, držim da to nema nikakve veze s vama upadne Svenson. To je moja i Stjuartova stvar. hteo sam samo da budete upućeni, jer bi moje odredbe mogle

izazvati nemire. Nakon vaših odredaba? Poslaću Stjuarta preko da ispraši Don Karlosa i njegove vakerose s naših pašnjaka. Neka se gube odande. Don Karlos je prekršio zakon SADa i to na našem području i s našim konjima. Imamo li vašu dozvolu, gospođice Hemond? Pa razume se da imate! Svensone, ta vi znate šta trebate raditi. Alfrede, šta ti smatraš najboljim? Neprilika će biti, Princezo, ali to treba srediti odgovori Alfred. Ta, eto, sledeći ti mesec dolazi celo jato prijatelja s Istoka. Trebamo tada pašnjake sami za sebe. Ali, Svensone, ako oterate vakerose, neće li se povući u brda i tamo se klatiti? Za mene su oni pravi ološ. Svenson se prilično nelagodno osećao. Namrštena čela koračao je verandom. Džin, ti poznaješ ta grizerska posla bolje od mene rekao je pa šta ti kažeš? Trebamo ga silom odstraniti odgovorio je Stjuart mirno. Don Karlos je prilično lukav dok su njegovi vakerosi slabiji glumci. To je ovako. Nils mi je neki dan rekao: Džin, već godinama nisam napunio pištolj sve do neki dan, i kad god se sad susretnem s kojim od onih čudnih Grizera, jako se ugodno osećam. Vidite, Svensone, vakerosi Don Karlosa neprestano dolaze i odlaze. To su bande gerilaca, eto to je. A svakog dana postaju sve gori. Već je nedavno bilo puškaranja. Farmer, imenom Vajt, koji živi u gornjem delu doline bio je teško ranjen. Samo je pitanje vremena kad će naše momke ovde nešto dići na noge. Svensone, vi znate Nilsa, Montija i Nika. Svakako, poznajem ih. Ali, nisi spomenuo još jednog naročitog kauboja iz moje momčadi smijuljio se Svenson, bacivši pogled na Stjuarta. Medlin je pogodila skriveni smisao tih reči, pa je prođe jeza kao od naleta hladnog vetra s planine. Stjuarte, vidim da nosite pištolj rekla je pokazujući na crni držak koji je virio iz korica, što su se njihale prilično nisko na njegovim kožnim kaubojskim pantalonama. Da, gospodo. Zašto ga nosite? pitala je dalje. Da, nije baš lep pištolj, a i težak je. Shvatila je primedbu. Pištolj nije bio za ukras. Njegov smeh, odlučan tamni pogled donekle je uznemirio. Ono što joj se nekad na tom kauboju činilo drsko i bezobrazno, sad joj je bilo hladnokrvno, energično i tajnovito. I svojim instinktom i inteligencijom spoznala je čeličnu snagu karaktera toga čoveka. Budući da je bila njegov poslodavac, imala je pravo od njega tražiti da ne učini ono što je bilo tako očito da bi trebalo učiniti. Ali, Medlin to nije mogla tražiti. Osećala se tako neobično mlada i slaba, kao da pet meseci života na Zapadu nije ni postojalo. Sad se sukobila s pitanjem koje se ticalo ljudskog života. A vrednost koju je ona pridavala životu i njegovo duhovno značenje bilo je pitanje vrlo daleko i strano shvatanju njenih kauboja. Najednom je prožme čudna misao. Zar je previše cenila ljudski život? Začuđeno ustukne, gotovo zaprepaštena nad samom sobom. Tada intuicijom dokuči da poseduje moć, kojom će jače delovati na te primitivne ljude nego bilo kojom strogom odredbom ili zapovedi. Stjuarte, nisam potpuno shvatila šta bi to Nils i njegovi mogli učiniti. Molim vas, budite iskreni. Mislite li da bi Nils pucao na najmanji izazov? Gospođice Hemond, što se Nilsa tiče, pucanje je samo pitanje njegovog susreta s Don Karlosovim vakerosima. Nils je iznimno mnogo od njih podneo, uzevši u obzir Meksikance koje je već pobio. Već pobio! Stjuarte, valjda ne mislite ozbiljno. Mislim, Nils je video teške dane na arizonskoj granici. On voli mir kao i svaki čovek. ali, nekoliko mirnih godina ne može u njemu zbrisati sećanje na ono što mu je u ranoj mladosti učinjeno nažao. Sto se tiče Nika Stajla i Montija, oni su kao ljudi lošiji i sami traže gužvu. A kako je s vama Stjuarte? Svensonova primedba mi nije izbegla reče Medlin koju je mučila radoznalost. Stjuart nije odgovorio. Gledao je ćuteći s mnogo poštovanja. Prodornom pronicljivošću Medlin je sagledala kroz njegov, ravnodušan izgled i još se više zbunila. Zar je zaista u njegovim očima tinjalo zagonetno, podrugljivo svetlo ili je to bila samo njena mašta? Unatoč svemu, kaubojevo je lice bilo tvrdo kao kremen. Stjuarte, ja sam zavolela svoj ranč rekla je Medlin polagano a isto tako mi je jako stalo i do mojih . . . mojih kauboja. Bilo bi užasno kad bi oni nekoga ubili, ili još gore kad

bi koji od njih bio ubijen. Gospođice Hemond, vi ste ovde proveli velike promene, ali ove ljude ne možete promeniti. Njima je potrebno samo malo gužve pa da se svi pokrenu. Ova meksička revolucija upravo je kao stvorena da oteža život u divljim prolazima uz granicu. Mi smo upravo na toj liniji. Momci dobijaju sve više poticaja za to. Dakle dobro, moram prihvatiti ono što se ne da izbeći. Očekujem teška vremena . . . Neke od mojih kauboja više se ne može zadržati. Ali, Stjuarte, bez obzira na prošlost vrlo ste se promenili. Ona mu se nasmeši, a glas joj postane neobično blag i topao. Svenson je tako često govorio o vama kao o poslednjem kauboju njegove vrste. Stvorila sam približnu sliku o tome kakav ste okrutan život morali podnositi. Možda vas je to osposobilo da vodite ovako grube, neobuzdane ljude. Ja ne mogu prosuditi što bi takav vođa morao raditi u ovakvoj krizi. Sigurnost mojih kauboja je ugrožena, a takođe moja imovina, možda će i moj život biti ugrožen. Želela bih da se mogu osloniti na vas, jer Svenson misli, a i ja, da ste vi pravi čovek za ovo mesto. Neću vam izdavati naredbe. Ali, da li je previše, ako vas zamolim da budete kauboj mog stila? Setila se nekadanje Stjuartove grubosti, pa posle njegovog stida i prezrenog obožavanja njene osobe, te je se još jače dojmila velika promena koja se ogledala na njegovom tamnom, nepomičnom licu. Gospođice Hemond, kakva je to vrsta kauboja? upitao je on. Ja ja to ne bih znala tačno odrediti. To je ono što osećam da biste vi morali biti. Ali, dobro znam da u trenutnim uslovima vašim delima mora upravljati razum, a ne silina. Neka se ne žrtvuje ni jedan ljudski život, osim u samoodbrani ili ako treba zaštititi druge. Nakon onog što ste vi i Svenson napomenuli bojim se za Nilsa, Nika Stajla i Montija. Zar se ne bi moglo na njih pripaziti? Htela bih biti sigurna da oni neće tražiti priliku da pucaju na ljude Don Karlosa, želela bih da se izbegava nasilje. A ipak, kad dođu moji gosti, želim imati osećaj da im ne preti ni opasnost ni strah pa čak ni uznemiravanje. Hoću li se moći potpuno pouzdati u vas, Stjuarte, i verovati da ćete obuzdati te tvrdoglave kauboje, zaštititi moju i Alfredovu imovinu, i čuvati nas mene, dok ta revolucija ne bude završena? Nikada, ni jednog dana otkad sam kupila taj ranč, nisam imala s njim briga. Ne govorim to zato što bih se želela osloboditi odgovornosti, nego jednostavno da se mogu osećati srećna. Mogu li se potpuno pouzdati u vas? Ja se nadam, gospođice Hemond odvrati Stjuart. Bio je to spontan odgovor koji se temeljio na osećaju odgovornosti i savesti. Pričekao je još čas, a kad ni Svenson, ni Medlin nisu nastavljali razgovor, naklonio se i otišao dole na stazu zveckajući mamuzama po šljunku. ali, ali, nije to mala dužnost koju ste mu natovarili, gospođice Hemond. To je ženska lukavost, Svensone, reče Alfred. Pravo je čudo kako je moja sestra uvek provodila svoju volju dok smo još bili deca. Smešak, dvetri ljupke reči pa čak i sasvim suprotne, i ona bi imala šta je htela. Al, baš si me lepo prikazao! bunila se Medlin. Zaista, bila je to najcrnja zaista, taj moj razgovor sa Stjuartom. Potpuno tačno ne razumem ni sama, ali eto, verujem mu. Čini mi se kao da je od gvožđa. Osim toga, prestrašila sam se nemira i svađe s vakerosima. Vi ste obojica delovali na mene tako da sam smatrala kako je najbolje priznati bespomoćnost i obratiti mu se za pomoć. Princezo, šta god te na to potaklo, bio je to diplomatski potez odgovorio je njen brat. Stjuart ima dobrih osobina. Bio je gotovo potpuno propao, onda je zaigrao oštru igru i čini se da će pobediti. Verovati u njega, postaviti ga pred velike zadatke, pouzdati se u njega, to je najsigurniji put da ponovno stekne veru u sebe. Onaj prizvuk sentimentalnosti da bude kauboj tvog stila i da te štiti, ali ako se Džin Stjuart ne razvije u viteza Argusovih očiju, onda ću priznati da ne poznajem kauboje. Ali, zapamti, Princezo, on je mešavina tigra i groma, i nemoj zamišljati da bi se ogrešio o tebe ako se upusti u bitku. Ja ću vam tačno reći šta će Džin Stjuart učiniti rekla je Florens. Zar ja ne poznam kauboje? Pa oni su me stavljali pokraj sebe na konja dok sam bila dete. Džin Stjuart biće kauboj onog stila o kojem mu je tvoja sestra govorila šta

god to bilo. Možda ona sama to ne zna, možda ni mi ne bismo pogodili, ali on to zna. Eh, dakle, Flo, pogodila si u cilj rekao je stari stočar. Ne bih bio sretniji ni da je to moj rođeni sin.

DON KARLOSOVI VAKEROSI

Sledeći dan rano ujutro, Stjuart je sa grupom kauboja odjaho na ranč Don Karlosa. Sto je dan više odmicao, a od njega nije bilo nikakvih vesti, Stihilovo je raspoloženje bivalo sve bolje. U sumraku rekao je Medlini da po njegovu mišljenju nema razloga za zabrinutost. Eh, dakle, možda je i čudno nastavio je on ali razmišljam o tome kako ćemo poterati Don Karlosa. Ali, Džin će već naći načina. Sledećeg dana Svenson i Alfred odluče odjahati do Don Karlosove kuće i povesti sa sobom Medlinu i Flo, a na povratku se zaustaviti na Alfredovom ranču. Krenuli su u sveže sivo praskozorje, i nakon tri sata jahanja, kad je sunce već visoko odskočilo, ušli su u gajić mimoza, koji je okruživao obore i štale i mnoga niska i zbijena zdanja, te veliku, neuglednu građevinu. Sve je bilo sagrađeno od ćerpiča, a mnogo toga već je propadalo. Samo je jedna zelena ploha oživljavala to jednolično crvenilo tla i zidova, a i ona je verovatno nastala zahvaljujući izvoru, koji je Don Karlosov ranč učnio vrednim. Do kuće se dolazilo prostranim dvorištem, golim i kamenitim, s pomičnim ogradama i valovima za napajanje ispred dugačkog trema. Nekoliko prašnih, umornih konja stajalo je spuštenih glava i obešenih uzda, a njihove oznojene slabine pokazivale su da su se tek vratili s puta. Al, ako to nije Hejvov konj, ja nisam Svenson uzviknuo je stari farmer. Što li Pet traži ovde ljutio se Alfred. Nikoga nije bilo u blizini, a iz kuće su dopirali glasovi. Svenson sjaše pokraj trema i teškim korakom uđe u kuću. Alfred takođe skoči s konja i pomogne Florensi i Medlini da sidu. Tada im reče neka čekaju i odmaraju se na tremu, sam uđe za Svensonom. Mrzim te grizerske kuće reče Florens i napući usne. Pune su mistike i jezovitosti. Odmah ćeš videti. Kao iz zemlje stvoriće se odjednom ti tamnoputi nečujni Grizeri sa svojim sitnim, sjajnim očicama. Za

svakim prozorom, vratima ili odlomljenim zidom viri po koje odvratno lice. To izgleda kao velik ambar, s onim svojim karakterističnim mirisom, koji je uz to još pomešan i s mirisom duvana odgovori Medlin i sedne pokraj Florens. Nisam bila baš najuspešnija kupnjom ovog imanja. Florens, zar nije ono Don Karlosov dorat tamo preko u oboru? Jest, zaista. Onda je i on ovde. Bilo bi mi draže da se nismo toliko žurili da dođemo ovamo. Slušaj, ovo baš ne zvuči ohrabrujuće. S hodnika je dopiralo zveckanje mamuza, udaranje čizama i glasni govor. U Alfredovu glasu Medlin zameti bes. Eh, pa onda ćemo se vratiti kući rekao je on. Ne glasio je odgovor. Medlin prepozna Stjuartov glas i brzo se uspravi. Neću da ulaze ovamo unutra nastavio je Alfred. Vani ili unutra, svejedno je, samo trebaju biti s nama odvratio je Stjuart oštro. Slušaj, Al zaorio je Svensonov dubok glas sad kad smo već upali ovamo s devojkama, pusti da Stjuart raščisti tu stvar. Teškim koracima uđe tada gomila muškaraca na trem. Stjuart tamna lica i mračna izgleda bio je na čelu. Nils je stajao odmah iza njega i bacivši na njega letimičan pogled, Medlin primeti na njemu neverovatnu promenu. Don Karlos, sa svojim sjajnim očicama i smeškom koji mu nikad nije silazio se lica, gurao se uz mršava, ispijena čoveka oštrih linija koji je nosio srebrni štitnik. To je bez sumnje bio Pet Hejv. U pozadini, iza Svensona i Alfreda stajao je Nik Stajl, glavom i ramenima viši od niza kauboja i vakerosa. Gospođice Hemond, žalim što ste došli rekao je Stjuart odsečno ovde je prava zbrka. Tražio sam da vi i Flo ostanete uz nas. Posle ću vam to objasniti. Budući da to ne mogu izbeći, molim vas, oprostite taj grubi govor. Nato se okrenu svojim ljudima: Nik, ti i Booli pođite nazad do Montija i ostalih. Izvucite one stvari, i to sve. Hajde, mičite se! Svenson i Alfred odvoje se od ostalih i zauzmu položaje ispred

Medlin i Florens. Pet Hejv se naslonio na stup i naizmence drsko zurio u njih dve. Don Karlos se dogurao napred. Medlin je čitavu njegovu pojavu možda i preko volje zadivljeno gledala. Nosio je uske, jahaće pantalone od baršuna, s dubokim naborom na rubu, ukrašene srebrnim dugmadima. Oko pojasa imao je ešarpu i opasač s kožnom vrećom, iz koje je stršio pištolj, s drškom optočenom biserima. Bogato izvezen prsluk delimično je pokrivao svilenu košulju, oko vrata je nosio svilenu maramu. Duboke brazde presecale su njegovo preplanulo lice, male oči bile su mu neobično prodorne i sjajne. Medlini se sve to činilo kao lepa uspela maska, na kojoj su jedino oči odavale pakosnu narav toga čoveka. On se spretno i elegantno duboko pokloni. Smešak mu je otkrivao niz blistavih zuba koji su još povećavali sjaj njegovih očiju. Polako je ispružio ruke kao da proklinje. Senjoritas, molim hiljadu puta oproštenje rekao je. Čudno se doimao Medlin engleski jezik s tako blagim i mekanim izgovorom. ljubaznost Don Karlosa nestala je zajedno s njegovom kućom. Stjuart je zakoračio napred i gurnuo Don Karlosa u stranu povikavši Mesta tamo! Te su reči pojačale žamor među Don Karlosovim ljudima, i oko šerifa nastane divlja vreva. Zgrčene smeđe šake uzdigle su se uvis i začuli se nerazumljivi reski glasovi Meksikanaca. ljudi oko Don Karlosa sve su glasnije vikali i gušće se zbijali kako su nadolazili vakerosi, bosonogi sluge, pastiri u prašnjavim čizmama i Meksikanci ogrnuti u svoje biljce. Ovi poslednji su odjednom izmiljeli iz svih kutova i sa svih prozora i vrata. Bilo je to zaista šareno društvo. Gizdavi, ukrašeni vakerosi odudarali su prema bosonogim ili u sandale obučenim slugama i otrcanim pastirima. Reski uzvici Don Karlosa donekle su stišali buku. Tada se on obratio šerifu mešavinom engleskog i španskog jezika.

Poricao je, priznavao i objašnjavao, a sve to naglim strastvenim rečima. Crna mu je kosa lepršala oko glave, kolutao je blistavim očima, razvlačio tanke usne i kesio bele zube poput vuka uteranog u zamku. Don Karlos je, kako se činilo, poricao da išta zna o sanducima s krijumčarenom robom, njihovom sadržaju i odredištu i na kraju sve, osim činjenice da su se nalazili tamo pred očima sviju, optužujući ga zbog u kršenja zakona neutralnosti. Koliko god bilo žestoko to njegovo poricanje, uspoređujući ga s optužbama kojima je napao Stjuarta, bilo je neznatno. Senjor Stjuart, on ubio moj vakero! vikao je Don Karlos kad je oznojen i iscrpljen nanizao svoje optužbe protiv kauboja. Njega morati zatvoriti! Senjor Stjuart opak čovek! On ubio moj vakero! Da li to čuješ? urlao je Hejv. Don će ti malo pokazati zbog onog poslića u ElKajonu prošle jeseni. Gužva se pretvorila u kriku i viku. Hejv je upirao prstom u Stjuartovo lice i promuklo vikao. Tada neki gipki, mladi vakeros brzo poput Indijanca klizne ispod Hejvove uzdignute ruke. Ipak ne stigne izvesti svoju nameru. Stjuart posegne rukom, udari vakerosa i izbaci ga s trema. Dok je padao, na suncu zablista nož i zveknuvši otkotrlja se preko kamenja. Momak tresne poput vreće i ne makne se više. Istom žestinom i sad Stjuart baci Hejva niza stepenice, a zatim i Don Karlosa koji je, budući da više nije bio tako gibak, teško tresnuo o zemlju. Rulja počne uzmicati ispred Stjuarta dok se svi do poslednjega nisu našli u dvorištu. Vika, struganje nogu i zveckanje mamuza sad se stišalo. Nils i Monti, pojačani Nikom Stajlom kao sene su posvuda sledili Stjuarta. On im je dao znak da čekaju, a sam siđe u dvorište. Na njemu se nije videlo nikakvog straha, Medlin se najviše doimao preziran izraz njegova lica. Očito je poznavao prirodu ljudi s kojima se sukobio.

Zbog njegovog izgleda, smatrala je potpuno prirodnim što su se svi pred njim povukli pa čak i Hejv sa svojim pratiocima. Don Karlos se digne da se suprotstavi Stjuartu. Vakeros, koji je ležao na dvorištu, pomaknu se i zastenja, ali ne ustade. Ne trebate blebetati španski pobuni se Stjuart. Vi govorite engleski i razumete engleski. Ako vam je do tučnjave, mi ćemo i vas i vaše Grizere brzo odavde isterati. Morate napustiti ovaj ranč. Možete uzeti stoku i opremu iz drugog obora, a isto tako i hranu. Osedlajte konje i gubite se. Don Karlos, s vama postupam bolje nego što zaslužujete. Sve što ste rekli o ovim sanducima s oružjem, sve su to puste laži. Vi kršite zakone moje zemlje, i činite to na području koje je povereno mojoj brizi. Ako ovde dopustim krijumčarenje, biću i sam upleten u to. A sad nestanite s ranča. Ako to ne učinite, za šest sati biće ovde konjica Sjedinjenih Država i budite uvereni, pripašće im ono što moji kauboj ostave od vas. Don Karlos je bio ili odličan glumac, kojemu je uz to i laknulo zbog Stjuartove popustljivosti, ili ga je temeljno preplašila aluzija na vojsku Sjedinjenih Država. Si senjor! Gracias, senjor! uzviknuo je, a zatim se okrenuo i dozvao svoje ljude. Oni se požure za njim. Srušeni se vakeros podignuo uz Stjuartovu pomoć i odteturao u dvorište. Začas su svi nestali i ostavili za sobom Hejva i njegovo društvo. Hejv je pakosno otpuhivao debele kolutove dima psujući ispod glasa grizerski kukavice. Svojim crvenim okom podmuklo je namignuo Stjuartu. Kad si se već tako prokleto pomamio i stalo ti je da mi podvališ, držim da ćeš sad pokušati i mene oterati s ranča? Ako to ikad pokušam, Pet, onda će tebe morati odneti odgovorio je Stjuart. Za sada uljudno pozivam tebe i tvoje vicešerife, da se gubite. Otići ćemo, ali i vratićemo se za koji dan, a sa sobom ću poneti i lisičine za tebe. Hejv, ako smeraš

nešto takvo, dođi preko u onaj obor pa ćemo nas dvojica raščistiti račune. Ja sam službenik, i ne tučem se s razbojnicima i njima sličnim, osim kad ih zatvaram. službenik! Sramota si za celi okrug. Kad bi ti uspelo da mi lisičine nabiješ na ruke, ti bi mene odveo negde na osamljeno mesto i ubio, a onda bi se kleo da si to učinio u samoodbrani. Ne bi to tebi bilo prvi put, Pet Hejv. Ho, ho smejao se Pet podrugljivo. Tada pođe prema konjima. Stjuart ispruži dugu ruku i spusti je Hejvu na rame i zavrti ga kao čigru. Odlaziš, Pet, ali, pre toga ćeš otkriti karte, ili ću tobom pomesti prašinu. Obračunaćemo se nas dvojica, okom u oko. Govori sad i dokaži da nisi odvratni podlac kakvim sam te uvek smatrao. Lice Peta Hejva prelilo se tamnim rumenilom. Baš da se s tobom obračunavam vikao je promuklo ti prosti propali kravaru! Nikad nisi imao prebijenog dolara, ni pristojnog posla, sve dok se nisi spleo s onom Hemondovom ženskom. Stjuart munjevito zamahne rukom i opali Hejva posred lica. Ovaj posrne, a sombrero mu poleti vazduhom. Sagnuo se da ga dohvati, pritom mu je celo telo drhtalo. Monti Priče odmah iskoči napred i zguri se, čudan, poluglasan krik izvije se iz njegova grla. Stjuart je odjednom izgledao ledeno pribran. Kaži gospođica Hemond, kad već spominješ njeno ime reče Stjuart glasom koji je zvučao uljudno, ali s vrlo pretećim prizvukom. Hejv se neko vreme borio sa svojim divljim besom. Rekao sam da si propali, pijani kravar i razbijač, gori od ijednog propalice što sam ikad sreo na granici nastavljao je Hejv polagano. Reči su mu naoko bile upravljene Stjuartu, ali je pogledima probadao Montija Prajsa. Znam da si prosvirao kuglu onom vakerosu prošle jeseni, i kad skupim dokaze, doći ću po tebe. U redu, Hejv. Možeš me nazvati kako hoćeš i doći po mene kad god hoćeš odgovori Stjuart.

Ali, loše ćeš se provesti sa mnom. Osim toga, težak te obračun čeka s Montiem i Nilsom. Pre ili posle pograbićeš se sa svim kaubojima i rančerima. Ako te to ne opameti, slušaj šta ću ti sad reći, znao si što je u ovim sanducima. Znaš da Don Karlos krijumčari oružje i municiju preko granice. Znaš i to da je u vezi s pobunjenicima. Pravio si se neupućen jer ti je to bilo u interesu. To ti je moja poruka, i to je sve. Sad se gubi odavde, i što ređe budemo videli tvoju lepu njušku, biće nam draže. Zelen od besa Hejv je Stjuarta obasipao pogrdama i psovkama, a onda je uzjahao konja, a njegovi su prijatelji učinili isto. Bilo je više nego sigurno da je šerifa, osim straha i besa, mučilo i nešto drugo. Neki neodoliv nagon silio ga je da Stjuartu u lice saspe još više pogrda i pretnji, ali više nije smogao reči. Mamuzama je stao divlje podbadati konja, a kad je ovaj zafrktao nozdrvama i propeo se, okrene se u sedlu i zapreti šakom. Njegovi pomagači, takođe na konjima, udare u galop i nestanu s vidika. Kad su kasnije toga dana Medlin i Florens u pratnji Alfreda i Svensona odlazile s Don Karlosova ranča, Medlin to zaista nije požalila. Unutrašnjost Meksikančeve kuće bila je još sumornija i neudobnija nego izvana. Predvorja tamna, sobe velike, prazne i ispunjene mirisom buđi. U njima je carevala tišina i tajanstvenost upravo onako kako je Florens to opisala. Suprotno tome kuća na Alfredovom ranču, gde su se zaustavili prenoćiti, bila je vrlo slikovito smeštena, mala i ugodna i svojim je rasporedom nalikovala kampu. Medlin je smatrala vrlo lepom. Dugo jahanje i uzbudljivi događaji izmorili su je, pa dok su Florens i oba muškarca spremali večeru, ona se odmarala. Za vreme jela Svenson je izražavao svoje zadovoljstvo što su se onako brzo rešili vakerosa i svojim ih je uobičajenim optimizmom uveravao da su ih svakako

poslednji put videli. Alfred je takođe bio zadovoljan događajima. Tek je Florens bila neobično tiha i zamišljena, što Medlin nije promaklo. Setila se da je Stjuart hteo poći s njima ili odrediti im nekoliko kauboja kao pratnju, ali se Alfred tome nasmejao i odbio. Posle večere vrlo je živahno opisivao, kako će novim uređajima opremiti kuću pre negoli se venča s Florens. Zatim su dosta rano pošli na spavanje. Medlin su iz duboka sna prenuli udarci o zid i dozivanje: Ustanite, prebacite ogrtače i iziđite pred kuću! Bio je to Alfredov glas. Što se dogodilo? upita Florens i skoči iz kreveta. Alfrede, zar nešto nije u redu? dodala je Medlin, uspravivši se u krevetu. U sobi je bilo tamno kao u rogu, tek neki osobit sjaj osvetljavao je prozor. Ah, ništa naročito odgovorio je Alfred, samo Don Karlosov ranč je u plamenu. Vatra uzbuđeno je uzviknula Florens. Da, ali najpre trebaš to videti. Požuri! Princezo, devojčice, sad ne moraš rušiti onu gomilu cigala, kako si se pretila. Ne verujem, da bi i jedan zid izdržao taj požar. Hajde, nije mi žao rekla je Medlin. Jedna dobra vatra pročistiće vazduh i prištedeti mi troškove. Oh, taj sablasni ranč išao mi je na živce! Florens, sve mi se čini da si prisvojila deo mog jahaćeg odela. Alfrede, zar u ovoj kući nema svetla? Smejući se, Florens pomogne Medlin da se obuče. Tada, spotičući se u brzini o stolice, požure kroz blagovaonicu na verandu. Nisko na obzoru, prema zapadu videli su se crveni plameni jezici i stupovi dima nošeni vetrom. Svenson je bio veoma uznemiren: Al, čekam da ono streljivo odleti u vazduh reče on. Ima toga sasvim dovoljno da se krov rasprsne. Sigurno su kauboj tu robu odmah maknuli odande, Bile odgovori Alfred zabrinuto. Verovatno jesu. Ipak, brinem se. Možda nisu imali vremena. Recimo da je oružje eksplodiralo, kad su momci došli po njega ili ga

iznosili! Saznaćemo to ubrzo. Ako eksplozija ne nastane odmah, znači da su momci sanduke izneli. Nekoliko časaka svi su ćutali suzdržavajući teskobu i strah. Florens je Medlin, koja je osećala kao da je nešto guši a srce joj je burno lupalo, uhvatila za ruku. Olakšano odahne kad je Svenson izjavio da je opasnost od eksplozije prošla. Uvek se čovek može osloniti na Džina Stjuarta dodao je. Noć je bila tamna, tek bi kroz raskinute oblake provirio mesec! Vetar je duvao neobično silovito. Sjaj vatre bivao je sve slabiji. Činio se kao velika lomača prigušena velikim pokrivačem kroz koji bi tu i tamo prodrli veliki plameni jezici, koji su se nošeni vetrom izvijali u visinu, a onda se gasili. Tako se izmenjivao prizor svetla i tame. Nakon nekog vremena sve gušća tama obuzimala je čitavu prostranu površinu titrajućih svetala, a onda ih je sasvim zastrla. Noć je polegla svuda. Žuti mesec probijao se kroz rastrgane oblake. Činilo se da je vatra dogorela. Tek odjednom zaiskri sitna tačkica u gustoj tami. Povećala se, oživela, postala duga i oštra, a onda se pomaknula i stala se kretati i skakati uvis. Isprva blaga svetla boja, pretvarala se u intenzivniju crvenu. Tada sa svih strana liznuše plamenovi, dok se nisu spajali u veliki plameni stup koji se penjao sve više i više. Velike pruge dima žutog, crnog i belog protkane plamenom kovrčale se prema nebu, a vetar ih raznosio na sve strane. Eh, mislim da smo ostali bez one dve hiljade tona alfalfa trave, s kojom smo računali primeti Svenson. Ona poslednja vatra, to se, dakle, seno zapalilo rekla je Medlin. Ne žalim za rančem. Ali, velika je šteta izgubiti toliku količinu dobre stočne hrane. To je bez sumnje izgubljeno. Vatra se ugasila jednako brzo kako je i nastala. Nadam se da se nijedan od momaka nije upustio u to da spašava kakvo sedlo ili gunj. Monti bezglavo zna srljati u plamen. On je kao

konj koga su upravo izvukli iz goruće štale, a on opet kao lud juri nazad. Eto, još samo tinja. Sad, mislim da bismo svi mogli poći opet unutra. Tek su tri sata. Zanima me, kako je požar nastao? upita Alfred. Sigurno cigareta nekog nepažljivog kauboja, okladio bih se. Svenson se glasno nasmeje. AI, ti si zaista naivan i čestit momak. Ja ponešto sumnjam u tu priču o cigareti, ali možeš biti siguran, ako je zaista bila cigareta, onda je pripadala nekom lukavom vakerosu i nije bila bačena slučajno. Bile, ta valjda ne misliš da je Don Karlos zapalio ranč? uzviknuo je Alfred delom ljutito, a delom začuđeno. Stari se stočar ponovo nasmeje: Možda ti čudno zvuči, prijatelju, što stari Bili upravo to misli. Naravno, Don Karlos je podmetnuo vatru upadne Florens živo. Al, da ti živiš ovde i stotinu godina, nikad ne bi naučio da su Grizeri podmukli. Znam da je Džin Stjuart odmah nešto posumnjao. Zato nas je i požurivao da odemo i zato me smestio na Don Karlosovog vranca. On je hteo toga konja za sebe osigurati, pa se bojao da će ga Don Karlos ukrasti ili ustreliti. A vi, Svensone, jednaki ste kao i Al. Nikad ni u koga ne sumnjate, sve dok nije prekasno. Neprestano ste gnjavili Stjuarta kad je naredio da vakerosi napuste ranč, naravno da pritom niste ni na šta pomišljali. ali, dobro, Flo, baš mi ne moraš prigovarati samo zato što imam malo Hrišćanskog duha odgovorio je Svenson uvređeno. Mislim da sam u svom životu imao dosta teškoća, pa mi ih ne treba više. Pa, eto žao mi je da je seno izgorelo. ali, možda su momci spasili stoku. A što se tiče one stare kućerine od ćerpiča pune tamnih rupa i podzemnih hodnika, samo ako gospođica Princeza za njom ne žali, meni je drago da je izgorela. Hajde, dodirno svi unutra. Neko će ujutro već dojahati da nam sve ispriča. Medlin se rano probudila, ali ne rano kao ostali, koji su već spremili doručak. Kad je ušla u

blagovaonicu, Svenson nije bio baš ružičasto raspoložen. Zabrinuto je mrštio svoje široko čelo, pogledavao na sat i prigovarao što niko od kauboja ne dolazi s vestima. Progutao je svoj doručak i, dok su Medlin i ostali bili za stolom, on je teškim koracima šetao verandom gore-dole. Medlin primeti da je i Alfred postao nemiran. Odmah zatim digao se od stola i pridružio Svensonu. Oni se nameravaju spustiti do Don Karlosovog ranča, a nas ostaviti da same odjašemo kući primeti Florens. Zar ti je to krivo? upita Medlin. Ne, nije mi baš krivo, imamo najbrže konje u ovom kraju. Onog velikag crnog đavola volela bih izmoriti do iznemoglosti. Ne, nije mi krivo, samo ne bih htela da se nađemo u situaciji, za koju Džin Stjuart misli . . . Florens je započela razgovor sasvim bez veze, a sad ga, eto, ni dorekla nije. Medlin nije navaljivala, mada je imala neke zle slutnje. Svenson uđe u sobu. Pod udarcima njegovih teških čizama pod se tresao. Za njim uđe i Alfred noseći dvogled. Nikakvog konja na vidiku potuži se Svenson. Nešto nije u redu tamo preko kod Don Karlosa. Gospođice Hemond, najboje da vi i Flo pođete kući. Telefoniraćemo momcima da dolazite. Alfred, koji je stajao na vratima, gledao je dvogledom sivu dolinu. Bile, vidim goveda ili konje kako jure, ne mogu to tačno raspoznati. Najbolje da požurimo tamo. Obojica muškaraca požure van i, dok su oni osedlavali konje, Medlin i Florens pospreme posuđe od doručka. Zatim u najvećoj brzini pričvrste mamuze, stave na glavu sombrera i navuku dugačke rukavice. Konji su spremni vikne Alfred. Flo, ovaj meksikanski konj pravi je princ. Devojke izađu i oproste se sa Svensonom, baš kad se ovaj uspinjao na konja. Tada odjaše. Alfred je još pomagao devojkama da uzjašu konje, čemu su se uvek pomalo rugale, a zatim se i sam vine u sedlo. Nadam se, da je sve u redu reče on pomalo

sumnjičavo. Nikako ne odlazite prema Don Karlosovom imanju. Do kuće je samo nekoliko milja. Sigurno je sve u redu. Pa, znamo jahati, zar ne odgovori Florens. Čuvaj se, ko zna u šta ćete tamo upasti. Alfred se pozdravi s njima, podbode konja i odjaše. Samo da Bili nije zaboravio telefonirati najednom uzvikne Florens. Kažem ja, da su on i Al bili sasvim smušeni. Florens sjaše i uđe u kuću. Ostavila je otvorena vrata. Medlin je jedva zadržavala svog konja. Čudila se što Florens tako dugo ostaje unutra. Začas ona izađe vrlo ozbiljna lica. Nikoga nisam mogla dozvati na telefon. Nema odgovora. Pokušavala sam desetak puta. Ta što je, Florens? Medlin je više uznemirio devojčin izgled nego ta vest. Žica je prerezana. Pogled joj je poletio za Alfredom, koji je već bio izvan domašaja glasa. Ništa mi se to ne sviđa. Sad trebam samo na sebe računati, kako Bili kaže. Razmišljala je časak, a onda požurila u kuću i vratila se s dvogledom kojim se pre toga poslužio Alfred. Njime je gledala po celoj dolini, naročito u smeru Medlinina ranča. Taj se nalazio skriven iza niskih brežuljčića koji su se činili potpuno blizu. U svakom slučaju, iz onog smera niko nas ne može ovde videti, razmišljala je. Grmlje mimoze po obronzima dovoljno nas zaklanja, dok se ne bude videlo što se događa. Florens, šta . . . šta to znači? pitala je Medlin nervozno. Ne znam. S Grizerima čovek nikad nije siguran. Da nas barem Bili i Al nisu ostavili same. Ali, kad dobro promislim, ako nas neko progoni, oni nam ne bi mogli mnogo pomoći. Mi bismo i tako od njih pobegle. Osim toga, oni bi pucali. Moram reći, da mi nije nimalo krivo što imamo sasvim slobodne ruke. Ne smemo nikako poći za Alom prema Don Karlosovom ranču. Tamo je nemirno. Dakle, sve što nam preostaje jest krenuti najkraćim putem. Hajde, pođimo. Molim te, drži me se kao čičak. Put je

vodio preko brežuljka gusto obrastao u grmlje mimoze. Florens je jahala prva i vrlo oprezno napredovala. Čim su došle na vrh brežuljka, poslužila se dvogledom. Tada su pošle dalje. Pred Medlin, koja je u korak sledila, pružio se vidik s podnožja brežuljka, na široku, sve do samog podnožja brežuljka travom obraslu dolinu, iza koje se uzdizalo valovito tlo gusto obraslo kaktusima i mimozom. Florens je bila oprezna, ali nije gubila vreme. Bila je neobično ćutljiva. Medlinine su se zle slutnje, o zasedi vakerosa, pojačale. Uspinjući se na treći humak, koji je, koliko se Medlin sećala, bio poslednji deo valovitog terena, Florens je postala još opreznija. Pre nego su stigle do vrha, sjahala je, omotala uzde svog konja oko debla jednog drveta, i dajući Medlin znak da čeka, pošla napred kroz grmlje i nestala s vidika. Medlin je čekala i osluškivala te je u strahu gledala na sve strane. Nije mogla otkriti ništa sumnjivo. Dan je bivao sve topliji. Oskudno lišće mimoze šuštalo je na jutarnjem povetarcu, grimizni cvet nekog kaktusa pozivao je da mu se posveti pažnja, a jedna dugorepa ptičica oštra kljuna, tako je lepo letela potkraj nje, da je gotovo bičem mogla dodirnuti. ali, ona jedva da je to i primećivala. Teskobno je gledala oko sebe i sa strepnjom osluškivala zvukove, među kojima bi mogao biti i poneki kobnog značenja. Tada uoči, kako riđan striže ušima. Na zavoju se pojavila Florens, neobično bleda. Pst! šapne Florens podignuvši prst. Priđe svom vrancu i potapše ga, jer je pokazivao znakove uznemirenosti. Pomalo smo u škripcu! Čitava rulja vakerosa skriva se među grmljem s druge strane brežuljka. Ali, još nas nisu ni čuli ni videli. Najbolje je da jašemo dalje, zametnemo trag i pobegnemo im do ranča. Medlin, na smrt si bleda! Samo se nemoj onesvestiti. Neću se onesvestiti. Ali, preplašila si me. Zar smo zaista u

opasnosti? Šta da radimo? Da, u opasnosti smo, Medlin, neću te zavaravati šaputala je Florens ozbiljno. Sve se dogodilo upravo onako, kako je Džin Stjuart predvideo. Ah, trebali smo . . . Al je trebao slušati Džina. Ja verujem, bojim se, da je Džin znao! Znao, šta? upita Medlin. Sad nije važno. Slušaj: ne smemo nazad. Moramo napred. Imam plan kako ćemo zavarati onog nacerenog Don Karlosa. Sjaši, Medlin, brzo! Medlin je sjahala. Daj mi svoj beli džemper. Skini ga. I taj beli šešir. Brzo, Medlin! Florens, šta zaboga nameravaš? povikala je Medlin. Ne tako glasno šapne ova. Sive su joj oči sevale. Skinula je kaputić i sombrero, i pružila oboje Medlin: Evo, uzmi ovo. Daj mi tvoje. Onda uzjaši vranca, a ja ću Princezu. Požuri, Medlin, nemamo kad razgovarati. Ali, Florens, draga, čemu sve to? Ah, ti hoćeš da vakerosi tebe zamene sa mnom. Pogodila si! Hoćeš li? Ne mogu dopustiti išta od toga odgovori Medlin. Na to Florens naglo izmeni lice koje poprimi tvrd, mrk izraz, tipičan za kauboje. Medlin bi takav izraz letimično uhvatila na Alfredovom i Stjuartovom licu, kad bi ćutali, a kod Svensona uvek. Bio je to izraz čelične, nepokolebive volje. Bilo je čak i mnogo žestine u brzini kojom je Florens silila Medlinu da promeni izgled. Ja bih i sama došla na tu ideju, sve da mi Stjuart i nije rekao da to učinim brzo je govorila Florens, dok je isto tako brzo i radila. Don Karlos progoni tebe, tebe, gospođicu Medlin Hemond. On ne bi postavljao zasedu za bilo koga. Zbog nečega on hoće da se tebe domogne. Tako je Džin mislio, a ja mu sad verujem. ali, dakle, za pet minuta znaćemo to sigurno. Ti jaši vranca, a ja ću Princezu. Izmicaćemo kroz šikaru i niko nas neće ni videti ni čuti, dok ne izbijemo na otvoreno. Onda ćemo se odvojiti. Ti ćeš ravno na ranč. Ja ću bežati prema dolini, gde su kaže Džin sasvim sigurno kauboj sa stadima. Vakerosi će

misliti da jure za tobom. Svi poznaju te napadne bele stvari koje ti nosiš. Progoniće mene, ali me neće dostići. I ti si na brzom konju. On će te doneti kući ispred svih vakerosa. Tebe neće progoniti. Stavljam za to ruku u vatru. Veruj mi, Medlin. Da sam to sama smislila možda bih . . . ali to je Stjuartova zamisao. Taj kauboj zna štošta. Ovo je najsigurniji i najduhovitiji način, da se nasamari Don Karlos. Medlin popusti, ali tek na uporno nagovaranje. Popne se na vranca i pritegne uzde. Odmah ga skrene u tragove riđana. Florens usmeri svog konja uskim prolazom kroz grmlje mimoze. Jahala je po peskovitom tlu i probijala se kroz grmlje budno pazeći da ne slomi koju grančicu. Često se zaustavljala i osluškivala. Takvim zaobilaznim putem, došle su do mesta odakle se moglo videti otvoreno polje i kuća na ranču, udaljena samo nekoliko milja, i goveda kako pasu po dolini. Medlin nije izgubila hrabrost, pa ipak su joj ti poznati prizori donekle olakšali moru, koja je tištila. Obuzme je uzbuđenje. Glasno rzanje natera i njenog konja i riđana u trk. Florens je padinom terala konja sve većom brzinom. Uskoro se pokazao kraj šikare: sivozelena trava i nisko, ravno tlo. Florens je čekala na proplanku među niskim stablima. Ona dobaci Medlini brz vedar pogled. Sve je dobro, sad još treba samo jahati. Biće to lako. Jurni sada i čuvaj živce! Kad je Florens okrenula ponosnog konja i viknula mu u uho, Medlin se najednom osetila klonulom i bespomoćnom. Zemlja zatatnji pod kopitima velikog konja. To je podseti ma Bonitu, na njenu lepršavu kosu i na onu divlju noćnu jurnjavu. Florencina je kosa takođe lepršala na vetru i sjajila se na suncu. ali, Medlin je gledala s istom jezom kao i onu divlju Bonitu. Tada je prenuše promukli krikovi i ona pobode konja i potera ga čistinom. Bio je to brz konj, a uz to željan utrke. Medlin sasvim olabavi

uzde. Na ovoga konja nije bila navikla i zbog toga je teže jahala. Ali, važna je bila njegova brzina, a za drugo nije marila. Budući da je poznavala konje, shvatila je da je ovaj sada osetio veću slobodu i manji teret. Nekoliko puta opet je prihvatila uzde pokušavajući upravljati konjem. Ali, on je trčao ravnomerno kroz nisko žbunje, preskačući grabe i naplavine. Valovito ga tlo nije smetalo u njegovoj utrci. Ovaj je put drugačije osećala udarce vetra na licu i promicanje zemlje ispod sebe. Pomislila je na Florens i htela se okrenuti, ali to ne učini iz straha pred nepoznatom opasnosti, o kojoj je Florens govorila. Osluškivala je hoće li čuti topot konjskih kopita što jure za njom. Tada se obazre protiv svoje volje. Čitava milja sive jednoličnosti ležala je između nje i brežuljka, i nigde nije mogla videti ni konja ni čoveka, ni ikakvog živog bića. Onda se okrene da pogleda s one strane, gde se dolina spuštala. Kad je ugledala Florens kako jaše u krivudavoj liniji ispred čitave čete vakerosa, probledi i uhvati se za sedlo. Kakve li razlike između tog čudnoga glavinjanja i njena riđana i onog njegovog inače divnog trka. Zar da njena Princeza tako podivlja? Sad je videla jednog vakerosa kako je lasom zavitlao iznad glave, ali je još bio predaleko da bi ga mogao baciti. Tako joj se činilo. Neki je drugi najednom izbio na čelo. I već joj je dah zastao od straha. Riđan odjednom odskoči u stranu i izbegne napad. Medlin sine, da je Florens namerno u cikcak terala konja, samo kako bi njeno bežanje ostavilo utisak da to beži silno prestrašena devojka s Istoka. Uverila se da je to zaista tako, kad je opet tamo pogledala. Florens je uprkos isprekidanu i nepravilnu trku svoga konja odmicala sve dalje niz dolinu. Medlin se nije toliko zbunila, da bi zaboravila svog konja i strukturu tla pred sobom. Kad se odmah zatim ponovo okrenula, da gleda Florens, primeti da je nestalo

nesigurnosti u riđanovom trčanju. Čudni detalji te utrke devojke i vakerosa nisu se više jasno videli. Princeza je trčala svojim najlepšim trkom, ravno ispružene, gotovo polegnute gubice. Između njega i žilavih konja, koji su ga progonili, nastajao je sve veći razmak. On će pobeći vakerosima. Florens je zaista jahala na vetru, kako se zgodno izrazio Stjuart, pričajući o bežanju na tom hitrom riđanu. Magla, kojoj nije bio uzrok samo u vetru, zaseni Medlinin vid. Ona protrlja oči ugleda Florens kao daleku leteću tačkicu. Kakva neustrašiva devojka! Ta snaga, i ta zaista sjajna zamisao da spasi slabiju sestru, to je bilo ono što je Zapad usadio u dušu svakoj ženi. Kad je opet pogledala iza sebe, Florens je bila daleko odmakla od svojih progonitelja i nestala je iza neke uzvisine. Uverena da je ona na sigurnom, Medlin obrati pažnja svom konju i iznenađenjima, koja bi još mogla doživeti na ranču. Setila se, kako nikoga od svoje posluge niti kauboja nije mogla dozvati na telefon. Jednom je, doduše, jak vetar bio potrgao žice. Bila je uverena da se to u ovom slučaju nije dogodilo. Jahala je dalje, i što se više približavala ranču, sve je jače pritezala uzde. Vraćala se s južne strane ranča i sad se uspinjala dugačkom padinom brežuljka prema stražnjem delu kuće. I zato joj nije bilo nimalo neobično što nikoga ne vidi oko kuće. Možda je bilo dobro, razmišljala je, što je uspon na brdo usporio brzinu konja, jer sada je mogla njime upravljati i lako ga zaustaviti. ali, u času kad je sjahala, on se propne i odjuri. Na rubu padine, pred oborima, zaustavio se, podigao glavu i naćulio uši, a onda je prodorno zarzao i odjurio dalje. Upozorena time Medlin nasluti novu, neočekivanu situaciju. Odmah zatim ugledala je nepoznatu grupu konjanika, kako svom brzinom jaše malom udolinom ispod brežuljka, oseti da je poput ledenih ruku hvata stari

osećaj straha i bez daha pojuri u kuću. I GERILCI Zakračuna ulazna vrata, i uletevši u kuhinju, dovikne preplašenim devojkama neka pozatvaraju prozore. Onda potrči u svoje sobe. Trebalo joj je nekoliko minuta da pozatvara prozore i povuče teške kapke na njima. Dok je zatvarala poslednji prozor u svojoj radnoj sobi, čula je kako se približava topot kopita. Letimičnim pogledom uspela je ugledati mršave, iscrpljene konje i prasne, dronjave ljude. Nijedan od vakerosa, koje je dosad videla, nije nalikovao ovim jahačima. Oni su svi izgledali skladno i lepo. Voleli su čipke, rese i bleštavilo, a konji su im imali srebrne orme. A jahači što su sad uz glasan topot jurili prema kući, bili su grubi, mršavi i divlji. Gerilci, pomisli smesta, banda pljačkaša, koji već od početka revolucije pustoše granicom. Još jedan pogled uveri je da svi nisu Meksikanci. Blizina tih ljudi pokazala joj je tek pravu opasnost. Zapamtila je što joj je Svenson pričao o nedavnim napadima pljačkaša uz reku Rio Grande. Te leteće bande što su haračile u ime revolucije, iskrsnule bi sad ovde, sad na udaljenim mestima i nestajale jednakom brzinom. Najčešće su tražili novac i oružje, ali bi otimali i sve ostalo, a nezaštićene žene padale bi žrtvom njihova nasilja. Medlin na brzinu pokupi dragocenosti i priličnu svotu novca, koju je imala u svom pisaćem stolu. Tada pozatvara sva vrata, izleti van i pretrči Petiom na suprotnu stranu kuće. Tamo projuri dugim hodnikom razmišljajući pritom u koju od mnogih praznih soba da se sakrije. Dotrči i do poslednje, a da se još nije odlučila. Upravo tada začuje se udaranje po kuhinjskim vratima, prozoru i prodorno zapomaganje žena. To još poveća njen strah. Uleti u poslednju sobu. Tu nije bilo ni ključanice ni kračuna. Soba je bila velika i tamna i do polovine ispunjena alfalfasenom. Verovatno je to bilo

najsigurnije mesto u kući. U svakom slučaju treba prilično vremena da se nekoga pronađe. Svoje dragocenosti baci u jedan tamni kut i pokrije ih senom. Tada napipa prolaz između nekoliko velikih snopova i zguri se u jednu udubinu. Nakon što je učinila sve što joj je u onom času bilo moguće, oseti da dršće i da je gotovo bez daha. Studen joj prostruji telom, u grudima je osećala težinu, a usta su joj bila suva. Sva se pretvorila u uho. Mukli štropot dopirao je iz udaljenih delova kuće. U onim kratkim predasima tišine čula je cviljenje i šuškanje miševa u senu, i jedan pretrči preko ruke. Napeto je osluškivala, čekala i nadala se, a uz to i strahovala da ne naiđu njeni kauboj. Biće borbe, krvi, ranjenih, a možda i mrtvih. Plašila je sama pomisao na krv i nasilje. ali, možda će se gerilci povući pre, pa će izbeći sukob s njenim ljudima. Nadala se tome i svom dušom molila za to. Iznenada joj sinu misao na ono što je čula o Nilsu, Montiu i Niku Stajlu i to probudi u njoj osećaj teške teskobe. Onda pomisli na tamnoputog Stjuarta vatrenih očiju i od toga je prođe jeza, uzbuđenje joj je sve više raslo. Sva su njena čula tim čekanjem, i osluškivanjem bila do krajnosti napeta. Ništa se nije dogodilo. Činilo joj se da su prošli već sati, otkako je zgurena tamo čučala. Zar su Florens uhvatili? Zar je koji od tih koštunjavih konja mogao prestići Princezu? Nije verovala, znala je da to ne može biti. Ipak ta je neizvesnost bila pravo mučenje. Iznenada su se zalupila vrata na hodniku i ona se od toga sva stresla. Nekoliko gerilaca ušlo je u istočni deo kuće. Ona začuje različite glasove, udaranje čizama i zveckanje mamuza, lupu vrata i pretraživanje soba. Sad se više nije pouzdavala u svoje sklonište. Ovde se izlagati opasnosti, činilo joj se strašnim. Pomisao da bi je u toj tamnoj rupi mogli uhvatiti ovi lupeži ispuni je grozom. Mora odavde izaći na svetlo. Brzo se digne i

pođe do prozora. Zapravo se taj veliki otvor, zatvoren s dva drvena krila pričvršćena šarkama nekad mogao nazvati vratima. Gvozdena je kvaka odmah popustila na njen pritisak, jedno krilo vratiju moglo se odškrinuti ali se drugo čvrsto držalo. Kroz taj otvor videla je kosu zelenu tratinu obraslu grmljem, kaduljom, i cvećem. Koliko je okom dosegnula nije bilo ni čoveka ni konja. Učini joj se da će se tamo u grmlju bolje sakriti. Skok s prozora biće joj lagan. Ta nagla odluka opet joj ulije malo hrabrosti i nadjača njenu malodušnost. Stane drmati vratima. Nisu popuštala. Zaglavila su se negde pri dnu i iako je vukla svom snagom, bilo je uzaludno. Začas zastane da odmori vruće i bolne dlanove, i začuje kako se napadači primiču sve bliže i bliže. Osećaj straha, besa i nemoći svladao je je i naterao u očaj. Sama je sebi morala pomoći. Svom je snagom pokušala pokrenuti ta tvrdokorna vrata. Kad je čula brze, grube glasove muškaraca i zvukove užurbanog traženja, odmah joj postane jasno da traže nju. Shvatila je i nije začudilo. ali, čudila se da je ona ta, ona, Medlin Hemond, kojoj će ti grubi muškarci sad naneti zlo. Od bata teških koraka u susednoj sobi oseti novu snagu. Navali rukama i ramenima na vrata i pokrene ih, a zatim se provuče kroz otvor. Nigde nikoga. Spretno skoči i potrči u grmlje. ali, ono joj nije pružalo dovoljan zaklon. Prikradala se od grma do grma, ali prekasno je shvatila da je loše odabrala. Grmlje je raslo tako, da se ona ponovo našla u blizini kuće, upravo pred njom su stajali konji i grupa uzbuđenih ljudi. Ona se sva zguri u grmlju, osećajući srce upravo u grlu. Prodorni krikovi, a zatim trčanje i uspinjanje gerilaca na konje podiglo joj je nadu. Primetili su kauboje i dali se u beg. Užurban bat teških koraka na verandi značio je da gerilci naglo napuštaju kuću. Nekoliko konja projurilo je pokraj nje, na nekoliko metara daleko. Jedan je jahač

primeti i okrene se, da obavesti o tome one iza sebe. To u njoj izazove paniku. Nesvesno počne trčati sve dalje od kuće, ali noge kao da su joj bile od olova. Osetila se potpuno bez snage, kao u snu, kad bi sanjala da je progone. Pokraj nje, kroz šikaru jurili su konjanici i divlje urlali. Iza sebe začuje topot kopita, okrene u stranu, ali topot je bivao sve bliži, odjednom oseti udarac. Posrnula je i dok je padala pod konjska kopita, jedna gruba i jaka ruka zgrabi je čvrsto i grubo oko struka i visoko podigne, osetila je bol od jakog udarca o konjsko bedro, a zatim resku bol u iskrenutoj ruci. Od toga načas izgubi svest. Ipak je i u takvu stanju osetila da je nekud odvlače i da to dugo traje. Kad joj se svest počela vraćati, primeti da konj više ne juri onako naglo. Nekoliko časaka nije se mogla snaći. Očito leži glavom prema dole. Tada uoči da je okrenuta licem prema zemlji, naime, da je prebačena preko sedla s glavom prema dole. Nije mogla maknuti rukom. Onda oseti dodir grube kože i ugleda visoku meksičku čizmu, na kojoj je bila velika srebrna mamuza. Oseti i zadah konjskih slabina i nogu, i miris prasne uske staze. Ubrzo joj oči zastre crvena magla, glava joj se zamuti a oštrina boli otupi u tom polusvesnom stanju. Nakon hiljadu mučnih sati kako se njoj činilo neko je skinuo s konja i položio na zemlju, gde je, nakon što joj je krv prestala navirati u glavu, opet mogla gledati i postupno je prepoznavala stvari oko sebe. Ležala je u kržljavoj jelovoj šumi, a duge sene govorile su o kasnom popodnevu. Osetila je miris dima i čula rzanje konja, koji su pasli travu. Okrenula je glavu prema glasovima. Grupa muškaraca stajala je i sedela oko logorske vatre i pohlepno jela. Ugledavši svoje otmičare, zatvori oči, ali terana strahom opet ih otvori. Većinom su bili mršavi Meksikanci, obrasli u kržljave bradice, crnih, upalih i izgladnjelih obraza. Bez obzira

na to što su oni bili, bili su izmučeni glađu, prljavštinom i bedom. Nijedan od njih nije imao kaputa, a tek nekoliko njih vezalo je rubac oko vrata. Neki su nosili opasač s nekoliko naboja, a vrlo malo njih imao je pištolje, ali i ti su bili različita tipa. Nigde nije bilo nikakve opreme ni gunjeva, osim nekoliko kuhinjskih potrepština, istrošenih i pocrnelih. Pogled joj se zaustavi na nekima od njih, koje je smatrala belim ljudima, prosuđivala ih je po crtama lica, a ne po boji kože. Jednom je u Sahari videla bandu nomadskih razbojnika, a ova šarena grupa pljačkaša podsećala je na njih. Svoju su pažnja usmerili na dve stvari: da zadovolje proždrljivost i da budno motre na šumske prilaze. Očekuju nekoga, pomisli Medlin, ali sve da se radilo i o progoniteljima, strah se na njima nije opažao. Reči im nije razabirala, tek pokoju. Za neko vreme ime Don Karlosa oživi njenu radoznalost, ali joj takođe prikaže i svu težinu njena položaja, osećaj groze ponovo joj stegne grudi. Poluglasan uzvik i kretnja ruke jednoga od njih potakne čitavu grupu da se okrene i svoju pažnja upravi u suprotnom smeru. Sigurno su nešto primetili. Prljave ruke trgnu za oružjem, a onda se sve stišalo. Medlini se učini da pred sobom vidi progonjene ljude, otkako su oni osetili da su otkriveni! Strašna li i užasna prizora! Zatvorila je oči s grozom očekujući čas, u kojem će progovoriti oružje. Začuju se potmule psovke, a onda zavlada kratka ćutnja, zatim prostruji šapat i glasan povik: El Kapitan! Jeza prostruji Medlinom, a oči joj se širom otvore. Njihov uzvik El Kapitan povezala je sa Stjuartom i osetila neobično žaljenje. Nije pomislila na poteru ni na oslobođenje, već na smrt. Ti će ljudi ubiti Stjuarta. ali, sigurno nije došao sam. Mršava, mrka lica, napeta i hladna upućivala su je, u kojem smeru treba gledati. Čula je polagan i težak topot kopita. Medlin prepozna

svoga konja! Sad je bila sigurna da je to zaista Stjuart. Budući da u to nije više bilo sumnje, obuze je neopisivo veselje, ali i strah i čuđenje. Uskoro se pod visokim šumskim svodom drveta pojavi čovek, držeći obe ruke visoko iznad glave. Mnogi od gerilaca skočili su na noge i izvukli svoje pištolje. Stjuart se još uvek približavao s uzdignutim rukama i ujahao je u sredinu logora. Tada jedan gerilac, verovatno vođa, pokaže svojim ljudima rukom znak, sam pak pristupi Stjuartu i pozdravi ga. Medlin je u to bila sigurna, mada nije razumela šta se govorilo. U tom času Stjuart joj se učinio tako hladnokrvan i bezbrižan, kao da silazi s konja pred stepenicama njene verande. Kad je sišao, videla je kako mu je lice bledo. Dok se rukovao s vođom, njegov istraživački pogled počne lutati po šumi, naposletku se zaustavio na Medlin. Ugledavši je, trgne se kao gromom ošinut. Ona mu se pokuša nasmešiti, htela ga je uveriti da je živa i zdrava, ali joj se od izražaja njegovih očiju što su je upozoravale na opasnost u kojoj se oboje nalaze, sledi smešak na usnama. On se obrati vođi i govorio mu je brzo na meksičkom dijalektu, koji je ona slabo razumela. Ovaj je odgovarao mašući rukama i pokazujući na nju. Stjuart ga tada povuče u stranu i nešto mu šapne, na što ovaj od iznenađenja zalomi rukama. Stjuart nastavi govoriti. Vođa se tada obrati četi i Medlin uhvati reči Don Karlos i pezos. Nato se začulo nezadovoljstvo među gerilcima, ali ih je vođa gromko ućutkao. Medlin je u sebi nagađala da je pristanak za njeno oslobađanje dao vođa, ali se ostalima morala platiti otkupnina. Stjuart tada pođe prema njoj vodeći Princezu za uzdu. Konj se propeo i frktao nozdrvama kad je ugledao svoju gospodaricu na zemlji. Stjuart klekne do nje držeći i dalje konja za uzdu. Je li vam dobro? upita je. Da, sasvim dobro odgovori ona, uzaludno se

pokušavajući nasmešiti. Noge su mi vezane. Njegovo bledo lice obli crvenilo, a oči mu sevnu. Učini joj se, da su mu ruke od gvožđa, dok joj je odvezivao spone na nogama. Bez reči je uspravi i podigne na Princezu. Medlin je nesigurno sedela i jednom se rukom grčevito uhvatila za sedlo, dok se drugom pokušavala osloniti na Stjuartovo rame. Izdržite još malo reče on. Tada primeti kako se krišom obazire na sve strane. Iznenadilo je što su gerilci uzjahali i nestali. Povezujući te dve činjenice, zaključila je da je verovatno i Stjuartu i onima drugima stalo da se ne sastanu s nekim ko bi verovatno ubrzo trebao stići na proplanak. Stjuart odvede riđana desno hodajući uz njega i podupirući Medlinu u sedlu. Isprva je osećala takvu slabost i vrtoglavicu, da se jedva držala na konju. Uskoro je to popustilo, a onda je pokušala jahati bez pomoći. Slabost i bol u iščašenoj ruci onemogućiše je u njenu nastojanju. Stjuart je sišao sa staze i držao se gušće strane šume. Sunce je već bilo nisko, i duge zlatne zrake padale su na jele. Riđanova kopita nisu odzvanjala na mekom šumskom tlu, a Stjuart je pokraj njega hodao bez reči. Nije smanjio ni svoju žurbu ni oprez sve dok nisu prevalili najmanje dve milje. Tada je postao mirniji i prestao je oprezno zirkati po mračnoj šumi. Ravno tlo presecale su male jaruge, koje su postajale sve kosije i veće, te je uskoro mekano šumsko tlo zamenio goli krš. Konj je spustio glavu i počeo drhtati. Šum vode prekinuo je tišinu. Jaruga je prelazila u drugu, veću, kojom je tekao potočić, krčeći sebi put kroz kamenje. Riđan ponovo zanjišti, stane i spusti glavu. Ožednio je reče Medlin. I ja sam žedna i vrlo umorna. Stjuart je digne iz sedla i, kad je odvojila svoju ruku od njegove, oseti pod prstima nešto toplo i vlažno. Krv joj je curila na dlan. Ja . . . krvarim rekla je pomalo nesigurno. Da, sećam se, ruka mi je bila

ranjena. Ona je ispruži, sad je shvatila zašto je tako slaba. Stjuartovi prsti bili su sigurni i čvrsti. Brzo joj je rasparao vlažni rukav. Podlaktica joj je bila zarezana ili ogrebena, on ispere ranu. Nije to ništa, Stjuarte. Samo sam malo nervozna. To je valjda prvi put što vidim vlastitu krv. On nije ništa odgovarao, trgao je njen rupčić u uske pruge i povezivao joj ruku. Njegovo ćutanje i brze kretnje dale su joj naslutiti kakav bi bio u težoj nezgodi. Osećala se sigurnom. Ali, vrlo se iznenadila kad je on podigao glavu, i ona ugleda njegovo probledelo lice. Stajao je pred njom slažući svoju kaubojsku maramu s koje nije ni pokušavao očistiti crvene mrlje. Gospođice Hemond rekao je promuklo. Ruke nekog muškarca . . . nokti nekog Grizera zasekli su vam ruku. Znam ko je to bio. Mogao sam ga ubiti. Ali, onda, ode vaša sloboda. Razumete li? Nisam to smeo staviti na kocku. Medlin se zagleda u Stjuarta iznenađena više njegovim rečima nego njegovim neobičnim uzbuđenjem. Dragi moj mladiću! uzviknula je i zaćutala. Nije smogla reči. Ispričavao se što nije ubio čoveka koji je s njom grubo postupao. Bilo ga je sram i mučilo ga je da ona neće moći razumeti zašto nije ubio toga čoveka. Osećao je prezir prema samom sebi što nije bio u stanju da je i osveti pošto je oslobodio. Stjuarte, ja vas razumem. Bili ste kauboj moga stila. Hvala vam. Ona je više naslućivala nego razumela. Čula je mnoge priče o hladnokrvnosti toga čoveka u slučajevima opasnosti pa i smrti. Uvek joj se činio tvrd kao granit. Zašto bi mu, videći njenu malo okrvavljenu ruku, probledelo lice, zadrhtala ruka, a glas promukao? Šta ga je to u njegovoj prirodi teralo da je moli neka shvati jedini razlog zbog koga nije mogao ubiti onoga bandita? Odgovor na prvo pitanje bio je, da je ljubi. Na drugo nije znala odgovoriti. Ključ te tajne ležao je u onoj istoj snazi iz koje je izvirala

njegova ljubav u dubini osećaja svojstvenoj tim ljudima na Zapadu, koji su živeli jednostavnim osamljenim životom životom prirode. Odjednom Medlin postane svesna snage osećaja čoveka, kakav je bio Stjuart. Ta joj se misao nametnula svom svojom snagom. Svi njeni obožavaoci tamo na Istoku, svi su oni po svojim osobinama bili jednaki njoj, ali nedostajalo im je nešto veliko i presudno, čime je težak i osamljen život obdario Stjuarta. Priroda je ovde pravedno podelila. Iz daleke i maglovite daljine javljao se dubok, tajanstven, zbunjujući glas. Ali, kako to nije bio glas razuma, ona je začepila uši da ne čuje njegov topli, životni kucaj i odlučila je da mu se zauvek odazove. Bi li bilo opasno da se malo odmorimo? upitala je ona. Tako sam umorna, možda ću se osećati jačom, kad se odmorim. Sad već možemo rekao je on. I konju je potrebno. Izmorio sam ga. Gde smo sada? Visoko u brdima, deset a možda i više milja daleko od ranča. Upravo ispod nas je staza. Do ponoći ću vas dovesti kući. Biće oni tamo ponešto zabrinuti. Šta se kod kuće dogodilo? Nikome, osim vas, ništa. U tome i jest nezgoda. Florens nas je pronašla na brežuljku. Vraćali smo se sa zgarišta. Bili smo na smrt umorni. Ipak smo do ranča došli pre nego je učinjena ikakva šteta. Stajalo nas je dosta muke dok smo naišli na vaš trag. Nils je pronašao otiske vaših nogu ispod prozora. Tako smo doznali. Onda je još bilo gužve s momcima. Da su oni pošli za vama, ne bismo vas oslobodili bez borbe, a to nisam hteo. Stari je Bili došao s pripremljenim pištoljima. Bio je lud. Montija sam morao svezati. Časti mi, privezao sam ga uz vrata. Nils i Nik obećali su da će ga čuvati do jutra. Jedino mi je to preostalo. Imao sam sreću što sam tako brzo naišao na bandu. Dobro sam računao. Poznavao sam tog gerilskog vođu. On je meksički bandit. Njemu je otmica

trgovački posao. Bori se za Maderu, često sam se sretao s njime. Možda je i Grizer, ali belac je. Kako ste postigli moje oslobođenje. Ponudio sam im novac. To je ono što je svim pobunjenicima potrebno: novac. To je tek rulja bednih izgladnelih pasa. Razabrala sam da ste im ponudili otkupninu. Koliko? dve hiljade meksičkih dolara. Dao sam im reč i moraću odneti novac. Rekao sam im kad i gde ćemo se sresti. Svakako. Srećna sam što imam taj novac. Ona se nasmeje. Nikad ne bih pomislila da ću uleteti u ovako neobičnu pustolovinu! Šta bi tata na to rekao? Stjuarte, bojim se da bi rekao kako su dve hiljade dolara više nego što vredim. Da vas još nešto pitam: zar taj pobunjenički poglavica nije tražio novac? Ne. Novac je za njegove ljude. Sto ste mu rekli? Videla sam kako ste mu nešto šaputali. Stjuart spusti glavu izbegavajući njen pogled. Borili smo se zajedno za Huareza. Jednog dana izvukao sam ga iz neke jaruge, na to sam ga sad podsetio. Onda sam . . . sam mu rekao nešto . . . mislio sam . . . Stjuarte, po njegovom pogledu znala sam da govorite o meni. Njen pratioc nije na to odgovorio, a Medlin nije dalje navaljivala. Čula sam da se ime Don Karlosa spomenulo nekoliko puta. To me zanima. Kakve veze ima s ovim Don Karlos i njegovi vakerosi? Taj Grizer ima s time vrlo mnogo veze odgovori Stjuart razdraženo. Zapalio je ranč i obore da bi nas tako odvratio od sebe. Ali, to je učinio i zato da bi sve momke odmamio od vaše kuće. Skovali su svakako zajedno krupnu urotu. Bio sam odredio da neko ostane s vama. Ali, i Al i Svenson, ta dvojica tvrdoglavaca, jutros su odjahali i ostavili vas same. Onda su došli gerilci. Dobro, pa koja je bila svrha te urote, kako vi kažete? Da vas uhvate reče on bez oklevanja. Mene! Stjuarte, ne mislite valjda da je moje zarobljavanje, ili kako god vi to nazvali, nešto više od pukog slučaja.

