UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET POLITIČKIH NAUKA

Seminarski rad

NASILJE NAD ŽENAMA-TEORIJSKI KONCEPTI I DRUŠTVENA REAKCIJA

Mentor: Student:

Prof. Miroslav Brkić Dragana Djurović 802/08

Beograd, decembar 2013.

SADRŽAJ

1

UVOD.........................................................................................................................................................3

O FENOMENU NASILJA NAD ŽENAMA...............................................................................................3

TEORIJSKI KONCEPTI O NASILJU NAD ŽENAMA.............................................................................5

Biološke osnove nasilja...........................................................................................................................5

Psihološke konceptualizacije...................................................................................................................6

Sociološke konceptualizacije...................................................................................................................7

Feminističke konceptualizacije................................................................................................................8

DRUŠTVENA REAKCIJA NA NASILJE NAD ŽENAMA......................................................................9

Medjunarodne obaveze kao okvir za državne politike...........................................................................10

Zakonska rešenja u našoj zemlji............................................................................................................12

ZAKLJUČAK...........................................................................................................................................13

LITERATURA..........................................................................................................................................15

2

UVOD

U ovom radu pažnju ću posvetiti fenomenu nasilja nad ženama. Posebno ću se fokusirati na

teorijske koncepte i društvenu reakciju na ovaj problem. Nasilje nad ženama predstavlja

rezultat nejednakosti moći izmedju muškarca i žene koja dovodi do diskriminacije žene i

ozbiljnog narušavanja njenih prava. U ovom radu ću na početku pisati malo o fenomenu i

nekim opštim karakteristikama ove pojave, da bih nakon toga prešla na opis osnovnih

teorijskih koncepata o nasilju nad ženama u intimnim partnerskim odnosima: biološke osnove

nasilja, psihološke konceptualizacije, sociološke konceptualizacije, feminističke

konceptualizacije. Nakon toga ću pažnju posvetiti društvenoj reakciji. Iako je nasilje nad

ženama danas poznata pojava i uredjeno je u mnogim medjunarodnim dokumentima kao

krivično delo, pa i u našem Krivičnom zakonu, i dalje postoji shvatanje po kojem se o nasilju

treba ćutati i skrivati ga od očiju javnosti. Zbog toga ću jedan deo posvetiti mehanizmima

kojima se nasilje nad ženama čini nevidljivim, a jedan deo ću posvetiti institucionalnoj zaštiti

i kako je nasilje u porodici definisano u zakonodavstvu naše zemlje.

Ključne reči: nasilje, teorijski koncepti, žrtva, društvena reakcija.

O FENOMENU NASILJA NAD ŽENAMA

Nasilje u porodici je globalni fenomen koji prevazilazi okvire religije, roda, pola,

ekonomskih odnosa i razvijenosti zemalja. To je problem sa kojim se sve zemlje suočavaju i

za koji zemlje pokušavaju da nadju najbolja rešenja, preventivne programe, radi suzbijanja i

zaštite od nasilja. Nasilje prema ženama se objašnjava kao „ Rezulatat nejednakosti moći

izmedju muškarca i žena, koja vodi ozbiljnoj diskriminaciji žena unutar društva i porodice,

što krši ili oštećuje i ukida uživanje njihovih ljudskih prava i temeljnih sloboda.“ (Ignjatović,

2011). Svaki partnerski odnos u kojem postoji disbalans moći može biti potencijalna situacija

za nasilje, a da li će do nasilja zaista doći zavisi od niza faktora. Naglašava se da onaj ko ima

moć, ima i slobodu da bira čime se naglašava odgovornost nasilnika za nasilje. Jedna od

definicija nasilja nad ženama glasi: „Nasilje ili zlostavljanje podrazumeva svako ponašanje ili

radnju učinjenu protiv ženine volje, a koje je ugrožava: psihički, fizički, seksualno,

ekonomski, Ili ugrožava njeno spokojstvo.” ( Wagner, 2005). Ovde možemo videti da

postoje različiti oblici nasilja nad ženama: psihičko nasilje ( vredjanje, optuživanje, pretnje,

omalovažavanje,itd ); ekonomsko nasilje (kada partner ženi ne daje novac za potrebe

