Uverenost

,,Ubeđenje je izvor iz kojega govornik crpe najveću snagu i moć svojoj reči te je čini kadrom da osvaja slušaoce’’, navodi Nušić. Koliko je govornik uveren u ono što govori zavisi od njegovih ličnih afiniteta, želje i osećanja. Samo snažno verovanje u ono što se govori dovodi do željenog rezultata. Šta možemo zaključiti iz izreke koja je često parafrazirana da je svako rečit u svojoj stvari? Možemo zaključiti da besednik koga dotiče to što govori, u kome tema govora pobuđuje izvesna osećanja, koji ima dovoljno znanja o toj temi može pokazati svoju uverenost, a i uveriti svoje slušaoce. Danas uverenost predstavljaju argumenti koji se temelje na znanju koje govornik poseduje pre svega o datoj temi a i iz opšteg obrazovanja. Sticanjem znanja o predmetu govora ako govornik prethodno nije bio uveren u ono što treba da govori, omogućava da on polako stiče određena ubeđenja koja prihvata kao svoja lična i koja postaju deo njega. Čak i onda kada govornik ne veruje u to što govori, on mora da kroz raspitivanje o temi i saznavanje činjenica ubedi sebe u istinitost i verodostojnost istih, i da pronađe nešto što njega inspiriše i što izaziva osećanja u njemu. U protivnom, govor bez ubeđenja neće biti dobar govor i neće ostaviti utisak na slušaoce. Temu o kojoj ranije nije razmišljao i o kojoj nema stav, mora da učini zanimljivom i pristupačnom sebi i svojim razmišljanjima.

Samouverenost( samopouzdanje)

Ova duhovna karakteristika proističe iz prethodne, iz uverenosti, jer se upravo stiče onda kada je govornik potpuno ubeđen u to što govori i kada se pripremio i saznao sve što se moglo saznati o temi. Ona je više psihološka karkteristika na koju mogu da utiču razna razmišljanja, stavovi, kompleksi čoveka i da je tako jačaju ili oslabljuju. Zato besednik pre samog stupanja u govorničke vode mora da rasčisti sa sobom i svojim unutrašnjim problemima, da ojača svoje samopouzdanje . To će uraditi tako što će pre svega steću ubeđenje o temi o kojoj govori, stalno nadograđivati svoje znanje, maksimalno iskontrolisati tremu i prihvatiti sebe onakvog kakav jeste sa svim manama i nedostacima. Samouvernost se stiče i kroz analizu auditorijuma, koga ne treba isuviše preceniti ali ga ni potceniti.

Sugestivnost

Da bi govornik svoje misli i ideje preneo na slušaoce, ubedio ih u njih i izazvao razmišljanja i polemike o njima, mora da bude sugestivan. Sugestivnost može da se uvežbava na razne načine, ali postoje oni ljudi koji su prirodno talentovani i imaju sposobnost da se sugestivno obraćaju ljudima. Kada su prethodne dva svojstva prisutna, uverenost i samopouzdanje, sugestivnost je svojstvo koje je veza sa njima i slušaocima, svojstvo koje pomaže da se slušaoci uvere. Koliko je ,,govor iz srca’’ bitan može se zaključiti i na osnovu primera. Engleski političar Edmund Berk je poznat po tome što je pisao izvanredne govore koji se proučavaju kao klasični obrasci dobrih govora, ali su g azvali ,,zvono za ručak’’ jer nikada nije umeo da ih održi sugestivno. Da bi se razvila ,,stečena’’ sugestivnost potrebno je vežbati cezuru, glasovne varijacije, gestikulaciju i mimiku. Za kraj je bitno reći da ,,ako hoćete da izmamite suzu iz moga oka, zaplačite se prvo vi’’(Horacijeva figura).

Pored ovih duhovnih osobina mnogi autori navode i druge kao na primer obrazovanje, temperament,

1 Branislav Nušič, Retorika, Beogradski grafički zavod, Beograd,1996, str. 186

duhovitost i vedrinu2 , zatim moć koncepcije, moć vladanja sobom 3 itd.Duhovnih osobina je mnogo, a malo je onih govornika koji ih poseduju sve. Talenat i duhovne karakteristike su nešto što nam je određeno našom genetskom i naslednom konstrukcijom i to se ne može promeniti, ali je dobro što se brojne osobine mogu nadomestiti ili nadograditi . Upornost i vera je nešto čime treba da se vode svi budući govornici, jer samo onaj ko veruje i iskreno želi da postane dobar govornik uspeće da prevaziđe sve prepreke , bilo fizičke ili duhovne prirode.

