PRVO PREDAVANJE 14.10.2009

MEHANIČKE OPASNOSTI I BEZBEDNOST RADA MAŠINE

Propusti u obezbeđivanju odgovarajuće zaštite mašina i primeni zaštitnih mera kompaniju mogu skupo koštati. Prekršajne i krivične kazne uključujući i odštete vezane za ovu problematiku su u pojedinim zemljama takve da mogu ozbiljno ugroziti poslovanje pojedinih kompanija. Mehaničke opasnosti koje nisu na odgovarajući način onemogućene su uzrok hiljada povreda radnika tokom godine.

Pojam mehaničke opasnosti

Briga vezana za mehaničke opasnosti datira još iz razdoblja industrijske revolucije i početka razvoja mehanozacije. Parne mašine, hidraulične kao mašine na električni pogon su inicirale pojavu novih opasnoti na radnim mestima. Mehaničke opasnosti su one opasnosti koje potiču od mašina koje poseduju pokretne delove bez obzira na to da li se mašinom upravlja manuelno ili automatski. Uprkos napretku tehnologije u domenu bezbednog funkcionisanja mašina mehaničke opasnosti i danas predstavljaju jednu od najvećih briga vezanih za zdravlje i bezbednost radnika. Osnovni tipovi mehaničkih opasnosti

U industrijskom okruženju ljudi su u interakciji sa mašinama koje su dizajnirane da buše, režu, smiču, perforiraju, stružu, spajaju, bruse i savijaju materijale kao što su metal, plastika, elastomeri i kompozitni materijali. Tokom izvođenja ovih operacija mašina postaje izvor mehaničkih opasnosti ukoliko nisu preduzete odgovarajuće mere bezbednosti na mašinama. Mehaičke opasnosti u odnosu na čoveka mogu se klasifikovati na više načina. Jedna od klasifikacija mehaničkih opasnosti je na opasnosti od rezanja i kidanja, sečenja, drobljenja, lomljenja, istezanja i razvijanja kao i probijanja.

Obezbeđivanje rada mašina

Sve mehaničke opasnosti mogu biti otklonjene ili redukovane primenom odgovarajućih zaštitinih mera na mašinama. Obezbeđivanje rada mašina se sastoji u tome da se minimizira rizi od pojave nesrećnih slučajeva koji potiču od kontakta operatera sa mašinama ili materijalom koji se obrađuje. Kontakt operatera i mašine se može ostvariti na tri načina: 1. greškom operatera koja je posledica umora, nepažnje, radoznalosti, nemarnosti ili svesnog iskušavanja sreće pri čemu se najčešće ostvaruje kontakt sa pokretnim delom mašine; 2. putem mašine pri čemu mašina indukuje leteći objekat koji dolazi u kontakt sa operatorom ili se mašina kao celina u radnom režimu pomera kao posledica poskakivanja i na taja način dolazi u kontakt sa operatorom; 3. kao posledica neispravnog režima rada mašine bilo da je nastao kao posledica mehaničkog, bilo električnog kvara.

Osnovni tipovi bezbednosnih zaštita na mašinama

Postoje više načina na koji se mogu klasifikovati bezbednosne zaštite na mašinama. Jedna od najčešće citiranih podela ja na zaštitnike postavljene u tački operativnog dejstva, uređaje za zaštitu u tački operativnog dejstva i na metod snabdevanja/izbacivanja.

Zaštitinici u tački operatvinog dejstva

Zaštitnici su najefikasniji kada se koriste u tački operativnog dejstva što ujedno predstavlja mesto gde se javlja opasnost po čoveka. Opasnosti koje se vezuju za tačku operativnog dejstava najčešće su one koje su uzrokovane sečenjem, rezanjem i savijanjem. Zaštitnici jednostruke namene štite samo od jedne vrste opasnosti. Oni najčešće su fiksni i nepodesivi. Zaštitnici višestruke namene štite od više vrsta opasnosti i najčešće su podesivi. Zaštitnici u tački operativnog dejstva mogu biti fiksirani sa internim zaključavanjem i podesivi. Svaki ovaj tip zaštitinika ima određenih prednosti i nedostataka. Fiksirani zaštitinici

Fiksirani zaštitnici predstavljaju permanentnu barijeru između radnika i tačke operativnog dejstva. Prednosti fiksiranih zaštitnika se ogledaju u prednosti primene za brojne specifične namene, mogu se napraviti unutar fabrike, zahtevaju neznatno održavanje, pogodni su za visoke nivoe proizvodnej i repetitivne operacije. Nedostaci fiksiranih zaštitinika se ogledaju u tome što ponekad umanjuju vidljivost, ne mogu se primenjivati za sve operacije i ponekad ometaju normalno čišćenje i održavanje. Zaštitnici sa internim zaključavanjem

Zaštitnici sa internim zaključavanjem zaustavljaju rad mašina kada zaštitnik nije u bezbednoj poziciji ili je razdvojen. Prednosti zaštitnika sa internim zaključavanjem se ogledaju u tome što omogućavaju bezbedan pristup mašini u cilju otlanjanja zastoja ili sprovođenja rutinskog održavanja bez potrebe da se skidaju zaštitnici. Nedostaci zaštitnika sa internim zaključavanjem se ogledaju u tome što iziskuju pažljivo podešavanje i održavanje i to što s u nekim slučajevima lako mogu razdvojiti. Podesivi zaštitnici

Podesivi zaštitnici obezbeđuju barijeru protiv velikog broja različitih izvora opasnosti koje potiču od različitih proizvodnih operacija. Prednost podesivih zaštitnika se ogleda u njihovoj fleksibilnosti. Nedostaci podesivih zaštitnika se ogledaju u tome što nisu pouzdana barijera u odnosu na ostale zaštitnike pri čemu iziskuju često održavanje i pažljivo podešavanje.

Uređaji za zaštitu u tački operativnog dejstva U nastavku će biti opisani najčešće korišćeni uređaji za zaštitu u tački operativnog dejstva. Fotoelektrični uređaj To su optički uređaji koji zaustavljaju rad mašine kada je svetlosni snop prekinut. Prednost fotoelektričnih uređaja se ogleda u tome što oni omogućavaju operatoru znatnu slobodu pokreta. Nedostaci fotoelektričnih uređaja se ogledaju u tome što oni ne predstavljaju zaštitu od mehaničkih defekata, zahtevaju često kalibrisanje, mogu se koristiti samo na mašinama koje se mogu zaustaviti i ne predstavljaju zaštitu radnika od delova koji mogu doleteti iz tačke operativnog dejstva Radiofrekventni uređaji Radiofrekventni uređaji su kapacitivni uređaji koji koče mašinu ukoliko je kapacitivno polje narušeno nekim delom tela radnika ili nekim drugim objektom. Prednosti i nedostaci ovh uređaja su identični kao kod fotoelektričnih uređaja. Elektromehanički uređaji Elektromehanički uređaji su kontaktni uređaji koji omogućavaju ograničenu količinu pokreta između radnika i opasnosti. Ukoliko radnik pomeri kontakt izvan specificirane tačke mašina će prestati da radi. Prednost elektromehaničkih uređaja se ogleda u tome što oni omogućavaju izvesnu slobodu pokreta u zoni opasnosti. Nedostaci elektromehaničkih uređaja se ogldeaju u tome što iziskuju često održavanje i podešavanje. Uređaji za povlačenje unazad Uređaji za povlačenje unazad povlače operatorove ruke unazad izvan opasne zone kada mašina započinje ciklus. Prednost ovih uređaja se ogleda u tome što oni eliminišu potrebu za pomoćnim barijerama. Nedostatak ovih uređaja se ogleda u tome što oni ograničavaju slobodu pokreta operatora, moraju se podešavati za svakog operatora pojedinačno i zahtevaju striktnu kontrolu kako bi se osigurala njihova ispravna primena. Uređaji graničnici Osnovna namena uređaja graničnika je da drže operatora izvan opasne zone. Prednost ovih uređaja se ogleda u tome što rade pouzdano pri čemu postoji minimalan rizik od pojave mehaničkih oštećanja. Nedostatak ovih uređaja je identičan kao kod uređaja za povlačenje unazad.