3

porodice, uzima njenu zaradu ili joj ne dozvoljava da troši svoju zaradu, ne dozvoljavanje

ženi da se zaposli itd) ; fizičko nasilje ( udaranje, šamaranje, guranje, čupanje za kosu,

ujedanje, saplitanje itd ); seksualno nasilje ( svako ostvarivanje ili pokušaj ostvarivanja

seksualnog odnosa protiv volje žene ) ; ugrožavanje spokojstva (vika, galama, isterivanje iz

stana, izbacivanje ženinih stvari iz stana ) ; druge vrste nasilja ( koje se zbivaju na raznim

mestima i u raznim situacijama npr kada nasilnik govori nešto što može ugroziti ugled žene,

kada priča drugima nešto iz ličnog ili porodičnog života žene) .” ( Wagner, 2005). Ovi oblici

nasilja od slučaja do slučaja, mogu postojati individualno, ali je mnogo češće da se različiti

oblici nasilja isprepleteni i vremenom se dešava da jedan oblik nasilja zamenjuje drugi.

Istraživanje obavljeno u Finskoj (iako to uključuje specifičan kulturološki kontekst) pokazalo

je da postoje 4 sklopa u aktuelnim formama nasilja:

1. Kratka istorija nasilja- karakteristična za žene mladje od 30 godina, obrazovanje

kojima je to često prva partnerska relacija, ispoljava se najčešće u obliku fizičkog

nasilja koje nije rezultiralo povredama;

2. Terorisanje partnerke- prisutno kod 10% žena koje su najčešće nezaposlene ili u

penziji, nasilje je počelo 5-10 godina ranije, kao fizičko nasilje koje ostavlja ozbiljne

povrede i posledice, uz ekonomsko nasilje, a žene se plaše da prijave zbog straha,

stigmatizacije, osećanja krivice

3. Mentalno mučenje/patnja- počinje rano u prošlosti u obliku fizičkog nasilja sa

ozbiljnim povredama i posledicama, s tim što evoluira u psihičko nasilje kroz

prisustvo različitih formi kontrole i moći koje ostavlja ozbiljen psihičke posledice

4. Episode u prošlosti- nasilje koje je postojalo u prošlosti tokom dužeg ili kraćeg

vremena, nije bilo izraženo i nije ostavilo velike posledice ili povrede. (Ignjatović,

2011).

Različiti sklopovi nasilja izazivaju različita osećanja kod žena. Mržnja je najčešće

prisutna emocija, ali menja svoju poziciju u odnosu na sklop, dok se osećanje krivice

najčešće javlja kod kratke istorije nasilja, a strah, mržnja i depresija za mentalno mučenje

i terorisanje partnerke. (Ignjatović, 2011).

Ova, kao i mnoga druga istraživanja ukazuju na kompleksnost ove pojave, kao i na

neophodnost sagledavanja nasilja prema ženama na mnogo više nivoa u cilju organizovanja

bolje društvene reakcije.

4

TEORIJSKI KONCEPTI O NASILJU NAD ŽENAMA

Nasilje u porodici i u partnerskim odnosima predstavlja kompleksan problem i svaki pokušaj

da se on objasni nekim jedinstvenim univerzalnim konceptom teško je ostvariv. Medjutim,

neophodno je da postoji jedan celovit, sveobuhvatan concept kako bi se mogla uspostaviti

politika I kreiranje društvene i državne reakcije. Razvoj teorijskih koncepata o nasilju o

porodici pa tako i nasilju u partnerskim odnosima kretao se od traženja uzroka u biološkim

svojstvima, preko individualnih karakteristika, do analiza uticaja kulture i opšteg društvenog

sistema, a u poslednje vreme i reakcije društva i države na nasilje prema ženama i u porodici.

Ovde ću prikazati sledeće koncepte: biološke osnove nasilja, psihološke konceptualizacije,

sociološke konceptualizacije i feminističke konceptualizacije.

