Univerzitet u Beogradu

Filološki fakultet

Metode istraživanja u psiholingvistici

Merenje brzine čitanja i praćenje pogleda pri čitanju

Završni rad iz predmeta Osnove metodologije lingvističkih istraživanja

Student

..........

Beograd 2013.

2

1. Psiholingvistika

Psiholingvistika, kao jedna od primenjenih disciplina lingvistike, bavi se psihološkim

faktorima koji utiču na obradu jezika, bavi se odnosom jezika i opštih kognitivnih procesa. Ova

disciplina proučava jezik kao deo čovekovog kognitivnog sistema. Psiholingvistika nam

omogućava uvid u to koliko mi brzo funkcionišemo i koliko brzo obrađujemo jezik (Miličević

2012).

S obzirom da nisu imali nikakve direktne načine za posmatranje mentalnih reprezentacija

i procesa, psiholingvisti su tradicionalno koristili niz kreativnih indirektnih načina merenja

mentalnih operacija u okviru laboratorijskih eksperimenata. Takođe su se oslanjali na

kompjutersko modelovanje u pokušaju da na veštački način ponovo stvore jezičke procese i

njihove rezultate (Dörnyei 2009).

2. Merenje brzine čitanja (self–paced reading)

2.1 Osnovni princip

U zadacima merenja brzine čitanja učesnici pritiskajući dugme čitaju rečenice reč po reč

ili izraz po izraz. Učesnici kontrolišu brzinu prikazivanja svake rečenice. Svaki pritisak dugmeta

se beleži i na taj način se pruža uvid u to koliko brzo učesnici obrađuju svaku reč ili izraz.

Smatra se da duže vreme reakcije u određenim delovima rečenice ukazuje na poteškoće u obradi,

što bi moglo da se dovede u vezu sa negramatičnošću rečenice, narušavanjem očekivanja ili

ponovnom analizom obrada (Marinis 2010).

2.2 Ispitanici

Zadaci koji se tiču merenja brzine čitanja mogu biti korišćeni i kod odraslih i kod dece sa

normalnim ili korigovanim vidom. Zadaci koji se koriste pri istraživanju su pogodni za

populaciju sa visokim stepenom pismenosti jer se zaključci o obradi dobijaju posredstvom

čitanja (Marinis 2010).

3

2.3 Opis procedure

Zadaci koji se koriste pri istraživanju mogu imati tri tipa prikazivanja: 1) kumulativno

prikazivanje, 2) linearno nekumulativno, 3) centralno nekumulativno. Kod kumulativnog i

linearnog nekumulativnog prikazivanja učesnici prvo na ekranu kompjutera vide crtice koje

odgovaraju slovima reči u rečenici. Kod kumulativnog tipa, kada se započne rečenica, oni vide

prvu reč ili izraz na ekranu. Kada pritisnu dugme, prva reč ili izraz ostaje na ekranu, a druga se

pojavljuje. Kako se rečenica nastavlja, prethodne reči su i dalje prisutne na ekranu tako da se

učesnici mogu vratiti i pročitati ih. Kod linearnog nekumulativnog prikazivanja reči nestaju svaki

put kada se nova reč ili izraz pojavi na ekranu, tako da učesnici ne mogu da pročitaju ponovo

prethodne reči ili izraze. Centralno nekumulativno prikazivanje slično je linearnom

nekumulativnom prikazivanju, ali kod ovog oblika zadatka reči se pojavljuju u centralnom delu

ekrana (Marinis 2010).

Nekumulativno prikazivanje pruža tačniju sliku o tome kako učesnici obrađuju rečenice u

poređenju sa kumulativnim prikazivanjem, jer se kod nekumulativnog prikazivanja učesnici ne

mogu vratiti i pročitati delove rečenice ponovo. Međutim, kumulativno prikazvanje je sličnije

načinu na koji čitamo rečenice u stvarnom životu. Jedna mana linearnog nekumulativnog

prikazivanja je to što učesnici mogu videti koliko je rečenica duga na osnovu crtica; mogu videti

koliko je svaka reč koju pročitaju blizu kraja rečenice. Znanje o dužini rečenice i o tome koliko

je reč blizu kraju rečenice može prouzrokovati razvoj očekivanja i pretpostavki o rečima koje

slede. Ovo je nemoguće kod centralnog nekumulativnog prikazivanja, jer učesnici mogu da vide

samo jednu po jednu reč ili izraz u centralnom delu ekrana i ne znaju ništa o dužini rečenice

(ibid.).

Istraživanja koja koriste ovu proceduru često sadrže pitanja razumevanja na kraju svake

rečenice ili na kraju dela od nekoliko rečenica. Cilj svega ovoga je da učesnici budu fokusirani

na zadatak čitanja i razumevanja rečenica, a ne da pritiskaju dugme mehanički. Pošto se meri

vreme reakcije za svaku reč ili izraz, rečenice bi trebalo da budu slične dužine i strukture kako bi

se izbegle razlike u dužini i složenosti koje bi mogle biti zbunjujući faktori u istraživanju (ibid.).