Uređaji sa bezbednosnim prekidačima Ovi uređaji se zasnivaju na korišćenju prekidača u vidu žica, štapova i poluga. Svi ovi uređaji zaustavljaju mašinu kada se na njih deluje. Osnovna prednost ovih uređaja je što je njihov princip rada jednostavan. Osnovni nedostatak ovih uređaja se ogleda u tome što se oni mogu aktivirati samo manuelno i što štite samo operatora. Pored toga mašina mora biti podešena pomoću posebnih fiksatora kada rad zahteva držanje objekta. Uređaji sa dvoručnim kontrolama Ovi uređaji iziskuju da operator koristi obe ruke istovremeno kako bi aktivirao mašinu. Ovakav način aktivacije obezbeđuje da ruke operatora ne mogu zalutai u opasnu zonu. Osnovna prednost ovih uređaja je što predstavlaju odličnu zaštitu neposrednog operatora. Osnovni nedostatak ovih uređaja je što ne predstavljaju zaštitu za posmatrače ili prolaznike, pored toga oni se ponekad mogu aktivirati na neadekvatan način tako što se koristi samo jedna ruka za aktivaciju. Uređaji sa vratilom Ovi uređaji predstavljaju barijeru između radnika i opasne zone. Osnovna prednost ovih uređaja je što predstavljaju veoma efikasnu zaštitu od rada mašina. Nedostatak uređaja se ogleda u tome što oni ponekad mogu onemogućiti operatera da vizuelno prati proces proizvodnje. Sistemi za snabdevanje i izbacivanje Sistemi za snabdevanje i izbacivanje mogu biti efikasna zaštita ukoliko se dizajniraju i koriste na adekvatan način. Različiti tipovi uređaja za snabdevanje i izbacivanje su dotupni za korišćenje pri radu sa modernim indutrijskim mašinama. Sistemi sa automatskim snabdevanjem Sistemi sa automatskim snabdevanjem obezbeđuju dostavu materijala do mašina putem valjka. Prednost ovih sistema se ogleda u tome što oni eliminišu potrebu operatora da uđu u opasnu zonu. Nedostatak sistema sa automatskim snabdevanjem se ogleda u tome što su oni limitirani u pogledu vrste materijala koji se može dostaviti. Pored toga često se obezbeđuje dodatna zaštita putem barijera. Neophodno je njihovo frekventno održavanje. Sistemi sa poluautomatskim snabdevanjem Sistemi sa poluautomatskim snabdevanjem koriste različite pristupe u cilju dostavljanja materijala mašini. Najčešće primenjivani pristupi su pomoću sabirnih kanala, selektorskih kanala, klipova klizajućih ležišta. Ovi sistemi imaju iste prednosti i nedostatke kao i sistemi sa automatskim snabdevanjem.

Sistemi sa automatskim izbacivanjem Sistemi sa automatskim izbacivanjem izbacuju obradak pneumatski ili mehanički. Prednost sistema sa automatskim izbacivanjem se ogleda u tome što radnik ne mora da uđe u opasnu zonu kako bi izvadio deo. Nedostatak ovih sistema se ogleda u tome što oni mogu da rade sa ograničenom količinom materijala. Potencijalne opasnosti se odnose na izbacivanje strugotine i krhotine. Prave veliku buku, posebno pneumatski sistemi sa automatskim izbacivanjem. Sistemi sa poluautomatskim izbacivanjem Sistemi sa poluautomatskim izbacivanjem izbacuju obradak pomoću mehanizma koji aktivira operator. Prednost sistema sa poluautomatskim izbacivanjem se ogleda u tome što radnik ne mora da uđe u opasnu zonu kako bi izvadio deo. Nedostatak ovih sistema se ogleda u tome što oni iziskuju postavljanje dodatnih barijera pri čemu se mogu koristiti samo ograničene varijacije materijala za dostavu. Osnovni zahtevi koje treba da ispune bezbednosne zaštite na mašinama Prema OSHA standardu sve bezbednosne zaštite na mašinama treba da ispune određene opšte zahteve koji su navedeni u delu teksta koji sledi. Tipovi zaštita Mora biti obezbeđen jedan ili više metoda zaštite kako bi se ljudi zaštitili od opasnosti u tačkama operativnog dejstva kao što su recimo tačke uklještenja, rotirajućih delova, mesta odvajanja strugotine i nastanka varnica. Opšti zahtevi za zaštitnike na mašinama Gde god je to moguće potrebno je postaviti zaštitnike na mašine koje nisu bezbedne. Zaštitnici moraju biti tako postavljeni da sami nisu po sebi ne predstavljaju izvor opasnosti. Kada nije moguće postaviti zaštitnike na mašine onda ih treba postaviti po najpraktičnijoj metodi i najpogodnijoj lokaciji od mašine. Postavljanje zaštitnika u tački operativnog dejstva Svaka tačka operativnog dejstva koja potencijalno predstavlja opasnost mora imati zaštitnik. Zaštitnici moraju ispunjavati određene standarde. U slučaju da ne postoji odgovarajući standard koji se može primeniti zaštitnik mašine se mora tako dizajnirati da spreči izlaganje bilo kog dela tela radnika (uključujući i odeću) u zoni opasnosti tokom operativnog ciklusa mašine

UIzlaganje sečivu Ventilatori moraju imati zaštitnik u svakom slučaju kada je periferija sečiva ventilatora manja od 212 cm od visine poda ili radne površine. Pričvršćivanje fiksih mašina Mašine koje su dizajnirane da budu fiksne na jednoj lokaciji moraju biti bezbedno pričvršćene kako bi se sprečilo njihovo pomeranje. Prevencija kontakta Zaštitnici treba da spreče kotakt operatora sa bilo kojim potencijalno opasnim delom mašine. Prevencija se odnosi kako na operatore tako i na bilo koju osobu koja može doći u kontakt sa opasnošću. Sigurnost i trajnost Zaštitnici treba da budu pričvršćeni na bezbedan način. To znači da treba da bude onemogućeno da ih radnik učini neefikasnim na bilom koji način ili da ih deaktivira. Ovo je od velikog značaja jer je uobičajena situacija da radnici uklanjaju zaštitnike kako bi povećali produktivnost. Zaštitnici takođe treba da budu trajni kako bi zadržali svoja svojstva u teškim radnim uslovima. Pohabani zaštitnici neće zaštiti radnika na odgovarajući način. Zaštita od padajućih objekata Objekti koji padaju na neki način pokretni deo mašine povećavaju rizik od nesrećnih slučajeva, oštećenja mašine i povređivanja. Objekti koji dođu u dodir sa poretnim delom mašine mogu biti brzo odbačeni postajući na taj način opasn projektil. Usled toga zaštitnici na mašinama ne treba samo da sprečavaju kontakt sa ljudima. Oni treba da budu zaštita pokretnih delova mašine od padajućih objekata. Dizajn bezopasnih zaštitnika Zaštitnike na mašinama treba dizajnirati tako da oni sami ne postanu izvor nove opasnosti, npr. zaštitnici sa oštrim ivicama, neobrađenim površinama i ispupčenim zavrtnjevima predstavljaju novu opasnost dok štite od starih opasnosti. Dizajn zaštitnika koji ne interferiraju Ukoliko zaštitnici nisu adekvatno dizajnirani oni mogu interferirati sa procesom rada. Takvi će zaštitnici biti verovatno deaktivirani od strane radnika kao bi mogli da ostvare proizvodnu normu.

