rasprava kovacevic klajn

Upload: sasa-dukic

Post on 14-Jul-2015

173 views

Category:

Documents


4 download

TRANSCRIPT

Nije stvar u pismu vec u jeziku Pisem iz Kanade, gde trenutno zivim, tako da iz tehnickih razloga koristim englesko pismo da bih poslao poruku na srpskom jeziku. Da li to moju poruku cini engleskom? Mislim da je ovde rasprava otisla na pogresnu stranu. Mi zapravo treba da razgovaramo o jeziku! Nije nasa sustinska dilema da li je cirilica srpsko pismo - naravno da jeste, niti da li cirilica treba da bude u iskljucivoj sluzbenoj upotrebi u Srbiji - naravno da treba. Ono sto jeste nasa prava dilema ostaje nazalost neodgovoreno - da li knjige stampane na latinici pripadaju srpskom jeziku i srpskoj knjizevnosti i kulturi ili ne? Da li na primer stvaralastvo Srba u Austrougarskoj na latinici pripada spskoj kulturi ili hrvatskoj? To je kljucno pitanje. Ako latinicne knjige nisu srpske, onda Hrvati mogu s punim pravom da prisvoje celokupnu srpsku kulturu i bastinu, prosto stampajuci knjige na latinici! To uostalom i rade. Biblioteka Americkog Kongresa je nedavno donela urebu kojom sve knjige stampane na latinici pripadaju hrvatskoj knjizevnosti i kulturi, a samo cirilicne - srpskoj. U cijem je to interesu, sami procenite. U vezi sa tim ja bih ovde citirao proglas grupe srpskih intelektualaca koji se odnosi upravo na taj problem. Mislim da bi ovu raspravu trebalo podeliti i voditi na dva razlicita nivoa - jedan nivo treba da bude zahtev za izkljucivu sluzbenu upotrebu cirilice u Srbiji, a na drugom treba zastititi ogromno kulturno blago srpskog naroda van Srbije od hrvatskog prisvajanja.

SLOVO O SRPSKOM JEZIKU (Politika, 1. i 8. avgust 1998.)

POLAZITE Slovom o srpskom jeziku, koje je doneto nakon naune rasprave a na inicijativu Svetskog sabora Srba, vaspostavljaju se naela koja vae za ostale narode i jezike u svetu. Srpska kultura, knjievnost i jezik su nedeljivi: obuhvataju sav srpski narod. Verska

1

pripadnost se ne podudara sa jezikom pripadnou. Srpskim jezikom su govorili i govore etniki Srbi sve tri veroispovesti pravoslavne, rimokatolike i islamske. Srpski jezik ima dva ravnopravna knjievna izgovora prema refleksima praslovenskog vokala "jat"() ekavski i ijekavski. Upotreba ekavskog i ijekavskog nije i ne moe biti diferencijalna crta prema katolikoj i muslimanskoj varijanti srpskog jezika. Ijekavska varijanta srpskog jezika je podjednako srpska kao i ekavska. Srpski knjievni jezik ima dva pisma irilicu i latinicu. irilica i latinica nisu diferencijalna crta izmeu srpskog knjievnog jezika i njegovih regionalnih, konfesionalnih varijanti. ISTORIJAT Sve do druge polovine XIX. veka u slavistici je vaio opti stav da Srbi i Hrvati imaju posebne jezike. Taj stav, izmeu ostalih, zastupali su Dobrovski, Kopitar, afarik, Mikloi a najpreciznije ga je formulisao Vuk Stefanovi Karadi. On je tvrdio da je srpski jezik tokavski, a da akavski i kajkavski nisu srpski. Vuk je smatrao da srpski jezik obuhvata itavo tokavsko nareje i po jezikom kriterijumu dokazao da su svi tokavci Srbi i da su svi Srbi tokavci. To to i Srbi, kao i drugi narodi, pripadaju raznim veroispovestima, te ima Srba pravoslavaca, katolika i muslimana (ili, kako je Vuk govorio, Srbalja grkoga, rimskoga i turskoga zakona), ne utie na etniku i jeziku sliku toga naroda. Privid srpskog i hrvatskog zajednitva Preuzimanjem tokavskog nareja, a naputanjem kajkavskog, voe ilirskog pokreta, koji su u poetku pisali na svom maternjem (kajkavskom) jeziku, tridesetih godina XIX veka prihvatili su za svoj knjievni jezik tokavsko nareje, odnosno srpski knjievni jezik u Vukovoj redakciji. Oni su u poetku taj jezik nazivali ilirskim, to je sinonim za srpski jezik. Da je termin ilirski blisko povezan sa srpskom teritorijom, narodom i jezikom, svedoi i istorijsko vreme koje prethodi takozvanom ilirskom pokretu. U XVIII veku su postojali Ilirska deputacija i Ilirska dvorska kancelarija kao politike institucije rezervisane za Srbe u Austriji. Tek od formiranja Ilirskih provincija pod Napoleonom ilirsko ime poinje da se koristi i za Slovence i Hrvate. Posle Vukove smrti nametnut je stav da Srbima i Hrvatima nije zajedniki samo knjievni jezik ve da im je zajedniki i narodni jezik. Tako je nastalo stanovite da se zajedniki narodni jezik Srba i Hrvata sastoji od tri nareja: tokavskog, akavskog i kajkavskog. Vatroslav Jagi, koji je stupio na scenu u godini Vukove smrti (1864), tvrdio je da su Hrvati i Srbi, u stvari, jedan narod sa dva imena (Hrvato-Srbi) i da je prirodno da njihov zajedniki narodni i knjievni jezik ima dvolani naziv: hrvatski ili srpski jezik.

2

Nauka druge polovine XIX i poetka XX veka smatrala je da je tokavsko nareje srpsko, a akavsko hrvatsko, dok je kajkavsko "hrvatsko" samo po imenu (Lekin, Danii). Vatroslav Jagi je, sprovodei katoliki filoloki program, u tom "jednom narodu" isticao drukije razlike. One po njemu nisu u jeziku nego u veri: Srbi su pravoslavni a Hrvati katolici. To znai da se u jeziko zajednitvo od samog poetka ilo sraunato da se dotle razdvojeno srpsko i hrvatsko prvo pomea a da se posle podeli, ali ne na osnovu jezika nego na osnovu vere. Srbi su junoslovenski narod pravoslavne, katolike i muslimanske veroispovesti koji govori srpskim narodnim jezikom. Sa etnikim granicama srpskoga naroda podudaraju se jezike granice srpskog jezika (tokavskog nareja). Taj se jezik nazivao ne samo srpski nego i slovinski, slavenosrpski, ilirski, dalmatinski, dubrovaki, bosanski, slavonski, hrvatski, na jezik itd. U XIX veku je postojao neznatan broj Hrvata koji je, u susedstvu sa Srbima i pod njihovim uticajem, govorio i srpski (tokavski). To nije nita neobino: uvek ima delova jednog naroda koji govore jezikom drugog naroda. Sve do sedamdesetih godina XIX veka bilo je vie Hrvata koji su govorili nemaki ili italijanski nego onih koji su govorili tokavski (srpski), pa ipak nemaki i italijanski jezik nisu nazvani hrvatsko-nemakim i hrvatsko-italijanskim. Hrvati se nisu zadovoljili samo time to su preuzeli srpski knjievni jezik, nego su, odmah posle Vukove smrti, inom bez presedana u istoriji bilo kog drugog jezika srpskom nazivu u imenu jezika dodali i hrvatsko ime. Tako je od srpskog jezika u Hrvatskoj postao hrvatski ili srpski jezik, pa srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, da bi raspadom socijalisticke Jugoslavije Hrvati potpuno iz naziva izbacili odrednicu srpski i srpski jezik ijekavskog izgovora, koji su preuzeli u XIX veku, jednostavno preimenovali u "hrvatski knjievni jezik". U Socijalistickoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Srbima muslimanske veroispovesti priznat je status "naroda", pa su i oni odmah po razbijanju Jugoslavije srpskom jeziku, koji se dotada zvao srpskohrvatski, promenili naziv u "bosanski jezik". Tako je srpski jezik, preko prelaznih termina hrvatski ili srpski i srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, na kraju ovog veka dobio tri nezavisna naziva: srpski, hrvatski i bosanski jezik. U dva od tri naziva izgubljena je terminoloka veza sa srpskim jezikom, pa to slui, navodno, kao vrhovni dokaz za proglaenje tih jezika posebnim jezicima. I Hrvati i bosanski muslimani nastoje da naprave to vie diferencijalnih crta "svojih jezika" prema srpskom jeziku, kako bi preko njih pokuali da dokazu kako ti "jezici" ne samo da ne potpadaju pod srpski jezik ve da nisu nikad ni proistekli iz srpskog jezika. Ta njihova nastojanja, koja se ne zasnivaju ni na kakvim naunim injenicama, krivotvore sliku o karakteru i statusu srpskog jezika. Izdvajanja "knjievnih jezika" na konfesionalnoj osnovi