Upravo to i mislim. Ali, Svenson i vaš brat smatraju da gerilci trebaju novca i oružja, pa su vas slučajno odveli, jer ste se ustrčali pred gubicama njihovih konja. Zar vi ne mislite tako? Nikako, a ni Nils, ni Nik Stajle. Mi dobro znamo Don Karlosa i Grizere. Vakerosi su progonili Flo smatrajući da ste to vi! Pa što vi o tome mislite? Radije ne bih o tome govorio. Ali, Stjuarte, ja to želim znati. Ako se radi o meni, onda to svakako trebam znati usprotivila se Medlin. Kakve osnove imaju? Zašto Nils i Nik sumnjiče Don Karlosa za moju otmicu? Mislim da njihove razloge vi ne biste prihvatili. Jednom je Nils video kako vas onaj Grizer gleda, posle je rekao da bi ga ustrelio, kad bi to još jednom video. Stjuarte, to je zaista smešno! Ustreliti čoveka jer gleda neku ženu! Pa to je civilizovana zemlja. U civilizovanoj bi zemlji možda bilo smešno. Ali, ima nešto u ovoj civilizaciji što mi se ne sviđa. Štao, na primer? U prvom redu ne odobravam kad neki muškarci mirno dopuštaju da drugi loše postupaju sa ženama. Ali, Stjuarte, čudno je to setim li se kako ste vi one noći kad sam došla . . . Prekinula se u pola reči, bilo joj je žao što je o tom započela. Bilo joj je neugodno videti kako se posramio. Tada on naglo podigne glavu i ona oseti prekor u njegovom plamenom pogledu. Pretpostavimo da sam bio pijan. Pretpostavimo da sam naletio na neku priprostu devojku i da sam je zaista prisilio da se uda za mene. Zar ne verujete da bih ostavio piće i bio joj dobar? Stjuarte, ne znam šta bih mislila o vama odgovorila je Medlin. Sledila je kratka ćutnja. Poslednje zrake sunca na zalasku osvetlile su stene u daljini. Stjuart je ponovo zauzdao konja i zagledao se u kolan. Zaglibio sam. O Don Karlosu ću odmah reći ne ono što Nils i Nik misle o njemu, nego što je meni samom poznato. Don Karlos se nadao da će vas oteti za sebe, kao da ste bedna robinja tamo

dole iz Sonore. Možda je smišljao i veće planove, od onih što mi je poverio moj prijatelj buntovnik. Možda se nadao da će ga progoniti američka vojska. Buntovnici nastoje u to umešati i Sjedinjene Države. Oni bi oduševljeno pozdravili njihovo uplitanje. Sad, bilo kako bilo, Grizer je imao s vama loše namere, i to od samog početka, otkako vas je prvi put video. To je sve. Stjuarte, vi ste meni i mojoj porodici učinili uslugu za koju vam se nikad nećemo moći odužiti. Učinio sam uslugu. Samo, ne spominjite nikakvo oduživanje. ali, ima nešto što bih voleo da znate, a neugodno mi je o tome govoriti. Na to me potaknulo, jer znam kako vi o meni mislite, i jer zamišljam kako bi vaša porodica i prijatelji mislili o meni kad bi ono znali. Nisu me na to potaknuli ni ponos ni uobraženost. Radi se o ovom: žena poput vas ne bi nikada smela doći u ovaj kraj za Božjim leđima, ako nije odlučila potpuno zaboraviti svoj pređašnji život. Budući da ste sad ovde, i da su vas oni đavoli odvukli sa sobom, želim da znate kako vas sve vaše bogatstvo, položaj i veze sva ona moć što vam je za leđima, ne bi noćas iščupali iz velike nevolje. Samo čovek kao što je Nils ili Nik Stajle ili ja mogao vas je iz toga izvući. Medlin Hemond osetila je veliku umirujuću snagu istine. Ma kakva bila razlika između nje i Stjuarta, ili bolje rečeno, ma kakva bila razlika što je nastala usled krivog shvatanja klasnog i kulturnog nivoa njih dvoje, ovde na ovom krševitom brdu postojala je samo jedna stvarnost: ona je žena, a on muškarac, i to upravo onakav, kakav je njoj bio potreban. I kad bi unutar tih granica mogla birati, njen bi izbor pao na njega, čoveka koji je upravo sada licem u lice s njom govorio mirno i s puno gorčine. Koliko hrane mislima! Mislim, biće najbolje da sad krenemo reče i povuče konja do velike pećine. Dođite! Volja je u Medlin bila jača od njene snage. Sad je prvi put

priznala samoj sebi da je bila ranjena. Ipak, nije osećala jake bolove, osim kad je micala ramenom. Kad je Stjuart opet podigao u sedlo, nemoćno je klonula. Put je bio neravan. Svaki korak konja bolno je osećala, put je bio strm, zato se morala sagnuti konju gotovo na sapi, a budući da je strmina bivala sve veća, ona je sve veću bol osećala u ranjenoj ruci. Evo staze rekao je konačno Stjuart. Trenutak nakon toga Medlin se zanjihala, da je Stjuart nije zadržao, ispala bi iz sedla. Čula je kako je opsovao ispod glasa: Dakle, ovako ne ide rekao je on. Stavite nogu preko sedla, a drugu ovde. Tada i on uzjaha i sedne iza nje, a onda je okrene i obuhvati levom rukom tako da je ležala preko sedla i njegovih kolena, glavom oslonjena na njegovo rame. Konj brže potrči, Medlin olabavi mišić i boli joj počnu popuštati. U tom ugodnom položaju oseti tromost i olakšanje. ljuljajući se tako na leđima konja zapadne u polubudno stanje. u njenom su se duhu nizale slike što ih je stvarala njena mašta i istinski događaji. Poslednje se crvenilo gasilo na zapadu. Vrhove brežuljaka sumrak je obavio u sivo, a iz udubina vukle se crne sene. kedrova stabla i borovi nizali su se uz stazu. Mestimično se nad njih naginjale velike tamne pećine. Nebo je bilo vedro i olovno sivo. Zatitrala je slaba zvezdica. A sasvim blizu sebe videla je Medlin Stjuartovo lice tamno i hladno, sa zagonetnim očima koje su čvrsto bile uprte u stazu pred njim. Njegova je ruka držala poput čeličnog obruča, ali je prilagođavala kretnjama konja. Naizmence bi osećala snagu i jakost i elastično pružanje i stezanje njegovih mišića. Držao je lagano poput malog deteta. Lice joj se trljalo o njegovu grubu flanelnu košulju pod kojom je osećala vlažnu maramu, kojom joj je isprao povređenu ruku, a još dublje upravo ispod svog uha čula je otkucaje njegovog srca. Ono joj se činilo kao snažna mašina,

koja leži skrivena duboko u velikoj pećini, dok joj njegovi otkucaji oštro odzvanjaju u uhu. Nikad dotada glava joj nije počivala na muškim grudima, nije za tim ni čeznula. ali, sad je to delovalo jače nego sam telesni dodir. Bilo je tajnovito i uzbudljivo, a ono što je u tome bilo prirodno sililo je da misli o životu. Kad je s visina dopro svež dah vetra i njena se spuštena kosa odvezala, nije mogla ne primetiti kako se nekoliko pramenova ovija oko Stjuartovog lica, očiju i usana. Svojom slobodnom rukom nije ih mogla pričvrstiti. I pred zatvorenim očima valjali su joj se ti lepršavi pramenovi. Uprkos navali raznolikih osećanja osećala je miris prašine i tiho blago brujanje u vazduhu. Poluglasno je šuštao vetar u granama duž puta. Odjednom je tišinu prekinulo oštro lajanje kojota, kojemu iz daljine odgovori otegnuto zavijanje. Riđanova potkova udari o neki kamen. Ova poslednja zapažanja podavala su nit stvarnosti tim trenucima, koje bi inače sama smatrala tek svojom maštom. Bili su i suviše neobični da u njih poveruje! Ponovo joj se nametne pitanje da li je ova žena koja sad toliko razmišlja i oseća, ona ista Medlin Hemond koja nikad ništa nije doživljavala. A sada, poigravajući se njom poput njene kose oko Stjuartovog lica, okružile su je pustolovine, pa možda i smrt, ali svakako i život, svakako. Zar je zaista moguće da je njen današnji doživljaj prava stvarnost? Da li bi iko od njene porodice ili prijatelja to ikad poverovao? Bi li im to mogla pričati? Strašne li pomisli, da se pokvareni neki Meksikanac poslužio njom, da bi ojačao interese jedne bezizgledne revolucije. Setila se demonskih lica onih izgladnjelih buntovnika i divila se svojoj čudesnoj sreći što joj je uspelo pobeći. Bila je opet na sigurnom i reč samoodržanje dobila je za nju novo značenje. Stjuartov dolazak na proplanak, hrabrost kojom se obratio

gerilcima, sve joj je to sad postalo tako stvarno, kao što je i ova čvrsta ruka što je obuhvaća bila stvarna. Da li je to njen instinkt potaknuo da spasi toga čoveka kad je bolestan i slomljen ležao u kolibi u Čirikahui? Da li se pomogavši njemu, okružila snagama koje su upravo trenutak pre uspele spasiti njen život, ili ono što joj je možda vrednije od života? Kad je otvorila oči, videla je da je pala noć. Nebo je bilo boje tamnomodrog baršuna posuto blistavim zvezdama. Svež vetar poigravao se njenom kosom. Kroz lepršave pramenove videla je iznad sebe Stjuartov profil kako se oštro ocrtava na tamnom nebu. ali, telesni je umor svlada i stvarnost se počne mešati sa snovima. Obuze je teška klonulost te joj se učini da tone i nestaje u magli. Poslednje što je osetila u tom polusvesnom stanju bio je prigušen zvuk, beskrajno blag i nežan, poput tihe daleke zvonjave, a tada je zaspala glavom naslonjenom na Stjuartove grudi. PRIJATEljI S ISTOKA

Tri dana nakon povratka na ranč, Medlin nije više osećala nikakve tegobe, koje bi je podsetila na proživljenu pustolovinu. To je iznenadilo, ali još je više čudila činjenica da se nakon nekoliko nedelja jedva još i sećala tih doživljaja. Da nije bilo budnog i upornog stražarenja njenih kauboja, ona bi gotovo zaboravila Don Karlosa i pljačkaše. Bila je potpuno svesna koliko je život na ranču doprineo njenom zdravlju i telesnoj otpornosti, osim toga stekla je onaj potpuno zapadnjački osećaj hladnokrvnosti prema opasnostima. Naporno jahanje, neka slučajna nezgoda, dan proveden na sunčanoj žegi i prašini, pustolovina s pobunjenicima, sve bi to nekad bili neobično značajni doživljaji, a sad su joj se činili potpuno u skladu s načinom njenog promenjenog života. Nijedan dan ne bi prošao bez nekog naročito zanimljivog obeležja, Svenson, koji je sebi bez prestanka predbacivao što je otišao onog jutra kad su Medlin zarobili, postajao je više zabrinut otac nego savesan upravnik. Nikad se nije osećao potpuno miran, osim, kad je bio u blizini ranča, ili kad bi tamo ostavio Stjuarta, Nilsa ili Nika Stajla. Naravno, u Stjuarta se pouzdavao više nego u ikoga drugoga. Gospođice Hemond, nešto se čudno događa s Džinom rekao je stari stočar kad je teška koraka ušao u Medlininu radnu sobu. Šta je sad opet? upita ona. Eh, Džin je opet odjurio u brda. Zar opet? Nisam znala da je otišao. Dala sam mu novaCa za onu bandu gerilaca. Možda je otišao da im ga preda. Ne. Odneo ga je dan-dva nakon što se s vama vratio kući. Onda je posle nedelju dana pošao drugi put. Poneo je sa sobom i neke stvari. A sad se samo odšuljao, Nils, koji je pošao do donje staze, video ga je kako se sastao s nekim ko je sličan padru Markosu. ali, eto ja sam pošao do crkve, i dakako, padra Markosa nije bilo. Šta kažete na to, gospođice Hemond? Možda je Stjuart

postao pobožan nasmejala se Medlin. Jednom ste nešto slično rekli. Svenson je duvao i brisao crveno lice. Da ste ga jutros čuli kako je opsovao Montija, ne biste sigurno rekli da se kod njega radi o pobožnosti. Monti i Nils zadali su Džinu u poslednje vreme mnogo briga. Obojica su ratoborno raspoloženi otkad vas je Don Karlos oteo. Siguran sam, to će uskoro puknuti, a onda će tu po ranču juriti nekoliko divljih teksaških bikova. Imam čitavu gomilu briga. Pustite samo Stjuarta na njegove tajnovite izlete u brda. Evo, Svensone, imamo novosti koje će vam doneti novih briga. Dobila sam pismo od kuće. Moja sestra, s nekoliko svojih prijatelja, doći će nam u posetu. To su ljudi iz visokog društva, jedan od njih je engleski lord. Eh, dakle, gospođice Hemond, kažem da će nam svima biti drago da dođu reče Svenson. Samo, ako vas ne pokupe sa sobom na Istok. Ne bih to rekla odgovori Medlin zamišljeno. Svakako, jednom ću morati poći kući. Evo, pročitaću vam nekoliko odlomaka iz svoje pošte. Dohvatila je pismo svoje sestre i prođe je čudan osećaj, što joj pogled na namirisani papir i monogram s krunom dočarava sjajan, blistav svet koga se odrekla. Dugo je gledala stranice lepog rukopisa. Helenino pismo bilo je naizmence veselo i lenjo, upravo kao i ona sama. Medlin je u njemu otkrila više radoznalosti, nego prave želja da vidi sestru i brata na dalekom Zapadu. Helen je pisala s mnogo oduševljenja, kako očekuje da će se izvrsno zabaviti sa stidljivim, plahim kaubojma. Retko je pisala pisma, a još ređe nešto pročitala, pa bila to baš i popularna moderna književnost. što se Zapada tiče, bila je neznalica, upravo kao i Englez koji kako je pisala očekuje, da će ići u lov na bivole i boriti se s Indijancima. Osim toga, imalo je pomalo podrugljiv prizvuk koji je ponešto razdražio. Helen je očito uživala

u očekivanju novih senzacija. Nakon što je glasno pročitala nekoliko rečenica iz pisma, stari je stočar prezirno dunuo, a lice mu se još jače zacrvenelo. To vaša sestra pisala? upitao je. Da. Eh, dakle, ja molim da mi oprostite, gospođice Hemond, ali to nije ni slično vama. Zar ona misli da smo mi rulja divljaka s Bornea? Verovatno, štoviše, držim da se ona nada iznenađenjima. Eto, Svensone, vi ste oštroumni i lako ćete oceniti situaciju. Želim da mojim gostima bude ugodan boravak ovde, ali ne bih htela da to povredi ikoga od nas. Helen će dovesti veselo društvo. Oni čeznu za uzbuđenjma, za onim što je nesvakidašnje. Hajde, da ih ne razočaramo. Poverite momcima tajnu i kažite im što se očekuje od njih, kako da se vladaju. Ja ću vam u tome pomoći. Želim da momci budu paradno obučeni kad su izvan službe, i da se ponašaju kako najfinije znaju. Neću se mešati u to šta rade, i kakvim će merama zaštititi sebe, ni kakve će trikove izmisliti sve dok ne prekorače granicu ljubaznosti i uljudnosti. Volela bih da svoje uloge odigraju ozbiljno, prirodno, kao da su uvek živeli takvim životom. Moji gosti očekuju zabavu. Hajde da im je priredimo. Što vi o tome mislite? Svenson se digne, njegovo krupno telo postane još veće, a široko mu lice zasja: Eh, kažem ja, to je najdivnija ideja koju sam čuo u životu. Drago mi je da vam se sviđa nastavi Medlin. Dođite opet k meni, Svensone, kad porazgovarate s momcima. Ali, sad, iako sam to sama predložila, pomalo me i strah. Vi znate što su to kaubojske šale. Možda . . . Nemojte misliti o tome prekine je Svenson, ljubazno je i gorljivo uveravajući. Prepustite mladiće meni. Pa, zar se ne zaklinju svi na vas kao Meksikanci na svoju Madonu? Neće vas osramotiti, gospođice Hemond. Biće oni silni. To će nadmašiti svaku paradu. Verujem da hoće odgovori Medlin. Još je uvek pomalo sumnjala u svoj

plan, ali je oduševljenje starog stočara bilo upravo zarazno. Da, dakle, smatrajmo da je to uređeno. Moji gosti dolaze. maja. Za to vreme moramo Ranč Njenog veličanstva pripremiti za njihovu invaziju. Devetog maja popodne, otprilike pola sata nakon što je Medlin primila telefonsku obavest Linka Stivensa da su njeni gosti stigli u ElKajon, Florens je pozove na verandu, gde se već nalazio Svenson i cerekao se onim svojim smeškom koji bi mu izbrazdao čitavo lice, oči je uperio u ravnicu. Daleko dole na udaljenosti od dvadesetak milja dizala se tanka pruga bele prašine i vijugala prema nebu. Pogledaj reče Florens uzbuđeno. Šta je to? upita Medlin. Link Stivens u automobilu! Nemoguće! Tek što je telefonirao da je društvo stiglo. Pogledaj kroz dvogled reče Florens. Pogledavši kroz dvogled, Medlin se uveri da Florens zaista ima pravo. Tada skrene pogledom na Svensona, koji je zanemio od divljenja. Setila se kratkog razgovora što ga je nešto pre imala s Linkom Stivensom. Stivens, nadam se, da su kola u dobru stanju rekla je. Gospođice Hemond, oni su kao najbolji dresirani konj, koga sam ikada jahao odgovorio je on. Cesta kroz dolinu je savršena govorila je ona zamišljeno. Nikad nisam videla tako krasnu cestu, pa čak ni u Francuskoj. Nema ni ograda, ni graba, ni stena, ni vozila. Sasvim samotna. tačno, samotna je bio je odgovorio Stivens, a oči su mu se zasjale ali i sigurna, gospođice Hemond. Moja sestra voli brze vožnje. Koliko se sećam svi su moji gosti zaraženi manijom brzine. To je vrlo raširena bolest uNju Jorku. Nadam se, Stivense, da im nećete dati povoda da pomisle kako smo mi svi ovde zapali u polaganu, pospanu manana bolest Jugozapada. Link je sumnjičavo pogledao, a onda je njegovo bronzano lice promenilo tamni izgled i upravo zasjalo. Molim za oproštenje, gospođice Hemond, to je malo previsoko

za Linka Stivensa. Hoćete reći, ako i vozim pažljivo i sigurno, da ćemo stići pre grizerskog sutra. Medlin mu sa smeškom potvrdi. Ali, sad, dok je gledala onu tanku prugu prašine koja se iz te udaljenosti činila da se kreće puževom brzinom, počela se prekoravati. Ona se pouzdavala u Stivensa, nije bilo spretnijeg i hrabrijeg vozača od njega, a uz to je bio i čvrstih živaca. Da je ona sama u kolima, ne bi osećala nikakav strah, ali pri pomisli na to šta će Stivens raditi tokom onih četrdeset i više milja te pustinjske ceste, oseti grižnju savesti. Ah, Svensone viknula je naposletku. Bojim se da ću požaliti ovu svoju divnu ideju. Kako sam samo došla na nju? Vaša sestra htela je ono pravo, zar ne? Rekli ste da oni svi to hoće. Eh, mislim da im je to sad počelo odgovorio je Svenson. Taj stočarev zaključak olakšao je Medlini savest. Njeni su joj osećaji bili jasni, mada ih ne bi mogla iskazati rečima, čeznula je da vidi poznata lica, da čuje veseli smeh i duhovite razgovore starih prijatelja i društvena naklapanja iz svog starog sveta. A ipak u pismu njene sestre kao i onih drugih, bilo je nečega što je taknulo njen ponos. Na neki način, te je goste smatrala protivnicima, ako pokažu prezir i radoznalost prema Zapadu koji je nju osvojio. Razmišljala je šta bi oni mogli očekivati od zapadnjačkog ranča. Oni će svakako i dobiti ono pravo, kako je Svenson rekao, bilo je u tome i zadovoljštine zbog onog malog zrnca neraspoloženja, koje se u njoj pojavilo. ali, sumnjala je ipak da bi njena sestra, ili prijatelji, mogli Zapad smatrati onakvim kakvim ga je smatrala ona. To bi značilo previše očekivati. Čvrsto je i neopozivo odlučila da im pruži senzaciju za kojom toliko čeznu, ali da im takođe pokaže draž, lepotu, snagu i zdrav način života na Jugozapadu. Eh, dakle, kako i Nils kaže, u onom automobilu ne bih sada hteo biti ni za milion pezosa

primeti Svenson. Zašto? Zar Stivens vozi brzo? Dobri Bože! Brzo? Gospođice Hemond, u ovoj zemlji nije ništa drugo, osim munje, jurilo ovako brzo. Kladim se da je Link sada kao u nebu. Upravo vidim pred sobom toga nacerenog, šepavog malog đavola kako se grbi nad volanom kao da je na leđima konja. Rekla sam mu neka pazi, da ne bude prevruće li previše prašine primeti Medlin. Ha, ha! gromko se nasmeje Svenson. Eh, ja moram ići. voleo bih biti ovde kad Link dojuri, ali moram biti s momcima dole kod njihovih kućica. Biće baš zabavno gledati Nilsa i Montija kad Link doleti autom. Tako bih volela da je Al ostao i dočekao ih reče Medlin. Njen je brat morao hitno otpremiti tovar goveda za Kaliforniju, a Medlin se činilo da je vrlo rado prihvatio tu priliku samo da se može udaljiti s ranča. Žao mi je što nije hteo ostati odgovori Florens. Ali, Al se sav pretvorio u posao. I krasno napreduje. Možda je i dobro tako. Sigurno. Iz mene je govorio samo ponos. Volela bih da cela porodica i svi moji stari prijatelji vide kakav je čovek postao Al. Dakle, Link Stivens juri kao vetar i kola će začas biti ovde. Florens, preostaje nam tek nekoliko časaka, da se presvučemo. Ali, pre toga moram još odrediti da se pripremi dovoljno različitih, hladnih osveženja. Već nakon pola sata Medlin je ponovo došla na verandu, gde je Florens već čekala. Ah, izgledaš upravo divno! uzviknula je impulzivno i zagledala se u Medlin. I nekako drugačije. Medlin se ponešto turobno nasmeši. Možda je ovom krasnom belom haljinom usvojila opet ono naročito držanje, kojem beše vična. Nije mogla odoleti želji da u očima tih svojih hiperkritičnih prijatelja ne izgleda lepo. Njen se smešak odnosio na dane koji su prošli. Znala, je da se njena lepota, kakvu joj je nekada priznavalo društvo, potrostručila otkad je poslednji put stajala u sjajnim salonima. Na sebi nije imala nikakvog nakita, o

pojas je zataknula tek dve tamnocrvene ruže. Na onoj snežnoj belini one su odisale crvenilom, životom i žarom pustinje. Link je udario starim odvojkom ceste rekla je Florens i ah, što taj vozi. Bela tačka s dugim repom prašine iza sebe pokazala se nisko u dolini. Sad je jurila gotovo ravno prema ranču. Medlin je gledala kako postaje sve veća i veća, a s njenim povećavanjem raslo je i njeno radosno uzbuđenje. Iznenada začuje konjski topot, te se okrene., >, Stjuart je na svom vrancu upravo ujahao. Bio je odsutan zbog važnog posla, a dužnost ga je odvela sve do granice. Njegov povratak kući pre nego što su ga očekivali bio je naročito povoljan za Medlin, jer je značio da je njegova misija uspešno privedena kraju. Ponovo je, možda i po stoti put, sposobnost toga čoveka iznenadila. Zaista se razume u sve. Crni se konj umorno zaustavio bez uobičajenog udaranja kopita po šljunku, i prašnjavi jahač sjaše. I konj i jahač pokazivali su tragove mnogih milja projahanih po suncu, vetru i prašini. Medlin pođe prema stepenicama verande. Stjuart izvuče iz torbe na sedlu omot s ispravama i okrene se prema njoj. Stjuarte, vi ste najbolji kurir na svetu reče ona. Jako ste me razveselili. On skine svoj sombrero s koga se dignuo oblak guste prašine. Smeđe mu se lice ozarilo, kad je uspravio umorna ramena. Ovde su izveštaji, gospođice Hemond odgovorio je. Tada podigne pogled na nju i kad je video obučenu za doček svojih gostiju, on ustuknu nazad s istom kretnjom kao one noći kad mu je otkrila ko je. Bila je to tek letimična kretnja, a nije izražavala ni strah, ni zbunjenost, ni nespretnost. Pa ipak, i u tako munjevitom pokretu ona je naslutila snagu mučno zatomljena osećaja. Ni čovek pogođen kuglom ne bi se mogao jače trgnuti nego što se Stjuart u tom trenutku trgnuo. Kad je pogledala njegovo prašnjavo lice, sukobi se s njegovim očima, koje su

gledale čvrsto i otvoreno. Ona ne odvrati pogledom, iako je osetila kako joj krv navire u lice. Medlin nije običavala pocrvenjeti. I sad, svesna tog nenadanog crvenila, još se jače zažari. Obuzme je bes jer to nije mogla shvatiti. Primila je isprave od Stjuarta i zahvalila mu. On se naklonio i poveo svog vranca prema oborima. Kad Stjuart ovako izgleda, onda se to naziva jahanjem reče, Florens, ali kad mu konj ovako izgleda, znači da se takmičio s vetrom. Medlin je gledala za umornim konjem i jahačem kako hramljući silaze po stazi. Zbog čega se sad odjednom zamislila? Najčešće bi je nešto novo nenadano ili nerazjašnjivo potaknulo na brzo rasuđivanje. U ovom trenutku Stjuartov je pogled bio ono što je toliko iznenadilo. Iz njega je nestalo one strastvene zagonetne vatre i oči su mu postale krasne. U njima nije bilo ni čuđenja, ni divljenja, ali ni ljubavi. Ovo je troje ona već dobro, i predobro, poznavala. Nije to bio ni pogled pun strasti, jer u takvom nije ni bilo ničeg lepog. Počne razmišljati. Odjednom shvati da je u Stjuartovim očima bio izraz sretnog ponosa. Nikada to nije primetila u pogledu ijednog muškarca. Upalo joj je u oči, jer je to bilo toliko neobično, i zbog toga je i pocrvenela. Što je duže živela među tom decom prirode, to im se više čudila. Naročito tom kauboju Stjuartu, kako je bio nedokučiv! Zašto da on bude ponosan ili srećan što je vidi? Florencine je uzviknula i ponovo svratila Medlininu pažnja na auto koji se približavao. Sad je bio tek nekoliko milja udaljen na cesti koja se blago uspinjala. Dva levku slična žuta oblaka prašine izbila su iza njega i uzdigla se visoko u vazduh da bi se spojila s onim što se pružao iznad doline. Zanima me kakva je bila vožnja: milja na minutu primetila je Florens. Svakako ću nagovoriti Linka da me povede. Ali, gledaj, dolazi. Velika su kola bila nalik belom demonu, i da nije bilo

prašine, izgledala bi kao da plove vazduhom. Ravnom su cestom jurila kao na šinama. A brzina je bila zapanjujuća. Duge sive koprene poput pobedničkih zastavica lepršale su na vetru. Tada se začuje potmuo šum, koji je bivao sve jači i pretvarao se u grmljavinu. Kola su kao strela proletela pokraj alfalfa livade, malih kaubojskih kućica, pokraj kojih su kauboj mahali pozdravljajući. Konji i magarci u oborima stali su frktati, udarati kopitima i prestrašeno bežati uokolo. Na podnožju duge padine Link je smanjio brzinu na više od polovine. ali, kola su i dalje jurila, vitlajući oblake prašine. Koprene, kepovi i ogrtači vijorili su na vetru, naposletku se zaustaviše škripajući i dršćući na dvorištu ispred verande. Medlin je razabrala sivu, raščupanu gomilu natiskanu u unutrašnjosti auta. Osim vozača, bilo je u kolima još sedam osoba, koje su se sada izvlačile ispod brda svojih koprena, ogrtača i štitnika protiv prašine, meškoljile su se, gurale i uzvikivale vraćajući se pomalo u život. Link Stivens izađe iz kola, skine svoj tropski šlem, i zaštitne naočare te hladnokrvno pogleda na sat. Sat i četvrt, gospođice Hemond reče on. To su šezdeset tri milje cestom, a vi znate da ima nekoliko grdnih uzvisina. Kažem, dobro smo se držali. S obzirom na vašu želju da vozim polagano i sigurno. Iz gomile u kolima čuli su se tihi uzvici i tugaljivi ženski uzdasi. Medlin siđe pred verandu. Tada se i duboki glasovi muškaraca i oni meki ženski sliju u jedan jedini povik olakšanja i pozdrava: Princezo! Helen Hemond beše vitka, lepa devojka, tri godine mlađa od Medlin. Osim krasne, bele puti ničim nije nalikovala na sestru, bila je smeđih očiju i kose. Nakon što je Medlin povela u njenu sobu gde se donekle oporavila, počela je pričati. Princezo, devojčice moja, evo me ovde, ali budi uverena da nikad ne bih došla ovamo da sam imala pojma o toj vožnji sa

stanice. Nikad nisi pisala da imaš auto. Mislila sam, to je Zapad poštanska kola i slično. Takav divovski auto! A cesta! Pa taj užasan čovečuljak u pantalonama. Odakle ti taj vozač? On je kauboj. Pao je s konja i ostao invalid pa sam odlučila da nauči voziti. Zna voziti, je li? Voziti? Nebesa! Svima nam je uterao strah u kosti, osim Kestltonu. Ničega se ne boji taj hladnokrvni mali Englez. Još mi se i sada vrti u glavi. Da znaš, Princezo, bila sam oduševljena kad sam ugledala auto. Tvoj kaubojski vozač dočekao nas je na peronu. Kakav je to smešan stvor. Imao je pričvršćen veliki pištolj na svojim kožnim pantalonama. To me jako živciralo. Kad nas je sve potrpao unutra, skupa s našim ručnim torbama, poseo me na sedalo do sebe, bilo mi to pravo ili ne. Bila sam toliko luda i rekla mu da volim brzu vožnju. A šta misliš, da je na to rekao? Pogledao me prilično hladno i drsko i sa smeškom rekao: Gospođice, držim da će vam se ovde pružiti sve što volite i želite. Nisam znala da li je to divna prostodušnost ili bezobraština. Tada nam se svima obratio: Najbolje da se umotate u koprene i ogrtače radi prašine. Do ranča vodi duga, vruća i prašnjava cesta, a gospođica Hemond je naredila da vozim pažljivo i sigurno. Pokupio je naše cedulje za prtljagu i dao ih nekom čoveku s velikim četveropregom. Onda je upalio motor, skočio unutra, zgrabio volan i zavalio se duboko u sedište. Nastala je škripa, udarci i blesak, i onaj prljavi mali gradić ležao je negde iza nas na zemljopisnoj karti. Otprilike pet minuta bilo mi je krasno. Onda me vetar počeo kidati u komade. Ništa nisam čula, osim hučanja vetra i rike motora. Mogla sam gledati samo ispred sebe. Kakva cesta! Izgleda da celog svog života nisam još videla prave ceste sve do danas. Ravna, milje i milje i bez ijednog drveta ili stupa. Ta velika kola kao da su preskakivala milje.

Zujala su i pevala. Najpre sam bila oduševljena, onda preplašena. Tako smo jurili da nisam mogla doći do daha. Vetar me svu produvao i svake sam minute očekivala da će mi pokidati haljine i da ću ostati bez odeće. Ništa nisam videla, nego sivi zid s belom prugom u sredini. Onda su mi se oči zamaglile, i celo lice je počelo goreti. U ušima mi je urlalo sto hiljada đavola. Upravo sam se spremila na najgore kad smo se zaustavili. Pokušavala sam otvoriti oči, a onda si ti stajala ovde. Helen, mislila sam da voliš brzinu reče Medlin smešeći se. Pa volim. Ali, uveravam te da se prema ovom nikad dosad nisam ni vozila ni videla cestu, a još manje nekog vozača. Možda će ovde na Divljem zapadu biti za tebe nekoliko iznenađenja. Helenine tamne oči izražavale su pristajanje uz sve mogućnosti. Dobro si ti započela reče ona. Zapanjena sam. Očekivala sam da ću te naći staru i zapuštenu, a ti si, Princezo, najlepše stvorenje koje poznajem. Tako si divna i čvrsta, a lice ti je kao belo zlato. šta se to s tobom dogodilo? Šta te promenilo? Ta krasna soba, i te divne ruže tamo vani, pa ova ugodna osvežavajuća tama u ovoj jedinstvenoj kući! Znam te, Princezo, i mada nisi nikad o tome pisala, verujem da si ovde stvorila dom. To je najveće iznenađenje od svega. Hajde, poveri se! Znam da nisam baš bila naročito dobra sestra, uz to i prilično sebična, ali drago mi je ako si ovde srećna. Kod kuće to nisi bila. Pričaj mi o sebi i Alfredu. Onda ću ti ja ispričati sve novosti i preneti poruke s Istoka. Medlin je osećala veliko zadovoljstvo što su svi njeni gosti izrazili najveće pohvale za njen lepi dom, te pokazali iskreno i toplo zanimanje za sve što je bilo u vezi s tom posetom. Činilo se vrlo verovatnio da će sve svršiti potpunim uspehom. Od svih njih, jedini Kestlton nije pokazivao nikakvo iznenađenje. Pozdravio se s njom upravo

onako kao kad su se poslednji put videli u Londonu. Medlin se na svoje veliko čudo razveselila ponovnom susretu. Otkrila je da joj se sviđa taj hladnokrvni Englez. Očito joj se neizmerno povećalo svojstvo da joj se mnogo ljudi sviđa. Sasvim je neočekivano oživela njena detinja ljubav za mlađu sestru, a time i zanimanje za te napola zaboravljene prijatelje, i iskreni osećaj za Edit Vaine, prijateljicu s koledža. Heleninih je prijatelja bilo manje, nego što je Medlin očekivala. Helen je pažljivo odabrala one koje je Medlin dobro poznavala. Edit Vaine bila je devojka iz Petricijske kuće, ozbiljna brineta, vrlo ugodna glasa. Uprkos razočaranju koje joj je ostavilo prilično poznavanje života, bila je ljubazna i blaga. gospođa Karolton Bik, ružna živahna osoba, preuzela je ulogu pratilje. Četvrta i poslednja od ženskog dela društva bila je gospođica Doroti Kumbs nazvana Dot, mlada plavuša, neobično lepa. Kestlton je za muškarca bio vrlo niska rasta. Imao je beloružičastu put i male svetle brčiće, a teški očni kapci koji su mu obično pokrivali oči davali su njegovu licu trom, tup izgled. Odelo, krojeno po poslednjoj engleskoj modi, izazivalo je pažnju zbog njegova niskog rasta. Bio je plah, ali besprekorna ponašanja. Robert Vide bio je visok i jak mladić, poznat zbog svoje blage prirode. Kad se tome pribrojilo Bojda Harveia, lepog mladića, blede puti s bezbrižnim licem čoveka kojem je život bio lak i ugodan, društvo je bilo potpuno. Ručak je svima bio pravo uživanje. Osobito su sretne bile meksičke služavke koje su posluživale, jer su se uverile u svoj veliki uspeh. Zamor glasova i smeh, vedri površni razgovori i bezbrižnost klase kojoj su životne radosti bile jedina svrha života, sve je to Medlin prenelo daleko u prošlost. Nije pomišljala da se u to vrati, ali joj se činilo da je dobro napravila što se nije potpuno otuđila od svih rođaka i prijatelja. Kad se društvo premestilo

na verandu, vrućina je osetno popustila, crveno je sunce upravo zalazilo iznad pustinje. Nisu se začuli ushićeni uzvici, duboka tišina govorila je o utisku koji je taj divni sunčani zalaskak ostavio na sve prisutne. Tek kad je poslednji crveni luk nestao iza zamagljenog Sierra Madres, a večernje sevanje postajalo sve jače, Helen je prekinula tišinu uzvikom. Ovome nedostaje samo život! Ah, eno, jedan konj dolazi uz brdo. Eto, već je gore! Eno i jahača! Još pre nego što je pogledala, Medlin je znala ko je čovek koji se uspinje strminom. ali, sve do ovoga časa nije bila svesna kako joj je prešlo u naviku, da ga uvek u ovo vreme očekuje. Jahao je uz rub visoravni sve dalje i dalje, a onda se zaustavio. Na pozadini pozlaćenoj zapadnim suncem ocrtavala se silueta konja i jahača kao divan reljef. Šta taj tamo radi? ko je on? ispitivala je Helen radoznalo. To je Stjuart, moja desna ruka odgovori Medlin Kad god je na ranču, odjaše o zalasku sunca tamo gore. Rekla bih da uživa u tom prizoru, ali istovremeno pregleda i stoku u dolini. Zar je kauboj? ispitivala je Helen dalje. Da, svakako odgovori Medlin s tihim smeškom. Uverićeš se u to kad te uhvati Svenson i počne o njemu pričati. Činilo joj se potrebnim da objasni ko je Svenson i šta on misli o Stjuartu, a kad je već o tom govorila, onda je sama dodala još nekoliko pojedinosti o Stjuartovoj slavi. El Kapitan! Kako je to zanimljivo! zamišljeno će Helen. A kako izgleda? Divan je. Florens joj pruži dvogled i reče neka ga pogleda. O O, hvala vam! uzvikne Helen i počne ga nameštati. A, evo, vidim ga. Zaista, divan je. Krasna li konja! I kako nepomično stoji! Kao da je isklesan. Daj, da pogledam reče Doroti Kumbs, užurbano. Helen joj pruži dvogled. Možeš pogledati Dot, ali, to je sve. On je moj. Ja sam ga prva videla. Tada je ženski deo Medlinina društva zametnuo vatrenu bitku za dvogled. Prava što ih je

Helen prisvojila, nisu tri ostale njene prijateljice nikako priznale. Medlin se smejala s ostalima, gledajući tamni Stjuartov lik, čiji su se crni obrisi odražavali na svetlom nebu. Glavom joj proleti pitanje ni novo ni neobično kakve to misli saleću Stjuarta, kad u onaj osami mirno sedi na svom konju, licem okrenutim prema pustinji i zapadnom nebu koje je sve više tamnjelo. Jednog će ga dana to pitati. Malo zatim on je okrenuo konja i odjahao u mrak koji se počeo hvatati po visoravni. Princezo, jesi li nam spremila kakvu zabavu, ili neka posebna uzbuđenja? upita je Helen. Bila je nespokojna, nervozna, i činilo se da ne može ni časka mirovati. Videćeš kad ti sve nabrojim odgovorila je Medlin. Šta na primer? zapitaju Helen, Dot i gospođa Bik u glas. Edit Vaine se smeškala. Dakle, u to ne ubrajam jahanje, planinarenje i golf, ali to je potrebno kao vežba za izlete u Arizonu. Želim vam pokazati pustinju i Aravaipa kanjon. Moraćemo ići na konjima i nositi mnogo stvari. Ako neko ostane živ nakon tih izleta i poželi toga više, poći ćemo dalje u gore. Bilo bi mi vrlo drago kad bih doznala želje svakoga od vas. To ću ti ja reći spremno je odgovorila Helen. Dot će biti ista ovde kao i na Istoku. Stidljivo će poniknuti očima i gledati u svoje ruke, usput rečeno prekrštene i slušati poetične izljeve nekog obožavatelja o njenim krasnim očima. Ako se kauboji ne znaju udvarati na taj način, onda će njen boravak ovde biti potpun neuspeh. Sto se tiče Elise Bik, ona samo čezne da bude osvećena što smo je ovamo dovukli, pa nam želi sve moguće strahote. Ne znam šta Edit misli, ali neće biti nešto veselo. Bobbi želi samo da bude u Elisinoj blizini i ništa drugo. Bojd želi ono što je uvek želeo jedinu stvar za kojom je težio, a nije je dobio. Kestlton oseća krvoločnu želju da nešto ubije. Izjavljujem uz to da hoću još i jahati i logorovati pod vedrim nebom

usprotivi se Kestlton. Sto se mene tiče, nastavi Helen, ja želim ah kad bih samo znala šta ja to želim! Ali, eto, znam da hoću biti napolju, odlaziti u daljinu, osećati sunce i vetar, da mi to moje belo lice barem malo potamni. Želim malo krvi, i mesa, i života. Već sam izmorena, a nadasve želim ono što još ne poznam. Nastojaću sprečiti Dot da ne uvrsti sve kauboje u svoju svitu. Koliko raznolikih želja! uzvikne Medlin. Medlin, najvažnije od svega je to da žudimo nešto doživeti zaključi Helen strastveno. Draga moja, možda će se tvoje želje ispuniti odvrati Medlin ozbiljno. Edit, Helen me učinila radoznalom da čujem tvoje posebne zahteve. Princezo, ja samo želim neko vreme biti s tobom odgovori ta njena iskrena stara prijateljica. U tom setnom odgovoru popraćenom pogledom njenih tamnih, izražajnih očiju, bilo je nešto što je govorilo o Editinom razumevanju, njenom saosećanju i možda priznanju vlastitog duševnog nemira. Medlin to rastuži, kolike bi žene želele raskinuti rešetke svog kaveza, ali nemaju za to hrabrosti. KAUBOJSKI GOLF U vrtlogu sledećih dana ostalo je nerešeno pitanje, ko je vremenu koje je letelo u nepovrat znao oteti najviše radosti i uživanja: da li Medlinini gosti, njeni kauboj, ili ona sama. S obzirom na jednoličan život, koji su oni pre provodili, Medlin je bila uverena da su se kauboj najviše okoristili. ali, za Svensona i Stjuarta situacija je postala vrlo mučna. Posao na ranču morao se nastaviti, a neki su poslovi bili prilično zanemareni. Svenson se nije mogao odupreti damama, niti se odreći uživanja koje mu je pričinjalo neobično ponašanje kauboja. Jedini je Stjuart nastojao da čitav posao oko uzgoja stoke ne pođe natraške. Od zore do mraka bio je u sedlu terajući na posao lenje Meksikance, koje je bio unajmio da zamene kauboje. Jednog junskog jutra Medlin je sa svojim veselim

prijateljima sedela na verandi, kad se na stazi pred oborima pojavi Svenson. Već nekoliko dana nije dolazio na uobičajeno savetovanje svakako propust vredan pažnjai. Evo dolazi Bili sav u neprilici nasmeši se Florens. Zaista bio je nalik na olujni oblak kad se približavao verandi. ali, pozdravi, koje su mu upravili Medlinini prijatelji, naročito Helen i Doroti, rasterali su mu oblake s lica, i izazvali njegov znameniti smešak. Gospođice Hemond, ja sam zaista bedni obeshrabreni stari govedar započne on i trebam gomilu saveta. Kakva je nevolja? upita ga Medlin i ohrabrujući mu se nasmeši. Eh, dakle, upravo je neverovatno šta kauboj nameravaju. Sad sam već počeo očajavati. Eto, moglo bi se reći da su moji kauboji počeli štrajk zbog praznika. Šta kažete na to? Uveli smo smene, skratili radne sate, pa čak ih puštali tu i tamo s dužnosti, unajmili Grizere, ukratko, učinili smo sve što se samo može zamisliti. Ali, samo su se još jače zbili uz tu ideju praznikovanja. Čim se Stjuart odmakne, momci postaju bolesni. Još nikad u životu nisam čuo za tolike bolesti. A samo da vidite kako najednom izgledaju: slabi, šepavi i sakati. Zamislite kauboja koji dolazi s ranjenim prstom i traži celi dan poštede. Eno, na primer Booli. Znam, da je jednom ostao ležati pod konjem, a jednom se kotrljao niz kanjon, pa ništa. A sad je dobio žulj na pati, pa kaže, da će mu se otrovati krv ako ne bude mirovao. A Džim Bel misli da mu se razvio spinalni mengalutis ili tako nešto. Pa Frenkie Slejd. Kleo se da ima šarlah, jer mu je čini mi se lice bilo crveno, a kad sam dreknuo na njega da je šarlah zarazan i da ćemo ga nekuda zatvoriti, skočio je i rekao da misli da ga nema. Ali, da je sigurno teško bolestan i da mora malo okolo se razonoditi. Eto, pa čak i Nils neće raditi ovih dana. Da nije Stjuart uzeo Grizere, ne znam šta bismo činili. A otkud odjednom sva ta lenjost i bolesti? upita

Medlin. Ma, eto vidite. Svaki i najobičniji kauboj na ranču smatra da je njegova sveta dužnost zabavljati dame. Pa meni se čini da je to upravo divno! uzvikne Doroti Kumbs i nasmeje se s ostalima. Stjuartu prema tome nije stalo da nam pomogne u zabavljanju upita Helen neobično živo. Eh, reći ćemo, gospođice Helen, Stjuart je svakako drugačiji nego ostali kauboj odgovori Svenson. Ipak nekad je bio kao i oni, kao sam vrag, ali sad se promenio. Nadzornik je i to će biti razlog. Na njemu je sva odgovornost. On nema vremena zabavljati dame. Pa to je svakako naš gubitak rekla je Edit Vaine, svojim ozbiljnim načinom. Ja mu se divim. Svensone, ne trebate se toliko uznemirivati što bi momci hteli biti galantni, iako je to trenutno poremetilo posao reče Medlin. Gospođice Hemond, sve što sam rekao nije ni polovina ni četvrtina, ma ništa od onoga, što me muči odgovori on turobno. Dobro, dakle, olakšajte dušu. Eh, dakle, reći ćemo, svi momci, osim Džina, izgubili su glavu, sasvim su poludeli za tom golf igrom. Salva smeha popratila je Svensonovu svečanu izjavu. Ma Svensone, vi se šalite dobaci Medlin. Umro ako ne mislim ozbiljno izjavio je stočar. To je strahovito čudna činjenica. Pitajte Flo, ona će vam reći. Zna ona kad se kauboj nečeg prihvate, oni će to terati dalje kao što teraju konja. Florens, videći da je nju spomenuo, i da su sve oči uprte u nju, odvrati kako Svenson zaista nije pogrešio u svojoj tvrdnji. Kauboj igraju, kao što se i bore ili rade doda ona. U sve ulažu čitavu dušu. Oni su veliki, jednostavni dečaci. Zaista jesu potvrdila je Medlin. Meni je samo drago ako su zavoleli golf. Imaju tako malo razonode. Eh, dakle, nešto se mora učiniti, ako mislimo i dalje uzgajati stoku na rančU NJENOG VELIČANSTVA odgovorio je Svenson. Ostavljao je u isto vreme utisak opreznog i ravnodušnog čoveka.

Medlini je bilo poznato da je Svenson uprkos svojoj jednostavnosti nedokučiv kao i njegovi kauboj, i da ne bi imalo smisla protiviti mu se kad se radilo o mogućnosti kakve zabave. Njegovo preuveličavanje te njihove nenadane manije za golfom poklapalo se s nekim drugim značajnim pričama koje je nedavno proširio. Neki vrlo neobični događaji odigrali su se nedavno i bilo je nemoguće prosuditi da li je to slučajnost ili dobro promišljen i spretno razrađen plan šaljivih kauboja. Naravno, bilo je mnogo smeha na račun njenih gostiju, naročito Kestltona. Tako Medlin nije znala šta da misli o tačnosti njegovih tvrdnji. Iz čiste navike, složila se s njim, smatrajući da ne treba sumnjati u njegovu iskrenost. Da se vratim malo nazad sa svojom pričom nastavi Svenson kad ga je Medlin očekujući pogledala. Vi se sigurno sećate s kakvim su ponosom momci uređivali igralište za golf tamo na mesi. Eh, baš su se trudili, i makar nisam nikad video nijedno drugo igralište, kladim se da boljeg od našeg nema. Momci su se zanimali za tu igru. Sigurno se još sećate kako su se svi trgali da gledaju vas i vašeg brata kako igrate i da vam budu poslužitelji kod igre. Eto, kad god biste vi otišli, oni bi se dali na posao i pokušavali igrati. Monti Prajs je vodio. I ma koliko bio star, gospođice Hemond, i ma koliko poznavao kaubojske ekscentričnosti gotovo me udarila kap, kad sam čuo kako taj šepavi, mali, sprženi kravar iz Montane kaže da nema te igre koja bi za njega bila previsoka, i da baš u golfu ima divnog uspeha. Govorio je da znate ozbiljno kao s propovedaonice. I uvek je vežbao i vežbao. Kad mu je Stjuart poverio da čuva igralište i klupsku kuću, i sve one smešne palice, Monti samo što nije prsnuo od uobraženosti. Vidite, Monti je osetljiv, što ne može više raditi kaubojske poslove, pa se poveselio da ima posao kod koga nije osećao da je

primljen iz milosti. Eh, dakle, on je vežbao igru, i čitao knjige u klupskoj kući i tražio od momaka to isto. Eh, reći ćemo, to baš nije bilo naporno. Igrali su i po zori i po mraku i po mesečini. Neko vreme Monti je bio glavni, a momci su to podnosili. Ali, ubrzo je i Frenkie Slejd počeo uzdizati svoju igru i sad su njih dvoje morali to rešiti. Dakle, reći ćemo, Monti ga je čestito porazio. Onda, jedan za drugim momci se uhvatili s Montiem, i opet ih je sve tukao. Nakon toga podelili su se i počeli igrati utakmicu po dva zajedno. I za čudo, to je išlo sjajno. Ali, kauboj nisu zadovoljni ako ne pobeđuju. Monti i Link Stivens, obojica bogalji, reći ćemo, udružili se i odlučili poraziti sve došljake. Eh, pa i jesu, i eto ti neprilike. Dugo i strpljivo su drugi kauboj nastojali pobediti to dvoje šepavih, ali nisu mogli. Da su Monti i Link imali zdrave noge kao drugi kauboj, ne bi bilo toliko galame. Ali, nijedan zdravi kauboj neće podneti ovakvu sramotu. Tamo u njihovim kućicama svake večeri Monti i Link vređaju celu momčad, i drže se jako visoko. Montija ne bi mogli dosegnuti ni jarbolom, a Link, on je, upravo čudovišno podrugljiv. Fina igra, zar ne? kaže Link silno sarkastično. Što se vređate, vi obični, prosti kravari? Sto gudite uvek o mojoj i Montievoj šepavoj nozi? Da su nam zdrave, još biste vi gore prošli. Samo pamet potuče u golfu, pamet i aristokratska krv, od koje vi momčine nemate ni kapi. Monti onda otpuhava dimove silno hladnokrvno i oholo, i govori: Sigurno je to fina igra. Vi, kravoglava gospodo, mislite da bi volovska snaga mogla pobediti veštinu i mozak. Svi se vi možete sakriti i povući. Hajde, i najpre naučite igru. Ne znate razlikovati ni štap za golf od kineskog sendviča. Sve što znate jest: lupetati štapom i treskati loptu. Kad god im Monti deli, momci jure uokolo kao ludi. Monti i Link su se domogli knjiga i uputa za igru i ne daju drugima ni blizu. Kažu

im pravila, ali to je sve. I, naravno, svaka igra završi galamom gotovo još pre nego je počela. Svim momcima je taj golf krvava zaista. Moram reći da za dobrobit ranča da i ne spominjem kakvu gužvu Monti i Link moraju biti poraženi. Dok god to ne bude učinjeno, na ovom ranču neće biti mira. Medlinini su se gosti odlično zabavljali. Što se nje same tiče, uprkos sumnji koje su joj se bile javile, Svensonove jadikovke izazvale su zabrinutost. Ipak se jedva suzdržala od smeha. Pa šta, da činim? Hm, reći ćemo, da baš ne bih znao. Upravo dolazim po savet. Čini mi se da je nekakva čudna igra zaludila moje kauboje i rad na ranču je došao na mrtvu tačku. Znam da zvuči smešno, ali kauboj su isto tako čudni kao i divlja goveda. Ujedno sam siguran da umišljenost treba izbiti iz glave Montiu i Linku. Jedanput, samo jedanput, da to rešimo, a onda se možemo ponovo prihvatiti posla. Svensone, slušajte reče Medlin živo. Održaćemo utakmicu između Montija i Linka, i vaše najbolje momčadi. Kestlton, koji je stručnjak u golfu, će suditi. Moja sestra, ostali moji gosti i ja, naizmence ćemo posluživati vašu ekipu. To će biti pošteno, jer je vaša ekipa slabija. Pomoćnici mogu malo i poučiti, a možda je samo stručni savet potreban vašem timu da pobedi Montija. Sjajna zamisao, izjavi Svenson odlučno. Kad možemo prirediti tu utakmicu? Pa, danas, danas popodne. Svi ćemo odjahati do igrališta. Dakle, ja vam mnogo dugujem, gospođice Hemond, i svima vašim gostima odgovori Svenson toplo. Tada se digne držeći sombrero u ruci, a oči mu zablistaju, što je Medlin ponovo začudilo. A sad idem pripremiti sve za utakmicu kaubojskog golfa. Adios! Medlinini su gosti tu ideju prihvatili jednako oduševljeno kao i Svenson. Divno su se zabavljali i toliko nagađali o pobednicima da su se podelili u tabore i pravili oklade. Osim toga,

situacija, koju je tako iskreno prikazao Svenson, još ih je više mistifikovala. Sad su se tek našli u čudu, zbog jedinstvenog karaktera američkih kauboja. Medlin je bila zadovoljna videći kako su ozbiljno shvatili priču starog stočara. Pomišljajući na popodnevni program, osetila je lagano uzbuđenje, i strepnju pred nečim neočekivanim, pomešanu s mnogo oduševljenja. Juni je započeo toplinom, odnosno vrućinom u podnevnim satima. Kod njenih se neumornih prijatelja to odrazilo tako što su se okoristili iskustvom onih koji su već poznavali Jugozapad. Uživali su siestu za vreme vrućih podneva. Medlin je probudilo veselo rzanje i udaranje Princezinih kopita po šljunku. Tada začuje i ostale konje. Kad je izašla, našla je svoje društvo već okupljeno u paradnim odelima za golf i isto takvom raspoloženju. Naročito se Kestlton istaknuo šarenim ogrtačem, koji se ne bi dao opisati. Medlin su spopale zle slutnje pri pomisli šta bi Monti, Nils i Link bili u stanju učiniti pod uticajem te napadne odeće. Ah, Princezo uzviknula je Helen kad je Medlin pošla svom konju. Nemoj mu zapovediti da klekne, pokušaj ga uzjahati skokom. Svi bismo to hteli videti. Tako je to divno i neobično! Ali, on svejedno mora kleknuti reče Medlin jer neću moći dosegnuti stremen. Strahovito je visok. Ipak, morala je popustiti navaljivanju svojih prijatelja, i nakon što su svi, osim Florens, bili na svojim konjima, zapovedila je Princezi neka klekne na jedno koleno. Tada joj stane sleva, licem okrenutim unazad, rukama se čvrsto prihvati za uzde, sedlo i grivu. Stavi vršak čizme uz stremen i podviknu mu u uho. Konj naglo skoči i prebaci je u sedlo. Sad, da biste videli kako se to pravilno radi, gledajte Florens rekla je Medlin. Devojka sa Zapada divno je izgledala u jahaćem odelu pokraj svoga konja. Izvanredna je bila lakoća i elegancija kojom se na kaubojski način vinula

u sedlo. Zatim je povela povorku niz obronak i dalje ravnicom do visoravni na koju su se počeli uspinjati. Kad god bi Medlin videla grupu svojih kauboja, nikad ne bi propustila da gotovo nesvesno pogledom potraži svog nadzornika Džina Stjuarta. Tog popodneva, kao obično, on nije bio prisutan. Sad je osetila a toga je bila potpuno svesna da je zbog toga povređena i ogorčena. Zaista nije bio pažljiv prema njenim gostima, a upravo njega su svi najviše želeli videti. Helen je naročito izrazila želju da i on prisustvuje utakmici. Ali, Stjuart je bio kod stoke. Medlin pomisli na njegovu odanost i zastidi se, što se opet prepustila svom nekadašnjem gordom običaju da želi upravo ono što je nerazumno. ali, začas je smetnula Stjuarta s uma kad je na igralištu primetila grupu svojih kauboja. Izbrojila ih je šesnaest, bez Svensona. Isti taj broj krasnih konja, sjajnih i čistih pasao je na rubovima visoravni pod nadzorom meksičkih momaka. Kauboj su bili paradno obučeni i izgledali su drugačije nego obično, slikovito kao statisti na pozornici, a s njenim su gostima bili prirodni. Sombrera sa srebrnim kopčama i trakama od konjske dlake upadala su u oči, a šarene svilene marame, izvezeni džemperi, kožne, resama okićene pantalone i veliki pištolji, sve je to uz zveckanje srebrnih mamuza ostavljalo svečan utisak. Medlin i njeni gosti bili su odmah okruženi kaubojma, ona je jedva zatomila smešak. Ako se njihov današnji izgled nje toliko doimao, kako će tek delovati na njene goste? Eh, dakle, kako vidim, vi ste se svi ovamo požurili reče Svenson hvatajući uzde Medlinina konja. Siđite, siđite. zaista smo neobično sretni i ponosni. I, gospođice Hemond, molim za oproštenje što su se momci opasali pištoljima. Možda nije baš uljudno, ali to su Stjuartove naredbe. Stjuartov naredbe! ponovila je Medlin. Njeni su gosti odjednom zaćutali. On samo

