Гимназија ''Светозар Марковић''

МАТУРСКИ РАД ИЗ ЛИКОВНЕ КУЛТУРЕ

Старохришћанска уметност

Нови Сад. јун 2008. године

Ученик: Чичак Петар IV- 4

Ментор:Драгица Радовановић

1. Садржај

1. Садржај..........................................................................................................................................1

2. Нова вера........................................................................................................................................2

3. Катакомбе.......................................................................................................................................4

3.1. Симболизам раног хришћанства...........................................................................................6

3.1. Симболизам раног хришћанства...........................................................................................7

3.2. Сликарство у катакомбама.....................................................................................................9

4. Архитектура.................................................................................................................................12

4.1. Ранохришћанска базилика...................................................................................................12

4.2. Грађевине с куполом............................................................................................................14

4.2. Грађевине с куполом............................................................................................................15

5. Мозаици........................................................................................................................................17

6. Скулптура.....................................................................................................................................19

7. Портрети.......................................................................................................................................21

8. Закључак.......................................................................................................................................22

9. Литература....................................................................................................................................23

1

2. Нова вера

У III веку Римско царство, захваћено снажном духовном кризом која је била одраз друштвених немира, постепено се распадало. Карактеристично за културна струјања тог времена јесте ширење источњачких мистичних култова. Иако су се заснивали на традицији, на њих су снажно утицале грчке идеје. Управо том споју источњачких и грчких елемената они дугују своју виталност и своју привлачност.

У то доба Блиски исток је био место где су се мешале многе религије које су се бориле за превласт (јудеизам, хришћанство, митраизам, манихејство, гностицизам и многе друге). Оне су до те мере утицале једна на другу да су имале много заједничког упркос различитом пореклу: нагласак на откровењу истине, нада у спасење, постојање главног пророка или месије, дуализам добра и зла, ритуал очишћења од греха или освештавања (крштење) и дужност да се траже преобраћеници међу „иноверним“.

Тешко је разумети развитак и ширење хришћанства под римском владавином, јер је то био тајни покрет који је за собом оставио мало опипљивих трагова. Јеванђеља св. Марка, Матеје, Луке и Јована написана су крајем првог века и пружају мало другачију слику о Исусу Христу и његовом учењу што донекле објашњава и разлике у учењу св. Петра, првог римског епископа и св. Павла, неуморног мисионара и једног од првих преобраћеника. У прва три века после Христа заједнице нису биле склоне богослужењу на јавним местима. Њихове једноставне службе одвијале су се пред покретним олтарима у кућама имућнијих чланова заједнице. Нова вера се проширила на крајеве где се говорило грчким језиком, а већ до краја другог века и на латински свет.

Прогони хришћана почели су за време императора Галијена. Хришћани су највише пропатили под царем Диоклецијаном чији је наследник Галерије 309. године објавио едикт о трпељивости. Али хришћанство није имало неког угледа све до преобраћења Константина великог 312. године, упркос чињeници што је готово трећина Рима већ била покрштена.

Константин није никад признао хришћанство за службену религију своје државе. Цар се за хришћанство залагао одигравши важну улогу у обликовању његовог теолошког програма. Поставивши се на чело цркве и државе, он је задржао јединствену и узвишену улогу. Тиме је он будућим хришћанским владарима дао пример како да користе религију за личне и државне циљеве и како да обезбеде још веће поштовање институције цара. Константин се покрстио тек на самртној постељи.

Још увек нагађамо када и где су настала прва хришћанска дела. Ниједан од споменика није настао пре 200. године, па нам недостаје непосредно сазнање о уметности у служби хришћанства пре тог времена. Заправо, мало тога знамо о хришћанској уметности пре Константина Великог, јер је и трећи век врло слабо представљен уметничким предметима. Једина хришћанска кућа нађена у граду Дура Еуропосу (Горњи Еуфрат) има зидне слике мањег формата, али и мањег значаја од оних нађених у синагоги (слика 1). Сликарство у римским катакомбама представља

2

једину и кохерентну целину; али то је само један од могућих облика хришћанске уметности који су вероватно постојали.

3

4

Сли

ка 1

: О

свеш

тав

ање

свет

илиш

та

и св

ешт

еник

а, и

з са

борн

е дв

оран

е си

наго

ге у

Дур

а Еу

ропо

су. 2

45-3

56.