Biološke osnove nasilja

Svi biološki koncepti akcenat stavljaju na uticaj organskih faktora na oblikovanje ljudskog

ponašanja. To je uskladjeno sa shvatanjima o “urodjenoj agresivnosti” i nasilnom ponašanju

po prirodi gde se uzroci nasilja vide u urodjenim karakteristikama osobe koje je teško

promeniti, što se može posmatrati kao odredjena vrsta opravdanja za takvo ponašanje.

Šezdesetih godina prošlog veka bila je popularna teorija daje agresivno ponašanje povezano

sa viškom hromozoma Y da bi istraživanja pokazala da je ova pretpostavka bila pogrešna.

(Ignjatović, 2011). Mnoga istraživanja su takodje pokazala da ne postoji veza izmedju

neurološke disfunkcije nekog od regiona mozga i agresivnog ponašanja. Istraživanja ne

potvrdjuju uticaj samo bioloških faktora na nasilničko ponašanje već pre govore o tome da je

ovakvo ponašanje rezultat bioloških, psiholoških i socioloških faktorai kritičari biologističkih

teorija ističu da se na ovakav način odriče uticaj socijalne odgovornosti.

Psihološke konceptualizacije

Ova koncepcija je u velikoj meri uticala kako na laičko tako i na stručno mišljenje o uzrocima

nasilničkog ponašanja. Ovaj koncept naglašava značaj uticaja individualnih karakteristika,

poput osobina ličnosti, snage ega ili patologija, na ponasanje, a u kasnijim fazama, značaj

5

interakcije i uticaj socijalnih faktora na učenje. Neke od najznačajnijih teorija iz ove oblasti

jesu savremena teorija osećajnog vezivanja, socijalnog učenja i socijalno-kognitivne teorije i

one naglasak stavljaju na iskustva u primarnim porodicama- iskustvo ranog odbacivanja ili

siromašnog odnosa sa majkom na učenje agresivnog i/ili pasivnog ponašanja preko

identifikacije sa roditeljem, ili na složene procese. (Ignjatović, 2011).

Bolbijeva teorija osećajne vezanosti sugeriše da su istorija i trenutni stil osećajne vezanosti

faktori koji mogu objasniti neprijateljstvo, bes ili nasilničko ponašanje u sadašnjem

partnerskom odnosu. Osobe mogu imati sigurni ili nesigurni stil vezivanja, a nesigurni stil

može biti anksiozan/ambivalentan ili anksiozan/izbegavajući odn odbacujući. Bes se može

javiti ako osova nijr sposobna da kontroliše ili spreči odvajanje od osobe za koju se vezala.

Mada stilovi osećajne vazanosti nisu vezani za nasilje muškarca u sadašnjosti oni jesu vezani

za stilove vezivanja muškaraca za druge osobe npr. za partnerku. „Studije pokazuju da su

muškarci sa nesigurnim osećajnim vezama osetljiviji na negativne aspekte socijalizacije, a

izbegavajuće vezani muškarci su socijalizovani da ljutnju/bes mogu pokazati kroz nasilje“

(Ignjatović, 2011).

Teorije učenja naglašavaju da se nasilje kao i svi drugi oblici ponašanja uči- klasičnim

uslovljavanjem, instrumentalnim učenjem ili učenjem putem posmatranja kao način

postizanja ciljeva u socijalnim interakcijama. Agresivni postupci jačaju u zavisnosti od

posledica (pozitivnih ili negativnih) do kojih dovode pozitivno potkrepljenje, pozitivna

kazna, negativno potkrepljenje i negativna kazna. Uči se takodje i razlikovanje osoba prema

kojima je nasilničko ponašanje dozvoljeno. (Ignjatović, 2011).

Često korišćeno tumačenje nasilničkog ponašanja je frustraciona teorija agresivnosti koja

naglašava postojanje spoljašnjih prepreka, frustracija koje sprečavaju zadovoljenje potreba i

motiva što dovodi do nasilničkog i agresivnog ponašanja. Frustracijom izazvana agresivnost

usmerava se ka najpristupačnijem cilju a ne na izvor frustracije jer je to najjednostavnije i

proizvodi manje straha. (Ignjatović, 2011).

