Univerzitet u Beogradu – Filozofski fakultet

Seminarski rad

Predmet: Uvod u etiku Tema: Teorija vrlina

Profesor: Dr. Jovan Babić

Beograd, Jun, 2015. godine Bojan Bobić FS 100-14-0071

Uvod

Etika vrlina je teorija prema kojoj prioritet u vrednovanju imaju karakterne osobine ljudi, nasuprot deontološkoj etici gde je zastupljeno vrednovanje ljudskih postupaka, ili teleološkoj teoriji gde se vrednuju posledice postupaka. Karakterne osobine čine vrline i mane, vrline su dobre karakterne osobine a mane loše. Vrline i mane su vodilje za delovanje; naše karakterne osobine određuju naše postupke i to su stabilne i nepromjenjive karakteristike nas samih kao i drugih osoba oko nas. Stoga, osim što predstavljaju osnovu za svako vrednovanje, u nekoj meri omogućuju i predviđanje ponašanja pojedinca.

Etika vrlina u svoj fokus postavlja princip kakvi trebamo biti, odnosno nije primarno ono što činimo već to kakvi jesmo. U prvi plan postavlja čoveka kao subjekta dok su deontološka i teleološka teorija usredsređene na postupke. Takođe se i u okviru teorije vrlina vrednuju postupci i njihove posledice, mada primarni su nosioci vrednosti vrline i mane. Prema tome laž nije nešto loše po sebi ili nešto što je loše zato što dovodi do loših posledica, već je loša zato što čoveka čini lažovom. Pošten čovek postupa pošteno zato što ga to čini poštenim čovekom, ubistvo je loše zato što onoga koji je ubio čini ubicom, lopovom, nasilnikom itd. Krajna osnova i izvor svih vrednosti su karakterne crte ličnost. Stoga se etika treba okrenuti proučavanju vrlina i mana, kao kategoriji koja predstavlja primaran izvor svih vriednosti, dok sve ostale kategorije kao što su ispravno/neispravno, dopušteno/nedopušteno, dobro/loše, svoje vrednosti imaju tek sekundarno, njihova je vrednost izvedena iz vrednosti vrlina i mana.

1

Vrline

Vrlina je težnja čoveka ka moralnoj izvrsnosti ili pravoj meri, koja se postiže kroz stalno treniranje i istrajnost u navici primene vrlina koja se onda obrazuje zajedno sa karakterom pojedinca. Cilj navikavanja na vrlinu jeste u tome da se postigne dobro u životu, koje nam stvara osnovu za srećan život. Četiri osnovne vrline se navode još iz antičkog doba: razboritost, pravednost, hrabrost i umerenost. Razboritost je spoj dobrih krajnjih ciljeva, koji se stiču vaspitanjem, i sposobnosti da se pronađu sredstva za njihovo ostvarenje, što se najviše stiče iskustvom. Neke stvari u životu su večne i nepromenljive i njima se bavi mudrost, ali covek se bavi i stvarima koje su stalno drugacije, kao što su npr. životne okolnosti i problemi koji se javljaju u njima. Za rešavanje tih problema potrebna je prakticna mudrost koju Aristotel naziva razboritost (grc. fronesis). Iako je i Platon u svojim radovima analizirao vrline, potku teoriji vrlina i danas predstavlja Aristotelova Nikomahova etika. On je sve vrline podelio na dve velike grupacije: moralne i intelektualne. U intelektualne vrline spadaju: znanje (sofia), moć shvatanja odnosno inteligencija (sinesis) i pamet (odnosno praktična mudrost - fronesis); a u moralne: plemenita velikodušnost i razboritost (odnosno vladanje sobom). Govoreći o karakteru, mi nećemo za nekoga reći da je znalac ili inteligentan, nego da je (na primer) blagi li razborit i umeren. Ali mi hvalimo i obrazovanog i mudrog zbog duhovnog stanja, a takva postignuta duhovna stanja koje su vredna hvale nazivamo vrlinama. Intelektualna duguje i svoj opstanak i svoj razvoj uglavnom nastavi, i zato ona zahteva vremena i iskustva; moralna vrlina, naprotiv, dolazi sa navikom, po čemu je i dobila ime koje se vrlo malo razlikuje od naziva za običaj.1

Budući da su karakterne osobine u pravilu prisutne u većoj ili manjoj mjeri, Aristotel je uočio da vrline u nekom smislu predstavljaju sredinu između nedovoljne prisutnosti i preterane izraženosti neke karakterne osobine. Tako bi hrabrost bila sredina između kukavičluka i neopreznog

1 Aristotel, Nikomahova etika, str. 24-25. (1103a) 2

srljanja; darežljivost bi bila sredina između rasipnosti i škrtosti; ponos bi bio sredina između oholosti i nedostatka samopoštovanja; itd.Aristotel dodaje u svojoj premisi , da bi se neka radnja kvalifikovala kao vrlina ili mana, ona mora biti voljna. Nevoljne radnje ili radnje pod prinudom ne mogu se kvalifikovati u tom smislu, jer ne zadovoljavaju čin slobodne volje za odlučivanjem.

Motiv

Da bi određena etička teorija bila zadovoljavajuća, ona mora pružiti odgovor na pitanje : zašto bih bio moralan? Ukoliko spoznamo svoje dužnosti ili sagledamo posledice delovanja kroz račun sreće, nije garancija da bi nas to moglo motivisati da delujemo u skladu sa tim. Nasuprot tome, teorija vrline upućuje na delovanje da ukoliko neko ima vrlinu on će i delovati u skladu sa njom, iz razloga što vrline predsatavlja dispoziciju za delovanje. U toj poziciji moramo se zapitati i zašto bi neko bio moralan, ukoliko je nekom potreban razlog za delovanje u skladu sa svojom dužnošću, onda mu je isto potreban i razlog da deluje u skladu sa vrlinom.