Obezbeđenje lakog održavanja Zaštitnici treba da budu tako dizajnirani da omoguće lako i frekventno održavanje (pre svega podmazivanje) koje će moći da se obavlja bez njihovog skidanja, npr. lociranje rezervoara za ulje izvan zaštitnika sa cevčicom koja doseže do tačke podmazivanja omogućiće svakodnevno podmazivanje bez potrebe za skidanjem zaštitnika. Bezbednosna zaštita robota Osnovne opasnosti koje su povezane sa radom robota su: - zarobljavanje radnika između robota i čvrste površine; - udar pomoću okretne robotske ruke i - udarac objekta koje robot izbaci ili ispusti. Zaštita od robota je izuzetno bitna jer iako u nekom trenutku može izgledati da robot stoji on iznenada može započeti sa kretanjem nakon pauze između radnih ciklusa. Najbolja zaštita od opasnosti koje uzrokuje robot je podizanje fizičke barijere oko celokupnog oboda robotove radne obvojnice (trodimenzionalnog prostora ustanovljenog robotovim punim opsegom kretanja). Ova barijera treba da je dovoljno postojana kako bi mogla da predstavlja uspešnu prepreku najtežem objektu kojem robot može da izbaci pri maksimalnoj brzini pomeranja. Različiti tipovi zaštitnika na principu gašenja mogu biti korišćeni za zaštitu od robota. Jedan tip zaštite se zasniva na primeni senzora koji automatski zaustavljaju rad robota ukoliko koji objekat ili osoba uđu u radnu obvojnicu robota. Drugi pristup zaštite se bazira na ugradnji senzorskih vrata u barijeru postavljenu po obodu radne obvojnice robota. Otvaranjem tih vrata robot se automatski zaustavlja sve dok se vrata ponovo ne zatvore Opšte mere opreza pri radu sa mašinama Pored primene zaštitnika postoji čitav niz mera (koje slede u nastavku) čija se primena zahteva kako bi se obezbedio bezbedan rad sa mašinama. Svi operatori treba da budu obučeni za bezbedno izvršenje radnih zadataka i održavanje mašina. Svi operatori treba da budu obučeni za primenu bezbednosnih procedura kada se desi nesrećni slučaj. Svi operatori treba da znaju kako se aktiviraju komandni organi za zaustavljanje mašina u hitnim slučajevima. Kontrolu, održavanje, kalibraciju, popravku i podešavanje zaštitnika treba sprovoditi redovno. Kontrolori treba da osiguraju da su zaštitnici ispravno pozicionirani kada se mašina koristi. Radnik koji deaktivira zaštitnik treba da bude disciplinski kažnjen. Operatori koji rade za mašinama timski (dva ili više operatora) treba da budu obučeni tehnikama za koordinisani rad kako bi se sprečila neadekvatna aktivacija mašine od nekog člana tima. Operatori treba da budu obučeni kako da se prikladno obuku za rad sa mašinom i nadgledani u vezi toga. Široka odeća, kravate, minđuše, prstenje, satovi, ogrlice mogu bit zahvaćeni mašinom i usled toga radnik može biti privućčen u zonu opasnosti.

Prečice i olakšice koje narušavaju bezbednosne principe treba izbegavati. Rokovi završetka posla ne smeju biti uzrok nebezbedne radne prakse. Drugi radnisi koji rade u blizini mašine treba da budu svesni neophodnosti primene bezbednosne procedure kada se nesrećni slučaj desi. Preduzimanje korektivnih akcija za obezbeđivanje rada mašina Kada se nesrećan slučaj desi, treba hitno preduzeti korektivnu akciju. U zavisnosti od specifičnosti nastale situacije treba sprovesti odgovarajuću korektivnu meru, kako bi se eliminisala opasnost od nebezbedng rada mašine. U nastavku su dati primeri mogućih problema i korektivne akcije koje treba preduzeti. Mašina radi bez bezbednosnih zaštitnika. Momentalno zaustaviti mašinu aktivirati zaštitnike. Radnik na održavanju čisti mašinu koja radi. Momentalno zaustaviti mašinu i zaključati je, ili je označiti da je van pogona. Posetilac fabrici nosi kravattu dok posmatra mašinu koja radi. Hitno udaljiti posetioca od mašine i naložiti mu da skine kravatu. Operator pokušava da deaktivira zaštitnik. Zaustaviti operatora, osigurati zaštitnik i preduzeti disciplinsku meru. Robot bez zaštitne barijere. Zaustaviti rad robota i momentalno podići barijeru. Zaštitnik mašine ima oštru, nazubljenu ivicu. Zaustaviti mašinu i eli minisatio oštre ivice zaštitnika zaobljivanjem.

DRUGO PREDAVANJE 21.10.2009

ANALIZA OPASNOSTI U SISTEMU ČOVEK – MAŠINA I NJIHOVA PREVENCIJA

Opasnost je stanje ili kombinacija stanja koja ukoliko se ne koriguju mogu dovesti do nesrećnog slučaja, povređivanja ili štete na imovini. Opšti pogled na analizu opasnosti u sistemu čovek – mašina Analiza opasnosti predstavlja sistematski proces za identifikaciju opasnosti i kreiranje preporuka za preduzimanje korektivnih akcija. Postoje dva pristupa analizi opasnosti to su: preliminarna analiza opasnosti i detaljna analiza opasnosti. Preliminarna analiza opasnosti se sprovodi u cilju identifikacije potencijalnih opasnosti i dodele prioriteta pojedinim opasnostima u skladu sa: a) verovatnoćom nastanka nesrećnog slučaja; b) težinom povređivanja, bolesti ili materijalne štete koje mogu nastati ukoliko opasnost uzrokuje nesrećan slučaj. Preliminarna analiza opasnosti može obuhvatati samo opservaciju i evfentualo pilot testiranje opreme i sistema. Detaljna analiza opasnosti obuhvata primenu analitičkih induktivniha i dedutkivnih metoda kao što su: FMEA, FTA, HAZOP, HEA i TOR. Preliminarna analiza opasnosti Nije uvek izvodljivo čekati da se svi podaci iz detaljne analize prikupe pre nego što se preduzmu koraci za identifikaciju i eliminaciju opasnosti Primer: Nakon nabavke i instalacije novog sistema ili dela opreme menadžment firme će verovatno želeti da što pre sisitem pusti u eksploataciju. U tom slučaju preliminarna analiza opasnosti je opravdana. Preliminarna analiza opasnosti može služiti dvojakom cilju. Pre svega ona može ubrzati početak eksploatacije novog sistema sa umanjenom verovatnoćom od povređivanja radnika. Pored toga što je sama po sebi dovoljna za otkrivanje brojnih opasnosti u sistemu ona takođe može poslužiti kao linija vodilja za detaljnu analizu. Sprovođenje preliminarne analize opasnosti u okviru firme najčešće dovodi do formiranja ad hoc tima sastavljenog od tima koji je blisko upoznat sa materijom, opremom i procesima koji će se analizirati. Iskustvo i ekspertiza iz adekvatne oblasti su bitni faktori koje treba da poseduje osoblje zaduženo za sprovođenje preliminarne analize. Tim za procenu većine poslova u industriji je najčešće sastavljen od ergonoma, stručnjaka za različitih oblasti mašinstva, elektrotehnike i eksperata u oblasti materijala.