Novije socijalno-kognitivne teorije uključuju model obrade informacija naglašavajući značaj

uzročno posledičnih lanaca mentalnih operacija za objašnjenje pojave nasilničkog ponašanja.

Model Dodža i saradnika pokazuje šest faza nelinearnog procesuiranja socijalnih informacija

koje prethode akciji: (Ignjatović, 2011).

a) vidjenje snimka situacije (koje je uvek selektivno)

b) tumačenje znakova (pri čemu isti znak može imati više značenja)

c) usmerenje ka cilju

d) produkovanje mogućih odgovora

6

e) odluke o reakciji

f) reagovanje

Autori naglašavaju da se pojedinci dosta razlikuju u početnim koracima i u koraku kad se

donosi konačna odluka o sopstvenoj reakciji, navodeći da je ova odluka automatizovana,

nesvesna, ponekad i emotivno išarana, da odvajanje ovih procesa zavisi od učenja kao i da

navike formiraju sklop obrade informacija koji je relativno stabilan ali se može i menjati

(Ignjatović, 2011 prema Popadić, 2009).

Sociološke konceptualizacije

U okviru ove konceptualizacije naglažava se uticaj brojnih društvenih faktora odnosa i

strukture, potvrdjujući da se radi o društvenim konstruktima a ne objektivno postojećoj,

univerzalnoj realnosti. Tako opšta teorija sistema kaže da je nasilje posledica opšteg

društvenog sistema čiji je porodica podsistem, a funkcionisanje porodičnog sistema može

uticati na dinamiku i održavanja nasilja.

Teorija razmene o nasilju govori kao posledice razmene agresivnosti primenom principa

„kazne“ i „nagrade“ odnosno, nasilje se javlja onda kada je nagrada veća od gubitaka koje

nasilničko ponašanje može da proizvede.

Teorija resursa govori o tome da svi društveni sistemi, pa i porodica počivaju na sili ili pretnji

silom, da je upotreba sile legitimna za održavanje stabilnih odnosa i da se socijalizacijom uči

da je sila način održavanja funkcionisanja porodice. Osoba koja u porodici poseduje više

resursa u poziciji je i da demonstrira silu, a nasilje je način da se dominacija održi kada su

resursi slabi ili se gube. U porodici svaki član demonstrira neki stepen sile koji nije nužno

povezan sa fizičkim nasiljem već je moć izražena u nekim drugim faktorima kao što su

novac, prestiž, status, poštovanje. Oni koji su ugroženi nedostatkom resursa ili koji svoj

status doživljavaju u neskladu u odnosu na društvene norme pod najvećim su rizikom da

pribegavaju nasilju.

Teorija životnih dogadjaja naglašava da je uzrok nasilja i u stresorima koji pogadjaju

porodicu. Faktori za koje je utvrdjeno da su stresori koji mogu dovesti do nasilja u porodici

jesu oni koji ugrožavaju mušku ulogu kao npr.siromaštvo, nezaposlenost, odvajanje

partnerke. Neusaglašenost statusa preti patrijarharnim obrascima pa je verovatnije da će se

nasilje desiti kada status pojedinca nije u skladu sa novim normama ili kad standardne norme

7

kojima se rukovodi porodica postanu dvosmislene ((Ignjatović, 2011. prema Campbell,

1992.)

Feminističke konceptualizacije

Nastale kao kritika postojećih teorija, naglašavaju vremensku i prostornu univerzalnost

fenomena patrijarhata kao koncepta koji radja i održava nejednakost muškaraca i žena. Tako

su kategorije poput pola/roda, moć, uticaj i kontrola ključne za razumevanje ovog koncepta.

Feminističke teoretičarke ključnu ulogu u razumevanju svih oblika muškog nasilja nad

ženama vide u društvenoj konstrukciji pola u kojoj je moć muškarca deo šireg sistema moći

odnosno patrijarhalnog društva. (Ignjatović, 2011). Žene se socijalizuju da trpe ovu

dominaciju i nejednakost te to nije privatna i individualna pojava, već pojava uslovljena

istorijskim, socijalnim i kulturnim odnosima i snagama.

