Висока школа за васпитаче струковних студија

Гњилане - Бујановац

ПРИПРЕМА ПРЕДШКОЛСКЕ ДЕЦЕ ЗА

ПОЧЕТНО ЧИТАЊЕ И ПИСАЊЕ

семинарски рад

Ментор: Студент:

Др Мирјана Стакић

Бујановац - Гњилане, 2015.

Садржај:

Увод .................................................................................................................... 2

1. Циљеви развоја говора у припремној предшколској групи ............. 3

2. Лексичко – синтаксичка вежбања ....................................................... 5

3. Поступци увођења деце у свет визуелних симбола ........................... 8

3.1. Припрема за почетно читање и писање ....................................... 10

Закључак ............................................................................................................. 15

Литература .......................................................................................................... 16

1

Увод

У оквиру припремног предшколског програма обавља се општа и посебна

припрема за полазак у школу. Задаци који су постављени у оквиру посебне,

специјалне припреме за школу односе се на садржаје који ће деци омогућити

лакше прилагођавање на школски рад и учење.

Посебна пажња се поклања говору, оспособљавању деце да примају

информације путем речи и њима се што вештије користе за комуникацију и

мисаоне операције. „Говор и сам постаје предмет сазнавања, његове законитости

и финесе, уопштења која се врше уз помоћ речи, уочава се лепота књижевног,

посебно поетског говора, упознаје народни говор и др“ (Правилник, 2006: 122).

Васпитно-образовни рад са децом у години пред полазак у школу у домену

подстицања развоја говора и комуникативних способности усмерен је на:

• развој комуникативних способности детета: способност служења говором

у разноврсним ситуацијама, вештине комуницирања, способност комуникативног

слушања;

• развијање интересовања и увођење детета у свет писане речи: свест и

знања о језику;

• упознавање и тумачење различитих текстова;

• графичку припрему на елементарном нивоу;

• неговање говорних стваралачких способности детета;

• овладавање вештинама коришћења различитих медија.

2

1. Циљеви развоја говора у припремној

предшколској групи

Програм припреме деце за школу састоји се од области у које су сврстани

васпитно-образовни садржаји и активности путем којих се остварују општа и

посебна припрема деце за школу. То су: развој говора (неговање говорне културе,

богаћење дечјег речника и неговање граматички правилног говора, вербално

изражавање и комуникација, монолошки говор и причање, упознавање са дечјом

књижевношћу и говорне игре), као и припрема за почетно читање и писање.

У Правилнику о општим основама предшколског програма (2006:159)

истакнути су циљеви и садржаји који доприносе увођењу деце у свет писане речи

и припреми за школу. Циљеви у области почетног читања су:

Мотивисаност да се препознају графички симболи, знаци, поруке и

обавештења, као и да се научи да чита.

Припремљеност за учење читања захваљујући развоју фонематске

перцепције (способности за гласовну анализу речи ради одређивања од којих су

гласова састављене, колико је тих гласова и у каквом су положају у речима) и

осталим поступцима које препоручује методика.

Вештина читања развијена до нивоа одређеног могућностима и

интересовањима сваког појединог детета.

У области почетног писања, пред васпитачем стоје следећи циљеви:

Представе о облику, боји, величини и положају у простору предмета,

цртежа и знакова.

Способност визуелног процењивања, запажања и именовања ситних

детаља, као и репродуковања њиховог изгледа и положаја.

Спретни и покретљиви рука, шака и прсти.

Правилно седење и држање прибора за цртање, сликање и писање.

3

Сразмерно развијена фина моторика (визуелно усмеравање, вољна

контрола и координација између покрета руке, шаке и прстију, две руке и ока и

руке) и захваљујући томе вештији, сигурнији и слободнији покрети потребни за

исписивање ситних елемената без прекидања и подизања оловке са папира.

Усавршеност покрета за писање вршених у одговарајућој свесци, као и

оспособљеност да се свеска користи на одговарајући начин.

4

2. Лексичко – синтаксичка вежбања

Према класификацији Вука Милатовића (Милатовић, 2009:228) вежбе за

развој говора могу се поделити на:

Акустичке вежбе (уочавање звукова, гласова и говора);

Визуелне вежбе (посматрање и запажање);

Вежбе артикулације;

Вежбе дисања; вежбе за усвајање појма реч;

Лексичке вежбе; синтаксичке вежбе;

Моторичке вежбе.