Moralna svojstva govornika

,,Neka dobro bude nešto što se samo po sebi i radi sebe želi , i radi čega neku stvar želimo ( više nego neku drugu), čemu sva bića teže, ili bar sva ona obdarena čulnim opažajem ili razumom ili bi težila da su razumom obdarena’’4.To bi bila neka definicija dobra, glavnog moralnog svojstva kojim govornik treba da se rukovodi, a potiče od Aristotela još iz antičkih vremena. Naime, antički govornici nisu mogli da zauzmu položaj na sceni, a da prethodno nisu okarakterisani kao visoko moralni i pravedni ljudi. Sa sofistima je to bilo malo drugačije, jer su oni gledali na retoriku kao na ,,običnu veštinu okrenutu praktičnim ciljevima...umešnost ubeđivanja u ispravnost sopstvenih stavova’’.5 Njihovo shvatanje besedništva bilo je isključivo zarad praktičnih ciljeva, ubeđivanje slušalaca u ,,svoju istinu’’ bez obzira da li je ta ,,istina’’ pravedna, moralna i prihvatljiva za veći broj ljudi. Dobro je poznato da lica istine ima puno i da je moguće jednu istinu različito predstaviti, ali moralna pravila za predstavljanje te istine su određena i njima se treba rukovoditi. Platon je prvi koji je uveo etičku komponentu u retoriku (ethos) jer je bio oštar protivnik sofističkog viđenja retorike. Smatrao je da govornik treba da ubeđuje slušaoce u ono što je zaista pravedno i moralno, a ne da ih nagovara po svaku cenu. Takvo viđenje datira još iz antičkog doba i do danas se zadržalo ali se ne poštuje u velikoj meri. Orator probus esse debet je Ciceronova tvrdnja vrlo često citirana a danas tako malo poštovana. Govornik mora da zastupa istinu samu, da bude pošten i pravedan u ophođenju prema njoj, da poseduje pohvalne vrline i kvalitete. Samo u slučaju kada se govori istina postiže se maksimalna sugestivnost i iskazuje uverenost, što vodi ka pozitivnom rezultatu. Ni najbolji lažov ovoga sveta ne može da odglumi spontanost i ubeđenje koje proizilazi iz čoveka koji govori nešto što je istinito i što ga dotiče. A kako sve nije crno-belo, istinu je moguće predstaviti na više različitih načina, naći najbolji put za njeno saopštenje a opet sačuvati njenu bit. Govornik koji ne zastupa istinu i koji želi da zagospodari masom po svaku cenu, izvrće i degradira osnovna moralna načela retorike i prelazi u demagogiju. Oduvek su postojali oni koji su sa svojim skrivenim, nemoralnim namerama hteli da upotrebom nečeg dobrog postignu loš cilj.,, Živa reč je vrlo oštar mač koji, pravilno upotrebljen, služi kao oruđe na veliku korist čovečanstvu, ali zloupotrebljen, staje u službu zločinu’’ ističe Nušić.6 Takve govornike sa neusađenim moralnim načelima publika najčešće razotkriva, nekada ne odmah u zavisnosti od njihovih manipulatorskih mogućnosti. Poruka bi bila: suština govora i govornika mora da bude utemeljen na pravednim i poštenim moralnim načelima i da se njima u svojim govorima govornik i rukovodi.A da bi mogao da razgraniči šta je dobro a šta ne, treba samo da se podseti Aristotela koji kaže da je ,,veće dobro ono čemu je suprotstavljeno veće zlo, i ono čega se teže odričemo’’.

2Sima Avramović, Retorika,Pravni fakultet, ,,Službeni glasnik’’, Beograd, 2008,str.1823 Branislav Nušič, Retorika, Beogradski grafički zavod, Beograd,1996, str.1814 Aristotel, Retorika, ITP ,,Naprijed’’, Zagreb, 1989 str.25

5 Sima Avramović, Retorika,Pravni fakultet, ,,Službeni glasnik’’, Beograd, 2008,str.89

6 Branislav Nušič, Retorika, Beogradski grafički zavod, Beograd,1996, str. 182

Zaključak

Većina ljudi nije rođena sa svim ovim kako duhovnim tako i fizičkim karakteristikama koje su poželjne za jednog govornika. Mnoge od njih isključuju jedna drugu: neko može da bude okarakterisan kao ružna osoba, ali može da bude sugestivan i elokventan u svom izlaganju, dok prelepa osoba bez talenta za govorništvo i posedovanje nekih duhovnih karekteristika nema izgleda za uspeh u ovoj disciplini.Osobi koja izgleda lepo to može da bude samo plus na sceni, ali svakako nije presudno. Mnoge ,pak, duhovne osobine neko jednostavno ima urođene i po njima se odvaja od ostatka. Savršeno lepi, sa baršunastim glasom, obrazovani, inteligentni, sugestivni, pravedni i pošteni govornici se veoma retko rađaju. Oni se pre svega stvaraju, a mogućnost da sve ove osobine budu smeštene u jednoj osobi je veoma mala. Većina njih se stiče i može se nadograđivati i popraviti tokom života.A budući govornici treba samo da pomisle na Demostena i Cicerona i njihovu upornost i zalaganje da od nikakvih predispozicija steknu karakteristike najboljih besednika svih vremena.