годи

не. З

идна

сли

ка, 1

,4 х

2,3

m.Н

ацио

налн

и му

зеј у

Дам

аску

, Сир

ија

3. Катакомбе

Поред приватних кућа хришћани су за своје молитвене скупове користили гробља и надгробне зграде. По Римском праву место где је неко био сахрањен, заједно са зградом, називало се locus reliдiosus и било је законом заштићено од ометања и рушења. Зато су хришћани на гробовима мученика и свцетитеља подизали своје храмове и тамо се сакупљали.

Катакомбе су, у ствари, подземна гробља са ходницима и просторијама за сахрањивање, названа тако у средњем веку по гробљу у Риму код цркве S.Sebastiano ad catacombas. Почеле су настајати већ у првом веку, а њихов се број нагло увећао у другом и трећем веку. У почетку су биле приватне гробнице и тек у другом веку постају општа гробља када се у њима и почиње јављати хришћански симболизам. Највише их има у Риму – откривене су 42. Обично носе имена имућних и угледних породица које су помагале хришћане. Најпознатије римске катакомбе су: Св. Севастијан, Присцила, Домицила, Св. Калист, Луцина, Вибија, Св. Агнеза, Св. Петра и Марцелина и др.

Катакомбе су у почетку имале надземне просторије. Улаз је водио у двориште – atrium – обухваћено тремовима, уоквирено стубовима, и у њему се налазила вода за ритуално прање руку. Одатле се улазило у велику дворану – triclinium у којој су одржавани молитвени скупови и заједнички обеди, свакако и хришћанске агапе – вечере хришћанске љубави – и приношене евхаристијске бескрвне жртве. У време гоњења хришћана порушене су ове надземне просторије, а улази у подземне ходнике су били скривени. На неким местима ходници су под земљом грађени у неколико спратова, један изнад других (слика 2. и 3.). Нормална ширина галерије је 0,80 до 1m, али су на многим местима оне прошириване у мале просторије назване cubicula. У њима су постављени олтари а зидови су живописани, па су тако претваране у крипте и мале капеле. Мученици за веру и угледнији хришћани сахрањивани су у вертикално усеченим гробницама у зидовима капела, или у проширењима ходника која су одозго засведена полукалотом и називају се arcosolia. Обични хришћани сахрањивани су у хоризонтално усеченим дугуљастим четвороугаоним удубљењима у зидовима ходника – loculi. Такви гробови су постављани један изнад другог, са малим међусобним растојањем. По постављању тела умрлог гроб је зазиђиван опеком и малтером, или је, пак, стављена камена плоча са епиграфом или неким тајним знаком. У петом веку престао је обичај сахрањивања у подземним гробовима и, после преношења моштију мученика у цркве, катакомбе су у осмом веку напуштене и потом потпуно заборављене.

5

Слика 2. Један од ходника у катакомбама Свете Домициле у Риму

6

7

Сли

ка 3

: К

рипт

а у

ката

комб

ама

Све

тог

Кал

иста

у Р

иму

3.1. Симболизам раног хришћанства

Потекавши од Јудаизма – вере која не допушта приказивање ликова – хришћанство се послужило фигурама и симболима паганске културе дајући им при том нова значења. Коришћене су технике које су изискивале најмање трошкова док су уметници и занатлије били они исти који су радили за пагане.

Симболички знаци су били врло погодни као знаци распознавања за чланове хришћанске заједнице: нису их могли одвести у идолопоклонство и штитили су светињу од профанисања. Најомиљенији симболи Исуса Христа били су Јагње и Добри пастир, који су задржани у ранохришћанској иконографији. Имамо их у катакомбном фреско-сликарству и на мозаицима разних цркава, најчешће у средишту таванице.

Риба је, такође, узета за симбол Христа, Ловљење рибе симболизовало је крштење, а риба на котарици са хлебовима је симбол Св. Тајне Евхаристије, Голуб је узет за симбол Св. Духа, маслинова гранчица је симбол мира, палмина гранчица симбол хришћанске победе, а винова лоза симбол верних са Христом. Кипарисово дрво које увек цвета симболизовало је блаженство вечног живота. Птица феникс која сама себе спаљује и поново се из пепела рађа и паун симболизовали су васкрсења и бесмртности. (слика 4). Трулски сабор 991/92. је својим 82. правилом забранио сликање јагњета као симбола и наредио да се Христос Бог слика по човечанској природи. Ова забрана је схваћена као забрана симболичког сликарства у Цркви, једино се Свети Дух све до наших дана слика у виду голуба.