Od svih članova tima se zahteva da detljno pregledaju sistem i identifikuju opasnosti koje se odnose na njihovu oblast ekspertize, zatim oni rade grupno pri čemu se sprovodi „šta ako“ diskusija. Primera radi članovi tima razmatraju pitanja kao što su šta ako se unese pogrešna komanda ili šta ako se poveća brzina procesa i sl. Uobičajeno je da se podaci prikupljaju tabelarno. Neki od podataka koje sadrži zaglavlje takvih tabela su recimo ime radnika, naziv posla, tip opasnosti (prašina, tečnost, para, gas itd.), ulazni kanal (koža, inhalacija zaštitnici itd.) Detaljna analiza opasnosti U većini situacija preliominarna analiza opasnosti je dovoljna međutim, u situacija gde postoji izraziti potencijal od nastanka povreda, višestrukosti povreda ili katastrofalnih povreda i bolesti može se sprovoditi detaljna analiza opasnosti. Veći broj metoda se može koristiti za detaljnu analizu opasnosti. Najčešće upotrebljavane metode za detaljnu analizu opasnosti su: - analiza načina i posledica otkaza (FMEA); - analiza opasnosti i operativnosti (HAZOP); - analiza ljudske greške (HEA); - tehnika za analizu opasnosti (TOR); - analiza stabla mana (FTA). Analiza načina i posledica otkaza (FMEA) FMEA je formalna korak po korak analitička metoda koja se koristi za analizu kompleksnih inženjerskih sistema. FMEA metoda proverava svaku komponentu sistema ponaosob opisuje funkcije svake komponente i predviđa sve moguće načine otkaza. Metoda se takođe odnosi na određivanje uzroka otkaza i njihovih posledica. Osnovni koraci FMEA analize su sledeći: 1. kritički ispitati sisitem koji se posmatra; 2. podeliti sistem na veći broj različitih komponenata; 3. ispitati svaku pojedinačnu komponentu i pribeležiti sve moguće načine koji mogu da dovedu do otkaza komponente; 4. rangirati svaki pojedinačni otkaz u odnosu na stepen pojave opasnosti (0 = bez opasnosti, 1 = neznatna opasnost, 2 = umerena opasnost, 3 = ekstremna opasnost i 4 = kritična opasnost); 5. istražiti sve moguće uzroke potencijalne uzroke potencijalnih otkaza za svaku pojedinačnu komponentu sistema i doneti odluku kakav efekat bi otkaz mogao da ima na samu komponentu, komponente koje su sa posmatranom komponentom u direktnoj vezi, sistem kao celinu i na radnika.

Analiza opasnosti i operativnosti (HAZOP) HAZOP je analitički metod pre svega razvijen za upotrebu vezanu za nove procese u hemijskoj industriji. Iako je ova metoda prvenstveno namenjena za rad sa novim procesima ona se ne ograničava samo na njih. Može se podjednako uspešno koristiti i sa procesima i sistemima. Prednost HAZOP metode je u tome što ona omogućava identifikaciju problema čak i pre nego što se akumulira iskustvo za dati proces ili sisitem. HAZOP podrazumeva kreiranje iskusnog tima sastavljenog od eksperata iz različitih oblasti koje su povezane sa ispitivanim procesom ili sisitemom. HAZOP obuhvata diskusiju članova tima u vezi potencijalnih opasnosti.Organizuje se sastanak kojim obično rukovode lica koja sus u firmi zadužena za pitanja zdravlja i bezbednosti na radu. Ova lica imaju zadatak da izvuku i pribeleže ideje članova tima, obezbede da jedan pojedinac ne domonira sastankom i sputava druge u diskusiji kao i da pomažu u kombinovanju ideja kada je to potrebno kako bi se pronašla još bolja ideja. HAZOP obuhvata različite pristupe, jedan od pristupa je preporučen od strane američkog instituta hemijskih inženjera (AICHE). Ovaj pristup se zasniva na korišćenju ključnih reči kao što su: NE, MANJE, VIŠE, DEO OD, ISTO KAO, SUPROTNO i DRUGAČIJE OD. Sve ključne se odnose na operaciju neke specifične komponente u okviru sistema ili na neki specifičan deo višekomponentne operacije, one opisuju način na koji komponenta može odstupati od zacrtanog dizajnerskog rešenja ili predviđenog načina funkcionisanja. Primer: Ukoliko komponenta koja treba da zarotira u ciklusu za 38 ° uopšte ne zarotira ključna reč NE se koristi u tom slučaju. Ako zarotira manje od 38 ° ključna reč MANJE se koristi. Ukoliko zarotira više od 38 ° ključna reč VIŠE se koristi. SUPROTNO se koristi ako komponenta zarotira 38 ° u suprotnom smeru. ISTO KAO ključna reč označava porast u odgovarajućem predviđenom iznosu. Ukoliko se desi sa komponentom nešto nepredviđeno DRUGAČIJE OD ključna reč se tada koristi. HAZOP metoda obuhvata sledeće korake: 1. selektovanje procesa ili sistema koji treba da bude analiziran; 2. formiranje ekspertnog tima; 3. objašnjavanje HAZOP procesa svim članovima tima; 4. ustanovljenje ciljeva i vremenskih okvira; 5. sprovođenje diskusije; 6. objedinjavanje relevantnih inputa. Analiza ljudske greške (HEA) Analiza ljudske greške se koristi kao metoda za predviđanje ljudske greške, ali ne i za analizu onoga što se prethodno desilo. HEA se upotrebljava za identifikaciju opasnosti pre nego što nastanu nesrećni slučajevi. Podaci o prethodnim nesrećnim slučajevima se mogu koristiti u okviru ove metode za predviđanje potencijalnih nesrećnih slučajeva ali ti podaci mogu biti dobijeni kao rezultat primene neke druge metode recimo istraživanja nesrećnih slučajeva.

Dva HEA pristupa mogu biti uspešno korišćena: 1. opservacija radnika na poslu, ali ne i opasnosti (pristup analize radnog zadatka); 2. izvođenje radnog zadatka u realnim uslovima kako bi se iz prve ruke stekao uvid u postojeće opasnosti. Bez obzira koji se od ova dva HEA pristupa koristi preporučuje se kombinovanje ove metode sa FMEA i HAZOP metodama. Na taj način će se povećati efikasnost sva tri procesa. Tehnika za analizu operacije (TOR) TOR je analitički metod dizajniran sa ciljem da se utvrde koreniti uzroci u samom sistemu koji dovode do greške u izvršenju operacije. Ovaj metood omogućava kontrolorima i zaposlenim radnicima da rade zajedno kako bi se uspešno analizirali nesrećni slučajevi, kvarovi i incidenti. „Zašto je sistem dozvolio da se nesrećni slučaj dogodi?“ Pitanje je na koje TOR treba da ponudi odgovor. Kao i kod FMEA i HAZOP metode TOR pokušava da identifikuje sistemsku grešku, a ne da nekoga okrivi za neispunjenje zadatka. TOR metoda se pokreće nakon pojave nesrećnog slučaja, a ne pre toga što uslovno predstavlja nedostatak ove metode. TOR metoda se realizuje primenom sledećih koraka: 1. Ustanoviti TOR tim, on treba da bude sastavljen od radnika koji su radili u trenutku kada je nesrećni slučaj nastao, kontrolora i ljudi koji su u firmi zaduženi za zdravlje i bezbednost (ergonom). Lica zadužena za zdravlje i bezbednost u firmi treba da budu vođe tima i da rade kao medijatori; 2. Sprovesti diskusiju „za okruglim stolom“ kako bi se ustanovila zajednička baza znanja između članova tima. Na početku diskusije svi članovi tima mogu imati potpuno različito gledište o tome šta je uzrokovalo problem. Na kraju diskusije po tom pitanju se mora postići konsenzus; 3. Identifikovati jedan glavni sistemski faktor koji je doveo do incidenta ili je imao značajnu ulogu u izazivanju nesrećnog slučaja. Ovaj izdvojeni sistemski faktor oko koga treba da postoji konsenzus sada postaje polazna tačka za dalju analizu; 4. Koristiti grupni konsenzus za odgovoresa DA, NE opcija. Na ovaj način tim će moći da identifikuje jedan broj faktora koji doprinose nastanku nesrećnih slučajeva; 5. Ocenjivati pažljivo identifikovane faktore obezbeđujući za svaki od njih konsenzus tima; 6. Razviti korektivnu ili preventivnu strategiju za svaki faktor. Obuhvatiti ih u finalnom izveštaju kako bi mogla biti preduzeta odgovarajuća akcija. Analiza stabla mana (FTA) FTA je analitički metod koji koristi grafički model za vizuelno prikazivanje procesa koji se analizira. FTA se može koristiti za predviđanje i prevenciju nesrećnih slučajeva odnosno kao istraživački alat nakon što je nesrećni slučaj nastupio. Stablo mana se gradi pomoću posebnih simbola od kojih neki vode poreklo iz Bulove algebre. REzultujući model nalikuje na logički dijagram ili kartu protoka.