Циљ лексичких вежбања је богаћење фонда речи којим дете располаже, и

превођење речи из пасивног у активни речник. Фонд речи којим дете располаже

зависи од узраста, породичних околности, утицаја животне средине и средстава

информисања. Лексичке вежбе се могу организовати посебно или, ради веће

ефикасности, у комбинацији са синтаксичким вежбањем.

У оквиру овог типа вежбања присутно је више аспеката:

Деца квантитативно богате речник, повећава се број речи;

Развија се опсег знања о једној речи (семантички, фонолошки,

прозодијски...)

Познате речи се доводе у везу са новим речима;

Мења се однос активног и пасивног речника, у корист активног;

Речи се комбинују у синтаксичке склопове.

Деца на тај начин схватају реч као целину, али и елементе који чине ту

целину. У складу са узрастом и интересовањем, дете уочава морфологију речи,

њено значење, етимологију, прозодијске карактеристике, фонетску структуру. У

оквиру лексичких вежбања у вртићу се примењују вежбе: ономатопеје,

аугментативи и деминутиви, антоними, хомоними, синоними, породице речи,

тематске групе речи и сл.

Неправилности у говору и језичка одступања предупређују се систематским

радом и лексичко-семантичким вежбањем. Зато овај тип вежбања доприноси не

само богаћењу лексичког фонда већ и развоју правилног говора. Уочене локалне

карактеристике говора, као и неправилан говор у оквиру породице, поступно се

5

могу исправити и пружити могућност да се говор деце приближи стандардном

књижевном говору.

Вежбе ономатопеје - Речи које су настале опонашањем звукова деца

лако усвајају и везују за појам који се њима именује. Примери за овај тип вежби

су речи: дува, хучи, звижди, фијуче, или бум, трас, шкљоц, бућ, као и реченице:

Шума шуми. Гугутка гуче. Вода хучи. Гуска гаче. Мачка мјауче.

Деминутиви и аугментативи – Деца интуитивно усвајају граматичко

правило трансформације речи у деминутиве. Када су аугментативи у питању,

нешто више вежбања је потребно да би деца савладала правила њихове творбе. За

овај тип вежбања добро је припремити слике предмета, као и одговарајуће

умањене и увећање. Једно од правила је да се од деце траже трансформације које

се природно срећу, нпр. тражићемо деминутив речи цвет, али не и аугментатив,

јер га неће природно користити ни у свакодневном говору, ни у књижевности.

Примери за ову вежбу: Велики во је волина. Мали комад је комадић. Велики комад

је комадина.

Антоними – Речи супротног значења се означавају тако што деца

одређују супротност у односу на задату реч. Ова вежба проистиче из природног

принципа организовања језичких значења: „Парадигматска организација језика

представља укључивање датог елемента језика у одређени систем

противуречности или у извесни хијерархијски систем кодова... реч пас

супротставља се речи мачка, али обе речи заједно улазе у групу која означава

домаће животиње“ (Лурија, према Милатовић 2009:263-269). Стога деца лако

одређују речи супротног значења, а добро је припремити и дидактичка средства –

слике, презентације.

Синоними – Вежбе са откривањем речи истог или сличног значења могу

се организовати на различите начине. Могуће је организовати следеће кораке: 1.

Деци показујемо слику, 2. Васпитач именује шта је на слици; 3. Деца изговарају

друге речи којима се може именовати то што је на слици. Овај тип вежби је

присутан и при тумачењу књижевних дела у етапи када се деци објашњавају

непознате речи.

Хомоними – Хомонимија је нешто сложенија јер је потребно развити

код деце осећај за прозодију. На основу изговорене речи васпитач тражи од деце

6

да открију њено значење. Затим деца уочавају и друга значења те речи пазећи да

је при изговору правилно акцентују (коса, лук...).

Породице речи – Скупове речи са истом основом деца откривају и

формирају уз подстицаје васпитача. Ако понуди неколико речи из исте породице,

деца ће даље проналазити самостално речи које ту припадају, нпр. лет, летети,

прелетети, летилица, летач и сл.