8

Слика 4: Симболи урезани у камену из времена раног хришћанства. Катакомбе Св. Сесилија и Св. Калиста. Рим

9

3.2. Сликарство у катакомбама

Први почеци хришћанске уметности датирају с краја другог века и сачувани су у гробницама Напуља и Ноле. Практично, трећи век се сматра почетком старохришћанске уметности.

Сликарство катакомби одликовало се сведеним потезима, али великом изражајношћу. Иконографија је садржала мали број фигура које се стално понављају: човек у ставу молитве који призива Бога уздигнутих руку, лик жене с дететом, идентификован као Богородица са Христом, фигура доброг пастира позајмљена из паганског репертоара која је добила ново значење Христа који брине о свом стаду (верницима) и спашава изгубљене душе.Најпотпуније осликани призори снажне изражајности су у Присцилиним катакомбама (III век). На овој импресионистичкој слици преовлађују црвени и смеђи тонови на белој позадини (слика 5).

Фреске у катакомби Домициле у гробницама Луцинине катакомбе и капелама у Св. Калисту, настале између 220. и 250. године, сликане су у тзв. Црвено-зеленом линеарном стилу, који се губи у другој половини III века. Црвено-жути архитектонски стил заступљен је само на плочицама од опека испод пода базилике у Ноли, у сценама Адама и Еве и трилогије о Јони, на црвеној и плавој основи. Црвено-зелени линеарни стил декоративног система карактерише подељеност поља на квадрате, ромбове и кругове и мандорле, а орнаментику сачињавају зупци и линије. Поред Ерота, генија, играчица и других фигура јављају се и мотиви: овце, делфини, цвеће, птице и др.

Током III века долази до значајне промене: у Јануаријевој катакомби у Напуљу напушта се подела на зоне и нестаје разлика између зидова и таванице. Најстарије хришћанске библијске сцене су: Христово крштење, пецач, Мојсијево чудо са извором, Васкрсење Лазарево, Аврамова жртва, обед блажених у рају, оранти, Ојони и Данило у лављој пећини. Њих карактерише сажетост приказивања. Две најстарије књижевне композиције у хришћанској уметности уопште налазе се у тзв. Гностичкој капели на гробу под црквом св. Севастијана у Риму: добри пастир враћа изгубљену овцу а њему у сусрет трче два човека који уздигнутим рукама изражавају радост због спасене овце и Чудсено нахрањење 5000 људи на Генисаретском језеру.

У катакомбама IV и V века често је у сликама испричана Трилогија о Јони као пример божанске драме спасења: бацање у море је одлазак у смрт, избацивање из утробе кита – васкрсење, а хлад од тикава – вечни мир у рају.

Кроз симболизам сликарства катакомби идејом бесмртности у Христу изражена је трансцендентална природа најстарије хришћанске уметности. Скоро све сцене показују да се бесмртност у Христу постиже кроз тајну Крштења и св. Евхаристије.

Четвороугаоне просторије катакомби украшене су такозваним осовинским системом, са квадратним или кружним центром таванице. Линије, извучене на различите начине оживљене су цветовима, биљкама, фигурама, које играју и све заједно стреме ка центру таванице. У пољима за слике и у међу просторима често је

10

представљен читав један апстрактни свет Гирланда, цветова, птица и маски с циљем да упути поглед до зенита који делује као неко горње небо. Поглед ка највишем центру просторије означавао је поглед чежње за спасењем у Христу.

Битна промена у сликарству таваница катакомби извршена је када су на местима играјућих фигура (ерота) постављени Пастир са овцом на плећима и Молитељка (Оранс) која подиже руке према пастиру. Пастир који враћа изгубљену овцу је Добри пастир – Спаситељ, син Божији. Побожни људи представљени са подигнутом десном руком приказују став при молитви. Руке су подигнуте према Богу – Спаситељу, који се приближава из раја у виду Доброг пастира. У овим ранохришћанским представама приказана је идеја повратка душе у рај помоћу Христовом. Добри пастир и Молитељка приказују једно целокупно јединство најранијег хришћанског сликарства. Зато се Пастир који доноси спасење по правилу сликао у зениту таванице, симболу неба одакле је дошао христос (слика 6).

Слика 5: Молитељка, зидно сликарство у Присцилиним катакомбама. Рим

11

Слика 6: Добри пастир, осликана таваница у Домицилиним катакомбама. Рим

12

4. Архитектура

Константинова одлука да призна хришћанство као закониту религију Римског царства далекосежно је утицала на хришћанску уметност. Готово преко ноћи требало је за нову званичну веру створити упечатљив архитектонски оквир, тако да црква постане видљива свима. И сам Константин посветио је све своје снаге том задатку, па је за неколико година настао невероватан број великих цркава под царским покровитељством, и то не само у Риму него и у Цариграду, у Светој земљи.