Opisujući strategije i taktike kojima se uspostavlja kontrola partnerke Luis-Herman

(Ignjatović, 2011. prema Lewis-Herman, 1996.) navodi da se kontrola širi na svaki vid života

žene. Ovo doprinosi nastajanju nesigurnosti, straha i bespomoćnosti čime uništava

samopoštovanje i odnose sa drugima. Psihološka nadmoć postiže se držanjem žrtve u stalnom

strahu koje se pojačava nametanjem besmislenih zahteva i nasiljem koje je nepredvidivo.

Potpuna izolacija od izvora informacija, emocionalne podrške i pomoći dovodi do još veće

zavisnosti od nasilnika. Pošto za nju ne postoji drugi svet, ona svet počinje da posmatra

očima nasilnika. Totalna predaja nastaje kad ove taktike dovedu do pokorne i poslušne žrtve,

do uverenja da je nasilnik svemoćan, da ga niko ne može zaustaviti i da život zavisi od

njegove milosti. Istovremeno se i kod muškarca i žene javljaju taktike normalizacije nasilja.

Kod muškaraca su u pitanju strategije kontrole a kod žena strategije adaptacije koje imaju

karakteristične posledice na status žrtve. (Ignjatović, 2011).

Prednost feminističkog pogleda je široka konceptualizacija nasilja prema ženama i njegovo

sagledavanje u istorijskom i kulturnom kontekstu. Ovaj pogled je doprineo i da se rod poveže

sa drugim kategorijama opresije ( rasa, nacionalnost, invaliditet, seksualna orijentacija).

Intervencije zasnovanje na ovim okvirima usmerene su na makro sistem i reakciju čitavog

društva za promenu postojećih društvenih struktura. Ove konceptualizacije nisu se bavile

individualnim karakteristikama aktera i drugim vidovima nasilja u porodici, uključujući i

nasilje koje čini žena. Kritici je takodje izložen paradoks naglašavanja autonomije i

samostalnog izbora žene, a istovremeno insistiranje na postupcima krivičnog sistema.

8

DRUŠTVENA REAKCIJA NA NASILJE NAD ŽENAMA

Drugi deo ovog rada biće posvećen društvenoj reakciji na nasilje nad ženama. Iako je ovo

problem koji je već duže vreme prepoznat kako u svetu tako i kod nas, i dan danas postoji

tendencija da se nasilje čini nevidljivim u društvu. Društvena reakcija na nasilje danas je

uglavnom organizovana na državnom nivou, kroz zakone i mnoga medjunarodna dokumenta.

Medjutim, medju ljudima i dalje preovladava stav da je ovaj problem privatan, da ne treba da

izlazi iz kruga porodice. Društvene politike i prakse kao što su izbegavanje imenovanja

muškarca kao učinioca nasilja, objašnjenje nasilja terminima koji “izvinjavaju” nasilnika,

umanjivanje ili negiranje razlika u učestalosti i posledicama nasilja itd, može stvoriti

okolnosti za nasilje nad ženama. Zbog ovog stava koji je i dalje prisutan u javnosti u

narednom delu ću opisati neke od taktika kojima se nasilje nad ženama čini nevidljivim.

Opisujući taktike i strategije kojima se prikriva nasilje nas ženama Patricija Romito kaže da

one utiču i oblikuju naše sagledavanje realnosti a samim tim i naše reakcije, ponašanja,

osećanja (Ignjatović, 2011). Ona navodi neke od najčešćih taktika i strategija za prikrivanje

nasilja nad ženama (Ignjatović, 2011. prema Romito, 2008):

1. Eufemizacija- specifična politika jezika koja koristi lingvističko izbegavanje i tehniku

namernog i nesvesnog nestajanja muškarca u tekstovima o nasilju;

2. Dehumanizacija žrtve- obezvredjivanje, potcenjivanje, naglašavanje nedostataka

žena;

3. Okrivljavanje žrtve- osnovni mehanizam da se nasilje nad ženama vrši bez pokajanja;

4. Naturalizacija- tumači nasilje socio-biološkim ili objašnjenjima evolucione

psihologije što ga na izvestan način opravdava i normalizuje;