Тематски речници – тематски речници представљају групу речи које

повезује задата тема. На предшколском узрасту могуће је да деца издвоје речи на

нпр. тему вода. Прво подстицајним питањима наводимо их да уоче именице:

поток, река, море, киша, пара, лед... затим их подстичемо да уоче каква може

бити вода, односно издвајају придеве: мутна, брза, бистра, загађена, плава,

мирна, узбуркана... и као последњи корак да уоче глаголе, односно шта ради вода:

лије, тече, капље, сипи, ромиња, пљушти, тече, жубори... Ове вежбе су посебно

значајне јер дете усваја нове речи које касније у одговарајућим ситуацијама из

пасивног речника пребацује у активни.

Синтаксичким вежбама развија се код деце осећај за реченицу. Потребно је

код деце развијати осећање синтаксичке целине, усмерити их да уочавају

функционалност речи и реченице у говорној комуникацији. Изграђивање

реченице подразумева два задатка на која васпитач треба да обрати пажњу:

1. Изграђивање реченице као граматичке категорије и

2. Изграђивање стилских карактеристика реченице.

Граматички ниво подразумева од колико се речи састоји реченица, које су

то речи, њихов редослед, функција појединих речи, значење и сл. Изграђивање

стилских карактеристика подразумева обраћање пажње на лепоту стилских

средстава, на емоционалну обојеност реченице (Милатовић, 2009:48).

3. Поступци увођења деце у свет визуелних

симбола

7

Пут развоја писма од слике преко идеограма до графема прелазе и деца

предшколског узраста на свом путу описмењавања. Пошто су сликовни знаци

први корак у комуникацији, сматрамо да је веома битно да васпитач писану

комуникацију код деце развија тим путем, а затим изградњом појмова и стицањем

активног речника код деце повеже слику и реч. Када дете усвоји појам речи оно

затим уочава и симболе, односно слова која чине ту реч. Уз визуелну перцепцију

васпитач код деце мора да развија и фоменатску, јер тиме олакшава пут увођења

деце у свет читања и писања. Док још нису почела да говоре, деца посредством

сликовница усвајају речи и везују их за слике/појмове. Сталним понављањем,

постепено усвајају правилан изговор речи. Прво усвоје да покажу на одређену

илустрацију када је родитељи именују, а потом и сама изговарају речи када их

родитељи питају шта је насликано у сликовници. С обзиром на то да је код

двогодишњака и трогодишњака посебно висок ниво заборављања, сталним

причањем и читањем садржаја сликовница, они заправо понављају научене речи

и усвајају нове (Стојановић, 2011: 35).

Осим појмова и њиховог именовања, малишани усвајају и боје,

периципирају облике, просторне односе, величине. Како одрастају, тако се и

проширује дијапазон усвојених знања помоћу дечије литературе која је

родитељима тада једно од основних средстава за подучавање и развијање

спознајне или когнитивне сфере личности.

У даљем процесу увођења у свет писане речи васпитачи преузимају

пресудну улогу, али је неопходна сарадња с родитељима. Деци су интересантне

радионице у којима стварају заједно са својим родитељима.

Дете треба да усвоји на предшколском узрасту понашања која су му

неопходна за савладавање вештине читања и писања. Ивић (1998:78) наводи

следеће облике понашања:

а) воља за учење читања и писања;

б) познавање употребе писма, тј. писмене комуникације;

в) познаавање смера писања у свом језику, слева надесно, одозго надоле;

г) упознавање варијанте језика својствене писаном говору;

д) разумевање термина који ће се користити на почетку учења писаног

говора;

8

ђ) разликовање гласова у језику;

е) визуелно разликовање слова у речи.

Када предшколском детету покажемо овај низ слика, оно неће бити

збуњено, већ ће испричати причу, коју ће његова машта још и надоградити.

Ако погледамо историјат развоја писмености, уочићемо да су се људи од

давнина споразумевали писаним симболима, испочетка сликовним, а тек много

касније словним.

Развојни стадијуми у писању полазе од насумичних линија на папиру које

подсећају на шкрабање, да би након неког периода могли да се уоче симболи који

подсећају на слова, међу којима не постоји размак. Када је упитано, дете говори о

томе шта је написано. Следећи стадијум представљају низови слова, који су већ

делимично читљиви. Најчешће пишу велика слова, а размак се и даље не

појављује. У овом стадијуму је уочљиво да деца већ имају развијену свест о

односу графема и фонема.

Јављање свести о односу гласова и речи је наредни стадијум, у ком деца

могу да врше гласовну анализу речи и у тој фази је веома значајно подстицати их

да графички представљају речи, јер на тај начин се појачава свест да један графем

у српском језику представља један фонем.