3

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je bila stvorena 1918. godine, smatrano je da srpskohrvatskim jezikom govore samo dva naroda: Srbi i Hrvati (po drugoj koncepciji, jedan dvoimeni narod: Srbo-Hrvati). U novoj (Titovoj) Jugoslaviji zastupano je gledite da srpskohrvatskim jezikom govore tri naroda: Srbi, Hrvati i Crnogorci (a od 1967. i etvrti "narod": Muslimani). Verska pripadnost ne moe da bude jezika diferencijalna crta, a upravo je verska pripadnost iskoriena za razbijanje jedinstvenog (viekonfesionalnog) srpskog naroda na vetake versko-teritorijalne zajednice. Teza o tome da narodi stiu identitet po veri a ne po jeziku, koja je suprotna Vukovoj tezi, nije prihvacena nigde u Evropi. Poto se ona nametala vie od jednog veka (a u Titovoj Jugoslaviji i sredstvima drave), urodila je plodom: katoliki deo populacije koja govori tokavskim narejem kroatiziran je i dravnom idejom vezan za etnike Hrvate, to jest akavce, i za kajkavce, a muslimanski deo populacije proglaen je za poseban narod. Tako se desilo da se na verskoj osnovi populacija jednog jezika podeli na tri "naroda". Program izdvajanja "knjievnih jezika" na konfesionalnoj osnovi odraen je i u Dejtonskom sporazumu (1995), koji ima etiri ravnopravna teksta, od kojih je jedan na engleskom a tri na srpskom jeziku, s tim to se srpskim jezikom u tom dokumentu smatra samo ekavska irilika varijanta dok se dve ijekavske latinike varijante srpskog knjievnog jezika u njemu nazivaju "hrvatskim" odnosno "bosanskim" jezikom.

SRPSKI JEZIK I NJEGOVE VARIJANTE Srpski jezik, sa dijalektima koji mu genetski i strukturno pripadaju, centralni je junoslovenski jezik, na osnovu kojeg je Vuk Stefanovi Karadi kodifikovao (savremeni) srpski knjievni jezik. U porodici slovenskih jezika srpski se izdvaja sposobnou regeneracije jotovanja kao praslovenske jezike pojave. Po vokalskom sistemu srpski jezik je jedinstven, ali se s obzirom na razliite reflekse praslovenskog vokala "jat" u njemu razlikuju tri izgovora: ijekavski ili juni, ekavski ili istoni i ikavski ili zapadni. Srpski jezik ima melodijski ili muziki akcenat, kao i praslovenski. Novotokavski prozodijski sistem, na ijoj osnovi je stvoren srpski knjievni jezik (sve njegove izgovorne, grafijske i konfesionalne varijante), sa dva uzlazna i dva silazna akcenta i razlikovanjem posleakcenatske duine, jedinstven je i u slovenskom i u indoevropskom svetu. Srpski knjievni jezik i danas, kao i u Vukovo doba, jeste jezik svih tokavaca, jer je tokavsko nareje svojom celinom srpsko i ono obuhvata tri versko-kulturne zajednice srpskog naroda. Na tom jeziku ispevane su srpske narodne pesme, napisan Njegoev

4

"Gorski vijenac", preveden Stari i Novi zavet (Biblija) i stvorena novija umetnika knjievnost. Savremeni srpski jezik upotrebljavaju i Srbi katolike i Srbi muslimanske veroispovesti kao svoj knjievni jezik. Taj jezik je bio i ostao po svom gramatikom i glasovnom sistemu jedan i jedinstven srpski jezik kako ga je Vuk kodifikovao. Dananji srpski knjievni jezik ima dva knjievna izgovora: ijekavski i ekavski. Ta osobina je imanentna crta srpskog knjievnog jezika i kod samih pravoslavnih Srba, pa niti je bila niti moe biti diferencijalna crta prema "hrvatskoj" (katolikoj) i "bonjakoj" (islamskoj) varijanti srpskog knjievnog jezika. Ijekavska izgovorna varijanta srpskog knjievnog jezika u redakciji Vuka Karadia prihvaena je sredinom XIX veka u Hrvatskoj, to su Hrvati iskoristili da opravdaju uvoenje dvolanog naziva za srpski jezik (takozvani "hrvatski ili srpski jezik"). U novije vreme, meutim, sve vie se propagira jekavska izgovorna varijanta, koja se zasniva na injenici da najblii srpski ijekavski govori (govori Like i Korduna) imaju jednosloni ije-refleks dugog jata (to jest, neslogovno i i dugo je umesto ije). Jekavska izgovorna varijanta srpskog knjievnog jezika razlikuje se samo u izgovoru rei tipa lijepo, mlijeko, vrijeme daje se prednost jednoslonom ije-izgovoru, dok se u pisanju ne razlikuje od ijekavske (u oba sluaja se pise: lijepo, mlijeko, vrijeme). Srbi pravoslavne veroispovesti (u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, kao i u Slavoniji i Srpskoj Krajini i drugde u svetu), bez obzira na to da li se slue ijekavskom ili ekavskom izgovornom varijantom, da li piu irilicom ili latinicom, svoj knjievni jezik zovu srpski (knjievni) jezik. Srpski jezik se podudara sa tokavskim narejem. Kao to nije bilo Hrvata i Slovenaca tokavaca, tako nije nikada bilo ni Srba akavaca niti kajkavaca. Ni danas nema Srba netokavaca, a veinu Nesrba tokavaca ine prevereni Srbi. Srbi katolike verske pripadnosti slue se ijekavskom varijantom srpskog knjievnog jezika (ijekavskog i jekavskog izgovora) i uglavnom latinikim pismom uz neke vetaki nastale kovanice i niz leksikih i onomastikih pozajmica proisteklih iz latinskog jezikog posrednitva. Ijekavskom varijantom srpskog knjievnog jezika slue se i etniki Hrvati (akavci) i itelji istorijskog Slovinja (kajkavci, koji se danas takoe zovu Hrvatima), ali njima taj jezik nije maternji. Evidentan je, prema tome, nesklad izmeu formalnog imena "hrvatskog knjievnog jezika" i stvarne etnike pripadnosti. Takozvani hrvatski knjievni jezik jeste zagrebaka varijanta srpskog knjievnog jezika. I Hrvati imaju svoj izvorni jezik koji ih razlikuje od drugih naroda (akavsko nareje). Hrvati su, meutim, od XIX veka odnegovali obimnu literaturu na srpskom knjievnom jeziku.* Ono to se sada naziva "hrvatskim jezinim izrazom", pa ak i "hrvatskim jezikom" moe u naunom smislu da se prihvati samo kao jedna varijanta srpskog knjievnog jezika.

5

Srbi islamske verske pripadnosti slue se ijekavskom varijantom srpskog knjievnog jezika, uz neznatan broj rei orijentalnog porekla pomou kojih ele da naglase kulturnu posebnost, ali svoju varijantu knjizevnog jezika (od poslednje decenije XX veka) etniki netano nazivaju "bosanski knjievni jezik". S obzirom na nesklad izmeu formalnog imena i stvarne pripadnosti, takozvani "bosanski knjievni jezik" jeste sarajevska varijanta srpskog knjievnog jezika. Islamizirani delovi populacije koja vekovima govori srpskim jezikom, naroito u Rakoj, kao i na Kosovu i Metohiji, izgradili su kao verske zajednice neke osobenosti u svom jezikom izraavanju a nikako poseban jezik.

PISMO Srpski knjievni jezik ima dva ravnopravna pisma: irilicu i latinicu. Srbi su kulturni batinici staroslovenske pismenosti i njenih azbuka, a staroslovenska glagoljica i irilica srpska su istorijska pisma. Na temeljima hiljadugodinje srpske i slovenske irilike pismenosti Vuk Stefanovi Karadi je stvorio nacionalno fonetsko pismo srpsku irilicu, koja je stoerna vertikala srpskog duhovnog, kulturnog i istorijskog identiteta. Srbi imaju i svoje drugo pismo: Vukovoj irilici prilagoenu srpsku latinicu. Upotreba pisma nije nacionalna diferencijalna crta pa je latinica sastavni deo srpske kulture.