4

3. Praćenje pogleda pri čitanju ( eye tracking)

3.1 Osnovni princip

Čulo vida je pogodno za psiholingvističko ispitivanje, jer se pokret oka može veoma

precizno meriti omogućavajući istraživačima da tačno odrede fiksacionu tačku u odnosu na to što

osoba gleda. Da bi se u tome uspelo, neophodan je poseban uređaj za praćenje pokreta oka koji

može biti postavljen na glavu ispitanika ili može biti zahtevano da glava ispitanika bude u

fiksiranom položaju sa osloncem za bradu. Postoji nekoliko verzija i tehnologija se stalno

unapređuje. Ovaj metod istraživanja naglo se proširio sedamdesetih godina dvadesetog veka,

delimično u cilju proučavanja procesa čitanja, a delimično kako bi se proučile uopštenije

mentalne operacije putem ispitivanja naše vizuelne pažnje (Dörnyei 2009).

3.2 Ispitanici

Zbog jednostavnosti zadatka, prirodnosti bihevioralnog postupka i niza mogućih

tehničkih implementacija, ovaj metod je pogodan za primenu kod najrazličitijih ispitanika. U

suštini, ovaj metod se može prilagoditi skoro svakom ispitaniku sa normalnim vidom (Sedivy

2010).

3.3 Opis procedure

Aparat koji se koristi pri istraživanju (eye tracker) beleži koje reči ili koja slova ispitanici

duže posmatraju dok čitaju. Pokreti očiju ispitanika snimaju se prilikom čitanja rečenica i

dobijeni podaci o mestima gde se pogled duže zadržao tumače se s obzirom na strukturu rečenice

(Mili čević 2012). Ova tehnika nam omogućava da sa visokim stepenom preciznosti posmatramo

tačan način na koji funkcioniše jedan od osnovnih čulnih organa (Dörnyei 2009).

Kao što navodi Frenc-Mestre (2005, prema Dörnyei 2009) rezultati praćenja pogleda pri

čitanju mogu obuhvatati različite statističke podatke koji se odnose na kvantitet vizuelnog

posmatranja određene ciljne oblasti ili tačke – može se, na primer, napraviti razliku između

vremena čitanja iz prvog puta, vremena čitanja iz drugog puta i ukupnog vremena čitanja – a

5

osnovni vremenski podaci se takođe mogu koristiti za izračunavanje kompleksnih mera koje

opisuju obrasce pokreta oka. Pored toga rezultati praćenja pogleda pri čitanju mogu biti grafički

prikazani ukazujući tako na pomeranje pogleda preko predmeta posmatranja, na primer, čitanje

pasusa (Dörnyei 2009). Ovi podaci mogu pružiti istraživačima informacije o redosledu obrade

teksta i u još većem broju slučajeva informacije o jasnim promenama pažnje ispitanika u raznim

zadacima sa fokusnom tačkom (ibid.).

4. Zaključak

Zadatak merenja brzine čitanja je lak za učenje i izvođenje. Merenje brzine čitanja

omogućava mnogo više podataka o procesiranju reči ili izraza tokom čitanja rečenica i otkriva

poteškoće u bilo kojoj tački rečenice. Jedan važan nedostatak ove metode je taj što se rečenice

prikazuju sporije nego prilikom normalnog govora i njihovo prikazivanje je neprirodno jer su

podeljene na reči ili izraze. Ovo ne odgovara načinu na koji čitamo rečenice. Ako su rečenice

veoma duge, to može prouzrokovati probleme za učesnike sa ograničenim kapacitetom radnog

pamćenja jer mogu zaboraviti početak rečenice. Takođe, nedostatak može biti, kada su u pitanju

deca, taj što im on može biti dosadan ako moraju da slušaju mnogo rečenica bez bilo kakvih

vizuelnih stimulusa (Marinis 2010).

Kako navodi Frenc-Mestre (2005, prema Dörnyei 2009) današnji uređaji, koji se tiču

metode praćenja pogleda pri čitanju, mogu da pruže doslovne, u milisekundu precizne izveštaje o

neposrednoj sintaksnoj obradi koju vrše čitaoci i takođe omogućava istraživačima da procene

uticaj raznih modifikujućih faktora,koji bi dopuštali opširniju upotrebu ove tehnike u

istraživanjima drugog jezika za razliku od nekoliko studija sprovedenih do danas. Loša strana

ove metode je što je potencijalno skupa kada se radi o radnoj snazi i opremi i znatno vremena je

potrebno kako bi se istraživači upoznali sa procedurama za programiranje eksperimenata ili da

nauče da kodiraju i analiziraju podatke (Sedivy 2010).

6

Literatura

Dörnyei, Z. (2009). The psychology of Second Language Acquisition. Oxford: Oxford University

Press.

Marinis, T. (2010). Using on-line processing methods in language acquisition research. In E.

Bloom & S. Unsworth (Eds.), Experimental Methods in Language Acquisition Research.

Amsterdam: John Benjamins.

Mili čević, M. Metode u primenjenim disciplinama lingvistike. Preuzeto 20.12.2012. sa Čas

Osnova metodologije lingvističkih istraživanja, Filološki fakultet u Beogradu. Dostupno preko:

www.fil.bg.ac.rs/katedre/opstaling/materijali/Metodologija/metodologija_11.pdf

Sedivy, J. C. (2010). Using eyetracking in language acquisition research. In E. Bloom & S.

Unsworth (Eds.), Experimental Methods in Language Acquisition Research. Amsterdam: John

Benjamins.