Универзитет у Новом СадуФилозофски факултетОдсек за филозофију

Семинарски рад из предмета: Филозофија средњег века

Тема: Беконова трансформација природне

филозофије и индуктивна метода

Студент: Ментор:Немања Кондић Уна Поповић

Нови Сад 2014

Садржај

1. Увод

2. Трансформација природне филозофије

3. Индуктивна метода

4. Идоли разума

5. Закључак

6. Литература

Резиме:

Аутор у раду покушава да прикаже основе Беконове реформације природне филозовије и љегових индуктивних и експерименталних метода. У раду се такође налази и кратак преглед утицаја Аристотеловско-схоластичке традиције на универзитете у средњем веку и ренесанси, као и на самог Бекона.

Кључне речи:

Бекон, филозофија, метод, идоли, индукција, природа

1. Увод

Историја Беконовог утицаја је пуна успона и падова. За неке он представља мислиоца који

је претеча модерне науке, док је за друге обичан шарлатан. У сваком случају, из данашње

перспективе га можемо окарактерисати као једног од важнијих мислилаца ренесанасе

“Yet, if Bacon was not unique in regard to his actual achievements in the field of scientific

activity, it will probably be conceded by even critical students that he set forth the limitations of

the dialectical method, discussed as a methodological abstraction and technique the

observational and experimental method, indicated the possible technical and social improvement

inhering in the application of science, and classified the leading causes of obstruction to clear

and independent thinking more successfully than any other single figure in the Middle Ages.”1.

Аристотеловско-схоластичка логичка традиција је била темељ свих истраживања на

универзитетима средњег века и ренесансе; Бекон је један од мислилаца који се јавно

супротставља таквој традицији и настоји да реформише примену логике у истраживањима

и саму филозофију природе. Иако можемо рећи да он сам није допринео тадашњем

научном и технолошком развоју, његове идеје представљају фундамент даљег развоја

наука и њихове сепарације од филозофије. Бекон је изложио основни модел научника по

данашњим стандардима и ставио у фокус основне идеје и циљеве модерне науке. Беконов

”Novum Organon” представља његово главно дело и критику Аристотеловско-схоластичке

традиције. Иако се може рећи да је био под великим утицајем аристотелизма, то не

можемо на вести као примедбу, јер набоља критика арисотелизма може да произиђе само

од некога ко је образован у оквиру аристотеловске традиције.

1 Harry Elmer Barnes, “The Historical Background and Setting of the Philosophy of Francis Bacon“, The Scientific Monthly, vol 18, no. 5, may 1924, str. 479.

2. Реформа природне филозофије

Средњи век представља такозвани мрачни период развоја наука, један од разлога за то

јесте супресија нових идеја и научног напретка од стране црквене институције, али такође

још један од разлога који је због саме своје структуре мање очигледан јесте један

езотеричан облик развоја заната, науке, па и саме едукације, али може се рећи да је овакав

вид развоја наука играо позитивну улогу у средњем веку “There is some case to be made

that the esoteric nature of knowledge in the Middle Ages played a crucial positive role in its

development”2, Гаукрогер даље наводи да је један овакав акт омогућио децентрализацију

одговорности и створио заштићену климу за развој и удруживање у којима је

интелектуални развој могао да цвета. Једна од највећих езотеричних институција јесте

била црква која је себе прогласила за духовни ауторитет, затим је убрзо уследило

оснивање институција из разних области од заната, преко науке до универзитета. Као још

један од позитивних аргумената који иду у прилог овом облику езотеричног истраживања

наводе се земље истока, које су културолошки потпно другачије од тадашњег запада, у

којима су научна достигнућа била превише ликализована да би угледала светлост дана,

“Medieval islamic thought was very much a development of classical and Hellenistic work in the

area of ‘practical mathematics’, but individual successes in optics and astronomy could not be

followed up properly because of the very localized an isolated level of which this research was

pursued.”3.

Иако на први поглед из данашње перспективе овакав езотеричан систем може изгледати

неоснован, у контексту традиције он је давао позитивне резултате и остао до данас

применљив, мада можда не из истих разлога. Очигледна негативна страна овакве врсте

истраживања јесте недоступност знања која може да успори ток научног истраживања: као

један од примера за то можемо навести то да бисмо комбинацијом Њутнових и

Фраунгхоферових достигнућа у науци уштедели најмање стотинак година технолошког

развоја, који није постигнут због Фраунхоферовог езотеричног приступа оптици.