želi sprečiti da momke iznenade pljačkaši, jer oni dolaze sve bliže od reke Guadalupe. To je sve. Ne trebate se uznemirivati. To je samo zbog objašnjenja. Medlin i neki članovi društva osetili su olakšanje, samo je Helen bila isprva ushićena, a onda razočarana. Ah, tako želim da se nešto dogodi uzviknula je. Šesnaest pari drskih kaubojskih očiju istog se trenutka upilji u njeno lepo, obesno lice! Medlin nasluti da taj priželjkivani događaj nije daleko. ja takođe reče Dot Kumbs. Bilo bi savršeno doživeti pravu pustolovinu. Pogled šesnaestorice kauboja pređe na nedužno namešteno lice te druge nezadovoljne devojke. Medlin se nasmeje, a StihNvelovo lice ozari čudan, neobičan smešak. Eh, dakle, mislim da nećete otići kući nesretne rekao je on. Kao vođa ove ekipe, ostao bih zauvek osramoćen kad vam se ne bi ispunile želje. Samo: čekati. A sada, moje dame, pitanje koje treba rešiti neće vam biti ni zabavno ni uzbudljivo, ali za ovaj kaubojski tim to je od velike važnosti, i svaka pomoć biće zahvalno primljena. Pogledajte malo po igralištu. Da li svi vidite one dveljudske mizerije, koje đipaju uokolo kao dva šepava mustanga? Eh, dakle, reći ćemo, vi vidite Montija Prajsa i Linka Stivensa, koji su postali previše gospodski da se druže sa svojim starim prijateljima. Oni vežbaju za turnir i ne daju mojim momcima ni pogledati kako mlataraju svinutim štapovima. Jeste li izabrali svoje ekipu? upita Medlin. Svenson obriše crveno lice velikom svilenom maramom i zbunjeno pogleda. Svih mojih šesnaest momaka žele igrati odgovori on. Izabrati ko će igrati, neće biti baš najlakše, a ni najpametnije. Evo, Nils i Nik. Baš su zlurado nagovestili, ako oni ne budu igrali, da neće igrati niko. Nik to nikada nije ni pokušao, a Nils samo čeka da tresne Montija kojom od onih svinutih palica. Predlažem da svi vaši momci poteraju

loptice sa starta i da izaberete one čije loptice odu najdalje reče Medlin. Svensonovo pokunjeno lice se razvedri. Eto, to je đavolski dobra ideja. Svi momci biće za to. Ovim rečima razbio je krug očaranih kauboja oko dama. Zgrabite uže to jest, palicu, vi kravari, dođite ovamo i čvrsto udarite po tom malom belom zrnu! Kauboj su najpripravnije poslušali. Bilo je priličnih poteškoća kod izbora štapova i ko će pokušati prvi. Ovo poslednje trebalo je odlučiti ždrebom. Ali, nakon što je Frenkie Slejd učinio nekoliko uzaludnih pokušaja da na startu pogodi loptu, ili da je potera barem nekoliko metara, ostali igrači nisu bili baš raspoloženi da ga slede. Svenson je Boolva morao gurnuti napred, a ovaj je onda učinio jedan bedni ćut i vratio se prijateljima koji su ga, naravno, dočekali zajedljivim primedbama. Pokušaji nekoliko sledećih kauboja svršili su samo velikim uzaludnim naporima. Ej, Nik, ti si na redu reče tada Svenson. Bile, pa nisam se baš tako pomamio za igranjem odgovori Nik. Sto? A čas pre, galamio si zbog toga. Strah te pokazati lošu igru, a? Ni govora, tek najobičniji obzir prema prijateljima kravarima odgovori Nik duhovito. Vidim, kako loše igraju, i neću da ih ponizim. Eh, dakle, imaš nam šta pokazati reče Svenson. Znam da nikad u životu nisi video golf palicu. A što je glavno, kladim se da nećeš pogoditi onu loptu ni sa dvanaest udaraca. Bile, osim toga meni je ispod dostojanstva da ti dignem novac. Znaš, da sam iz Misurija. Ovamo palicu! Činilo se da Nikova ljutita samosvest pomalo iščezava, dok je jednu za drugom opipavao palice. Bilo je očito da nikad dosada nije ni jednom rukovao. ali, isto je tako bilo očito da on nije čovek koji bi se lako predavao. Konačno izabere udarac, sumnjičavo odmeri malu ručku, a zatim pođe na start. Nik Stajle je bio visok sto devedeset dva centimetra. Bio je širokih

ramena, a vitak i mišićav, kakvi su uglavnom jahači. Ruke su mu bile veoma duge. Nesumnjivo je bio neobično jak čovek. Visoko je zamahnuo palicom, a onda udario njom velikom snagom. Tres! Male je loptice nestalo, a s mesta gde je stajala, dizao se oblačić prašine. Medlinin brz pogled uhvatio je loptu kad je poletela malo udesno. Jurila je nisko i ravno poput metka sve dalje i dalje u krasnoj liniji, a onda je počela gubiti brzinu i klizila je i vijugala dok nije pala preko ruba visoravni izvan dohvata oka. Nikad još nije videla takav udarac lopte. Bio je prekrasan i gotovo neverovatan. Povici kauboja trgnuli su Nika Stajla iz očaranosti, kojom je gledao svoj udarac. Tek je tada postao svestan situacije, i podbočivši se na svoju palicu, pogledom je zaredao po Svensonu i drugovima. Nakon prvog iznenađenja svi su zanemili. ali, jeste li videli Nik dostojanstveno mahne rukom. Mislili ste da se šalim, je li? Pa, šta, odlazio sam ja i u Sent Louis i Kansas Citi igrati. Govorkalo se da će me golfski klubovi povesti na Istok kao šampiona, ali nisam mnogo mario za tu igru. Prelagano za mene! Oni tamo u Misuriju bili su samo bedne šeprtlje i večno su gunđali, jer kad god sam onako čestito udario po lopti, uvek je nestala. I, što, onda sam morao nespretno udarati samo da oni ne bi bili slabiji od mene. Tako, sad možete nastaviti s Montiem i Nikom. Mogao bih obojicu tući samo jednom rukom, ali neću. Nemam za to volje. Sjurio sam onu loptu preko mase samo da vam pokažem. Mene sigurno nećete videti u svojoj ekipi. Nakon toga pošao je prema konjima. Svenson je izgledao uništen. Nijednaprezirna reč nije bila doviknuta za Nikom, a to je bio dokaz njegove uverljive pobede. Tada je na pozornicu stupio Nils. Taj kauboj čeličnog lica bio je ljubazan i udvoran, koliko mu je to dopuštala njegova priroda. On se sad obrati Svensonu

i ostalim kaubojma rečima kako im je sigurno neugodno ocenjivati talente onih koji su mnogo iznad njih, kao Nik i on. Tada je podignuo palicu, kojom se poslužio Nik, i viknuo da mu donesu novu loptu. Svenson s mnogo opreza podigne novu gomilicu peska i na nju postavi loptu. Tada se makne da gleda. Bio je smrknut i pun očekivanja. Nils nije bio tako visok kao Nik, pa nije izgledao tako velik, kad je svojom palicom zamahnuo prema kaubojma koji su blenuli u njega. ali, i on je bio gibak, jak i krut. Vrlo važna lica istupi napred i snažno zamahne nad loptom, ali promaši. Snaga zamaha bila je tolika da je izgubio ravnotežu, prevrnuo se i doslovno se zavrtio na glavu. Kauboj su urlali. Svensonov gromoglasan smeh orio se po visoravni. Medlini i njenim gostima bilo je nemoguće zatomiti veselost. Kad je Nils opet stao na noge, dobacio je Medlini pogled pun prekora. Bio je povređen. Njegov drugi pokušaj, ni izdaleka onako oštar kao prvi, završio je istim neuspehom i izazvao šale kauboja. Nilsovo crveno lice postane još crvenije. ljutito zamahne ponovo. Gomila peska rasprši se uokolo, ali zlokobna mala loptica otkotrlja se tek nekoliko centimetara. Ovaj put, morao je sam složiti gomilicu peska i namestiti loptu. Svenson je prezirno stajao pokraj njega, a momci su mu dobacivali primedbe. Skini kapke vikne jedan. Nils, sigurno ti više ne valjaju oči drugi će na to. Ne pogađaš kuda gledaš. Nils, levo oko ti gleda malo ukrivo. Hej, stara lopužo, zar ne možeš pogoditi tu loptu! Nils je pokušao ponovo i ponovo je sramotno promašio. Onda se sabere, odmeri daljinu, zanjiše palicu i oprezno zamahne. I glavica štapa opiše divnu krivulju oko lopte. Dakako, sve je kriv samo taj svinuti štap izjavio je. Promeni palice i ponovo neslavno promaši. Sad se razbesni i počne divlje mlatarati. Ali, nijedanput varava mala

loptica nije stigla na cilj. Svenson je zgrbio svoju telesinu, rukama se podupro o kolena i praskao od smeha. Kauboj su poskakivali od veselja. Nikako da pogodiš tu loptu pevao je jedan od najbučnijih. Još nekoliko zamaha, očajnih jednako kao i jalovih, kao da je lopta retki vazduh, uverili su konačno upornog kauboja da je golf za njega neuhvativ. Svenson je urlao: Ah, ha, ha, ha! Nils prestar si, oči ni za što! Nils tresne palicom o zemlju, a kad se uspravio, lica koje više nije bilo crveno, pokazao se tek pravi ponos i žar toga čoveka. Promišljeno odstupi deset koraka, a zatim se okrene prema maloj gomilici, na kojoj je ležala lopta. Ruka mu se ispruži, lakat savije, a šaka postane poput pandže. Nils kako je to šaljivo! orio se Svensonov glas. Munjevitom brzinom Nils nanišani svoj pištolj i prasak odjekne. Iverje poleti s lopte, kad je pala s gomilice peska. Nils je pogodio da nije uzvitlao ni zrno prašine. Tada pištolj spusti opet u korice i okrene se kaubojma. Možda moje oči i nisu baš tako slabe reče hladno i spremi se da ode. Ma, gledaj Nils vikao je Svenson. Došli smo igrati golf. Ne možemo dopustiti, da gađaš loptu pištoljem. Zar si baš morao podivljati? Sve je to samo šala. Sad ostanite ti i Nik ovde i prilagodite se društvu. Niko od nas ne podcenjuje vas i vaše sposobnosti. Ako baš nemaš prirođene uljudnosti i ne možeš biti galantan prema damama, onda se seti Stjuartovih odredaba. Stjuartovih odredaba? upita Nils i naglo zastane. Upravo to sam rekao otrese se Svenson. Da, njegovih odredaba. Zar zaboravljaš na to? Dakle, baš si krasan kauboj. Naročito ti, Nik i Monti morali biste ih poštovati. Nils skine sombrero i počeše se po glavi. Bile, mislim da sam pomalo zaboravljiv. Razbesnilo me. Brzo bih se urazumeo, a možda i promenio ponašanje. Bi, sigurno odvrati Svenson. Eto, sve mi se čini, da nismo baš napredovali s mojom golf

ekipom. Sledeći ambiciozni igrač neka nastupi. Jednog člana svoje ekipe našao je Svenson u osobi Ambroza, koji je pokazao ponešto veštine u udaranju lopte. Međutim, sledeći igrači bili su tako bedni, a po vrednosti toliko izjednačeni, da je ozbiljni Svenson bio očajan. On je bio isto tako raspaljiv kao i Nils. Na kraju se pojave žene Ambroza i Eda Lintona na konjima, i to je verovatno pomoglo, jer je Ed odjednom pokazao takvu veštinu da ga je Svenson uvrstio u uži izbor. Hajde da te malo podučim reče Bili. Možeš ako baš hoćeš odgovori Ed. Ali, ja se u tu igru razumem više od tebe. Eh, dobro, da vidimo napokon jedan fini udarac, čini mi se da si postao oštrouman. Jako čudno! Tu se Bili okrene i ugleda dve mlade supruge koje su pogledima punim divljenja gledale svoje muževe: Ha, ha! Pa nije ni tako prokleto čudno. Možda će to pomoći. Hajde, Ed! Ne vitlaj tom palicom kao da misliš uhvatiti bika. Drži se prirodno i udaraj ravno. Ed učini nekoliko pokušaja, koji su, iako bolji od njegovih prethodnika, njegova instruktora prilično obeshrabrili. Odmah zatim, nakon naročito neuspelog udarca, Svenson počne očajno hodati amo-tamo i konačno se zaustavi desetak koraka ispred starta. Ed, koji je za kauboja bio nešto suviše flegmatičan, mirno se spremi za novi pokušaj. Fore! poviče on. Svenson se začudi. Tore! vikao je Ed. Sto se dereš na mene? viknuo je Bili. Mislim da se čistiš s horizonta! Makni se odavde! Ed, to ti je jedna od onih suludih reči koje Monti uvek urla. Pa dobro, ovde sam na sigurnom. Ne bi me pogodio ni za milion godina. Bile , miči se navaljivao je Ed. Zar ti nisam rekao da me ne možeš pogoditi? Zašto te treniram? Zato, da krivo gađaš, je li? Napred sad! Ed Linton je bio zdepast, nabit čovek i očito vrlo jak. Njegovi dosadašnji udarci nisu baš bili odraz njegove snage, ali sad se spremao za naročite napore. Bučni

kauboji najednom su se smirili. Bio je to jedan od onih trenutaka kad je vazduh nabijen zlim slutnjama. Ed je zavitlao palicom da je vazduh fijuknuo. Tres, čuo se mukli udarac. ali, niko nije vi deo loptu, dok se nije skotrljala sa Svensonova tela koje se odjednom zgrčilo. Rukama je opipavao bolno mesto i pritom užasno stenjao. Kauboje je zahvatila navala neobuzdana smeha popraćenog urlanjem i poskakivanjem. Čim je došao do daha, Svenson je ponovo stekao dostojanstvo, a onda se približio pokajnička lica: Dobro, momci! Ovo ide na Bilov račun reče on. Ja sam živ primer tvrdoglava čoveka. Ed, pobedio si! Ti si kapiten ekipe. Gađao si dobro i da nisam bio atmosferska smetnja, lopta bi sigurno otišla do Čirikahue. Zatim je svoje velike ruke složio kao megafon, i izazov ali je zatrubio prema Montiu i Linku. Hej, vi odlični igrači! Čekamo vas, izađite, ako imate hrabrosti. Smesta su Monti i Link prestali vežbati, i ponosno, kao dva vladara kročili igralištem. Držim da ih moje zastrašivanje nije naročito dirnulo reče Svenson. Tada se obrati Medlini i njenim prijateljima: Pouzdano se nadam, gospođice Hemond, da se nećete pokolebati i preći neprijatelju. Monti je dobar na jeziku, a osim toga, zna ljude pridobiti za sebe. Podivljaće kad čuje protiv koga se on i Link moraju boriti. Sad smo se barem izjednačili, jer nam nije hteo pomoći niti posuditi knjigu. Osim toga, iz političkih razloga moramo pobediti. A sad, biću vam silno zahvalan ako odredite poslužioce i suce. Medlinini prijatelji su se oduševili utakmicom, ali, osim Doroti i Kestltona, niko nije pokazao naročitih ambicija da učestvuje. Prema tome, Medlin je opunomoćila Kestltona da sudi. Doroti da poslužuje Eda Lintona, a ona sama Ambroza. Dok je Svenson sjajeći se od sreće, objavljivao te vesti svojoj momčadi i njihovim navijačima, Monti i Linik su upravo

dolazili. Obojica su bili niska rasta, krivonogi, hramali svaki na drugu nogu i bili zaista neprivlačni. Link je bio mlad, a na Montiu su godine dvostruko veće od Linkovih ostavile trag. ali, bilo bi nemoguće pogoditi Montievu dob. Kao što je Svenson rekao, Monti je bio spržen pa je izgledao pepeljast i krut kao žeravica. Nikada mu nije bilo prevruće, uvek bi nosio teške pantalone od ovčje kože s vunenom stranom izvana. To ga je činilo širim nego što je bio visok. Link je voleo kožu i bio je sav obučen u nju otkako je postao Medlinin vozač. Nije nosio oružje, dok je Monti, naprotiv, nosio velike korice s pištoljem. Link je pušio cigaretu i držao se drsko i izazovno. Montijevo je lice bilo mrko, a držanje razmetljivo, kao u kakva poglavice varvara. Koža mi se ježi od tog Montija reče Helen poluglasno. Gospodine Svenson, je li zaista tako loš, i . . . tako strašan kako sam čula? Zar je zaista nekoga ubio? Svakako. Barem toliko koliko i Nils odgovori Svenson veselo. Q Ah, zar je i onaj inače zgodan gospodin Nils tako usijana glava? Nikad to ne bih rekla. Ima tako ugodan glas, ljubazan i starinski. Nils je pravi primer ljudskog pretvaranja, gospođice Helen. Ne verujte njegovu blagom glasu. On je kao zmija ljutica. U tom kritičnom času momci i Link stigli su do starta i Svenson ih je krenuo dočekati. Ostali se se kauboj natiskali napred i okružili taj trio. Medlin je čula Svensonov glas, on je očito objašnjavao da će njegova momčad dobijati stručne savete za vreme igre. Odjednom se iz sredine grupe čula ljutita vika koja je isto tako brzo i prestala. Onda su se začuli uzbuđeni glasovi: svi su istovremeno govorili. Tada se, odgurnuvši ruke koje su ga zadržavale, pojavi Monti i pođe prema Medlini. Monti Prajs bio je tip kauboja poznat po tome što nikad nije razgovarao ni sa jednom ženom, osim kad bi ga ova oslovila, a i onda bi

odgovarao samo kratko i nespretno. Međutim, u toj svečanoj prilici, činilo se da namerava ili protestvovati kod Medlin zbog nečega, ili nešto od nje zatražiti, jer je bio vrlo uzbuđen. Medlin se s njim još nije upoznala. Osećala je pomalo strahopoštovanje, ako ne i strah pred njim. Smatrala je da je neobično važno, kako će se s njim ophoditi, još opreznije nego bilo s kojim od svih tih divljih momaka na ranču. Monti skine svoj sombrero to još nikada nije učinio i taj kratki čas bio je dovoljan da se pokaže njegova potpuno ćelava glava. To je bilo jedno od trajnih obeležja onoga strašnog prerijskog požara kroz koji se probijao da bi spasio život jednom detetu. Medlin to nije zaboravila i odjednom joj se učini da treba biti uz njega. ali, setivši se Svensonova umoljavanja, nije se htela prepustiti osećanjima nego je želela postupiti razumno. Gospođice, gospođice Hemond, primite pozdrave pune divljenja i vi i vaši prijatelji. Link i ja smo jako ponosni da tu utakmicu igramo pred vama. Ali, Bili kaže da ćete vi posluživati njegovu ekipu i trenirati ih. I ja vas sad želim pitati s poštovanjem je li to lepo i pravedno? Monti, vaše je pravo da to kažete odgovori Medlin. Bio je to moj predlog. Ali, ako vi išta imate protiv toga, mi ćemo se povući. Ja to smatram pravednim, jer vi ste igru učili. Vi ste stručnjak i verujem da drugi momci protiv vas nemaju mnogo šanse. Vi ste zatim naučili i Linka. Mislim da bi bilo sasvim u sportskom duhu od vas da prihvatite igru za izjednačenje. Zaista, izjednačenje! A to je onda Bili mislio? Zašto to nije rekao? Svaki put kad Bili nabaci nešto što je protivno nama starim igračima, on samo zamakiva. Gospođice Hemond, govorite kao iz knjige. I ja vam mogu potvrditi da se niste prevarili u mom sportskom duhu. Ja i Link smo se takvi rodili. I mi prihvaćamo izjednačenje. Bez toga, mislim da Link i ja ne bismo imali ambiciju igrati

našu najlepšu igru. I hvala, gospođice Hemond, vama i svim vašim prijateljima. I još želim dodati da, kad nas Bilova ekipa dosada nije mogla pobediti, imaju krasnu šansu sad kad vi dame gledate mene i Linka. Monti kao da je za vreme toga govora rastao od ponosa. Na kraju se duboko poklonio i otišao. Pridružio se grupi oko Svensona. I ponovo je tamo započela živa rasprava, svađa i dokazivanje. Jedan od kauboja došao je po Kestltona i odveo ga da im objasni temeljna pravila. Medlini se učini da igra neće nikad početi. S Edit Vaine ruku pod ruku šetala je uz rub visoravni i dok je Edit pričala, ona je pogledom prelazila preko sive doline koja je vodila do krševitih crnih brda i prostrane crne pustinje. U prednjem delu sivog brežuljka videla je sada u pokretu kauboje koji su jahali amo-tamo. Pomislila je na Stjuarta. Tada Bojd Harvej dođe do njih s vešću da su sve pojedinosti sređene. Svenson ih sretne na pola puta, taj hladan, jednostavan stari stočar, čije bi se lice i ponašanje jedva izmenili na vest o kakvoj pljački stoke, bio je sad neobično uzbuđen. Eh, dakle, gospođice Hemond, reći ćemo da smo opet nešto spetljali na samom početku reče on utučeno. Spetljali? Pa, igra još nije ni počela odgovori Medlin. Loš početak, hoću reći. Užasno je loše i već smo pobeđeni. Šta se dogodilo? Htela se nasmejati, ali se zbog Svensonova tužnog lica suzdrži. Dakle, ovako je. Ovaj prokleti Monti je lukav kao lisica. Najpre je govorio koliko su on i Link sretni da igraju utakmicu za izjednačenje, a onda je Kestltona dovukao ovamo i sve nas doterao do ludila svojim glupim golfskim izrazima. Onda je posudio Kestltonov golf ogrtač. Posudio je blaga reč. Upravo je strgnuo taj drečavi kaput s Engleza. Ipak, ne mogu reći da Kestlton nije bio ljubazan, kad je shvatio Montievu namenu. Ambrozu je pak gotovo srce puklo, taj kaput ga je zaslepio. Znate

kako je Ambroz tašt. Pa on umire od želje za golf kaputom toga Engleza. A Monti ga je pretekao. Prava je žalost videti izraz Ambrozovih očiju. Neće moći ni igrati. I šta mislite? Monti je već sredio i Eda Linka. Obično je Ed hladnokrvan i miran, ali sad je podivljao. Za vas je to možda novost da je Edova žena jako, upravo strašno ljubomorna. Ed je nekada jurio kao sam đavog za suknjama. Monti je sad otišao do Beulah to je Edova žena i rekao da će Edov pomoćnik biti ona lepa gospođica Doroti sa zavodljivim očima. Mislim da je to bilo malo nepristojno, ali sa svim dužnim poštovanjem prema gospođici Doroti, njene oči su prava napast. Možda je to njoj prirođeno da tako baca poglede. Ali, to nije važno, ne kažem ja ništa. Znam da se tamo na Istoku devojke dobro služe svojim očima. Ali, ovde tako nešto sigurno kobno završava. Svi naši momci govore samo o očima gospođice Dot i svi pokušavaju imati više sreće kod nje. Na svaki način Edova žena to zna. I sad Monti odjuri ravno k njoj da joj kaže kako je baš dobro da je došla videti kako Ed raspoloženo skače uokolo pod vatrom tamnih očiju gospođice Dot. Beulah je pozovala Eda sebi i slikovito rečeno, dobro ga iskefala. Ed se vratio s nosom do poda. Eh, što je to bilo smešno! Samo što nije Montiju glavu odrubio. Monti pak stoji, smeje se, i zagrižljivo govori: Ed, svi znamo da si čvrsto oženjen, ali si baš lud što si takav papučar. To je Eda dotuklo. Stidi se što ga žena drži pod papučom. Sav je potišten i sad se ne bi mogao ni klikerati, a kamoli igrati golf. Ali, Monti je silno lukav i dobro je izračunao, kako će pobediti. Igra je počela. Isprva su Medlin i Doroti nastojale davati upute svojim igračima. ali, sve što bi rekle ili učinile samo bi pogoršalo igru njihove ekipe. Kod treće rupe daleko su zaostali i bili nadasve zbunjeni. delimično zbog Montievog posuđenog kaputa i njegovog kobnog

učinka na Ambroza, pa zbog Linkovih čestih aluzija na Edove bračne nevolje, Svensonova bučnog zgražanja i dobronamerne galame kauboja navijača i prisustva dama koje ih je još više zbunjivalo, Ambroz i Ed su tako loše igrali da je to na kraju postalo smešno. Hej, Link zaorio se igralištem Montijev glas naši ugledni protivnici igraju sjajno. Medlin i Doroti napustile su igru čim je počela gužva i sele su s ostalima da gledaju. Da li milom ili silom, Ed i Ambroz su se izgurali napred i došli su sasvim blizu Montiju i Linku. Kestlton je nestao u mnoštvu kauboja koji su galamili i mahali rukama. Kad se gužva malo smirila, Kestlton se neobično žustro progurao napred i krenuo prema domaćici i prijateljima. Pogledaj! uzvikne Helen oduševljeno. Kestlton je zaista uzbuđen. Kako se to dogodilo? Pa, to je sjajno! Kestlton je zaista bio uzbuđen, čak i raščupan. Bogami, to je bila lepa pripovest rekao je kad je došao do njih. Nikad još nisam video takav prokleti golf! Ne želim više biti sudija. Tek nakon dužeg nagovaranja otkrio je razlog. Dakle, da znate, ovako je bilo. Svi su bili tamo i gledali jedni druge. Lopta Montija Prajsa zapala je u zapreku i on je pomaknuo u bolji položaj. Zapravo, svi su to radili. Ali, to je igru raspalilo. Svenson i njegovi kauboj videli su kako Monti miče loptu, pa je nastala tučnjava. Potužili su se meni. Popravio sam igru i objasnio im pravila. Monti je priznao da je krivo postupio. Ali, kad je trebao loptu premestiti nazad u zapreku, nastala je još veća gužva. Monti je postavio loptu kako mu se svidelo, a tada me zlokobno prostrelio pogledom. Vojvodo rekao je. voleo bih da me taj krvoločni kauboj nije tako nazvao. Vojvodo, možda ova igra nije tako važna kao međunarodna politika ili neke druge slične stvari, ali nečije zdravlje i mir ovise o tome. Razumete? Naši protivnici nisu znali ceniti naše sportsko

ponašanje. Računam da igra ovisi o mom sledećem pogotku. Postaviću loptu sasvim blizu onome mestu otpre. Videli ste gde je bila isto kao i ja. Vi ste sudija i, vojvodo, računam da ste pošten čovek. Osim toga, u celom mom životu niko nije nekažnjen sumnjao u moju reč. Ja vas pitam, je li moja lopta ležala upravo tamo ili ne? Krvoločni mali đavog ljubazno se smeškao i spustio svoju desnu ruku na dršku svog pištolja. Bogami! Tako sam morao reći laž! Kestlton je čak oponašao Montiev glas, ali je bilo očito da nije ni izdaleka pomišljao da Monti zbija šalu. Međutim, Medlin i njeni prijatelji su to pogodili, i kako nije bilo potrebno da se suzdržavaju, dali su oduška svom smehu. BANDITI., ¦, Kad su se Medlin i njeni gosti smirili, hteli su pogledati svršetak utakmice. Došao je neočekivano brzo. Začuo se oštar povik i svi su se kauboj okrenuli u tom smeru. Veliki vranac upravo je prešao rub visoravni i dao se u trk. Jahač na njemu oštro je nešto dovikivao kaubojima. Oni su se okrenuli i pojurili prema svojim konjima koji su pasli u blizini. To je Stjuart. Nešto nije u redu rekla je Medlin uznemireno. Kestlton je razrogačio oči. Ostali su muškarci nevoljko uzviknuli. Žene su uplašenim očima potražile Medlinino lice. Crni konj je sad trčao kasom prema njima. Ah, pogledajte onog konja u trku! poviče Helen. I onog momka, koji na njemu jaše. Helen se nije jedina divila, Medlinini su se osećaji podelili između sve većeg nemira zbog preteće opasnosti i uzbuđenja koje bi je obuzelo čim bi ugledala Stjuarta u nastupu žestine. Nijedan njegov poduhvat nije više bio beznačajan, ali njegova je silina značila mnogo. Načas se setila Svensona i njegovih priča o šalama, pobunama i trikovima kauboja da bi zabavili njene goste. Ali, odmah je odbacila tu pomisao. Stjuarta bi možda i privoleo na neku malu šalu, ali mu je konj bio i

suviše drag da bi ga izmarao takvom brzinom, ako nije bilo potrebno. Već je i to bio, na neki način, odgovor njenoj radoznalosti. Nemir joj preraste u strah, ne zato što se bojala za sebe, već se zabrinula zbog svojih gostiju. Samo, kakva je to mogla biti opasnost? Nije mogla pomišljati ni na šta drugo, nego na gerilce. Ma šta im pretilo, Stjuart, taj čovek koji se sad na svom brzom konju uspinjao, on će to znati dočekati i zaustaviti. I dok se sve više približavao, a ona već videla tamni sjaj njegovog lica i očiju, osetila je neobično i čvrsto pouzdanje u njega. Veliki je vranac stao tako blizu Medlin i njenih prijatelja da su, kad je Stjuart naglo pritegnuo uzde, prašina i šljunak, uzvitlani njegovim kopit

ima, poleteli u lice. Stjuarte, šta je? uzvikne Medlin. Znam da sam vas preplašio, gospođice Hemond odvrati on. Ali, jako je važno. Na ranču se sakrila grupa bandita, vrlo verovatno u nekoj napuštenoj kolibi. Napali su povorku kola pokraj Ague Prietae. Pet Hejv je u poteri za njima sa grupom naoružanih ljudi, a vi znate da nas Pet baš ne ceni. Bojim se da ne bi bilo ugodno ni za vas, ni za vaše prijatelje da se susretnete. Zaista, ne bi olakšano odvrati Medlin. Požurićemo kući. Više nisu razgovarali, a i Medlinini su gosti zaćutali. Možda je Stjuartov izgled i postupak bio u suprotnosti s njegovim mirnim rečima. Njegove su prodorne oči lutale po rubu visoravni, ali lice mu je bilo vrlo tvrdo i mrko, kao izliveno od bronze. Monti i Nik dojahali su u galopu vodeći za uzde po nekoliko konja. Iza njih se pojavi Nils, vodio je Princezu, ali imao je s njom neprilika. Medlin primeti da su svi ostali kauboj nestali. Oštra Stjuartova reč umiri Medlinina konja. Međutim, ostali su bili preplašeni i nisu bili mirni. Muškarci su se popeli bez teškoća, a isto tako Medlin i Florens. Ali, Edit Vaine i gospođa Bik, koje su bile nervozne i nespretne, uzjahale su teško. Oprostite, ali vreme odmiče reče Stjuart hladno, kad je svojim čvrstim rukama prisilio konja gospođice Doroti da poklekne na koleno. Doroti spretno i hrabro zajaše, muškim načinom. ali, čim je Stjuart, koji je konja držao za uzde i grivu, olabavio zahvat, konj se propeo i zbacio devojku iz sedla. Doroti vrisne. Stjuart se svom brzinom pomaknuo napred i dočekao je na ruke. Doroti je padala glavom prema dole i opasno bi se povredila da je Stjuart nije u vazduhu dohvatio. On je podigne i ona stane na noge. Doroti je očito mislila samo na to kakav prizor to pruža, jer je činila najveće napore da namesti svoje jahaće odelo. Medlin je skoro prasnula u smeh, iako za to nije bilo najprikladnije vreme. Uostalom,

čovek je morao biti ozbiljan kad je Stjuart ovako tmurno raspoložen. Okomio se na tvrdoglavog konja, svi su kauboj bili majstori za konje. Divno je bilo videti kako je ukrotio hirovitu životinju. Možda je bio i ponešto grub, ali to je bilo potrebno. Kad je malo posle doveo konja, Doroti ga zajaše bez ikakvih smetnji. U međuvremenu su Nils i Nik podigli Helen u sedlo. Poći ćemo postranom stazom rekao je Stjuart kratko, i uzjahao je svog snažnog dorata. Odjaše tada na čelo povorke, dok su ostali kauboj kasali u pozadini. Do ruba visoravni bio je tek kratak razmak. Kad je Medlin videla strmi uzani puteljak prekriven klizavim kamenjem, bila je uverena da njeni gosti neće hteti proći njime. To je zaista loš put primeti Kestlton. Žene su ostale bez reči. Stjuart zaustavi konja pokraj duboke usekline, gde je staza počinjala silaziti. Momci, ovamo, idite polako rekao je silazeći s konja. Flo, hajde i ti. Sada neka žene popuste konjima uzde i ostanu tako. Treba se nagnuti napred i prihvatiti se za sedlo. To samo izgleda loše, ali konji su na ovakve puteve navikli. Helen je jahala odmah iza Florens. Za njom je išla gospođa Bik, pa Edit Vaine. Doroti je opet imala problema, njen se konj preplašio. Ja se baš ne bojim tako tako jako rekla je ona samo kad bi bio pristojniji! Pokušavala ga je naterati da stupi u useklinu, ali konj se počeo propinjati. Stjuart je dohvatio uzde i trgnuo konja dole. Stavite nogu u moj stremen reče joj Stjuart. Ne možemo gubiti vreme. Prebaci je tada na svog konja, i upravi ga preko ruba mese. Pođite dalje, gospođice Hemond. Moram to kljuse povesti dole. Uštedećemo na vremenu. Medlin je kod silaženja morala sama o sebi voditi brigu. Staza je bila klizava. Nevremenom izrovano tlo otpadalo je pod kopitima konja. Dizali su se oblaci prašine. Komadi stena otkidali su se i kotrljali nizbrdo, šiljci kaktusa boli su

konje i jahače. gospođa Bik počela se grčevito smejati, što je imalo prizvuk histerije. Nekoliko puta Doroti je tugaljivo jauknula. Do pola puta Medlin nije mogla zbog žute prašine razlikovati one pred sobom. Prašina je bila suva i terala je na kašalj. Konji su frktali. Tik iza sebe čula je Stjuarta, pod kojim se otkidala zemlja i kotrljala se prema kičicama Princeze. Bojala se da mu kamenje ne raseče ili ne prignječi noge. Pojedini komadi kamenja pokraj njih su se lomili i sa štrozatim se rušili nizbrdo. Konačno su se oblaci prašine stanjili i Medlin je videla da su oni prvi izjahali na čistinu. Uskoro su i ona i Stjuart stigli dole. Tu je nastao mali zastoj, jer je Doroti prelazila sa Stjuartovog na svog konja. To se Medlini učinilo tako posebno da je potaknulo na razmišljanje. Zapravo to oprezno, mirno ponašanje kauboja nije bilo uverljivo. Odmičući tako napred, upalo joj je u oči da su Nils i Nik bili daleko napred, Monti daleko u pozadini, a Stjuart je jahao s društvom. Medlin je čula kako Bojd Harvej pita Stjuarta nisu li ovakvi protuzakoniti ispadi, koje je bio spomenuo neobični. Stjuart odgovori da je, osim pojedinačnih izgreda, kakvi su česti u bilo kojem samotnem području zemlje uzduž granice, godinama vladao mir i red. Tek je meksička revolucija ponovno oživela stara, nesigurna vremena s pljačkama i prepadima vatrenim oružjem. Medlin je sad shvatila da se vraćaju kući uz pratnju naoružane garde. Kad su zaobišli visoravan, ugledali su dolinu i kuću i na ranču. Videlo se kako se iz neke kolibe u okolini meksičkog naselja izvija dim. Kako je sunce zašlo i bivalo sve tamnije, nije se moglo raspoznati koja je to koliba. Stjuart ubrza korak prema kući. Za nekoliko trenutaka jahači su bili u dvorištu spremni sjahati. Svenson se pojavio prividno veseo, i suviše veseo da bi mogao zavarati Medlin. Uz to je primetila priličan broj

naoružanih kauboja kako ispred kuće vode svoje konje. Eh, dakle, bila je to lepa mala šetnja započeo je Svenson. Rekao bih, da baš i nije bila potrebna. Pet Hejv misli da su na ranču skriveni neki razbojnici. Ništa se ne treba uznemirivati. Stjuart samo ne želi da nas dočekaju neki lopovi. Medlinine gošće dale su na različite načine oduška svom olakšanju kad su sjahale i ušle u kuću. Medlin je namerno zaostala da govori sa Svensonom i Stjuartom. Dakle, Svensone, šta se događa upita ona kratko. Stočar se zabezekne, a onda se nasmeje, očito zadovoljan njenom pronicljivošću. Eh, dakle, gospođice Hemond. Biće borbe, i Stjuart je hteo da vas sve smesti na sigurno pre nego do toga dođe. On kaže da je dolina preplavljena vakerosima, gerilcima i razbojnicima, i šta ja znam ko se sve još tuda mota. On ode s verande zveckajući svojim velikim mamuzama i spusti se niz stazu s ljudima koji su ga čekali. Stjuart je stajao kao obično pažljiv, uspravan i tih, jedna mu je ruka, kojom je držao uzde, počivala na sedlu. Stjuarte, vi se mnogo brinete za moje interese rekla je Medlin želeći mu zahvaliti i ponešto u neprilici što joj nije padala na pamet prava reč. Ne znam šta bih bez vas. Zar ima opasnosti? Ne znam tačno ali hteo bih biti siguran. Ona je oklevala. Nije više bila onako slobodna u razgovoru s njim, nije znala zašto. Mogu li znati kakve su to posebne odredbe što ste ih dali Nilsu, Niku i Montiu upita ona. ko kaže da sam tim momcima dao posebne odredbe? Čula sam Svensona kad im ih je saopštio. Dakako da ću vam reći, ako to od mene tražite. Ali, zašto da se brinete zbog nečega što se verovatno neće nikad dogoditi. Ja to tražim, Stjuarte odgovorila je ona mirno. Moje su odredbe da barem jedan od njih uvek bude na straži u vašoj blizini danju i noću da nikad ne bude izvan domašaja vašeg glasa. To sam i mislila. Ali, zašto Nils, Monti ili Nik? Prilično je

toga na njima. I zašto uopšte postavljati nekoga da me čuva. Zar nemate poverenja u druge kauboje? Imao bih poverenja u njihovo poštenje, ali ne u njihovu veštinu. Veštinu? Kakvu? Rukovanja oružjem. Stjuarrte! uzvikne ona. Gospođice Hemond, tako se dobro zabavljate sa svojim gostima da ste već sve zaboravili. To mi je drago. voleo bih da me niste pitali. Zaboravila, šta? Don Karlosa i njegove gerilce. Zaista nisam zaboravila. Stjuarte, još uvek mislite da me Don Karlos hteo oteti, i da će ponovo pokušati? Ne mislim, nego znam. uz sve svoje dužnosti, vi ste još podelili stražu s ta tri kauboja?Da. To se događalo bez mog znanja. Da. Otkada? Otkad sam vas prošlog meseca doveo nazad iz brda. Koliko dugo će to još potrajati? To je teško reći. U svakom slučaju dok revolucija ne prođe. Ona je časak razmišljala, gledajući u daljinu prema zapadu, gde se široko prostranstvo punilo crvenom izmaglicom. Potpuno mu je verovala, i pretnja, koja je sad visila nad njom, pala je poput senke na njenu sadašnju sreću. Šta trebam raditi? upita ga. Mislim da trebate svoje prijatelje poslati nazad na Istok i pođite s njima dok se ovaj gerilski rat ne završi. Ali, Stjuarte, oni bi se strašno rastužili, a i ja. On na to nije odgovorio. Ako sad ne poslušam vaš savet, biće to prvi put otkad tako jako verujem u vas nastavila je ona. Zar ne biste predložili nešto drugo? Moji prijatelji uživaju u ovoj poseti. Helen se oporavlja. A bilo bi mi žao da odu, pre nego što sami požele. Mogli bismo ih povesti u brda, i tamo logorovati neko vreme rekao je on nakon kraće stanke. Poznajem jedan divlji predeo visoko gore među liticama. Uspon je težak, ali vredi truda. Nikad nisam video lepšeg mesta. Voda je odlična, a biće i ugodne svežine. Uskoro će za vaše goste ovde biti prevruće. Mislite me sakriti među stene i oblake? upitala je Medlin sa smehom. Da, kad bi bilo

potrebno. Vaši prijatelji to ne moraju znati. Možda će se za nekoliko nedelja ti nemiri na granici smiriti sve do jeseni. Kažete da je težak uspon do onog mesta? Jest. Vaši će prijatelji doživeti upravo ono što žele, ako pođu na taj izlet. To mi odgovara. Naročito Helen želi nešto doživeti. Svi su oni ludi za uzbuđenjima. Tamo gore će ih imati. Loše staze, gudure, strmi usponi, oluje, munje i gromovi, kiša, gorski lavovi i divlje mačke. U redu, odlučila sam. Stjuarte, vi ćete svakako preuzeti nadzor. Ja ne verujem, ja, Stjuarte, zar mi ne biste mogli nešto više reći zašto mislite . . . kako znate da je moja sloboda ugrožena? Da. Ali, ne pitajte me kako. Da nisam bio vojnik u redovima pobunjenika, nikad ne bih doznao. Da niste bili vojnik u njihovim redovima, gde bi Medlin Hemond sada bila? On ne odgovori. Stjuarte, nastavi ona toplo jednom ste spomenuli da mi nešto dugujete. ali, videći kako mu je lice probledelo, ona zastane, pa zatim nastavi plaćeno je. Ne nastavi on mrko. Jest i mora. Nikako drugačije ne može biti. Ne, to nikad ne može biti plaćeno. Medlin mu pruži ruku. Kažem vam, plaćeno je ponovi ona. Odjednom on ustukne pred ispruženom belom rukom koja kao da ga je očarala. Ubio bih čoveka da vam dirne ruku, ali ja je neću dodirnuti pod tim uslovima. Njegova neočekivana strast izbaci je iz ravnoteže. Stjuarte, nijedan muškarac dosad nije odbio da se sa mnom rukuje. To nije nije ni najmanje laskavo reče ona i tiho se nasmeje. Zašto nećete? Jer mislite da to nudim kao gospodarica sluzi ili rančer kauboju?Ne. Onda zašto? Dug koji ste mi dugovali, plaćen je. Ja ga poništavam. Zašto da u to ime ne pružimo ruku jedno drugome, kakav je običaj među muškarcima. Neću. To je sve. Bojim se da ste neljubazni, ma šta vas pritom rukovodilo odgovori ona. ali, mogu vam to ponovo ponuditi. Laku noć. Rekao je laku noć i okrenuo se. Medlin je u čudu gledala kako

odlazi stazom, držeći ruku na vratu svoga dorata. Ušla je u kuću da se odmori pre nego što će se presvući za večeru, i budući da je bila umorna od jahanja i preživelih uzbuđenja, zaspi. Kad se probudila, bio je sumrak. Začudila se što njena meksička sluškinja ne dolazi, zato pozvoni. ali, devojka se nije pojavila niti se oglasila na zvono. Kuća je bila neobično tiha. Bila je to zloslutna tišina koju začas prekine bat koraka na verandi. Medlin prepozna Svensonove korake, mada su joj se činili suviše lagani. Tada začuje kako je tiho zove kroz otvorena vrata njene radne sobe. Tišina njegovog glasa bila je u skladu s njegovim neobično tihim koracima. Ne sluteći ništa dobro, ona pojuri sobama. Svenson je stajao pred vratima njene radne sobe. Svensone uzviknu ona. Je li neko kod vas upita on tiho. ¦ Ne. Molim vas, dođite na verandu dodao je on. Ona udovolji njegovoj želji i tek kad je izašla, potpunije ga je videla. Njegovo bledo lice, bljeđe nego ikada, potakne je da mu iskreno pruži ruku. Svenson je prihvati i zadrži u svojoj. Gospođice Hemond, strahovito mi je teško što vam moram javiti neugodne novosti. Govorio je gotovo šapućući i činio se užurban i tajanstven. Da ste čuli Stjuarta kako psuje, videli biste kako nam je teško što vam moramo to reći. Ali, ne može se izbeći. Činjenica je da smo u gadnoj klopki. Ako vaši gosti ne iskoče iz vlastite kože od straha, to će biti samo • zahvaljujući vašoj hladnokrvnosti, i načinu kojim ćete izvršiti Stjuartove odredbe. Pouzdajte se u mene odgovorila je Medlin odlučno, mada je drhtala. Evo, o čemu se radi ta družba razbojnika, koju progoni Pet Hejv, skriva se u kući. U kući jeknu Medlin zaprepašteno. Gospođice Hemond, to je porazna istina, i ja se zaista stidim što je moram priznati. Stjuart, eto on je izvan sebe od besa, da se to moglo dogoditi. Vidite, ne bi se dogodilo da momci

nisu odmaglili na golf igralište, i da Stjuart nije odjahao po nas na mesu. To sam ja kriv. Oko moje sede glave bilo je previše ženske lepote. Džin me je psovao sramotno me ispsovao. A sad, treba tome pogledati u oči i računati s tim. Zar zaista mislite da su razbojnici potražili zaklon u mojoj kući? upitala je Medlin. Da, svakako. Čudim se da niste ništa posumnjali videći da je sva vaša posluga nestala. Nestala? Ah, videla sam da nema moje sluškinje, čudila sam se što nisu upaljena svetla. Kuda je otišla posluga? Pobegli su u meksičko naselje, napola ludi od straha. Slušajte. Kad je Stjuart, otprilike pre jedan sat, otišao od vas, došao je ravno tamo gde sam ja s momcima pokušavao zadržati Peta Hejva, da ne rastrga ranč u komade. Nakon toga pomagali smo Petu, koliko smo najviše mogli, da pronađe razbojnike. Ali, kad je Stjuart došao, slika se izmenila. Pet je bio odvratan i pre, ali videći Stjuarta, sasvim je podivljao. Čini mi se da je Džin za njega ono što je crvena krpa grizerskom biku. Međutim, kad je šerif potpalio neku staru kolibu od ćerpiča, Stjuart ga je pozvao na red, i to oštro. Pet Hejv imao je uz se šest klipana i po svemu sudeći proganjanje razbojnika je bila za njih vrsta fieste. Počela je tučnjava, neko je vreme grdno izgledalo. Ali, Džin je bio miran i vladao je momcima. Tada su Pet i njegovih šest pristaša pošli u poteru za bandom a to se, gospođice Hemond, izrodilo u pravu lakrdiju. Pretpostavljam da bi Pet dalje zavaravao mene i kauboje, ali čim se na poprištu pojavio Stjuart Petu nije preostalo drugo, nego ili da nas zavara ili dopusti da ih mi otkrijemo. Uglavnom, činjenice su jasne. Pet Hejv se nije baš jako trudio da nađe razbojnike. Nije ih uopšte progonio, nego je to trebalo zavarati Stjuarta. Na kraju, kad su se Petovi ljudi uputili prema našem skladištu gde držimo streljivo, hranu, piće i drugo, Džin

ih je zaustavio. Naredio je Petu Hejvu da nestane s ranča. Tu su sad Hejv i Stjuart ukrstili rogove. Istina je izašla na videlo. Jedna banda razbojnika sakrila se negde, u početku je Pet Hejv temeljno pretraživao. Odjednom se predomislio. Malo ga je uzrujalo što su Stjuartove oči vrebale svaku njegovu kretnju, a onda možda da nešto sakrije, a možda i sam od sebe jednostavno je pomahnitao. Istresao je svu svoju staru zalihu mržnje na Stjuarta, i ponovo ga optužio za ubistvo onog Grizera prošle jeseni. Stjuart ga je doveo do besnila, rekao mu je da se boji razbojnika ili da postoji neki drugi razlog zbog koga im se miče s puta. Sad, kako god bilo, gužva je već započela i da nije bilo Nilsa, ne bi se mogla sprečiti borba. U najvećoj gužvi, kad je Stjuart Peta i njegovu pratnju odbacio od kuće, jedan od njegovih momaka iznenada zgrabi pištolj. Nils mu ga, iskrenuvši mu ruku, oduze i baci u stranu. Tada uskoči Monti s dva pištolja u rukama, situacija je postala vrlo opasna. Tada su Hejvovi momci počeli zaostajati i napokon su nestali. Svenson je učinio kratak predah u svom pričanju, još je uvek držao Medlin za ruku, kao da će je time ohrabriti. Nakon Petova odlaska hteli smo se posavetovati nastavio je stari stočar duboko udahnuvši. Onda smo naišli na nekog mladića, koji nam je rekao kako je video desetak ljudi nisu mu izgledali kao Grizeri gde se šuljaju kroz gustiš prema začelju kuće. To je bilo dok je Stjuart jahao prema mesi. Taj je mladić video vaše sluškinje kako jure nizbrdo prema selu. Sad, evo, kako je to Džin objasnio, sigurno se zbio razbojnički prepad dole uz prugu, i Pet Hejv je sledio bandite sve do ranča. Oštro ih je progonio, a onda se najednom povukao. Stjuart kaže da se Pet nije prestrašio, nego da je otkrio neke znakove ili čudnim načinom nanjušio da je u toj grupi razbojnika bilo takvih koje nije želeo uhvatiti.

Razumete? Onda me Džin munjevitom brzinom uputio u svoj plan. On će poći dole do padra Markosa i tražiti od njega da mu pomogne što više doznati od vaših meksičkih sluškinji. Ja sam se trebao ovamo požuriti i sve vam ispričati i dati vam upute. Gospođice Hemond, zar sve to nije strahovito čudno? Dakle, trebate sakupiti sve svoje goste u kuhinji, pretvarajte se da se želite zabavljati, s obzirom da vas je posluga napustila, pripremanjem večere. Kuhinja je najsigurnija prostorija u kući. Dok budete svoje prijatelje zabavljali kao da su na izletu, razmestiću kauboje u dugačkom hodniku i vani u uglu, gde je kuhinja spojena s glavnim delom kuće. Razbojnici su uvereni da niko ne zna gde se skrivaju. Stjuart misli da se nalaze na kraju kuće, u prostoriji gde je spremljena alfalfa tu će čekati noć da pobegnu. Naravno, vi i vaši gosti možete mirno poći na spavanje, ja ću s momcima biti na straži. Sve ćemo goste još pre zore probuditi i onda krenuti u brda. Kažite im da spreme stvari pre nego pođu spavati, to je sve. Ako budemo imali sreće, vaši prijatelji neće nikad saznati da su sedeli na buretu baruta. Svensone, da li bi bilo dobro poći na taj izlet u brda? upitala je Medlin. Mislim da bi, ako se dobro promisli. Dakle, gospođice Hemond, utrošio sam mnogo vremena na to da vam objasnim situaciju. Hoćete li imati živaca da se sa svim suočite? Da odgovorila je Medlin i začudila se sama sebi. Najbolje da se poverite Florens, ona će vam zaista biti od pomoći. Idem se naći s momcima. Umesto u svoju sobu, Medlin kroz radnu sobu uđe u dugački hodnik. Bila je već gotovo noć. Učinilo joj se da vidi tamni lik, tamniji od mraka, kako se polako kreće. S teskobom u duši počela je igrati svoju ulogu u skorom programu. Gotovo nečujnim koracima došla je do kuhinjskih vrata, ušla i upalila svetlo. Kad je izlazila, bila je uverena da se uz zid prilepila tamna, nepomična

sena. Ipak, nije se potpuno pouzdavala u svoju bujnu maštu. Trebalo joj je da skupi svu svoju hrabrost da bi mirno i pribrano upalila svetlo u hodniku. Tada kroz svoje sobe pređe u patio. Njeni su gosti sa smehom i šalom dočekali vest o odlasku sluškinja. Medlin je bila sigurna da joj je varka odlično uspela, čim joj je uspelo zavarati čak i Florens. Svi su veselo ulazili u kuhinju. Stojeći na vratima, Medlin se oštro zagleda u veliko predvorje. Ništa nije videla, samo mračan i veliki prostor. Iznenada izviri iz tame bledo, sjajno lice, ali istog trenutka i nestane. ali, to joj je bilo dovoljno da taj par sevajućih očiju prepozna, bio je to Don Karlosa. Bez žurbe i uznemirenosti zatvorila je vrata. Na njima je bio težak kračun, koji polako i nečujno povuče. Tada se njeno zaprepaštenje, od kog se gotovo ukočila, pretvori u bes. Kako se taj Meksikanac usuđuje ušuljati u njenu kuću? Šta namerava? Zar je on jedan od razbojnika, za koje se pretpostavlja da su se sakrili u njenoj kući? Obuzimao je sve veći bes i uzbuđenje, pa bi se možda bila i odala da nije Florens, sa svojim vedrim, dubokim i izražajnim pogledom, pošla prema njoj. Očito je videla kako zakračunava vrata i pogodila je njene misli. Medlin se smesta pribere i svakom od svojih gostiju odredi po neki posao. Florens povede u ostavu i šapatom joj poveri tajnu. Umesto odgovora ova pokaže prema otvorenome malom prozoru, pred kojim se kradomice kretao čitav red kauboja. U Medlini tada popuste strah i bes, i ona se bezbrižno pridruži sveopštem raspoloženju. Odbaci svaku stegu, pozove Kestltona u ostavu, i odvrativši mu pažnju od sebe, pritisne svoje brašnom posute ruke na njegov crni kaput. Kestlton se ništa ne sluteći vrati u kuhinju gde ga dočeka urnebesan smeh. Taj neobičan gest domaćice potakne veselo raspoloženje i galamu. Svi su nudili svoju pomoć. Raznolikost jela priređenih u

takvoj zbrci dala je izvanrednu večeru, koja je svima neobično godila. I Medlin joj se predala s uživanjem, mada je iznad sebe osećala Damoklov mač. Bilo je već kasno kad je ustala od stola i rekla svojim gostima neka pođu u svoje sobe, da odremaju malo, a onda neka navuku jahaća odela i spreme sve što im je potrebno za dugi i pustolovni izlet pod šatorima, koji će, kako se nadala, biti vrhunac njihovih doživljaja na Zapadu. Kauboj će ih probuditi sve za odlazak. Pošla je odmah u svoju sobu spremiti odeću za logorovanje, prekine je kucanje na vratima. Pomisli da je to Florens, koja joj želi pomoći pri spremanju stvari. ali, kucanje se čulo s onih vrata koja su izlazila na verandu. Kucanje se ponovi. ko je? upita ona. Stjuart glasio je odgovor. Ona otvori vrata. Stajao je na pragu. Iza njega u mraku bilo je nekoliko kauboja. Mogu li govoriti s vama? upita je on. Naravno. Oklevala je časak, a onda ga pozove unutra i zatvori vrata. Je li, je li . . . je li sve u redu? Ne, ovi se razbojnici ustrajno skrivaju negde u blizini. Nanjušili su, čini mi se, da budno na njih pazimo. Ali, uveren sam da ćemo vas i vaše prijatelje otpremiti odavde, pre nego se išta dogodi. hteo sam vam javiti da sam razgovarao s vašom poslugom. Sve je obuzeo silan strah. Vratiće se sutra ujutro čim se Bili oslobodi te družbe. Ništa se ne brinite ni za njih, ni za svoju imovinu. Znate li ko se skriva u kući? U početku sam bio jako zabrinut. Pet Hejv se čudno ponašao. Otkrio je, tako mi se učinilo, među razbonicima koje progoni svoje stare prijatelje, krijumčare oružja. Ali, nakon razgovora s vašom poslugom, i pošto sam našao veliki broj konja skrivenih u šumici mimoza iza ribnjaka, promenio sam mišljenje. Smatram da su neki od te kukavne rulje s granice potražili utočište u vašoj kući više slučajno nego s nekom namerom. Pustićemo ih da odu i osloboditi ih se bez ijednog metka. Da sam

stvorio drugačiji zaključak, bio bih zabrinut. Situacija bi tada bila drugačija. Stjuarte, na krivom ste putu rekla je ona. On se lecnuo, ali nije odmah odgovorio. Izraz očiju mu se promeni. Tada je upitao: Kako to? Videla sam jednoga od tih razbojnika i prepoznala ga. Dugim korakom on se stvorio uz nju. ko je to bio? Don Karlos. Progunđao je nešto ispod glasa i rekao. Jeste li sigurni? Potpuno. U predvorju sam mu dva puta videla lik, a zatim lice na svetlu. Oh, te su oči takve da se nikad ne bih mogla prevariti. Da li je primetio da ste ga prepoznali? Nisam potpuno sigurna, ali mislim da jest. Sigurno je primetio. Stajala sam u punom svetlu. Ušla sam kroz vrata, a tada sam namerno zakoračila napolje. Njegovo je lice izvirilo iz kuta i smesta je nestalo. Medlin zadrhta videći da se sa Stjuartom nešto događa. Silovita žestina potpuno ga je promenila. Pozovite svoje prijatelje ovamo unutra! naredi on kratko i okrene se da pode. Stjuarte, čekajte poviče ona. On se okrene. Njegovo bledo lice s gorućim očima i nenadana nepokolebiva odlučnost puna pretnje, čudno je se dojmi, oduzimajući joj snagu. Šta ćete učiniti? upitala ga je. Neka vas to ne uznemirava. Pozovite svoje goste ovamo. Povucite kapke na prozore i zaključajte vrata. Bićete sigurni. Stjuarte, kažite mi šta nameravate? Neću vam reći odgovori on, i opet se okrene prema vratima. Ali, želim znati vikne ona. Stavi mu ruku na rame da ga zadrži. On se trgne i ona oseti kako je zadrhtao od njenog dodira. Ah, znam, vi pomišljate na borbu. Dobro, gospođice Hemond, zar već nije vreme? upita je on. Očito se teškom mukom svladavao da odmah ne stupi u akciju. U njegovom je pitanju bilo odvratnosti, dostojanstva, pa čak i prekora. Sama činjenica da se taj Meksikanac pojavio ovde u vašoj kući, trebala bi vam razjasniti situaciju. Ti vakerosi i gerilci otkrili su da vi ne dopuštate svojim

ljudima da kreću u borbu. Don Karlos je podlac i kukavica, a ipak se usudio skrivati u vašoj kući. Shvatio je kako nećete dopustiti da vaši kauboj ikoga povrede. On se time koristi. Njemu je do pljačke, paleža i da vas odvede. I ubiće ako mu je to od koristi. Ti se Grizeri služe noževima u tami. Pitam vas sad: nije li konačno došao čas da ga zaustavimo? Stjuarte, zabranjujem vam da se borite, osim u samoodbrani. Zabranjujem vam! Ono što sam nakanio i nije drugo nego samoodbrana. Nisam li vam već pokušavao razjasniti da smo upravo zašli u burne dane na ovom graničnom području. Moram li vas ponovo uveravati da je Don Karlos dušom i telom uz revoluciju. Pobunjenici na sve moguće načine nastoje uplesti u to Sjedinjene Države. Vi ste poznata žena. Don Karlos bi pobegao s vama. Da vas se samo domogne, lako će vas onda odvući preko granice. Šta mislite, dokle bi se čuo protest i galama protiv toga? Od vojske na granici pa sve doNju Jorka, do Vašingtana! A to je baš ono što buntovnici žele postići: intervenciju Sjedinjenih Država, drugim rečima rat! Ah, uverena sam, da preterujete! poviče ona. Možda. ali, počinjem shvatati igru Don Karlosa. Pa, gospođice Hemond, ja neizreciva mi je pomisao, što biste podneli da vas Don Karlos odvuče preko granice. Poznajem te podmukle Meksikance. Bio sam među peonima robovima. Stjuarte, nećete valjda dopustiti da me Don Karlos odvuče zamoli Medlin puna čarobne plahosti. Videla je kako je zadrhtao, kako ga je nešto stegnulo. Kruta odlučnost ponovo mu se pojavi na licu. Neću. Zbog toga ga i progonim. Ali, ja sam vam zabranila da namerno započinjete borbu. Onda ću je započeti bez vaše dozvole odgovori on kratko i ponovo htede otići. Ona ga opet uhvati za ruku i zadrži je u svojoj. Ne reče zapovednički. On se oslobodi njene ruke i zakorači

napred. Molim vas, ne odlazite poviče ona preklinjući. Ali, on se ne osvrne. Stjuarte! Ona potrči napred, preteče ga i naslonivši se leđima na vrata, okrene se prema njemu. On ispruži svoju dugu ruku, kao da će je maknuti. Ali, ruka mu klone. lica, na kojem se odražavala duševna borba, stajao je pred njom. Za vaše je dobro reče on opravdavajući se. Ako je za moje dobro, učinite mi na volju. Ti će gerilci nekoga napasti. Zapaliće kuću. Odvući će vas. Učiniće nešto strašno ako ih ne zaustavimo. Dajte da sve to rizikujemo ustrajala je ona. Ali, strahovit je to rizik, ne smemo ga dopustiti uzvikne on odlučno. Ja to najbolje znam. Svenson je uz mene. Pustite me da iziđem, gospođice Hemond. Dozvaću momke i navaliti na tu bandu. Ne. Nebesa uzvikne Stjuart. Zašto me ne puštate? To je nešto što se mora učiniti. Žao mi je uznemiravati vas i vaše prijatelje. Zašto da ne dokrajčimo te neprilike s Don Karlosom? Zar se bojite da će ta gužva pokvariti posetu vaših prijatelja? Ne zbog toga. Ne . . . ovaj put ne. Onda strah da malo ne pripucamo na te Grizere?Ne. Plaši vas pomisao da bi malo grizerske krvi moglo zamrljati prostorije vašeg doma?Ne. Dakle, zašto me onda sprečavate da učinim ono što znam da je potrebno? Stjuarte, ja . . . ja . . . zapinjala je u sve većoj uzbuđenosti. Prestrašena sam, zbunjena. Sve je to pre . . . previše za mene. Nisam kukavica. Ako dođe do borbe, videćete da nisam kukavica. Ali, vi ste tako neoprezni ovo je predvorje tako tamno, gerilci bi pucali iza vrata. Vi ste tako nagli, tako hrabri, vi biste srnuli ravno u propast. Zar je to potrebno? Ja mislim, ne znam zapravo zašto se tako osećam! Šta to kanite učiniti? Mislim da je zato što se bojim da . . . da biste vi mogli biti ranjeni. Vi se bojite da bih ja . . . ja mogao biti ranjen? ponovio je on zapanjen, dok mu je tvrdo bledo lice polako dobijalo boju, toplinu, žar. Da. Ta jedina reč

sa svim onim što je značila i sa svim onim što nije značila, umirila ga je kao kakva čarolija, ublažila njegovu napetost, zadivila ga, učinila plahim poput dečaka koji se grči pod bujicom osećaja. Medlin se već ponadala da ga je obuzdala i nametnula mu svoju volju. Tada joj iznenada jedna od njegovih oštrih i naglih kretnji da na znanje da se prevarila. Odlučno je makne u stranu da bi mogao proći, a ona, videći da se on neće sustezati da je sasvim makne s puta, sama ode od vrata. Na pragu se okrenuo. Lice mu je još uvek bilo uzbuđeno i preteći blesak njegovih očiju nagovestio je povratak one stare kaubojske krutosti. Odlazim proterati Don Karlosa i njegove razbojnike rekao je tada. Mislim da neće biti borbe i to bih vam skoro mogao obećati, ali ako je ipak bude, on će zauvek nestati s lica zemlje. PUT U BRDA