SRPSKI KULTURNI PROSTOR Srpska kultura i jezik ine srpski duhovni prostor koji je jedinstven i nedeljiv. On obuhvata uz manastire, crkve, grobita, rane tamparije i tampane knjige, kartografiju, natpise i zapise, povelje i privilegije, letopise i druge rukopisne knjige i srpski knjievni i govorni jezik tokavskog nareja, oba izgovora. Srpskoj duhovnoj batini pripadaju nauka i umetnost pisaca iz rasejanja (dijaspore). Sve to je do ilirskog pokreta i programirane kroatizacije katolike populacije srpskog govornog jezika napisano tokavskim narejem pripada srpskoj knjievnosti. Nerazdvojni deo srpske knjievnosti su slavonska, primorska, dubrovaka odnosno dalmatinska tokavska knjievnost. Knjievnost franjevaca u Bosni i Slavoniji, koji su pisali srpskim jezikom, prirodni je deo knjievnosti srpskoga jezika. Opti stav, po kojem se kultura, kao i narod, odreuje prema jeziku a ne prema veri nije svojstven samo Vukovom vremenu ve je to stanovite koga se i danas pridravaju svi evropski narodi.

6

Narodna poezija i proza stvoreni na srpskom jeziku sastavni su deo srpske knjievnosti. Ta knjievnost je nastala pre nego to je znatan deo tokavaca katolike veroispovesti kroatiziran. U srpskoj narodnoj knjievnosti gotovo da nema primera podele hrisana na pravoslavne i katolike. Tvorevine muslimana na srpskom jeziku razlikuju se donekle po motivima, ili taki gledita, od tvorevina hrisana, ali se one s pravom, kao i u prolosti, mogu tretirati kao dela etnikih Srba muslimanske veroispovesti. Druge umetnosti, kao i sve oblasti nauke i kulture, nastale na etnikim prostorima srpskoga jezika do programirane kroatizacije Srba katolika, moraju se smatrati sastavnim delom srpske umetnosti, nauke i kulture. Umetnost i kultura koju su stvarali Srbi katolike veroispovesti posle programirane kroatizacije, kao i umetnost i kultura koje su stvarali Srbi muslimanske veroispovesti, sastavni su deo i srpske kulture.

JEZIKO ZAKONOPRAVILO SRPSKOGA NARODA Uenje o srpskom narodu i njegovom jeziku, o srpskom knjievnom jeziku i njegovim varijantama, o srpskim pismima, o preveravanju (prozelitizmu), o srpskoj knjievnosti, umetnosti i kulturi (u najirem znaenju) izloeno u "Slovu o srpskom jeziku" cini Jeziko zakonopravilo srpskoga naroda, koje potpisae i potvrdie srpski filolozi i pisci.

Beograd, na Spasovdan 1998 (7506). dr Vera Boji mr Mirjana Vlajisavljevi Predarag R. Dragi Kijuk dr Dragoljub Dragojlovi Milorad uri prof. dr Milo Kovaevi arko Komanin Zoran Kosti Vojislav Lubarda prof. dr Radmilo Marojevi prof. dr Petar Milosavljevi Slobodan Rakiti Tiodor Rosi prof. dr Boo ori mr Mihajlo epanovi

7

* Pod papskom dirigentskom palicom njegova zagrebaka ekspozitura sa trosmajerom na elu namee malobrojnijoj akavsko-kajkavskoj pastvi tokavski srpski jezik pod nazivom "hrvatski ili srpski" sa pretenzijom zahvatanja etnikih Srba i njihove teritorije pod kapu rimskog pape. Kasnije slede dirigovane formule tipa: 1. ako si katolik onda si Hrvat 2. ako si pravoslavac u Hrvatskoj, onda si pravoslavni Hrvat, a poto si Hrvat postae katolik itd. 3. kao Hrvat ne moe ni na koji nain postati ni Srbin, a ni pravoslavac

NEDELJNIK NIN, 24.09.1998.

Kritikuje: Ivan Klajn ZAKONOPRAVILODAVCI Sada ve famozno "Slovo o srpskom jeziku" poinje napomenom da je "doneto nakon naune rasprave a na inicijativu Svetskog sabora Srba". Zavrava se gromkom reenicom: "Uenje o srpskom narodu i njegovom jeziku... izloeno u 'Slovu o srpskom jeziku' ini Jeziko zakonopravilo srpskoga naroda, koje potpisae i potvrdie srpski filolozi i pisci. Beograd, na Spasovdan 1998 (7506)." Slede potpisi, po azbunom redu: dr Vera Boji, mr Mirjana Vlaisavljevi, Predrag R. Dragi Kijuk, Milorad uri, prof. dr Milo Kovaevi, Zoran Kosti, prof. dr Radmilo Marojevi, prof. dr Petar Milosavljevi, Slobodan Rakiti, Tiodor Rosi, prof. dr Boo ori i mr Mihailo epanovi. Naknadno su im se prikljuili i dr Dragoljub Dragojlovi, arko Komanin i Vojislav Lubarda. Zar su to "srpski filolozi i pisci"? Kako to da barem za polovinu njih nikada nismo uli? Ko ih je ovlastio da donose nekakvo "zakonopravilo" za ceo srpski narod? Gde li je i kad odrana ta "nauna rasprava"? Gde su tu SANU, Matica srpska, Institut za srpski jezik, univerziteti, nedavno osnovani Odbor za standardizaciju srpskog jezika gde je bilo koja za jezik nadlena ustanova?

8

Na ovo poslednje pitanje potpisnici "Slova" e vam odgovoriti da su sve pomenute ustanove, verovali ili ne, izdajnike, antisrpske i da (kako napisa g. Tiodor Rosi u "Demokratiji") "sprovode hrvatski filoloki program". Dokaz je u tome to su se, po objavljivanju "Slova" u "Politici", sastale dve komisije Odbora za standardizaciju i odluno osudile taj tekst. U njihovom saoptenju se ukazuje na krupne naune greke u "Slovu". Istie se da su meu potpisnicima svega etiri profesora i da se "niko od njih nije bavio konkretnim naunim istraivanjima u tematskoj oblasti 'Slova'". Upozorava se, najzad, da e neprijatelji srpskog naroda biti "presreni to im je iz ista mira poklonjen tako bogat zalogaj". Zaista, na nedavnom slavistickom kongresu u Krakovu, po svedoenju dr Slobodana Remetia (direktora Instituta za srpski jezik), lanovi hrvatske delegacije sa uivanjem su proitali "Slovo" i rekli: "Rade za nas." Pri tom su u ruci drali luksuzno izdanje "Slova" koje je deljeno na kongresu. Autori su se, naime, postarali da svoj tekst prevedu na pet stranih jezika i tampaju ga na najfinijem papiru, u plastificiranim koricama, u tirau od 300 000 primeraka (!). Otkud im para za to? (Naivno pitanje.) Kako ree u prolom broju NIN-a Ognjen Pribievi, vii nauni saradnik Instituta drutvenih nauka, "svidelo se to nekome ili ne, dominantna ideologija srpskog drutva danas je primitivizam". Zato propovednici primitivnog i zadrtog jezikog nadripatriotizma imaju i pare i vlast za sobom. Promoviu se na sve strane, nastupaju sve agresivnije. Meni je, posle rasprave na televiziji, potpisnik Slova g. Tiodor Rosi, rekao: "Oduvaemo mi vas!* Sve emo posmenjivati, u Institutu i drugde!" Sprema li se to u Srbiji neki novi makartizam? Po svemu sudei sprema se. Zato bismo opreznijim itaocima savetovali, bezbednosti radi, da zaborave sve to su u koli uili i bace se na prouavanje "Slova". Tu e otkriti jednu novu i originalnu "teoriju zavere". Sve je, navodno, poelo u godini Vukove smrti, 1864, kada je Vatroslav Jagi, "sprovodei katoliki filoloki program", napisao da Hrvati i Srbi imaju zajedniki jezik. Tu katoliku podvalu potom su, zamislite, glatko progutali svi srpski pravoslavni naunici, od Daniia, preko Belia i Stevanovia, pa sve do Milke i Pavla Ivia i drugih naih savremenika. Sreom, eto, u godini 1998. (ili 7506, za one kojima je lake da raunaju po vizantijskom kalendaru) pojavili su se Vera Boji, Mirjana Vlaisavljevi, Dragi Kijuk i drugi nauni giganti, da nas izvuku iz vekovne zablude! "Slovo" nas ui da su pravi Hrvati iskljuivo akavci, moda i kajkavci (mada se o ovim drugima nista odreeno ne kae). tokavci su svi odreda Srbi, s tim to mogu biti "Srbi katolike verske pripadnosti" (od kojih su mnogi dosad smatrani Hrvatima) ili "Srbi islamske verske pripadnosti" (dosad nazivani Muslimani ili Bonjaci). Crnogorci? Crnogorci ne postoje. Sva ostvarenja umetnosti, nauke i kulture nastala na prostorima gde se govori tokavski "moraju se smatrati sastavnim delom srpske umetnosti, nauke i kulture". Otuda i sve ono to se dosad nazivalo hrvatskom knjievnou (osim akavske)

9

zapravo je "knjievnost katolikih Srba", kako je ozakonjeno i novim statutom Filolokog fakulteta. "Zakonopravilodavci" ne uviaju da nastojanjem da u nauku uvedu parolu "Srbija do Tokija" ine medveu uslugu sopstvenom narodu. Ne shvataju da ni Alija ni Franjo nee priznati da su Srbi, niti ih mi elimo za zemljake. Ne razmiljaju o zakljucima koji logino proistiu iz njihove teorije, a na koje se ukazuje u saoptenju Odbora: da je Ante Paveli (tokavac) bio Srbin, da su Srbi samogenocidan narod, da su u Bosni ratovali Srbi sa Srbima**. Ako se u svetu poveruje da su "Slovo" zaista pisali "srpski filolozi i pisci" (kae se u saoptenju), "zakljuie se da smo nepopravljivo zaslepljeni nacionalnom strau i ujedno neznalice". Poslednji je as da se takva bruka sprei. Ivan Klajn * Reenica u orginalu g. Klajna glasi: Potpisniku ovih redova, posle rasprave na televiziji, g. Tiodor Rosi je rekao: "Oduvaemo mi vas! ** Upravo je tako, na sramotu verski podeljenog srpskog naroda. Uostalom, svima je poznata injenica da je meu najzlokrvnijim ustaama dobrim delom bilo svee pokatolienih Srba.