4.1. Ранохришћанска базилика

Грађевине новог типа које називамо ранохришћанским базиликама, послужиле су као узор у развоју сакралне архитектуре у Западној Европи. Нажалост, ниједна од њих није сачувана у првобитном облику, али тачно познајемо основе највеће константинове цркве, старе цркве Св. Петра у Риму (слика 7). Да бисмо стекли прави утисак о унутрашњости цркве, морамо се ослонити на мало касније изграђену базилику Св. Павла изван зидина (Сан Паоло Фуори ле Мура), која је саграђена по истом градитељском типу, а остала је готово нетакнута, све док није изгорела 1823. године. Ранохришћанска базилика има обележја саборне дворане, храма и приватне куће. Основи ранохришћанске базилике додато је ново средиште, а то је олтар, смештен испред апсиде, на источном крају цркве, док су улази, који су се у ранијим базиликама налазили бочно, сада премештени на главно западно прочеље. Пре улаза у саму цркву налази се предворје са стубовима, атријум, на чијем се крају налази улазни трем, нартекс.

Супротност између спољашњег и унутрашњег простора цркве најјасније се показује на цркви Сан Аполинаре ин Класе (Равена) из VI века (слика 8). Једноставан спољашњи изглед грађевине лишен је сваког украса. То је љуштура чији облик представља одраз унутрашњег простора који затвара – што је управо супротност класичном храму. Насупрот аскетском спољашњем изгледу зграде очарани смо крајњом раскоши кад уђемо у цркву. Блиставило светлости и боја, у коме површину скупоценог мермера и блиставо треперење мозаика буде у човеку помисао на духовни сјај царства божијег.

13

14

Сли

ка 7

: П

лан

стар

е цр

кве

Све

тог

Пет

ра. Р

им

15

Сли

ка 8

: Ун

утра

шњ

ост

цркв

е С

ан А

поли

наре

ин

Кла

се. Р

авен

а

4.2. Грађевине с куполом

Грађевина с куполом је тип грађевине из Константиновог доба који је ушао у традицију хришћанске културе. То је грађевина с кружном или полигоналном основом засведена куполом, назване и грађевином централног плана која се развила из римских терни. У IV веку тај тип зграде добио је хришћанско значење у крстионицама и погребним капелама, које су биле повезане с базиликалним црквама. Грађевина централног плана свуда је прихваћена јер задовољава обе функције. Већина њих посвећена је местима ходочашћа у којима је саграђена и према њима носи назив, као што је црква Светог Гроба у Јерусалиму, али оне су представљале само полазну тачку овог архитектонског типа. Биле су грађене сасвим слободно, па ни смисао за геометрију у њима није баш снажно изражен. Облик је био или кружан или полигоналан (слика8), а требало је укључити само неколико обележја и мера да би се успоставио однос с првобитним узором. Симболика је играла велику улогу у одабирању броја елемената и њиховом међусобном распореду. Осмоугао је био омиљен јер је број осам симбол васкрснућа. Овако слободан приступ био је карактеристичан за ранохришћанску архитектуру у целини. Овде наилазимо на велику разноликост – такорећи од грађевине до грађевине – и то не само у типу грађевине централног плана него и у базиликалном.

Најлепши очувани пример грађевине централног плана јесте црква Св. Констанца у Риму (слика 9), маузолеј Константинове кћери Констанце који у почетку био припојен сада срушеној римској цркви Св. Агнесе изван зидина. Ова црква има јасну рашчлањеност унутрашњости у прстенасте просторе и средишњи цилиндричан део засвођен куполом, при чему су сви ови простори осветљени прозорима перфорираним у унутрашњим зидовима. И овде мозаички украси имају главну улогу у атмосфери унутрашњости цркве.

Ранохришћанска архитектура је безизражајна, чак супротна монументалној. Опипљивој, материјална конструкција грађевине постала је подређена стварању и ограничавању нематеријалног простора. Зидови и сводови делују као безтежинске шкољке, а њихова стварна дебљина и чврстина скривене су, уместо да буду наглашене као раније. Блештаве боје и сјај злата, строги геометријски распоред слика унутар мозаичне целине какве видимо у цркви Сан Аполинаре ин Класе, савршено изражавају дух таквих ентеријера. Могло би се рећи да ранохришћанске и византијске цркве управо захтевају мозаике, као што су грчки храмови захтевали скулптуру.