Kad je Stjuart izašao na jedna vrata, Florens je pokucala na druga. Medlin, koja je bila potpuno izbačena iz svoje uobičajene mirnoće, neobično joj se razveselila. Sama njena blizina pomogla joj je da opet stekne ravnotežu. Osetila je ispitivačke poglede Florens, a onda njeno blago umirujuće držanje. Florens je sigurno izgarala od želje da sazna više o razbojnicima, koji su se skrivali u kući, o planovima kauboja i o uzroku Medlinina očito prigušenog uzbuđenja, pa ipak nije ispitivala, nego je povela razgovor o vrlo važnom pitanju odeće prikladne za logorovanje. Čitav su sat raspravljale o tome, a onda su izabrale ono najpotrebnije i spremile to u Medlinine naročite sportske torbe od čupave vunene tkanine. Kad su s tim bile gotove, odluče prileći potpuno odevene u svoja jahaća odela i odspavati ili se barem odmoriti ono malo vremena što im je još ostalo do polaska. Medlin ugasi svetlo i provirivši kroz prozor, primeti tamne likove kako stražare u tami. Kad je legla, čula je lagane korake po stazi. Taj je dokaz vernosti smirio i ohrabrio, ali s druge strane, u potrebi tih mera opreza bilo je nešto zlokobno, nešto što je nakon Stjuartova gorljivog zahteva progonilo kao neizbežna mora. Nije nameravala spavati, ali je ipak zaspala. Kad je Florens probudila, učini joj se da je prošao tek koji trenutak. Izašle su zajedno iz kuće. Bilo je još tamno, pre osvita. Vani razabere osedlane konje, a uz njih kauboje. Odlazili su u žurbi i tajnovitosti. Helen se na prstima izvukla iz kuće s ostalim gostima, šapćući je rekla da je sve to podseća na beg. Bila je oduševljena, a ostali dobro raspoloženi. A Medlini se to zaista učini kao pravi beg. U mraku nije mogla dokučiti koliko im je kauboja dodeljeno za pratnju, čula je tihi žamor glasova, žvakanje zvala i udaranje kopita, primeti Stjuarta, dovodio je Princezu. Onda se čulo tapkanje mekanih šapa i cviljenje pasa. Hladne gubice

doticale su joj ruke, ona razabere duge, sive mišićave likove svojih ruskih vučjaka. Stjuart je dopustio da je prate, očito mu je bilo do toga da joj putovanje bude što ugodnije, jer ona je volela tumarati na konju, u pratnji svojih pasa. Stjuart povede Princezu u tamu pokraj reda konjanika. Mislim da smo spremni rekao je on. Prebrojiću sad sve. Vratio se na čelo reda, pritom je čula kako ponavlja: Sad neka se svako drži konja prethodnika, i do zore niko ni reči. Po frktanju nozdrva i udaranju kopita velikog dorata znala je da je i on uzjahao. U redu, polazi dovikne on. Medlin trgne uzdama, bio je to znak riđanu da krene. Čula se škripa i mrvljenje šljunka, vrcale su iskre iz kamenja, veselo rzanje i brektanje i odmeren kratki topot potkovanih kopita po tvrdome tlu. U sivoj je tami jedva razaznavala obrise Stjuarta i njegova vranca ispred sebe, iako je razmak među njima bio vrlo malen. Pokatkad bi koji od njenih velikih vučjaka skočio prema njoj i umiljavajući se zacvilio. Gusti pojas tame polegao je po tlu prelazeći u višim slojevima u maglu kroz koju se naziralo tek nekoliko bledih zvezda. Zaista, bio je to neobičan odlazak s ranča, i Medlin, koja se uvek srcem i dušom bacala u svaki doživljaj za koji se moglo očekivati da će biti ugodan, s velikim je ushitom zapažala sve oko sebe: i topot konja, i dodir svežeg, vlažnog vazduha i nejasnu Stjuartovu tamnu pojavu., Neobičan oprez, rani sat pre zore, prisilna ćutnja, sve je tom času davalo onaj čar, koji je upravo bio potreban da ga učini uzbudljivim. Ali, Princeza zađe u jarak, pun peska i izbočina, i prekine njeno romantično maštanje prisilivši je na veći oprez. Ni na glatkoj stazi nije bilo lako u tami ostati u blizini Stjuartovog konja, a sad je na to trebala usmeriti svu svoju pažnja. Dosadno joj je bilo ono kasanje po peskovitu tlu. Napokon se riđan izvukao iz vododerine i njegova

kopita ponovo zatutnje po kamenu. Počeo se uspinjati. Sad se Stjuartov lik jasnije ocrtavao. Medlin se sagne pokušavajući razabrati stazu, ali joj to ne pođe za rukom. Zanimalo je kako to Stjuart uspeva? Svakako su mu oči jednako prodorne, kao što mu je ponekad i pogled. Konje iza sebe jedino je čula, nijednoga nije mogla videti. Tokom neprekidnog uspinjanja tama je sve više uzmicala pred bojom opala, menjala se i bledela i gubila od svoje mrkline. Čudni oblici juke i ocotilo grmlja postali su jasniji. Počelo je svitati. Medlin pogleda prema istoku, nebo se još nigde nije zasjajilo. Odjednom se neobično začudi što je Stjuarta i njegova dorata jasno videla pred sobom. Ugledala je karakteristično stenje, kaktus i šiprag, koji su pokrivali obronke brda. Staza je bila stara i retko upotrebljavana, vijugala je, krivudala i zakretala. Iza sebe primeti kratki zdepasti lik Montija Prajsa, zguren u sedlu. Lice mu je bilo skriveno sombrerom. Za njim je jahala Doroti Kumbs, a iza nje je izranjala visoka pojava Nika Stajla. Medlin i njeni prijatelji jahali su u pratnji kauboja. Tada se razli jasno danje svetlo. Videlo se da put vodi obronzima gora. Zavijao je u plitke klance pune kamenja i iščupanoga grmlja koje je bujica nanela. Kod svakog je zavoja očekivala da će naići na vodu i povorku tovarnih konja. Ali, vreme je prolazilo i milje uspona, ali nigde ni vode ni konja. Očekivanje se pretvorilo u želju bila je gladna. Malo zatim Stjuartov konj zađe u plitku baru, voda prsne oko njega. Pojavila su se vlažna mesta u pesku, a zatim i veće količine vode u kamenitim udubinama. Stjuart je nastavljao put. Na Medlininom satu bilo je osam kad su, zakrenuvši u široku dolinu, naišli na grupu konja koji su pasli oskudnu travu, i na gomilu svežnjeva pokrivenih grubim platnom, te vatru, oko koje su se motali zaposleni kauboj i dve Meksikanke. Medlin zaustavi

konja i upravi pogled na svoje prijatelje, koji su dolazili jedan za drugim. Bili su dobro raspoloženi i govorili su u jedan glas: Doručak i žurba viknu Stjuart bez ikakvih ceremonija. Nije me potrebno upozoravati da požurim reče Helen. Postala sam upravo proždrljiva, ovaj vazduh izgladni čoveka. Po tome, pomisli Medlin, Helen se nipošto ne razlikuje od drugih. Naredba da se požure, nije nikome smetala kod jela jutarnjeg piknika. Dok su doručkovali, razgovarali i smejali se, kauboj su tovarili prtljag na tovarne konje i usput igrali svoju omiljenu igru Dajmond hitč bacanje užeta svezanog u čvor. To se Kestltonu silno svidelo, digao se i sa šoljom kafe u ruci obilazio od jednog do drugog. Čuo sam već za tu igru obrati se jednom od kauboja. Jako zgodna zabavica. Čim je tovarna povorka bila spremna, Stjuart naredi da pođu napred i krče put. Gusto grmlje i kaktusi, razasuti među stenjem, pokrivali su brežuljke. Staza je, činilo se, vodila dalje samo uzbrdo. O udobnosti puta nije više moglo biti govora, to je zasad bilo isključeno, trebalo je tek učiniti, da put uopšte bude moguć. Florensje nosila pantalone od grube rebraste tkaninine i visoke čizme, prednost te muške odeće došla je vrlo brzo do izražaja. Jahaći kostimi drugih dama znatno su bili oštećeni od bodljika. Medlin je svu pažnja morala usmeriti na to da zaštiti noge svog konja i pronađe najprohodniji teren, ponekad je morala skrenuti sa staze, da bi izbegla bodljikave grančice, vreme je upravo neprimetno prolazilo. Povorka tovarnih konja mučno se probijala, dok su se jahači, uspinjući se sve više, od njih odvajali. Oko podneva izašli su iz područja brežuljaka i našli se pred pravim brdskim usponom. Sunce je nemilosrdno pržilo. Tek tu i tamo osetio bi se povetarac. Gusti slojevi prašine uzdizali su se i lebdeli u vazduhu. Vidik beše zamagljen, a i ono malo krajolika, što se pružao

oku, bilo je pusto i sumorno, gola monotonija kosih padina obrubljenih krševitim kanjonima. Stjuart pričeka Medlin i kad je dojahala do njega, reče: Biće oluje. To će biti pravo olakšanje. Tako je vruće i zagušljivo odgovorila je Medlin. Da odredim kraći odmor? Ovde? Ne, nikako. Šta se vama čini najzgodnije? Ako nas uhvati oluja s grmljavinom, biće to novost za vaše prijatelje. Mislim da je pametnije nastaviti put. Nema ni pravog mesta za šator. Ako nas kiša ne bi izrešetala sa svih strana, odneo bi nas vetar s ove strmine. Trebaće nam dan puta, da nađemo povoljno mesto za logorovanje, a ni to ne mogu obećati. Slabo napredujemo. Ako bude kiše, pustite neka pada. Prtljag je dobro pokriven, a mi ćemo morati pokisnuti. Svakako odgovorila je Medlin i nasmešila se njegovim zaključcima. Ona je već upoznala oluju u ovom kraju, a njeni gosti tek će je iskušati. Ako bude kiše, pustite neka pada. Stjuart je nastavio jahati, Medlin ga je sledila. Mučno se uspinjala i klimala povorka tovarnih životinja, mali i žilavi konjići probijali su se mnogo lakše od velikih pastuva. Poput grba pustinjskih deva, njihali su se njihovi tovari s jedne strane na drugu. Kamenje se kotrljalo, vrućina se gibala u tamnim valovima, a prašina se dizala i ostajala u vazduhu. Nebo je bilo bledomodro poput užarenog čelika, osim na mestima gde su crni oblaci izvirivali iznad gorskih vrhova. Težak, zagušljiv vazduh otežavao je disanje. Dole, na podnožju padina, društvo se uspinjalo po dvoje i troje odajući sliku umora. Pola milje dalje puknuo je vidik na brežuljke na severu, zapadu i poneke na jugu. Ugledavši to neograničeno prostranstvo od sunca spržene zemlje, Medlin zaboravi na vrućinu, napore i neudobnost svojih gostiju. Videla je sivu dolinu, crna brda i široki, crveni ulaz u pustinju, videla je nejasne daleke vrhunce, modre poput neba, u

koje su se zabadali. Živo je požalila kad su joj ogolela, kvrgava kedrova stabla zaklonila vidik. Tada nastupi predah u uspinjanju. Put je sad vodio šumom bezbrojnih, zakržljalih, olujom išibanih stabala. I do ovih je visova pustinja pružala svoju dugu sablasnu ruku. Nebo su pokrili oblaci zaklanjajući sunce, a to je donelo ugodnu promenu. Tovarna se povorka odmarala. Stjuart i Medlin su zastali, čekajući ostali deo društva. On joj ukratko ispriča da je u noći Don Karlos sa svojim razbojnicima napustio ranč. U daljini zatutnji grmljavina, i slab dašak vetra zašušti oskudnom krošnjom kedara. vazduh je bivao sve teži, konji su dahtali. Biće đavolske oluje reče Stjuart. Prva je oluja gotovo uvek jaka, oseća se u vazduhu. Zaista, vazduh kao da je bio nabijen velikom snagom koja je samo čekala da bude oslobođena. Jedan za drugim parovi su se pojavljivali u kedrovoj šumi, ženski se deo društva vrlo rečito zauzeo za odmor. Ali, na to se nije moglo pomišljati pre noći, a i tada je ovisilo o tome hoće li se stići do litica. Povorka s prtljagom ponovo se pokrene i Stjuart pođe za njom. Središte oluje polako se skupljalo oko crnih vrhova. Potmulu tutnjavu i rik grmljavine čulo se sve češće. Smrkavalo se pod pritiskom nagomilanih pretećih oblaka, vazduh je postajao sve teži, osvežujući je vetrić zatitrao još nekoliko puta i smirio se. Sat kasnije družba se visoko popela zaobišavši bok velikog golog grebena, koji je dugo zaklanjao litice. Poslednji tovarni konjić umorno se odvukao preko gomilta i nestao s vidika. Medlin pogleda niz strminu i primeti prizor koji je razgalio: njeni su se gosti u svojim sedlima mučno premeštali s jedne strane na drugu. Daleko dole sterali se brežuljci i ravna linija kedrova. Dalje na zapadu nebo je još uvek bilo vedro, obasjano zrakama sunca, koje su prodirale ispod nadirućih oblaka. Stjuart stigne do vrha grebena

i mada je bio tek nekoliko jardi iznad Medlin, upozori je rukom na ono što se pred njim prostiralo. Bio je to dojmljiva gesta i Medlin, koja se još nikada nije ovako visoko uspela, bila je puna očekivanja. Princeza prevali poslednji mali razmak, i dašćući zastane pokraj Stjuartovog vranca. Medlin se učini da vidi nov, drugačiji svet. Greben beše vrhunac planine koja se strmo rušila u crnu, krševitu, mestimice šikarom obraslu provaliju, ispresecanu mnogim kanjonima. S istočne strane provalije dizale se okrugle, gole glavice planina. S desne su strane vodile prema gore divovske stepenice, nastale od nevremenom išibanih strmih stena i blokova klizavog kamenja, sve do goletnih litica uokvirenih jelama i omorikama, koje su se crne i preteće dizale u olujno nebo. Mase tmastih oblaka gomilale se na vrhuncima ovijajući ih svojom tamom. Blesnula je rašljata munja, i poput praska lavine sledio je udarac groma. Taj vrletni svet raskidanih hridina ispod nakupljenih oblaka doimao se sablasno i izazivao je strahopoštovanje. U svemu tome bilo je lepote, uzvišene i veličanstvene. Divlja je pustinja doprla ovamo da se susretne s magnetskim visovima, gde se žega i vetar, mrazovi, munje i bujice sastaju u večnim borbama. A pre njihova naleta, taj silni svet visoko izbačenog krševitog kamenja mrvio se, raspadao, bližio svojoj propasti. Medlin pogleda Stjuarta. Bio je zaboravio na njenu prisutnost. Nepomično poput kipa sedeo je na svom konju. Tamna lica i očiju, zamišljen poput Indijanca, gledao je i gledao. Videti ga ovakvog, i dokučiti čudnu srodnost njegove iskonske duše s ovim divljim okolišem koji ga je oblikovao, bila je dragocena pomoć neobičnom nastojanju Medlin Hemond da shvati njegovu narav. Topot kopita iza nje trgne je iz tog čara. Monti je stigao do vrha. Džin, čega će sve biti za jednu minutu, ni sam

nečastivi ne bi mogao znati primeti Monti. Tada se Doroti popne do njega, da pogleda. Ah, zar nije upravo savršeno lepo! uzvikne. Samo kad ne bi bilo oluje. Svi ćemo pokisnuti. Ponovo je Stjuart započeo uspon držeći se blaže strmine, koja se uzdizala na jugu prema šiljatim vrhovima pećina što su sada izranjale. Brzo je sišao s glatkog tla, i Medlin nekoliko jardi iza njega, uznemireno pogleda unazad na svoje prijatelje. Ovde je tek počinjao pravi uspon, prava muka, a planinska je oluja trebala svaki čas provaliti u svom svojem besu. Strmina, kojom se uspinjao Stjuart, bila je divan spomenik uništenim liticama. Bio je to južni pristanak, polusušan i pokriven jukom i manzanila grmljem. Svaka stopa staze, činilo se da klizi pod kopitima konja. Ako je i bilo čvrstog tla, nije se po njemu moglo jahati zbog bodljikavog korova i mnoštva razasutog krša. Uz rubove bile su jaruge. Nebo se zacrnelo. Oblaci, koji su se u početku polagano skupljali, odjednom su postali pokretni: gomilali se, valjali i rastezali, zakljanjajući litice. Vazduh je bio gust i zasićen sumporom, oštro sevanje munja započelo je svoju igru. Uz muklu grmljavinu čuo se iz daljine i fijuk vetra. Stjuart je čekao Medlin pod zaklonom stene, gde su kauboj zaustavili tovarne konje. Medlinin se konj bojao munja. Ona ga je tapšala i umirivala tepanjem. Umorni tovarni konjići jedva su klimali dalje. Meksikanke su pokrile glave ogrtačima. Stjuart skine s Medlinina sedla nepromočiv kaput, pomogne joj da ga navuče, a tada i on navuče svoj. Drugi su kauboj sledili njegov primer. Za neko vreme ugledala je Medlin Montija i Doroti, kako zaobilaze klisuru, pa se ponadala da će se i ostali uskoro pojaviti. Modrobela čvorasta munja izletela je iz oblaka, a odmah zatim začuo se prasak groma, koji kao da je potresao zemljinu koru. Tada je protutnjalo iz oblaka u oblak, a jeka se odbijala

od visova, sad manjom sad jačom snagom, da bi na kraju sve zamrlo u tišini. Medlin oseti elektricitet u grivi svoga konja, od toga se i ona sva naelektrizirala. Tmasti su oblaci proždirali sve više vrhunce na istoku. Oluja je počela sa sve jačim urlanjem vetra, koje je poput stenjanja ranjene zveri uzbuđivalo Medlin Hemond. Kako je divno biti u prirodi, slobodan i zdrav, i u seni planina i oblaka osećati snagu vetra, kiše i oluje! Ponovni blesak osvetli krševiti bok planine i vetrom terane oblake. U njegovom sjaju Medlin ugleda Stjuartovo lice. Bojite li se? upita ga. Da odgovori on iskreno. Grom propara nebo, i dok se tutnjava pomalo smirivala, Medlin je razmišljala o Stjuartovom odgovoru. Izraz njegova lica potaknuo je da mu postavi pitanje, koje je sama smatrala smešnim. Njegov je odgovor zapanjio. Ona je sama volela oluju. Čega se boji on koji nije znao za strah. Kako neobično! Zar niste već doživeli tolike oluje? Jedva zametljiv smešak zaigra na njegovu tamnom licu. Stotine njih. Danju, uz stoku, koja bi se u panici razbežala. Noću, sam u planini, dok bi praskalo drveće i rušile se hridine, pa i u bujicama pustinje. Dakle, vi se ne bojite samo munja? upita ona. Ne. Čitave oluje. Medlin oseti da će odsad s manje oduševljenja pratiti sudar prirodnih elemenata. Kako malo zna ona o tome! Ako se taj čovek železnih živaca boji oluje, onda zaista mora postojati razlog za to. I dok se pod nogama konja tresla zemlja, a crnim se nebom ukrštavale blešteće munje, i dok su uz prasak gromova nad njom hujali čudni mukli zvukovi, ona spozna kako su joj slabo poznate velike snage prirode. U toj podvojenosti karaktera čega je bila potpuno svesna postala je ponizna, pokorna, puna poštovanja i straha, čak i u onom času kad se divila veličajnosti mrkih, oblacima natkrivenih litica i kanjona, neizmernoj borbi zvukova, i čudesnom bleštavom ognju koji je

poput koplja parao nebo. U sve gušćem mraku i zaglušnoj buci spustila se strahovita kiša prolom oblaka. Voda se slevala potocima. Dugo je Medlin sedela na svom konju, poniknate glave pod pljuskom. Kad je ova malo oslabela, začula je Stjuartov povik za pokret, okrenula se i videla da je pomalo krenuo. Pogleda Doroti, a onda brzo skrene na drugu stranu. Doroti, koja nije htela poneti šešir za slučaj nevremena, niti koji od onih nezgrapnih žutih nepromočivih ogrtača, pružala je sliku bede. Medlin se nije usudila pogledati druge devojke. Dovoljno je bilo čuti njihove jadikovke. Zato upravi konja za Stjuartom. Kiša je padala neprekidno. ali, bes oluje ipak je prohujao i grmljavina se stišavala. Vazduh se divno pročistio i postao svež. Medlin, sva mokra, osećala je neugodnu hladnoću. Stjuart se uspinjao brže nego pre, a Monti joj je bio za petama požurujući je bez prestanka. Izgubljeno je mnogo vremena, a odredište za logorovanje bilo je još vrlo daleko. Psi su se pokunjeno vukli, i počeli su zaostajati. Oštar kras na stazama nemilosrdno im je izranio šape. I Medlin je osetila umor, sve je manje opažala svet oko sebe. Uspon je bivao sve teži i mučniji prava tegoba za izmučene konje. Kiša je sipila i postajala sve hladnija, a pokatkad bi je jači udarac vetra silovito ošinuo po licu. Medlinin se konj uspinjao sve više, pa bi joj grmlje i oštri bridovi kamenja zapinjali o mokru odeću i parali je. Spuštao se sivi suton približavala se noć. Princeza dašćući zaskoči napred, mokro sedlo zaškripi, i jednolično koračanje uveri Medlin da se nalazi na ravnom tlu. Pogledala je uokolo, pred njenim se očima ukazu šiljate litice, nalik na velike orgulje, tamne na podnožju, a svetlije prema vrhu. Kiša je prestala, mokre grane jela i smreka činile su se kao ruke koje se pružaju za njom. Kroz otvor među liticama Medlin

pogledom uhvati delić neba na zapadu. Crvene zrake probijale su se kroz sumorne, mrke, iskidane oblake. Sunce je zapalo. Stjuartov je konj sada kasao polagano, Medlin se prepustila volji svoga konja. Sene se produbile, litice su postale mračne i sablasne. Prohladan je vetrić šuštao tamnim drvećem. Kojoti njušeći pse, brzo su se udaljavali lajući i zavijajući iz tame, ali umorni se psi nisu na njih osvrtali. Noć je već gušće počela obavijati okoliš. Umesto jela pojavile se borove šume. Iznenada se tanki mlaz svetla probio kroz tamu, zatitrao je i zasjajio poput osamljene zvezde. Izgubio bi se, pa opet pokazao. Postajao je veći. Crna debla stabala zaklanjala su ga. Bio je to sjaj vatre. Začula se pesma kauboja i divlji zbor kojotskog čopora. Kapljice kiše na granama drveća blesnule bi u odsjaju vatre. Stjuartova visoka pojava, s izvrnutim obodom sombrera, ocrtala bi se ponegde u većem krugu svetla. Ona bi tada videla kako se svaki čas okreće i gleda iza sebe, hteo se verovatno uveriti nalazi li se ona odmah iza njega. Pomisao na vatru i toplinu, hranu i odmor oživela je njeno oduševljenje. Kakvog li uspona! U tom mučnom jahanju, samotnoj stazi i skrivenim liticama naziralo se obećanje, ne samo pustolovnih doživljaja za kojima su težili njeni prijatelji, nego i neke nepoznate sreće i ohrabrenja za nju samu. VI LITICE Medlin je zaista bila srećna kad je sišla s konja i ugledala vatru što je veselo pucketala i plamtela, i lonce iz kojih se pušilo. Osim na ramenima, koja su joj bila zaštićena nepromočivom pelerinom, bila je mokra do kože. Meksikanske su se devojke brzo pojavile i htele su joj pomoći da se presvuče u obližnjem šatoru, ali je ona više volela ugrejati obamrle ruke i noge i gledati dolazak svojih gostiju. Doroti se samo skljokala sa sedla u naručje nekoliko pripravnih kauboja. Jedva je hodala. Njen izgled nije bio ni sena

njene obično elegantne pojave. Lice joj je skrivao bezobličan šešir. Ispod poklopljenog oboda čulo se plačno stenjanje: Aa, ah, kakav užasan put! S gospodom Bik bilo je još gore, morali su je skinuti s konja: Ja sam uzeta gotova. Bobbi, dopremi bolesnički stolac na kotače. Bobbi je bio revan i uslužan, ali bolesničkog stolca nije bilo. Florens je gipko skočila iz sedla, i da nije bilo njene bujne, sasvim mokre kose, bila bi lep kauboj. Edit Vaine je fizički napor jahanja bolje podnela od Doroti, ali kako je njen konj bio prilično malen, nemilosrdno su je izboli kaktusi i grmlje. Kostim je na njoj visio u prnjama. Helen je sačuvala još ostatke elegancije, ponosa i nešto malo snage. Ali, hramala je, lice joj je bilo bledo, a oči velike. Princezo! viknula je. Što si naumila s nama? Ubiti nas ovde, ili nas naterati da se što pre pokupimo kući? Međutim, od svih njih najviše je stradala Ambrozova supruga Kristina, mala Francuskinja, koja nije navikla na konje. Ambroz je morao odneti u šator. Florens konačno nagovori Medlin da se odmakne od vatre, i kad su ušle u šator zajedno s ostalima, našle su Doroti kukajući, jer se njene mokre čizme nisu dale skinuti s nogu, gospođa Bik je plakala i pokušavala objasniti jednoj od meksičkih devojaka da joj otkopča mokru odeću, među ženama je vladao pakleni kaos. Toplu odeću, vruće piće i jelo, i tople pokrivače orila se Stjuartova oštra zapoved. Uz pomoć Florens i meksičkih devojaka nije dugo potrajalo, pa su se Medlin i ženski deo društva opet udobno osećali. Preostali su umor i bolovi, koje su samo počinak i spavanje mogli ukloniti. Međutim, ni te nedaće, ni neobičan smeštaj poput sardina u kutiji, nisu Medlininim gostima smetali da se zadovoljno mumlajući ispruže i da jedan za drugim padnu u dubok san. Medlin i Florens još su neko vreme šaptale i

smejale se, a onda je nestalo drhtava svetla po zidovima šatora i oči su se zaklopile. Ničega više nije bilo: ni tame, ni logorskog života s prigušenim glasovima ljudi, ni udaraca konjskih kopita, ni serenade kojota, pa ni osećaja topline i slatkog odmora sve je iščeznulo nekud u neznane daljine. Kad se Medlin probudila, senke grančica plesale su po suncem obasjanom šatorskom platnu. Odnekud su dopirali udarci sekire drugih zvukova nije bilo. Polagano pravilno disanje govorilo je o duboku snu njenih šatorskih prijatelja. Odmah je primetila da Florens nije među njima. Medlin se dignula i provirila kroz rupice. Neobično lep prizor ukazao se njenim iznenađenim i ushićenim očima. Pred njom se prostirala zaravan obrasla visokom zelenom travom i šarenim cvećem, okićena grupama vitkih, gracioznih jela, borova i omorika, koje su dosizale do veličajnih krševitih litica obasjanih zlatnoružičastim sjajem jutarnjeg sunca. U želji da što pre iziđe iz šatora, da bi mogla uživati u nesmetanom vidiku, ona potraži svoje stvari i nađe ih u jednom uglu, brzo se i tiho obuče. Njeni ljubimci psi Rus i Tatar spavali su privezani pred šatorom. Ona ih probudi i odveže, pomislivši da ih je verovatno Stjuart ostavio u njenoj blizini. Nešto podalje stajao je kaubojski krevet zamotan u nepromočivo platno. Svež vazduh, ispunjen mirisom jela i omorika i nekim neobičnim opojnim miomirisom, potakne je da se zaustavi, da ga duboko i pravilno udiše. Bilo joj je kao da pije čarobni napitak, krv joj brže prostruji žilama. Okrene se i pogleda u suprotnom smeru iza šatora. Tamo su bili ostaci sinoćnje logorske vatre, a nešto podalje gajić divnih borova, odakle su odzvanjali udarci sekire. Njen je pogled dalje kružio po prekrasnom parku, okruženom visokim liticama, a uz to je obilovao i niskim stenama, od kojih su se mnoge

dizale iz tamnozelenih krošnji stabala. Jutarnje je sunce sa svog istočnog polazišta prodiralo ružičastozlaćanim zrakama među vrletne hridine i zlatilo vrške borova. Medlin je, u pratnji svojih pasa, šetala najbližom šumicom. Tlo je bilo mekano i posuto smeđim borovim iglicama. Zapazi tada da joj gomila stabala zaklanja vidik na najčudniji deo tog prirodnog parka. Kauboj su izabrali za logorovanje položaj, gde će biti i jutarnjeg sunca i popodnevne hladovine. Nekoliko je šatora već bilo podignuto. Od grana omorike sagradili su ogradu. Zaposleni kauboj bili su oko logorskih vatri, gomile zamotaka i svežnjeva ležale su uokolo, pokrivene nepromočivim platnom, kreveti su smotani ležali pod drvećem. Taj prostor bila je zapravo valovita livada, s pokojim samotnim drvetom, ili većim i manjim šumarcima koji su jedan do drugoga rasli u krug. Na livadu su se nastavljali niski travnati brežuljci, a na njih, kameniti šiljci visoki i do pet stotina stopa. Zatim, uzdizale su se vrletne litice. Ispod jedne mahovinom obrasle stene, velike, zelene i hladne, žuborio je bistar izvor, a oko njega raslo je šareno cveće. Širom livade konji su do kolena zapali u travu, koja se lelujala od jutarnjeg povetarca. Florens je ugledala Medlin pod drvećem i dotrčala joj u susret. Izgledala je kao devojčica, puna života, zdravlja i radosti. Nosila je flanelsku bluzu, suknju od grube tkanine i mokasine. Kosa joj je bila stegnuta vrpcom kao u Indijanke. Kestlton je, čini se, otišao s puškom već pre nekoliko sati reče Florens. Džin ga je upravo pošao potražiti. Ostala gospođa još spavaju. Sigurna sam da će odlično spavati ovde gore na ovom vazduhu. Onda je sasvim poslovno počela ispitivati Medlin o detaljnom uređivanju logora, jer ni Stjuart ni ona ne bi to mogli provesti bez njenih uputa. Pre nego što se iko od Medlininih pospanih gostiju probudio,

logor je bio potpuno uređen. Medlin i Florens imale su svoj šator ispod jednog bora, ali nisu nameravale u njemu spavati, osim za nevremena. Prostrle su jedreno platno i složile na njemu krevete želeći spavati pod svetlom zvezda. Onda su u pratnji pasa pošle u istraživanje. Park začudo nije bio mali. Bio je kilometar i po dugačak, uklešten među liticama. Protezao se i dalje nego što im se dalo hodati i nastavljao se nizom parkova. Bile su to male udoline među sivim nazupčanim brdima. Sto je dan dalje odmicao, čar tog mesta sve je više opčinjavao Medlin. I u podne, kad bi sunce pripeklo, tamo nije bilo vrućine, vladala je ugodna toplina, kakvu je Medlin volela u proleće. Mirisom ispunjen vazduh izvanredno je delovao na nju. Udisala ga je požudno i činilo joj se da postaje lagana, da joj se telo oslobađa težine i da bi mogla poput daška lebdeti vazduhom. Odjednom je zahvatila neugodna tromost. Zapala je u dremljivo stanje i ležeći pod borom, glave naslonjene o Florens, zaspe. Kad je opet otvorila oči, sene litica sasvim su se izdužile, a među njima strujalo je crveno, zlatno svetlo. Bilo je to slabo vodeno sunce, koje je gubilo snagu i žar. Popodne bilo je dosta podmaklo. Medlin se uspravi. Florens je dremljivo čitala. dve meksičke devojke bile su zaposlene oko šatora pod kojim je bilo uređeno kameno ognjište. Nikog drugog nije bilo u blizini. Na Medlinina zapitkivanja Florens je obavestila da u logoru nije bilo neugodnih događaja. Kestlton se vratio i kao i ostali muškarci, spavao je snom pravednika. Zamalo im zbor veselih povika svrati pažnja. Medlin se okrenula i ugledala je Helen kako hrama zajedno s Doroti, i gospođu Bik i Edit, koje su se pridržavale. Sve su bile odmorene i oduševljene mestom, ali su hramale i osećale glad poput medveda probuđenih iz zimskog sna. Medlin ih povede oko logorišta, kroz one mnoge

hodnike između drveća, do mahovinom obraslih i iglicama posutih skrovišta pod liticama. Zatim su večerali, sedeći na zemlji po običaju Indijanaca. Nije vladalo naročito veselo raspoloženje, svako je bio i suviše zauzet vlastitim apetitom. Posle ih je Stjuart vodio kroz uski tesnac parka, između visokih, oštrih klisura do travom obraslog podbrđa okrenutog prema dalekoj i otvorenoj zapadnoj strani, prema velikom, izbrazdanom, prugama ispresecanom prostranstvu crveno obojene zemlje, koja se spuštala, kako se činilo, do zlatnog zalaska sunca na kraju sveta. Kestlton primeti da je to lep vidik. Doroti je izrazila svoje uobičajeno mlako oduševljenje, Helen je bila puna vatrenog divljenja i čuđenja, gospođa Bik, pre nego što se sama ohrabrila na bilo kakvu izjavu, obratila se Bobbvu da vidi, kakav je utisak sve to ostavljalo na njega, a tada je neprestano ponavljala njegove pohvale. Edit Vaine, je kao i Medlin i Florens, ćutala. Bojd je pokazivao uljudno zanimanje, on je bio od onih ljudi koji su se u svojem mišljenju povodili za mišljenjem drugih. Medlin je gledala postupno preobražavanje zapada kroz maglicu pustinjske prašine, koja je polako potamnjivala planine, oblake i sunce. Gledala je sve dok je nisu zabolele oči, a da je jedva i znala što gleda. Kad je skrenula pogled, da ga upravi na visoku Stjuartovu pojavu koja se nepomično isprečila na rubu rta, duh joj je ponovo oživeo. Kao i obično on je stajao odvojen od ostalih i sad se činio dalek i odsutan. Izgledao je mrk i snažan, u skladu s tim divljim predgorem. Čudno i neugodno se iznenadila kad je videla da i Helen i Doroti gledaju Stjuarta s neobičnim zanimanjem. Edit je takođe bila svesna utiska što ga je pobuđivao kaubojev skladan lik. Kad se nasmešila i šapnula joj ugodno je gledati takva čoveka, Medlin se opet iznenadila, te su reči u

njoj odjeknule nekim tek naslućenim zadovoljstvom. Helen i Doroti su zavodile, jedna promišljeno i vešto, druga nesvesno i prirodno. Edit Vaine bi se povremeno Medlin pomisli da su takve prilike bile retke iskreno divila nekom muškarcu. Upravo u ovoj prilici Medlini bi bila pukla pred očima čitava istina o njenim osećajima prema Stjuartu, da u njoj nije onako duboko izraslo uverenje kako je Stjuart zanima ne kao muškarac, nego kao deo tog divljeg čudesnog Zapada što je zarobio. I zbog toga nije dalje ispitivala samu sebe, zašto je Helenina koketerija i Dorotino čeznutljivo zavođenje čine zlovoljnom, ili zašto su joj se svideli Editini uverljivi smešak i reči. Pošla je, međutim, tako daleko da je prezirno pomišljala, kako bi Helen i Doroti pozdravile i jedva dočekale flert s tim kaubojem, a onda se vratile kući i zaboravile na njega kao da nikad nije postojao. Razmišljala je takođe kako bi se on vladao prema njihovu približavanju. Očito, situacija je za njega bila nedolična, i kad bi nekim čudnim slučajem umaknuo Dorotinim lepim očima, nikad se ne bi mogao oteti caru Helenine nežne, privlačne i nadmoćne ličnosti. )A( Vratili su se u kamp po večernjoj hladovini i raspoloženo se skupili oko plamteće logorske vatre. Ali, ubrzo su Medlinini gosti podlegli upornoj i neodolivoj želji za spavanjem. Medlin i Florens pošle su spavati ispod borova. Rus im je ležao s jedne, a Tatar s druge strane. Svež, noćni povetarac lebdio je iznad njih, milujući im lica i mrseći kosu. Nije bio dovoljno jak, da zašušti granjem, ali je blago lelujao dugačkim vlatima trave. Kojoti su započeli tugaljivo tuliti. Rus je podignuo glavu i zarežao na njihovu bezobraznost. Medlin je gledala uvis i činilo joj se da pod tim divnim bledim zvezdama nikada neće moći usnuti. One su treperile kroz crno ocrtanu nežnu mrežu crnogoričnih iglica, i izgledale

tako velike i bliske. Zatim je svratila pogled na otvoreno nebo, koje je bleštalo u punom sjaju, i što je duže gledala, to su te velike zvezde bivale sve veće i sve sjajnije. Tada pomisli kako je zavolela sve one fizičke stvari, koje su stvarale spoznaju o lepoti, misteriju i snazi, a od svega najviše je zavolela te zvezde Zapada jer one će imati udela u njenu životu. One će uticati na njenu sudbinu. Za Medlinine prijatelje bilo je glavno obeležje logorskog života u sledećih nekoliko dana spavanje i odmor. Doroti Kumbs spavala bi po dvadeset četiri sata, a i onda bi je tako teško probudili da su se njeni prijatelji već zbog toga uznemirili. Helen bi običavala zaspati za vreme jela ili razgovora. Na muškarce je planinski vazduh još jače delovao nego na žene. Jedino se Kestlton nije hteo predavati toj čudnoj dremljivosti, dok je mogao lutati uokolo s puškom. Uskoro je te tromosti nestalo, i dani su bili puni života i akcije. gospođa Bik, Bobbi i Bojd, nisu se upuštali u naporne poduhvate. Edit Vaine takođe je više volela šetati travnatim obronkom. Helen i Doroti bile su jedine koje su želele istraživati litice i kanjone, i kad nisu mogle pridobiti ostale da ih prate, pošle bi same, zadajući tako svojim kaubojskim vodičima poneki dugotrajan uspon. Naravno, bilo je potpuno prirodno što su Medlin i njeni gosti bili stalno u društvu kauboja, pa su bili kao jedna velika porodica. Ne samo što su se njeni prijatelji divno prilagodili situaciji, nego su upravo uživali u njoj. Medlin je videla da se vladanje kauboja ne razlikuje mnogo od uobičajene želje da budu galantni, svečano obučeni i da učestvuju u svakoj šali i uzbudljivom događaju. Ako je postojala želja za izjednačavanjem, onda su to učinili njeni prijatelji, koji su se spustili do razine Zapadnjaka. Osim toga, ljudi iz svih klasa nastojali bi se prirodno ponašati u takvim prilikama i okolišu. Medlin je

situaciju smatrala i važnom i dvostruko značajnom za nju. Ako je već pre bila sklona proučavati značaj svojih kauboja, naročito Stjuarta, sada je uz delovanje kontrastnih pojava, koje su izazivali njeni gosti, osećala da je oni naizmence zabavljaju, nadmudruju, zapanjuju i žaloste, a onda joj opet nežno ugađaju. Monti, nakon što je svladao svoju plahost, postao je pravi izvor uživanja za Medlin i time za sve ostale. Odjednom je otkrio da kod dama ima mnogo uspeha. Ili ga je ta spoznaja uzdigla do junačkih visina, ili je on to želeo tako prikazati. Doroti je bila njegova propast, ali istini za volju Medlin je smatrala nedužnom. Doroti je Montiev izgled smatrala upravo strašnim, i da je bio i stostruki junak i spasio živote stotinjak male dečice, ne bi je bio zanio. On je nju svuda sledio, podsećajući je kako je rekla Medlini čas na malog psića, koga čovek obožava, a čas na strašnoga gorilu. Nils i Nik bili su Heleni za petama poput dežurnih vojnika i kad bi ona, tobože, među njih bacila rukavicu, svakako bi se sukobili ko će je prvi podignuti. Kestlton je u neku ruku bio najveća atrakcija logorske družine. Bio je čovečuljak tako smešna izgleda da su njegove sposobnosti bile u velikoj suprotnosti s onim što se od njega moglo očekivati, s obzirom na njegov izgled. On je jahao, pešačio, penjao se i pucao. voleo je pomagati u logorskim poslovima i kauboj ga od toga nisu mogli odvratiti. Imao je nesavladivu želju da radi ono što je za njega bilo novo. Kauboj su ga bezbroj puta nasamarili, ali on to nikada nije prozreo. Bio je ozbiljan, polagan u govoru i radu, i savršeno hladnokrvan. Ako se hladnokrvnost može smatrati dobrim raspoloženjem, onda je on to bio uvek. Ubrzo su ga kauboj počeli shvatati, a zatim su ga i zavoleli. A to je nešto i značilo. Medlini je često bilo žao što su kauboj tako malo marili za razgovor s Bovdom Harviem. Za

Kestltona su, međutim, gajili sasvim prijateljske osećaje. Oni to nisu ni znali, a njemu naravno ne bi nikad palo na pamet. To je prijateljstvo nastalo jedino iz činjenice što je Kestlton bio muževan na način kako kauboj shvataju muževnost. Kad je nakon bezbrojnih pokušaja uspeo baciti dijamantni čvor na jednog tovarnog konja, kauboj su ga počeli ceniti. Sad je Kestltonu trebalo da postigne samo još jedan uspeh, pa da pridobije njihova srca, i on je to neprekidno pokušavao zajahati divljeg konja. Jedan od kauboja imao je konja koga su zvali Đavo. Svakog dana tokom čitave nedelje, Đavo bi bacao Engleza po čitavom parku, razdirao mu odelo, udarao ga, a naposletku bi ga zbacio. Zabrinuti kauboj nastojali su ga odvratiti od daljih pokušaja. To je već značilo mnogo, jer videti engleskog lorda na divljem konju koji se propinje, prizor je zbog koga bi svaki čovek sa Zapada projahao i hiljadu milja, da ga uspe videti. Kad god bi Đavo zbacio Kestltona, kauboji bi se grčili od smeha. Ali, Kestlton nije poznavao reč neuspeh i dočekao je dan kad ga Đavo više nije mogao zbaciti. Jedinstveno je bilo pogledati kako su se kauboji poredali, da se rukuju s hladnim Englezom. Stjuart, koji je to gledao iz pozadine, prišao je bliže s toplim i iskrenim smeškom na svom čeličnom licu. Kad se Kestlton uputio prema svom šatoru, kauboj su uzbuđeno razgovarali, ali ovaj put bez dotadašnjeg izrugivanja. Bogami vikao je Monti Prajs koji je, čini se, bio najviše zapanjen i zanesen od svih. To je prvi Englez koga sam ikada video. Na prvi se pogled prevariš, ali meni je sada jasno zašto Engleska vlada svetom. Eto vam samo onog konja, njegova volja je skršena. Zajahao ga je mali engleski vojvodić, jedva veći od skakavca. Momci, ako vam svima još nije sinulo, dajte da vam Monti Prajs nešto kaže: Nema prigovora Kestltonu. I kladim se za milion

bikova prema jednom volovskom biču, da će začas gađati isto tako dobro kao Nils. Medlin je sa zadovoljstvom ustanovila da joj je Kestlton još draži otkako su se neke crte njegovog karaktera u drugovanju s kaubojima vrlo jasno iskazale. Takođe je i kauboje sad više cenila zbog nečega što je došlo do izražaja u kontaktu s ljudima s Istoka. To je naročito opažala kod Stjuarta. Nije imala pravo smatrajući da će on pasti žrtvom Dorotinih očiju i Helenine zamamnosti. Bio je ljubazan, spreman pomoći, oprezan, ali nije bio sentimentalan. Nije podlegao ni Dorotinom čaru, ni Heleninoj neodolivosti. A njihovi napori da ga upecaju, bili su tako očiti, da ih je gospođa Bik zadirkivala, Edit se značajno smešila, a Bobbi i Bojd pravili su zlobne primedbe. Sve je to povredilo Helenin ponos i Dorotinu taštinu. Pokušale su otvoreno navaliti na Stjuarta. Tako se dogodilo da je Medlin nesvesno dopustila da kauboj u njenim mislima zauzme mesto koje pre njega još niko nije imao. Kad joj je došlo do svesti zbog čega odoleva napastima drugih žena, ona otera od sebe tu zapanjujuću pomisao, koja je toliko zbunjivala. ali, budući da je bila samo ljudsko biće, nije mogla ne uživati u neuspehu dve kokete. Osim toga, zbog tih misli o Stjuartu i njene budne pažnje, ona otkrije još više o njemu. Sigurno je nesrećan. često je noću šetao šumicom. Katkad bi odlazio iz logora poslepodne, kad bi Nils, Nik i Monti bili tamo. Uvek bi gledao staze, kao da će ugledati kako neko njima dolazi. On jedini od kauboja nije učestvovao u šalama i razgovorima oko logorske vatre. Ostajao bi zamišljen i žalostan, gledajući uvek nekud u daljinu. Medlin je imala osećaj da on bdi nad njom, ili setivši se Don Karlosa, pomisli kako mu mnogo briga mora stvarati njena sigurnost, kao i svih članova njenog društva. Ali, ako ga zabrinjavaju mogući napadi lutajućih gerilaca, zašto se

onda udaljava od logora? Iznenada joj usred tih ispitivačkih misli projuri glavom sećanje na onu tamnooku Meksikanku, Bonitu, o kojoj nikada više ništa nije čula, nakon što je one noći odjahala na Stjuartovom velikom konju iz ElKajona. Podsećanje na nju izvabi nove misli. Možda se Stjuart s njom sastaje u brdima i ti njegovi samotni izleti služe za to da se nađe s Bonitom? Na tu pomisao Medlini navre vruća krv u obraze. Tada je zapanje vlastiti osećaji, zbog one misli, koja je odmah nakon toga sledila i koja je porekla onu ispred sebe, zapanji je i činjenica da joj je takvo što moglo pasti na pamet i naterati joj krv u obraze. Tada njen stari ja neprijatelj njenog novog ja koji je tako intenzivno pocrvenio, opet zavlada tim burnim mislima. ali, Medlin se uverila da je to novorođeno ja vrlo snažno i tvrdoglavo, koje se uvek iznova vraća i preuzima vlast u srcu. Videla je da se to ja bori za ono što joj inteligencija i razum prikazuju samo kao romantičnu predodžbu kauboja. Tada je zaključila da je Stjuart muškarac kakvim ga njen ženski skepticizam hoće prikazati, ne bi bio tako slep za koketno približavanje Helene i Doroti. Nekad je bio nije se želela prisećati onoga što je on nekad bio. Ali, on se izdigao iznad toga. Medlin Hemond to tvrdi. njom ovlada snažan nalet ponosa, i njena instinktivna ženska vera prišapne joj da on ne bi mogao biti toliko nepošten. Sama se prekorila što je i načas mogla tako nešto pomisliti. Jednog popodneva velik olujni oblak pružio se po nebu i obavio litice, te potamnio zapadno sunce i plaštem mraka zavio celi park. Medlin se uznemirila, jer je toga popodneva nekoliko članova društva, uključivši Helen i Doroti, odjahalo u pratnji kauboja i još se nisu vratili. Florens je uveravala, kad se i ne bi vratili pre oluje, ne bi bilo razloga za strah. Ipak je Medlin poslala po Stjuarta i zamolila ga neka pođe sam, ili neka

pošalje nekoga u potragu za njima. Ni pola sata nakon toga Medlin je začula dobro pozna: to udaranje kopita na stazi. Veliki je šator s nekoliko fenjera bio sjajno osvetljen. Edit i Florens bile su s njom. Vani je bilo tako tamno, da se prst pred nosom nije video. Vetar je hujao kroz drveće i debele kapi kiše počele su udarati po šatorskom platnu. Upravo tada se pred vratima zaustave konji, i začuje se živo komešanje i žagor, kakav obično nastane pri užurbanom silasku s konja i zavladala je zbrka. gospođa Bik bez daha ujuri u šator, sjajeći od zadovoljstva što su izbegli oluju. Tada uđe Helen a nešto posle i Doroti u dovoljnom razmaku da joj dolazak bude što upadljiviji. Čim je Medlin primetila Dorotin sjajan pogled, znala je da joj se nešto neobično dogodilo. ali, šta god bilo, to bi izbeglo komentaru da nije Heleni naročito upala u oči. Nebesa, Doti, kako ti katkada krasno izgledaš uzvikne Helen kad ti malo života uđe u lice i oči. Doroti odvrati svoje lice od drugih i, možda samo slučajno, pogleda se u ogledalo što je visilo na zidu šatora. Brzo podigne ruku i napipa veliki crveni otok na licu. Doroti je vrlo savesno negovala svoju glatku belu put, a sad je tu bio odvratan žig koji je nagrđivao njenu lepotu. Pogledajte ovo! viknula je zaprepašteno. Moj ten je uništen! Otkud ti ta mrlja? upita Helen, prišavši bliže. Neko me poljubio! uzvikne Doroti dramatično. Što? upita Helen vrlo znatiželjno, ostali su se nasmejali. Poljubio me obujmio i poljubio jedan od ovih besramnih kauboja! Vani je bilo mračno kao u rogu, ništa nisam videla, a zbog buke niti čula. Neko mi je pomogao sjahati. Noga mi se zakačila o uzengiju i pala sam ravno u nečiji zagrljaj. Onda je to učinio lopov jedan! Obuhvatio me i poljubio, na upravo grozan medveđi način. Nisam mogla ni prstom maknuti. Upravo kipim od besa! Kad se navala veselja stišala, Doroti upravi svoje velike,

širom otvorene oči u Florens: Da li ti kauboj zaista iskorištavaju priliku, kad je neka devojka bespomoćna u mraku? Naravno odvrati Florens i iskreno se nasmeši. Doti, šta si mogla očekivati? zapita Helen Zar nisi izgarala od želje da te neko poljubi?Ne! E, ali tako si se ponašala. Nikad te nisam videla besnu zbog poljubaca. Ne bi ne bi me toliko smetalo da mi ta životinja nije ovako naribala kožu na licu. Imao je zaliske oštre i krute kao ribež. A kad sam se trgnula, natrljao mi je njima lice. Nakon tih reči, koje su otkrile uzrok njena razbesnelog dostojanstva, njeni su se prijatelji gotovo valjali od smeha. Dot, slažem se s tobom, jedno je biti celivan, a drugo nagrđen brzo odgovori Helen. ko je bio taj divljak? Ne znam! plane Doroti. Da sam znala, ja bih . . . ja bih . . . Oči su joj izražavale groznu kaznu, koju nije mogla izreći. ali, sad reci, Dot, zar zaista nemaš pojma ko je to učinio? upita Helen. Nadam se . . . mislim, da je bio Stjuart odgovori Doroti. Ah! Dot, iz tvoje je nađe niknula tvoja pretpostavka. Moja draga, žalim, ali ti moram razbiti tu iluziju. Stjuart to nije bio, nije mogao biti taj zločinac ili junak. Kako znaš da nije bio? upita Doroti, pocrvenevši. Jer je bio sveže obrijan danas o podne, pre nego smo odjahali. Vrlo se dobro sećam kako je lepo i glatko bilo njegovo tamno lice. Ah, zar zaista? ali, kad tako dobro pamtiš lica, možda bi mi mogla reći koji od tih kauboja nije bio sveže obrijan? Treba samo znati izdvojiti veselo odgovori Helen. Nik nije bio, Nils nije bio, a ni Frenki, još je samo jedan kauboj bio s nama, a tome je probijala oštra crna brada, vrlo slična kaktusima, pokraj kojih smo putem prolazili. Oh, toga sam se bojala jaukne Doroti. Znala sam da će to učiniti taj užasni, mali, nacereni demon, Monti Prajs! Medlinino omiljeno odmaralište bila je senovita udubina zaklonjena liticama, i okrenuta prema istoku.

Pogled odavde bio je sasvim drugačiji, nego na zapadnoj strani. Nije bilo crvenobelog bleštavila i neprestane promene koja bi privlačila pažnja. Pogled je padao na brda i doline, gde je svakako bilo i suvih površina, ali i spokojnog zelenila borova i jela i hladnog sivila litica. Krševit i divlji je taj gorski kraj, a ipak prijateljski blizak, ali i nedostupan kao pustinja. Ovde u popodnevnoj hladovini Medlin i Edit često bi leškarile pod niskom spuštenom krošnjom jednog drveta. Retko su razgovarale, jer su to bili sanjivi popodnevni sati, obavijeni neobičnim čarom gorske tišine. Nad dolinama je lebdela siva maglica, nad vrhovima gorja su jurili oblaci, noćnim je nebom plovio orao, a nad svime je carevala tišina, nenarušena tišina divljih visova, i blag povetarac ispunjen mirisom borova. Međutim, jednog popodneva, Edit je pokazala želju da ozbiljno razgovara. Princezo, moram uskoro kući. Ne mogu zauvek ostati ovde. Hoćeš li nazad sa mnom? Pa, možda odgovorila je Medlin zamišljeno. Već sam o tom razmišljala. Moraću jednom videti svoj dom. Ali, ovog leta majka i otac odlaze u Evropu. Slušaj, Princezo Hemond, zar nameravaš ostatak života provesti u toj divljini? Edit će naglo. Medlin je ćutala. Oh, ta divno je! Nemoj me krivo shvatiti, draga nastavila je Edit ozbiljno, stavivši svoju na Medlininu ruku. Ovaj je izlet za mene pravo otkriće. Nisam ti rekla, Princezo, da sam bila bolesna kad smo stigli ovamo. Sad mi je dobro, oh tako dobro! Pa i Helen, pogledaj je. Bila je kao duh kad smo došli. Sad je preplanula, čvrsta i lepa. Kad ničega drugog ovde ne bi bilo, zbog tog divnog zdravlja volela bih Zapad. ali, ja sam ga zavolela i zbog drugih stvari, duhovnih vrednosti, Princezo, proučavala sam te. Vidim i osećam šta je taj život učinio od tebe. Kad sam došla ovamo, začudila sam se tvojoj čvrstini, snazi, vedrini i

sreći i bila sam zapanjena. Razmišljala sam o razlozima tvoje promene. Sad ih razumem. Bila si bolesna od nerada, od beskorisnosti, ako ne i od društva, bolesna od te zaglušne buke, mirisa i kontakata, koje u gradovima ne možeš izbeći. I ja sam bolesna od svega toga, a mogla bih ti spomenuti mnoge žene iz našeg društva, koje trpe na isti način. Ti si učinila ono što bi mnoge od nas želele, ali nemaju za to hrabrosti. Sve si ostavila. Ne mogu ne primetiti ovu divnu promenu koja se odigrala u tvom životu. Mislim da bih to i sama bila otkrila, sve da mi tvoj brat i nije rekao koliko si dobra učinila Meksikancima i stočarima sa svojih pašnjaka. Zatim, imaš tolike poslove. Mislim da je to tajna tvoje sreće, zar ne? Kaži mi. Kaži mi šta je ovde bilo značajno za tebe? Rad je svakako vrlo važan za sreću svakog čoveka odvrati Medlin. Niko bez rada ne može biti srećan, barem ne ja, o drugima jedva da bih mogla išta reći. Govoreći iskreno, verujem da ovde ne bih našla toliko zadovoljstvo, da nisam imala novca. To ni u kom smislu nije osuda Zapada. Ali, da sam bila siromašna, ne bih mogla kupiti ni uzdržavati ranč. Svenson kaže da ima mnogo većih rančeva od moga, ali da mu nijedan nije ravan. Osim toga, ja gotovo sve svoje izdatke pokrivam dohocima od ranča, razmisli o tome! Moj se imetak ne smanjuje, većinom je sačuvan. Ja mislim nadam se da sam korisna. Ponešto sam učinila za Meksikance i olakšala teškoće nekolicini kauboja. Sve ostalo mi se čini kao san. Svakako, moj ranč i pašnjaci su stvarnost, moji kauboji tipični. Kad bih ti opisivala šta za njih osećam, to bi bila priča o tome kako Medlin Hemond doživljava Zapad. Oni su odraz Zapada, samo ja sam stranac, i ono što za njih osećam, možda je takođe strano. Ti, Edit, radi po svojim vlastitim utiscima. Ali, Princezo, moji su se utisci izmenili. Isprva nisam volela taj vetar, prašinu i

sunce, te neizmerne daljine. ali, sad ih volim. Tamo gde sam nekad videla samo nepregledna prostranstva neplodnog tla, sada vidim lepotu i nešto plemenito. Tvoji su mi se kauboji nekad činili prljavi, grubi, glasni, okrutni i divlji kao sve ono što je primitivno. Nisam ih podnosila u svojoj blizini. Smatrala sam ih bezosećajnim, okorelim ljudima, kojima su jedini smisao pijanke sa sebi jednakima. Imala sam krivo. Promenila sam mišljenje. Prljavština je bila samo prašina, a ta je pustinjska prašina čista. Oni su još uvek slasni, grubi, okrutni i divlji u mojim očima, ali s jednom razlikom. Oni su ljudi prirode, deca. Monti Prajs jedan je od velikana prirode, samo je to teško otkriti. Njegova ružna pojava, njegova dela i reči, samo su maske njegove prave naravi. Nils je vedar, jednostavan, drag, ljubazan i ružan čovek, kojem bi trebalo da ga zavoli neka žena. Što bi ljubav za njega značila! Pričao mi je da ga nikad nijedna žena nije volela, osim majke, a nju je izgubio kad mu je bilo deset godina. Svaki čovek oseća potrebu da bude ljubljen, osobito ovakav kakav je Nils. Njegovi me borbeni rekordi ostavljaju hladnom. Nikad ne bih mogla verovati da je ubio čoveka. Zatim tvoj nadzornik, Stjuart. I on je kauboj, njegov su život i rad isti kao i onih drugih. Ipak, on poseduje obrazovanje i otmenost koja po našem shvatanju čini od čoveka džentlmena. Stjuart je neobičan stvor upravo kao što je i ova zemlja neobična. Muškarac je, Princezo, i ja mu se divim. Dakle, vidiš, s mojim boravkom ovde napreduju i moji utisci. Edit, tako mi je drago što si mi sve to rekla! rekla je Medlin toplo. Volim ovu zemlju i ove ljude nastavi Edit. Jedan od razloga što želim da se što pre vratim kući je taj što kod kuće ionako nisam zadovoljna, i bez te bojazni da se zaljubim u Zapad. Jer, Princezo, ja bih se zaljubila, ali ne bih mogla ovde

živeti! I sad dolazim do suštine mog razgovora s tobom. Dopuštajući svu lepotu, čar, celovitost i korisnost ove iznimne zemlje, ipak to nije mesto za tebe, Medlin Hemond. Ti imaš položaj, bogatstvo, um, porodicu. Ti se trebaš udati, roditi decu. Ne smeš sve to staviti na kocku zbog nekog donkihotskog života u divljini. Uverena sam, Edit, da ću ostatak života provesti ovde. Ah, Princezo, ne volim ti držati propovedi. Ali, obećala sam tvojoj majci da ću s tobom porazgovarati. Ipak, priznajem ti da mrzim, upravo mrzim sve ovo što ti govorim. Zavidim ti na tvojoj hrabrosti i mudrosti. Znam, odbila si se udati za Bojda Harvia. Doznala sam to po njegovu licu. Verujem da ćeš odbiti i Kestltona. Za koga ćeš se udati? Kakvu bi priliku žena tvog položaja mogla ovde naći da se uda? Šta će, zaboga, od tebe postati? Kraljica od Sabe! odgovori Medlin s gotovo žalosnim smeškom. Nedugo nakon razgovora s Edit Medlin je sedela s Bojdom Harviem na travom obraslom proplanku, s koga je pucao vidik na Zapad i upravo je slušala njegovo ljubazno udvaranje. Odjednom se okrene prema njemu i reče: Bojd, kad bih se udala za vas, biste li bili voljni . . . biste li dobrovoljno proveli ostatak života ovde na Zapadu? Princezo! uzvikne on. Zapanjenost izbije iz njegova inače tako ujednačenog i ugodnoga glasa i ocrta se na njegovu inače ravnodušnom licu. Bio je potpuno zbunjen njenim pitanjem. Videla je kako je pogledom prelazio niz čeličnosive klisure, iznad ogoljelih strmina i kedrovim stablima obraslih gorskih sedla, i po brežuljcima obraslim kaktusima do prazne i sablasne pustinje. Upravo je tada ona pružala jezovit prizor sa svojim crvenim koprenama suncem obasjanih oblaka prašine, neizmernim prostranstvima uništene i uvis izbačene zemlje. Ne odvrati on s laganim crvenilom stida na obrazima. Medlin ne reče

ništa, a ni on. Bila joj je ušteđena neugoda da ga odbije, a verovala je da je nikada više neće zaprositi. U tom je uverenju bilo i olakšanja i tuge. Odbijeni prosci retko postaju dobri prijatelji. Bilo je teško zamisliti da se Bojd Harvi ne bi nekome sviđao. Pomisao na to, kao i spoznaja da se ne može za njega udati, potakne je da misli i rasuđivanja upravi tom čoveku. Gledala ga je i razmišljala o njemu. Bio je lep, mlad, bogat i visokog roda, ugodan i kulturan, sve ono što je morao biti džentlmen njegova položaja. Možda je imao mana, ali nije o njima čula. Znala je da ne pije, ne karta. Uopšte su ga smatrali vrlo poželjnim mladim čovekom. Medlin je dopuštala sve to. Tada pomisli na stvari koje su možda bile samo njene neobične ideje. Bela put Bojda Harvija nikad nije potamnela, pa čak ni na ovom jugozapadnom suncu i vetru. Njegove su ruke bile belje od njenih i jednako tako meke. Bile su zaista lepe, i ona se sećala kako ih je pažljivo negovao, a bile su i dokaz da nikada nije radio. Bio je visok i elegantan, nikako kršan. Nikad se nije bavio sportom napornijim od krstarenja na svojoj jahti. Mrzio je napore i rad. Vrlo je malo jahao, umereno se bavio automobilizmom, a provodio je mnogo vremena u Njuportu i Evropi. Nikad nije išao pešice ako je to ikako mogao sprečiti. I nije imao nikakvih ambicija, osim da svoje dane ugodno provodi. Ako ikad bude imao sinova, oni će biti isti kao i on, samo za jednu Džinraciju bliže neizbežnom odumiranju svoje rase. Medlin se vratila u kamp u takvom raspoloženju da joj se još jasnije pred očima isprečila jedna oštra, upadljiva razlika. Bilo je možda sudbonosno što je prvi čovek koga je tada susrela bio Stjuart. Upravo je ujahao u kamp, a kad se ona približila, objasnio joj je da je otišao na ranč po važna pisma, zbog kojih je već izrazila zabrinutost. Tamo i nazad u jednom danu poviče ona. Da reče on. Nije bilo

tako strašno. Ali, zašto niste poslali jednoga od momaka, s tim da to bude uobičajeni put od dva dana? Bili ste zabrinuti zbog svoje pošte odgovorio je kratko i predao joj pisma. Zatim se sagnuo da pogleda kopita svog umornog konja. Bila je polovina leta i neobična vrućina i prašina na stazama u dolini. Stjuart je prevalio put nizbrdo i nazad za dvanaest sati. Verovatno nijedan drugi konj, osim njegov veliki dorat ili Princeza, ne bi izdržao takav put, a i na njegovom su se konju opažale posledice napornog dana. Bio je posut prašinom, umoran i krvav. Stjuart je izgledao kao da je konja poštedio svoje težine na mnogim delovima ovog napornog uspona. Dokaz tome bile su njegove čizme. Debela flanelska košulja, sva preznojena, prilepila mu se na ramena i nadlakticu, tako da mu se isticao svaki mišić. Lice mu beše crno, osim slepoočnica i čela, koji su bili jarko crveni. Crne kapi znoja padale su niz ruke. On se podigne nakon što je pregledao povređenu nogu svog konja, a zatim zbaci sedlo. Konj zarza i nasrne prema vodi. Stjuart mu dopusti da malo otpije, a onda ga snažnim rukama odvuče. Tim se kretnjama njegov gipki, snažni stas sa svojom neobičnom snagom mišića izvanredno dojmio Medlin. Zapazila je njegov čvrst ručni zglob i veliku snažnu šaku kojom je najpre uhvatio konja za grivu, a onda ga tapšao po vratu. Povredio je zglob i jedan mu je prst bio zavijen. Ta je ruka izražavala jednaku nežnost i brigu za konja kao i snagu kojom mu je u opasnom trenutku uskratio preveliku količinu vode. Stjuart je bio kombinacija vatrenosti, snage i akcije. Ti atributi kao da su se urezali u njega. U njegovoj je pojavi bilo nadmoćne životne snage. Iako je bio izmučen od duga jahanja, ipak je ispunio Medlin uzbuđenjem zbog svoje snažne mladosti, neobične vitalnosti i naveštaja budućih dela, dela crvene krvi,

dela duha i tela. Snaga njegovih praotaca neoslabljeno je izbijala iz njega. Divnom izražajnošću isticao se život u njemu. Prašina, blato, znoj, zemljom umrljana odeća, povređena i zavijena ruka, mišići i kosti, sve to nisu prezirali ni vitezovi davno minulih dana, ni moderne žene, čije su oči sipale blago čeznutljivo svetlo na grube krvave trudbenike. Medlin Hemond uporedi muškarca Istoka s muškarcem Zapada, to je bilo njeno konačno rastajanje s dotadašnjim načinom života. IZGUBljEN PADROV RUDNIK