5. Separacija- omogućava da se različiti oblici nasilja koja muškarci čine razdvoje,

nazovu drugačijim imenima kako ne bismo imali ideju kontinuitetu i medjusobnim

preklapanjima kao i da najčešće potiču iz istog izvora;

6. Psihologizacija- interperetacija problema kao individualnog i psihološkog a ne

kaopolitičkog, ekonomskog i socijalnog. Ovaj mehanizam ima moć da spreči svest o

opresiji, kao i potencijalnu pobunu pa tako utiče i na tip društvenog odgovora na

nasilje. (Ignjatović, 2011. prema Romito, 2008)

Neke psihološke teorije su moćne u okrivljavanju žrtve ili u umanjivanju njene nemoći što

upućuje na psihoterapijski tretman koji može u potpunosti ignorisati postojanje nasilja i biti

usmeren na probleme u funkcionisanju žrtve. Usmeravanje žrtve nasilja na zdravstveni ili

9

socijalni problem može dovesti do nove viktimizacije žrtve jer ona dobija oznaku mentalne

nesposobnosti što se u neku ruku poklapa sa onim što joj nasilnik govori ( “ti si luda, “uzeće

ti decu” ). Nasilje takodje često može biti označeno i kao “bračne razmirice” čime se policija

stavlja u ulogu savetnika a ne u ulogu onoga koji treba da preduzme bezbedonosne

intervencije. Još jedan oblik pokušavanja rešavanja rešenja jeste i porodična medijacija koja

podrazumeva metod “vodjenja konflikta” i izuzetno je zastupljena kad postoji spor oko

roditeljskog starateljstva. Medjutim, medijacija je efikasna u onim sporovima i konfliktima

gde nejednakost moći ne postoji pa zbog toga nije dobro rešenje primena ovog metoda kad

postoji nasilje u porodici, upravo zbog toga jer njegova osnova i podrazumeva disbalans moći

izmedju muškarca i žene.

Medjunarodne obaveze kao okvir za državne politike

Sistematsko istraživanje pojave nasilja nad ženama počelo je 70ih i 80ih godina prošlog veka,

a bilo je inicirano aktivnostima feminističkih organizacija. 90ih godina prošlog veka dolazi

od bitnih promena na ovom planu; pre svega drugačije sagledavanje ovog fenomena kroz

dokumenta Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope i Evropske Unije. Promene u zakonodavstvima

ovih medjunarodnih organizacija vukle su za sobom obavezu promena zakonodavstava

država članica što je predstavljao značajan korak u promeni stava prema ovom problemu. Do

tada, u većini država ženske grupe i organizacije su inicirale ključne aktivnosti: organizovale

su besplatne usluge za žene žrtve nasilja, sprovodile istraživanja, kampanje za podizanje

svesti javnosti, vršile pritisak na medjunarodne organizacije, vršile prve obuke za

profesionalce.

U medjunarodnim dokumentima od kojih su neki ekvivalnet za nacionalno zakonodavstvo a

drugi preporuke o ciljevima kojima bi trebalo težiti, nasilje nad ženama je definisano kroz

dijapazon oblika nasilja, konteksta u kojima se dešava i postalo je glavno pitanje kako

ljudskih prava tako i važno zdravstveno, ekonomsko i socijalno pitanje. (Ignjatović, 2011).

Neki od najvažnijih dokumenata u ovoj oblasti su: Univerzalna deklaracija o ljudskim

pravima, Evropska konvencija o ljudskim pravima, Konvencija o eliminaciji svih oblika

diskriminacije žena, Prevencija kriminala i mere krivičnog pravosudja sa elementima nasilja

nad ženama, Preporuka Rec (2002)5 Komiteta ministara država članica o zaštiti žena od

nasilja. Medjunarodne organizacije su usvojile liste principa i obaveza država članica da

preveniraju, zaštite i pokrenu pravne i druge lekove za nadoknadu štete učinjenu nasiljem.