Simbol na vrhu stabla mana reprezentuje nesrećni slučaj koji se već dogodio ili se može dogoditi. Svi simboli ispod simbola na vrhu doprinose na neki način nastanku nesrećnog slučaja. Stablo mana se kreira primenom sledećih koraka: 1. Odlučiti koji će nesrećni slučaj biti na vrhu stabla mana; 2. Identifikovati najbitnije greške ili mane u vidu događaja koji mogu doprineti nesrećnom događaju na vrhu stabla, koristiti odgovarajuće simbole; 3. Potrebno je spuštanje po stablu naniže sve dok se ne otkriju svi specifični nivoi odnosno bazični događaji koji učestvujuu nastanku nesrećnog događaja na vrhu stabla. Kada se konačno konstruiše stablo mana ono se ispituje kako bi se utvrdile različite kombinacije nesrećnih događaja ili pogrešnih dejstva koji mogu da dovedu do događaja na vrhu stabla. Procena troškova i dobiti u vezi sa analizom opasnosti Svaka opasnost obično može biti otklonjena na više različitih načina. Svaki odabrani način za otkljanjanje opasnosti podrazumeva određene troškove i određene dobiti. MEnadžment firme nije spreman da uloži više novca u rešenje ako sam problem košta manje. IZ tog razloga neophodno je prethodno izračunati troškove konkretne akcije pre nego što se ona zvanično predloži. Prravi se lista rešenja sa svim pripadajućim troškovima i procenama granica do kojih svako pojedinačno rešenje može redukovati opasnost (njihova dobit). Svako rešenje može redukovati opasnost (R), eliminisati opasnost (E), biti bez uticaja na opasnost (B), povećati opasnost (P) ili biti nov izvor opasnosti (N). Praktično formira se matrica troškovi – dobit za analizu. Ova matrica sadrži poimence svako rešenje, cenu tog rešenja kao i uticaj (tj. R, E, B, P ili N) koji ima to rešenje na svaku identifikovanu opasnost. Na ovaj način se stiče jasna predstava koliki su troškovi svakog rešenja nasuprot koristima tih rešenja. Kao rezultat takve matrične analize dobija se najbolje rešenje za konkretnu situaiju. Mere prevencije opasnosti SME udruženje preporučuje primenu sledećih metoda za kontrolu opasnosti: - eliminisati izvor opasnosti; - izvršiti supstituciju sa manje opasnim ekvivalentom; - redukovati opasnost na samom izvoru; - udaljiti zaposlene od opasnosti; - razrediti opasnost ako je u obliku fluida; - primeniti odgovarajuću menadžment strategiju; - koristiti ličnu zaštitnu oprmu; - obezbediti odgovarajuću obuku zaposlenih; - negovati praksu domaćinskih načina poslovanja. Za svaku opasnost koja se identifikuje tokom procesa analize opasnosti treba primeniti jednu ili više navedenih metoda prevencije.

Na slici 6 su prikazani koraci obuhvaćeni primenom metoda za kontrolu opasnosti.

Slika 6. Koraci u prevenciji opasnosti Prvi korak u prevenciji opasnosti sastoji se u selekciji metoda kontrole opasnosti za koje se predpostavlja da će dati željene rezultate. Drugi korak se sastoji u primeni odabranih metoda na konkretnu situaciju. Treći korak se sastoji u proveri i opservaciji kako bi se uočilo da li su željeni rezultat postignuti u praksi. Provera i opservacija su neformalne metode. Četvrti korak obuhvata ocenu efektivnosti primenjenih metoda putem formalnih procedura. Peti korak se primenjuje u zavisnosti od procene rezultata efektivnosti. Ukoliko selektovane metode ne daju željene rezultate neophodno je izvršiti korekciju. Ovo podrazumeva ili promenu načina na koji se metod primenjuje ili primenu druge metode.

Selektuj metod

Koriguj po potrebi

Proceni efektivnost

Proveravaj / opserviraj

Primeni metode

TREĆE PREDAVANJE 28.10.2009

BEZBEDNOST I POUZDANOST PROIZVODA

Bezbedan proizvod je svaki proizvod koji pod redovnim ili razumljivo predvidljivim uslovima upotrebe uključujući instaliranje, puštan je u rad, zahteve u pogledu održavanja i trajnosti proizvoda ne predstavlja nikakav rizik ili predstavlja minimalan rizik koji je primeren upotrebi proizvoda odnosno to je proizvod koji se može smatrati prihvatljivim i usklađenim sa visokim kriterijumima zdravlja i bezednosti korisnika. Dizajniranje bezbednih proizvoda podrazumeva sledeće aspekte: 1. karakteristike proizvoda uključujući njegov sastav, pakovanje odnosno ambalažu, uputstva za sklapanje, instaliranje i održavanje, kad je to primenljivo; 2. uticaj na druge proizvode u slučaju kad se može predvideti da će se upotrebljavati sa drugim proizvodima; 3. prezentacija proizvoda, odnosno njegovo označavanje, upozorenja, uputstva za njegovu upotrebu i odlaganje, odnosno bilo koje druge oznake ili obaveštenja o proizvodu; 4. kategorije korisnika koje su izložene riziku kao što su deca, hendikepirani ili starije osobe ka da se upotrebljavaju određeni proizvodi. Defektnost proizvoda Opasan proizvod je svaki proizvod koji nije bezbedan. Mogućnost postizanja viših nivoa bezbednosti proizvoda i postojanje drugih proizvoda koji predstavljaju manji stepen rizika nisu dovoljan osnov da bi se proizvoda smatrao opasnim. Većina proizvoda u izvesnoj meri predstavlja rizik po korisnika. Prilikom dizajniranja proizvoda neophodno je uspostavljanje balansa između funkcije koju proizvoda obavlja i troškova ostvarivanja višeg nivoa bezbednosti. Proizvod se može smatrati defektnim u dva slučaja: 1. ukoliko nastupi propust u bezbednom funkcionisanju u situaciji kada proizvod koristi tipičan korisnik u situaciji koja se smatra razumljivo predvidivom; 2. kada je u dizajnerskom rešenju sadržan rizik koji prevazilazi koristi od primene tog dizajnerskog rešenja. Prilikom određivanja balansa između rizika i koristi od upotrebe proizvoda potrebno je uzeti u razmatranje sledeće faktore: 1. potencijal za pojavu opasnosti koji je povezan sa praktičnom primenom realizovanog dizajnerskog rešenja; 2. verovatnoću da će opasnost od upotrebe proizvoda uzrokovati štetu; 3. izvodljivost bezbednijeg dizajnerskog rešenja u trenutku kad se već otpočelo sa proizvodnjom; 4. finansijske troškove kreiranja bezbednijeg dizajnerskog rešenja; 5. moguće neželjene efekte koje bi na proizvod ili korisnika moglo imati alternativno dizajnersko rešenje.