U svežoj, zvedanoj noći članovi kampa sedeli su oko rasplamsane vatre i pričali ili slušali doživljaje koji su svojom uzbudljivošću upravo pristajali uz te mrke klisure i divlju osamu. Monti Prajs je upravo blistao kao pripovedač. Bio je on velik lažov, ali ta činjenica ne bi njegovim začaranim slušaocima došla do svesti da ga drugi kauboj iz pukog jala nisu izdali. Kestlton, međutim, nije saznao istinu o tim famoznim izmišljotinama jednostavno zato jer je Englez u tim stvarima bio pomalo ograničen. ali, još je nešto bilo vrlo čudno i isto toliko smešno. Doroti Kumbs je znala da je Monti lažov, ali bila je toliko opčinjena njegovim sjajnim prodornim očima, kojima bi zurio u nju, i njegovim krvoločnim pričama, da iako je bila upućena u to, nije mogla ne poverovati mu. Očito je Monti bio vrlo ponosan na svoj novootkriveni dar. Nekada bi u prisustvu stranaca jedva otvorio usta. Uopšte se kod njega pokazalo više neobičnih i skrivenih linija karaktera otkako je kao prvak u golfu razvio svoje sposobnosti. Na svoje laži bio je jednako ponosan i tašt, kao i na bilo šta drugo. Neki su kauboj bili ljubomorni, jer je uspeo na sebe skrenuti pažnju, čak i divljenje dama. Nils je bio ljubomoran ne zato što se Monti pokazao kao odličan strelac, nego kao junak u stotinjak borbi, ali nikad nije o njima govorio. Ipak su Dorotine oči i Helenin smešak donekle pokolebali njegovu skromnost. Kad god bi Monti počinjao pričati, Nils bi nezadovoljno gunđajući lupkao svojom lulom po cepanici i pravio se da neće ostati slušati, iako nikada nije napustio začarani krug oko logorske vatre. Ni divlji konji ne bi ga odvukli odande. Jednog predvečerja, Medlin je izlazeći iz svog šatora naišla na Montija. Očito je na nju vrebao. Uz tajanstven šapat i znakove, povede je u stranu. Gospođice Hemond, slobodan sam vas zamoliti jednu uslugu rekao je on. Medlin se nasmeši odobravajući: Večeras kad budu svi ispucali svoje brbljarije i bude potpuno tiho, molim vas, zapitajte me baš ovako: Monti, budući da ste vi imali više doživljaja nego svi govedari zajedno, pričajte nam o svom najstrašnem doživljaju. Sasvim iskreno, gospođice Hemond, hoćete li me baš ovako pitati? Naravno da hoću, Monti odgovorila je ona. Njegovo tamno uvelo lice nije izražavalo više topline od komada hladne vulkanske stene kojoj je i nalikovalo. Medlin pomisli kako se to nagorelo i iznakaženo lice moralo monstruoznim pričinjati Doroti, i kako se taj mali deformisani čovek doima žena profinjena ukusa. Mučno je bilo pogledati mu u lice. ali, zagledala je ona dublje iza te pocrnele maske. A sad je u Montievim dubokim očima videla dah čiste šale. Verna svome obećanju, Medlin se u zgodnom momentu, kad je razgovor zapeo i jedino se čulo udaljeno, otegnuto zavijanje kojota, obratila malom kauboju: Monti reče i zastane da bi napravila veći utisak. Monti, budući da ste imali više pustolovina nego svi govedari zajedno, pričajte nam o svom najstrašnijem doživljaju. Monti se pravio da je

zapanjen tim pitanjem, zbog koga su se sve oči usmerile u njega. Preklinjući, podigne on ruku. Ah, gospođice Hemond, najponiznije vam zahvaljujem na komplimentu, ali moraću odbiti vašu molbu rekao je Monti, pretvarajući se da se u njemu začela teška duševna borba. To bi povredilo nežne devojačke uši. Hajde, hajde! vikali su svi, osim kauboja. Nils je počeo klimati glavom, kao da i on, upravo kao i Monti, razume ljudsku narav. Doroti s izražajem jeze obuhvati kolena. Monti je svoje hipnotičke oči uperio u nju. Kestlton prestane puški, namesti svoj monokl i vrlo se ozbiljno spremi slušati. Monti promeni mesto tako da mu je sada s gorućih cepanica padalo svetlo baš na lice. Činilo se da je zapao u duboko, melanholično razmišljanje. Moram se prisetiti, ne mogu tako naglo oceniti koji je od mojih doživljaja bio najstrašniji rekao je kao da razmišlja. Tu Nils otpuhne velik oblak dima, kao da se želi sakriti pred pogledima. Monti razmisli, a kad se dim razišao, obratio se Nilsu. Vidiš, stari prijatelju, ja i ti smo svašta zajedno videli u Panhandlu, pre više od trideset godina. To baš nije istina odseče Nils kratko. Sto mu gromova, pa ne izgledam ja baš tako star. Možda nije bilo tako prokleto davno. Svejedno, Nils, ti se sećaš one trojice konjokradica, što sam ih sve zajedno obesio na jedno stablo pamukovca, i one lepe plave devojke, koju sam spasio od bande razbojnika, sećaš se, taticu su joj ubili starca Bila Varrena, lovca na bizone? ali sad, koja je, po tvom mišljenju, od tih dviju tučnjava bila gora? Monti, moje pamćenje je jako loše odvratio je nedužno Nils. Pričajte nam o lepoj plavojki poviču barem tri ženska glasa odjednom. Doroti, koja je već patila od noćne more zbog pređašnjih prikaza o ljudima obešenim po drveću, slabim glasom zamoli Montija da je poštedi takvih priča. U redu, neka bude plavojka reče Monti, naslanjajući se unazad mada ne mislim da je njena priča strasnija od ove druge, razbudiće nežne osećaje koji su dugo počivali u mojim grudima. Kad je zastao, zazvečalo je oštro kuckanje. To je Nils istresao pepeo iz svoje lule na panj, a to je najbolje pokazivalo nezadovoljstvo ljubomornog kauboja. Bilo je to u Panhandlu, daleko dole u zapadnom delu lovišta Indijanaca Komanča, i svi crvenokošci i buntovnici toga kraja skrivali su se u koritima reka, loveći zadnja stada bizona, koja su tamo zimovala. Ja sam bio mlad u to vreme i priličan desperado, čini mi se. ali, od zareza na mojoj puški a svaki je značio čoveka ubijenog u borbi licem u lice ipak sam se jednoga stidio. To je bio neki raznosač koga sam nepošteno kvrcnuo po glavi samo zato jer nije hteo predati jedan paketić. Ja sam imao repataciju takvu, zbog koje su mi se svi momci u krčmi smeškali i plaćali mi piće. Dakle, dospio sam u mesto koje se zvalo Tailor Bedn, i miroljubivo sam stajao uz šank, kad su unutra upala tri kravara. Kako sam bio okrenut leđima nisu me prepoznali i počeli su me zadirkivati. Ja nisam prestao piti, nisam se niti sasvim okrenuo, ali kad sam prestao pucati onako ispod druge ruke, krčmar je morao otići na pilanu, dopremiti gomilu piljevine i pokriti ono što je ostalo od one trojice kravara. Kako vidite, bio sam okrutan tih davnih dana. Odsecao sam ljudima nosove, uši i ruke, tek posle sam ubijao naglo, kao i divlji Bili. U noći su stigle u grad vesti, da je banda razbojnika ubila starog Bila Varrena i otela njegovu kćer. Skupim nekoliko dobrih gađača, i mi smo izjahali iz grada, pa po koritu reke do stare drvene kolibe, gde su buntovnici imali sastanak. Hrabro smo dojahali tamo i podigli paklensku gužvu. Onda su razbojnici počeli pucati iz kolibe, svi smo potrčali u zaklon. Pucnjava je trajala celu noć. Ujutro je sva moja momčad bila poubijana, osim dvojice, a i ti su bili dobro izrešetani. Borili smo se celi dan a nismo jeli ni pili ništa, osim nešto viskija što sam ga imao uz se, drugu sam noć ostao na poprištu bitke jedini od svojih. Kako su me prilično udesili za vrbicu, kidnuo sam dole do reke, da isperem krv, povezem rane i napijem se vode. Dok sam još dole bio, dođe jedan od razbojnika s kablićem. Umesto na vodu na olovo je naišao i pre nego je otegao papke, rekao mi je da će čitava rulja biti skrivena tamo do sutra, ako hoću, dakle, da oslobodim devojku,

neka požurim. U kolibi je ostalo pet razbojnika. Vratio sam se nazad u gustiš, gde sam ostavio svog konja, natovario sam na njega dve puške i jedan opasač i otvorio novu kutiju s nabojima. Ako se sećam dobro, imao sam i nekoliko cigareta. Tada sam pojurio nazad do kolibe. Bila je krasna noć, puna mesečine, i ja sam razmišljao da li je devojčica starog Bila zaista tako lepa kao što sam čuo. Oko kolibe rasla je visoka trava, dopuzao sam do vrata. Na kolibi su bila samo jedna vrata, a unutra crno kao u rogu. Odškrinuo sam ih malo i brzo se provukao unutra. Sve je prošlo dobro. Oni su me čuli, ali nisu bili dosta brzi pa me nisu uhvatili u svetlu od vrata. Naravno da je bilo pucnjave, ali ja sam se brzo zgurio i promenio položaj. Dame i gospodo, bilo je pomalo sumorno u noći. Nisam baš stajao na mestu, na koje su pucali. Bio sam divno strpljiv. Čekao sam da koji od tih prokletih lopova izgubi strpljenje i krene na mene da me ulovi. Kad je svanulo jutro, oni su svi bili zbijeni u gomilu, u komadima. Našao sam devojku. Lepa! Ma što, prekrasna! Pošli smo do reke i ona je stala ispirati moje rane. Pobrao sam ih puno. Ali, pogledavši njene lepe, suzne oči i male ruke koje je poprskala moja krv, ispunilo se drhtavim žarom moje srce. Video sam da je i s njom nekako slično i to je odlučilo. Krenuli smo s reke, baš sam se posadio na konja s devojkom iza sebe, kad smo uleteli u rulju razbojnika, koji su se najedanput tamo stvorili. Onako ranjen mogao sam pucati samo iz jedne puške, a onda sam počeo bežati. Cela rulja za mnom, jurili me nekoliko milja preko jednog gomilta i uletio sam ravno u veliko stado bizona: pre nego izbrojiš pet, stado je krenulo u stampedo sa mnom u sredini. Bizoni su me opkolili u tren oka. Vidim da sam u opasnosti, ali devojka je silno u mene verovala, opet osetim kako je zaljubljena. Znao sam to po načinu kako me obuhvaćala i vriskala. Jedva sam uspevao zadržati konja na nogama. Dokle mi je pogled dopirao, klatile se prasne crne čupave grbe. Nad našim glavama lebdio je velik oblak prašine. Od udaranja papaka digla se užasna grmljavina. Moj konj je počeo posrtati i na kraju se srušio i nestao pod papcima bizona, dok sam se ja s devojkom našao na leđima jednog bizona. Dame, ne poričem da su se Montiu Prajsu onda malo tresle pantalone. Prvi put u životu! Ali, lice one krasne devojke koju sam držao u naručju i koja me obujmila i vriskala, lice njeno puno poverenja učinilo je da je moj duh poletio kao meteor. Počnem skakati s bizona na bizona i tako sam skakao valjda čitavu milju po klimavim bizonskim grbama, dok nisam izbio na otvoreno. Kad sam stigao na kraj stada, skočim na zadnjega bizona i spasim sebe i devojku. Kad sad pomislim na to, čini mi se da je to bio moj najlepši put do maloga gradića u kojem je ona živela. Ali, ona mi nije bila verna, udala se je za drugoga momka. A ja sam bio predobar da ga ubijem. Ali, ta podla prevara jako me grizla. Devojke su čudne. Nikad se ne mogu načuditi kako devojka, koju je grlio jedan muškarac može poći za drugog. Moja su me iskustva poučila da je to ipak tako. Kauboj su urlali. Helen, gospođa Bik i Edit smejale su se do suza, a ni Medlin nikako nije mogla zatomiti smeh. Doroti je sedela obuhvativši kolena, bila je jednako užasnuta pričom kao i Montievom nedvojbenom aluzijom na nju i žensku prevrtljivost. A Kestlton, kao da je prvi put bio izbačen iz svog hladnog mira, ali ne zbog opšteg smeha. Naprotiv, kad je primetio sve ono hihotanje, bio je neugodno dirnut. Vi Amerikanci ste naročiti ljudi rekao je. Ne vidim ništa tako jako smešno u pustolovini gospodina Prajsa. Bogami, bila je to škakljiva zgodica. Gospodine Prajs, kad govorite o strahu što ste ga prvi put u životu osetili, ja shvatam šta mislite. Iskusio sam to. I ja sam se jednom preplašio. Vojvodo, to ne bih o vama pomislio odvratio Monti. zaista bih voleo čuti vašu priču. Medlin i njeni prijatelji nisu se usudili prekinuti taj čar iz straha, da bi se Englez ponovo mogao povući u svoju ćutljivost. On je provodio istraživanja u Braziliji, učestvovao u Burskom ratu, lovio u Indiji i Africi, i stekao iskustva o kojima nije nikad govorio. Međutim, ovom je prilikom očito smatrajući Montievu priču istinitom od reči do reči zapao

u homersko raspoloženje, te će verovatno ispričati i sam neku priču. Kauboj ga gotovo na kolenima stanu saletati. U njihovom je navaljivanju bilo suzdržane gorljivosti i nečega što je značilo više nego želju da čuju pričanje jednog engleskog lorda. Medlin je trenutno spoznala da je kaubojma odjednom postalo jasno kako Kestlton nije ona budala koju su oni tako rado ismejavali, da je svoju ulogu dobro odigrao, i da će se on sada našaliti na njihov račun, da namerava ispričati priču, laž, koja će nadmašiti Montievu. Nilsovo živahno očekivanje puno nade, dalo je naslutiti, s kakvim bi uživanjem pozdravio on šalu uperenu protiv Montija. Ovome je smešak polako iščezavao s lica, nestajalo je njegova ponosnog držanja i sumnjičavo je pogledavao u Kestltona, a to su sve bili izrazi njegova straha. Stajao sam okom u oko s tigrovima i slonovima u Indiji, divljim nosorozima i lavovima u Africi započeo je Kestlton brzo i glatko, za razliku od svog uobičajenog zavlačenja u svakodnevnom razgovoru ali samo sam se jednom preplašio. Ako već idete u lov na te divlje zveri, ne smete se zbuniti. Ono što ću ispričati dogodio se u britanskoj istočnoj Africi, u Ugandi. Bio sam sa safarijem u domorodačkom području koje su ugrožavali lavoviljudožderi. Možda treba odmah spomenuti da su lavoviljudožderi vrlo različiti od običnih lavova. To su uvek vrlo razvijene zveri, a katkad, zapravo većinom, stare. Oni postaju ljudožderi najčešće slučajno ili iz nužde. Ostarjevši, teže dolaze do plenja, sporiji su, ni zubi im nisu više snažni. Naterani glađu, oni se prišuljaju domorocu i zakolju ga, a okusivši jednom ljudsku krv, druga ih više ne privlači. Ne znaju za strah i upravo su strašni u svojim napadima. Domoroci sela, uz koje smo kampovali, živeli su u užasnom strahu od dva, a možda i više lavovaljudoždera. U noći po našem dolasku, jedan je lav preskočio ogradu napravljenu od kolaca, dograbio zubima jednoga od domorodaca koji su sedeli oko vatre, ponovo preskočio ogradu i odneo u noć čoveka koji je užasno vrištao. Odlučio sam ubiti te lavove i ulogorio sam se u selu. Danju sam slao goniče u gustiš i među stenje rečne doline, a noću sam ja čuvao stražu. Lavovi su nas svake noći obilazili, ali nijednoga nisam video. Otkrio sam da su manje skloni napadati kad riču oko kampa, nego kad su tihi. Zaista je jedinstveno kako se znaju došuljati do čoveka. Provlače se kroz šikaru, tako gustu, da misliš ni kunić se ne bi provukao, i čine to bez najmanjeg šušnja. Napadaju užasnim skokom i ričući. Skaču usred vatre, ruše kolibe, pa čak odvlače domoroca s niskih stabala. Nikad se ne može znati s koje će strane uslediti njihov juriš. Nakon deset, a možda i više dana bio sam iscrpljen od nespavanja. Jedne noći, umoran od stražarenja zaspim. Moj Safari osobe i životinje koje sačinjavaju lovačku družbu, istočna Afrika. nosač oružja i ja bili smo sami u šatoru. Probudila me užasna rika, a zatim mi neljudski krik propara uši. Uvek sam spavao s puškom u rukama i sad, zgrabivši je, pokušo sam ustati. ali, nisam mogao jer je nada mnom stajao lav. Ostao sam mirno ležati. Krikovi mog nosača uveriše me da ga je lav ščepao. voleo sam tog momka i želeo ga spasiti. Ipak, smatrao sam, biće najbolje da se ne mičem dok je lav iznad mene. Odjednom, on zakorakne i ja sam na sebi osetio nogu jadnog Lukija. On vrisne: Spasite me, master! Instinktivno zamahnem rukom i uhvatim ga za nogu. Lav izađe iz šatora vukući me za sobom, naime, držao sam Lukija za noge. Noć je bila puna mesečine. Jasno sam video lava. Velika zver crne glave, držala je Lukija za rame. Bedni je mladić strahovito zapomagao. Lavljudožder vukao me nekih četrdesetak jardi, pre nego je postao svestan duplog tereta u svoju korist. Tada se zaustavio i okrenuo. Bogami, pružao je divlju sliku sa svojom čupavom glavurdom, svojim blistavozelenim očima, i velikim raljama u kojima je držao Lukija. Ispustio sam Lukijevu nogu, setio se puške. Ali, ležeći na boku još pre nego što sam se pokušavao uspraviti, shvatio sam da pušku uopšte nisam imao. U ruci sam držao Lukijevo železno koplje, što ga je ovaj uvek imao uz se. Puška mi je ispala dok sam spavao, i kada me lav probudio, onako

zbunjen, dograbio sam koplje umesto puške. Krvoločna zver ispusti Lukija i rikne da se sva zemlja potresla. Tada sam osetio strah. Jedan sam čas bio uzet. Lav je nameravao napasti, jednim me skokom mogao dohvatiti. U takvim okolnostima čoveku trenutno prođe mnogo misli mozgom. Znao sam da bi pokušaj bega bio koban. Setio sam se kako čudno reaguju lavovi u nekim prilikama. Jedan se dao zaplašiti kišodbranom, drugi zvukom kravljeg roga. Drugoga je opet preplašio domorodac koji se, bežeći od jednog lava, zabio ravno u drugoga, jer ga nije video. Zato sam grozničavo razmišljao kako zaplašiti ovoga koji me upravo hteo napasti. Sledeći neki divlji impuls, probodem mu stražnji deo kopljem. Dame i gospodo, neka budem prokleti idiot, ako se taj lav nije šćućurio kao prebito pseto, podvukao rep i počeo se postiđeno povlačiti. Uočivši brzo mogućnost, skočio sam vičući urnebesno i potrčao sam za njim, bodući ga i dalje. On je rikao, kako to može samo razbesneli vladar džungle. Ja sam ga i dalje probadao, a zatim je on pobegao. Lukija sam našao lakše ranjenog. Ozdravio je, ali ja nikad nisam zaboravio taj strah. Kad je Kestlton završio svoju priču, nastala je mrtva tišina. Sve su oči bile uprte u Montija. Izgledao je potučen, osramoćen i ponižen. ali, s njegova je lica sjajilo pravo dviljenje za Kestltona. Vojvodo, vi ste pobedili rekao je i spuštene glave napustio krug oko vatre, s izrazom svrgnutog vladara. Kauboj su eksplodirali. Mirni, pribrani i tihi Nils, urlao je kao ludak, stojeći na glavi. Ostali kauboji svijali se na najčudnije načine. Obična buka nije im se činila dovoljnom da izraze radost zbog pada i poniženja silnika Montija. Englez je stajao i gledao ih zapanjeno i raspoloženo. Nije ih razumeo. Medlini i njenim prijateljima bilo je jasno da je Kestlton uverio Nilsa i njegove drugove da Kestlton nije promišljeno lagao, kako bi ponizio njihova velikog tumača, biblijskog proroka Ananiju. Nikome se nije dalo prekidati čar logorske vatre. Od cepanica preostala je tek velika gomila opalne, zlatne i crvene boje, ispod je tinjao žar koji je dozivao duhove snova. Kako se žar gasio, senke borova prodirale su sve dublje i dublje do središta zamirućeg svetla. Sveži je vetar hladio žeravicu, uzvitlavao pahuljice belog pepela i jecao u drveću. Divlje zavijanje kojota zamiralo je u daljini, nebo je bilo prekrasan, tamnomodri svod, posut bledim zvezdama. Kakva prekrasna noć! rekla je Medlin. U takvoj se noći otkrivaju snovi, tajne i čudesa Jugozapada. Florens, već pre dosta vremena obećala si nam ispričati o izgubljenom rudniku braće. Biće to pravo uživanje za sve nas, a takođe će nam pomoći da bolje shvatimo kako je ova zemlja robovima učinila Špance, one iste što su je otkrili pre toliko godina. Biće to naročito zanimljivo ovde, jer ovo brdo krije negde u svojim klisurama blago izgubljenog rudnika braće. U šesnaestom stoleću započela je Florens svojim mekanim glasom, snizivši ga da bi bolje pristajao duhu legende neki siromašni mladi padre iz nove Španije napasao je svoje koze na brdašcu, kad se pred njim ukazala Gospa. On joj padne pred noge, a kad je opet podignuo pogled, ona je nestala. Ali, na stabljici agave, pokraj koje je stajala, ležao je zlatni pepeo neke čudne izvanredne tvari. Taj mu se događaj učinio dobrim znakom i on je krenuo na vrh brda.

Ispod agave nikle su nežne bele stabljike, sa sitnim zlatnim cvetovima, a kad bi se ovi zanjihali na vetru, fina zlaćana prašina, fina kao najfiniji prašak, prhnula bi prema severu. Padre Huan bio je zadivljen ali je verovao da veliko bogatstvo očekuje njega i njegov siromašan narod. Tako je odlazio uvek iznova na vrh brda u nadi da će mu se Gospa opet ukazati. Jednog jutra, sunce se divotno uzdiglo, on se zagledao preko vetrovitog brda u travu koja se njihala, i u zlatne cvetove ispod agave, i tada je primetio Gospu kako se sagnula nada nj. Ponovo padne na kolena, ali ona ga podiže i da mu nekoliko zlatnih cvetova te mu zapovedi neka ostavi svoj dom i svoju svojtu, i neka pođe za tragom zlatnog pepela. Tamo će naći zlato čisto zlato, divno bogatstvo, koje će doneti svom siromašnom narodu da podigne crkvu i grad. Padre Huan pokupi cveće i ostavi dom obećavši da će se vratiti. Putovao je prema severu, gorskim prolazima, preko spržene i prasne pustinje do nove zemlje, gde je naišao na ratoborne Indijance, njegov je život bio u opasnosti. ali, padre je bio ljubazan i dobar, i znao je uverljivo govoriti. Uz to bio je mlad i lep. Ti Indijanci su pripadali apačkom plemenu, postao je misionar među njima, ali je i dalje tragao za zlatnim cvetovima. Čuo je o zlatu skrivenom u šljunku na gorskim padinama, ali nikad ga nije našao. Neke je od Apača obratio, ali većina je i dalje ostala neprijateljski raspoložena prema njemu i njegovoj veri. Ali, padre Huan je samo molio i radio. Došlo je vreme kad je stari poglavica Apača okrivio padra zbog zlih namera prema njegovoj moći u plemenu, bio je osuđen da umre na lomači. kćerka poglavice, krasna tamnooka devojka, potajno se zaljubila u Huana i zagrejala za njegovu veru, pa se zauzela za njegov život i spasila ga. Huan se takođe zaljubio u nju. Jednoga dana došla je ona kod njega sa

zlatnim cvetovima u svojoj tamnoj kosi, kad ih je vetar zanjihao, zlatna je prašina posula njenu glavu. Huan je upita gde ima takvog cveća, a ona je odgovorila da će u određeni dan doći po njega i odvesti ga u goru, da mu ga potraže. Povela ga je tako na vrh brda, odakle su mogli videti divne doline, visoka stabla i hladne reke. Tamo na tom vrhuncu, visoko iznad sveta, ona mu je pokazala cveće. Bilo je tu zlata u tolikim količinama da je Huan u strahu pomislio nije li poludio. Prašina od zlata! Zrnje od zlata! Šljunak od zlata! Pećine od zlata! Bio je bogatiji nego što je zamišljao ikada u svojim snovima. Setio se Gospe i njenih reči. Mora se vratiti svome narodu da izgradi crkvu i veliki grad, koji će nositi njegovo ime. Ali, Huan je oklevao. Uvek bi govorio manana, toliko je ljubio tamnooku apačku devojku, da je nije mogao napustiti. Zamrzio je sebe, što je izneverio Gospu i svoj narod. On je slabić, izdajnik, grešnik. Ipak, nije mogao otići, nego se sav predao ljubavi s Indijankom. Stari poglavica Apača otkrio je potajnu ljubav svoje kćerke i padra. I podivljavši od besa, odveo je visoko u goru, spalio je živu i njen je pepeo posipao u vetar. Nije ubio padra Huana. beše suviše mudar i suviše okrutan, beše primetio silinu Huanove ljubavi, a osim toga mnogo je njegovo pleme naučilo od Španaca. Padre Huan je bio očajan. Nije više želeo živeti. Venuo je i kopnio. ali, pre nego je umro, pošao je do starog Indijanca, koji je spalio devojku, i zamolio ga da i njegovo telo spali, kad bude mrtav, i da s onog istog brda posipa njegov pepeo u vetar, kako bi se zauvek pomešao s pepelom svoje ljubljene. Indijanac obeća, i kad je padre Huan umro, oni su spalili njegovo telo i pepeo su odneli na gorske visove da ga bace u vetar, gde će, nošen strujom, pasti i pomešati se s pepelom Indijanke koju je toliko ljubio. Godine su prolazile. I opet su braća

putovala pustinjom do nastambi Apača i čula za Huanovu priču. Među njima je bio neki padre, inače u rodu s umrlim padrom. On se uputio dalje, hteo je pronaći Huanov grob, gde će nadao se naći zlato. I vratio se sa zlatnim šljunkom i cvetovima, s kojih se sipala zlatna prašina i ispričao je čudesnu priču. On se penjao u brda i došao do vrha pod liticama, koje je bilo potpuno žuto od zlatnih cvetova. Kad ih se dotaknuo, s njih se sasuo zlatni pepeo, koji je padao dole na stene. Tamo je padre našao prašinu od zlata, zrnje od zlata, šljunak od zlata. Tada su sva braća pošla u brda. Ali, nalaznik rudnika izgubio je put. Oni su tražili i tražili, dok nisu postali stari i sedi, ali divno brdo i cveće što je raslo na grobu padra Huana nikada nisu našli. Priča je prelazila s oca na sina. ali, među onima koji su tragali za izgubljenim padrovim rudnikom nikada nije bilo ni Meksikanaca ni Apača. Jer za Apače je gorskim vrhom obilazio duh Indijanke, koja je izdala svoje pleme i bila prokleta za sve veke. A za Meksikance, vrhove planina je čuvao duh izdajničkog padra, koji uvek strovali pećine na glavu onih pustolova koji pokušavaju naći njegov grob i njegovo prokleto zlato. BONITA

Priča o izgubljenom rudniku rasplamsala je u Medlininih gostiju želju da tragaju za zlatom. ali, nakon nekoliko pokušaja, i pošto je izbledio prvi ushit, odustali su od toga i ostajali u kampu. Nakon što su iscrpili sve izvore razonode što su im je pružale planine, odmarali su se. Medlin je bila uverena da će to uskoro preći u želju za udobnošću civilizacije. Bili su se već zasitili toga grubog života. Helenino nezadovoljstvo videlo se u njenoj primedbi: Mislim da se ipak neće ništa dogoditi. Medlin je očekivala da će svi biti za prekid logorovanja, u međuvremenu, kad niko od njih nije naročito mario za nove napore, ona bi polazila u šetnju sama. Pratili su je uvek njeni psi, a katkada i pokoji od kauboja. Te su joj šetnje uvek pružale naročito zadovoljstvo. Sada, kad su kauboj s njom otvorenije razgovarali, ona je radije slušala njihovo jednostavnije pričanje. Što je više o njima znala, to je jače sumnjala u mudrost kao u posledicu samotnog života. Prijateljstvo s Nilsom i većinom kauboja bilo je od sličnog značenja, kao ono neravnih borova, krševitih grebena i neokaljanog vetra. Humor, glavno njihovo obeležje, kad bi ih čovek bolje upoznao, uštedio je Medlini neugodnost da njihovu oštrinu shvata grubom. Oni su sanjarili kao i svi koji žive osamljenim životom u divljini. Svi su kauboj imali svoje tajne. Medlin je doznala za poneku. Najviše se divila čudnom načinu, kako bi uspevati potisnuti nežne osećaje, jedino su se radosti i besu predavali sa žestinom. To je bilo to značajnije što su se njih duboko doimale neke sitnice koje su svetske ljude ostavljale potpuno hladnima. Stekla je uverenje da život pun opasnosti u neobuzdanoj, divljoj zemlji, izgrađuje u ljudima velika načela. Veza sa zemljom, podno hladnih, golih visova, na pragu prašinom zastrte pustinje, čini da ljudi postanu nalik na tu pustinju, kruti, grubi, a možda i strašni, ali veliki veliki u svojoj elementarnoj

snazi. Tako se jednoga dana sama uputila u šetnju i spustila se, a da to nije ni primetila uskom stazom koja je vijugala među stenama duboko dole. Bilo je letnje popodne, i svuda uokolo sunčana su mesta bila prošarana senama visokih litica. Ništa nije narušavalo tišinu. Išla je sve dalje i dalje, i iako je bila svesna da se možda i suviše udaljava od kampa, ipak se odlučila na to, jer je poznavala put nazad, a u krševitim udubinama među stenama uvek je iznova uživala. Konačno je došla do uzvisine koja se naglo svršavala lepim malim proplankom. Tu je sela da se odmori, pre nego će započeti povratak. Odjednom Rus, oštriji od njenih vučjaka, podigne glavu i zareži. Medlin se preplaši, da nije nanjušio gorskog lava ili divlju mačku, pomisli. Ona ga utiša i pažljivo se obazre na sve strane. Masivni blokovi kamenja, koje je nevreme srušilo s litica, nanizali su se s obe strane. Mali je proplanak bio otvoren i obrastao travom, a tu i tamo video se pokoji bor. Otvor se spuštao u vrletnu golet ispresecanu gudurama i brazdama. Gledajući u tom smeru Medlin primeti nežnu, tamnu figuru žene, koja je skrivajući se hodala pod borovima. Medlin se zapanji pa i prestraši, jer je takvo prikradanje od drveta do drveta dalo naslućivati nešto tajanstveno, ako ne i što gore. Uskoro se žena sretne s visokim muškarcem, koji je nosio veliki zamotak i predao joj ga. Dolazili su proplankom i činilo se da ozbiljno razgovaraju. Odjednom Medlin prepozna Stjuarta. Nikada je još nije zahvatio toliki osećaj čuđenja. Na trenutak više ni o čemu drugom nije je mislila, nego je gledala par koji se približavao. Poput bleska vratilo joj se sećanje na neobična Stjuartova izbivanja iz kampa, a samim tim i na ženu. Mala crna glava, smeđe lice, velike oči Medlin je sve to jasno videla pripadale su Meksikanki Boniti. Stjuart se tamo s njom sastajao! To je bila tajna

njegovih samotnih izleta, koje je poduzimao od samog početka svoje službe kod nje. Taj zabačeni proplanak bilo je mesto njihovog sastajanja. Tamo je on skrivao. Medlin mirno ustane, kretnjom dozove pse i uputi se stazom nazad prema kampu. Nakon iznenađenja osetila je ona žaljenje što Stjuartov preobražaj nije potpuno uspeo. Napokon se javilo i nepodnošljivo nepoverenje. Dok je ona bila zaokupljena romantičnim mislima o tom kauboju, razmišljajući o svom dobrom uticaju na njega, on se poneo upravo nisko. To je teško pogodilo. Stjuart joj ne znači ništa mislila je ali, bila je ponosna na njega. Pokuša okrenuti situaciju i biti pravedna prema njemu, dok je instinktivno nastojala da sve misli na njega otera kao i sve što se njega ticalo. Ponos je prečio da s razumevanjem i blagošću pokuša misliti na ono što je videla. Konačno skupi svu snagu volje i izbaci Stjuarta iz misli. Nije više mislila na njega. Sve dok se pri kraju popodneva, izlazeći iz šatora da bi se našla s nekoliko svojih gostiju, odjednom Stjuart nije pojavio pred njom. Gospođice Hemond, naišao sam na vaše tragove dole na stazi započe on užurbano, glas mu je zvučao sasvim prirodno. Mislim, naime, možda ste stekli utisak . . . Ne trebaju mi nikakva objašnjenja prekine ga Medlin. Stjuart se lecne. U njegovom je držanju opet bilo nešto od one njegove stare, hladne drskosti. Gledajući dole na nju, te je drskosti pomalo nestajalo. Kakva bezobraština, pomisli Medlin, zaustavljati je ovde u prisustvu njenih gostiju, da bi objasnio svoj postupak! Odjednom kroz nju prostruji tako žarka bol, bila je zatečena, zapanjena, a u glavi joj se zavrtelo. Tada njom ovlada gnjev, ne na Stjuarta, nego na sebe, što se toliko uzbudila. Stajala je naoko hladna, mirna i oholo ga je gledala, ali u njoj je sve kipelo od besa i stida. Nikako neću da mislite započne on, ali naglo prekine, a

tamno se crvenilo polako preli preko zdrave, bakarne boje njegovog lica. Šta vi radite ili mislite, Stjuarte, ne tiče me se. Gospođice . . . gospođice Hemond! Vi valjda ne mislite promucao je Stjuart. Crvenila mu nestade s lica, odjednom postane bledo kao krpa. Oči su mu izražavale molbu. Pogled mu je bio plah, i ona je to zapazila, iako se sva nosila svojim besom. Nešto se dečačko iskrilo u tim očima. On učini korak napred i ispruži svoju otvorenu ruku gestom koja je u isto vreme izražavala i pokornost i dostojanstvo. Ali, slušajte me. Pa svejedno je šta vi o meni mislite, ali postoji razlog . . . Ne želim čuti vaše razloge. Ali, morate ustrajao je on. Gospodine! Stjuartovo se držanje naglo promeni. On se trgnuo, tamno crvenilo zasenilo mu je lice, a oči mu divlje besnu. S dva velika koraka nagne se nad nju. Ja ne govorim o sebi zagrmio je on. Hoćete li me saslušati? Ne! odvratila je ona, iz glasa joj izbije ledena oholost. Laganom gestom, kao da ga želi odstraniti, ona mu okrene leđa. Zatim se pridruži svojim gostima. Stjuart je ostao nepomičan. Tada je polagano dizao desnu ruku u kojoj je držao sombrero, sve više i više iznad glave. Njegova visoka pojava kao da je rasla. Tada razjareno tresne sombrerom o zemlju, a zatim skoči na svog vranca i silom ga dovede do mesta gde mu je ležalo sedlo. Jednim zamahom prebaci ga na konja i grozničavim rukama zgrabi kolan i remenje. Svaka njegova kretnja bila je brza, odlučna, divlja. Naglo se sagnuo da dohvati uzde, obešene o jedan grm i pritom se sudario s jednim kaubojem, koji je to nespretno pokušavao izbeći. Miči mi se s puta prodere se. Tada istom divljom brzinom stavi konju đem u žvale. Možda je bolje da pričekaš minutu, Džin, staro momče reče Monti. Monti, hoćeš da ti prospem mozak? vikne Stjuart reskim, tvrdim glasom. Sad, s obzirom na visoku kvalitetu

moga mozga, bolje da ostane na sadašnjemu mestu odvrati Monti. Ti lako čoveku zakreneš vratom, zato ti se i ne mislim isprečiti, nego samo kažem slušaj. Stjuart je podigao svoje smeđe lice. Svi su slušali. I svi su čuli nagli topot konja. Sunce je zašlo i osećala se svežina. Nils se pojavi na stazi jašući u najjačem trku. Začas se našao u krugu, zaustavivši konja naglom kretnjom. Skočio je s njega ravno ispred Stjuarta. Medlin uoči i oseti promenu u Nilsovom držanju. Džin, što se ovde događa upitao je on oštro. Napuštam kamp odvrati Stjuart brzo. Njegov vranac zatopta kad je Stjuart dohvatio uzde i udario ga mamuzom. Nilsova se duga ruka ispruži, i svojom se težinom spusti na Stjuarta. zaista, žao mi je poče Nils polagano. hteo si, dakle, otići? Odlazim, pusti me, Nils. Sigurno nećeš otići, Džin. Pusti me, đavo da te nosi! prodere se Stjuart nastojeći se osloboditi. Šta se dogodilo? upita Nils, ponovo dižući ruku. Čoveče, ne diraj me! Nils se smesta odmakne. Izgledalo je kao da je tek sada postao svestan divljeg Stjuartovog besa. Stjuart se ponovo pokrene. Nils, ne bih hteo zaboraviti da smo bili prijatelji kratko je rekao. Ja ne zaboravljam odgovori Nils. I ja odmah sada otkazujem svoje mesto. Njegove neobične reči zaustave Stjuarta. Ispustio je nogu iz uzengije. Lica njih obojice bila su mirna i hladna, dok su oči čvrsto upirali jedan u drugoga. Medlin je Nilsovim rečima bila jednako iznenađena kao i Stjuart. Iako je inače odmah primećivala promene kod tih ljudi, sad se suočila s jednom koja joj je bila nedokučiva. Otkazuješ? upita Stjuart. Svakako. Pa šta da radim u prilikama kakve su nastale? Ali, Nils, ja to neću dopustiti. Ti više nisi moj šef, a nisam više obavezan ni gospođici Hemond. Ja sam svoj gazda i radim šta mi je volja. Sabe, senjor? Nilsove su reči bile suprotne izražaju njegova lica. Džin, poslao si me na

malo izviđanje dole u brda, zar ne? nastavio je on. Da, tako je odgovorio je Stjuart, s oštrinom u glasu. Dakle, sve si mudro predvideo i meni je već dosadilo, da ti se uvek moram diviti. Da me nisi poslao, hm, mislim, da bi se nešto dogodilo. Kako stvari stoje, mi smo pred celim čudom događaja. Njegove su reči snažno delovale na sve. Stjuart učini naglu žestoku kretnju, upravo zastrašujuću, Monti skoči uvis, izražavajući iznenađenje i pretnju. Poput diva koji vreba, zakoračio je Nik Stajl prema Nilsu i Stjuartu. Drugi su se kauboj bez reči digli. Medlin i njeni gosti zbili su se zajedno, gledali i slušali, ne shvatajući nikako značenje tih čudnih reči i postupaka. Stani, Nils, oni ne moraju čuti reče Stjuart promuklo, mahnuvši rukom prema ćutljivoj grupi. Žao mi je, ali računam da će svejedno saznati pre ili posle. Možda će se ostvariti žuđena želja gospođice Helen da se nešto dogodi. Ja sigurno . . . Prestani se rugati zakrešti Monti. To je delovalo jače od svega dosadašnjeg. Možda je to bio upravo onaj poslednji mig, koji je bio potreban da ove ljude, koji su sad obavljali neuobičajenu dužnost pratioca lepih žena, opet privede njihovu starom pozivu stanovnika divljine. Kaži, o čemu se radi reče Stjuart mrko. Don Karlos i njegovi gerilci logoruju po stazama koje vode ovamo gore. Sve su staze blokirali. Do sutra će nas sa svih strana zaokružiti. Možda su nas mislili iznenaditi. Uz njega je celo čudo Grizera i pobunjenika. Dobro su naoružani. I sada, šta nameravaju? Svaki od vas neka to protumači kako mu se sviđa. Možda Don želi učiniti posetu našim damama. Možda je njegova banda gladna, kao obično. Možda misle ukrasti nekoliko konja, ili bilo šta do čega bi mogli doći. Možda misle i nešto gore. Sad, ja mislim ovako a možda je to pogrešno. Buntovnici žele američku intervenciju. Oni bi učinili sve samo da potaknu uzbunu. Samo smo

deset milja od granice. Konjica Sjedinjenih Država bi se pojavila. Svi znate šta bi to značilo. Možda Don Karlos to priželjkuje. Možda i ne. Računam da ćemo uskoro doznati. I sad, Stjuarte, šta god bi pokušao Don Karlos, ti ga trebaš nadmudriti. Možda je baš dobro što si se zbog nečega ovako razjario. A ja otkazujem svoju službu jer neću da sam ikome obavezan. Zaista, već mi se dugo činilo da su se vratili stari dani, a ja sad ovde povlačim obećanje da neću povrediti nijednog Grizera. DON KARLOS Stjuart povede Nilsa, Montija i Nika Stajla podalje u stranu, gde su očito započeli vrlo ozbiljne dogovore. Malo zatim pozvali su i ostale kauboje, i svaki je govorio svoje, ali dubok Stjuartov glas nadjačao je sve ostale. Tada su prekinuli razgovor i kauboj se raspršiše na sve strane. Žurba, vi Indijanci! naredio je Stjuart. Prizor nije delovao naročito umirujuće na Medlin i njene prijatelje. Ćutali su čekajući da im neko kaže što da rade. Na odlasku kao da su kauboj zaboravili Medlin. Neki su od njih potrčali u šumu, drugi na otvorene travnate čistine, gde su poredali konje i male tovarne konjiće. Nekoliko njih raširili su po zemlji jedreno platno i počeli su odabirati, spremati i zamatati stvari za ubrzano putovanje. Nils je uzjahao konja i odjurio niz stazu. Monti i Nik Stajl ušli su u gajić, vodeći svoje konje. Stjuart se uzverao na strmu gomilu kamenja, između dve niske nazubljene stene u pozadini kampa. Kestlton je ponudio momcima svoju pomoć, ali su ga kratko odbili s napomenom da će smetati. Prijatelji su počeli saletati Medlin: Zar zaista postoji opasnost? Zar dolaze gerilci? Hoće li odmah krenuti nazad na ranč? Zašto su se kauboji odjednom tako izmenili? Medlin je odgovarala kako je najbolje znala. ali, njeni su odgovori bili tek nagađanja, ponešto ublažena da bi umirila strah svojih gostiju. Helene je bila na vrhuncu uzbuđenog očekivanja.

Uskoro su se pojavili kauboji na neosedlanim konjima, a svaki je vodio na uzdama nekoliko konja. Neki od njih bili su skriveni u dubokim udubinama među stenama. Dugi niz tovarnih konja bio je natovaren i spreman da pođe niz stazu u pratnji jednog kauboja. Nik Stajle i Monti su se vratili. Tada se pojavio i Stjuart verući se mučno među klisurama. Odmah zatim odredio je da se sav prtljag Medlin i njenih prijatelja otpremi na klisuru. To je bio tegoban posao, za koji se moralo upotrebiti laso, da bi se stvari gore prebacile. Spremajte se za uspon odredi Stjuart obrativši se Medlin. Kuda? upita Helen. Pokazao je rukom kuda će se morati popeti. Prestrašeni povici začuju se kao odgovor na to. Gospodine Stjuarte, zar smo u opasnosti? upitala je Doroti drhšćućim glasom. To je pitanje i Medlini lebdelo na usnama, ali nije ga mogla izgovoriti. Ne, nema opasnosti odgovorio je Stjuart samo mere opreza, koje nam se čine najbolje. Doroti prošapće kako joj se čini da Stjuart laže. Sad Kestlton nešto priupita, a zatim i Harvej. gospođa Bik izgovori takođe neko plašljivo pitanje. Molim vas, budite tihi i učinite kako vam je rečeno odseče Stjuart. U času kad je poslednji prtljag bio izvučen na klisuru, Monti se približio Medlin i skinuo svoj sombrero. Njegovo crno lice izgledalo je kao obično, a ipak je to bio sasvim drugi Monti. Gospođice Hemond, otkazujem službu i napuštam posao reče on. Monti! Šta mislite time? Šta se to događa sada kad preti opasnost? Eto, mi odlazimo. To je sve odgovorio je Monti otresito. Bio je mrk i nemiran, oči su mu tumarale uokolo. Kestlton je skočio s panja na kojem je sedeo. Lice mu se neobično zacrvenelo. Gospodine Prajs, da li sva ta đavolska gužva znači da ćemo biti orobljeni ili napadnuti, ili ugrabljeni od rulje nekih gerilskih vucibatina? Pogodili ste! Potpuno bleda u licu obrati se Doroti Montiju.

Gospodine Prajs, valjda nas nećete . . . ne možete nas sada napustiti? Vi i gospodin Nils. Napustiti vas? upitao je Monti ne shvatajući. Da, napustiti, ostaviti nas, sad, kad nam preti nešto strašno, kad bismo vas tako nužno trebali. Monti se oporo i resko nasmeje i dobaci devojci čudan pogled. Ja i Nils smo se prilično prepali i sad kanimo odmagliti, gospođice Doroti, jer smo se već toliko nalutali uokolo, i teško bi nam bilo gledati kako lepe, mlade devojke navlače za kosu i teraju sa sobom. Doroti krikne, a onda zapadne u histeriju. Kestlton se prvi put otkako je došao, uzbudi. Tako mi Boga, vi i vaš prijatelj ste dvojica pravih kukavica! Gde vam je sad hrabrost kojom ste se toliko hvalili? Montievo tamno lice bilo je puno zajedljive poruge. Vojvodo, u svom životu video sam već oštroumne momke, ali vi nosite palmu. Čudesno ste oštroumni. Ovako dobro prosuditi mene i Nilsa! Eto, vojvodo, ako slučajno ne budete odvučeni u Meksiko i svezani za kakav kaktusov grm, evo vam fine priče za vaše engleske kolege. Bogami, pričaćete im kako su dva staroverska razbojnika preplašena kao dva šumska zeca, jurili pred ruljom Grizera. Vrag zna, nećete li. A možda ćete i lagati, kao onda kad ste pričali, kako ste probadali lava. Takva priča . . . Monti zaveži! proderao se Stjuart, pojavivši se naglo. Monti odgega dalje, psujući ispod glasa. Medlin i Helen su uz pomoć Kestltona umirivale Doroti i donekle im je to i uspelo. Stjuart je prošao nekoliko puta mimo njih, a da ih nije ni primetio, a Monti, koji je bio toliko revan i iskazivao Doroti svaku i najmanju pažnju, nije ni pogledao. To, je bilo okrutno, od Montija je to bilo i više nego okrutno. Medlin nije znala šta da o svemu tome misli. Stjuart uputi kauboje da pođu do kraja otvora u pećini i da odande spuštaju laso. Tada bez mnogo reči, nagovori žene da se uzveru tim grubim

kamenim merdevinama. Moramo vas sakriti reče on, kad su zastale oklevajući. Ako dođu gerilci, reći ćemo im da ste svi otišli dole na ranč. Budemo li se morali boriti, tamo ćete biti sigurne. Helen hrabro stupi napred, dopustivši da joj Stjuart prebaci preko glave jahaće laso i pritegne ga. Tada rukom da znak kaubojma. Sad se samo popnite gore uputi on Helen. Gledaoci se uveriše da je to lagan, siguran i brz način uspinjanja uz takvu strminu. Muškarci su se uspinjali bez pomoći. Gospođa Bik je kao obično pala u histeriju. Napola je hodala, a napola su je vukli. Stjuart je podupirao Doroti jednom rukom, a drugom je pridržavao laso. Ambroz je morao voditi Kristinu. Meksikankama nije trebalo pomoći. Edit Vaine i Medlin popele su se poslednje. Kad se našla gore, ugledala je Medlin uski komad tla obrastao grmljem i nadsvođen velikim visećim pećinama. U njima su bile izdubljene velike rupe, a tamne raspukline crnele su se u pozadini. Mesto divlje i mračno. Tada su dovučeni jedreno platno i posteljina, pa hrana i voda. Kauboji su smestili udobne postelje u onih nekoliko pećina, opomenu Medlin i njene prijatelje neka budu što tiši, i neka ne pale svetlo, a spavati trebaju obučeni, spremni za pokret svakog časa. Nakon što su se kauboj spustili dole, grupa što je ostala u sve tamnijem sumraku nije bila baš raspoložena. Kestlton ih je nastojao potaknuti na jelo. To je jednostavno silno prošaptala je Helen. m Oh, strašno je to stenjala je Doroti. Sve je to tvoja krivica, Helen. Ti si se molila, da bi se nešto dogodilo. Verujem da je to odvratna psina, koju su nam ti kauboj priredili rekla je gospođa Bik. Medlin je uveravala svoje prijatelje da tu nema nikakve podvale, i da žali za neudobnost i muku, ali nije naročito uznemirena. Smatrala je da je bolje ljubazno izbegavati odgovore nego da bude iskrena, jer je osećala vrlo izrazitu

nelagodu i nemir. Nagla promena u načinu i izgled njenih kauboja, bila je za nju pravo zaprepaštenje. Kad je poslednji put videla Stjuartovo lice, bilo je smrknuto, gotovo žalosno i omršavelo od briga, a to je još pojačalo njene crne slutnje. Noć se naglo spuštala. Kojoti su započinjali svoje tugaljivo, sablasno zavijanje, zvezde su zatreperile i postale sjajnije, vetar je zašuštao u vršcima borova. Kestlton je bio nemiran. Hodao je naprednazad ispred izbočine u steni gde su njegovi prijatelji sedeli jadajući se. Začas je izašao na kuk stene. Dole su kauboj zapalili vatru, a njen je žar plamsao u obliku orijaškog levka. Mala pojava Kestltona tamno se isticala u tom sjaju. Radoznalo i uplašeno Medlin mu se pridružila i virila iza pećine. Udaljenost je bila mala, i povremeno bi razaznala pokoju reč kauboja. Vrlo su hladnokrvno kuvali i jeli. Ona primeti da nema Stjuarta i to napomene Kestltonu. Ovaj ćuteći pokaže ravno dole, gde je u mraku stajao Stjuart s njena dva vučjaka do nogu. Zatim Nik Stajli ućutka družbu oko vatre i opominjući podigne ruku. Kauboj su sagnuli glave osluškujući. Medlin je napeto slušala. Čula je cviljenje jednoga od svojih pasa, a zatim tihi topot kopita. Nik je ponovo počeo pričati i nastavio je večerati, a i ostali kauboji su smanjili pažnja. Udarci kopita postali su glasniji, uđu u šumicu, a zatim u krug svetla. Jahač je bio Nils. Sjahao je i zvuk njegova tihog glasa upravo dopre do Medlin: Džin, Nils je tu. Nešto zna! čula je Medlin kako je doviknuo jedan od kauboja. Pošaljite ga ovamo odgovorio je Stjuart. Nils se došuljao do njega. Vidiš, Nils, s momcima je sve u redu, ali ne bih želeo da saznaju za svu tu gužvu rekao je Stjuart, kad je Nils došao do njega. Jesi li našao devojku? Medlin je bila sigurna da govori o Meksikanki Boniti. Ne, ali sam sreo ime nije razumela i bio je besan. Bio je sa šumarom. Rekli su da je Pet

Hejv našao i odveo dole u zatvor. Stjuart je poluglasno promrmljao, očito psovku: Čudi me, zašto nije došao ovamo gore? upitao je tada pa video je trag. Eh, Džin, Pet zna da si ovde, jer je onaj šumar rekao da je to doznao od gerilaca, uz to je još rekao, ako te već Don Karlos nije ubio, on se nada da će mu to uspeti sada, ako se ne dogodi tako, strpaće te u zatvor, kad siđeš s planine, jer je došao njegov čas. Baš je sebi zabio u glavu da me zatvori, Nils. A on će to i učiniti, kao što je učinio i s onom starom gospođom koja je držala krčmu. Džin, taj crvenokosi kojot nije te progonio dovde zato što se bojao. Uvek te se bojao, a držim da ga smrtni strah hvata i od mene i Montija. Dobro, zabavićemo se s njim kad dođe na njega red. Pitanje je sad, kad će taj Grizer došepiriti, i šta ćemo učiniti kad dođe? Moj dečače, postoji samo jedan način da se dočeka nekog Grizera. Već sam ti to rekao. On nam zlo snuje. Doći će sa smeškom, prijateljski, i laskaće i Slejd od neke žene. Ali, podmukao je, gori i od Indijanca. I onda, Džin, dobro nam je poznato šta je njegova banda radila između ovih brda i Ague Priete. Nisu to oni drski svadljivci s kojima smo nekad imali posla. Ovi su odvratno opaki. Pljačkali su i ubijali oko San Louis Pasa i Quadaluipe Canona. Ubijali su žene, i još gore od toga, tamo na severu i jugu od Ague Priete. Možda konjica Sjedinjenih Država to i ne zna, ali ti i ja, Monti i Nik, mi to znamo. Znamo tačno do čega vodi taj buntovnički rat tamo dole. To je gerilski rat, kao stvoren za bande zločinaca i pljačkaša. Da, pravo govoriš, Nils. Ja to ne osporavam odgovorio je Stjuart. Da mi nije zbog gospođice Hemond i ostalih žena, zaista bih uživao, da vidim tebe i Montija kako se obračunavate s onom bandom. Zapravo, voleo bih susresti Don Karlosa. Ali, gospođica Hemond! Vidiš, Nils, žena kao ona, nikad se ne bi oporavila od takvog

puškaranja, a kamoli od akrobacija uzetima. Te istočne žene su drugačije. Ne podcenjujem naše žene sa Zapada, njima je to u krvi. Gospođica Hemond je . . . je . . . Da, da, sve je to tako prekine ga Nils ali ima u njoj više hrabrosti nego što ti misliš, Džin Stjuarte. Nisam ja baš šuplja kravlja glava. Mrsko mi je i pomisliti, da bi se pred njom nešto okrutno događalo, a kamoli da Monti i ja prvi počnemo. Mi ćemo te slušati, dok god bude pametno. Znaš, staro momče, s oproštenjem, ti si svakako silno zateleban u gospođicu Hemond i malo si previše zabrinut da ne bi povredio njenu osetljivost, i da joj ne bi pozlilo, ako se nokome pusti malo krvi. Tu smo gore prilično u škripcu, i sigurno će biti borbe. Sabe, senjor? Ako je bude, onda možeš biti siguran da je ulog gospođica Hemond. I kladim se u milion pezosa, da bi hm, znam, šta bi o tebi mislila, da te barem jedanput vidi onakvog, kakvog sam te ja video. Ovaj stari svet nije se baš mnogo promenio. Neka su žene i blage i slatke i osećajne ipak svima se sviđa pravi muškarac. Džin, evo ti prilike da podvališ Don Karlosu. Pusti ga da dođe. Budi uljudan s njim. Ako su on i njegova banda gladni, nahrani ih. Progutaj i malo grizerske nadutosti. Napravi se slep, ako njegova banda nešto ukrade. Pusti ga neka misli da su žene pobegle dole na ranč. Ali, ako kaže da lažeš, i počne uokolo zirkati i tražiti ih, onda skoči isto onako kao i onda na Peta Hejva. Ja i Monti ćemo ti biti za leđima, a ako tvoj blef ne uspe, eh pre nego banda samo pomisli na pušku, naši će već pucati. I sad ti kažem još ovo: ako je Grizerima zaista do toga da onjuše barut, onda nam to može biti pravo. Nils, u toj bandi ima i belih ljudi rekao je Stjuart. Da, da. Ja i Monti vodićemo o tome računa. Ako nešto nameravaju, biće to brzo. U redu, Nils, stari prijatelju, i hvala ti odgovorio je Stjuart. Nils se vratio logorskoj vatri, a