На следећем кораку, деца почињу да одвајају речи, по први пут се јавља

размак између њих, а неки од малишана већ додају и интерпукцију. У следећој

развојној фази речи пишу онако како их чују, али су честе грешке код писања

гласовних промена (подкошуља – поткошуља), код писања гласа ј (бијо, купијо) и

при писању одричне речце не. Поједина деца до поласка достигну ову фазу

развоја писаног изражавања. Фазе развоја писања ипак су индивидуалне и зависе

од низа фактора.

Сматрамо да увођење деце у свет писаних симбола треба да се креће истим

путем, од визуелне слике, симбола, до појмова писаних словним знаковима.

Читање и писање захтевају читав низ предрадњи и поступака који се највећим

делом одвијају у предшколској установи и задатак су васпитача.

3.1. Припрема за почетно читање и писање

9

Чудина-Обрадовић у књизи „Игром до читања“ (1995:17-18) је истакла

четири фазе у процесу учења читања:

1) Фаза целовитог препознавања. У овој фази ради се о глобалном читању

целе речи, где је присутна логографска стратегија, јер се овде цела написана реч

схвата као знак за реч коју изговарамо.

2) Фаза почетног гласовног рашчлањивања. У овој фази дете обраћа

пажњу на слова и гласове који творе речи.

3) Фаза превођења слова у глас. У овој фази дете препознаје слово и

замјењује га у глас.

4) Фаза превођења графичких у гласовне јединице. У овој фази дете је

оспособљено за целовито читање, а кад наиђе на нове непознате целине у стању

је да их брзо словно и гласовно рашчлани.

У нашем образовном систему, деца са навршених седам година полазе у

први разред. Различита су мишљења када треба почети са читањем и писањем. У

великом броју земаља процес описмењавања почиње од пет година. У нашој

земљи је обавезан припремни период, али читање и писање се почиње учити са

седам година. У вртићу се обављају активности из области припреме за читање

и писање, односно развој предчитачких вештина.

Полазак у школу није добровољан чин и не значи аутоматски улазак у свет

одраслих. Дечија потреба за игром не нестаје. Зато комплексни поступак обраде

слова омогућава детету да кроз активност, која за њега представља игру, научи на

лакши и бржи начин да чита и пише. Основни фактор васпитно- образовног рада

је дете, где он својим радом, под васпитачевим стручним руководством, стиче

нова знања, умења и корисне навике. На тај начин се константно развијају његове

интелектуалне и моторне способности, у складу са индивидуалним

могућностима. Уважава се личност сваког појединог детета, без обзира на ниво

интелигенције, предзнање и социјални статус. Деца у раду по комлексном

поступку налазе исто задовољство као у игри, и формирају правилан став и

позитивне навике. Садржаји рада су увек блиски деци јер су из њиховог

свакидашњег живота, омогућавају им испољавање сопствене личности и личних

доживљаја. Зато сматрамо да комплексни поступак има своје место и у вртићу.

Први контакт васпитача и детета остварује се кроз разговор. Да би разговор

био опуштен, потребно је кренути од тема блиских деци. Важно је и каквим

питањима се усмерава. Она не смеју да буду банална и формална, јер се може

10

изазвати негативна реакција. Не треба потцењивати дечија знања, јер нормална

функција сваког питања је комуникација, да се помоћу њега нешто сазна. Чему

питати дете: „Где се ми сад налазимо?“ кад сви знају да су у радној соби.

Васпитач треба да покаже занимање за њихов живот, њихово мишљење,

запажања, искуства, доживљаје. Само на тај начин се може успоставити права

комуникација на линији васпитач – дете, а од ње зависи и став детета према овој

васпитно – образовној области.

У свим програмима предшколског васпитања и образовања у Србији, од

оснивања првих предшколских установа до данас, припрема деце за писање је

задатак који је увек био одређен као приоритетан. Некада је конкретизован као

део посебне припреме детета за школу, а према актуелним Општим основама

предшколског програма, саставни је део Припремног предшколског програма

(2006). То доказује вечиту актуелност питања дечјег описмењавања у периоду

њиховог преласка из предшколске установе у школу, али у исто време и

актуелност дилема у погледу избора садржаја.