Proizvod se može smatrati bezbednim ukoliko: 1. ispunjava sve zahteve sadržane u tehničkim nacionalnim propisima koji se na njega odnose; 2. ukoliko takvih propisa nema za posmatranu vrstu proizvoda onda je neophodno da proizvod ispunjava zahteve iz nacionalnih standarda (koji su najčešće harmonizovani evropski standardi u slučaju naše zemlje); 3. ukoliko za posmatrani proizvod ne postoje ni nacionalni propisi, ni nacionalni standardi onda se usklađenost proizvoda sa opštim zahtevima bezbednosti ocenjuje prema: - dobrovoljnim nacionalnim standardima; - međunarodnim standardima i propisima; - renomiranoj naučnoj literaturi iz odgovarajuće oblasti; - pravilima dobre prakse u vezi sa bezbednošću proizvoda u odgovarajućoj oblasti; - dostignutom stepenu razvoja nauke i tehnike; - razumnim očekivanjima potrošača u vezi sa bezbednošću proizvoda. U praksi se može desiti da čak iako proizvod ispunjava nacioanlne propise i standarde nuije bezbedan u pojedinim specifičnim situacijama koje nije lako predvideti. Iz tog razloga na dizajnerima je velika odgovornost za dizajniranje bezbednog proizvoda. Proizvod može biti opisan čak i kad nije defektan primer je recimo nož. Pouzdanost proizvoda – odgovornost za prizvod Proizvodnja i prodaja proizvoda najčešće nisu konačne aktivnosti za proizvođača i prodavca. Za većinu proizvoda proizvođač i prodavac podržavaju vezu sa korisnikom kroz aktivosti servisiranja i održavanja. Pouzdanost proizvoda je neposredno povezana sa bezbednošću proizvoda iz razloga što je nepouzdan proizvod najčešće i nebezbedan proizvod. Shodno tome na dizajnerskom planu firme je da obezbedi da proizvod bude poudan pri čemu kompanija kao celina treba da preduzme odgovornosti za proizvod . Već duži niz godina pojam odgovornosti za proizvod dobija na značaju. Ovaj pojam je dostigao nivo na kojem proizvođač i prodavac moraju unapred obratiti pažnju vezanu za odgovornost kompanije u pogledu dizajna proizvoda, njegove proizvodnje i prodaje. Odgovornost za proizvod predstavlja pojam koji se vezuje za pravo oštećene strane (tužilac) da zahteva nadoknadu štete za personalne povrede ili materijalni gubitak od proizvođača ili prodava (tužene strane) kao posledice ubeđenja tužioca da su personalne povrede ili materijalni gubitak nastali upotrebom defektnog proizvoda. Sve veći broj slučajeva vezanih za odštete usled gubitaka nastalih upotrebom proizvoda dobija svoj epilog u sudovima. Svi ti slučajevi se pozivaju na odgovornost za proizvod. Usled toga uloga ergonoma u vezi sa ovom pojavom sve više dobija na značaju kako kroz učešće u dizajnerskim timovima tako i kao svedoka eksperata na suđenje. Primer: Stručnjaci iz oblasti ergonomije se u praksi razvijenih zemalja sveta pozivaju na suđenja kao eksperti i svedoci u slučajevima koji obuhvataju proizvode kao što su automobili, medicinaska oprema, čamci, konvejeri, industrijske mašine, šinske raskrsnice, pa čak i stepenice. Tipične oblasti ekspertize ergonoma u takvim slučajevima se pre svega odnose na mogućnost diriminacije u uslovima auditornog šuma, oštrinu vida, vizuelne iluzije, vizuelno motornu kombinaciju, vreme reakcije, senzitivnost na promenu temperature, biomehaniku dizanja tereta,

brzinu očitavanja, dizajn pokazivača i komandnih organa, adekvatnost i efektivnost simbola i znakova upozorenja itd. Nekoliko suđenja je okončano upravo svedočenjem ergonomskih eksperata. Odgovornost za proizvod se najčešće klasifikuje kao: 1. nemarnost kojom se proverava ponašanje tužene strane u odnosu na različite aspekte proizvodnje i prodaje proizvoda; 2. striktna odgovornost za proizvod kojom se testira kvalitet proizvoda; 3. podrazumevana garancija kojom se takođe testira kvalitet proizvoda; 4. deklarisana garancija i netačan ili iskrivljen opis proizvoda čime se proveravaju performanse proizvoda u odnosu na eksplicitnu tvrdnju proizvođača ili prodavca. Tipovi defekata koji se odnose na odgovornost za proizvod su defekti u dizajnu, defekti u proizvodnji i defekti u vezi upozorenja o korišćenju proizvoda. Odsustvo odgovarajućeg upozorenja se često tretira i kao defekat u dizajnu, međutim, potrebno je razlikovati dizajniranje koje sprečava opasnost od dizajniranja koje upozorava na opasnost. Najčešći uzroci nastanka defektnih proizvoda su nepotpuno istraživanje tokom procesa razvoja proizvoda, nepotpuno testiranje prototipa, neadekvatna kontrola kvaliteta i neetička prezentacija proizvoda. Nije redak slučaj da proizvod postane defektan usled nepravilnog korišćenja od strane korisnika ili zloupotrebom proizvoda. Iako na prvi pogled možda izgleda da u tom slučaju proizvođač i prodavac nisu odgovorni u praksi oni odgovaraju ukoliko se zloupotreba proizvoda lako mogla predvideti, a ništa nije preduzeto da se to spreči. Prisustvo defekta na proizvodu u trenutku povređivanja (nastanka štete) nije dovoljno da bi proizvođač ili prodavac bili odgovorni za proizvod. Neophodno je dokazati da je defekat bio uzrok nastanka štete. Samo odsustvo upozorenja na proizvod nije jedino merilo u proceni odgovornosti za proizvod. Kompletna procena odgovornosti podrazumeva takođe i ocenu da li bi uopšte adekvatno upozorenje da je postojalo sprečilo nastanak štete. Dizajniranje bezbednog proizvoda Proizvod ne treba dizajnirati samo za nemravano i predviđeno korišćenje nego i za upotrebu koja se razumno može predvideti kako bi se oblikovao bezbedan proizvod. Prilikom dizajniranja proizvoda u cilju obećanja bezbednosti dizajnerskog rešenja potrebno je posebnom analizon utvrditi tipove upotreba i potencijalnih zloupotreba proizvoda. Ovo može zahtevati istraživanje sa korisnicima sličnih proizvoda ili sa potencijalnim korisnicima novog proizvoda. Simulacioni testovi u laboratoriji se takođe mogu sprovesti sa prototipom proizvoda kako bi se stekao uvid u ponašanje korisnika i performanse proizvoda. Weinstein i saradnici izdvajaju sedam bitnih koraka koje treba obuhvatiti procesom dizajniranja kako bi se osigurao razumno bezbedan dizajn proizvoda: 1. skicirati opseg upotrebe proizvoda; 2. identifikovati okruženje u kojem će se proizvod koristiti; 3. opisati populaciju korisnika;