Predrag Piper NI JEZICI NI KULTURE NISU NEDELJIVI (O deklaraciji" o srpskom jeziku i filolokom srbovanju") Poetkom avgusta 1998. u listu Politika objavljen je u dva nastavka (1. i 8. avgusta) tekst naslovljen kao Slovo o srpskom jeziku, a zamiljen kao deklaracija kojom potpisnici saoptavaju javnosti izvesne svoje, prema njihovom miljenju, sveobavezujue odluke. Tekst deklaracije ne bi zasluivao panju da nije propraen tolikom medijskom podrkom da bi u velikom delu javnosti mogao stvoriti utisak kako su ekstremni stavovi potpisnika teksta tani, kako oni otkrivaju dugo sakrivanu istinu o srpskom jeziku, i kako su generacije srpskih filologa, od Vukovih saradnika do danas, svesno ili nesvesno radile na tetu srpskih nacionalnih interesa. Da bi se dobronamernima a manje upuenima u pitanja istorije srpskog knjievnog jezika pomoglo da odvoje objektivne injenice od poluistina i netanosti, neophodno je ipak objanjavati o kakvom tekstu je re i kakva se velika teta njime nanosi srpskoj kulturi. Prvo i do sada najiscrpnije objanjenje dato je u saoptenju Odbora za standardizaciju srpskog jezika U odbranu dostojanstva srpske nauke (Politika, 15. avgusta), u kojem je jasnim jezikom i precizno navedenim

10

injenicama pokazano da su polazne teze potpisnika deklaracije o srpskom jeziku netane, a njihovi zakljuci i zahtevi po srpsku filologiju vrlo tetni iz najmanje dva razloga. Sa jedne strane, deklaracijom se dananja srpska filologija teko kompromituje u svetu proglaavanjem tuih kulturnih tekovina srpskim, a, sa druge, rad niza generacija srpskih filologa od Vukovih vremena do danas njome se blati kao politiki korumpiran i bez naune vrednosti. Pri tome manji broj uglavnom osrednjih ili nepoznatih pisaca i filologa predstavlja deklaraciju" kao tekst iza kojeg stoji ili treba da stoji cela srpska filologija. Poto saoptenje Odbora povodom deklaracije nije moglo doi do svih zainteresovanih, niti su u saoptenju mogla biti podrobnije razmotrena sva sporna mesta u njoj, a potpisnici je u medijima iroko propagiraju trudei se da intenzitetom emocija i uestalou oglaavanja nadoknade nedostatak argumenata, neophodno je i dalje ukazivati na pogubne posledice koje bi taj tekst mogao imati ako bi srpska intelektualna javnost, ili njen vei deo, iza deklaracije zaista stala. U ovom osvrtu na deklaraciju zadrau se, prvo, na problematinostima njene forme, a zatim i njenog sadraja, kao i ciljeva sa kojima je napisana. Forma deklaracije" i njenog predstavljanja javnosti. Deklaraciju je potpisalo 12 filologa i knjievnika (njima su se kasnije prikljuile jo tri osobe), od kojih su samo trojica univerzitetski profesori lingvisti, a nijedan se nije istraivaki bavio istorijom srpskog jezika. Iako inicijatori nisu uspeli da okupe vei broj potpisnika, niti da nau ijednog prema naunim radovima kompetentnog strunjaka za datu oblast koji bi im se pridruio, oni deklaraciju predstavljaju kao tekst srpskih filologa i lingvista koji ubudue treba svi da uzmu kao jedinu istinu o srpskom jeziku. Iako deklaracija po stilu i sadraju ne predstavlja vie od loeg novinskog teksta, inicijatori joj radi vee teine daju arhaino-poetski naziv slovo, koriste neprimereno arhaizirani jezik (pored ostalog, nazivajui sasvim besmisleno svoj tekst zakonopravilom, to je inae termin crkvenog prava), megalomanski datiraju tekst godinom 7605. od stvaranja sveta (kao da su napisali srednjovekovni letopis), i poto je tekst alosno kratak za ambicije autora, pakuju ga u oblik retko luksuzne knjiice u kojoj se isti tekst od oko 300 redaka vie puta ponavlja na raznim jezicima. Za tira od 300.000 primeraka morali su imati neobino dareljivog i za uspeh poduhvata zainteresovanog mecenu. Deklaracija" je dobila udarno mesto u Politici i promociju u Udruenju knjievnika Srbije. 11

Iako je deklaracija providno kvazinauan tekst, neki mediji su je faktiki reklamirali organizujui diskusije u kojima je potpisnicima dozvoljavano da u formi tobonjeg sueljavanja dva stava jednake teine govore neuporedivo vie od kompetentnih lingvista koji su ukazivali na tetnost deklaracije, da dugim uvodima i opirnim digresijama o stvarima koje nisu sporne skrenu panju slualaca i gledalaca sa problematinih teza, ili da jednostavno prekidanjem i nadvikivanjem, pa i vreanjem, onemogue sagovornika da kae ono to im ne bi ilo u prilog. Sadraj deklaracije. Deklaracija predstavlja meavinu, sa jedne strane, poznatih injenica, a sa druge razliitih poluistina, neistina pa ak i obmana. Problemi deklaracije sa nauno osvetljenim injenicama podrobnije su razmotreni u saoptenju Odbora za standardizaciju srpskog jezika pa ih zato ovde ne treba sve ponovo razmatrati. Zato u se zadrati samo na nekima od njih, i na nekima od onih koji u saoptenje Odbora zbog ogranienog prostora nisu uli. Jedna od glavnih teza u deklaraciji jeste da je srpski kulturni prostor nedeljiv. To zaista lepo zvui i izgleda sasvim prihvatljivo u duhu onoga tue neemo svoje ne damo. Treba ipak imati u vidu da je izraz kulturni prostor metafora koja znai jednostavno kultura. Kulturni prostor nije neto kao stambeni prostor ili dravna teritorija pa da uz male izuzetke ima samo jednog vlasnika. Da li zaista postoje etniki iste nacionalne kulture i jezici koji bez ostatka pripadaju samo jednom narodu? U nauci je odavno poznato da tako neto ne postoji, osim moda u nekim zabitim uglovima planete, gde po dunglama lutaju i od svih bee neka mala i sama sebi dovoljna plemena. Da li nam se deklaracijom taj put predlae? I kulture i jezici svuda u svetu se dodiruju, meaju, sukobljavaju i uzajamno obogauju. Zatvorene kulture se sue i nestaju. Naravno, treba znati ta je u svojoj kulturi i jeziku izvorno, a ta je kada i kako dolo sa strane, ta u svojoj i u drugim kulturama valja, a ta nije dobro, treba imati zdravu meru otvorenosti koja nee biti na tetu negovanja nacionalnog identiteta, a kloniti se ksenofobinog zatvaranja pred drugim jezicima i kulturama. U lingvistikoj teoriji odavno je razvejan mit o istim jezicima, koji zapravo nikad nije ni imao pristalice od naunog imena. U svakom jeziku postoji izuzetno mnogo elemenata drugih jezika. Nije malo ni jezika koje deli tj. istovremeno koristi vie naroda, a primeri za to najpre se mogu nai meu najveim jezicima. Zatvaranje, podozrivost, jeziko istunstvo, nipodatavajui i agresivan odnos prema okolini prvi su simptomi da je neko drutvo na putu da oboli od paranoinog ponaanja i opsednutosti jednom idejom, to se u najgorim sluajevima zavrava autoritarnom ili ak rasistikom organizacijom takvog drutva.