Stjuart je preuzeo opet svoju stražu. Medlin je povela Kestltona od ruba stene. Bogami! Kauboj su đavolski čudni ljudi! uzviknuo je on. Nisu onakvi kakvima se pokazuju. Zaista imate pravo odvratila je Medlin. Ne mogu ih razumeti. Hajde da kažemo ostalima da su ono bila samo pričanja Nilsa i Montija i da nas neće napustiti. Doroti će se svakako manje bojati, kad to sazna. Doroti se donekle smirila, ostali su se tužili na jedinstveno ponašanje kauboja. Gotovo su svi pomišljali da je to njihov smišljeni trik. Nakon temeljane rasprave, to se mišljenje učvrstilo. Medlin ih nije htela razumeti, uočivši da takva pretpostavka donekle smiruje njene goste. Kestlton je ovaj put dokazao da nije toliko ograničen, pa je i on podupirao to mišljenje. Sedeli su i razgovarali poluglasno, do kasno u noć. Taj je događaj počinjao nalikovati na pustolovinu, za kojom je Helen toliko čeznula. Neki članovi društva su se i raspoložili. Jedan za drugim počeli su tada osećati umor i povukli su se na spavanje. Helen se zaklinjala da neće ni oka sklopiti, kad ima toliko šišmiša i svega što gmiže uokolo. Međutim, Medlin se uverila da su svi vrlo brzo pozaspali, dok je ona samo ležala široko otvorenih očiju, zureći u crnu izbočinu nagnute klisure i u zvezdano nebo iza toga. Da bi svoje misli odvratila od Stjuarta, i od jada na samu sebe, što ga je baš zbog njega osećala, pokušala je misliti na druge stvari. ali, misao na njega vraćala se i svaki je put to u njenim grudima izazvalo buru koju je bilo teško prigušiti. Razumno razmatranje činilo joj se potpuno nemoguće. Danju bi uspevala zaboraviti Stjuartovu himbu pošto je sve onako živahno predočila. Ali, noću, u gluvoj tišini, ispunjenoj lebdećim senkama mraka, ispod izražajnih zvezda, koje kao da su joj govorile, uz jecanje vetra u borovima, i tugaljiv plač kojota u daljini, ona nije mogla

upravljati svojim mislima i osećajima. Dan je stvaran i hladan, a noć čudna i kruta. Tama joj je donosila maštanja, koja su joj bila potpuno nepoznata na sjajnom sunčanom svetlu. Progonila je jedna misao. Nehotice je čula Nilsov razgovor sa Stjuartom i slušala je u nadi da će čuti nešto dobro, ili možda i najlošije, doznala je oboje, čak je i razumela neke Stjuartove motive. Želeo je sprečiti sve što bi je moglo povrediti, preplašiti ili izazvati u njoj odvratnost. A ipak taj isti Stjuart, koji je pokazivao tako nežne osećaje, kakvi bi se mogli poželeti i u Bojda Harveja, imao je tajni sastanak s tom dražesnom, osamljenom Bonitom. Tu bi uvek vreli stid, poput žive, ljute, duboke vatre prekidao Medlinine misli. Teško ih je podnosila, to više što ih nije mogla ni shvatiti ni svladati. Sati su se nizali i naposletku, kad su i zvezde već počele bledeti, i niotkud nije bilo glasa, ona utone u san. Kad su se probudili, dan je već osvanuo svež i jasan. Sunce je bilo ispod istočnih litica. Ambroz je s još nekoliko kauboja doneo kabliće hladne vode s izvora i vruću kafu i dvopek. Medlininom društvu nije ništa štetilo iskustvo stečeno prošle noći. Mršavi doručak bili bi raspoloženo podelili, da Ambroz nije naredio potpunu tišinu. Dole očekuju goste rekao je on. Ta obavest, kao i oprez, kojim su kauboj odveli celo društvo na još veću visinu, među raskidane i srušene komade pećina, ponovo su izazvali strah. Medlin je uporno tražila da ostane s ove strane izbočine, odakle može videti ravno u kamp. Budući da je taj položaj pružao ujedno i zaklon, Ambroz je pristao, ali je do nje smestio i preplašenu Kristinu, a i sam je ostao tamo. Ambroz, mislite li da će zaista doći gerilci? upitala je Medlin. Svakako. U to smo sigurni. Nils je upravo dojahao i rekao da su sad na putu ovamo. Gospođice Hemond, mogu li se pouzdati u vas? Nećete vriskati, ako tamo

nastane bitka? Stjuart mi je rekao da vas sakrijem ili da sprečim da gledate. Obećavam da neću praviti nikakvu buku odgovorila je Medlin. Ona namesti kaput, tako da bi mogla na njemu ležati, i smesti se, očekujući daljnje događaje. Tada začuje iza sebe kotrljanje kamenja. Okrenula se i ugledala Helen, koja se dosklizala dole, a uz nju jednog zbunjenog kauboja. Helen se zgurila sasvim nisko do mesta gde je Medlin ležala. Rekla je: Hoću videti šta se događa, pa makar umrla pritom. Ako to ti možeš podneti, mogu i ja. Bila je bleda, s velikim prestrašenim očima. Ambroz opsuje kauboja koji je pustio da se udalji od njega: Provuci je kroz čvor na užetu i sam pazi na kraj odbrusi momak i nestane u gomili pećina. Ambroz, smatrajući svaku reč suvišnom, strogo i junački se spremi da je vrati ostalima, zato je čvrsto uhvati. Besno sevajući očima, Helen prošapće: Ostavite me. Princezo, što ta luda hoće? Medlin se nasmejala. Dobro je poznavala Helen, primetila je njeno šaputanje, dok bi u svakoj drugoj prilici u to je bila uverena nastupila zapovedajući. Medlin joj objasni ozbiljnost situacije: Ja bih možda bežala, ali nikako vikala reče Helen. Time se Ambroz morao zadovoljiti i dopustiti joj da ostane. Pronađe joj mesto malo podalje, iza Medlininog položaja, gde je kako je rekao manje opasnosti da je otkriju. Tada je strogo obaveze na ćutnju, ostane još časak, da umiri Kristinu i vrati se tamo gde je Medlin ležala sakrivena. Tek što je došao, prošapće: Čujem konje. Dolaze gerilci. Medlinino skrovište bilo je dobro zaštićeno od mogućih pogleda odozdo. Mogla je viriti iznad vrste ograde kroz mali otvor na vršcima borova, koji su dosizali do klisure, i tako je imala odličan pogled nad središtem kampa i njegove najbliže okoline. Međutim, ni desno ni levo nije mogla gledati zbog lišća, koje je zaklanjalo vidik. Zamalo joj zvuk konjskih kopita ubrza

puls, te se s velikom pažnjom zagledala dole. Mada je načula nešto o tome kakvo držanje misle zauzeti Stjuart i njegovi ljudi, ni u kom slučaju nije očekivala, da će videti takvu izvanrednu ravnodušnost. Frenk je zaspao, ili se barem tako pravio. Tri su kauboja lenjo i vrlo bezbrižno obavljala svoje logorske dužnosti, kao prženje dvopeka, raspirivanje vatre i pranje lonaca. Fino izrađene garniture aluminijskog posuđa: tanjure, šolje zajedno s ostalim šatorskim priborom, kojim su se služili Medlinini gosti, već su pospremili. Nik Stajle sedeo je leđima naslonjen o panj, i pušio je svoju lulu. Drugi je kauboj upravo dopremio konje u veću blizinu logora, gde su čekali da budu osedlani. Nils se motao oko nekog zamotuljka. Stjuart je savijao cigaretu. Monti očito zasad nije imao šta raditi, pa je zviždao, a to je činio više glasno nego melodiozno. Čitava je družba ostavljala utisak bezbrižne dokolice. Zvuk konjskih kopita postane glasniji i sporiji. Jedan od kauboja pokaže rukom na stazu, kuda i nekolicina drugih pogleda, a zatim je nastavio obavljati svoje poslove. Uskoro u logor ujaše čupav, prašnjav konj s mršavim, otrcanim jahačem i zaustavi se. Sledio je drugi, pa treći. Konji s meksičkim jahačima dolazili su u jednoredu i zaustavljali se iza svog vođe. Kauboj uzdignu poglede na njih, a ovi spuste svoje na kauboje. I kauboj i jahači su se međusobno merili pogledima. Buenos dias, senjor! svečano pozdravi prvi gerilac. Napregnuvši se do krajnosti, Medlin oslušne i prepozna taj glas. Bio je Don Karlosov. I njegov graciozni naklon Stjuartu, bio joj je dobro poznat. Inače nikako ne bi u tom grubom, bedno obučenom Meksikancu prepoznala nekad elegantnog vakerosa. Stjuart mu odzdravi na španskom, i pokazujući rukom prema vatri, doda engleski: Siđite, i jedite! Gerilci nisu oklevali. Požurili su prema vatri, a onda su se raširili u

mali krug i čučnuli su na zemlju, stavivši oružje pokraj sebe. Po izgledu nikako se nisu razlikovali od grupe, koja je Medlin odvela u brda, samo ih je sada bilo više i bili su bolje naoružani. ali, jednako su tako bili izgladneli, i izgledali su divlje i odrpano. Kauboj ih nisu baš srdačno primili, ali su bili gostoljubivi. Zakon pustinje uvek je tražio da se hrana i piće podeli s putnicima, bili oni progonjeni, izgubljeni ili u lovu. Ima ih dvadeset troje prošaputao je Ambroz uključivši četiri belca. Priličan broj. Izgledaju dosta prijateljski šapćući je odvratila Medlin. Tamo dole prilike baš nisu takve, kakve se čine odgovorio je Ambroz. Ambroz, kažite, objasnite mi. Sad je vreme za to. Dok ih gledam, molim vas, objasnite mi situaciju. Zašto ne? Ali, imajte na umu, gospođice Hemond, da će mi Džin ljuto zameriti ako sazna da sam vas pustio da gledate i govorio vam o čemu se radi. Dakle, Džin je pošten, vidi da su ti bednici gladni. U ovoj zemlji oni su samo rulja kradljivaca, a iza granice neki od njih su naoružani razbojnici, a ostali propalice. Ta varka s ustankom ne pali kod nas. Najpre trebam videti, a onda ću verovati da se Grizeri bore. To je rulja veštih jahačapljačkaša, koji bi ukrali gunj ispod čoveka ili njegov duvan. Džin misli da su u poteri za vama, ženama da vas odvedu. Ali, Džin, hm, Džin ima u zadnje vreme nekakve dalekosežne ideje. Većina nas momaka misli da gerilci dolaze pljačkati to je sve. Sad, bez obzira na to kakvi potajni motivi vodili Don Karlosa i njegove ljude, oni nisu dopuštali da bi im ti umanjili žar uništavanja velikih količina hrane. Svaki je pojedinac očito jeo koliko je u njega stalo. Brbljali su kao jato papiga. Neki su čak bili veseli na svoj drski način. Tada, pošto je svaki od njih smotao i zapalio neizbežnu meksikansku cigaretu, nastala je jedva zametna promena u njihovu držanju. Pušeći, pogledavali su po kampu, u šume, na

stene, pa ponovo na dokone kauboje. Činilo se da nešto očekuju. Senjor započeo je Don Karlos, obraćajući se Stjuartu. Govoreći, zamahnuo je svojim sombrerom da bi tako označio čitav logorski prostor. Medlin nije mogla razabrati njegove reči, ali u kretnji je jasno bilo izraženo pitanje o preostalom delu kampovaca. Stjuartov odgovor i kretnja rukom dole prema stazi značila je da je njegovo društvo otišlo kući. Stjuart se opet prihvatio nekog posla, a vođa gerilaca je mirno pušio. Izgledao je lukavo i zamišljeno. Njegovi su ljudi postali nemirni, nestalo je pređašnje klonulosti i polaganog odbijanja dimova. Začas se digne jedan koščati čovek, okrugle glave i crvenog pristavog lica, grubog izraza, i odbaci cigaretu. Bio je Amerikanac. Hej poviče glasno zar nećeš izneti na sunce kakvo piće? Moji momci ne nose piće na put odgovorio je Stjuart, okrenuo se i pogledao gerilca. Ha, ha! Čuo sam preko u Rodeu, da ćeš sigurno dobiti nekakvo bezalkoholno piće odvratio je taj klipan. Mrzim vodu, ali čini se da mi drugo ne preostaje. Zatim pođe do izvora i ispruži se na zemlju da se napije, odjednom zagrabi rukom u vodu i izvuče korpu. Kauboj su u brzini spremanja zaboravili izvaditi tu korpu, s bocama vina i likera za Medlinine goste. Uronili su je u izvor, da piće ostane hladno. Gerilac stane nespretno čeprkati oko poklopca, otvori ga, a onda se digne i zaurla od oduševljenja. Stjuart učini gotovo neprimetnu kretnju, kao da će skočiti, ali svlada se, dobaci Nilsu letimičan pogled i reče gerilcu: Verovatno je to zaboravilo moje društvo. Neka vam je u zdravlje! Poput pčela gerilci su se sleteli oko sretnog nalaznika. Čuo se žamor. Piće je uskoro nestalo, a izazvalo je pravu raspojasanost. Onih nekoliko belih razbojnika počelo je pretraživati kamp, a isto su učinili i neki Meksikanci, ostali su čekali, pokazujući svojim

nevešto prikrivenim očekivanjem šta zapravo misle. Medlin je vrlo začudilo ponašanje Stjuarta i njegovih prijatelja. Očito nisu osetili ni strah, ni naročito zanimanje. Don Karlos koji ih je potajno gledao, sad je to činio otvoreno, čak nastrljivo. Gledao je Stjuarta, pa Nilsa i Montija, a onda ostale kauboje. Dok su neki njegovi ljudi razgledavali sve uokolo, drugi su gledali u njega, i to očekivanje postajalo je već preteće. Vođa gerilaca izgledao je ponešto neodlučan, ali nipošto zbunjen. Kad je svoje lukavo lice okrenuo prema Nilsu i Montiu, izgledao je kao čovek kojem nedostaje odlučnosti. U svojoj sve većoj uzbuđenosti, Medlin nije jasno čula Ambrozovo tiho šaputanje, pa je sad nastojala svoju pažnja podeliti na one dole i kauboja koji se zgurio pokraj nje. Ambrozovo šaputanje se promenilo, postalo je piskavo. Nemojte se razbesneti, ako vam odjednom poklopim oči rukama, gospođice Hemond rekao je on. Dole se nešto kuva! Nikad još nisam video Džina tako mirnog. To je kod njega opasno. I vidite, gledajte, kako su momci složni. I onaj lukavi Grizer to zna, samo njegovi ljudi možda ne znaju. Ako i imaju pameti, ništa ih nije briga. Mada . . . Don . . . on je zabrinut. Ali, ni on ne posvećuje toliko pažnjai Džinu. Gleda tamo Nilsa i Montija, a baš mu je to potreba. Eno, Nik i Frenk su se smestili na onom deblu s Boolvem. Ne izgledaju kao da pune pištolje. Ali, gledajte, kako su im prsluci teški. Sa svake strane po jedan pištolj. Ti momci mogu pucati i preskočiti onaj panj brže nego što mislite. Vidite li kako su se Monti i Džin smestili u uglu između gerilaca i staze prema ovamo? Ne izgleda namerno, pa ipak je tako. Pogledajte Nilsa i Montija. Kako su mirni, ćaskaju i ne brinu se za gerilce. Vidim kako Monti gleda Džina, i sad kako ga Nils gleda. Da, sve ovisi o Džinu, a oni će ga štititi. Pretpostavljam, gospođice Hemond, da bi već

odavno bilo mrtvih Grizera po tom kampu da su Nils i Monti slobodni. Ali, oni slušaju Džina. To je jasno. I, gospode Bože, upravo me nešto zaziva dok ih gledam! Obojica pune pištolje. Kundaci su divno jasni. U četiri pištolja ima dvadeset naboja, a gerilaca ima. Kad bi Nils i Monti zapucali u taj prvi red, još pre nego bi znali šta se događa, bila bi tamo gomila Grizera. Eno, Stjuart je nešto rekao Donu. Zanima me šta? Kladim se u nešto što će Donovu momčad skupiti zajedno. Sigurno? Grizeri nemaju pameti. Samo oni beli gerilci gledaju malo sumnjičavo. Ali, šta god se dogodilo, biće brzo, budite uvereni. voleo bih da sam tamo. Ali, možda neće biti gužve. Stjuart je odlučio da to izbegne. On je divan momak kad mu se pruži prilika. Gospode, baš bih želeo videti kako goni onog umišljenoga Grizera. Znate, Don nije dorastao pametnemu. Njegov vodeni mozak ne može shvatiti to čudno ponašanje kauboja, jer on je Grizer. Ako ga Džin brzo ne tresne po glavi, on će se prestati bojati čak i Nilsa i Montija. Ali, Džin će odabrati pravi čas. I ja sam već nervozan. Hoću da već nešto počne, Nilsa sam video samo u jednoj borbi, kad je baš prostrelio ruku jednom Grizeru, jer se usudio zadirkivati ga. Ali, čuo sam sve o njemu. A Monti! Monti je pravi staromodni razbojnik. Ma, eto, nijedna od onih priča, onih laži, koje je ispričao da zabavi Engleza, nije ništa prema onom šta je Monti učinio. Jedino ne razumem kako se može sad držati ovako mirno i miroljubivo. To obično nije njegov način, s takvim momcima koji hoće gužvu. A ha! Sad dolazi blef. Borbe neće biti, izgleda. Vođa gerilaca prestane nemirno koračati i pogledati, pa se okrene Stjuartu s drskom odlučnošću. Gracias, senjor rekao je on. Adios. Svojim sombrerom zamahne prema stazi, koja je s brda vodila dole na ranč, i uz tu kretnju lice mu se isceri u podrugljiv, lukav smešak. Ambroz prošapće

tako tiho, da ga je Medlin jedva čula. Ako Grizer pođe tim putem, naleteće na naše konje i dosetiti se. Eh, lukav je on. Ali, kladim se da neće ni doći do te staze. Bez žurbe i naročitog opreza Stjuart se maknuo iz svog bezbrižnog položaja i u nekoliko velikih koraka stvorio se pokraj Don Karlosa. Vratite se putem kojim ste i došli proderao se on, a glas mu je zvučao kao truba. Gracias, senjor zahvaljujem, gospodine. Ambroz gurne Medlin laktom, šapat mu postane piskav i brz. Nemojte ništa propustiti. Džin ga je izazvao. Šta god bude, doći će brzo kao munja. Vidite! Taj Grizer valjda ne zna dobro engleski. Gledajte, kako mu je pozelenelo prljavo žuto lice. Sad pogledajte Nilsa i Montija! Silno je samo pogledati ih! Ovako mirni i bezbrižni. Ali, evo ti promene! Zgureni i zgrčeni, to znači, da im je svaki mišić kao napeta sirova koža. A oči im prodiru u grizerske mozgove. ali, evo, za dlaku se Grizeri mogu naći u paklu. Don Karlos dobaci Stjuartu dug, zlokoban pogled, onda zabaci glavu unazad, natakne svoj sombrero, i nacerivši se zlobno, pokaže blistave zube. Senjor započe. Savršenim pokretom skoči Stjuart na njega. Gerilcu zapne glas u grlu. Nastane divlje hrvanje, zbog brzine, nije se moglo dobro razabrati, onda teški dobro ciljani udarac, i Don Karlos se našao na zemlji. Stjuart je odskočio nazad, a onda držeći ruke na drškama svojih pištolja počne vikati, upravo grmeti na gerilce. Bio je brži od pantere, a glas mu je bio sad tako strašan, da je sledio Medlin krv u žilama, iz njegovog pretećeg zgurenog držanja izbijao je takav bes da je zatvorila oči. Ali, morala ih je opet otvoriti. Istog trenutka Monti i Nils su skočili do Stjuarta. Obojica su bili zgureni, držeći ruke na drškama svojih pištolja. Nilsov prodoran krik pomešao se s Montievom besnom rikom. Onda su zamukli, a jeka se odbila od klisura. Tišina ove trojice muškaraca, spremnih na

skok poput tigrova, bila je strašnija nego krikovi koji su parali živce. Gerilci su se uskomešali i raštrkali prema svojim konjima. Don Karlos se prevrne, podigne i dotetura do konja na koga ga podignu. Tada se okrenuo nazad, a bledo, krvavo lice bilo mu je nalik na iscerena demona. Cela se družina pokrenula i u času nestala iz vida. Znao sam to izjavio je Ambroz. Nikad nisam video Grizere koji bi mogli izdržati puščanu vatru. Bilo je prilično toplo. A Monti nije ni metka ispalio. To on neće zaboraviti! Mislim, gospođice Hemond, da smo sretno prošli. Džin ima svoj poseban način, kako vidite. Ali, u trenu se moramo naći na putu za ranč. Zašto? prošaputala je Medlin bez daha. Osećala je slabost i drhtavicu. Zato što će gerilci opet skupiti hrabrost, izmiliti na naš put ili napasti nas iz zasede odvratio je Armbrose. To je njihov običaj. Da su drukčiji, ne bi tri kauboja mogla zavarati celu bandu. Džin poznaje Grizere. Kukavice su to. Ali, bojim se da smo u većoj opasnosti sada nego pre, ako se ne maknemo s ovoga brda. Evo, Džin zove. Dođite, brzo! Helen je skliznula sa svoje osmatračnice, te tako nije videla poslednji čin te male drame oko logorske vatre. ali, njenoj je želji za uzbuđenjima izgleda bilo udovoljeno, jer joj je lice bilo bledo, dok je dršćućim glasom pitala, jesu li gerilci otišli. Nisam videla svršetak, ali ta strahovita krika bila mi je dovoljna. Ambroz je užurbano pomagao ženama da preko oštrih grebena siđu do pećine. Tamo su dole kauboj brzo osedlavali konje, koje su doveli iz skrovišta. Grozničavom brzinom, pazeći da ne polome kosti, bile su Medlin, Helen i Kristina spuštane lasima, a onda su isto tako brzo, delimično nošene, stigle na ravno tlo. U času, kad su se one već našle kod kampa, pojavili su se ostali članovi društva na klisuri. Bili su odlično raspoloženi, i po svemu se činilo da taj događaj

smatraju izvanrednom šalom. Ambroz digne Kristinu na konja i nestane među borovima, Frenki Slejd učini to isto s Helen. Stjuart dovede Medlininog konja, pomogne joj da ga uzjaše, a onda samo strogo reče: Čekajte! Čim bi koja od žena stigla na ravno tlo, stavili bi je na konja i otpremili u pratnji kauboja. Govorilo se malo. Žurba je bila glavni pokretač. Podbadali su konje, a kad su već izbili na stazu, udarili su ih mamuzama, da bi prešli u kas. Jedan je kauboj doveo četiri tovarna konja, koje su svom brzinom natovarili prtljagom. Kestlton i njegovi prijatelji uzjahali su takođe svoje konje, i u galopu se uputili za drugima. Tako je Medlin zaostala sa Stjuartom, Nilsom i Montiem. Oni moraju skrenuti kod useka, koji je blizu staze, nekoliko milja niže govorio je Nils stežući remen. Taj usek ulazi u kanjon. Mislim da neće biti nikakva zla, osim napornog jahanja. Umirujući se nasmešio Medlini, ali nije rekao ni reči. Monti uzme njenu čuturicu, napuni je na izvoru svežom vodom i obesi o sedlo, a u torbu joj stavi nekoliko dvopeka. Ne zaboravite zagristi koji put i gutnuti malo vode rekao je on. I ne brinite se, gospođice Hemond, Stjuarće biti s vama, a ja i Nils ćemo otraga. Njegovo lice nije bilo ništa manje mračno i zlovoljno, ali izraz njegovih očiju osećala je Medlin, nikad neće moći zaboraviti. Kad je sad ostala sama s tri čoveka, koji su odbacili svako pretvaranje, shvatila je kako joj je sreća sklona, ali da još uvek mnogo leži na vagi. Stjuart je uzjahao svoga velikog dorata, podbode ga mamuzama i zazviždi. Na taj zvižduk Princeza pojuri, a Stjuart poleti za njom u brzom galopu. Medlin se okrenula unazad, i ugledala Nilsa već na konju, i Montija kako mu pruža pušku. Tada joj borovi zaklone vid. Na stazi Stjuartov je konj poleteo brzim galopom. Princeza promeni svoj korak, držeći se sasvim blizu crnog konja. Stjuart upozori

Medlin na niske, široke grane koje bi je mogle izbaciti iz sedla. Brzo jahanje kroz šumu po neravnoj zavijajućoj i zakrčenoj stazi, zahtevalo je njenu potpunu pažnja. Njen budan duh koga su se doimali i manje značajni momenti na običnoj jahaćoj šetnji, rasteravao je sad brige, strah i hladnoću, koji su je toliko tištili. Nešto posle Stjuart skrene sa staze u pravom uglu i zađe u usek između dve strmine. Na mestima gde je bilo zemlje, opažali su se u njoj tragovi. Konj je počeo brže napredovati. Usek je bivao sve dublji, uži, pun stena, panjeva, i grmlja. Medlin upotrebi svu svoju veštinu da bi se održala u Stjuartovoj blizini. Nije mislila o njemu, ni o vlastitoj sigurnosti, nego kako će zadržati Princezu tačno u stopama vranca i izbegavati oštre bodljike grmlja i opasno labavo kamenje. Ipak se morala zaustaviti, jer je Stjuart svojim konjem zakrčio stazu. Podigne pogled i primeti, da se nalaze na ulazu u kanjon, čiji su se sivi, strmi, mestimično zeleni zidovi na kraju proširivali u gustu crnogoričnu šumu. Sumorna monotonija brežuljaka gubila se u zelenilu šume, a u velikoj daljini ležala je zamagljena, ružičasta pustinja. Otprilike milju ispod njih ugledala je tovarne konje i kako joj se činilo, lovačke pse. Stjuart je pažljivo pogledom pretraživao krševite vrletne stene. Tada je upravio konja niz strminu. Nije se poslužio prokrčenom stazom, koju su verovatno pročistili kauboj, nego je krenuo udesno neprohodnim vijugavim terenom, gorim od ikog kojim su dosad prolazili. Probijao se uz kedrova stabla, iskidanim klisurama, i preko otrgnutih komada nevremenom olabavljenih stena. Medlin ga je sledila, uverena da je na tom putu stavljena na probu njena izdržljivost i snalažljivost. Na običnom konju nikako ne bi mogla slediti Stjuarta. Prašina, vrućina i osušeno grlo podsete je na vreme, pa kad je uočila sunce na

zapadu, neobično se začudila. Stjuart se nijednom nije zaustavio, okrenuo ili izustio reč. Verovatno je čuo njenog konja iza sebe. Medlin se sad setila Montijevog saveta neka gutne vode i zagrize dvopek za vreme jahanja. Na dnu kanjona čekao ih je najgori, najmučniji deo putovanja. Suvi kedrovi, grmlje i povaljena debla, na koja su dotada nailazili, bili su šala u uporedbi s miljama kako se činilo labavog krša. Konji su se klizali i posrtali. Stjuart je ovde napredovao veoma oprezno. Naposletku, kad se kanjon završio gustom šumom jela, sunce je već crveno tonulo prema zapadu. Stjuart potera konja brzim korakom. Nakon otprilike kilometar i po jednoličnog puta, tlo se opet oštro spuštalo i prelazilo u bezbrojne grebene s mnogim udubinama. Ubrzo je mrak zasenio dublje provalije. Medlin osveži hladniji dah vazduha. Stjuart je sad jahao polaganije. Lavež kojota kao da ga je iznenadio. Često bi se zaustavljao da osluškuje. Za jedne takve stanke, tišinu su proparali čisti puščani hici. Medlin nije mogla odrediti da li su dolazili izbliza, izdaleka, zdesna ili sleva, ispred ili iza njih. Stjuart se zbunio i uznemirio. Sišao je s konja i udaljio se nekoliko koraka da sluša. Medlin se učini da čuje krik, slab i udaljen. Ništa to nije, verovatno kojot uveravala je samu sebe ali, bio je tako tugaljiv, tako ljudski, da je prošla jeza. Stjuart se vratio. Uhvati uzde konja i povede ih, zastajkujući svakih nekoliko koraka da osluškuje. Više puta menjao je smer i opet zašao među oštre krševite izbočine tla. Topot potkovanih kopita odjekivao je na kamenu, a taj je zvuk morao dopirati duboko u šumu. To je uznemirilo Stjuarta, i on potraži mekše tlo. U međuvremenu sene su utonule u gustu tamu. Zvezde su se pojavile, zaduvao je vetar. Medlini se učinilo da su prošli sati. Stjuart se ponovo zaustavio. Medlin razabere u tami kolibu od trupaca okruženu šiljatim

tamnim drvećem, koje je stršilo u nebo. Jedva je mogla razaznati Stjuartovu visoku pojavu, oslonjenu o konja. Ili je osluškivao, ili razmišljao možda oboje. Nešto posle ušao je u kolibu i Medlin začuje struganje šibice i ugleda slabo svetlo. Koliba je očito bila napuštena. Verovatno, to je bila jedna od mnogih nastambi šumara koji su živeli u brdima. Stjuart izađe, ponovo prođe oko kuće, i još dalje u tamu i vrati se onda do Medlin. Dugo je vremena nepomično stajao i osluškivao. Tada ona začuje kako je promrmljao: Ako bude potrebno da naglo krenemo, mogu jahati i bez sedla. Skine sedlo i gunj sa svoga konja i ponese ih u kolibu. Siđite s konja rekao je tihim glasom, kad je izašao na vrata. Pomogne joj sjahati i uvede je unutra, gde je ponovo upalio šibicu. Pogled joj pade na primitivno ognjište i grubo istesane trupce. Stjuartov gunj i sedlo ležali su na tvrdo nabitom zemljanom pođu. Malo se odmorite rekao je on. Idem načas u šumu da oslušnem, samo na minutudvije. Dok joj se telo odmaralo, duh joj opet obuzme obilje misli i osećaja. Čitav je dan svu svoju budnost i pažnja usredotočila na svog konja. sada, sve, što se već dogodilo: noć, tišina, Stjuartova blizina i njegov 6čudan, mrk oprez, moguće nedaće njenih prijatelja sve su te misli od nje tražle svoje pravo i navirale su vrtoglavom brzinom. Verovala je a bila je uverena da i Stjuart tako misli da se njeni prijatelji, zahvaljujući brzom silaženju s brda, na putu nisu suočili ni s jednom od onih zapreka koje su zadržale Stjuarta. To je razmišljanje umirilo, a što se nje same tiče, nije se bojala. Ali, spavati nije mogla, nije ni pokušavala. Izvana je dopirao šum Stjuartovih laganih koraka. Njegova se tamna pojava ocrtavala u vratima. Kad je seo, čula je štropot puške, kad je položio pokraj sebe. Ti su joj zvukovi izazvali drhtaj. Stjuartova široka ramena ispunila su cela vrata, a obrisi njegove lepe

glave i čvrstog oštrog profila jasno su se ocrtavali. Vetar mu je mrsio kosu. Okrenuo je uho prema vetru i osluškivao. Nepomično je sedeo satima kako se njoj činilo. Tada se setila njegovog, po svom uverenju, nečasnog postupka i svi ti naglo uskovitlani osećaji burni događaji dana, divna noć oko nje, i čudna duboko zatvorena, i tek naslućena spoznaja neke daleke, moguće sreće sve to plane i sagori u teškoj, gorućoj boli zbog Stjuartove okaljane časti u njenim očima. Nešto se u njoj promenilo tako da se ono što je nekad osećala kao bes na sebe samu, sada pretvorilo u žaljenje njega. Tako je divan čovek. Nije više mogla osećati kao pre, znala je što mu duguje, a ipak mu nije mogla zahvaliti, nije mogla govoriti s njime. Borila se protiv neke nerazjašnjive gorčine. Tada je zatvorila oči u želji da se odmori. Vreme je jednolično odmicalo. Kad je čula Stjuartov glas, otvorila je oči i razabrala svitanje novog dana. Digla se i izašla iz kolibe. Konji su veselo zarzali. Začas se našla u sedlu, s osećajem neugodne boli u zgrčenim mišićima i jedva pokretnim udovima. Stjuart, oštrim korakom povede konje u crnogoričnu šumu, izbiju na stazu kojom nastave put. Konji su jednolično kasali. Strmina je bivala manja, jele sve ređe, sivo je praskozorje bledelo. Kad su izjahali iz šume, sunce se bilo podiglo, na podnožju se nanizali brežuljci, a na njihovu rubu, gde je započinjalo sivilo doline, pokazala se tamna mrlja koja je označavala kuću na ranču. ŠERIF IZ ELKAJONA

Oko podneva toga dana Medlin je stigla na ranč. Svi su njeni gosti prispeli kasno prošle noći i samo su želeli da se ona što pre vrati živa i zdrava, pa da taj poslednji logorski izlet ubroje među svoje retke doživljaje. Jednoglasno su ga proglasili remekdelom kaubojskih ludorija. Medlinino zaostajanje, dokazivali su bio je samo domišljat potez za konačan efekt. Ona to nije poricala, kao što nije smatrala potrebnim ni izjaviti da je kući pratio samo jedan kauboj. Njeni su gosti opisivali tegoban, mučan put nizbrdo, začinjen samo jednim uzbudljivim događajem. Silazeći niza strminu, naleteli su na šerifa Hejva i nekoliko njegovih pomoćnika, koji su bili prilično pod uticajem vina, i vrlo besni što im je pobegla Meksikanka Bonita. Hejv je prostačkim rečima vređao žene i, prema Ambrozovim rečima,

bi uznemiravao društvo pod bilo kojom izprikom da ga kauboji nisu oštro ućutkali. Medlinini su se gosti dva dana oporavljali od napornog putovanja na konjima. Trećeg su se dana počeli spremati za odlazak. To je vreme za Medlin bilo dvostruko teško. Osećala je vrlo jaku, fizičku potrebu za odmorom. A povrh toga trebala je rešiti duševni sukob, koji se jedva mogao odgoditi. Njena sestra i prijatelji ljubazno su je i ustrajno nagovarali da se s njima vrati kući na Istok. I sama je želela otići. Odlazak nije bio toliko u pitanju. Radilo se o tome, kako, kada, i pod kojim uslovima će se moći vratiti. To je uznemiravalo. Pre nego pođe na Istok, želela je da odlučno i neopozivo uredi svoje buduće odnose prema ranču i Zapadu. Kad je nastupio sudbonosni čas, učini joj se da je Zapad ipak nije zarobio. Ovi su stari prijatelji oživeli zamrle veze. Međutim, ispalo je tako da nije trebalo donositi preuranjene odluke. Medlin bi pozdravila svaku izliku za odgađanje, međutim jedno Alfredovo pismo ostavilo je nadalje otvoreno pitanje njena odlaska. Pisao je da je njegov put u Kaliforniju bio vrlo koristan, i da je za Medlin dobio ponudu od velike stočarske kompanije, a prvenstveno da se želi venčati s Florens odmah kad se vrati kući i da će zato iz Daglasa dovesti sa sobom sveštenika. Medlin je čak obećala Heleni i svojim prijateljima da će uskoro doći na Istok, najkasnije do Dana zahvalnosti. Tim obećanjem, koje ih nije naročito zadovoljilo, oni su se oprostili od nje i od ranča. U poslednji se čas činilo da će vrlo verovatno već na prvoj stanici toga povratnog putovanja naići na vrlo ozbiljnu zapreku. Svi su Medlinini gosti po zapadnjačkom običaju digli ruke u znak protesta, kad se pojavio Link Stivens sa svojim velikim belim kolima. Link se nedužno i svečano zaklinjao da će voziti polagano i oprezno, ali tek pošto je Medlin zajamčila njegovu reč i pristala da ih otprati, ušli su u kola. Na stanici opraštanju nije bilo kraja, i od Medlin se po stoti put zahtevalo da još jedinom obeća kako će se vratiti na Istok. Poslednje reči Doroti Kumbs bile su Najlepše pozdravi Montija Prajsa. Reci mu, da mi je . . . da mi je drago što me poljubio! U Heleninim očima bio je blag, ozbiljan ali ipak podrugljiv sjaj kad je rekla: Princezo, dovedi Stjuarta sa sobom kad dođeš. On će biti bomba. Medlin je tu izjavu primila isto onako olako kao i drugi, ali kad je voz nestao iz vida, i ona se našla na putu kući, Poslednji četvrtak meseca novembra. užasnuta se setila Heleninih reči i pogleda. Svako spominjanje Stjuarta, svaka pomisao na njega izazvala bi kod nje neraspoloženje. Šta je Helen tim mislila? javi se pitanje, duboko se zamislila. Podrugljiv blesak u Heleninim očima bio je tek ironičan, ciničan odsjaj bogatog svetovnog iskustva, sumnjičavog i tolerantnog istovremeno. Blaga ozbljnost njenog pogleda izražavala je dublje i nežnije osećaje. Medlin je želela da to shvati kao novu vezu između Helen i sebe, lepu i sestrinsku, koja ih je zbližavala. Ali, budući da joj je ta pomisao odmah dovela pred oči Stjuarta, bila je zatrovana već od samog početka i ona je odbaci. Kad su kola već ulazila na ranč, pošto su prošla donje jezero, ona ugleda Stjuarta kako potišteno šeta uz obalu. Kad je primetio da se kola približavaju, prenuo se iz svog besciljnog lutanja i brzo nestao u senci gustiša. Nije to bilo prvi put što je Medlin videla da on izbegava susret s njom. Takav je postupak vređao, iako joj je donosio i određeno olakšanje. Nije želela da se sastane s njim licem u lice. Pretpostavljala je da bi joj Svenson hteo reći nešto u Stjuartovu odbranu, i to je smetalo. Stari je stočar očito bio nesrećan. Nekoliko je puta nastojao s Medlin razgovarati o Stjuartu. Ona je to izbegavala, poslednji put kad je to ponovo pokušao, hladno ga je odbila. Nije htela čuti ni reči više o svom nadzorniku. Svenson je bio očajan. Dani su prolazili, a Stjuart ni dalje nije imao volje za rad. Medlinino raspoloženje nije se nimalo ublažilo kad bi videla kako potišteno i bezvoljno luta uokolo. Zabolelo bi je to i ona je postajala sve kruća. Nije mogla izbeći delove razgovora, koji su u njoj potvrdili sumnju da Stjuart gubi vlast nad sobom, i da će uskoro opet poći onim svojim lošim putem. Proveravanje tih sumnji

učvrstilo je u tom uverenju, a to je opet izazvalo u njoj duševne nemire između njenih plemenitijih osećaja, i nekih drugih koje ni sama nije mogla odrediti. Nije to bilo pitanje pravde, samilosti ili saučešća. Da je jedna jedina reč mogla spasiti Stjuarta da svoju divnu muževnost ne okalja opet onakvom brutalnošću od koje se zgrozila u Čirikahui, ona je ne bi bila izgovorila. U njenim očima on više nije zauzimao ono svoje mesto, i nije ga više želela na ranču. Jednom prilikom, razmatrajući o vlastitom poznavanju ljudi, sama se u čudu pitala zašto ne može preći preko onog Stjuartovog prestupa. Nije želela ikada više s njim govoriti, videti ga ili misliti na njega. Zbog tog svog zanimanja za njega, ona je, do određene granice, samu sebe prezirala. Telegram iz Daglasa koji je najavljivao dolazak Alfreda i sveštenika, prekinuo je te teške Medlinine misli i ona je donekle bila uzbuđena kao i Florens. Kauboj su u svojim brbljavim naklapanjima ponekad bili upravo kao devojke. Bilo je odlučeno da se venčanje obavi u Medlininom velikom predvorju, a svečani ručak u ugodnom patiju punom cveća. Alfred i sveštenik stigli su na ranč u velikim belim kolima. Vetar ih je temeljno produvao. Zapravo, sveštenik je bio bez daha, gotovo oslepio, a naravno i bez šešira. Alfred, koji je bio naviknut na vetar i brzinu, primetio je da se ne čudi Nilsovom ustručavanju da se vozi u takvoj letećoj topovskoj kugli. Hladnokrvni je Link skinuo samo kapu i naočare i pogledao je na sat, zatim je podneo Medlini izveštaj dodajući kao ispriku da je zbog nekog kočijaša i nekoliko raštrkanih goveda postigao vreme od samo jedne milje na minutu. Pripreme za venčanje Alfred je odobravao. Kad su ga Medlin i Florens obavestile o pojedinostima, poželeo je da i kauboj učestvuju na proslavi. Tada je nastavio pričati o Kaliforniji, kuda je hteo povesti Florens na kratko putovanje. Neobično ga je zanimalo sve o Medlininim gostima i njihovim doživljajima. Gledajući je dok je pričala, oči su mu poprimile blaži izraz. •. ¦¦¦¦ :. ¦. ¦¦ Sad opet slobodnije dišem rekao je on smejući se. Bio sam ponešto u strahu. Izgleda da sam propustio lepu razonodu. Mogu zamisliti kako su Monti i Nils zafrkavali Engleza. Dakle, pošli ste i do stena. To je divlje mesto. Ne čudim se što ste tamo gore nabasali na gerilce. Te su litice bile poznato sastajalište Apača jer su u blizini granice, a područje je gotovo nepristupačno i ima vode i trave. Zanima me kako bi konjica Sjedinjenih Država reagovala, kad bi saznala da su gerilci prešli granicu njoj pod nosom. Dakle, praktički nije moguće očuvati onu graničnu liniju. Tu su pustinja, brda i kanjoni, neizmerno divlji i iskidani. Nažalost, čini mi se da će s tim gerilcima biti više neprilika nego što ih je ikad bilo. ORosko, vođa buntovnika, nije se mogao odupreti Maderinoj vojsci. Federali upravo zauzimaju Čihuahua i teraju pobunjenike prema severu. ORosko je svoju vojsku podelio na gerilske jedinice. Oni se kreću prema severu i zapadu s namerom da gerilsko ratovanje nastave u Sonori. Ne bih mogao reći koliko će to uticati na nas ovde. Preblizu smo granici, a da nas se ne bi ticalo. Ti su gerilci noćni jastrebovi, mogu preći granicu, opljačkati nas i vratiti se iste noći. Borbe se, pretpostavljam, neće ograničiti na severni Meksiko. S propašću revolucije gerilci će biti brojniji i drskiji i još gladniji. Na nesreću, živimo slučajno u ovom divljem uglu zemlje čiji je položaj z, a njih bio vrlo povoljan. Sledećeg dana venčali su se Alfred i Florens. Osim Medlin, Svensona, i njegovih ljudi, bila je i nevestina sestra i nekoliko prijatelja iz ElKajona. Na naročitu Alfredovu želju, Stjuart je bio na venčanju. Medlin se osobito zabavljala gledajući kauboje kako s mukom suzdržavaju svoje ushićenje. Za njih je svako venčanje imalo naročito važno, dojmljivo značenje. To je došlo do izražaja tek kad su odbacivši svoju ukrućenost, pojurili svi izljubiti nevestu. Celog svog života Medlin nije videla nijedne, koju bi toliko i tako srdačno celivali, i koja bi bila toliko zbunjena, raščupana i srećna. Bila je ta svečanost puna radosti i veselja. Ništa od istrošenog Istoka nije bilo na Alfredu Hemondu, kao da je bio rođeni Zapadnjak. Kad se Medlin konačno

uspela progurati kroz redove kauboja da mu čestita, Alferd je neobuzdano zagrli i izljubi. Kauboje je to očito, neobično oduševilo. Sjajnih očiju, zažarenih lica i dečački drsko pojure oni prema Medlin. Ona oseti načas kako joj srce lupa. Oni će je grubo i drsko ljubiti. Monti Prajs, taj mali, neotesani grubijan ružnog lica, blagih očiju i dobrog srca, bio je na čelu. Zmaj pokrenut osećajima! Odjednom njenu prirođenom otporu protiv dodira tuđih ruku i usana suprotstavi se stvarna, iskrena i obesna želja da kaubojma udovolji. Ali, na kraju gomile primeti Stjuarta s mračnim izrazom boli na licu, to je neobično zapanji i sledi u njoj želju da bude ljubazna. Nije znala da joj se na licu i držanju odražava promena, ali videla je kako je Monti ustuknuo, a ostali kauboj stali u stranu i propustili je da na čelu svadbenih gostiju pređe u patio. Ručak je započeo u tišini jer su kauboji kolebali između neodlučnosti i vrlo izraženog apetita, koji se nisu usudili potpuno zadovoljiti. Međutim, vino im je razvezalo jezike, i kad je Svenson ustao održati zdravicu, koju su svi od njega očekivali, dočekaše ga velikom galamom. On se sav pretvorio u jedan jedini širok smešak, bio je silno srećan, činilo se da će sad proplakati. U svom zanosu govorio je svašta, naposletku podigne čašu. A sad devojke i momci da popijemo u zdravlje mlade i mladoženje, za njihovu iskrenu i trajnu ljubav, za njihovu sreću i napredak, za njihovo zdravlje i dug život. Popijmo za ujedinjenje Istoka i Zapada. Nijedan muškarac s crvenom krvi i istinskim dahom života ne bi mogao odoleti devojci sa Zapada, dobrom konju i Božjoj slobodnoj ruci na ovoj otvorenoj zemlji. Zbog toga pozdravljamo Ala Hemonda i želimo mu iskazati svoju vernost. Prijatelji, mislim da trebamo nazdraviti njegovoj sestri i našim nadama. Ovo za gospođu za koju se nadamo da će biti naše Veličanstvo! Ovo za čoveka, koji će se pojaviti sa Zapada za lepog velikodušnog čoveka, s brzim konjem i jakim užetom, pa neka se za nju izbori i neka je zadrži. Hajde, prijatelji, popijmo! Krik izvana i težak topot konjskih kopita prekinuli su Svensonov glas. Ruka mu ostane u vazduhu. U patiu nastane tišina kao u praznoj sobi. Kroz otvorena vrata i prozore u Medlininoj sobi, dopirali su grubi glasovi muškaraca i slab, bolan krik žene. Brzi koraci prođu verandom i udu u Medlininu sobu. Nils se pojavi na pragu. Medlin se začudi, videći da nije bio na ručku. Zaprepasti je izraz njegovog lica. Stjuarte, trebaju te vani poviče on kratko. Monti izađi sa mnom, i ti Nik i Svensone, a svi vi ostali bolje da ostanete unutra i zatvorite vrata. Nilsa nestane. Spretno, poput mačke, išuljao se Monti iz patija. Medlin je čula kako brzim laganim koracima prelazi iz njene spavaće sobe u radnu. Tamo je ostavio pištolje. Ona je zadrhtala. Videla je kako se Stjuart digao, i bez ikakve promene na svom tamnom, žalosnom licu, napustio patio. Nik Stajli pođe za njim. Svensonu padne čaša iz ruke, i zveket stakla propara tišinu. Njegova širokog osmeha nestane, lice mu poprimi uobičajenu oporost, crvenilo je postalao sve tamnije. Izašao je i zatvorio vrata za sobom. Čar i veselost tih časova bili su okrutno narušeni. Zavladala je gluva tišina. Medlinin pogled preleti nizom smeđih lica, na kojima se radost pretvorila u staru uobičajenu krutost. Šta se dogodilo? upitao je Alfred pomalo glupo. Promena raspoloženja činila mu se prenagla. Ali, začas se razbistrio i prenuvši se od iznenađenja, rekao je: Moram videti ko je to banuo ovamo da omete naš ručak. Zatim je izašao iz sobe. Vratio se još pre nego je iko kod stola progovorio ijednu reč ili se pomaknuo. Čelo mu se zacrvenelo od jada. Šerif iz ElKajona! rekao je s prezirom. Pet Hejv s nekim od svojih vajnih zastupnika, došao je uhvatiti Džina Stjuarta. Onu jadnu malu devojku, Meksikanku, drže svezanu na konju. Prokletstvo i takav šerif! Medlin mirno ustane od stola, izmakne se Florencinoj preklinjućoj ruci i pođe prema vratima. Kauboj skoče na noge. Alfred joj zakrči prolaz. Alfrede, pusti me da izađem rekla je ona. Ne, nikako odgovorio je on. Nije to mesto za tebe. Ipak idem. Pogledala ga je ravno u oči. Medlin! Ta šta ti je? Izgledaš . . . draga, sasvim sigurno biće vani gužve. Možda će biti i

borbe. Ti ne možeš ništa učiniti. Ne smeš ići. Možda mogu sprečiti borbu odvratila je ona. Napuštajući patio, videla je još kako su Alfred, Florens i kauboj pošli za njom. Kad je iz svoje sobe izašla na verandu, začuje nekoliko ljutitih muških glasova, kako se bučno prepiru. Tada je ugledala Bonitu koja je, bespomoćno i okrutno svezana, sedela na konju, bleda i bolna lica i raščupane kose. Medlin oseti jezu, koju je uvek izazivao u njoj pogled na tu devojku, pa čak i samo spominjanje njenog imena. To joj se pretvori u žarku, živu bol u grudima, onu koje se toliko stidela. Ali, gotovo u istom trenutku kad se, bacivši ponovni pogled na njeno lice, uverila o njenoj teškoj Patnji, i videla njene izranavljene nadlaktice na kojima joj se uže duboko zarilo u meso, videla male, smeđe, krvlju poprskane ruke, Medlin obuzme samilost za tu nesretnu devojku, i pravedan bes žene, zbog takvog varvarskog postupka s pripadnicom njenog pola. Muškarca, koji je držao uzde konja na kojem je Bonita bila svezana, Medlin smesta prepozna kao velikog gerilca okrugle glave koji je za vreme logorovanja u izvoru pronašao korpu s vinom. Lice mu je sad pod uticajem vina bilo još crvenije, brada još crnja, a izgled još grublji, bio je vrlo nalik na gorilu, i jednako tako odvratan. Osim njega, bila su tu još tri muškarca, svi na vrlo umornim konjima. U muškarcu u prvom redu, suvonjava lica oštrih crta, crvenih očiju i šiljate brade, prepoznala je šerifa iz ElKajona. Medlin je čas oklevala, a onda je stala u sredinu verande. Alferd, Florens i neki drugi sledili su je, ostali kauboj i gosti natisnuše se na vrata i prozore. Svenson primeti Medlin i digavši ruku, zavikne da ga svi čuju. To utiša bučnu svađu muškaraca. Dakle, Pet Hejv, šta te tera da luduješ kao podivljali bik? upita Svenson. Bili, obuzdaj svoj jezik odvratio je Hejv. Znaš, po šta sam došao. Čekao sam najbolju priliku, a sad je dosta. Došao sam uhvatiti zločinca. Veliko telo starog stočara trgne se kao ubodeno. Lice mu postane tamnomodro. Kog zločinca? rikne promuklo. Šerif lupne svojim kratkim bičem po prljavoj čizmi, iskrivivši svoje tanke usne. Situacija mu se činila vrlo ugodnom. Hej, Bile, znao sam da ti opaka momčad jaše po ovim pašnjacima, ali se nisam dosetio da ti ovde kriješ više od jednog zločinca. Zaveži! Kog kauboja hoćeš zatvoriti? Hejv, promeni držanje. Džina Stjuarta odseče. Zbog čega? Zbog ubistva Grizera u noći prošle jeseni. Još uvek gudiš isto? Na krivom si putu. Ne možeš to ubistvo natovariti Stjuartu. Stvar je dosada već zastarela. Ali, ako ga baš hoćeš dovesti pred sud, ostavi to danas. Imamo ovde fiestu, ja ću dopremiti Džina u ElKajon. Nikako! Odvešću ga sada, kad imam za to priliku, pre nego pobegne. Dajem ti svoju reč zagrmi Svenson. Ne treba mi tvoja reč, Bile, ni tvoja ni ikoga drugoga. Svensonovo veliko telo zadrhti od besa, ali on se velikim naporom svlada. Slušaj, Pet Hejv, ja znam šta je razumno. Zakon je zakon. Ali, u ovoj zemlji uvek je postojao i još sad postoji siguran i pravedan način da se zakon provodi. Možda si ti to zaboravio. Ako je pak jedan sam čovek izvršilac zakona u divljoj zemlji, onda je on zbog vlastitih mana i slabosti i prigrabljene vlasti odgovoran čak i jednom starom poštenom stočaru, kakav sam ja. Evo ti jedan savet. Pet, nisi baš omiljen u ovom kraju. Previše si sebi dopuštao na svoj drski način. Mračna dela vuku se za tobom, i bolje da ne zaboraviš ovo što ti govorim. Ali, ti si šerif, i ja poštujem tvoju službu, poštujem je do neke mere. Ako si već izgubio ljudsko poštenje i nemaš više nikakvih osećaja, onda se čuvaj posledica koje će se izleći iz svakog tvog krivog postupka. Razumeš? Svensone, ti pretiš šerifu odgovorio je besno Hejv. Kaniš li uskoro krenuti? oštro upita Svenson. Jamčim da će se Stjuart pojaviti u ElKajonu, koji god dan odrediš. Ne, došao sam ga zatvoriti i to ću učiniti. A, dakle, tako! grmio je Svenson. Svima nam je drago da smo te prozreli, Pet. Slušaj onda, ti bedni crvenooki kojotski šerife! Ne tiče te se, je li, koliko novih neprijatelja imaš? Da znaš, nikad više nećeš dobiti službu u ovom okrugu. I zašto sad odjednom tvoja velika žurba? Čudno kako si zapeo uhvatiti čoveka, koji je ubio onog Grizera. Čini mi se da je prošle godine bilo

nekoliko desetaka, a možda i više ubistava Grizera. Kako to da ne tragaš za nekim od tih? Reći ću ti zašto. Bojiš se otići u blizinu granice. A tvoja mržnja prema Džinu Stjuartu ono je zbog čega ti njega progoniš i želiš strpati tamo gde još nikad nije bio u zatvor. Želiš napakostiti njegovim prijateljima. Pa dobro, ti podli, smrdljivi kojote, idi, i pokušaj ga uhvatiti! Svenson širokim korakom siđe s verande. Poslednje su mu reči zvučale hladno. Njegov bes kao da je prešao na Hejva. Šerif je počeo zamakivati i suvonjavom se rukom pretiti stočaru, kad je Stjuart istupio napred. Momci, dajte mi priliku da kažem koju reč. Kad se Stjuart pojavio, Meksikanka kao da se prenula iz svoje ukočenosti. Senjor Džin! zajecala je pomozite, ja tako bolesna. Oni tukli, svezali me, skoro ubili. Oh, pomozite, senjor Džin! Zaveži ili ću ti začepiti njušku proderao se čovek, koji je držao Bonitinog konja. Prilepi joj brnjicu, Snid, ako se opet javi zavikao je Hejv. Medlin se učini da je nešto guši i pritišće u nastaloj tišini. Da li je to samo faza njene grozničave uzbuđenosti? Njen brz pogled potraži lica Nilsa, Montija i Nika, i nađe ih hladne, oprezne, vrebajuće. Čudila se zašto Stjuart ne gleda prema Boniti. U njegovom tvrdom, mirnom licu, bilo je neke zloslutne hladnoće. Hejv, dopustiću da me zatvoriš bez opiranja rekao je on polagano ako odvežeš tu devojku. Nikako bio je odlučan šerif. Pobegla mi je jedanput. Svezana je i ostaće svezana. Medlin se učini da se Stjuart lagano trgnuo. Na oči joj se spusti neobjašnjiva magla, zastirući joj na trenutke bistar pogled. Nejasno oseti kako joj se nešto skuplja i steže je u grudima. U redu, požurimo onda rekao je Stjuart. Učinio si ovde dosta zbrke. Pođi sa mnom do obora. Uzeću konja i idem s tobom. Stani! povikao je Hejv, kad se Stjuart okrenuo. Ne tako naglo, šta misliš da sam ja toliko lud? Nećeš ti mene zapanjiti kao El Kapitan. Jahaćeš jednoga od mojih tovarnih konja, i to okovan. hteo bi mi staviti lisičine na ruke? upitao je Stjuart u iznenadnom nastupu besa. hteo bi? Ha, ha, ne, Stjuarte, tako postupam s konjokradicama, pljačkašima, Grizerima, ubicama i sličnima. Hej, Snid, sidi s konja i okuj ovom čoveku ruke. Gerilac nazvan Snid klizne s konja i počne čeprkati po torbama na sedlu. Toliko da znaš, Bile nastavio je Hejv imam novog zamenika za taj posao. Snid je spretan momak. On je smotao i tu malu Meksikanku. Svenson nije čuo šerifa. Zurio je u Stjuarta zapanjenim, molećivim očima. Džin, nećeš valjda dopustiti da ti stave lisičine? Hoću odgovorio je kauboj. Bile, stari prijatelju, ja sam ionako samo uljez ovde. Nije potrebno da gospođica Hemond i . . . njen brat i Florens imaju još više neprilika sa mnom. Njihov sretni dan je već ionako pokvaren zbog mene. Hoću što pre otići. Možda si malo previše pažljiv prema gospođici Hemond. Ni traga nije više bilo onom udvornom, blagom, starom stočaru. A šta misliš o mojoj osetljivosti? voleo bih znati, hoćeš li dopustiti da te taj podmukli kojot, zadnji primerak starog, lopovskog, pograničnog šerifa, okuje, sveže i otera u zatvor? Da odgovorio je Stjuart odlučno. Eh, tako ti Boga, Džin Stjuarte, šta se s tobom događa? Ej, čoveče, idi unutra, a ja ću pripaziti na tog klipana. Sutra možeš odjahati i predati se kao džentlemen. Ne, idem sad. Hvala ti, Bile, što ti i momci stojite uz me. Požuri, Hejv, dok nisam promenio mišljenje. Glas ga je izdao na kraju. Nije se više mogao svladati. Nakon tih reči utučeno je spustio glavu. Medlin je opet u njemu videla onog nekadašnjeg beznadnog, osramoćenog Stjuarta iz ranijih dana. Onaj prigušen jad u njenim grudima pretvorio se u bes, u silovito protivljenje žene Stjuartovoj predaji. Ona nije želela da on izigra zakon, samo je želela da ne otrpi to poniženje svog ljudskog dostojanstva. Jednom je od njega tražila da postane kauboj njenog stila, čovek u koga će razum vladati nad ćudljivošću. Nastojala je da on shvati koliko joj je nepoćudna i odvratna svaka silovitost. Kad je Snid zveckajući lancima istupio napred, Medlini uzavre krv. Bila bi vrlo rado oprostila Stjuartu, kad bi sad ponovo postao kauboj koji je nju u njenoj zaslepljenoj, bolećivoj sentimentalnosti zaprepaštavao. To je iskušavanje čoveka njegov Divlji zapad.

Kakvo pravo ima žena, oblikovana iz mekše tvari, da svojom lezatim i uticajem nastoji promeniti muškarca hrabra, ponosna i jaka. U ovom trenutku, osećajući vrelo burkanje svoje krvi ona bi s ponosom stala na stranu silovitosti, koju je nekada tako snažno osuđivala, oduševljeno bi pozdravila način kojim je Stjuart postupao s Don Karlosom. U njoj je bila nagla ćud žene koja se prilagođavala životu i prirodi oko sebe, ali koja ne bi zaklonila oči pred okrutnim i krvavim činom. Ali, Stjuart je pružio ruke da bude okovan. Tada Medlin začuje vlastiti glas kako zapovednički odjekuje: Čekajte! U tom kratkom trenutku, koliko joj je trebalo da, lica okrenuta prema muškarcima, pređe ono nekoliko koraka do kraja verande, ne samo što joj je osećaj besa, pravednosti i ponosa izbio u jednoj jedinoj zapovedničkoj reči, nego se sada pojavio i drug, dubok, strastven i tajnovit osećaj koji nije bio plod tog trenutka., ¦. ¦¦¦ ¦¦. ¦¦ :¦:•. Snidu ispadnu okovi iz ruke. Stjuartovo lice postane belo poput krede. Hejv polakom i zbunjenom kretnjom skine svoj sombrero, odajući tako i protiv svoje volje poštovanje. Gospodine, mogu vam dokazati da Stjuart ni u kom slučaju nije upleten u zločin, zbog koga ga hoćete zatvoriti. Šerifovo se držanje vidljivo promeni. Kašljući i zamuckujući pokušao je nešto reći. Očito je bio potpuno izbačen iz ravnoteže. Iznenađenje mu pomalo pređe u prepast. Potpuno je nemoguće da bi Stjuart imao ikakve veze s tim napadom nastavila je Medlin brzo jer je bio sa mnom u čekaonici stanice u času kad je vani počinjen taj napad. Uveravam vas, to mi je vrlo živo i jasno ostalo u sećanju. Vrata su bila otvorena. Čula sam svadljive glasove muškaraca. Postajali su sve glasniji, govorili su španski. Očito su ti ljudi izašli iz plesne dvorane s druge strane ceste i približavali se se stanici. Čula sam i jedan ženski glas među njima, takođe španski. Ništa nisam razumela. Ali, zvuk glasa bio je preklinjući. Tada sam na pesku začula korake. Znala sam da ih i Stjuart čuje. Po njegovom sam licu videla da će se nešto strašno dogoditi. Upravo ispred vrata čuli su se promukli, divlji glasovi, hrvanje, prigušen hitac, krik žene, teški pad tela, i brzi koraci čoveka koji je bežao. Na to je ova devojka, Bonita, doteturala na vrata. Bila je bleda, i drhtala je izvan sebe od straha. Prepoznala je Stjuarta i preklinjući ga zamolila da joj pomogne. Stjuart je pridržao i pokušavao je umiriti. Bio je uzbuđen. Pitao je da li je Dani Mejns ubijen ili je možda on pucao. Devojka je rekla da nije. Rekla je Stjuartu da je malo plesala, malo koketirala s vakerosima, i oni su se zbog nje posvađali. Onda je Stjuart izveo van i poseo na svoga konja. Videla sam devojku kako je odjurila niz ulicu i nestala u noći. Dok je Medlin govorila, Hejv je opet promenio svoje držanje. Nije dugo bio u neprilici, njegova je zbunjenost prešla u mrki bes, a oštre crte lica poprimile su mu lukav izraz. Silno zanimljivo, gospođice Hemond, gotovo kao napeta pripovetka rekao je on. Kad ste tako važan svedok, voleo bih vam postaviti još koje pitanje. U koje vreme ste stigli u ElKajon te večeri? Niko vas nije dočekao?Ne. Šef stanice i skretničar takođe su već bili otišli?Da. Hm, a kad se pojavio klipan, Stjuart? nastavljao je Hejv lica iscerena u smešak. Vrlo brzo, nakon mog dolaska. Možda nakon petnaest minuta, a možda i nešto posle. Nekako je mračno i pusto tamo oko stanice, zar ne? Jest, zaista. A u koje je doba Grizer ubijen? pitao je Hejv dok su mu se oči sjale kao žeravice. Verovatno pre pola dva. Bilo je dva kad sam pogledala na sat u kući Florens Kingsli. Odmah čim je Stjuart otpremio Bonitu, poveo me do gospođice Kingsli. Ako se odbije vreme potrebno da bi se došlo do njene kuće i nekoliko minuta razgovora s njom, mogu prilično sigurno tvrditi da se ubistvo dogodilo oko pola dva. Svenson pomakne svoje krupno telo još korak bliže šerifu. Na šta ciljaš? zaurlao je on, a lice mu ponovo pomodri. Na dokaze okosio se Hejv. Medlin osupne ta upadica, i kad je terana neodolivom snagom pogledala Stjuarta, videla je kako drhti obeshrabren i posivela lica. Hvala vam, gospođice Hemond rekao je promuklo. Ne morate više odgovarati na Hejvova pitanja. On je . . . on je . . . nije potrebno. Ja ću sad

poći s njime u zatvor. Bonita će na sudu potvrditi vaš iskaz i to će me spasiti od pakosti toga čoveka. Gledajući Stjuarta, Medlini je bilo jasno da je ono što je smatrala kukavičlukom bila samo poniznost, ne iz straha zbog sebe nego zbog nje. Bojao se daljnjih otkrića jer nije želeo da ona bude osramoćena zbog njega. Pet Hejv naherio je glavu poput ptice grabljivice, koja upravo namerava udariti kljunom, i podmuklo se zagledao u Medlin. Ako se ono što ste izjavili uzme kao iskaz svedoka, onda je to sigurno važno i odlučno. Ali verujem da će sud zanimati zašto ste od, do, ostali u čekaonici sami sa Stjuartom. Njegove izazovne reči proizvele su, kako se Medlini činilo, jedinstven utisak na Stjuarta, jer je skočio poput tigra. Svenson počne svojim glomaznim rukama kidati ovratnik košulje, kao da ga davi. Alfred uzrujano zakorači napred, ali ga je zaustavio hladnokrvni i ćutljivi Nils! Monti Prajs samo divlje krikne: Oo! što je zvučalo i kao zvižduk i kao urlik. U bujici misli, koje su joj navrle, Medlin nije mogla naći objašnjenja za sve što joj se u tom času činilo toliko neobičnim. ali, bilo je puno zlih slutnji. Dapače, dok je smišljala odgovor na Hejvove reči, osećala je kako je prožima studen. Stjuart me zadržao u čekaonici rekla je ona jasnim, zvonkim glasom. Ali, nismo bili sami sve vreme. Načas je jedini zvuk, koji se nakon toga čuo, bilo Stjuartovo teško disanje. Odvratan izraz zapanjenosti i zluradosti iskrivio je Hejvovo lice. Zadržao? prošapće on, ispruživši svoj mršavi, žilavi vrat. Kako to? Stjuart je bio pijan. On . . ., •¦¦ Iznenadnom gestom očaja Stjuart je zavapio: Oh, gospođice Hemond, nemojte! Nemojte! Nemojte! Činilo se da će klonuti od stida, glava mu se spuštala sve niže. Svensonova velika ruka spusti se do njegovih zgurenih ramena, kad se obratio Medlini. Gospođice Hemond, bilo bi razumno kad biste sve rekli izjavio je stari stočar ozbiljno. Nema nikoga među nama ko bi krivo protumačio bilo koji vaš motiv ili postupak. Možda bi blesak munje mogao rasvetliti ovu gustu tamu. Šta god Džin Stjuart učinio one nesretne noći kažite sve. Medlinino dostojanstvo i samosvladavanje prekinuo je Stjuartovo saletanje. Govorila je brzo, isprekidano. Došao je na stanicu nešto posle mene. Tražila sam da me otprati do hotela. Rekao je da nema nijednoga koji bi primio udate žene. Uhvatio je moju ruku i pogledom tražio venčani prsten. Tada sam videla da je . . . da je pijan. Rekao mi je da ide po hotelskog nosača. Ali, vratio se s jednim padrom padrom Markosom. Jadni sveštenik bio je strahovito preplašen kao i ja. Stjuart se pretvorio u samog đavola. Opalio je iz svog pištolja padru pod noge. Gurnuo me na klupu. Opet je ispalio ravno pred mojim licem. Gotovo . . . gotovo sam se onesvestila. Čula sam kako psuje padra, čula sam kako padre moli, ili peva nisam znala šta. Stjuart me pokušavao prisiliti da govorim španske reči. Odjednom me zapitao za ime. Rekla sam mu. hteo mi je strgnuti koprenu s lica. Ja sam je sama tada skinula. Tada je odbacio svoj pištolj i izgurao padra kroz vrata. To je bilo upravo pre nego što su se prbližili vakerosi s Bonitom. Padre Markos sigurno ih je video sigurno ih je čuo. Nakon toga Stjuart se brzo otreznio. Bio je utučen, nesrećan, postiđen. Rekao mi je da se napio na nekoj svadbi sećam se, bila je to svadba Eda Lintona. Zatim mi je objasnio, momci bi se uvek kladili. On se okladio da će se oženiti prvom devojkom koja stigne u ElKajon. Slučajno sam ja bila prva. Pokušao me prisiliti da se udam za njega. Ostalo ono što se odnosi na ubistvo Grizera to sam vam već ispričala. Medlin je završila gotovo bez daha s rukom pritisnutom na grudi. Otkriće te tajne jako je uzbudilo, od tih naglo izgovorenih reči srce joj je ludo udaralo, počela je drhtati. Začudo, pomislila je tada na Alfreda i njegov bes, ali on je stajao, nepomično, zapanjeno. Svenson je pokušavao prodrmati skršenog Stjuarta. Hejv je zakolutao svojom crvenim očima i zabacio glavu nazad. Ho, ho, ho! Ho, ho, ho! ali, Snid valjda nisi ništa od toga propustio? Ha, ha! Otkad živim nisam čuo ništa bolje. Ha, ha! Onda se prestao smejati, upro je oči u Medlin, pa drsko i pakosno razvlačio rečenice. Dobro, dobro, plemenita gospođo, pretpostavljam da će vaša

priča, ako se bude podudarala s Bonitinom, i s pričom padra Markosa, pred sudom odbraniti Džina Stjuarta. Ali, ne trebate očekivati da će Pet Hejv, ili sud, progutati onaj deo priče kako ste bili zadržani protiv svoje volje! nastavio je polagano i podmuklo, s još oštrijim i krućim izrazom lica. Medlin nije imala vremena shvatiti smisao njegovih poslednjih reči. Stjuart jednim trzajem skoči napred, lica bleđeg od krede. U trenutku kad je hteo napasti Hejva, Svenson stane velikim telom među njih i ovije ruke oko Stjuarta. Nastane kratko hrvanje. Činilo se da će Stjuart pobediti starog stočara. Pomozite, momci, pomozite vikao je Svenson. Požurite ili će poteći krv! Nik Stajli i još neki kauboj priskočili su Svensonu u pomoć. Stjuart se oslobodio i jednoga za drugim odgurnuo u stranu. Oni su se svi skočili na njega. Tada se čulo silovito hrvanje snažnih telesa. Odjednom ih je Stjuart rastavio od sebe. Ali, oni ponovo navale na njega, i pobede ga. Džin! Stani Džin! dahtao je stari stočar. Poludio si, sigurno, kad se tako ponašaš. Smiri se smiri se! Sve će biti dobro. Samo prestani, pusti da govorim s tobom. To sam samo ja, stari Bili, ti znaš tvoj dobri stari prijatelj koji ti je pokušavao biti tatica. Samo želim da postaneš razuman, da se smiriš, da čekaš. Pustite me! Pustite me! vikao je Stjuart, i taj reski krik Medlini je parao srce. Pusti me, Bile, ako si mi prijatelj. Spasio sam ti život jednom, tamo u pustinji. Zakleo si se da to nećeš nikad zaboraviti. Momci, recite mu neka me pusti. Oh, ne tiče me se šta je Hejv rekao ili učinio meni! Ali, ono, o njoj! Zar ste svi samo rulja Grizera? Kako to možete dopustiti? Prokleti kukavice! Ima i tu granica, kažem vam. Glas ga izneveri, pređe u šapat. Bile, dragi stari Bile, pusti me! Ubiću ga, ti znaš da ću ga ubiti. Džin, znam da bi ga ubio, da imaš sebi ravnopravnog protivnika pomirljivo je odgovorio Svenson. Ali, Džin, pa nemaš ni pun pištolja, a pogledaj ruke pakosnog Hejva. On vidi da nemaš pištolj, on bi zgrabio priliku da te ubije a onda bi rastrubio da si protiv zakona. Smiri se, sine, sve će biti dobro? Odjednom, Medlin se sledi od strahovitog krika. Njen zapanjen pogled pređe s uplašene grupe oko Stjuarta i ona je videla da je Monti skočio s verande. Zgurio se, držeći ruke ispod bokova gde su mu se njihali veliki pištolji. S njegovih nakaznih usana izbije krik i urlik i vrisak, i indijanski bojni poklič istovremeno a više od svega strahovit krik opomene. Bio je nalik na grbavca koji se sprema na demonski skok. Drhtao je, treperio. Oči, crne žarke, probadajućim su se pogledom pripile uz Hejva i Snida. nazad Bile, nazad! urlao je. Potisni ih nazad. Jednim zamahom gurne Svenson Stjuarta, Nika i ostale kauboje na verandu. Tada potisne Medlin, Alfreda i Florens do zida. Kretnje su mu bile brze i oštre. Ali, nije ih mogao izgurati kroz vrata i prozore, pa se u svoj svojoj veličini, ¦¦ :, ¦ ¦¦, ¦ • ¦•., ¦ >¦¦¦. •, : uspravio između žena i sudbine. Medlin ga je uhvatila za rukav, te se prestrašeno izvirila iza njegovih širokih ramena. Hej, Hejv, i ti Snid viknuo je Monti istim divljim glasom. Da niste okom trepnuli! Medlinina se sva osetila i sposobnosti pretvore u slutnje i uzbudljiva predviđanja. Shvatila je vezu između Montievog strašnog krika i njegovog čudnog zgrčenog položaja. Svensonova žurba i tišina takođe su preteći nagoveštale katastrofu. Nils, požuri! urlao je Monti, i sve to vreme nije svoj oštri pogled ni na tren maknuo s Hejva i njegovog pomoćnika. Nils, poteraj ona dva momka otraga. Poteraj ih brzo! Njih dvojica, šerifovi pomoćnici koji su ostali u pozadini s tovarnim konjima, nisu čekali Nilsa. Mamuzama su podboli svoje konje, okrenuli ih i odjahali u galopu. Sada, Nils, odveži devojku zapovedi Monti. Nils potrči i strgne ular Snidu iz ruke, te dovuče Bonitinog konja potpuno blizu verandi. Kad je prerezao uže kojim je bila vezana, ona mu padne na ruke. Hejv, siđi s konja! nastavio je Monti. Gledaj pred sebe i da nisi mrdnuo rukama. Šerif samo prebaci nogu i bez ijednog pokreta ruke klizne na zemlju smrtno bleda lica. Stani uz svoga gerilskog druga. Tako. Prokleto lepa slika, vi, vi gizdavi par besnih kojota! Vi vi kopilad divlje mule i prljavog Grizera! Čujte sad! Monti je napravio dugu stanku, za koje se jasno