16

17

Сли

ка 9

: Ун

утра

шњ

ост

и пл

ан м

аузо

леја

Све

те К

онст

анце

. Рим

.

5. Мозаици

Рани развој монументалне хришћанске архитектуре револуционарно је деловао на ранохришћанско сликарство. Одједном се појавила потреба да се велике зидне површине прекрију сликама дојстојним њиховом монументалног архитектонског оквира. На жалост, мало се сачувало од украса цркава из четвртог века па се њихова историја не може детаљно пратити.

Зидни мозаици су заменили старију и јефтинију технику зидног сликарства. Мозаике – слике састављене од ситних делова каменчића у боји углављених у малтер – користили су још Сумери у III миленијуму п.н.е. за украшавање архитектонских површина. Касније су Грци и Римљани усавршили ту технику толико да су њоме могли да репродукују слике рађене бојом и углавном су били подни мозаици.

Сложене композиције зидних мозаика великих димензија у ранохришћанској уметности у суштини немају преседана. Исто то вреди и за тесере од бојеног стакла. Пружале су много већи распон и интезитет боја него мермерне коцкице, укључујући и злато, али им је недостајала могућност нијансирања, потребна за подржавање слика рађених бојом. Осим тога, сјајне и донекле неправилне површине стаклених коцкица одбијају светлост, тако да целина делује као блештава нематеријална преграда, а не као чврста непрекидна површина зида (слика 10). Због свих тих својстава стаклени мозаик је постао идеалан саставни део нове архитектонске естетике у ранохришћанским базиликама.

Карактеристичан пример мозаика је Добри пастир у маузолеју Гале Плацидије (слика 11). Фигура пастира који седи или стоји усред пејзажа јесте централна тема сликарства катакомби, али овде је она и разређенија и боље обликана. У складу с обичајима тога доба, Христос је приказан као младић у традиционалној иконографској пози филозофа.

18

Слика 10: Мучеништво Св. Лоренца. 425. Мозаик, маузолеј Гале Плацидије. Равена

Слика 11: Добри пастир. 425-450. Мозаик, маузолеј Гале Плацидије. Равена

19

6. Скулптура

У поређењу са сликарством и архитектуром, скултура је играла мање важну улогу у ранохришћанској уметности. Библијска забрана „резања лика“, у другој заповести божијој, као да се изричито односила на велике култне статуе, идоле паганских храмова. Ако је хришћанска скулптура желела да избегне оптужбу за идолопоклонство, онда је у првом реду морала да избегава приказивање људске фигуре у природној величини. Тако се већ од почетка скулптура развијала у смеру супротног од монументалног – дакле, супротно од просторне дубине и масивности грчко-римских статуа, а према плитким облицима рељефа малог формата и чипкастих површинских украса.

Најстарија дела хришћаске скулптуре јесу мермерни саркофази. Они су се развили из паганских саркофага који су заменили погребне урне с пепелом, а које је користило римско друштво Хадријановог доба, када је веровање у загробни живот унело промену у однос према смрти. Убрзо су се развила правила и конкретне идеје за украшавање саркофага рељефима, а они су се вероватно заснивали на скицама за илуминирање рукописа који су путовали од радионице до радионице. Најомиљеније сцене узете су из античке митологије и сигурно имају симболичко значење, а нису занимљиви једино као антиквитети материјалне културе. Главна намена, по свој прилици, била је величање покојника поређењем с великим јунацима старих легенди. Касније, у трећем веку, биографске и историјске сцене одражавале су покојникове животне идеале, често и с моралним поукама. У другој половини трећег века саркофази су почели да се израђују и за важније чланове хришћанске цркве. Пре Константиновог доба њихови украси били су сведени на исти скромни репертоар тема које познајемо из сликарства у катакомбама – Добар пастир, Јона и кит и слично – али све то у оквирима позајмљеним са саркофага световних лица. Тек један век касије наилазимо на знатно шири избор тема и облика.

Најлепши ранохришћански саркофаг јесте раскошно изрезбарен Саркофаг Јунија Баса, направљен за римског перфекта који је умро 359. године (слика12).

На старијим овалним саркофазима појављују се хришћански мотиви Доброг пастира и Молитељке. Симбол Доброг пастира пренет је из центра таванице катакомби и постављен у средиште композиције саркофага. Молитељка оличава човечанство у молитви пред Богом, спаситељем.