12

Ima li ega takvog u deklaraciji o srpskom jeziku? Ima. Polazei od realnih velikih iskuenja na kojima su danas srpski narod i srpska kultura, autori deklaracije nude objanjenje za to: prvo, u tezi o jednom i po veku izdaje u srpskoj filologiji, koju su oni otkrili i koju e oni unititi; drugo, u tezi o nedeljivosti srpskog jezika i srpske kulture, tj. o neophodnosti da se vaspostavi etniki ista itava srpska kultura i svekoliki srpski jezik; tree, u tezi da iza autora deklaracije stoje svi osim aice filolokih izdajnika, zbog ega filoloki narod mora da zbije redove oko svojih filolokih voa R. Marojevia i M. Kovaevia. (Bilo bi tragino ako bi put kojim bi srpsku filologiju hteli da vode potpisnici deklaracije postao prototip puta kojim bi ovu zemlju vodili oni to su deklaraciji" dali tako jaku medijsku podrku.) Verovatno najvie panje u vezi sa deklaracijom izazivaju nazivi jezika: srpski, hrvatski, bonjaki, za ta postoje i vrlo praktini razlozi (simptomatino je da pokuaje stvaranja crnogorskog jezika potpisnici i ne pominju). Zbog ogranienog prostora zadrau se ovde samo na nazivima srpski jezik i hrvatski jezik. Teza potpisnika jeste da savremeni hrvatski knjievni jezik treba smatrati i zvati srpskim jezikom, a knjievnost stvorenu u Hrvatskoj na tom jeziku srpskom knjievnou. Posmatrani sociolingvistiki, savremeni srpski i savremeni hrvatski jezik su dve zasebne politike realnosti. Niko ne moe u jednoj dravi da odreuje kako e se zvati jezik koji se govori u drugoj dravi, ma ta o tom jeziku mislio, niti da negira realnost da je u toj drugoj dravi i slubeni i narodni naziv jezika drukiji od onog za koji neko izvan nje misli da je jedino umestan naziv. Posmatrano lingvistiki, u sinhronijskoj ravni, savremeni srpski i hrvatski knjievni jezik u strukturi i inventaru jedinica tako se malo razlikuju da faktiki predstavljaju dve varijante istog jezika. Zato je razumljivo to lingvisti i danas, neretko, pored naziva srpski jezik ili hrvatski jezik, koriste i nazive srpskohrvatski jezik ili hrvatskosrpski jezik kao lingvistike nazive jezika. Posmatrane lingvistiki, ali u istorijskoj ravni, stvari stoje neto drukije. Hrvati su pre vie od sto godina prihvatili Vukov model novotokavtine ijekavskog izgovora za svoj knjievni jezik iako je ona do tada meu Hrvatima (ukljuujui pokatoliene Srbe) bila srazmerno vrlo slabo zastupljena (prema akavskom, kajkavskom i tokavskom ikavskom), dok je kod Srba novotokavski dijalekat ijekavskog izgovora bio (i danas je) vrlo rasprostranjen (pored novotokavskog ekavskog, ili arhainih tokavskih govora). Hrvati su zatim svoje najbolje gramatike i renike krajem 19. veka dobili prevashodno na korpusu srpske (narodne) knjievnosti. S obzirom na to ima dosta osnova da se 13

hrvatski knjievni jezik u nastajanju, razvoju i zavrnoj" stilizaciji vidi umnogome kao varijanta srpskog jezika, svakako vie nego to bi se moglo tvrditi obrnuto. Meutim, pored neophodnosti da se jezika situacija u prolosti ne poistoveuje sa ovom u sadanjosti (to je jedan od optepoznatih principa lingvistike analize) u jezikom, kulturnom i etnikom razgraniavanju neobino je vano imati smisla za potovanje prelaznih oblika u jezicima i kulturama, ali i meu njima. U dijalektologiji je poznat fenomen prelaznih dijalekata, a u knjievnosti i u nauci mnogo je primera kada isti pisac ili naunik pripada dvema kulturama. Da li je veliki poljski lingvista francuskog prezimena Jan Boduen de Kurtene manje Poljak zato to je skoro ceo radni vek proveo na ruskim univerzitetima? Da li je Ivo Andri manje srpski pisac (bosanskokatolikog porekla) zato to je tako mnogo i dobro pisao i o bosanskim muslimanima na jeziku kojim i oni govore? Da li Mea Selimovi pripada iskljuivo srpskoj kulturi zato to je starinom i nacionalnim oseanjem bio Srbin? Odgovori na ova i slina pitanja jesu, naravno, negativni. Zato je i teza o nedeljivosti srpske kulture (kao i ruske, nemake itd.) jednako promaena i u lingvistikom i u irem kulturnom smislu. Isto odsustvo oseaja za sloenost odnosa izmeu jezika i nacije potpisnici deklaracije pokazuju kada tvrde da se nacije svuda odreuju prema jeziku. Nacionalni identitet ine mnoga obeleja od kojih je jezik jedno od vanijih, ali nikako jedino, niti obavezno ili presudno obeleje. Primeri dvaju naroda koji govore istim jezikom toliko su poznati da ih je gotovo suvino navoditi (recimo, Nemci i Austrijanci, Englezi i Amerikanci itd.). Ni tu ne treba zanemariti mnotvo prelaznih oblika na mapi nacionalne izdiferenciranosti niti injenicu da je promena veroispovesti ili zemlje i govorne sredine obino samo prvi a ne jedini korak ka promeni oseanja nacionalne pripadnosti itd. Cilj deklaracije". Potpisnici deklaracije o srpskom jeziku kau da tim tekstom vaspostavljaju istinu o srpskom jeziku i srbistiku kao nauku o tom jeziku. Da li je tako? Kao to je ovde pokazano kroz razmatranje nekoliko glavnih teza deklaracije, i kao to se iscrpnije dokazuje u saoptenju Odbora za standardizaciju srpskog jezika, nije tako. Da bi se nazvali najveim borcima za istinu, potpisnici deklaracije su izmislili zaveru, da bi se proglasili najveim rodoljupcima, oni su izmislili izdaju, a da bi ustvrdili da oni prvi posle Vuka predstavljaju pravu nauku o srpskom jeziku, sve izmeu njih i Vuka objavili su nauno bezvrednim. Poto to, kao to je pokazano, nije tano, postavlja se pitanje ta se deklaracijom stvarno eli postii?

14

Put ka odgovoru na to pitanje moe ukazati poznato protivpitanje: Kome je to u interesu? (Cui prodest?) Iako bi se moglo prvo pomisliti da to odgovara onima koji ne ele dobro srpskoj kulturi nego se raduju njenom kompromitovanju, ne izgleda verovatno da je deklaracija delo nekakve spolja organizovane antisrpske zavere u kojoj su potpisnici deklaracije njeni svesni ili nesvesni realizatori. Vie je moguno drugo da je nekim politikim snagama u zemlji u interesu da se borba za srpske nacionalne interese maksimalno iskompromituje njenim dovoenjem do ekstrema i apsurda. Najvie je moguno tree (a ne iskljuuje prethodno) da je deklaracija o srpskom jeziku alostan plod bolesnog uma koji je, koristei trenutnu jaku politiku podrku, okupio oko sebe grupu ljudi eljnih da se u naunim ustanovama i kulturi domognu pozicija do kojih u normalnim okolnostima ne bi mogli doi. Poto su oigledno ve dobili preutnu ali slabo prikrivanu podrku dela medija (i njihovih vlasnika), prionuli su na posao da ubede javno mnjenje u svoju spasilaku misiju i tobonju politiku korumpiranost najboljih imena dananje srpske filologije, kako bi u sledeoj fazi mogli da preu na kadrovske istke i definitivno se ustolie kao vrhovni ideoloki reci u filolokim pitanjima. Sve je to ve vieno u mnogo irim razmerama, u vreme marizma (sovjetske lingvistike Staljinovih vremena). alosna injenica da se danas i ovde u traginom i karikaturalnom obliku pokuava neto slino, i da se moe nai grupa ljudi koja je spremna da u tome uestvuje, jo je jedna potvrda duboke krize u kojoj se ovo drutvo nalazi. Nadajmo se da to ipak nee moi da ode dalje od pokuaja. Ipak, da bi se ve uinjena ogromna teta to pre lokalizovala, potrebno je obmane deklaracije injenicama razobliavati. Ovo je samo jo jedan skroman prilog tome. ***

Kao dodatak lanku dr Pipera donosimo tri teksta vezana za Slovo o srpskom jeziku. Smo Slovo ne donosimo, jer kao to je i u lanku napomenuto, njegovi autori obezbedili su mu bunu promociju i ogromne tirae, pa nema nikakve potrebe da im i na list prua dodatni publicitet. Objavljujemo, najpre, saoptenje dveju nadlenih komisija Odbora za standardizaciju srpskog jezika, objavljeno u Politici 15. avgusta; zatim tekst kojim su etvoro potpisnika Slova, 18. i 19. septembra u Demokratiji, reagovala na to saoptenje i na jedan intervju s Pavlom Iviem; i najzad novo saoptenje Odbora, tanije njegove Komisije za odnose s javnou, doneto na sednici od 21. septembra i upueno naem listu 15

radi objavljivanja. Suvino je, moda, i napomenuti da se redakcija Jezika danas pridruuje naunoj osudi Slova, jer ne moe da odobri pozive na lov na vetice, nametanje proizvoljnih jezikih zakona, a ponajmanje deklaraciju kojom se blati i nipodatava celokupna srpska lingvistika od Daniia do Pavla Ivia.