čulo njegovo teško disanje. Medlin se očima pripila uz Montija. U njenom su se duhu nanizale sve njegove osobitosti u rečima i delima kojima se toliko odvajao od drugih. Pred očima joj je plesala crvena magla, a u ušima bubnjalo, gledala ga je i čekala, i sve više klonula. Nemoćno se oslonila na Svensona. Hejv, ako ste ti i tvoja prljava družina ikad voleli zvuk ljudskog glasa, onda slušaj i to dobro slušaj! Jer ovaj put protiv svog starog običaja želim s tobom malo razgovarati. Samo je malo trebalo, pa bi ti sve upalilo, je li? A znaš zašto? Navališ ovamo kao besan bik. Umišljeno se razmećeš svojim prostačkim govorom, misliš blefirati. Čuo si o kaubojima gospođice Hemond, da su prestali piti i psovati i pucati, okrenuli se pristojnom životu i veri, pa misliš lako ću s njima mogu ih nasamariti i strpati iza rešetaka. Čuj, Hejv, odnekud s Istoka, došla je jedna dobra i lepa i plemenita žena i donela mnogo sunca i sreće i novih ideja u kruti život kauboja. Previsoko je to za tebe, ne možeš znati šta je ona njima bila. Evo, reći ću ti. Svi su za njom izgubili glavu. Postali su blagi i dobroćudni i mekši, počeli su knjige čitati, i materama kući pisati i novac čuvati i ženiti se. Bili su rulja prostih kauboja, pa su postali ljudi za koje takođe postoji malo sreće u tom širokom svetu. Pa, i za mene starog, ispitog, šepavog i sprženog kravara, kakav sam ja. Razumeš? A ti, gospodine Hejv, pojaviš se i nije ti dosta da tučeš i vežeš i šta još sve ne činiš s onom bednom malom Bonitom, nego se postaviš pred gospođu, koju mi momci svi poštujemo i volimo i obožavamo. I ti ti grom i pakao! To je sve! viknuo je Monti hrapavim glasom. Niže i niže se saginjao u strašnom prizoru okrutnosti. Napred sad vi oružani čuvari zakona! Pucajte! Ispalite svoje puške brzo! Monti Prajs je gotov. Pre nego petao zapeva ispružićete se po zemlji. Ali, dajem vam priliku da i mene pogodite! Trubite vi svoje zakone moj je zakon starine. Disanje mu je bivalo sve brže, glas sve promukliji, čitavo mu je telo grčevito podrhtavalo. Psi! Kojoti! Jastrebi! Ispalite metak, ili ću ja svoj! Aha! Medlini se učini da su tri ukočena zgurena čoveka u istom trenutku skočila na složnu akciju. Primetila je blesak, kolutove dima. Zagluši je strahovit prasak, koji se odmah utiša. Dim je obavio poprište događaja. Kad se polako raširio, ostala su ležati tri čoveka, od kojih se jedan Monti naslanjao na svoju levu ruku, dok mu se u desnoj još dimio pištolj. Gledao je, čekajući kakvu kretnju one dvojice. Nije je bilo. Tada uz stravičan smešak klone nazad i ispruži se. I NEOBUZDANI U snu i na javi Medlin Hemond nije se mogla osloboditi sećanja na onu tragediju. Progonio je stravičan smešak Montija Prajsa, i tek bi zabavljena poslom mogla od toga pobeći, zato je radila, šetala i jahala. Nadjačala je i neugodan osećaj neopravdanu odvratnost prema Meksikanki Boniti, koja je bolesna, grozničava i klonula, ležala na ranču i kojoj je toliko trebala dobra nega. Medlin je osećala da postoji zagonetna sila, koja je promenila njenu duševnost. Još uvek nije znala da li da se odluči za Istok ili Zapad. Nikad njen budan duh nije bio osamljen, na njenom putu bilo je uvek koraka. U kući se osećala potištenom. Tražila je širinu, svetlo i vetar, pogled na beskrajne strmine, želela je čuti zvukove obora, ribnjaka, jezera i polja fizičku prisutnost prirode. Jednog je popodneva odjahala do alfalfa polja, zaobišla ih i vratila se do propusnog otvora u brani donjeg jezera, gde je krasno grmlje mimoze, zahvaljujući vodi koja je kroz pesak dopirala do njegovih korena, rascvala u svoj svojoj krasoti. Pod tim je drvećem bila ugodna hladovina za odmor. Medlin je sjahala, želeći se malo odmoriti. Volela je to mirno, osamljeno mesto. Bio je to zaista jedini miran ugao blizu kuće. Kad bi i htela odjahati dole u dolinu ili dalje na visoravan, ili gore do podnožja brda, sama to nikako ne bi mogla. Verovatno Svenson ili Nils znaju gde se sad nalazi. Kako je ovde bila donekle skrivena, zamišljala je da je u samoći, iako tako baš i nije bilo. Princeza, njen konj, mahala je glavom i lepršavom grivom i repom terala muhe, ali bi radije jurila protiv vetra niz dolinske kosine. Medlin je sedela leđima naslonjena na stablo i skinula je svoj sombrero. Lagan osvežujući

povetarac hladio joj je vrelo lice, i mrsio uvojke kose. Čula je polagano tapkanje goveda koja su odlazila na vodu. Ti su zvukovi utihnuli i šumica mimoze kao da je potpuno izumrla. Tek nakon nekoliko trenutaka napete pažnjai, utvrdila je da šumica nije pusta. Za oštre oči i uši nagrada nije izostala. Pustinjske prepelice sive kao gola zemlja, kupale su se u prašini na senovitome mestu. Pčelica, brza kao blesak prozujila je mimo nje. Videla je rogatu žabu krastaču, boje kamena, kako se prestrašeno skupila u pesku na dohvatu biča. Ona je pomakne dalje, a žabica zatreperi, nadme se i zakrekeće. Bio je to instinkt odbrane. Vetar je lagano poput tihog jecaja šuštao kroz mimozino sitno lišće. Iz visine jedva zametnog vrha razlijegao se krik orla, neskladno revanje magaraca kratko je vreme narušavalo tišinu. Neka je smeđa ptica sletela s nevidljive grane i u brzom, nepravilnom letu sjurila se na nekog krilatog kukca. Medlin je čula škljocanje nemilosrdnog kljuna. Zaista, život je ključao u hladovini te šumice. Odjedinom Princeza strigne svojim dugim ušima i, zafrkće nozdrvama. Medlin začuje lagan topot kopita. Od jezera se približavao nekakav konj. Bila je već navikla biti oprezna, pa zajaše Princezu i okrene prema otvorenom. Čas zatim bila je zadovoljna učinjenim, jer iza sebe je ugledala među drvećem Stjuarta kako u šumicu vodi konja. Isti je osećaj prožme kao da je susrela nekoga gerilca. Njen konj je jurio brzim kasom, kad reski zvižduk propara vazduh. Konj poskoči i okrenuvši se tako naglo da je gotovo zbacio, pojuri ravno prema šumici. Medlin mu počne tepati, vikati na njega, i svom snagom pritezati uzde, ali nije ga mogla zaustaviti. On je prodorno njištao. Medlini je bilo jasno da ga je Stjuart, njegov nekadašnji gospođar dozivao i da ga ništa ne može zaustaviti. Zato se potpuno prepustila konju, i pazila je na granje koje je konj u trku kidao. Princeza dojuri među drveće i zaustavivši se pred Stjuartom, veselo zarže. Medlin se neopisivo začudila videći da je Stjuart obučen u grubo odelo, znak da će na dalek put, i da vodi na uzdi mišićavog konja osedlanog i natovarenog. Ne gledajući je, Stjuart ogrli rukom Princezin vrat i položi lice na lepršavu njenu grivu, Medlini je srce neobično jako udaralo. Stjuart kao da je zaboravio njenuprisutnost. Zatvorio je oči. Sva je krutost, tuga i žestina nestala iz njegovog lica, i ono je na trenutak postalo lepo. Medlin pogodi odmah šta taj prizor znači: to je njegov oproštaj s konjem. Kako je nesvakidašnja, tužna i nežna ta ljubav čoveka i životinje? Nešto joj zamuti vid ona brzo obriše oči, ali se ona vlaga i magla vrate. Okrenula je lice, da Stjuart ne bi video njene suze. Bila je tužna. Odlazio je, a ovaj put, sudeći po njegovom oproštaju s konjem, to će biti zauvek. Medlin se osećala da joj se hladna oštrica zabola u srce. Zbog neobjašnjive, potpuno nove i oštre boli, koja je iza sebe ostavljala potmulu teskobu, ona je zaboravila i Stjuarta i sve oko sebe, želela je samo ispitati vlastito srce. Možda će tu otkriti tajnu koja joj je izmicala. Drhtala je na rubu nepoznatog. Čudno, u tom se času uzbuđenja u njoj javila misao o njenom devojaštvu. Mašta joj je nametnula pitanja i odgovore, i doživljaje. Iza ograde rugala joj se sreća, a ta je ograda, kako joj se učinilo, bila ova njena neobjašnjiva bol. Munjevitom joj se brzinom nametne pitanje: Zašto da joj bol pomuti sreću? Šta je njena sreća? U kakvoj je vezi s ovim čovekom? Čemu taj neobičan, potmuli osećaj zbog njegovog odlaska? Ali, glasovi u njenoj dubini ostali su bez odgovora, ućutkani i zaglušeni. Želeo bih razgovarati s vama rekao je Stjuart. Prenuvši se, Medlin se okrenula prema njemu, i ugledala je onog nekadašnjeg Stjuarta, onoga koji je podsećao na njihov prvi susret u ElKajonu, i na onaj još značajniji u Čirikahui. Želim vas nešto pitati nastavio je on. Želeo bih da mi nešto objasnite. Zato sam vas i čekao ovde. Nikad niste hteli sa mnom govoriti, niti me pogledati, nikad mi niste dali priliku da vas pitam. Ali, sad odlazim preko preko granice, i hoću znati, zašto me niste hteli saslušati? Na te njegove poslednje reči oblije vreli stid. Na slepočice joj navre žarko crvenilo. Tek od njegovih reči postane svesna da se nalazi licem u lice s njim, i

da bi volela umreti nego pokazati stid koji je sad izdavao. Čvrsto stisnuvši usne, trgne uzde i počne mamuzama i bičem udarati konja. Stjuart ga čvrstom rukom zadrži. Medlin u navali besa zamahne bičem prema Stjuartovom licu, nije ga pogodila i zamahne ponovo. Jednom jedinom kretnjom, bacivši je gotovo iz sedla, Stjuart joj istrgne bič iz ruke. ali, ni ta kretnja ni zapovedni izraz koji mu se u tom času pojavio na licu ne bi je ukrotili, kao što je ukrotio nakazan žig od biča na njegovom licu. Ništa to nije reče on s prizvukom hrabrosti ništa to nije prema onom, kako ste me povredili. Medlin se s mukom svladavala. Ženskom intuicijom dokuči da Stjuart poseduje neumoljivost ljudi odgojenih u pustinji, i nije je toliko porazilo kao sada, otkrivanje toga neukrotivog duha. Lice mu je bilo ozbiljno, mrko, ogorčeno. Njegov taman ten je posiveo, a zatim pređe u pepeo u boju besa, U njemu jedva da se i mogao naslutiti onaj finiji, nežniji čovek, u čijem je stvaranju ona najviše učestvovala. Prodoran pogled njegovih očiju palio je. Prolazio je kroz nju i zavlačio se u nju kao da joj gleda u dušu. Učinilo joj se da u njemu na trenutak vidi potajnu setu, čežnju, nenadanu tešku spoznaju stvarnosti, koja se pomalo gubila i nestajala. Svojom brzom, ženskom intuicijom shvati da je Stjuart netom pretrpio težak udarac spoznavši gorku, konačnu istinu. I treći put ponovio je on pitanje. Medlin je ćutala. Nije mogla govoriti. Vi znate da vas volim, zar ne? nastavio je on strastveno. Da vas volim od časa kad ste se pojavili preda mnom u onoj rupi u Čirikahui. Ne vidite da sam postao drugi čovek, koji vas je voleo, radio i živeo za vas. Ne verujete da sam okrenuo leđa starom, opasnom životu, da sam postao čestit, častan, srećan i koristan kauboj vašeg stila. Ne biste hteli priznati, da nikad nisam nastojao da to saznate, da na vas nisam mislio drugačije nego kao na uzvišeno biće, svoju Madonu. Šta vi znate o srcu i duši jednog čoveka? Kako biste vi mogli govoriti o ljubavi, spasu čoveka koji je živeo svoj život u tišini i osami? ko bi vas mogao uveriti, da je grubi kauboj, koji je zanemario i majku i sestru, osim u svojim mislima, koji je svojim odvratnim pijanim životom srljao ravno u pakao, videći lice i oči jedne lepe žene neizmerno uzdignute nad njim, postao ponovo pošten, jer je toliko voleo. U svakom je cvetu video njeno lice, a u plavetnilu neba njene oči. ko bi vas uverio da sam, stojeći u noći pod tim zapadnim zvezdama, duboko u duši bio srećan, samo zato što živim, što mogu za vas raditi, što sam u vašoj blizini, što vas mogu zaštititi od briga, neprilika, i opasnosti, što sam osećao da sam deo, pa makar i najmanji, onog Zapada koji ste vi zavoleli. Medlin zanemi. Srce joj počne burno lupati. Stjuart je skočio prema njoj i uhvatio je čeličnim rukama. Protrnula je i zadrhtala. Njegov je postupak najavljivao onu njegovu nekadašnju silinu i neobuzdanost. Ne, vi mislite da sam Bonitu skrivao u brdima, da sam potajno odlazio njoj, da sam sve vreme dok sam za vas radio bio . . . da, znam šta mislite sada znam. Sve dok vas nisam prisilio da sa mhom budete licem u lice nisam to znao. Kažite sad! Govorite! Bleda, slepa od uzbuđenja, u navali silnoga besa, Medlin nije mogla zaustaviti tu reč, kobnu, ponižavajuću, izdajničku, i vikne: Da. Iscedio je tu reč iz nje, ali nije bio dovoljno pronicljiv ni vešt da otkrije tajnovite ženske motive, da dokuči duboko značenje njenog odgovora. Za njega je ta reč imala samo doslovno značenje. Potvrdila je da ga je nepravedno osudila. Ispustivši njenu ruku on ustukne nazad, i ta je kretnja bila zaista neobična za ovako grubog i neobičnog čoveka. Onog dana u Čirikahui govorili ste o veri u čoveka provali iz njega rekli ste da je najsnažnije stvar na svetu verovati u prirodu čoveka, da su najveći ljudi oni koji su nisko pali, a onda se opet uzdigli. Rekli ste da verujete u mene. Učinili ste da sam i sam poverovao u sebe! Taj prekor bez prizvuka gorčine ili prezira bio je težak udarac njenom egoističnom shvatanju vlastite besprekornosti. Propovedala je krasna načela, ali ih sama nije poštovala. Razumela je njegov prigovor, zapanjila se i pokolebala. Ali, u svom se ponosu osetila suviše povređenom, a u duši suviše

zbunjenom da bi mogla govoriti. Trenutak je prošao, a s njim i onaj kratki, prirodan blesak iskrenosti. Smatrate me pokvarenim reče on. Verujete u ono s Bonitom, a sve to vreme ja sam mogao bih vas postideti mogao bih vam reći . . . On čvrsto stisne zube, prekinuvši tako daljnju žestoku navalu svojih reči. Usne mu se gorko iskrive, a ramena grčevito zatrzaju. Takvo je vladanje dokazivalo tešku duševnu borbu, koja je gotovo potpuno njim ovladala. Ne, ne! promucao je on. Je li to njegov odgovor na neko nesavladivo iskušenje? Ali, tada se odlučnom kretnjom uspravi, poput svladane i naglo oslobođene životinje. Ali biću onaj čovek podlac kakvim me držite. Osorno, grubo uhvati je za mišicu i jednim zamahom napola je izvuče iz sedla u svoje naručje. Ona padne na njega s nogama zakačenim o uzengije, potpuno bespomoćna i nesposobna da se makne. Gnevno, divlje trzala se da se oslobodi. Sve što joj je uspelo bilo je da se dovoljno visoko mogla uspraviti da pogleda njegovo lice. Gotovo se skamenila. Zar je namerava ubiti? On je još čvršće obuhvati i pritegne sebi, osetila je udaranje njegova srca, njeno vlastito kao da je zamrlo. Tada on pritisne svoje vrele usne na njene. Dug, strasan poljubac. Osetila je njegovo dahtanje. Oh, Stjuarte za . . . klinjem. vas, pusti . . . te me! prošapće ona. Njegovo bledo lice bilo je iznad njenoga. Ona je zatvorila oči, a on joj obaspe lice poljupcima ali joj usne i ne takne. Svuda: po očima, kosi, obrazima, vratu, pljuštali su njegovi poljupci poljupci koji su gubili žar i postajali sve hladniji. Tada je oslobodi, digne i posedne u sedlo, podupirući je još uvek da je zaštiti od pada. Jedan čas Medlin je sedela na konju zatvorenih očiju. Prezala je od svetla. Sad više ne možete tvrditi da vas nikada niko nije poljubio rekao je Stjuart. Glas kao da mu je dolazio iz daljine. Ali, to je moralo doći: odvažite se. Evo! Osetila je nešto tvrdo, hladno, metalno u ruci, čvrstim zahvatom ovije on njene prste oko toga. Na dodir tog predmeta ona oživi, otvori oči. Stjuart joj je dao svoj pištolj. Svojim širokim grudima dodirivao joj je kolena. Ona ga je pogledala i primetila onaj stari podrugljiv smešak na njegovom licu. Hajde! Pucajte mojim pištoljem u mene. Budite savršenstvo! Medlin još nije pravo shvatila smisao njegovih reči. Možete me ubiti ovde na tom tihom mestu, na brežuljku pokraj Montija Prajsa. S krikom jeze odbaci Medlin pištolj. Smisao njegovih reči, sećanje na Montija, uverenje da će ga ubiti ako samo čas duže zadrži pištolj u ruci, izmami joj taj krik samooptuživanja. Mogli ste mi prištedeti sve one paklene muke rekao je on uz ponovni podrugljiv smešak. Lepi ste, čarobni i ponosni, ali niste savršenstvo! Princezo Hemond adios! Vinuo se u sedlo i poleteo poput vetra na svom konju te nestao u šumici mimoza.

OTKRIVENA TAJNA U osami svoje sobe, licem duboko utisnutim u mekane jastuke, ležala je Medlin Hemond na krevetu, još uvek podrhtavajući zbog uvrede koju je pretrpela. Popodne je odmaknulo. Pao je mrak i dolazila je noć. Medlin se digne i sedne do prozora puštajući da joj svež povetarac ohladi vrelo lice. Satima je mučio nepodnošljiv stid, nemoćan bes, i beskorisna borba da razborom nadjača svoje okaljane osećaje. Činilo joj se da joj se nizovi blistajućih zvezda podruguju svojim nedokučivim svečanim dostojanstvom. Volela ih je, a sad joj se činilo da ih mrzi, kao i sve što je stajalo u bilo kakvoj vezi s tim divljim, sudbonosnim okrutnim Zapadom. Vratiće se kući. Ediht Vaine je imala pravo, Zapad nije mesto za Medlin Hemond. Odluka da se vrati nametnula se lako, prirodno pomislila je ona kao rezultat događaja. Nije zbog toga osećala duševnu borbu. Zaista, kao da je osetila olakšanje. Te velike zvezde koje su svojim hladnim, bledim sjajem obasjavale mračne litice, gledale su je sad, i kao uvek kad bi ih gledala, one su je očarale. Pod zapadnim zvezdama, razmišljala je pomalo posprdno, u vezi s romantikom kojom su ispunjavale njenu dokonu sentimentalnost. ali, bile su krasne, izražajne i podrugljive, i privlačile su je. Ah, uzdahne

ona neće biti tako lako ostaviti ih. Zatvori i zatamni prozor i upali svetlo. Bilo je potrebno da kaže zabrinutoj služinčadi, koja je kucala na vrata, da joj je dobro i da ništa ne treba. Lagani korak ispred prozora privuče joj pažnja. ko je to tamo? Nils, Nik Stajli ili Svenson? ko sad bdi nad njom, otkad je Monti Prajs mrtav, a onaj drugi onaj divljak? Neprirodno je i nedokučivo da ga sažaljeva. Svetlo je smetalo. Potpuna tama bolje je pristajala njenom neobičnom raspoloženju. Povuče se, nastojeći da se spremi na spavanje. ali, to nije ovisilo o njenoj volji. Obrazi su joj goreli, ustala je da ih ume. Hladna voda nije ublažila taj žar, ona tada legne s očajnom čežnjom da sve zaboravi, i s osećajem olakšanja zbog crnog plašta noći. Stjuartovi joj poljupci pale usne i sklopljene oči i njen nabrekli vrat. Oni joj zadiru sve dublje i dublje u krv, u srce, u dušu oni strašni oproštajni poljupci strastvenog, krutog čoveka. voleo je, uprkos svom niskom položaju. Tek kasno u noći Medlin zaspi. Ujutro je bila bleda i slaba, ali mnogo pribranija. Mnogo kasnije nego obično pođe u svoju radnu sobu. Vrata su bila otvorena, i upravo nasuprot njima, zavaljen u jednoj stolici sedeo je Svenson. Dobro jutro, gospođice Hemond rekao je on ustajući da je pozdravi svojom uobičajenom udvornošću. Na njegovom izbrazdanom licu bilo je tragova briga. Medlin se lecnula u sebi, bojeći se njegovog ponovnog jadikovanja zbog Stjuarta. Tada ugleda prašnjavog, iscrpljenog ponija u dvorištu i malog magarčića koji se savio pod težinom tereta. Na životinjama se videlo da su prevalile dug i naporan put. Čije su? upita Medlin. Te životinje? Pa, pripadaju Deniu Mejnsu odvrati Svenson i zbunjeno se nakašlje. Deniu Mejnsu? ponovi Medlin u čudu. Da, tako sam rekao. Svenson zaista više nije bio onaj od pre. Zar je Dani Mejns ovde? zapita ona neobično radoznalo. Stari stočar mračno potvrdi glavom. Jest, on je tu. Sjurio je nizbrdo i zagalamio da hoće videti Bonitu. I on je poludio za tom malom crnookom namigušom. Ma jedva me pozdravio, kad je već počeo postavljati drska i čudna pitanja. Poveo sam ga unutra da je vidi. Sad je tamo, već više od pola sata. Očito je Svensonova tankoćutnost bila povređena. Medlinina radoznalost pređe u pravo iznenađenje, a tada joj počnu nailaziti slutnje. Dah joj zastane. Hiljadu joj misli navre tražeći objašnjenje. U predsoblju se začuju brzi koraci popraćeni zveckanjem mamuza. Neki mladi čovek istrči na verandu. Svojim gipkim telom, odećom i nastupom nalikovao je kauboju, a takođe načinom kako je nosio oružje. Ali, lice mu nije bilo crveno, nego svetlosmeđe, preplanulo od sunca. Oči su mu bile modre, kosa svetla i kovrčava. Bio je lep mladić, otvorenog dobrodušnog lica. Ugledavši Medlin, strgne s glave svoj sombrero i uhvati je za obe ruke. Njegova je žestina uznemiri i neugodno dirne, podsetivši je na nešto što je želela zaboraviti. Kauboj sagne glavu i poljubi joj ruke stežući ih čvrsto, a kad se uspravio, u očima su mu bile suze. Gospođice Hemond, ona je na sigurnom i gotovo sasvim zdrava, a ono čega sam se najviše bojao nije se dogodilo, hvala Bogu uzviknuo je. Svakako, nikad vam neću moći vratiti ono što ste za nju učinili. Pričala mi je kako su je dovukli ovamo dole, kako je Džin pokušavao spasiti, kako ste vi branili i Džina i nju, i kako je Monti ispalio svoj pištolj. Jadni Monti! Bili smo dobri prijatelji, on i ja. Ali, nije to Monti učinio zbog prijateljstva prema meni. On bi je spasio na bilo koji način: Monti Prajs bio je najpošteniji čovek kog sam ikada sreo. Evo, još su tu Nils, Nik i Džin, koji mi se pokazao prijateljem. Ali, Monti Prajs on je bio velik. Nije znao ništa više od vas, Bila ili ovih momaka ovde, što je meni Bonita. Svensonova teška, ljubazna ruka padne kauboju na rame. Dani, što znači to tvoje smušeno brbljanje? upita on. Ti malo previše sebi dopuštaš pred gospođicom Hemond, koju dosad još nisi video. U redu, opraštam ti tvoje čudno pričanje. Vidim da nisi pijan. Možda si samo ponešto luckast. Hajde, smiri se, i govori razumno. Lepo, iskreno lice kauboja ozari smešak. Silom potisne suze iz očiju. Tada se nasmeje. Smeh mu je zvučio dečački veselo i sretno. Bile, stari prijatelju, popusti uzde na trenutak.

Tada se nakloni pred Medlin. Molim, oprostite što sam nepristojan, gospođice Hemond. Ja sam Dani Mejns, a Bonita je moja žena. Tako sam ludo srećan, što je ona spašena i toliko sam zahvalan vama, da, eto čudo je svakako što vas nisam odmah izljubio. Bonita, tvoja žena! uzvikne Svenson. Tako je. Venčani smo već nekoliko meseci odgovorio je Dani sretno. Džin Stjuart je to učinio. Dobri stari Džin, on uživa u ženidbama. Mislim da mu ne mogu nikad uzvratiti sve što je učinio za mene. Vidite, bio sam u Bonitu zaljubljen dve godine. A Džin ti znaš, Bile, kako se Džin odnosi prema devojkama on je hm, pokušao privoleti Bonitu da me uzme. Medlini se svi, naglo uskovitlani osećaji sliju u beskrajnu radost. Nešto tamno, duboko, teško i mračno odvali joj se sa srca. Osećala je duboku zahvalnost prema tom nasmešenom kauboju glatkog lica, čije su modre oči sjale kroz suze. Dani Mejns! rekla je ona drhtavog glasa i pritomse smeškala. Ako ste vi sami toliko sretni, koliko ste svojom vešću razveselili mene, ako zaista mislite da zavređujem takvu nagradu, možete me smesta poljubiti., Neizmerno začuđen, ali s pravom usrdnom željom, Dani Mejns iskoristi tu ugodnu dozvolu. Svenson počne duvati. Upravo je bio na pomolu njegov glasoviti smešak, inače bi Medlin njegovo duvanje smatrala besnim nezadovoljstvom. Bile, sedni na stolicu reče Dani. Mnogo si propao ovih nekoliko poslednjih meseci: izjedala te briga zbog tvojih neposlušnih dečaka, Denija i Džina. Trebaš se na nečem odmarati dok ja ispričam svoju dugu priču. Priču svog života, Bile. On pripremi stolicu za Medlin. Gospođice Hemond, s vašim dopuštenjem, ja bih želeo da i vi slušate. Imate lice i oči žene koja voli slušati o sreći drugih ljudi. Osim toga, nekako mi je lakše govoriti gledajući u vas. Njegovo se ponašanje jedva zametno promenilo, verovatno se hteo pomalo hvalisati. Svakako je izgubio od dostojanstva dok je govorio o svojim snažnim osećajima, sad je više nalikovao kauboju koji sam sebe hvali ili namerava izvesti neki zapanjujući postupak. siđe s verande i stane pred iscrpljenog konja i magarca. Dotrajali! uzvikne on. Tada silinom svojstvenom ljudima njegova kova zbaci teret s magarca, skine sedlo i uzde s konja. Pogledajte samo: pogledajte poslednji nevoljni teret što ste ga nosili. Bili ste verni Deniu Mejnsu, a Dani Mejns ne zaboravlja! Nikad više ni sedla, ni užeta, ni uzda, dok živite. Samo travu i detelinu i svežu vodu na hladovitim mestima, i udubine pune prašine da se možete do mile volje valjati, počivati i spavati. Tada odmota jedan paket i iz njega izvadi malu tešku vrećicu i vrati se na verandu. Tu vrlo oprezno istrese sadržaj vrećice Svensonu pred noge. Kamen za kamenom skotrlja se na pod. Svi su komadi bili oštri, nazupčeni, očito otkinuti od stene, trup im je bio bel, ispresecan žutim žilama i prugama. Svenson dohvati jedan kamen za drugim, zapanjeno se zagleda u njih, promuca nešto, i stavi ih u usta a onda zagrabi u njih drhtavim prstima. Tada se zavali u svoju stolicu i nasloni glavu na zid, i dok je zurio u Denija, stari njegov smešak preobrazi mu lice. Gospode Bože, Dani, jedva si otišao i već si naleteo na bogatstvo! Dani se uzvišeno zagleda u Svensona. Donekle rekao je on. Dakle, Bile, koliko je toga tu, kaži sad odmah bez razmišljanja? Oh, Gospode, Dani, bojim se izreći: gledajte, gospođice Hemond, pogledajte zlato. Živeo sam među kopačima trideset godina, i nikad nisam video tako što. Izgubljeni Padrov rudnik! gromko je viknuo Dani a pripada meni! Svenson je izvan sebe od uzbuđenja ispuštao samo nesuvisle glasove. Bile, prošlo je mnogo vremena otkad si me poslednji put video reče Dani. tačno znam kako si se osećao, jer Džin mi je donosio vesti. Slučajno sam naleteo na Bonitu i nisam je hteo pustiti da jaše dalje sama, kad mi je rekla da je u nevolji. Krenuli smo prema Peloncilu. Bonita je bila na Džinovu konju i trebala se s njim sastati na putu. Sretno smo stigli u brda i gotovo umrli od gladi u onih nekoliko dana dok nas Džin nije pronašao. I sam je bio u nevolji i nije mogao mnogo nositi sa sobom. Uspeli smo se do stena i sagradili kolibu. Sišao sam dole onoga dana kad vam je Džin poslao svoga konja,

Princezo. Nikad nisam video Džina tako slomljena. Dakle, nakon njegova bega prema granici, Boniti i meni bilo je vrlo teško održati svoj goli život. 3Ali, nekako smo uspeli i, čini mi se, tada je počela nešto osećati za mene. Bio sam pošten prema njoj. Ubijao sam pume i odlazio dole u Rodeo, da prodam njihove kože i onda sam kupovao hranu i druge potrepštine. Jednom sam otišao u ElKajon i naleteo ravno | na Džina. Vratio se iz revolucije i nekako je bedno izgledao. Ostavio sam ga, pošto sam pokušao sve da ga odvučem iz grada. Mnogo vremena nakon toga Džin se uspeo k nama u planinu. Prestao je piti, potpuno se promenio, bio je baš lep i zgodan. Onda mi je počeo dosađivati neka se oženim Bonitom. Ja sam bio srećan, a i ona, bojao sam se da sve ne pokvarim. Bonita je nekad bila mala namiguša, pa sam se brinuo da će se preplašiti bračnog života. zato sam se opirao. Posle sam se uverio da sam bio prava budala. Džin bi dolazio ponekada, donosio nam je hranu i uvek me nagovarao da prema Boniti učinim ono što treba. Morao sam popustiti, pitao sam Bonitu bi li se udala za mene. U početku nije htela rekla je da ona nije devojka za mene, ali video sam da joj se predlog jako sviđa, prema njoj sam se i dalje pošteno ponašao. Onda sam baš počeo žuditi da se njom oženim, i bio sam tako srećan zbog toga da je ona postala blaga, mila i lepa kao gorska prepelica. Džin je onda doveo padra Markosa da nas venča. Dani zastane u svojoj priči, disao je brzo kao da je sećanje na taj događaj izazvalo u njemu uzbudljive osećaje. Svenson se zaneseno smeškao. Medlin se sjajnih očiju nagnula prema Deniu. Gospođice Hemond, i ti, Bile Svensone, slušjate sad, jer ovo što ću vam reći veoma je čudno. Onog popodneva kad smo se Bonita i ja venčali, posle Džinova i padrova odlaska, ja sam bio čas srećan, a čas potpuno malodušan. Bio sam nesrećan jer sam bio na lošem glasu. Nisam mogao kupiti ni pristojnu haljinu svojoj lepoj ženi. Bonita je, slušajući me, postala vrlo tajanstvena. Pričala mi je priču o izgubljenom Padrovom rudniku, poljubila me i izazivala na najneobičniji način. Znao sam da venčanje ponekad ženama zavrti glavom, pa sam pomislio da je i Bonita začarana. Dakle, na trenutak je nestala, a kad se vratila, imala je u kosi nekoliko lepih žutih cvetova. Oči su joj bile velike, crne i krasne. Govorila je smušene stvari o duhovima, koji kotrljaju stene niz kanjone. Tada je rekla da bi mi htela pokazati gde je uvek sedela i čekala me i stražarila dok sam bio odsutan. Povela me do duge strmine ispod klisure. Bilo je tamo zaista lepo, bistro, a vidik je pucao na dugačku strminu, u daljini je zjapila pustinja, duboka i crvena. Na toj strmini raslo je žuto cveće. Isto onakvo kakvo je imala u kosi i kakvo je apačka devojka imala pre toliko stotina godina kad je vodila padra do zlatnog rudnika. Kad sam se toga setio, video Bonitine oči, i čuo pucanje i kotrljanje stene, učinilo mi se da sam poludio. Ali, ne zadugo. Stene su se kotrljale, bile su zapravo podrovane od nevremena. A tamo pod stenama bila je zlatna žila. Tada sam upravo pomahnitao. Uhvatila me zlatna groznica: radio sam kao sedamnaest magaraca. Bile, iskopao sam mnogo zlatne rudače. Bonita je čuvala stazu, donosila mi vodu. Na taj način su je uhvatili Pet Hejv i njegovi gerilci. Da, da, Pet Hejv je na svaki način hteo upropastiti Džina, pa se udružio s Don Karlosom. Bonita će ti ispričati porazne novosti o toj družbi. Zasad je moja priča samo zlato. Dani Mejns se digne i gurne nogom svoj stolac. Njegove su modre oči sevale kad je pružio ruku prema Svensonu. Bile, stari prijatelju, stavi je ovamo, daj mi svoju ruku rekao je on. Uvek si mi bio prijatelj. Verovao si u mene. Eto, Dani Mejns je tvoj dužnik i dužnik Džina Stjuarta, a Dani Mejns plaća. Trebam dva partnera za moj rudnik zlata, tebe i Džina. Ako tu u blizini ima kakav ranč koji ti je zapeo za oko, kupujem ga. Ako bi se gospođica Hemond ikada htela rešiti svojih pašnjaka, stada i kuće, ja ću ih kupiti za Džina. Ako je tu kakva železnička pruga ili grad, koji se njoj sviđa, ja ih kupujem. Ako mi se svidi, kupiću to. Hajde, idi i nadi mi Džina. Čeznem da ga vidim i da mu sve to pričam. Idi po njega: i eto tu, u ovoj kući, s mojom ženom i gospođicom Hemond, kao

svedocima, potpisaćemo da ste vi moji partneri. Idi, nadi ga, Bile. Hoću da mu pokažem to zlato, da pokažem kako Dani Mejns plaća. I jedina je gorka kap danas u mojoj čaši, da se nikad ne mogu odužiti Montiu Prajsu. Medlin je drhšćućim usnama pokušavala reći da je kauboj do kog im je toliko stalo napustio ranč. Ali, žar odanosti, što je zračio iz Denievih očiju, i odsev sreće, koji je polepšao lice starog stočara, zatvorili su joj usta. Gledala je velikog Svensona i malog kauboja kako su uzbuđeno razgovarajući odlazili pronaći Stjuarta. Zamišljala je Denievo razočaranje i tugu i zaprepaštenje starog čoveka kad saznaju da je Stjuart otišao preko granice. U tom času podigne pogled i primeti kako se približava neobična pojava, koja joj se ipak činila poznatom. Padre Markos! Medlin najednom prođu srsi. Sto je značio njegov dolazak na taj dan? Dosad je uvek izbegavao. Bio joj je neizmerno zahvalan za sve što je učinila za njegov narod, za crkvu i za njega, ali nije joj nikad osobno zahvalio. Možda je sad došao zbog toga. Ipak, to joj nije izgledalo verovatno. Pojava padra Markosa, pa čak i samo spominjanje njega, znalo je u njoj izazvati neobjašnjiv užas, a sad kad je stupio na verandu onako zguren, pognut, žalosna lica, ona se zapanjila. Padre joj se duboko pokloni. Senjora, biste li bili ljubazni, da me saslušate? upitao je tihim glasom na savršenom engleskom jeziku. Naravno, padre Markos odvratila je Medlin i uvela ga u svoju radnu sobu. smem li vas zamoliti da zatvorite vrata? nastavio je on. Radi se o važnoj stvari, možda će vam biti stalo da drugi ne čuju to. Medlin začuđeno klimne glavom. Padre polako pozatvara vrata. Senjora, došao sam da vam otkrijem jednu tajnu i priznam vlastiti grejeh, što sam ga držao za sebe i da vas zamolim da mi oprostite. Da li se sećate one noći, kad me senjor Stjuart dovukao pred vas u čekaonicu u ElKajonu? Da odgovorila je Medlin. Senjora, od one ste noći žena senjora Stjuarta! Medlin se gotovo skamenila, činilo se da samo sluša, ali ništa ne oseća. Vi ste žena senjora Stevatra. Držao sam tajnu pod pretnjom smrti, ali sad više ne mogu. Senjor Stjuart neka me slobodno ubije. Ah, senjora, sve je to vama čudno. Vi ste one noći bili tako preplašeni da niste znali što se događa. Senjor Stjuart se meni zapretio, a vas je prisilio. Morao sam izgovoriti reči obreda. Vas je prisilio da španski kažete: da, a ja, senjora, poznavajući dela tih greješnih kauboja, i bojeći se da ne budete osramoćeni, vi toliko lepi i plemeniti, nisam mogao drugo nego venčati vas po svim pravilima. Da budete barem njegova žena. Zato sam vas venčao po obredu svoje crkve. Gospode Bože! zavapi Medlin ustajući. Saslušajte me! Zaklinjem vas, senjora, saslušajte me do kraja! Ne odlazite! Ne gledajte tako tako! Ah, senjora, dopustite da kažem koju reč za senjora Stjuarta. Bio je pijan one noći, i nije znao što radi. Ujutro je došao k meni i tražio da se zakunem na raspelo da neću otkriti sramotu koju vam je nanio. Ako to ne učinim, da će me ubiti. Jedan život američkom vakerosu ne znači mnogo, senjora. Obećao sam da ću poštovati njegovu zapoved. Ali, nisam mu rekao da ste mu vi zapravo postali žena. Nije ni u snu mislio da sam vas uistinu venčao. Otišao je da se bori za slobodu moje zemlje. Senjora, on je hrabar vojnik, ja sam se i dalje mučio sa svojom tajnom. Da je bio ubijen, nikad vam je ne bih otkrio. Ali, dok je na životu, znao sam da vam to ipak jednom, moram otkriti. Zaista je neobično što su senjor Stjuart i padre Markos došli zajedno na taj ranč. Velika promena koja je vašom dobrotom nastala u mom ljubljenom narodu nije veća od one koja se dogodila sa Stjuartom. Senjora, bojao sam se da ćete jednoga dana otići nazad, svojoj kući na Istok, a da ne saznate istinu. Jednom sam prilikom sve priznao Stjuartu i rekao mu da to moram priznati i vama. Senjora, čovek je gotovo poludio od sreće. Nikad nisam video tako uzvišenog veselja. Nije mi više pretio da će me ubiti. Taj jak i okrutan vakeros molio me da vam ne kažem, da nikad ne otkrijem tajnu. Priznao mi je da vas voli ljubavlju nalik na pustinjsku oluju. Zakleo se svim što mu je nekad bilo sveto, mojim raspelom i mojom crkvom da će biti pošten čovek, i dostojan toga

što je saznao, to jest vas, svoje potajne žene, za kratko vreme koje mu život dopušta da vas kao svetinju obožava. Vi to nikada ne biste trebali saznati. Zato sam čvrsto stisnuo usne i žaleći ga i bojeći se, i molio se za neki tračak svetla. Senjora, Stjuart je živeo u raju ludaka. Često sam ga viđao. Kad me poveo u brda da venčam onu hirovitu Bonitu i njenog ljubavnika, osetio sam poštovanje prema čoveku, čiji su nazori o prirodi, životu i Bogu toliko različiti od mojih. Ali, čovek štuje Boga u svim materijalnim stvarima. Stjuart je deo vetra, sunca, pustinje i brda, koji su ga stvorili. Nikad nisam čuo lepših reči od onih kojima je uveravao Bonitu da se uda za senjora Mejnsa, da zaboravi svoje stare ljubavnike, da bi odsada bila srećna. On je njihov prijatelj. voleo bih, da vam mogu objasniti što to znači. Zvuči jednostavno, a i jest jednostavno. Sve su velike stvari takve. Za senjora Stjuarta bilo je prirodno da bude odan svom prijatelju, da poštuje ženu koja je poklanjala svoju ljubav, da se večaju i da im pomogne u njihovoj nevolji i samoći. Bilo je prirodno, što on nikada nije govorio o njima. Bilo je prirodno da svoj život položi braneći ih, ako im zapreti opasnost. Senjora, želim da shvatite: za mene čovek ima istu postojanost, istu snagu, iste bitne oznake, a sve to dovodim u vezu sa svim fizičkim životom oko sebe u toj divljoj krševitoj pustinji. Medlin je slušala kao začarana. Ne samo što je taj rečiti sveštenik svojim blagim glasom znao ganuti i srce i dušu, njegovi bi hvalospevi o Stjuartu bili za nju pravo slavlje i onda da ih je izgovorio i najgrubljim kaubojskim jezikom. Senjora, ja vas molim, ne shvatite krivo moju misiju. Osim što sam otkrio svoju tajnu, moja je dužnost da vam kažem nekoliko reči o čoveku čija ste žena. Sveštenik sam i poznajem dušu čoveka. Božji su putevi nedokučivi. Ja sam samo njegov skromni posrednik. Vi ste plemenita žena, a senjor Stjuart je pustinjski čelik nanovo iskovan u kušnjama ljubavi. Kraljica od Sabe? Senjor Stjuart se kleo da će me ubiti ako ga izdam. Ali, on neće podignuti ruku na mene. Jer taj čovek oseća za vas veliku, čistu ljubav, koja ga je promenila. Ja se više ne bojim njegova besa, ali se bojim njegove srdžbe, ako ikad dozna da sam vam govorio o njegovoj ljubavi, o njegovom zamišljenom raju. Gledao sam njegovo tamno lice okrenuto prema suncu što je zapadalo nad pustinjom. Gledao sam to lice kad ga je okrenuo prema svetlu zvezda. Razmislite, plemenita i čarobna gospodo, o tom njegovom raju! Da vas voli ljubavlju koja se uzvisila nad sve ljudske strasti, da zna da ste njegova žena, njegova, da nećete nikada biti žena nekom drugom čoveku ako on sebe ne žrtvuje, da vas gleda potajno se ponoseći vama i srećan da vas štiti dok mu je to moguće, da se oseća srećan dok vam služi, da čeka trenutak kad će, a da vam nikad ni reči neće moći reći, otići da bude ubijen kako bi vas učinio slobodnom. Senjora, to je lepo, uzvišeno, grozno. To me dovelo k vama s mojom ispoviješću. Senjora, ponavljam, Božji su putovi nedokučivi. Koliki je vaš uticaj na senjora Stjuarta? Nekad je bio samo zver, brutalna i bezobzirna, sada je čovek nisam mu video ravna. Zato vas preklijnem, i kao skroman sveštenik, i kao prijatelj čovečanstva, pre nego što pošaljete Stjuarta u smrt, uverite se da u tom nema nikakve mistične Božje providnosti. ljubav, svemoćna, blagoslovljena i neznana, ovde je na delu. Senjora, čuo sam da ste negde u bogatim istočnim gradovima vrlo otmena gospođa. Znam da ste dobri i plemeniti. I to je ujedno sve što želim znati. Za mene ste samo žena, kao što je i senjor Stjuart samo muškarac. Zato vas molim, senjora, pre nego dopustite da vam Stjuart da slobodu uz taj uslov, propitajte malo sebe nije li vam potrebna njegova ljubav, da ne biste odbacili nešto divno i plemenito, nešto što ste sami stvorili.

SJAJ ZAPADNIH ZVEZDA Medlin Hemond je, zamračena vida, poput progonjene zveri pojurila u svoju sobu. Učinilo joj se da je udarac groma tresnuo u krhke temelje snova, što ih je ona istkala oko pravog, stvarnog života. Čudesna priča Denija Mejnsa, neobično kajanje kojim je požalila svoju nepravdu prema Stjuartu, pa zapanjujuća tajna koju joj je otkrio padre Markos sve je to bilo zaboravljeno naglom spoznajom vlastite ljubavi. Trčala je kao da je progone. Dršćućim je rukama zaključala vrata, povukla zastore na prozorima, koji su izlazili na verandu, i odmaknula stolice da bi mogla prolaziti čitavom dužinom sobe. Sad je bila sama i hodala je nemirnim, brzim koracima. Ovde je mogla pokazati svoje pravo lice bez maske: mogla je prekinuti svoju uobičajenu naviku da skriva istinu pred sobom i pred svetom. U polumraku i odvojenosti svoje sobe mogla si je dopustiti tu izdaju same sebe. Odjednom se zaustavila u svom brzom koračanju. Misao, dotad sputavana razborom, oslobodila se. Dršćućim usnama prošapće, a zatim glasno reče: Hoću da to kažem, da to čujem. Ja ja ga volim! Volim ga! ponovila je ona, zapanjujuću činjenicu, ali je istovremeno posumnjala u vlastiti ja. Zar sam to ja, Medlin Hemond? Što se dogodilo? ko sam ja? Stajala je tako da je svetlo s jednog nezastrtog prozora padalo na njenu sliku u ogledalu. ko je ta žena? Očekivala je da će videti poznatu, staloženu osobu, mirnu i uglađenu, tamnih očiju na smirenom licu i vedrih ponosnih usana. Ne, nije ugledala Medlin Hemond, niti ikog koga je poznavala. Jesu li je i oči zavarale kao srce? Pojava u ogledalu bila je puna životne snage, ruke je pritiskivala na uzburkane grudi koje su se dizale i spuštale sa svakim uzbuđenim dahom. Lice te osobe bilo je bledo, zaneseno, čudesno ozareno, poluotvorenih drhtavih usana i velikih tragičnih očiju to nije moglo biti lice Medlin Hemond. ali, gledajući, spoznala je da je nikakva mašta ne bi mogla stvarno prevariti: ona je ipak ta žena koja se napokon našla na kraju svojih sanjarija. U jednom jedinom trenutku uoči svoju promenu, dokuči joj uzrok i značenje, prihvati ih kao neizbežne i smesta ponovo zapade u ono zbunjeno, iznenađeno stanje. Spokoj se činio nedostižnim, iznenađenje je svu obuzelo. Nije se mogla vratiti nazad, da izbroji sve svoje bezbrojne nezamećene propuste. Njena nekadašnja moć razmišljanja, rasuđivanja, čak i same misli, kao da su se utopile u jačini novog osećaja. Svaku svoju instinktivnu kretnju doživljavala je kao fizičko olakšanje, dok je njena nehotična duševna borba teško izmučila, ali joj je bila i neizrecivo draga, a obe kao da su bile tek rezultat iznenađenja. U prirodi, kao što je njena, u takvoj je prirodi ovako snažan osećaj bio potisnut. Bila je to posledica odgoja, i trebalo je vremena da taj iznenadan preobražaj, ta nagla spoznaja ljubavi, stekne pravo na život i u njemu se održi. Malopomalo došao je i taj poslednji, ohbrabrujući trenutak, i Medlin Hemond obuzela je ljubav i misao na čoveka koga je volela. Još u jeku njena besa, ona nova, tek naslućena osobnost suprotstavila se optužbi protiv Džina Stjuarta. Njene su se misli vrzle oko njega i njegova života. Videla ga je pijanog, brutalnog, pa napuštenog i osamljenog. Tada se iz tih slika polako izvije druga, o drugačijem čoveku slabom, bolesnom, promenjenom doživljajima kako jača, postaje drugačiji, tih i osamljen poput orla, ćutljiv, neumoran, odan i blag poput žene, izdržljiv kao čelik, i na kraju plemenit. ¦¦¦ ¦¦¦¦¦¦, ¦ ¦ ¦¦•¦¦¦¦. ¦ Ona se umirila. U trenu njeno se mučno raspoloženje promeni i ona pomisli na stvarnost, lepotu i čudo Stjuartova uzdizanja. Bila je uverena da mu je pomogla u njegovu usponu. Njen je uticaj ovde urodio najboljim plodom, a i u njenu je karakteru učinio čudo. Preko njega je stekla veću, plemenitiju veru u čoveka. Beskrajno je više primila nego što je dala. U brzom sledu njenih misli nagomilao se čitav rudnik dragocenosti iz prošlosti. Živo su pred njom iskrsle reči onog pisma što ga je Stjuart pisao njenom bratu. Ali, ah ona je već tada znala. Iako joj onda

to nije značilo ništa, danas joj znači sve. Setila se kako je njena raspuštena kosa lepršala oko njegovih usana one noći kad je jahao nizbrdo držeći je u naručju. Setila se neobičnog ponosa u Stjuartovim očima, kad je slučajno video u beloj haljini s crvenim ružama na grudima, kad je očekivala svoje prijatelje s Istoka. Onako naglo, kako su naletela, ta su sanjarska sećanja i nestala. Njene misli nisu se mogle smiriti. Sve što je mislila i osećala najavljivalo je samo zbrku. Nehajno i očajno odbacila je i poslednji ostatak samosvladavanja i okrenula se od nekadašnjeg starog, bledohladnog samozadovoljnog vlastitog ja, da stane licem u lice s tom neobičnom, jakom, strastvenom ženom. Tada, pritisnuvši ruke na svoje uzburkano srce, zatvorenih je očiju osluškivala reske glasove slučajnosti, istine i sudbonosnih trenutaka. Cela je priča sad bila jasna, jednostavna u svim svojim složenim pojedinostima, čudna i lepa, besprekorna u svojim dokazima o velikoj Stjuartovoj ljubavi, o njenoj vlastitoj sanjivoj zaslepljenosti, i od prvog, kobnog do poslednjeg časa puna neslućene tragedije. Medlin poput zatočenika u ćeliji, započe ponovo hodati sobom gore-dole. Oh, sve je to strašno! zavapi. Žena sam mu. Njegova žena! Onaj susret s njim venčanje, pa njegov pad, ljubav, uspon, ćutnja i ponos. A ja mu nikad neću moći ništa biti. Zar bih mu mogla nešto biti? Ja, Medlin Hemond? Ali, ja sam njegova žena, i volim ga. Njegova žena! Žena jednog kauboja! To bi se moglo poništiti. Zar se moja ljubav može poništiti? Oh, zar želim da se nešto poništi? On je otišao. Otišao! Zar je mogao i pomisliti? Neću, ne smem na to misliti. On će se vratiti, ne, on se nikad neće vratiti. Oh, što da radim? Dani koji su sledili u toj bujici osećaja bili su beskrajni, olovni i beznadni, nepregledan niz mučnih sati, bez sna i spokoja, opsednuta strahom koji je pomalo prelazio u mučenje, strahom da je Stjuart prešao granicu samo da bi dobio metak koji će njoj vratiti slobodu. Jednog joj je dana sinulo da je to zaista tako. Njen joj je duh to došaptavao, ne tiho i nežno kako je nekada postajala svesna mnogih drugih pojedinosti, nego odlučno, jasno, snažno zarivši to u njenu spoznaju. Trpela je. Njena je duševnost izgarala, a odsev toga dubokog plamena odražavao se u njenim očima. Sva se zatvorila u sebe, čekajući da njena bojazan bude potvrđena. Povremeno bi bila besna na sebe, na Stjuarta, i na to što nije znala vladati događajima. Trebalo je učiti od Ambroza uzviknula je gorko, a ta gorčina nije baš bila u skladu s njenim ponosom. Setila se Kristinina pričanja o Ambrozovoj prosidbi. On mi rekao voli me, on me poljubio, obujmio, stavio na konja, odjahao sa mnom, on venčao me. Već u sledećem trenutku Medlin bi odbacila takvo tvrdokorno svojatanje ljubavi, koje je ipak sve dublje u nju prodiralo. Poput mračne sene svuda je sledilo vlastito prekoravanje. Bila je slepa za čestitost jednog čoveka, njegovu muževnost i težnje, ispravnost i odanost. Oglušila se i nije čula ljubav i plemenitost koje je sama stvorila. Ozbiljne mudre reči padra Markosa svuda su je progonile. Borila se sa svojom ogorčenošću, prezirala svoju inteligenciju, mrzila svoj ponos i, predajući se čežnji, njom je potpuno ovladala ta beznadna ljubav. ¦ ¦>¦¦¦¦ ¦ ¦, ¦ ¦¦¦ ¦¦ ¦: . . . ¦. ¦•¦• Izbegavala je sjaj zvezda, kao što je i odlučno od sebe terala svako i najmanje sećanje na Stjuartovo celivanje. ali, jedne je noći pošla do prozora. I opet su sjale njene zvezde! Krasne, spokojne, kao uvek. Samo još bliskije, toplije i kao da je mekšim, blažim načinom žele poučiti da je žaljenje beskorisno, i kao da joj svojim jedinstvenim sjajem otkrivaju najveće pravilo života: služiti se istinom. Te sjajne zvezde učinile su je popustljivom. Šapnula im je da su je one zarobile da je Zapad zarobio, i Stjuart zauvek, bio živ ili mrtav. Predala se svojoj ljubavi. I bilo joj je kao da je on tamo, sa svojim tamnim licem, plamenim očima, žestok u svojim pokretima kad je u onom času oproštaja trgnuo i pritisnuo na svoje grudi, a onda poljubio onim jedinim gorućim strastvenim celovom, pa zatim hladnim obamrlim usnama odricanja. Ja sam tvoja žena! šaptala je. U tom čeznutljivom, zanesenom trenutku, u svom prvom zbunjujućem predavanju ljubavi,

dala bi sve, pa i život, da ponovo bude u njegovu naručju, da joj se usne ponovo spoje s njegovima, i da mu zauvek izbije svaku pomisao na sudbonosnu žrtvu. A ujutro sledećeg dana, kad je izašla na verandu, Svenson izmučen i mrk, promrmljavši nešto nerazumljivo, pruži joj vest iz ElKajona. Ona pročita: El Kapitan Stjuart, zarobljen juče u borbi s pobunjenicima. Bio je snajper u redovima federalaca. Osuđen na smrt. Biće streljan u četvrtak o zalasku sunca.

VOŽNJA AUTOM Svensone! Medlinin se vapaj otkinuo iz slomljena srca. Bio je to krik agonije. Ali, takođe je značio napuštanje lažnog ponosa, preživelih uverenja beskrvnog društva, i nepoznavanja vlastitog ja. Otkrivao je i konačnu pobedu vlastitih sumnji, a iz mraka tih sumnji rastao je ojačan duh žene koja je našla sebe, svoju ljubav, svoje izbavljenje, svoju dužnost prema jednom čoveku žene koja nije htela biti prevarena. Stari je stočar stajao pred njom nem, žureći u njeno voštano lice i plamteće oči. Svensone! Ja sam Stjuartova žena! Gospode Bože, gospođice Hemond! provalilo je iz njega. Znao sam, da se nešto strašno događa. Da, to je užasno žalosno! Zar mislite da ću dopustiti da bude ubijen sad kad ga poznajem, kad sam se osvestila, kad znam da ga volim? zapita ona brzo, strastveno. Oslobodiću ga. Danas je sreda ujutro. Imam trideset šest sati da spasim njegov život. Svensone, pošaljite po Linka i auto! Tada pojuri u svoju radnu sobu. Mislila je neobično brzo i jasno. Prema planu što joj se munjevitom brzinom rodio u glavi, trebalo je otposlati brižno sastavljene telegrame u Vašington, Nju Jork i San Antonio. Glasili su na senatore, narodne zastupnike, ljude na visokim položajima javnog i privatnog života, one koji su je poznavali i koji će joj pomoći koliko god to bude u granicama njihovih mogućnosti. Nikad joj dosad njen položaj nije značio ništa, do današnje situacije. Nikad još u njenom životu, novac za nju nije imao takvu moć kao sada. Da je sad siromašna! Ledena A jeza zaustavi i samu klicu te pomisli. Otera te kobne misli. Ta, moćna je, bogata. Staviće u pokret sva neograničena financijska sredstva, ispreplesti sve žice, končiće i niti ispod površine političkog i internacionalnog života, otvorenu, slobodnu, trgovačku vrednost novca ili duboku, podzemnu, tajnovitu, neprocenjivo moćnu silu pokrenutu zlatom. Ona može spasiti Stjuarta. Rezultate mora očekivati obamrlih osećaja, i napeta gotovo do neizdržljivosti. Ipak, neće dopustiti da joj se nametnu misli o neuspehu. Kad je izašla iz kuće, već je tamo stajao auto i Link, spokojna, vedra izraza, s kacigom u ruci, i Svenson, koga je takođe potištenost napuštala, a obuzimalo ga je Medlinino raspoloženje. Link, odvezite Svensona u ElKajon, da bi na vreme uhvatio voz za El Paso rekla je ona. Tamo pričekajte da se vrati i, ako ikakva poruka dođe od njega, odmah mi javite telefonom. Tada je Svensonu dala telegrame, koje će otposlati iz ElKajona i čekove, da ih unovči u El Pasu. Naredi mu da pođe pred vojnu huntu, koja je tada bila smeštena u Huarezu, da im objasni situaciju i zatraži od njih neka čekaju upute iz Vašingtona, koje traže zamenu Stjuarta ratnog zarobljenika, i neka pobunjeničkim vlastima ponudi otkupninu za njegovu slobodu. Kad je Svenson saslušao do kraja, njegovo se veliko, pognuto telo uspravi, i senka njegova starog smeška preleti mu preko usana. Nije više bio mlad, i nada nije odjednom mogla oterati mrku i kobnu stvarnost. Kad se sagnuo nad njenu ruku, njegovo je držanje bilo ljubazno i puno poštovanja. ali, ili nije smogao reči, ili je osetio, da u takvim trenucima ne treba prekidati tišinu. Seo je pokraj Linka, koji spremi u džep svoj sat, koji je vrlo pažljivo proučavao, i sad posegne za volanom. Kola zaškripe, zatutnje, tržnu, pa polete niz brežuljak i dugačak kosi obronak, da bi izbila na ravnu cestu u dolini i nestala u oblaku prašine. Prvi je put nakon mnogo dana Medlin ponovo posetuila

svoje vrtove, obore, jezera i naselja kauboja. Iako je samu sebe uveravala da je mirna, ipak je sumnjala u to: Nils, Nik i Frenki Slad sigurno to smatraju čudnim. Njima se situacija verovatno čini mučnom i neobičnom. Ponašali su se kao da bi joj nešto hteli reći, a ipak se nisu usudili. To je začudilo zar su znali da je ona Stjuartova žena? Svenson nije imao vremena da im to kaže, osim toga on ne bi bio spominjao činjenice. Ti kauboj jedino znaju da je Stjuart osuđen na smrt streljanjem, i da ne bi u onako očajnom raspoloženju otišao preko granice, spreman da se bori, da se Medlin nije s njime svađala. Razgovarala je s njima o vremenu, o konjima i govedima, pitala Nilsa, kad mora poći na posao, a onda se okrenula da ode sa široke, suncem obasjane verande nadsvodene lukovima od ćerpiča, gde su kauboj stajali tihi, otkritih glava. Tada se terana nekim unutarnjim nagonom zaustavi. Nils, vi i Nik ne trebate danas ići na posao rekla je ona. Mogli biste mi trebati. Ja . . . ja . . . Ona se prekine oklevajući i ostane časak neodlučna. Pogled joj padne na Stjuartovog velikog vranca, koji se poigravao nedaleko u oboru. Poslala sam Svensona u El Paso nastavila je tihim glasom kojemu nikako nije mogla udahnuti odlučnost. On će spasiti Stjuarta. Trebam vam reći: ja sam Stjuartova žena! Osetila je zaprepaštenje, koje je ove ljude prikovalo na mestu. Spuštena pogleda ona ih ostavi. Vrativši se kući, u svoju sobu, počnela se spremati. Za što? Da čeka! Učinilo joj se da se velika nevidjiva sena šulja za njom. Pokušavala je nekako zabaviti, ali joj je duh bio zaokupljen samo Stjuartom i njegovom sudbinom. Zato je postao federalac, razmišljala je. :. ¦¦¦¦¦¦ ¦¦¦¦, ¦ ¦ ¦¦¦¦ ¦, •. ¦¦¦. ¦ Postigao je čin El Kapitan, boreći se za Maderu ustanika. Ali, Madera je sad federalac i Stjuart mu je ostao veran. Je li on prešao granicu zbog kakvih drugih motiva, osim onog koji je dobacio Medlini onim prezirnim rečima, podrugljivo se smešeći: Mogli ste mi prištedeti celi pakao neprilika! Kakve neprilike? Opet oseti onu hladnu jezu kao kad je dodirivala pištolj, koji je odbila s užasom. Pod neprilikom je mislio na onaj jedini način na koji čovek treba umreti da ne bude kukavica. Ali, nije li imao kakvih drugih motiva? Setila se Don Karlosa i njegovih gerilaca. Tada se sledila od pomisli da je Stjuart mislio progoniti Don Karlosa, susresti se s njim, ubiti ga. Bilo bi to osvetničko delo, ćutljivog, nepomirljivog čoveka, potaknutog okrutnom pravdom, upravo kao onaj sudbonosni nagon Montija Prajsa. Takvo se delo može očekivati od Nilsa, Nika Stajla, i . . . ah, i od Džina Stjuarta: Medlin oseti žaljenje što Stjuart, iako se u moralnom pogledu uzdigao na zavidnu visinu, nije mogao svladati želju da ubije neprijatelja. Lokalne novine, koje bi uvek s danom zakašnjenja stizale iz El Pasa i Daglasa, nikad je dosad nisu naročito zanimale. Sad je, međutim, skupljala sve primerke do kojih je mogla doći, i čitala sve obavesti, koje su se ticale revolucije. Svaka joj se reč činila živa, puna pokretne, sudbinske snage.