Предшколским програмом конкретизована је припремна функција

предшколске установе за полазак детета у школу, у домену његовог

оспособљавања за функционално писање. Наравно, не само да је могуће, већ је и

неопходно, како на теоријском, тако и на нивоу педагошке праксе, овај задатак

континуирано остваривати у складу са начелима васпитно-образовног рада. То

подразумева целовит приступ детету, његовим узрасним и индивидуалним

карактеристикама и потенцијалима, у односу на захтеве који му се постављају

кроз наставне активности и актуелни школски програм.

Припрема деце за функционално писање није сама себи циљ. Она се мора

посматрати шире, у контексту припреме деце за описмењавање, за учење,

размену искустава, стицање знања и њихову примену у пракси. Будући да је деци

предшколског узраста својствено учење кроз игру, активности које се планирају и

реализују у циљу припреме деце за писање, подразумевају различите врсте и

варијанте игара за децу. У игри је могуће развијати партиципативне способности

деце и њихову самосталност. Посебан значај игре огледа се у њеним

могућностима да подстакне социјалну интеграцију деце у групи, развија њихове

социјалне компетенције и култивише емоције. Имајући у виду специфичности

узраста деце у најстаријој предшколској групи и првом разреду основне школе,

затим потребу повезивања садржаја и активности у дечјем вртићу и школи, данас

11

се све више актуелизује питање могућности организације наставних активности

кроз игру.

Практичарима се намеће питање граница до којих треба ићи у процесу

припреме деце за писање у најстаријем предшколском узрасту. Да ли припрема

деце за писање подразумева да васпитачи у предшколским установама имају

обавезу да уче децу да пишу и колико је могуће да то чине кроз игру.

Циљ припреме за читање у вртићу је мотивисаност да се препознају

графички симболи, знаци, поруке и обавештења, као и да се научи да чита.

Припремљеност за учење читања захваљујући развоју фонематске перцепције

(способности за гласовну анализу речи ради одређивања од којих су гласова

састављене, колико је тих гласова и у каквом су положају у речима) и осталим

поступцима које препоручује методика. Вештина читања развијена до нивоа

одређеног могућностима и интересовањима сваког појединог детета.

Садржаји и активности који се притом реализују су:

Откривање корисности усвајања писменог говора на примерима

(читање лепих књига, комуникација на даљину, са личностима из

прошлости, значај писаних порука и упозорења и сл.).

Препознавање натписа, назива и имена без посебног обраћања пажње

на слова од којих се састоје.

Гласовна анализа речи — сагледавање елемената говора (реченице,

речи, слогови, гласови), растављање и састављање речи од гласова,

одређивање броја гласова од којих се састоје речи.

Разликовање самогласника од сугласника.

Почетно читање у складу са дечјим могућностима.

Циљ припреме за писање у вртићу је да деца развију:

представе о облику, боји, величини и положају у простору предмета,

цртежа и знакова,

способност визуелног процењивања, запажања и именовања ситних

детаља, као и репродуковања њиховог изгледа и положаја,

спретне и покретљиве руку, шаку и прсте.

Сразмерно развијена фина моторика (визуелно усмеравање, вољна контрола

и координација између покрета руке, шаке и прстију, две руке и ока и руке) и

захваљујући томе вештији, сигурнији и слободнији покрети потребни за

12

исписивање ситних елемената без прекидања и подизања оловке са папира веома

су значајни за развој писаног говора. Усавршеност покрета за писање врши се у

одговарајућој свесци, а увежбава се и оспособљеност да се свеска користи на

одговарајући начин.

Садржаји и активности у развоју почетног писања који се примењују у

вртићу су:

Вежбе латерализације, вежбе за овладавање локомоционим и

манипулационим покретима.

Вежбе за разгибавање и опуштање руке и шаке, посебно сваког прста

и свих прстију.

Правилно држање руке, прстију и положаја тела и руковање

прибором за цртање, сликање и писање.

Вежбе за развој фине моторике (визуелног усмеравања, вољне

контроле и координације покрета руку и очију).

Вежбе за усавршавање тачности покрета исте врсте какве захтева

писање.

Графомоторичке вежбе у одговарајућој свесци.

Поступци које васпитачи примењују у упознавању деце са писаном речи су

разноврсни и засновани на сазнањима Пијажеа, Виготског, Луријеа, али и

Елкоњина, Чомског и Монтесори. Они примењују активности и игре за развој

графомоторике, фонемске свесности, визуелне и аудитивне перцепције.