U ODBRANU DOSTOJANSTVA SRPSKE JEZIKE NAUKE (Saoptenje nadlenih komisija Odbora za standardizaciju srskog jezika) Duboko zabrinuti zbog tete koju e srpskom nacionalnom interesu naneti Slovo o srpskom jeziku, objavljeno u Politici od 1. i 8. avgusta 1998. godine, sastali su se 11. avgusta 1998. godine u Beogradu prisutni lanovi dveju nadlenih komisija Odbora za standardizaciju srpskog jezika, Komisije za istoriju jezikog standarda (prof. dr Aleksandar Mladenovi, dopisni lan SANU, mr Branislav Brbori, prof. dr Slavko Vukomanovi, doc. dr Brankica igoja, mr Milo Lukovi i prof. dr Svetozar Stijovi) i Komisije za odnose s javnou i reavanje neodlonih pitanja (akademik Pavle Ivi, mr Branislav Brbori, prof. dr Novica Petkovi, prof. dr Slobodan Remeti i dr Drago upi), s namerom da ublae tetne posledice koje e taj proglas izazvati. S te sednice poteklo je saoptenje koje sledi. Poznate istine i dodate neistine U Slovu o srpskom jeziku pominje se vie dobro poznatih istina, koje je srpska nauka tokom poslednjih tridesetak godina utvrdila, branila i odbranila od grubih napada bive dravne i partijske birokratije, pre svega zagrebake, i od ozlojeenih kritika hrvatskih kolega. Odbrana je tada bila uspena zato to su se stavovi zasnivali striktno na injenicama. Meutim, pisci Slova izali su daleko izvan granica istinitog. Tu poinju problemi. Srpskim jezikom su govorili i govore etniki Srbi sve tri veroispovesti pravoslavne, rimokatolike i islamske. Tu su stavljene u istu ravan meusobno nesamerljive koliine. Danas nigde ne postoji katolika ili muslimanska populacija koja bi sebe smatrala srpskom. U najboljem sluaju postoje takvi malobrojni pojedinci, mahom intelektualci, koji se izdiu iznad shvatanja to gospodari u iroj narodnoj masi. Zastareli stavovi i nepoznavanje injenica Sve do druge polovine XIX veka u slavistici je vaio opti stav da Srbi i Hrvati imaju posebne jezike. Taj stav, izmeu ostalih, zastupali su Dobrovski, Kopitar, afarik, Mikloi a najpreciznije ga je formulisao Vuk Stefanovi Karadi. Krupna je pogreka oslanjati se danas na stavove autora iz prve polovine XIX veka. Tadanja shvatanja prevladana su dvostruko, promenom stanja u realnom ivotu i razvojem naune metodologije, i nije udo to su naputena ve u drugoj polovini istog veka. Uostalom, i u prvoj polovini bilo je i drukijih 16

glasova, delimino ba u spisima istih autora (Kopitar 1822, afarik 1826. implicitno). Termin srpskohrvatski javio se kod Jakoba Grima 1824, a kod Kopitara 1836 (ilirski dijalekat, tanije srpskohrvatski ili hrvatskosrpski). Sam Vuk je 1850. potpisao stav da jedan narod (tj. Srbi i Hrvati) treba jednu knjievnost da ima. Vuk je [] po jezikom kriterijumu dokazao da su svi tokavci Srbi. Vuk je o tome pisao 1849. godine; meutim, godine 1861, pritenjen argumentima druge strane, on poputa: onda se zasad u ovome nita drugo ne moe uiniti nego da se dijelimo po vjeri. Tada su, meutim, stvari u realnom ivotu stajale sasvim drukije nego danas. Moderne nacije jo nisu bile formirane i veina tokavaca katolika nije imala ni srpsko ni hrvatsko opredeljenje. Vuk se nadao da e oni na osnovu jezike bliskosti prii Srbima, ali su se oni, pod uticajem katolike crkve, koju je prost narod bez pogovora sluao, poeli okretati Hrvatima. To je omogueno vetim potezom Zagreba, koji je napustio kajkavski knjievni jezik, zamenjujui ga tokavskim. Dotad jeziki razjedinjeni, katolici su se vrsto ujedinili pod hrvatskim imenom u monolitnom knjievnom jeziku. akavci i kajkavci su primili tokavsko nareje, a ikavci i ekavci ijekavski izgovor. Tek od formiranja Ilirskih provincija pod Napoleonom ilirsko ime poinje da se koristi za Slovence i Hrvate. Pisci ove reenice pokazali su neshvatljivo nepoznavanje injenica i pogreili su za vie od dva stolea. Ilirske provincije su formirane 1806, a jo 1592. Jeronim Megiser primenjuje naziv ilirski na slovenaku i hrvatsku jeziku materiju. Jezuita Bartol Kai objavljuje 1604. po nalogu Rima poznatu gramatiku ilirskog jezika. Ceo XVIII vek ispunjen je novim delima koja u naslovu nose ilirsko ime. To ime nosi i veliki renik kajkavca Ivana Belostenca, objavljen 1742. I Paveli Srbin!? Sa etnikim granicama srpskog naroda podudaraju se jezike granice srpskog jezika (tokavskog nareja). Ovo znai, pored ostalog, da u Bosni i Hercegovini, gde su svi tokavci, i nema nikoga osim Srba. Srbin je Izetbegovi, Srbin je Zubak, i svi ostali, na sve tri strane. Pripadnici istog naroda borili su se meu sobom ogoreno i nepotedno od 1992. do 1995. Dodue, Hrvati i Muslimani nisu znali da su Srbi, sada ih autori Slova o tome pouavaju. I veina ustaa, meu njima i sam poglavnik Ante Paveli, bili su tokavci, pa su, po autorima Slova, i oni Srbi, i po zaviajnom dijalektu i po knjievnom jeziku. Srbi su u stvari, implicitna je poruka Slova, samogenocidan narod, jer ono to su inile ustae pravoslavnim Srbima nigde na svetu nije inio neki deo jednog naroda svojim sunarodnicima. Naravno, Slovo nee nijednog Hrvata niti Bonjaka uveriti u to da je Srbin, tim pre to ne prua nikakvih argumenata za to. Dae, meutim, mnogo povoda da nam se prebaci grabljivost, pokuaj da prisvojimo tue. Bie to nov prilog satanizaciji Srba.