Medlin je nastavljala čitati grozničavom brzinom. Nije to pravi rat, nego pljačka, palež, i izgladnjivanje jedne beznadne revolucije. Pet ljudi pogubljeno zbog navodnih beznačajnih uvreda. Kakvi su onda izgledi za zarobljenika iz federalne vojske neprijatelja od koga su strahovali, za američkog kauboja, koji je dospio u pandže tih krvožednih ustanika? Strpljivo je čekala duge, beskonačne sate i hvatala se čvrsto, nepokolebljivo za onaj tračak nade. Nikakva vest nije stigla. O zalasku sunca izašla je iz kuće u neopisivim mukama neizvesnosti. Okrenula se prema pustinji, s nadom, molbom da ostane jaka. Pustinja nije na nju delovala kao spokojne, uvek jednake zvezde, koje bi joj smirivale duh. Pustinja je crvena, promenjiva, tajanstvena i strašna, kao i njeno raspoloženje. Zamagljeno sunce obasjalo je veliko, mrko, golo prostranstvo stenja i peska. Crna i preteći kobna, uzdizala se planina Čirikahua. Daleki, modri vrhovi gorja Guadalupe kao da su joj šaptali i naginjali se prema njoj. Iza njih, negde, živeo je Stjuart svoje poslednje kratke sate sate koji su se njoj

činili neizmerni, beskrajni, nepodnošljivi. Noć je pala. Ovog je puta blede, ravnodušne zvezde nisu umirile. Tada se povukla u tišinu i osamljenost svoje tamne sobe, gde je ležala otvorenih očiju i čekala čekala. Uvek su je se duboko doimali tama i misticizam noći, pa je i sad njen duh lutao tom gluvom, sablasnom tamom. Ipak je budno osećala i vanjske dojmove. Čula je odmerene korake čuvara, lepršanje zastora na vetru, pa udaljeno tugaljivo zavijanje kojota. Malo-pomalo mrtva tišina noći pritiskala je većom, olovnom težinom. Crna tišina vladala je tako dugo, da je, kad su se pojavili sivi obrisi prozora, tu sliku smatrala samo fikcijom i učinilo joj se da zora neće nikad svanuti. Molila se da sunce nikad ne sine, da nikad ne bi započelo svoj dvanaestosatni put prema zalasku, koji bi mogao biti koban za Stjuarta. Ali, zora je svanula, nemilosrdna i bešćutna, došao je dan, a to je bio četvrtak! Prene je oštro zujanje telefona. Skoči do aparata. Halo, halo gospođice Hemond. Začula je glas. Ovde Link. Imam vesti za vas. Povoljne, kaže činovnik. Odmah polazim kolima. Začas ću dojuriti. To je bilo sve. Čula je kako je lupnula slušalica, kad je Stivens odložio. Gorela je od želje da sazna više, ali bila je neizmerno zahvalna i za to Povoljne! Onda je Svenson sigurno imao uspeha. Srce joj je burno udaralo. Odjednom je obuzme klonulost i ruke su joj postale potpuno nemoćne. Činilo joj se da oblačenje traje hiljadu godina. Doručak je za nju bio tek neugodna dužnost, i pomogao joj je jedino da skrati beskrajne minute. Konačno je udaljeni šum nagovestio dolazak automobila. Postupno se pretvarao u sve jači tutanj, koji je naglo utihnuo nakon bučnog zaustavljanja motora. Da joj kolena nisu klonula, izletela bi dočekati Linka. Kad ga je ugledala, stajao je sa šlemom zabačenim na zatiljak i sa satom u ruci, gledao je svojim mirnim, vedrim smeškom, ispričavajući se na svoj uobičajeni način: Pedeset tri minute, gospođice Hemond rekao je on. Morao sam zaobići stado bikova i njih nekoliko poterati s puta. Tada joj preda snop brzojava. Medlin ih otvori dršćućim rukama i preleti zamagljenim pogledom. Oni iz Vašingtona uveravali su je o svim mogućim uslugama, drugi su bili izNju Jorka, neki su na španskom jeziku stigli iz El Pasa, ali ih tako na brzinu nije mogla tačno prevesti. Zar nikad neće naći Svensonovu poruku? Bila je poslednja i poduža. Pročita je: Otkupio Stjuartovo oslobođenje. Takođe uredio njegov premeštaj kao ratnog zarobljenika. Oboje službenim putem. Biće spašen, ako obavest stigne njegovim krvnicima. Telegram nije siguran. Nemam u to poverenje. Pođite s Linkom do Ague Priete. Ponesite španske telegrame. Biće zaštita, i osiguraće Stjuartovo oslobođenje. Povedite Nilsa. Ne prezajte ni pred čim. Kažite sve Linku, verujte mu neka gospodari onim autom. Stajltvel. Prvih nekoliko redaka Svensonove poruke uzneli su Medlinin duh do sreće i zahvalnosti. ali, čitajući dalje, zastane joj dah, i prođe je ledena jeza. Kod poslednjih reči oslobodi se straha i sumnje i hladnim mirom utvrdi činjenice. Čitajte reče kratko, pružajući Linku brzojav. On ga sričući pročita i pogleda je otvoreno. Linik, poznajete li ceste, i puteve pustinju odavde do Ague Priete? upita ga. Svakako, tu sam nekada najčešće prebivao sa svojim govedima, a znam i Sonoru. Moramo stići u Agua Prietu pre zalaska sunca, mnogo pre, ako je Stjuart u kojem obližnjem logoru, trebamo stići do njega još na vreme. Gospođice Hemond, to je nemoguće! uzviknuo je on. Svenson je lud, ako to kaže. Link, može li se autom doći odavde do severnog Meksika? Može, ali bi dugo trajalo. Moramo to učiniti u najkraćem vremenu nastavila je ona uzbuđeno. Inače bi Stjuart mogao biti verovatno će biti pogubljen. Link Stivens kao da je odjednom klonuo, zgurio se, i postario, izgubio je svu svoju vedrinu. Ja sam tek priprosti kauboj, gospođice Hemond procedio je on s mukom. Jedinstvena se promena primeti na njemu. Strahovit je to put, tamo iza granice, ako kojom srećom ne razbijem kola, kosa će vam u najmanju ruku posedeti. Uvek ćete osećati posledice te vožnje. Ja sam Stjuartova žena rekla je ona i pogledala ga. Nije to rekla namerno, nego kao razlog koji će ga uveriti u

potrebu njena putovanja, nego da mu pokaže koliko o njemu ovisi. On skoči kao uboden kretnjom Stjuarta i Montija Prajsa. Taj je čovek bio od istog krutog soja. Medlinine reči potekle su tada kao bujica: Ja sam Stjuartova žena. Volim ga! Bila sam nepravedna prema njemu i moram ga spasiti. Link, verujem u vas. Zaklinjem vas, učinite sve što možete zbog Stjuarta i zbog mene. Poći ću na taj put radosno i hrabro. Ne marim gde i kako ćete voziti. Draže mi je i da padnem u kakav kanjon ili da se razbijem na stenama, nego da ne pokušam spasiti Stjuarta. Kako je krasna bila reakcija toga grubog kauboja. Videla je njegovu nesebičnost, slabljenje onog divljeg izraza s njegova lica i vraćanje starog hladnokrvnog obesnog sjaja u njegove oči, i osećala da se nešto neobično događa s njime. Bilo je to više nego samo volja, hrabrost, i požrtvovanje. Kao da su krvne veze spajale njega i Medlin. Ona je opet osetila onu neprotumačivu zajedničku značajku, toliko suptilnu i gotovo nevidljivu koja je, čini se, bila zajednička svim tim divljim kaubojma. Gospođice Hemond, taj put nije moguće preći autom, ali ja ću to učiniti odgovori on. Njegov hladnokrvan, vedar pogled uzbudi je. Trebaće mi možda pola sata da pregledam kola i spremim sve što mi treba. Nije mu mogla zahvaliti. Umesto odgovora zamoli ga da kaže Nilsu i ostalim kaubojma izvan službe da dođu pred njenu kuću. Kad je Link otišao, Medlin časak razmisli o pripremama za put. Telegrame, i sav novac koji je imala, stavi u kožnu torbu. Bila je u tankoj beloj haljini, koja nije bila pogodna za putovanje, ali nije htela izgubiti ni časa s presvlačenjem. Obuče dugi putni ogrtač, a glavu i vrat pokrije koprenom, koju složi tako da bi njom, ako zatreba, mogla pokriti lice. Seti se još da ponese i rezervne naočare za Nilsa, a onda navuče rukavice i izađe iz kuće spremna za putovanje. Nekoliko je kauboja čekalo. Objasnila im je situaciju i zadužila ih da čuvaju imanje. Zatim se obratila Nilsu i zamolila ga da je prati na tom pustinjskom putovanju. On sav pobeli u licu, Medlin to podseti na njegov smrtni strah od auta i Linkove vožnje. Nils, žao mi je, što to od vas tražim dodala je ona znam da mrzite auto. Ali, trebam vas mogla bih vas tako nužno trebati. Ali, gospođice Hemond, sasvim krivo mislite, da ja mrzim auto, bio sam samo ljubomoran na Linka, a momci su me onda ismejavali, da se bojim brze vožnje. Zaista sam silno ponosan što idem i mislim da bi mi sigurno bilo krivo, da me niste pozvali. Ako idete tamo dole među Grizere, trebaćete me. Njegov odmeren, polagan govor, s prizvukom hvalisanja i smešak kojim je gledao, nisu Medlin ni najmanje zavarali. Lice mu je još uvek bilo sivo. Ma kako je to bilo teško shvatiti, Nils je osećao strahovit, potajan strah od belog auta, samo to nije hteo priznati. I tu se opet pokazala njegova odanost. Medlin začuje šum motora. Link se pojavio vozeći uz padinu. Kratkim zaokretom zaustavi se pred verandom. Sa svake je strane automobila privezao po jednu dugu debelu dasku, a gde god je bilo mesta, potrpao je rezervne gume. Jedno od stražnjih sedišta zauzimala je velika bačva, a drugo je bilo puno različitog alata i konopa. Na tim je stražnjim sedištima bilo tek toliko mesta, da se Nils mogao ugurati. Medlini odredi Link mesto napred pokraj sebe, a zatim prihvati volan. Ona rukom mahne kaubojma na verandi. Nijedna reč pozdrava nije se čula. Kola kliznu iz dvorišta, sidu blagom padinom na cestu, prema otvorenoj dolini. Svakim jačim naletom suvog vetra osetilo se povećavanje brzine. Medlin obuhvati pogledom zavojitu cestu, izgrađenu za potrebe stočara, kako glatka i otvorena nestaje u sivoj daljini. Pogleda vozača pokraj sebe, u odelu od kože i sa šlemom od kože, a zatim navuče koprenu na lice i čvrsto je sveže oko vrata, da joj se za vožnje ne bi razvezala. Sve veća bivala je snaga vetra, naposletku joj si činilo da je olovnom težinom drži uz sedište. Ispod sebe osećala je besprekidno snažno, neverovatno podrhtavanje, pokatkad bi osetila duži zamah kao da će je odbaciti uvis, ipak, jači udarci nisu ometali jednoličnu brzinu. Hučanje i buka točkova i teških kola pojačali su se do stalnog, jednoličnog zujanja. Vetar se činio kao nepodnosivo

teško telo koje je nasrtalo prema njoj, sedalo joj na grudi i gotovo joj oduzimalo dah. Činilo joj se da vreme juri zajedno s pređenim kilometrima. Začas otkrije promenu u tom zujanju i podrhtavanju, u besprekidnim zamasima težine koja je pritiskala. Bilo je sve očitije da Link smanjuje brzinu. Svim svojim čulima primetila je to i zaključila, da kola ne voze prebrzo. Podigne koprenu i skine naočare. Kakvo je olakšanje disati i gledati slobodno! Njoj zdesna, ne naročito daleko, ležao je mali gradić, Čirikahua. Pogled na njega podseti je na Stjuarta. Nalevo se protezala siva dolina. Crvena je pustinja bila zaklonjena pogledu, ali potpuno blizu na jugozapadu uzdizalo se Guadalupe gore. Nasuprot Čirikahue, na križanju ceste, Link Stivens usmeri kola prema jugu i postupno poveća brzinu. Medlin je ugledala drugu, beskrajnu, sivu kosinu. Bila je to dolina San Bernardino. Zujanje motora i šibanje vetra opomenu je neka koprenu ponovo navuče na lice, sad joj se učinilo, da se vozi noću. Kola su jurila napred i to brzinom, koja je Medlin ponovo pritisnula kao nekim klinom. Opet su sati i milje leteli jednakom brzinom. Kola su jurila sve brže, dok nisu postigla određenu brzinu koju su zadržavala neko vreme, onda bi se smanjila i brzina i sav onaj štropot, i to je bila prilika za gledanje okoliša. Medlin opet podigne koprenu i primeti da prolaze kroz neko selo. To bi mogao biti Bernardino? zapita Linka. Dakako odvrati on. Osamdeset milja. Ovaj put Link se nije ispričavao zbog svog motora. Medlin je osetila kako joj popušta uzbuđenje koje je doživela na početku vožnje. Nagne se da pogleda na Linkov sat, koji je pričvrstio na volan pred sobom. Četvrt do deset! Link je zaista skratio udaljenost! Iza Benardina, Link skrene s ceste i krene prema dugoj blago polegnutoj kosini. Činilo se da dolina tamo skreće prema jugu, pod tamne obronke Guadalupe gora. Link se okrenuo prema jugozapadu. Dok su se uspinjali obronkom, Medlin primeti da trava postaje sve ređa, javljala su se gola, bela, prašinom prekrivena mesta, na kojima su se poput mrlja videli tamni grmovi mimoze i kaktusa i razbacani delovi stena. Trebala je biti spremna na prizor koji će ugledati s vrha grebena. Pod njima je usplamtela pustinja. Izdaleka bio je to dojmljiv prizor, ali voziti se i ulaziti u njeno crveno ždrelo, osetila je Medlin kao prvu zapreku za njeno nepokolebivo pouzdanje. I oko njena ranča bila je pustinja, pa i doline su bile puste, ali ovo je bilo drugačije. Ovde je počinjala crvena pustinja koja se kroz Arizonu i Kaliforniju, pruža daleko u Meksiko, sve do Pacifika. Videla je gole brežuljkaste padine niz koje je auto klizilo naginjući se i posrćući. One su nestajale u krševitom carstvu hridina i peska, carstvu ukrašenom plohama zemlje i udolinama, i ispresecanim kanjonima i redovima stršećeg, zupčastog kamenja. Daleke Sierra Madres, te planine, bile su odavde jasnije i modre manje maglovite i varave nego što su joj dosad izgledale. Medlinina čvrsta vera u pobedu ohrabri je dok je gledala prizor koji se pružao stravično pred njom. Pustinja koja se u svom nepreglednom prostranstvu odmatala duboko dole, počela se uzdizati, gubiti određene granice, produbljivala je svoja nestalna svetla i sene, a svoje razjapljene dubine i oštre stršeće visove sakrila je iza crvenih gorskih kosa, koje su bile tek niske stepenice, mala predstraža ili pločica zemlje na njenim vratima. Poskakivanje velikog auta, koji je bacao amo-tamo, privuklo je njenu pažnju na put kojim je vozio Link, i koji se neposredno pred njima prostirao. Razabrala je da je to stara kolna cesta. Na podnožju tog dugog obronka došli su na lošiji teren, i sad je Link morao voziti krivudavo. Cesta bi nestajala i opet se javljala. ali, Link se nije uvek držao ceste. Vozio bi stranputicom, presecao i zaobilazio i, činilo se, sve više zapadao u labirint niskih, crvenih, peščanih prudova, isušenih rečnih korita, obrubljenih peščanim obalama, i sve većih grebena. ali, Link Stivens uvek je samo nastavljao put, a nikada se nije vraćao. Nikada nije usmerio auto onamo gde nije bilo prolaza. Sve do te tačke putovanja Link nije trebao okretati kola, vraćati se, i Medlin je shvatila da je jedino izvanredna sposobnost toga kauboja, da tako dobro

prosuđuje teren omogućila napredovanje. Poznavao je kraj i nikada nije bio neodlučan, kad bi izabrao smer, nije oklevao da njime pode. Na dnu jednog širokog kanjona zapao je u peščani humak, u kojem su se točkovi jedva okretali. Sunce je nemilice žeglo, prašina se dizala, nije bilo daška vetra, pa čak ni zvuka, osim povremenog kotrljanja pokoje odronjene stene koja bi kliznula niz padinu izlizanu od nevremena, i mučnog soptanja motora. Ta puževa brzina sada su napredovali polako zbog peska koji je ulazio među ktočkove obeshrabrila je Medlin. Link joj tada preda volan, skoči iz auta i pozove Nilsa. Kad su odvezali dugačke daske i položili ih ispred točkova, tako da bi mogli preko njih preći, videlo se kako je Link razumno postupao. Pomoću tih dasaka uspelo mu je kola progurati kroz pesak i šljunak, što bi inače bilo nemoguće. Kanjon se širio i izlazio na prostor, odakle se pogled pružao nekoliko milja u daljinu. Pustinja se uzdizala terasasto, pa su se u jutarnjem sjaju suncem obasjane visoravni i strmine prelivale od sive i smeđe-sive boje kamena i škriljca, žute i ružičaste, do hrđavo crvene boje, koja je dominirala nad svime. Pred njima je bilo ravno, glatko tlo, tvrdo poput kamena. Kola su jurila tom nezakrčenom daljinom. Uši je ispunjao zvuk nalik na zujanje velike gladne pčele. U taj se zvuk mešalo čudno, neprekidno škripanje koje se, kako je Medlin na kraju zaključila, poticalo od pucanja peščanog sloja pod automobilskim točkovima. Divovska su kola letela takvom brzinom da je sad jedva mogla razabrati neke slikovite pustinjske pojedinosti, ali i te su joj zbog šibanja vetra nestajale iz vida. Link započe uspon na dugu prostranu golet s peščanim humcima, divne ljubičaste i zlatne boje. Ovde su još bili jasni tragovi dobro ugažene stare kolne ceste, po kojoj su nedavno morala proći velika stada goveda. Kola su se neprekidno penjala, prešla vrhunac i došla na drugu dugu zaravan izglađenu pustinjskim vetrovima. Nebo je sjajilo intenzivnom, čeličnomodrom bojom, koja je zavaravala vid. Medlin je koprenom pokrila lice, sve dok Link nije smanjio tu vratolomnu brzinu. S vrhunca sledećeg gorskog sedla videlo se više opustošenog crvenog prostranstva. Duboka jaruga zakrčila je cestu i prisilila Linka Stivensa da skrene prema jugu, tek uska pruga ceste bila je slobodna upravo u širini auta. Link kao da nije mario za činjenicu da su vanjski točkovi klizili uz sam njen rub. Medlin je čula štropot i kotrljanje šljunka i zemlje niz strme stene jaruge, koja se širila i svršavala peskovitim prudom. Link ga pređe i okrene na suprotnu stranu. Veliko se kamenje, koje je zatvaralo prolaz, moralo maknuti s puta. Sve one nebrojene zapreke koje su im se preprečile, naslage mulja koje bi se odronile na najmanji pritisak, manje udubine ispunjene vodom, kosi tereni s rasutim gromadama kamena, uski prolazi s po jednom stopom širine za kotače, šiljci oštrih kaktusa koje se moralo izbegavati sve je to ostavljalo hladnim vozača kauboja. Nastavljao je voziti, kad bi stigao do ceste, povećanom bi brzinom nadoknadio izgubljeno vreme. I druga uzvisina bila je svladana. Medlin je uočila, da je Link dovezao kola do vrha visokog gorskog prolaza, između dva brdska lanca. Zapadni obronak tog prolaza bio je neobično vrletan i krševit. Ispod njega prostirala se duga siva dolina, a na njenom kraju sjala se bela mrlja, koju je Link mrko proglasio Daglasom. deo te bele mrlje bila je Agua Prieta grad blizanac s one strane granice. Medlin je uzalud naprezala oči da bi procenila tu veliku razdaljinu. Silazak niz taj gorski klanac započne uz velike poteškoće. Oštro kamenje i bodljikavi kaktusi zaboli su se u prednje točkove i probušili ih uz zaglušan prasak. Trebalo je dosta vremena da se promene gume. Teške su daske opet stavljene na mesta u koja bi inače propala teška kola. Stršeći deo jedne izbočene stene morao se razbijati velikim kovačkim maljem. Masivan kameni blok isprečio se na putu i zatvorio prolaz. Medlini zastane dah. Auto se nije mogao okrenuti, jer nije bilo mesta. ali, Link Stivens nije ni pomišljao na to. Natraške odveze do određene udaljenosti, onda izađe i pođe napred pešice. Neko se vreme motao oko stene, a onda se trčeći sklonio s

ceste. Jaka eksplozija, oblak prašine i rušenje teških komada kamenja bili su čvrst dokaz da je uporni vozač raskrčio prolaz dinamitom. On se zaista osigurao za sve moguće situacije. Medlin se okrenula da vidi kako je na ćutljivog Nilsa delovalo otkriće da Link sa sobom vozi dinamit. Zaista, gospođice Hemond, ništa više ne može zaustaviti Linka rekao je Nils umirujuće se smeškajući. Pravo značenje tog događaja valjda mu nije ni došlo do svesti, ili ga je ipak ostavilo potpuno hladnim. Na kraju krajeva, on se bojao samo Linka i automobila. I, taj je strah bio samo odbojnost prema drugoj osobi. Medlin je svog kauboja gledala bistrijim očima, verujući da će on na putu izbeći svaku opasnost. Nilsov je izraz lica to potvrdio. I mada mu je lice još uvek bilo sivo, a usnice čvrsto stisnute, u očima mu je bio isti onaj vedar i bezbrižan sjaj, kao i u Linka. Kaktusi, stene i jaruge, otežavale su putovanje i Nils bi to komentirao svojim zagrižljivim humorom kojim bi znao dočekati tragične događaje. Jedna jedina Linkova greška, iskliznuće točkom, probijanje gume u kritičnom času, neka sitnica kakva se stotinu puta događa i na manje opasnom putu, mogla je biti kobna za auto, a smrtonosna za putnike. Uvek iznova Link se poslužio daskama da pređe peščane naplavine. Katkad su točkovi prošli čitavom dužinom dasaka a katkada bi i iskliznuli. Za kratko vreme Link je došao do grabe ispunjene vodom koja se prelila daleko na cestu. Bez oklevanja položio je daske, nakon što je pažljivo izmerio razmak, i pređe. Pretila je opasnost da će smrviti motor. Jedna od dasaka pukne i malo se ulegne, ali prelaženje je prošlo bez poteškoća. Uska, krševita, pomalo strma cesta, vodila je ispod stene koja se nadvila nad nju. Link naredi Medlini i Nilsu da izađu i pešice zaobiđu opasan zavoj, a on poveze auto. Medlin zastane s užasom očekujući prasak koji će značiti da su kola pala na dno dubokog kanjona, ali začas ugleda Linka kako podalje čeka da ih ponovo ukrca. Nailazili su strmiji delovi ceste, mesta na kojima bi Link mogao juriti punom brzinom kad bi na završetku toga dela puta i dalje mogao vladati autom, zatim je bilo mesta, gde su mali nagibi svršavali naglim, strmim izbočinama s jedne strane, ili nizbrdice s druge. Ovde bi kauboj-vozač prebacio čvor užeta preko istaknutog dela stene, a drugim njegovim krajem povezao bi točkove kola i tako ih spuštao. Jednom, na neobično lošemu mestu, Medlin je nehotice uzviknula: Oh, kako vreme leti. Link Stivens je pogleda kao da ga je prekorila zbog njegova opreza. Oči mu zasjaše kao oštrica čelika na ledu. Možda je taj uzvik bio potreban, da on vlastitu hrabrost napne do krajnjih granica mogućeg. Svakako, on je radio nemoguće. Vozio je uz rub provalija, prelazio uzvisine i preskakivao manje jarke na ravnoj cesti. Njegov se motor poput koze penjao na strmine, zaobilazio zavoje, da su mu unutarnji delovi točkova bili iznad vanjskih, prelazio mesta mekano nasipana zemljom, i vozio dalje i dalje prelazeći mučne prolaze, tlo posuto oštrim kamenjem, mestimice se držao stare ceste, a mestimice otvorenih prostora ali uvek je uporno nastavljao put. Na kraju su došli na čisti smeđi obronak izbrazdan i užlebljen poput daske za pranje rublja, njime se ugodno silazilo do doline, gde se retka trava borila da slici nametne svoju sivu boju. Cesta se jasnije opažala i nadaleko je presecala dolinu. Na Medlinin užas, ta je cesta vodila do duboke uske jaruge, koja je s jedne strane propadala, a s druge se uzdizala još strmija. I konj bi tuda prošao teškom mukom, dok je za auto to bilo gotovo nemoguće. Link okrene kola desno uz rub jaruge, vozeći onuda dok je to teren dopuštao. Jaruga se širila i produbljivala celim putem. Tada okrene drugim smerom. Pri tome okretaju Medlin primeti da je sunce započelo svoj kosi put prema zapadu. Svojim joj je žarkim, besnim sjajem zaslepilo oči. Link se vrati na cestu, pređe je i nastavi voziti uz rub jaruge. Bila je duboko usečena u crvenu zemlju, izrovana bujicama za kišnih dana. Mestimice se sužavala, širina joj je na tim mestima bila tek metar i po. Link je proučavao ta mesta, očima merio strminu i stvarao zaključke. Dolina je ovde bila ravna a uz rub jaruge bile su samo manje rupe. Link je vozio i vozio tražeći

mesto gde bi mogao preći na drugu stranu, ali tog mesta nije bilo. Svako daljnje napredovanje prema jugu sprečavale su neprohodne gudure, jer je jaruga ovde nestajala u dubokom kanjonu. Opet je trebalo voziti natraške, da bi se auto mogao okrenuti. Medlin pogleda svog nepokolebljivog vozača. Na njegovom je licu bio onaj tvrdi nepromenjeni izraz. Kad je došao do najužeg mesta, odmeri ga sa zanimanjem a onda izađe iz kola i pešice prođe uz rub jaruge. Jednim je dobro odmerenim skokom preskoči. Sad tak Medlin primeti da je suprotan rub nešto niži. U trenu shvati Linkovu nameru. Tražio je mesto na kojem bi autom mogao preskočiti tu pukotinu tla. Ubrzo ga nađe. Svoju crvenu maramu svezao je kao znak oko jednoga grma. Tada se vratio, ušao u kola i rekao, prekidajući svoju dugu ćutnju: To nije baš dirižabl, ali sam ipak nadmudrio tu prokletu jarugu. Vozio je natraške do blage uzvisine i zaustavio se. Njegova crvena marama vijorila je na vetru. Čvrsto uhvati volan i pokrene auto najpre polako, a onda sve brže i brže. Velika kola poskoče kao tigar. Nagla struja vazduha gotovo izbaci Medlin sa sedišta. Ali, Nilsove snažne ruke uhvate je za ramena. Zažmurila je. Drmusanje auta pretvori se u glatki zalet, prekinut slabim trzajem, a svu buku i štropot nadglasa prodoran kaubojski krik. Medlin je napetih živaca očekivala teški sudar. Nije ga bilo. Otvorila je oči i ugledala glatko tlo doline bez pukotina i rupa. Nije ni osetila trenutak kad je auto preleteo klanac. Ponestajalo joj je daha, ali ona to pripiše brzini. Povuče koprenu na lice i duboko se zabaci u sedište. Hučanje kola pretvorilo se u nadmoćan zvuk. Ponovo su uzbuđenje, oštrina osećaja i preteće očekivanje katastrofe, kao stalni pratioci, bili potisnuti zbog fizičkih napora. Bilo je trenutaka kad je svu svoju snagu morala upotrebiti da se odupre strahovitoj snazi vetra da udahne vazduh u svoja stisnuta pluća. Osećala se kao omamljena. Mrak pred očima nije bio posledica samo navale krvi koja je pritiskala poput maske od kamena. Imala je osećaj da lebdi, plovi, nestaje, posrće, čak i dok je poput munje letela u tim kolima. Ruke i noge bile su joj nepokretne, kao sputane težinom planine. U sebi oseti potpunu prazninu iz koje je trgne prijateljska ruka. To je privede svesti. Vratolomna se brzina smanjila do one na koju je bila navikla. Skinula je koprenu i opet je mogla slobodnije disati i potpuno se oporavila. Kola su jurila dugačkom cestom prema predgrađima nekoga grada. Medlin zapita koje bi to mesto moglo biti. Daglas odgovorio je Link a sasvim u blizini je Agua Prieta. To ime kao da je ukočilo Medlin. Ništa nije ni čula ni videla dok se kola nisu zaustavila. Nils je s nekim razgovarao. Tada joj pogled na sivožute vojničke odore vrati moć rasuđivanja. Nalazila se na granici između Sjedinjenih Država i Meksika. Agua Prieta sa svojim belomodrim kućama i smeđim krovovima ležala je pred njom. Vojnik kojemu se Nils verovatno obratio, vratio se do nje i rekao da će se jedan oficir odmah pojaviti. Medlin je primećivala sve oko sebe: i prizore ispred sebe, i stražu preko ceste, i nešto podalje suv, prašnjav grad, a istovremeno je čula i žamor ljudi iz prikrajka. Jedan konjički oficir priđe kolima, zagleda se u nju i skine svoj sombrero. Možete li mi reći nešto o Stjuartu, američkom kauboju, koga su ustanici pre nekoliko dana zarobili? upitala je Medlin. Da odgovorio je, oficir. Sukobili su se federalni vojnici i veće snage gerilaca i ustanika. Federalci su bili po tisnuti prema zapadu uzduž granice. Saznali smo da je Stjuart ludo srljao u borbu i bio zarobljen. Meksikanci su mu sudili. On je poznat ovde oko granice i vest o njegovozarobljavanju izazvala je uzbuđenje. Učinili smo sve što nam je bilo moguće da ga izbavimo. Gerilci se nisu usudili streljati ga ovde, a bojali su se da će mu se pomoći da pobegne. Zato ga je jedan odred vojnika otpremio u Mezquital. Bio je osuđen, da bude streljan u četvrtak o zalasku sunca večeras? Da. Priča se da je posredi osobna mržnja protiv Stjuarta. Žao mi je što vam ne mogu dati tanje obavesti. Ako ste Stjuartovi prijatelji rodbina možda bih mogao . . . Ja sam njegova žena prekine ga Medlin. Molim vas, pročitajte ovo. Ona mu

pruži telegrame. Savetujte mi, pomozite mi, ako možete. Začuđenim pogledom prihvati oficir telegrame, pročita neke od njih i zapanjeno zazviždi. Tada nastavi brzo i ozbiljno. Ne mogu pročitati ovo na španskom, ali potpisana imena su mi poznata. Tada letimice pogleda drugu. Pa, ovo znači, da je Stjuartovo oslobođenje bilo potvrđeno, i ujedno objašnjava glasine koje se ovde šire. Grizerska izdaja! Iz nekih neobjašnjivih razloga odredbe ustaničke hunte nisu stigle na odredište. Govorilo se o zameni za Stjuarta, ali ništa nije učinjeno. Niko nije poslan u Mezquital kao zamena. Sramotnog li postupka! Dođite, poći ću s vama do Džinrala Salazara, glavnog zapovednika ustanika. Poznajem ga. Možda ćemo nešto saznati. Nils napravi oficiru mesta u kolima. Hučeći auto pojuri preko granice na meksičko područje. Sva su Medlinina čula neobično živo proradila. Bela je cesta vodila u Agua Prietu, grad obojenih zidova i krovova. Buka motora raspršila je koze, svinje i jastrebove. Domaće žene, pokrivene crnim velima, provirile su kroz rešetke na prozorima. Muškarci s velikim sombrerima, u pamučnim košuljama i pantalonama, opasani širokim šarenim opasačima, i u sandalama, nepomično su stajali i gledali velika kola. Cesta je završavala velikim trgom, u čijoj je sredini bila okrugla građevina, na neki način slična oboru. Bila je to arena gde su se priređivale igre i borbe s bikovima. Sad je služila kao smeštaj za priličan broj vojnika. Odrpani, neuredni ustanici bili su posvuda, a po čitavom su trgu bili porazmešteni šatori, svežnjevi, kola i oružje. Konji, mule, magarci i volovi stajali su uokolo. Prostor je bio tako pretrpan da je Link morao korakom voziti do ulaza u arenu. Link, poznajete li put do tog Mezquitala? upitala je Medlin. Da, bio sam tamo. koliko je to daleko? Ah, nije baš daleko, izmicao je on. Link, koliko milja? preklinjala je ona. Samo nekoliko mislim. Medlin je znala da laže. Nije ga više ništa pitala, a niti pogledala, ni njega ni Nilsa. Kako je zagušljiv, pokvaren vazduh na tom krcatom trgu! Crveno sunce spuštalo se sve niže prema zapadu, ali još je uvek palilo ognjenim žarom, rojevi muha zujali su iznad kola. I senke jastrebova, koji su nisko leteli, zapnu joj za oči. Ugleda niz tih velikih crnih ptičurina kako sede na krovu jedne kuće. Nisu spavale, niti su se odmarale čekale su. Naleti teška, zlokobna pomisao, koju pokuša oterati i pre nego se sasvim uobličila. Ti buntovnici i gerilci, pa to su iscrpljeni bezbojni, bradati bednici! Radoznalo su gledali Linika dok je nešto popravljao na autu. Ni dvojica nisu jednako izgledala, a svi u dronjcima! Oči, duboko upale, svima su se neobično sjale. Nosili su velika sombrera od smedeg ili crnog pusta, slame ili sukna. Svaki je imao opasač ili šareni pojas, u koji je bilo zataknuto neko oružje. Neki su nosili čizme, drugi cipele, treći opet mokasine ili sandale, mnogi su bili bosi. Uzvrpoljena, brbljiva rulja! Medlin je zgrozila pomisao, da te bedne revolucionare pokreće tako mahnita želja za prolivanjem krvi. Ako je sloboda ono za šta se bore, ta se ideja ne vidi na njihovim licima. Izgledaju kao vukovi na nečijem tragu. Oseti užas i zaprepaštenje. Tada pomisli, nisu li i njihovi oficiri ljudi iste vrste? Na kraju jedna činjenica zaokupi njenu pažnja i izazove određenu samilost: svaki je član toga mnoštva preko koga je preleteo njen brz pogled ma kako prljav i odrpan bio na sebi nosio neki ukras, čipku, resu ili značku, vrpcu, narukvicu, ili gajtan, nešto što je odavalo taštinu bedni dragulj njihova duha oznaku rase. Iznenada se mnoštvo razmaknulo i propustilo do kola konjičkog oficira i nekog ustanika vrlo upadljivog izgleda. Gospodo, onako je kako sam sumnjao započeo je oficir užurbano. Odredbe koje su se odnosile na Stjuartovo oslobođenje, nikad nisu stigle do Salazara. Bile su zadržane. ali, bez obzira na to, mi bismo osigurali Stjuartovu zamenu da jedan od njegovih zarobljivača nije poduzeo sve kako bi Stjuart bio streljan. Taj je gerilac zadržao pismenu zapoved, a zatim je posredovao da Stjuart bude odveden u Mezquital. To je neopisivo kukavno. Ta, eto, on bi ovog časa bio slobodan čovek. Vrlo žalim . . . ko je to učinio to to delo? krikne Medlin očajno. ko je taj gerilac? • Senjor Don

Karlos Marinez. Bio je bandit, a sad je uticajna osoba u Sonori. Zapravo, više je tajni agent u pokretu revolucije nego aktivan sudionik, ali poznaje gerilsko ratovanje. Don Karlos! Stjuart u njegovoj vlasti! Gospode Bože! Medlin se gotovo bez svesti sruši na sedište. Tada je dve snažne, mirne ruke uhvate za ramena i Nils se sagne prema njoj. Gospođice Hemond, mi ovde samo gubimo vreme rekao je on. I glas i njegove ruke ulivali su snagu. Ona se okrenula prema njemu molećivim, drhtavim izrazom. Kako je miran, vedar, modar sjaj njegovih očiju! One joj govore neka se ne predaje. ali, ona svoje misli nije mogla izreći, mogla je tek oči upraviti u Linka. Izgleda nemoguće, ali ja ću to izvesti! odgovorio je Link Stivens na njeno nemo pitanje, i ono nešto ono hladno, mrko i divlje, što pokreće njene kauboje, izbije, a Medlinini živci očeliče i ona skupi svu žensku hrabrost. Mogu li dobiti dozvolu za unutrašnjost za Mezquital? upitala je Medlin oficira. Vi nastavljate put? Gospođo, nema nikakve nade. Mezqultal je udaljen stotinu milja. Ali, postoji mogućnost vrlo mala mogućnost, kad bi vaš čovek dobro vozio. Meksikanci su skloni ceremonijama pri izvršenju smrtnih kazni. Pripreme za Stjuarta biće opsežne. Ali, izuzevši nepredvidive okolnosti, smrtna kazna biće provedena tačno u određeno vreme. Dozvola vam ne treba. Vaše su obavesti službene potvrde. Ali, da uštedite vreme, da se ne zaustavljate, savetujem da povedete sa sobom ovog Meksikanca, senjora Monteza. On je po časti viši od Don Karlosa i poznaje kapetana Mezqitalskog odreda. Ah, tada Don Karlos ne zapoveda odredom koji čuva Stjuarta?Ne. Hvala vam, gospodine. Neću zaboraviti vašu ljubaznost završila je Medlin. Ona se naklonila senjoru Montezu i zamolila ga da uđe u auto. Nils je maknuo neke stvari i ispraznio stražnje sedište. Link se nagne nad volan i pokrene auto tako naglo, takvom bukom i štrozatim da su se ljudi razbežali u divljem neredu. Kola napuste trg razvijajući sve veću brzinu, pojure ulicom, obrubljenom belim i modrim zidovima, pa dalje trgom gde su ustanici podizali barikade, zatim uz železničku prugu s mnoštvom teretnih vagona krcatih artiljerijskim oruđem, i napokon pokraj predstraža, koje su odale počast svom oficiru Montezu. Medlin dobro pričvrsti naočare i sveže koprenu oko lica. Bila je obuzeta čudnim žarom: plamtela je, drhtala, bila uzbuđena i tim je žarom gledala sve što se događalo oko nje. Vatrena sunčana kugla visila je na zapadu nad gorskim lancem. Kako se već nisko spustila! Pred njom se sterala uska, bela cesta, prašnjava i tvrda poput kamena cesta već stolećima upotrebljavana. Da je bila dovoljno široka za slobodan prolaz kola, mogla je poslužiti kao divan put za motorna vozila. Ali, korov, prašnjavo cveće, grmlje i bodljikavi kaktusi strugali su kola, koja su jurila. Brže, brže, brže! Ista ona pređašnja nepodnošljiva težina stala je opet pritiskati, isto neprekidno hučanje vetra ispunjavalo je uši. Link Stivens zgrbio se nad volanom. Oči su mu bile skrivene ispod kožnog šlema i velikih naočara, donji mu je deo lica bio nezaštićen. Nalikovao je demonu, s onom svojom čudnom grimasom i čeličnom puti. U tom trenutku Medlin spozna kakav je besprekoran, savršen vozač taj kauboj. Popuštanje snage činilo joj se nespojivim Linkom Stivensom. On je kauboj, i zaista: jaše taj auto, podvrgavao ga je svojoj volji, upravo onako kao što se rodio s onom posebnom veštinom da upravlja konjem. Nikad dosada nije vozio da bi udovoljio vlastitoj volji. I nikad dosada nije postigao brzinu koja bi njega samog zadovoljila. A osim toga, njega je terala želja da spasi Stjuarta i usreći Medlin. Život za njega nije značio ništa. Ta mu je činjenica podavala nadnaravnu snagu i pružala mu mogućnost da svlada opasnosti toga putovanja. Zbog toga mu je i bilo moguće da tako upravlja autom, i da prema svom razumu i instinktu određuje snagu i brzinu njihovog napredovanja. Medlin je bila uverena da će je, ili dovesti u Mezquital da spasi Stjuarta, ili će je u tom pokušaju ubiti. Bela uska cesta blesnula bi pred njom i neverovatnom brzinom opet nestala pod kolima. Kad bi primetila kaktusovo grmlje daleko ispred sebe, činilo joj se

da ono skače na nju, a onda istog časa i isto takvom brzinom nestaje. Takođe bila je uverena da auto još nije dosegnuo krajnju granicu svojih mogućnosti. U zavojima Link je jurio kao da je bio uveren da tamo iza nema nikakvih zapreka. Verovao je u svoju sreću. Neka natovarena kola, stado goveda, čak kakav preplašeni bik mogli su značiti propast. Nikada u takvim sudbinskim trenucima ona nije zatvarala oči. Kad je Link, računajući na sreću, stavljao na kocku svoj, njen i život onih drugih, zašto se ne bi i ona povela za tim? Dok su velika kola hučala i tutnjala, jureći velikom brzinom na samo dva točka u zavoju, Medlin je osećala i proživljavala tu trku do same srži svog bića. Ali, brzina nije uvek bila ista. Deonica mekanog tla zaustavljao ih i prisiljavao da se mučno sopćući probijaju kroz šljunak. Grmlje kaktusa bilo je nemala opasnost za napredovanje. Duge vitke grane ocotilo grmlja i široko okruglo lišće pružilo se na cestu, dok su uz uske rubove ležala poput, debla u šumi, povaljena i crvotočna stabla bajoneta i bisangi, kaktusi su stršili. Grozdovi agava zasenjeni divovskim, visokim kaktusima takođe su visili nad cestom. A svaka grana, svaki list ili oštrica kaktusa osula se trnjem, koje je svaki čas moglo postati kobno za automobilsku gumu. Ocotilo bodljikav grm s plodom nalik na visoku sveću. Uz zaglušan prasak konačno se dogodilo i to. Auto se nagnuo u stranu, i stao kao osakaćen posrtati, a zatim se zaustavio, pokoravajući se poslušno svom gospodaru. Koliko god je Link brzo promenio gumu, ipak se izgubilo na : vremenu. Crveno sunce, koje je na svom putu prema crnoj, oštroj liniji horizonta bivalo sve tamnije i zagasitije, kao da je gledalo s podrugljivim prezirom. Link skoči u kola i ona pojure napred. Ali, cesta se promenila, i drveće se promenilo, i sav okoliš, osim kaktusa. Naišle su milje izbrazdanog tla, kratke stenovite površine i jaruge, a onda i niska peskovita udolina, gde su grupe » drveća mimoze tvorile šumicu uz malo jezerce duboko tek deset centimetara. Zeleno rastinje ublažavalo je krutu, suvu sliku pustinje. U šumi je bilo ptica i papiga, jelena i divljih veprova. Na sve je to Medlin obraćala pažnju, sve je na nju ostavljalo utisak, ali ono što je najviše čeznula i želela ugledati bila je cesta glatka, ravna cesta. Ali, cesta je vijugala uzbrdo, u dosadnim sporim zavojima, koji su se lagano, dokono penjali do vrha brda što je svojim proporcijama više nalikovalo planini. Sve se tu prilagođavalo lenjosti i dokolici, kao i sve ostalo u Meksiku, osim borbe, a, ta je bila brza, divlja i krvava prava španska. Silazak niz brdo bio je težak i neobično opasan, ali Link Stivens vozio je brzo. Na podnožju brda, stene i pesak gotovo su ga zaustavili. Kad je zatim ponovo pojurio u jedan, zavoj, jedna stršeća, šiljata vlat upropasti i drugu gumu. Ovaj put auto je odleteo preko ceste u kaktusovo grmlje, gde prsne i drugi prednji točak. Kao pravi demoni bace se Link i Nils na posao. Sa zebnjom oseti Medlin slabljenje sunčanog žara, a zamagljenim očima zapazi zamiranje crvene svetlosti iznad pustinje. Nije se mogla osvrnuti, da vidi na kojem je mestu sunce na horizontu. Htela je pitati Nilsa. ali, kao i sve, u ovoj sudbinskoj trci, tako je neobično bilo i ćutanje. Još se nije reč progovorila. Medlin je htela doviknuti Linku da požuri. Ali, on je u svim svojim brzim kretnjama došao do granice ljudskih mogućnosti. I tako je Medlin nemih usana, otupelih osećaja i zamirućeg daha jedino mogla da gleda, da se nada i da preklinje za dugu, ravnu, glatku cestu. I odjednom je ugledala. Učinila joj se miljama dugačka i uska, a nestajala je poput tanke, bele pruge u dalekom zelenilu. Možda je Link Stivens živnuo isto kao i Medlin. Veliki auto kao da se sa štrozatim i trzajem odazvao njenom vapaju koji je, iako nečujan, bio ipak tako bolan. Brže, brže, brže! Tutnjava se pretvorila u hučanje. Tada, za Medlin nestane svega ništa više nije postojalo. Vetar je bio neopisivo težak nipošto više brz i plastičan, nego krut, masivan, poput zida koji navaljuje. On se srušio na nju tako neodolivom težinom da se nije mogla maknuti. Zelenilo pustinjskog rastinja stopilo se u dve bezoblične ograde koje su iz daljine letele na nju. Predmeti ispred nje zamagljivali su

belinu ceste, pružali se kao zrake svetlosti, a nebo je tonulo u crvenu sumaglicu. Medlin se okrenula i pogledala Linka Stivensa. Ova je utrka gotovo isto toliko njegova koliko i njena. Zguren na svom sedištu, leden i napet do poslednjeg živca, on je i strašan i neumoljiv vozač. Ovo je njegov trenutak njegov veliki trenutak. Ako se u ovoj strahovitoj utrci svojim letećim točkom samo okrzne o koji od miliona šiljaka što strše, i pružaju se prema cesti, doći će do sudara, vazdušnog talasa velike snage i svemu će biti kraj. Medlin se učini da su Linkov nabrekli obraz i čeljust posiveli, čvrsto stisnute usne pobelele, a smeška je nestalo. Sad je zaista čovek ne više demon. Prožme je neobičan osećaj prijateljstva. On shvata dušu žene, kao što je i Monti Prajs shvatao. Link je u vatri iskušan automat, nepresušna, pokretna snaga i nepobediv instrumenat volje jedne žene. Njegovu snagu pokreću osećaji žene. On se uspeo do njene visine, shvatio njenu ljubav i suštinu njene agonije. U tome je njegovo junaštvo. ali, tek ono elementarno, njegov mučan život, teške godine opasnosti u pustinji, i prijateljstvo krutih, grubih ljudi, omogućili su ostvarenje njegovih fizičkih sposobnosti. Medlin se divila čoveku i njegovom duhu. Zauvek će joj se useci u srce slika tog malog, zgurenog, nakaznog čoveka, koji neustrašivo i nadmoćno vlada volanom, kao i njegovog sivog lica, nalik na mermernu masku. To je bila Medlin poslednja jasna predodžba tog putovanja. Omamljena i iscrpljena, nije se više mogla odupreti zahtevu prirode. Zanjihala se i klonula nazad, tek maglovito svesna nečije pomoći. Svest joj se zamuti. Svuda oko nje tamni je haos, a ona juri, juri, juri, progonjena gnevnim crvenim okom sunca, koje tone prema zapadu. ali, za nju ne postoji više ni zvuk, ni vidik, ni boja. Ali, ne prestaje juriti kroz opalno, beskrajno prostranstvo. Prolaze minute, sati, a ona dalje juri brzinom zvezde. Zemlja je veliko vozilo u kojem se ona spušta kroz svemir po beskrajnoj beloj stazi. Veliki sablasni oblici pustinjskoga grmlja, visokog poput borova, zabadaju u nju svoje divovske bodlje. Ona postaje nerealno biće u bezobličnom, bezbojnom i bezbolnom svemiru nepoznatih telesa, ali nastavlja juriti dok se ne susretne s tamom koja je progoni, ali je ne može stići. Ali, i taj se beskraj svršava i ona nema više osećaj bestelesnosti, u tom neizmernom prostranstvu. Iz velike daljine razabire tihe glasove, i otvori oči. Auto je stajao. Link je ležao s licem na volanu. Nils joj je trljao ruke dozivajući je. Ona je ugledala kuću s čistim, belo okrečenim zidovima i smeđim krovom. U daljini, iza mračnih gorskih lanaca bledeo je poslednji luk, poslednja zraka zapadajućeg sunca. NA KRAJU CESTE Medlin primeti da je auto okružen naoružanim Meksikancima. Izgledali su potpuno drugačije nego oni koje je danas videla. Ponešto je začudila njihova ćutnja i držanje puno poštovanja. Odjednom odjekne oštra zapoved i redovi uz kuću se razmaknu. U prolazu se brzim koracima pojavi senjor Montez. Na tamnom mu se licu širio osmeh. Nastup mu je bio ljubazan, odlučan i samosvestan. Senjora, još nije prekasno! Govorio je njenim jezikom, ali sa stranim naglaskom što je donekle otežalo sporazumevanje. Senjora, stigli ste na vreme nastavio je on. El Kapitan Stjuart biće slobodan! Slobodan! prošapta ona, i ustane posrćući. Dođite rekao je Montez i uhvatio je pod ruku. Perdone me, senjora. Bez njegove pomoći bi se srušila na Nilsa, koji je pridržavao s druge strane. Oni joj pomognu izaći iz auta. Načas se pred njom sve zavrtelo: crveno nebo, beli zidovi i tamni likovi ustanika. Posrćući između svojih pratioca, ona učini nekoliko koraka, a onda omaglica popusti. Učinilo joj se da je kroz nju prostrujilo hiljade oživljujućih struja, i da sad može čuti, videti i osetiti čitav svet, da ništa ne ostane zaboravljeno ili zanemareno. Okrenula se setivši se Linka. On se nagnuo iz kola, sa zabačenim šlemom i naočarama. Sivilo mu je nestalo s lica, a tvrd sjaj očiju pretvorio se u nešto toplo. Senjor Montez povede Medlin i njene kauboje kroz neko predvorje do patia a zatim kroz veliku sobu s podom od golih grubih dasaka, koje su škripale pri svakom koraku, u neku manju prostoriju punu naoružanih ćutljivih ustanika,

okrenutih prema otvorenom prozoru. Medlin pogleda u lica tih ljudi očekujući da će među njima ugledati i Don Karlosa. ali, nije ga bilo. Jedan je vojnik oslovi španskim jezikom takvom bujicom reči da ništa nije razumela. I on je bio uglađen kao i senjor Montez i uprkos svojoj odrpanoj odeći i zapuštenom izgledu, činio je autoritativan utisak. Montez pokaže Medlin čoveka pokraj prozora. Marama žarkocrvene boje visila mu je o ruci. Senjora, kad smo stigli, oni su čekali da sunce zađe rekao je Montez. Upravo je trebao biti dat znak za polazak senjora Stjuarta u smrt. U smrt prošapta Medlin. Ah senjora, dopustite mi, da vam objasnim njegovu smrtnu presudu, presudu koju sam imao sreću i čast poništiti zbog vas. Stjuart je bio izveden pred ratni sud i osuđen prema jednom meksičkom običaju, koji se primenjivao samo za hrabre vojnike, kojima se htelo ukazati dostojna počast. Smrtna presuda trebala je biti izvršena nakon zalaska sunca. Na određeni znak on je trebao biti pušten na slobodu, i mogao je krenuti bilo kojim smerom. Znao je svoju presudu, znao je da ga očekuje smrt, da su svi putevi blokirani vojnicima s uperenim puškama, tek nije znao kada i iz kog smera će ga pogoditi metak. Senjora, poslali smo glasnike u sve odrede s naredbom da se El Kapitan ne strelja. Ali, on to ne zna. Ja ću dati znak za njegovo oslobođenje. Montez je bio ceremonijalan, galantan, samosvestan. Videći ga ovako uznosita, Medlin dokuči da je sve to bila posledica taštine, razmetanja i okrutnosti njegove rase. On će je držati u mukama neizvesnosti, pustiti Stjuarta da izađe na onaj svoj strašan put, a da ne sluti da je slobodan. To su motivi Španca. Odjednom je prožme pritisah, da Montez laže, da hoće da ona bude prisutna na Stjuartovom smaknuću. Ali ne, čovek je pošten, tek okrutan. Hoće samo zadovoljiti neke instinkte svoje prirode sentimentalnost, romantiku i varvarstvo, gledajući Stjuartovo vladanje uoči očekivane smrti, Medlininu agoniju sumnji, strahova, tuge i ljubavi. Medlin se učini da neće moći izdržati, oseti slabost i drhtanje. Senjora, ah! Biće to uzvišen prizor dohvati maramu iz ruke ustanika. Sav je plamtio, oči su mu čudno sjale, glas mu je bio tih, strastven. Proživljavao je nešto divno. Zamahnuću maramom, senjora. To će biti znak. Videće ga tamo na drugom kraju ceste. Tamničar senjora Stjuarta videće ga, skinuti mu okove, osloboditi ga, i otvoriti mu vrata. Stjuarće biti slobodan. Ali, on to neće znati. Očekivaće smrt. On je hrabar čovek, pogledaće joj u oči. Poći će ovim putem. Na svakom koraku očekivaće da bude ubijen bilo s koje strane. Neće pokazivati strah. Senjora, video sam El Kapitana kako se borio. Šta je smrt za njega? Ah, zar neće biti divno, videti ga kako hoda, dolazi cestom? Senjora, videćete kakav je on čovek. Celim putem očekivaće smrt hladnu, brzu smrt. A ovde, na kraju ceste, ugledaće svoju krasnu gospođu. Zar nije moguća zabuna? dahne Medlin. Nikako. Moja zapoved glasi isprazniti puške. Don Karlos? On je u okovima i mora odgovarati Džinralu Salazaru odgovorio je Montez. Medlin pogleda niz pustu cestu. Kako je čudno to poslednje crvenilo sunca iznad mrkih gorskih lanaca! Pomisao na taj zalazak bila je za nju mučenje. Ali prošao je, a oni koji dođu, biće sjajni, bleštavi, opojni. Zamirući od sreće i straha primetila je kako je Montez mahnuo maramom. Čekala je. Ništa se ne promeni na čitavoj dužini te puste ceste. U sobi iza nje bila je potpuna tišina. Kako je dugo, beskrajno dugo to čekanje! Nikada, do kraja života neće zaboraviti te neobične, ružičaste, modre i bele zidove kuća, s njihovim šarenim krovovima. Ta prašnjava, pusta cesta, nalik je na neke ulice u Pompejima, s njihovim izgledom samotnih stoleća. Otvore se jedna vrata i jedan visok čovek izađe. Medli, ne prepozna Stjuarta. Bujica osećaja prelije se njom i ona se uhvati obema rukama za prozor. Ali, poput vala koji se smiruje prođe i to. Stjuart živi! Slobodan je. Izašao je na svetlo. Ona ga je spasila. Život se promenio u tom trenutku stvarnosti, postao je pun, opojan. Stjuart se na pragu s nekim rukovao. Onda pogleda levo, pa desno. Vrata se za njim zatvore. Ležerno izvadi cigaretu i stojeći uz zid upali šibicu. Čak i na toj

udaljenosti Medlinine oštre oči razaberu plamičak i slab kolutić dima. Stjuart tada pođe do sredine ceste i laganim koracima krene dalje. Medlini se učin potpuno prirodan, kao da dokono šeće. Ali, pusta cesta bez igde ikoga, tišina, ružičasta sumaglica, iščekivanje, sve je to bilo neprirodno. S vremena na vreme Stjuart se zaustavio i krenuo je prema kućama. Tišina ga dočeka. Ponovo se zaustavi i savije i drugu cigaretu. Nakon toga ubrza korake. Medlin ga je gledala s ponosom, Patnjom i ljubavlju, nastojeći zagospodariti sobom. Taj joj se njegov put učini duži od svih njenih časova čuđenja, borbi i kajanja, duži nego ovo putovanje do njega. Oseti da će joj biti nemoguće čekati, dok stigne do kraja ceste. Odjednom u zbrci svojih osećaja ona ustukne. Šta da mu kaže? Kako da ga dočeka? Stjuartovo lice bilo je još uvek samo tamna masa. Uskoro će ga ugledati, mnogo pre nego što bude znao da je ona tamo. Htela je otrčati pred njega, ali ostane kao ukopana u svom skloništu iza prozora, proživljavajući s njime zajedno taj strahovit, okrutan put s mišlju na dom, majku, sestru, dragu, suprugu, na sam život i na sve ono što projuri pred čovekom koji korača u susret svojim krvnicima. I unatoč svoj toj bujici osećaja Medlin postane plenjom još i tolikih različitih uzbuđenja, koja ugrožavaju ženu. Svaki Stjuartov korak uzbuđivao je. Nejasnom, maglovitom intuicijom oseti da on nije srećan, iako je, nedvosmisleno, tvrdo uveren da ide u susret smrti. Ona zastane časak, ona stara kruta, fizička mahnitost kauboja, možda dolazi u sukob s profinjenijim duhom čoveka, koji prekasno dolazi do spoznaje da život ne treba odbaciti. Tada tamna masa njegovog lica poprimi oblik, postane oštrija, bliža. Sad je hodao brže, izražavajući nestrpljivost. Dugo treba tim Meksikancima da ispale rafal u njega! Tada se odlučno zaustavi na sredini ceste u ravnini s uglom jedne kuće i upravo nasuprot Medlininog prozora. Stojeći nepomično nekoliko časaka pružao je divnu hrabru metu izvršiocima presude. Dočeka ga tišina. Medlini postane jasno, a i ostalima koji su to gledali pomisli ona da se Stjuartu, budući da je dosada ostao pošteđen, sad čini pravi čas da bude milosrdno ubijen. Ali, kako nijedan hitac nije prasnuo, njegovo dostojanstvo ustupi mesto nehajnom preziru. On pređe preko ceste do kuće, pripali novu cigaretu i okrenuvši se prema prozoru, čekao je pušeći. Medlini postane nepodnošljivo. Možda je prošao samo čas možda nekoliko časaka, ali njoj se učinila čitavom večnošću. Stjuartovo lice bilo je tvrdo, puno prezira. Da li je to izdaja njegovih zarobljivača koji se kane njime poigrati kao mačka s mišem, polako ga mučiti? Medlin mu na usnama primeti stari, podrugljiv smešak. Stajao je tamo neko vreme, tada slegne ramenima i nasmeje se. Onda s nezadovoljstvom potrese glavom, zbog nečasnosti ovakvog događaja. Naglom kretnjom, uspravi svoj snažni stas. Tada se okrene prema severu. Medlin pročita njegove misli, i prepozna da misli na nju, poručujući joj poslednje, nečujno zbogom. On će joj služiti do poslednjeg daha, ostaviti je slobodnu, zadržati svoju tajnu. Ta se njegova slika tamno lice, plamenih očiju, neobično tužna i snažna, zauvek useče Medlini u srce. Trenutak posle on zakorakne napred da bi ih, pun prezira, svojom prisutnošću prisilio na brzo izvršenje presude. Medlin izađe na vrata, i stupi preko praga. Stjuart zatetura kao da ga je zaista pogodilo smrtonosno zrno. Lice mu probledi. Oči se njegove zapanjeno zagledaju izbezumljenim pogledom čoveka koji zuri u utvaru, a ipak ne veruje svojim očima. Možda je dozvao, kao što Meksikanci dozivaju svoju Madonu, možda se nenadana smrt ipak neprimetno prišuljala, a ovo je sad njena slika, koja mu se pojavljuje u nekom drugom životu. ko si ti? prošapće promuklo. Ona pokuša podići ruke, ali ne uspe, pokuša ponovo i dršćući ih ispruži prema njemu. Ja sam to. Princeza tvoja žena!

Kraj