За развој фонемске свесности препоручују се:

1. Риме и алитерације (пуж-руж-муж; Петар Петру плете петљу);

2. Издвајање гласа – препознавање и одређивање места гласа у речи;

проналажење речи које почињу истим словом и сл.;

3. Категоризација гласова – одредити реч из скупа која нема у себи задати

глас; која реч не почиње гласом м: мак, јак, мек);

4. Сегментација речи – гласовна анализа речи, бројање гласова у речи и

сл.;

5. Спајање гласова (Која је ово реч О С А).

За развој графомоторике користе се различита дидактичка средства.

Моторичке функције подстичу се прављењем слова од вунице, жице, пластелина,

глине, зрневља, писањем у песку, брашну, на воштаним таблицама. Изрезивање

слова из новина не само да помаже развој моторике, већ од тако изрезаних слова

13

деца могу да састављају речи. Марија Монтесори препоручивала је израђена

слова од шмиргл папира преко којих деца превлаче прстом и тако моторички

памте облик слова.

14

ЗАКЉУЧАК

Циљеви и оквирни садржаји развоја говора у припремној предшколској

групи дефинисани су Правилником (2006). Активности из ове области одвијају се

кроз три веће целине: тумачење књижевних дела, развој културе говора и језичке

вежбе. Специфичност рада са децом припремног предшколског узраста је у томе

што се више пажње посвећује посебној припреми за полазак у школу у оквиру

које се код деце ради на развоју вештина потребних за читање и писање.

Језичке вежбе које се примењују у раду са децом припремне предшколске

групе су: допуњавање исказа различитим могућностима у складу са понуђеном

говорном ситуацијом, проширивање реченице уношењем личног тона, сажимање

реченице ради појачања њене информативне моћи и др.; интонационо

подешавање гласа у изговору појединих реченица (обавештајне, упитне,

узвичне и заповедне) или неких њихових делова (реченични акценат);

увежбавање подешавања реда речи према комуникативним потребама у

контексту.

Семантичке игре, као и лексичке, имају за циљ богаћење дечјег речника и

стварање повољнијих могућности за шири избор и поузданију употребу речи.

Помоћу ових вежби развија се смисао за танане преливе у значењима речи и

израза, указује се на разне могућности грађења речи, на њихову синонимику и

тематско груписање, истражују се значењске могућности речи и откривају

њихове асоцијативне везе.

Посебну област рада представљају игре и вежбе за развој графомоторике и

визомоторне контроле, као и вежбања за развој предчитачких вештина. Ове игре

и вежбања као део посебне припреме омогућавају деци да спремнија закораче у

школске клупе и усвоје две вештине које чине основ писмености – читање и

писање.

15

ЛИТЕРАТУРА

1. Ивић И. (2007): Развојна мапа. Београд: Креативни центар

2. Јовановић С. (2008): Говор и комуникација. Шабац: Висока струковна

школа за васпитаче

3. Каменов (2002): Васпитно-образовни рад у дечијем вртићу. Београд: Завод

за уџбенике и наставна средства

4. Каменов Е. (2006): Методика васпитно-образовног рада у припремној

групи дечијег вртића: теорија и пракса. Београд : Завод за уџбенике и

наставна средства

5. Маринковић М. (1997): Од реченице до речи, Београд: Извор-књига бр. 2

стр. 50

6. Марјановић А. (1990): Дечије језичке игре. Београд: Завод за уџбенике и

наставна средства

7. Матић Р. (1982): Методи и облици рада на развоју говора деце до поласка

у школу. Београд : Привредно- финасијски водич

8. Милатовић В. (1998): Методика наставе почетног читања и писања.

Београд: Наука

9. Милатовић В. (2009): Методика развоја говора. Београд: Завод за

уџбенике и наставна средства

10. Наумовић, М. (2000): Методика развоја говора. Пирот: Виша школа за

образовање васпитача

11. Правилник о општим основама програма предшколског васпитања и

образовања. Београд: Службени гласник, 2006

12. Стојановић Д. (2011): Поступци увођења детета у свет визуелних

симбола, завршни рад. Шабац: Висока школа струковних студија за

васпитаче

13. Чудина- Обрадовић (1995): Игром до читања. Загреб: Школска књига,

стр.17- 18

14. Шаин М. (2002): Играмо се словима. Београд: Креативни центар.

16