17

Teza o tome da narodi stiu identitet po veri, a ne po jeziku, koja je suprotna Vukovoj tezi, nije prihvaena nigde u Evropi. Severna Irska je u Evropi; protestanti su tamo Englezi, a katolici Irci. S druge strane, irski katolici svi su Irci, iako samo manjina njih govori irski, a ogromna veina engleski. Ni na naim prostorima ne radi se o tezi, nego o stvarnosti. Tvrdoglavo poricanje te stvarnosti ne moe doneti nikakvog dobra. Karakteristian je i primer Indije, iji je najrasprostranjeniji domai jezik hindi u sutini jednak s jezikom urdu, glavnim jezikom muslimanskog Pakistana. Jasno je da jezik ne odluuje uvek o nacionalnom identitetu. Novozelanani, Australijanci i toliki drugi govore engleski, a nisu Englezi. Isto tako Meksikanci, ileanci i desetak drugih naroda govore panski, a Brazilci portugalski, itd. Jevreji irom sveta govore nekoliko desetina jezika, pa ipak ine jedan narod, to se najbolje vidi po injenici da su se milioni Jevreja slili iz mnogih zemalja u Izrael. Nauka danas zna da o nacionalnom identitetu ne odluuje ni jezik ni vera, nego svest o zajednikoj nacionalnoj pripadnosti. Kompromitacija srpske nauke Umetnost i kultura koju su stvarali katolici srpskoga jezika posle programirane kroatizacije, kao i umetnost i kultura koje su stvarali Srbi muslimanske veroispovesti, sastavni su deo i srpske kulture. Bolna je istina da se ovakav pokuaj uzimanja tueg mogao javiti u srpskoj sredini. Dosad smo verovali da se tako neto dogaa samo kod drugih. Citirana reenica znai da celokupna kultura muslimana Bonjaka i najvei deo hrvatske kulture, ukljuujui i sve ono to ima antisrpsku tendenciju, pripada i nama, a ne samo narodima u ijem je krilu stvoreno. Pitamo se ko je dao pravo autorima Slova da prisvajaju ono to su stvarali ljudi koji nisu Srbi i iji preci u veini sluajeva nisu bili Srbi. Slovo to ini bez obrazloenja, da i ne govorimo o tome da nisu pitani ni kulturni poslenici ni obini ljudi na koje se to posezanje odnosi. Ovde nema prostora za iscrpno nabrajanje svih tetnih tvrdnji u Slovu. To e uiniti neprijatelji srpskog naroda. Oni e, presreni to im je iz ista mira poklonjen tako bogat zalogaj, pronai sve pojedinosti, citirati ih i pretampavati, likovati nad njima, decenijama, moda stoleima (oni jo uvek s nasladom pominju Vukove tvrdnje iz 1849, daleko bezazlenije od onoga to sadri Slovo). Zakonopravilo za veita vremena Ostaje nam da se osvrnemo na zakljuak toga dokumenta: Uenje o srpskom narodu i njegovom jeziku, o srpskom knjievnom jeziku i njegovim varijantama, o srpskom pismu, o preveravanju (prozelitizmu), o srpskoj knjievnosti, umetnosti i kulturi (u najirem znaenju) izloeno u Slovu o srpskom jeziku ini Jeziko zakonopravilo srpskog naroda" [kurziv u izvornom tekstu!] koje potpisae i potvrdie srpski filolozi i pisci. Beograd, na Spasovdan 1998. Re zakonopravilo, skovana kao prevod grkog nomokanon, znai zbirka srednjovekovnih crkvenih pravnih propisa. Ovde se, meutim, ta re odnekud upotrebljava u znaenju nekakvog nareenja 18

kojega se svi Srbi moraju pridravati, od sada pa za sva vremena. Takav autoritativan ton nije svojstven nauci. Popularnost se najlake stie ako se publici govori ono to joj godi. Moe nekom itaocu biti simpatino to autori istupaju u prilog srpskom interesu, to proiruju granice Srpstva. U stvari, ta tvrenja su duboko tetna, pre svega zato to su neistinita. Nikad dosad iz ruku srpskih filologa nije potekao tekst tako poguban po nacionalni interes. Slovo e s pravom biti kritikovano i odbaeno u stranoj i domaoj nauci. Moemo oekivati tri vrste zamerki: (1) taj proglas beskrupulozno posee za tuim; (2) autori su u zabludi kad veruju da e na taj nain pridobiti ljude koji nisu Srbi da to postanu; (3) autori pokazuju nepoznavanje mnogih istorijskih injenica. Spreiti irenje tete U Slovu se istie da ga potpisae i potvrdie srpski filolozi i pisci. Ako se u svetu poveruje da je to zaista tako, bie to teak udar za nau nauku i na narod. Zakljuie se da smo nepopravljivo zaslepljeni nacionalnom strau i ujedno neznalice, te da stojimo izvan nauke, koja je u sutini poteno traganje za istinom. Sreom, to se nee desiti. Potpisnici teksta upadljivo su malobrojni, a za filologe meu njima moe se slobodno rei da ne reprezentuju dostignuti nivo nauke o srpskom jeziku, pa ak i to da nisu kompetentni za materiju o kojoj piu. Meu njima su svega etiri profesora, od kojih je Marojevi rusista, Milosavljevi istoriar knjievnosti, Kovaevi obrauje gramatiku i stilistiku savremenog knjievnog jezika, a samo ori koji u datu problematiku nikada nije ulazio predaje istoriju jezika. Niko od njih nije se bavio konkretnim naunim istraivanjima u tematskoj oblasti Slova. Tu su, dalje, troje iz kategorije tzv. pomonog nastavnog osoblja (lektori, asistenti i sl.) i nekoliko dobronamernih i neobavetenih knjievnika, spremnih da potpiu sve to zvui rodoljubivo. U prvoj reenici toga proglasa istie se da je on donet nakon naune rasprave a na inicijativu Svetskog sabora Srba. Na takvu raspravu o Slovu nije pozvan, niti je za nju znao, niko od onih koji su istraivali u toj oblasti, npr. niko iz SANU i niko s novosadske katedre za srpski jezik, tog najivljeg sredita prouavanja srpske jezike prolosti. Ostaje nam da nagaamo zato su zaobieni kompetentni strunjaci, koji bi bez sumnje spreili tetu. Aktuelni dekan Filolokog fakulteta u Beogradu, koji je sredinja linost poduhvata, organizovao je prevoenje Slova na vie jezika kako bi se taj tekst prezentirao na Meunarodnom slavistikom kongresu u Krakovu krajem ovog meseca. Slavisti iz Zagreba i Sarajeva, nama mahom nenaklonjeni, bie tamo prisutni. Oni e se izjasniti o tome, s odgovarajuom otrinom i odgovarajuim komentarima, da li pristaju da budu Srbi i da sve to stvaraju pripadne srpskoj kulturi. Dobie priliku da budu u pravu. Usledie opte zgraanje i osuda, a svetski mediji, koji na takvim kongresima love samo senzacije, razglasie taj

19

novi dokaz o mranom stanju duhova u Srbiji. Bie to krupan negativan politiki poen za nas. ak ako bi i izostalo iznoenje zlosrenog Slova na krakovski kongres, teta je tu, velika i trajna. Sad je vano da se ona lokalizuje. Potrebno je da se srpska nauka, pa i srpska javnost, to jasnije ograde od Slova kako se miljenje o njemu ne bi prenelo na sve srpske filologe i njihov narod. Ovaj osvrt treba shvatiti kao prvi prilog toj svrsi. * ** RASKID S PODANITVOM SRPSKE JEZIKE NAUKE Ne moe svraka ispiliti goluba, pa ni oni koji godinama sprovode hrvatsku jeziku politiku ne mogu zastupati srpske nacionalne interese. lanovi famoznih nadlenih komisija komesarski se suprotstavljaju Slovu o srpskom jeziku i ne priznaju: 1) da su srpski jezik, knjievnost i kultura nedeljivi i da obuhvataju sav srpski narod; 2) da je tokavsko nareje izvorno srpsko i da se verska pripadnost ne podudara sa jezikom pripadnou; 3) da savremeni srpski jezik kao svoje teritorijalno-konfesionalne varijante ima zagrebaku i sarajevsku varijantu srpskog knjievnog jezika; 4) da sva knjievnost pisana na srpskom jeziku jeste knjievnost srpskoga jezika; 5) da srpski knjievni jezik ima dva ravnopravna izgovora (ekavski i ijekavski) i dva pisma (irilicu i latinicu). Ostraeni zatitnici hrvatskog nacionalnog interesa, falsifikujui injenice, u svom priopenju izali su daleko izvan granica istinitog. Nije tano da je ivievska srpska nauka tokom poslednjih tridesetak godina utvrdila, branila i odbranila srpske interese jer je istina da je ona u tom periodu sprovodila hrvatski filoloki program (minimiziranje Vukove uloge u stvaranju srpskog knjievnog jezika; rasrbljivanje srpskog knjievnog jezika preputanjem ijekavskog izgovora takozvanom hrvatskom knjievnom jeziku). Nije tano da je Vuk pod jednim narodom 1850. godine podrazumevao Srbe i Hrvate, kako mu to podmeu komesari Odbora za satanizaciju srpskog naroda. Pod jednim narodom Vuk je itavog ivota podrazumevao samo one koji govore srpskim jezikom bez razlike vjerozakona i mjesta stanovanja, a za akavce i kekavce nije kazao da su Srbi (Vukovo pismo zagrebakom Pozoru 1863). Netano je, takoe, da Vuk godine 1861, pritenjen argumentima druge strane, poputa i da priznaje kriterijum verske podele u nacionalnom diferenciranju. Filoloki makazari su istrgli deo iz ireg konteksta, u kome Vuk nauno obrazloenoj podeli Srba i Hrvata po jeziku s ironijom suprotstavlja stanovite hrvatskih rodoljubaca: Ako 20