Вероватно је једна оваква перспектива Бекону дала разлог да у своју реформу природне

2 Stephen Gaukroger , Francis Bacon and the Transformation of Early-Modern Philosophy, Cambridge University Press, 2004, str. 8.3 -исто

филозофије укључи прелазак са езотеричног на јавни облик знања, али не у контекстима у

којима бисмо ми данас разумели једну такву реформу. Наиме, он се изричито проиви

универзалном приступу знања које би користило одређеној локалној групацији, оно најпре

мора да буде користно монарху и самим тим оно мора да буде корисно на националном

нивоу. Иако ово може да звучи компромитујуће, морамо узети у обзир да националзму

припадају највеће заслуге у погледу технолошког развоја: већина данашњих технолошких

достигнућа је произашла из националне потребе за супериорношћу, више него из

слободно-људске потребе за напретком и усавршавањем која упркос свему завршава на

последњим местима.

Да би се оваква трансформација постигла, Бекону је била потребна реформација

тадашњих филозофија природе. Бекон је имао идеју о утемељењу научника у оним

контекстима у којима их ми данас узимамо, овде можемо да споменемо и примену његове

индуктивне и експерименталне методе о којима ће више бити речи касније и које

представљају суштину Беконовског природног филозофа. Комплетна Беконова реформа

природне филозофије заправо тежи ка реформацији њених извршитеља који су основни

темељ потоње промене. Уз ово такође треба навести да за би Бекона оно што називамо

истинито знање било искључиво применљиво знање, „Истинит и прави циљ знаности

није пак никакав gруги него gа се љуgском зивоту gају нова иѕнашасца у богатства.“4. Ово

представља сам центар Беконове реформе природне филозофије и суштинску примену

његове индукивне методе. За разлику од ранијих представа и подела о вишем и нижем

облику знања, при чему виши облици знања представљају спознавање истине и првих

принципа и почела, док нижи облици знања представљају практично знање, Бекон

практично, примењено знање ставља у први план. Једна оваква подела је присутна још од

античких времена, али Бекон покушава да у потпуности отресе природну филозофију од

њених корена, један од циљева његове реформе јесте одвајање природне филозофије од

метафизике. У случајевима у којима се практично знање цени више од теоријског долази

до неконзистентности научних открића, која у таквом случају не би уопште била

примећена. У таквом случају дошло би до једног привидног облика научног напретка, где

бисмо кроз смену технолошких достигнућа осећали одређену врсту технолошког и

културолошког просперитета, али бисмо се у стварности вртели у месту. Иако ово можда

4 Френсис Бекон, Нови органон, Напријед, Загреб, 1986, стр. 76.

представља једну од мана Беконове теорије, морамо признати да она представља један

искорак ка будућности и фундамент за потоњи развитак науних дисциплина.

3. Индуктивни метод

Бекон говори о дотадашњим достигнућима у наукама као о случајностима до којих се

дошло не употребом разума и уз његову помоћ, већ се, насупрот томе, разум се користио

за утврђивање заблуда човечанства. Сама логика је била утврђена на основу тих смерница

и самим тим она није била адекватна за достизање научних истина; као пример за то Бекон

наводи силогизам који се употребљава за принципе знаности. Закључци у силогизму

произилазе из појмова, појмови као најелементарнији облик мишљења представљају

фундамент за било какав даљи облик закључивања. Главни проблем није у самој

структури силогизма као метода извођења закључака, проблем се налази у структури

појмова која је по Бекону неадекватна и испразна - извођење појмова из ствари мора да се

одвија по одређеним правилима да би се постигла стабилна основа за извођење закључака.

Као најбољи метод за извођење ових стабилних и потпуних појмова Бекон предлаже

индуктивни метод, који по њему представља најбоље или чак једино решење, „И тако је

јеgина наgа у правој инgукцији“5. Индукција представља један до тада по Бекону неокушан

метод који спречава до тада уобичајно скакање од осећајних појединачних ствари до

општости, индукција захтева постепено и прецизно уздизање од појединачности до

општости, индуктивни метод не претпоставља нити набацује општости чулним стварима

већ се постепено уздиже од њих ка општостима. Бекон на основу овога наводи две врсте

расуђивања природе које назива антиципацијама и разјашњавањем природе.