Motiv je ono zbog čega činimo to što činimo, odnosno, ono što želimo postići svojimpostupkom. Ukoliko vatrogasac skače u zapaljenu zgradu da bi spasio bebu, onda je motiv njegovog delovanja to da beba bude spašena. Da li iz toga sledi onda da je vatrogasac hrabar i da li je želeo postići vrlinu ? Ukoliko se tvrdnja da su njegovi motivi bile vrline shvati doslovno, to bi značilo da vatrogasac nije skakao u vatru da bi spasio bebu nego da bi ispao hrabar. On jeste iskazao vrlinu, ali iskazivanje vrline nije bio njegov ciljdelovanja stoga njegovi motivi nisu bili vrline. Zbog toga, doslovno uzevši, vrline ne mogu biti motivi za moralno delovanje. Ponekad se razvije mišljenje da ljudi deluju iz vrline i da je neko nešto učinio iz prijateljstva ili iz nesebičnosti, međutim, tu se samo radi o nedovoljno preciznom načinu govora; prijateljstvo i nesebičnost bile su karakterne crte koje su omogućile dobro djelovanje, ali nisu bile ciljevi sami po sebi. Vrline nas mogu motivisati na ispravo delovanje, je teza koja se može shvatiti u još jednom smislu, a to je da nam vrline služe kao uzori koje nastojimo postići, upravo zbog toga zastupnici etike vrlina smatraju da je moralno učenje putem primera daleko bolje i

prirodnije do učenje principa i izračunavanja posledica. Prema ovoj slici vatrogasac je skočio u vatru da bi spasio bebu zato što je hteo biti hrabar, ne zato da bi drugi mislili da je on hrabar, nego zato da bi on bio hrabar. On je znao da bi skok u vatru u tim okolnostima bio hrabar čin, hteo je biti hrabar i zato je skočio vatru da spasi bebu. Tim činom on je svladao strah i počeo učiti hrabro delovanje, čime se približio svojim uzorima. Ovakvo bjašnjenje moralne motivacije pomoću uzora i njihovih vrlina psihološki je sasvim plauzibilno, jer svi mi svesno ili nesvesno neke stvari činimo da bismo bili poput svojih uzora, a ujedno može izgledati i normativno održivo, jer barem naizgled nema ničeg lošeg u nastojanju da budemo onakvi kakvi bismo trebali biti.

3

Zaključak

U svakom slučaju, ljudi posedujući slobodno volju i mogućnost izbora morlanih pohvala i osuda određuju svoj karakter, odnosno mogu ga činiti boljim ili kvariti. Pobornici teorije vrlina smatraju da delovanja iz vrline predstavlja bolju osnovu za moralno delovanje zato što je spontano i prirodno. Čovek koji djeluje iz vrline neće razmišljati o svojim dužnostima nego će spontano delovati na ispravan način. Ljudi koji pomažu iz prijateljstva cenjeni su od ljudi koji pomažu iz dužnosti. Čovek koji deluje iz vrline čini to što čini naprosto zato što je takav i to je ono što najviše vrednujemo kod moralnog delovanja. Neke vrline su previše komplikovane da bi predstavljale prirodnu reakciju do koje dolazi bez ikakve refleksije. Ukoliko uzmemo da je hrabrost sredina između kukavičluka i neopreznog srljanja, hrabrom postupku treba prethoditi barem nekakva procena. Zbog toga je slika idealnog ko deluje spontano i bez racionalne refleksije pojednostavljena. Objašnjenje prirode moralne motivacije i unutar etike vrlina mora sadržavati barem nekakav element refleksije. U tom slučaju slabi element spontanosti, a etika vrlina počinje se približavati deontologiji i teleologiji.Pored oga, element spontanosti značajno slabi i uvođenjem slobode volje. Kadagovori o spontanosti, zastupnik etike vrlina verojatno ne misli na čoveka koji automatski, mehanički i nesvesno vrši ispravan postupak,

već na čoveka koji svesno donosi odluku da će izvršiti nameravani ispravni postupak. Čoveku koji bi mehanički vršio ispravne radnje ne bi uopšte bio moralni subjekt, njegovo ponašanje naprosto ne bismo mogli moralno vrednovati. Stoga i delovanje iz vrline mora sadržati element voljne odluke – kako bi bilo moralno relevantno, ono ne može biti ponašanje koje nije pod kontrolom subjekta. Uvođenjem elementa slobode volje, dalje slabi razlika između delovanja iz vrline i delovanja iz dužnosti. Zastupnik etike vrlina mogao bi tvrditi da se u delovanju iz vrlinedelatnik svesnom odlukom prepušta vrlini da ga ona vodi u delovanju, dok se u delovanju iz dužnosti delatnik svesnom odlukom prisiljava na delovanje iz dužnosti.

4

Literatura

1. Aristotel, Nikomahova etika, Beograd, BIGZ, 1970.2. Piter Singer, Uvod u etiku, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi sad, 2004. 3. Boran Berčić, Etika vrlina, studijski članak, Filozofski fakultet Rijeka, 2007. godine4. Alaster Makintajer, Kratka istorija etike, Plato, Beograd, 2000. godina