hrvatski rodoljupci ne pristaju na ovu na razumu osnovanu podjelu, onda se zasad u ovome nita drugo ne moe uiniti nego da se podijelimo po zakonu ili vjeri () Istina da bi se inostranci mogli nasmijati ovakome naemu dijeljenju naroda u dananje vrijeme". Negiranje i krivotvorenje Vuka od strane hrvatskih filologa meu Srbima identino je stavovima hrvatske jezike ideologije: Mit o tome kako je Karadi Hrvatima poklonio jezik izgraivan je dugo i sustavno, uao je u svijest ili barem podsvijest mnogih prouavatelja raznih jezika i knjievnosti irom Evrope. Zato se takav mit ne pobija otvoreno, buno i ofenzivno, takovu mitu treba naprotiv prirediti sveani sprovod (Dalibor Brozovi). Autori filolokog pamfleta negiraju kulturno-istorijske injenice o upotrebi termina ilirski jezik u znaenju srpski jezik sve do sredine XIX veka. Ono to oni ne znaju znao je Ljudevit Gaj: U koga se je sauvao isti jezik ilirski, u koga obiaji, tko li nam je ponajvie gojio od koljena do koljena narodne pjesme ilirske? U svakom odgovoru nai ete Srblje i Srpstvo. Pisci priopenja pokazali su neshvatljivo nepoznavanje injenica i pogreili su za vie od dva stolea. U pokuaju da dokau da se ilirsko ime vezuje za slovenaku i hrvatsku jeziku materiju oni kao argument navode Gramatiku Bartola Kaia iz 1604. godine (Gramatica linguae illiricae). A za nju i sam Vatroslav Jagi kae: To je gramatika narodnog srpskog jezika () Ve 1636. godine u Zagrebu prihvataju taj jezik, koji su nazvali najprije ilirski, a zatim i hrvatski. Ali u sutini to nije nita drugo nego srpski narodni jezik. lanovi Odbora za satanizaciju srpskog jezika kriju injenicu da su Hrvati napustili svoj maternji jezik i prihvatili srpski kao svoj knjievni jezik. Kulturno-istorijske analogije sa Novozelananima, ileancima i Brazilcima, koji se slue engleskim, panskim odnosno portugalskim jezikom, ne idu u prilog pobornicima hrvatskog knjievnog jezika. Nijedan od navedenih naroda, za razliku od Hrvata i muslimana, nije preimenovao jezik kojim govori, pa nemamo novozelandski, ileanski ili brazilski jezik. Zato je kulturno-istorijski i lingvistiki presedan da se srpski jezik zove hrvatski i bosanski". Sastavljaima priopenja mora se jedno priznati: metodima karakteristinim za neke specijalne slube doli su do podatka da se Slovo o srpskom jeziku prevodi na svetske jezike, to je tano, a to potpisnici Slova nikada i nigde nisu objavili. Podaniki, nenauni i krivotvoraki duh filolokog udvoritva nedvosmisleno pokazuje da prolost predugo traje: poziv na akciju u stilu lokalizuj, izoluj i uniti kako se miljenje o Slovu ne bi prenelo na sve srpske filologe i njihov narod svedoi o inkvizitorskim navikama branitelja i sprovoditelja hrvatskog filolokog programa meu Srbima: Ko je nauio da puzi, ne moe da leti! dr Vera Boji Predrag R. Dragi Kijuk 21

prof. dr Milo Kovaevi Tiodor Rosi * ** Stav Komisije za odnose s javnou Odbora za standardizaciju srpskog jezika SPOJ NEZNANJA, IZMILJANJA I AROGANCIJE etvoro potpisnika Slova o srpskom jeziku (dr Vera Boji, Predrag Dragi Kijuk, prof. dr Milo Kovaevi i Tiodor Rosi), ovom prilikom predstavljajui se kao Odbor za informisanje Svetskog sabora Srba", pokuali su u Demokratiji od 17. i 18. septembra 1998. da ospore saoptenje dveju nadlenih komisija Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Manjak razlonosti oni udruuju s manjkom pristojnosti, ne potujui nimalo dostojanstvo svoje rei. Govore o odboru za satanizaciju, pominjui nekakve svrake, komesare i inkvizitore, ali su im argumenti bezvredni. Obuhvatiemo ih sve, redom. Nije istina da Odbor za standardizaciju ne priznaje nedeljivost srpskog jezika, knjievnosti i kulture. Prvi je o tome progovorio lan toga odbora Pavle Ivi u za Srbe tegobnoj godini 1971. Dodue, on je imao u vidu prave Srbe, a ne takve kao to su Ante Paveli ili Alija Izetbegovi, koje Slovo o srpskom jeziku silom nabeuju da su Srbi. Granice tokavskog nareja nikad se u istoriji nisu poklapale s etnikim granicama srpskog naroda. etvoro potpisnika ne shvata da su dijalekatske sitnice jezikoslovne mnogo manje vane od kulturnih i psiholokih inilaca, a ove je u naim meridijanima determinisala vera. Slovo izvlai udne konsekvence iz injenice da su Hrvati i Bonjaci, i jedni i drugi na svoj nain, prihvatili gramatiku i fonetiku (ali ne i renik) vukovskog knjievnog jezika, u kojem je ve bilo i osobina preuzetih od bosanskih muslimana i dubrovakih katolika. Ne moe se na osnovu toga tvrditi da su umetnost i kultura Bonjaka i Hrvata tokavaca sastavni deo i srpske kulture. Naroito je nedopustivo prisvajati one oblasti kulture koje nisu zasnovane na jeziku (muziku, slikarstvo, skulpturu, arhitekturu). Niko ne spori da sva knjievnost stvarana na srpskom jeziku jeste knjievnost srpskog jezika. Problem je u tome to se Slovo sukobljava s naelom da sve to je stvoreno u kulturi pripada narodu u kojem je stvoreno. Slovo posee za onim to nije nae, to nam nije potrebno i to ne moemo dobiti. 22

Izmiljanjem lanih problema taj dokument odvlai ionako nevelike kadrovske i materijalne snage od ozbiljnih nacionalnih zadataka. Vrhunac je apsurda nazivati ostraenim zatitnikom hrvatskog nacionalnog interesa P. Ivia, koji je decenijama dosledno vojevao protiv neistina poteklih iz hrvatskih izvora. Upravo su njega nosioci hrvatske politike (ne samo jezike) ostraeno napadali, i to sve u vreme kad je odbrana srpskih pozicija neminovno izazivala udare monika, a kad su svi potpisnici Slova o tome mudro utali. Mogu li ti potpisnici navesti ijednog drugog Srbina koji je u to doba doiveo toliko napada iz Zagreba? Izmiljotina je i to da je Ivi minimizirao Vukovu ulogu u stvaranju srpskoga knjievnog jezika. Naprotiv, on je tu ulogu u nizu radova najpreciznije rasvetlio. Gruba je neistina i to da su Ivievi stavovi o Vuku identini sa stavovima hrvatske jezike ideologije. Nemogue je nai citat iz Ivia kojim bi se ta tvrdnja potkrepila. Da bi zbunili itaoce, etvoro potpisnika umesto Ivia citiraju hrvatskog ideologa Brozovia, i to upravo stav kojim on bez uspeha pokuava da opovrgne ono to je utvrdio Ivi. Nije tano da je Vuk pod jednim narodom 1850. godine podrazumevao samo Srbe. Tvrdnja o jednom narodu nalazi se u Bekom knjievnom dogovoru izmeu Vuka i petorice hrvatskih knjievnika, od kojih nijedan nije bio roenjem tokavac (tj. Srbin po miljenju Slova). Proireni citat iz Vuka koji prezentiraju etvoro potpisnika ne demantuje nego potvruje da je Vuk, pritenjen argumentima i veoma neraspoloen, prihvatio neminovnost etnikog razgranienja po kriterijumu vere: Onda se zasad u ovome nita drugo ne moe uiniti nego da se podijelimo po zakonu i vjeri". Zbunjeno izlaganje grupe od etiri potpisnika o ilirskom imenu ni najmanje ne ponitava injenicu da Slovo prilikom datiranja prve primene ilirskog imena na Hrvate i Slovence ini promaaj od najmanje 214 godina. Knjievni jezik kojim se danas slui veina Norveana nije ponikao na norvekom tlu. To je preuzeti i adaptirani danski knjievni jezik. Norveani ga zovu norvekim zato to on ivi u njihovoj sredini i predstavlja sredstvo njihove meusobne komunikacije, a Danci im to ne osporavaju. Stoga nije istina da je kulturnoistorijski presedan da se srpski jezik zove 'hrvatski' ". Spoj neznanja, proizvoljnog izmiljanja i arogancije, koji se ogleda u Slovu i jo drastinije u tekstu grupe od etvoro potpisnika, obavezao je Odbor za standardizaciju da se ogradi. Srpska nauka bila bi teko osramoena ako bi se u svetu 23

poverovalo da je Slovo izraz miljenja srpske lingvistike u celini. * Gornji stav utvrdila je Komisija za odnose s javnou i reavanje neodlonih pitanja Odbora za standardizaciju srpskog jezika na sednici odranoj 21. septembra 1998. godine. Sednici su prisustvovali: akademik Pavle Ivi, dr Drago upi, prof. dr Novica Petkovi, dopisni lan ANURS, mr Branislav Brbori i prof. dr Slobodan Remeti.

24