4. pretpostaviti sve potencijalne opasnosti uključujući procenu verovatnoće njihove pojave i ozbiljnost rezultujuće povrede; 5. skicirati alternativne dizajnerske karakteristike ili proizvodne tehnike uključujući i upozorenja i instrukcije za koje se može pretpostaviti da će efikasno otkloniti ili eliminisati opasnosti; 6. oceniti takva alternativna rešenja u odnosu na očekivane standardne performanse proizvoda uključujući: a) druge opasnosti koje se mogu indukovati primnenom alternativnog rešenja; b) njihov uticaj na naknadnu korisnost proizvoda; c) njihov uticaj na ukupne troškove proizvoda i d) poređenje sa sličnim proizvodima. 7. doneti odluku koje se karakteristike treba uvrtit u konačno dizajnersko rešenje Uvođenje programa za realizaciju bezbednog proizvoda Cilj uvođenja programa za realizaciju bezbednog proizvoda se svodi na svođenje mogućnosti izlaganja kompanije parnicama vezanim za odgovornost za proizvod na najmanju moguću meru. Kao svoj minimum ovaj program treba da sadrži tri funkcijske komponente: koordinator za bezbednost proizvoda, komisiju za bezbednost proizvoda i revizora za bezbednost proizvoda. >Koordinator za bezbednost proizvoda< Uspešna primena programa za realizaciju programa bezbednog prozvoda treba da obuhvati sve odseke u okviru kompanije (dizajn, proizvodnju, računovodstvo, marketing, prodaju, instaliranje servisiranje itd.). Iz tog razloga je neophodno da postoji koordinator za bezbednost proizvoda čiji je osnovni zadatak da koordiniše i olakša komunikaciju i saradnju između pomenutih odeljenja. Uspešnost primene programa za realizaciju bezbednog proizvoda u velikoj meri zavisi od autoriteta koordinatora. Što je autoritet koordinatora veći to je verovatnoća uspešne realizacije programa veća. Prema američkom nacionalnom savetu za bezbednost tipične aktivnsoti koordinatora za bezbednost proizvoda su: - asistencija u postavljanju programske politike vezane za bezbednost proizvoda; - davanje predloga za opoziv proizvoda terenske modifikacije sprovođenjem posebnih analiza i redizajn proizvoda; - sprovođenje analiza na osnovu žalbi, incidenata i nesrećnih slučajeva; - koordinacija svih programskih dokumenata; - razvoj baze informacija vezanih za bezbednost proizvoda i odgvornost za proizvod koju će koristit sva odeljenja firme u okviru programa; - uspostavljanje i održavanje veza sa agencijamai organizacijama koje se bave pitanjima bezbednosti i odgovornosti za proizvod; - učešće u programu za reviziju bezbenosti proizvoda. >Komisija za bezbednost proizvoda< Komisija za bezbednost proizvoda se obrazuje sa ciljem da koordinatoru programa omogući korišćenje i saradnju sa bazom eksperata. Ova komisija je sastavljena od predstavnika svih odeljenja kompanije i predstavlja podršku koordinatoru za sprovođenje predviđenih aktivnosti.

>Revizor za bezbednost proizvoda< Osnovna uloga revizora za bezbednost proizvoda prema američkom nacionalnom savetu za bezbednost jeste ocenjivanje adekvatnosti programa za bezbednost proizvoda u odnou na stvarne i potencijalne opasnosti. Oni porede ono što je učinjeno na poboljšanju bezbednosti proizvoda sa onim što treba da bude učinjeno. Osnovni zadaci revizora za bezbednost proizvoda su da: - prati akcije koje se preduzimaju kada se otkrije neki nedostatak proizvoda; - kontroliše dokumentaciju koja se odnosi na preduzete akcije na korigovanju uočenih nedostataka; - intervjuiše svo ključno osoblje menadžmenta vezano za problematiku dizajniranja bezbednog proizvoda i obaveštava o uočenim nedostacima; - nadzire proizvodne operacije u cilju proizvodnje bezbednih proizvoda. Revizor za bezbednost proizvoda može da bude osoba koja potiče iz same firme ili se može angažovati stručnjak izvan kompanije za tu namenu. Ocena programa realizacije bezbednog proizvoda Priprema za ocenu programa realizacije bezbednog proizvoda obuhvata sledeće aktivnosti: - prezentovanje ciljeva revizije top menadžmentu kompanije i onoga što se od njega očekuje; - vremenska koordinacija aktivnosti na reviziji proizvoda u saradnji sa ostalim menadžerima; - uvid u celokupnu dokumentaciju koja se odnosi na program realizacije bezbednog proizvoda; - uvid u literaturu koja je povezana sa proizvodom (procedure, standarde, tehničke podatke); - uvid u sve upozoravajuće informacije i oznake vezane za proizvod. Nakon sprovedene pripreme ocena programa realizacije bezbednog proizvoda se sprovodi obilaskom relevantnih odeljenja kompanije i traženjem dokaza o postojanju uzroka koji mogu da dovedu do problema odgovornosti za proizvod.

ČETRTO PREDAVANJE 4.11.2009

UPRAVLJANJE GREŠKAMA U SISTEMU ČOVEK - MAŠINA Nastanak greške

• Greška čoveka u sistemu čovek - mašina predstavlja odstupanje čoveka u izvršenju zadatka, koje dovodi do odstupanja u ispunjenju cilja koji ovaj sistem treba da ostvari. • Šezdesetih godina prošlog veka procenat ljudskih grešaka koji je dovodio do povreda na radu iznosio je oko 30 %, pri čemu u novije vreme taj procenat pokazuje tendenciju porasta i kreće se u intrevalu od 70 - 90 %. Smatra se daje osnovni razlog za povećanje grešaka kompleksnost savremene tehnologije, koja poseduje veliki broj opcija čije je stanje neophodno kontrolisati. Uzroci grešaka u sistemu čovek - mašina

• Svaka greška ima svoj uzrok. Postoje i situacije gdejedna greška može da ima više uzroka. • S obzirom da postoji izuzetno veliki broj sistema čovek - mašina, postoji i ekstremno veliki broj mogućnosti za pojavu grešaka, pogotovo kada se uzme u obzir raznovrsnost interakcija čoveka i mašine. S obzirom na to, nije jednostavno nabrojati sve moguće uzroke grešaka u sistemu čovek - mašina. • Uzroci grešaka u sistemu čovek - mašina se mogu podeliti u sledeće grupe:

1. Personalni uzroci grešaka, kod kojih se neka karakteristika ili određeno stanje korisnika pojavljuje kao uzrok greške. 2. Uzroci grešaka koji vode poreklo od neadekvatnog dizajna proizvoda (mašine). 3. Uzroci grešaka koji vode poreklo od neodgovarajućih uslova radnog okruženja. 4. Uzroci grešaka koji vode poreklo od neodgovarajućeg tehnološkog postupka. 5. Uzroci grešaka koji vode poreklo od drugih lica, sa kojima lice koje upravlja mašinom razmenj uje informacij e.

• Personalni uzroci grešaka vode poreklo od samog čoveka. Neophodno je da osobine čoveka budu usklađene sa svojstvima i osobinama mašine. Iz tog razloga, personalne karakteristike Čoveka kao što su inteligencija, kognitivna sposobnost, razne specifične sposobnosti, percepcija, pažnja, psihomotorna koordinacija, snaga, izdržljivost imaju značajnu ulogu za upravljanje mašinom. Ukoliko ove osobine nisu usklađene sa osobinama i mogućnostima mašine, pojavljuje se potencijal, za nastanak greške. Pored toga, pojedina stanja, čoveka takođe mogu biti uzrok za nastanak greške. Zamor, povreda, alkohoiisano stanje i si. takođe mogu biti uzrok za pojavu greške u sistemu čovek - mašina. • Svojim dizajnom mašina u najvećoj mogućoj meri treba da bude usaglašena sa osobinama ljudi. Čovek sa mašinom pre svega ostvaruje interakciju putem pokazivača i komandnih organa. Propusti u dizajnu ovih delova mašina čest su uzrok grešaka. Takođe, mašina treba da bude antropometrijski usklađena sa odgovarajućom, populacijom korisnika, kako bi se umanjila mogućnost za pojavu greške. Ukoliko je mašina dizajnirana tako da dovodi do senzornog, mentalnog i fizičkog preopterećenja kod korisnika, greške u radu su neminovnost. Pored toga, ukoliko mašina nije dizajnirana tako da bude bezbedna, moguća je pojava greške koja neretko dovodi i do nesrećnih slučajeva.