Између 250. и 280. године настају хришћански саркофази са философима. Истинити философ се налази између доброг пастира и молитељке, поред које лежи котла као симбол хришћанске наде. У лику истинитог философа Христос се први пут појављује у индивидуалној фигури; то је иначе и најстарија представа Христа у европској уметности. Он има косу и браду, огртач и свитак у руци. Композиција саркофага са философима проширују се мотивима библијских сцена, раније већ представљени у катакомбама.

КЛАСИЦИЗАМ. Класицистичке тежње непрестано су се обнављале у ранохришћанској скулптури од средине четвртог до почетка шестог века. Постоје разна објашњења те појаве. Паганство је у том периоду имало још много важних

20

присталица које су подстицале такво закаснело оживљавање. Нови преобраћеници често су остајали верни вредностима из прошлости – како уметничким тако и оним другим. И међу црквеним поглаварима било је оних који су били наклоњени помирењу хришћанства и класичне старине, и то из много разлога: ранохришћанска теологија увелико је зависила од грчких и римских филозофа, и то не само од нових мислилаца као што је Плотин него и од Платона, Аристотела и њихових претходника. Царски дворови Истока и Запада били су свесни своје институционалне повезаности с предхришћанским временима, па су и они могли да постану средишта обновитељских напора и покушаја.

Ипак, шта год да су били подстицаји посезања за класицизмом, он је задржао изванредан значај током читавог овог прелазног периода.

Слика 12: Сaркофаг Јунија Баса. Око 359. године 1,2 х 1,4 m. Капитолски историјски музеј Св. Петра. Рим

21

7. Портрети

Док су монументалне кулптуре биле неприхватљиве за цркву, још су неко време остале у милости државе. Цареви, конзули и високи службеници задржали су стари обичај да подижу своје статуе све до владавине цара Јустинијана (527-565), па и нешто касније. Тако се крајем IV века поново јавило интересовање за индивидуалну карактеризацију које је владало и у доба пре Константина. Међутим, после 450. године спољашња сличност уступа место духовном идеалу, понекад веома изражајном, али и све безличнијем. За следећих готово 1000 година у ликовним уметностима неће више бити портрета у грчко-римском стилу.

Један од најзначајнијих примера тог процеса јесте глава Еутропија из Ефеса (слика 13). Његово лице замрзнуто је у визионарском заносу као да му је позирао светац пустињак. Више личи на духа него на човека од крви и меса. У избегавању чврстих маса уметник је отишао тако далеко да је црте лица назначио само благом избочином или плитко урезаним линијама. Благе кривине наглашавају издужени овал главе, појачавајући њен апстрактни небески карактер. Овде је не само индивидуална особа већ и људско тело предстало да буде опипљива стварност – и тиме је грчка традиција скулптуре у тродимензионалној пластици доживела крај.

11. Портрет Еутропија. Oko 450. године. Мермер, висина 31,7 cm. Уметничко-историјски музеј. Беч

22

8. Закључак

У доба када се преиспитују све вредности и кад је, досад незабележена, популарност романа Дена Брауна Да Винчијев код довела у питање и саме темеље хришћанства, поставља се питање даљег развоја како религије, тако и других сфера духовности.

Општа криза морала и породице, као нуклеуса људске заједнице, одраз је потрошачког друштва које не оставља пуно простора за размишљање и уживање у животу. Приоритет је стицање што више материјалних добара, а занемарује се оно најважније – деца и њихова потреба за блискошћу са родитељима. Високи захтеви у образовању не могу надоместити недостатак кућног васпитања и емоционалне интелигенције која се развија у најранијем узрасту.

Уметност је привилегија богатих, док су широки слојеви друштва ''затрпани'' кичом и јефтиним плагијатима. Култура је угрожена у сваком погледу и уколико се у наредном периоду не пронађе излаз из тренутне учмалости, њена стагнација ће се наставити.

Потребно је, дакле, да се будуће генерације усмере и оспособе на критичко промишљање стварности, јер – хоће ли уметност успети да опстане и да се регенерише, понајвише зависи од оних који је ''конзумирају''

23

9. Литература

1. Марија Карла Прете, Алфонсо де Ђорђис – ''Историја уметности'', Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2003.

2. Х.В.Јонсон, Ентони Ф. Јансон - ''Историја уметности (допуњено издање)'', Прометеј, Нови Сад, 2006.

3. Протођакон др Прибислав Симић – ''Црквена уметност''', Задужбина Хиландара, Београд , 2000.

4. http://www.google.com/

24