10

Takodje, primat se stavla na život bez nasilja u odnosu na bilo koje kulture prakse koje

opravdavaju ili objašnjavaju nasilje prema ženama i kršenje njihovih prava, a od države se

zahteva da osudjuje nasilje. Evropski ženski lobi jeste najveća mreža ženskih asocijacija u

Evropskoj uniji i prati primenu ovih rešenja kao i unapredjenje postojećih i donošenje novih

rešenja. Zbirka pokazatelja o obavezama država u ispunjavanju ženskih ljudsih prava

organizovana je oko dve velike teme:

a) Društvena tolerancija na nasilje prema ženama koja obuhvata pokazatelje u vezi sa

kulturnim kontekstom koji toleriše ili opravdava nasilje

b) Državna i institucionalna odgovornost, koja obuhvata jasan spisak pokazatelja,

saglasan internacionalnim zakonima i standardima. (Ignjatović, 2011).

Prihvatajući medjunarodne obaveze i suočene sa velikom rasprostranjenošću nasilja nad

ženama, evropske zemlje su krenule u koncipiranje sveobuhvatnih sistema žaštite i prevencije

od nasilja nad ženama. Promene su vršene u oblasti zakonodavstva u vidu inkriminisanja

silovanja u braku i nasilja u porodičnom kontekstu. Kako se nasilje manifestuje u brojnim

delima koja po pravilu ostaju nekažnjena (kao što su izolacija, zabrana vidjanja sa drugim

ljudima, skrivanje, oduzimanje zajedničke imovine, nipodaštavanje) , usvajani su i zakoni

koji krivično sankcionišu i ova dela. Propisivana je i interna politika policije i tužilaštva, a

oformljene su i specijalne policijske jedinice. Osnivani su centri i specijalizovane ustanove za

pomoć žrtvama, i posebna pažnja je posvećena bezbednosti žrtava, proceni rizika

odponavljanja nasilja kao i bezbednosti sudskih postupaka.

Zakonska rešenja u našoj zemlji

Naša zemlja je od 2002.godine inkriminisala nasilje u porodici kao krivično delo, zakonom o

izmenama i dopunama Krivičnog zakonika donetog te godine. U Krivičnom zakoniku naše

zemlje iz 2006.godine u članu 194.stoji: “Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na

život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili

duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne

godine.” (Krivični zakon, čl.194. stav1) U zakonu u nastavku stoji da ako je prilikom

izvršenja ovog dela korišćeno oružje, opasno orudje ili sredstvo kojim se može ozbiljno

povrediti telo, učinilac će se kazniti kaznom zatvora od tri meseca do tri godine. Isto tako,

ako je prilikom izvršenja ovog dela nastala teška telesna povreda ili teško narušavanje

zdravlja onda će se počinilac kazniti kaznom zatvora od jedne do osam godina. Ako je usled

11

učinjenja ovog dela nastupila smrt drugog lica onda će počinilac biti kažnjen kaznom zatvora

od tri do dvanaest godina (Krivični zakon, 2006.). Ovim krivičnim zakonikom inkriminisano

je i silovaanje u braku kao krivično delo. Ovaj krivični zakon ima dobrih rešenja koji se tiču

nasilja u porodici, počevši od toga da je nasilje u porodici inkriminisano kao krivično delo, a

značajno je i to što je silovanje u braku isto tako definisano kao krivično delo. Ako je

silovanje izvršeno prema bračnom drugu, krivični postupak se pokreće podnošenjem

predloga. Predlog se podnosi

u roku od 3 meseca od dana kad je krivično delo učinjeno, okružnom javnom tužiocu.

( Wagner, 2005). Kazna zatvora koja je zarećena za ovo krivično delo je od dve do deset

godina, a za ozbiljnije slučajeve zaprećena je kazna zatvora i do 15 godina. Ono što može

predstavljati problem jeste to što su kazne zaprećene za ovo krivično delo relativno niske,

naročito jer se u okviru prvog stava navodi da kazna može biti i novčana.

Takodje, značajan je i Porodični zakon koji govori o nasilju u porodici. Pod nasiljem u

porodici se prema ovom zakonu podrazumeva “ ponašanje kojim jedan član porodice

ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice.”

( Porodični zakon, čl.197, stav1). Porodični zakon je bitan za problematiku nasilja u porodici

jer propisuje mere zaštite od nasilja u porodici kao i to što propisuje poseban postupak za

zaštitu od nasilja u porodici čiji je cilj da taj postupak bude brz i efikasan ( Wagner, 2005).