Антиципације приоде представљају доста заступљенији метод разјашњавања ствари, он за

свој циљ нема достизање одређених истина природе него једноставно постизање

одобрења. На ово можемо да гледамо као на једну врсту Беконове критике дотадашњег

научног истраживања; ако за циљ нашег истраживања ми немамо истину већ једноставно

одобрење заједнице, нећемо заправо достићи никакав научни напредак. У том контексту

5 -исто, стр. 40

научници не представљају истинске тумаче природе већ имају улогу сличну античким

софистима који за циљ немају истину, већ реторско умеће обмањивања и учвршћивања

устаљених заблуда које су усађене у људски род.

4. Идоли разума

Под идолима Бекон подразумева заблуде људског разума које су усађене у човека као

последица карактеристичне људске природе; идоли разума због своје карактеристичне

структуре ометају прогрес у знаностима. Бекон наводи четири различите врсте идола

разума, то су: идоли племена, идоли спиље, идоли трга и идоли театра.

Под идолима племена он подразумева заблуде које се налазе у самој људској природи, при

чему он претежно мисли на заблуду о људским чулима као о мерилима ствари. Бекон

наводи да се све перцепције примарно збивају у човеку и да тако долази до мешања две

различите природе, што искривљује правилну перцепцију потребну за научно

истраживање.

Друга врста идола јесу идоли спиље, тачније идоли појединачног човека, који су заправо

последица људског карактера и свега што је извршило утицај на њега, од прихватања

погрешних ауторитета, преко друштвене заједнице па све до усаених предрасуда.

Трећа врста идола јесу идоли трга који могу да се повежу са раније наведеним

неоснованим појмовима. Наиме, људска комуникација не може бити исправна уколико су

појмови или, тачније, речи схваћене погрешно и нису утемељене; у таквим ситуацијама

долази до погрешне интерпретације већине појмова и самим тим до заблуде трга.

Четврта и последња врста идола јесу идоли театра који произилазе из филозофске

догматике. Под овим Бекон подразумева све устаљене принципе знаности који су се

утемељили не њиховим значајем и тачношћу већ искључиво традицијом и навиком.

Као што је већ споменуто, идоли представљају неке од најзначајнијих препрека за

напредак знаности и за примену Беконове реформе природне филозофије. Као начин за

одстрањивање ових препрека Бекон предлаже примену индуктивног и експерименталног

метода помоћу којих би човек постао способан да превазиђе овакве препреке. У случају

експерименталног метода људска чула индиректно анализирају природу јер због њихове

варљивости нису способна за директан приступ; у оваквом случају експермент суди о

природи ствари, док људска чула суде искључиво о експерименту. Оваквим индиректним

приступом природи се омогућава прецизнији и ефикаснији начин истраживања, који јесте

фундамент свих модерних природно-научних дисциплина.

5. Закључак

„А сличан ће се суg, gржимо ми, изрећи у каснија времена и о нама, gа нисмо учинили

ништа велико, него смо само оно што се сматрало великим, направили малим“6

Иако Бекон није директно допринео научним открићима у истим мерама у којима су то

учинили неки други филозофи, његов покушај реформације морамо сматрати изузетно

вредним за историју филозофије. Његова реформа је проузроковала нови талас идеја о

одцепљењу природне науке од филозофије, експлицитно навођење идола разума је

засигурно оставило свој траг у развоју западне цивилизације. Његова дела представљају

искорак ка модерном друштвеном уређењу и ка организацији науке као такве и због тога

заслужује завидно место у историји филозофије.

Литература6 -исто, стр. 93

1. Френсис Бекон, Нови органон, Напријед, Загреб, 1986.

2. Stephen Gaukroger, Francis Bacon and the Transformation of Early-Modern Philosophy,

Cambridge University Press 2004.

3. Harry Elmer Barnes, “The Historical Background and Setting of the Philosophy of

Francis Bacon“, The Scientific Monthly, vol 18, no. 5, may 1924.

4. Markku Peltonen, Cambridge companion to Bacon, Cambridge University Press, 1996.

5. Фредрик Коплстон, Историја филозофије Kасни среgњи век и ренесансна

филозофија, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1994.