Mere zaštite propisane ovim zakonom su sledeće:

a) Iseljenje iz porodičnog stana, ili kuće bez obzira ko je vlasnik ili zakupac stana/kuće

b) Za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira ko je vlasnik ili zakupac stana/kuće

(npr. ukoliko je muž izbacio ili iselio suprugu iz stana)

c) Za zabranu približavanja članu porodice koji je pretrpeo nasilje, na određenoj

udaljenosti (kada nasilnik prati, i preti žrtvi, i sl. može tražiti da mu se zabrani da joj

se približava na određenoj udaljenosti, na primer od 500m, ali je sud taj koji

procenjuje situaciju i donosi odluku.

d) Za zabranu pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada članu porodice

(ako član porodice nasilnik lupa na vrata, prati vas, i sl.)

e) za zabranu daljeg uznemiravanja člana porodice (kad nasilnik govori žrtvi ružne reči,

zabranjuje komunikaciju sa rodbinom, prijateljicama, kad joj pretresa tašnu, skriva

predmete, i sl.).

Porodični zakon je značajan i zbog toga što propisuje postupak koji se pokreće po hitnom

postupku, prvo ročište mora biti zakazano najkasnije osam dana od dana kada je tužba

12

predata sudu. Može se reći da porodični zakon sadrži dobra rešenja, kojima je žrtva na dobar

način zaštićena.

ZAKLJUČAK

U ovom radu sam pokušala da predstavim jedan deo problematike nasilja nad ženama,

skoncentrišući se najviše na teorijske koncepte o nasilju i društvenoj reakciji. Na početku

rada sam govorila o nekim osnovnim karakteristikama nasilja u porodici, pre svega nasilja u

partnerskom odnosu, govoreći o nasilju nad ženama kao oblik nasilja u porodici koji je

najviše zastupljen. Nakon osnovnih napomena o nasilju nad ženama, opisala sam osnovne

koncepcije o nasilju u porodici. Opisala sam biološka objašnjenja nasilja u porodici, koja

nasilje u porodici objašnjavaju uticajem organskih faktora na ljudsko ponašanje. Zatim sam

govorila o psihološkim konceptualizacijama i različitim objašnjenjima koja postoje u okviru

ovog koncepta. Isto tako, sociološke koncepcije, koje naglasak stavljaju na uticaj društvenih

faktora odnosa i struktura na nastanak, razvoj i opstanak nasilja. I naravno uključila sam i

opis feminsitičkih koncepcija koje su najzaslužnije za sadašnje shvatanje nasilja u porodici

kao ozbiljnog problema koji postoji u svim društvima, a produkt je patrijarhalnog uredjenja.

Durgi deo rada sam posvetila reakciji društva na ovu pojavu, opisujući pre svega mehanizme

kojima se nasilje i danas čini nevidiljivim, a zatim i mnoga rešenja koja postoje na

medjunarodnom planu. Rad sam završila predstavljanjem rešenja u Krivičnom zakoniku i

Porodičnom zakonu kao dva najznačajnija zakonska rešenja u našoj zemlji koja se bave ovom

problematikom. Bez obzira na razvijenost zakonskih rešenja, kako na medjunarodnom planu

tako i kod nas, neophodno je da se rešenja i dalje razvijaju, kako bi se ova pojava učinila što

vidljivijom i kako bismo se približili njenom iskorenjivanju iz društva.

13

LITERATURA

Ignjatović, T. (2011), Nasilje medju ženama u intimnom partnerskom odnosu.

Beograd: Rekonstrukcija ženski fond.

Ignjatović, T., Slavković I. (2006), Nasilje u porodici, čija je odgovornost?. Beograd:

Autonomni ženski centar

Krivični zakonik, čl.194, stav1, Službeni glasnik RS br. 85/2005

Porodični zakon, čl.197, stav1, Službeni glasnik RS br. 18/2005

Wagner, M. (2005), Putokaz za moja prava u zaštiti od nasilja u porodici. Beograd:

Autonomni ženski centar

http://www.womenngo.org.rs/   

14