• Neodgovarajući uslovi rada predstavljaju uzrok koji u pojedinim slučajevima mogu da dovedu do greške u radu. Rad u bučnim radnim uslovima, izloženost vibracijama, velikim ubrzanjima, ekstremno visokoj i niskoj temperaturi, niskoj osvetljenosti su sve faktori koji nepovoljno deluju na čoveka, stvarajući na taj način osnovu za pojavu greške u radu. Pored toga. nekomfomi uslovi rada koji su posledica loših dizajnerskih rešenja takođe mogu predstavljati uzrok za pojavu greške. Ukoliko je primera radi radna stolica neadekvatno dizajnirana, usled dugotrajnog rada ona može prouzrokovati nelagodnost i bol, što može dovesti do redukcije pažnje i učestalog prekidanja radne aktivnosti, što se dalje može odraziti na pojave greške. • Uzroci grešaka koji vode poreklo od neodgovarajućeg tehnološkog postupka najčešće su vezani za neodgovarajuće procedure rada ili nepostojanje takvih procedura. Ukoliko je recimo tempo rada koji diktira tehnološki postupak takav da prevazilazi čovekove fizičke i mentalne kapacitete, tada je verovatnoća pojave greške povećana. Ukoliko je sa druge strane recimo tempo rada izrazito nizak tako da dovodi do dosade ili pospanosti radnika, takođe nastaju uslovi za pojavu greške u sistemu Čovek - mašina. Neergonomske procedure rada, nejasna i nepotpuna radna Liputstva neretko dovode do grešaka, čije posledice mogu biti katastrofalne i u velikim sistemima, kao što su recimo nuklearne centrale. • Uzroci grešaka koji vode poreklo od drugih lica, najčešće su povezani sa različitim vidovima interakcije tipa čovek - čovek. Takav vid interakcije ukoliko se istovremeno odvija sa interakcijom čovek - mašina deluje kao ometajući faktor, koji se negativno odražava na percepciju radnika, obradu informacija i na sam proces rada, što može uzrokovati pojavu greške. Pored toga, razmena pogrešnih informacija u sistemu čovek - čovek vezano za funkcionisanje sistema čovek - mašina takode može predstavljati uzrok za pojavu greške.. Uzrok za pojavu greške može predstavljati i fizičko ometanje čoveka koji upravlja mašinom, od strane drugog lica. Osnovna rešenja za eliminisanje personalnih grešaka

• Postoje dva osnovna sistemska metoda za smanjenje i eliminaciju personalnih grešaka. To su personalna selekcija i obučavanje. • Metoda personalne selekcije se zasniva na odabiru radnika na osnovu njihovih sposobnosti i potrebnih veština za obavijanje radnog zadatka. Tom prilikom se najčešće posmatraju perceptivne, intelektualne i motorne veštine. • Odgovarajućom obukom se takode mogu znatno redukovati greške. Međutim, postoji nekoliko pojava koje su povremeni pratilac svake obuke. Ljudi se mogu vratiti starim navikama nakon izvesnog vremena posle obuke. Takode, vremenom se mogu zaboraviti instrukcije dobijene na obuci. Pored toga, troškovi dodatne obuke mogu biti veliki. Dizajnerska rešenja za eliminisanje grešaka u sistemu čovek - mašina

• Kako bi dizajnersko rešenje bilo uspešno, potrebno je sagledati i predvideti različite mogućnosti za pojavu greške u sistemu čovek - mašina a zatim oblikovati takvo rešenje koje će onemogućiti pojavu grešaka. • Dizajnerska rešenja mogu doprineti redukciji onih grešaka koje se pre svega odnose na dizajn samog proizvoda, a zatim i redukciji grešaka koje se tiču dizajna uslova radnog okruženja i u izvesnoj meri samog tehnološkog postupka.

• Iako je mašina ta koja sama može da indukuje grešku kao posledica njene nepreciznosti ili umanjene pouzdanosti, prilikom dizajniranja proizvoda potrebno je takođe imati u vidu da dizajn treba da podržava osobine korisnika, kako bi se sprečila pojava grešaka kao posledica interakcije, « Postoje tri osnovna dizajnerska pristupa usmerena na sprečavanje ljudskih grešaka prilikom interakcije sa mašinom: 1. Isključivi dizajn je metod dizajniranja koji pravljenje greške čini nemogućim. 2. Preventivni dizajn je metod dizajniranja kod koga je pravljenje grešaka otežano ali nije nemoguće. 3. Deaktivacioni dizajn je vrsta dizajnerskog rešenja kod kojeg se redukuju posleđice greške, pri čemu nije neophodno da rešenje obavezno umanjuje verovatnoću pojave greške. Kod ovog pristupa, greška se automatski kompenzuje aktiviranjem dodatnih mehanizama u slučaju kvara ili greške u sistemu. • Primer. U praksi se desio slučaj da je radnik povređen usled pogrešnog povezivanja žica trofaznog motora koji je zadužen za pokretanje prese. Isključivi dizajn u ovoj situaciji bi se sastojao u tome da se obezbedi da se mašina ne može pokrenuti ukoliko žice na motoru prethodno nisu dobro povezane. Preventivni dizajn bi se u odnosu na ovu pojavu sastojao u oblikovanju instrukcija kaje bi se odnosile na to kako sprovesti proveru u slučaju da su žice na motoru ispravno povezane, odnosno na dizajniranje upozoravajućeg sistema koji bi ukazao na propust pri povezivanju žica. Deaktivacioni dizajn bi se sastojao u dizajniranju sistema kod kojeg bi zaštitni uređaj (zaštitnik) ostao operativan, bez obzira na koji način su žice na motoru povezane. Osnovna rešenja za eliminisanje grešaka od neodgovarajućih uslova radnog okruženja

• Svaka skokovita i intenzivna promena uslova radnog okruženja, kao i dugotrajan uticaj uslova radnog okruženja nasuprot konforu može dovesti do greške u radu. • U cilju smanjenja grešaka uzrokovanih uslovima radnog okruženja, mogu se primemti brojna dizajnerska rešenja, zavisno od vrste spoljašnjeg faktora koji je potencijalni uzrok greške. Barijere za zaštitu od buke su primer takvih rešenja. • U slučaju kada izolcija radnika od nepovoljnih uslova radnog okruženja nije moguća, odnosno kada dizajnerska rešenja ne mogu biti realizovana iz različitih razloga.ili ne daju(odgovrajuće rezuitate).Koriš ćenj lične zaštitne opreme predstavlja opciju koja može dati zadovoljavajuicće rezultate i dovesti do smanjenja broja grešaka. Osnovna rešenja za eliminaciju grešaka od primene neodgovarajućeg tehnološkog postupka

• U ergonomskom smislu pod tehnološkim postupkom podrazumevamo metodologiju, odnosno način na koji čovek i mašina treba da funkcionišu kako bi ostvarili postavljeni cilj. • Dva sistema čovek - mašina sastavljena od komponenata (ljudi i mašina) istog ili približno istog kvaliteta zahvaljujući različitom tehnološkom postupku mogu ostvariti različite rezultate, što se u suštini odražava na efikasnost tih sistema. Sa ergonomskog aspekta, od posebnog značaja je proučavanje onih tehnoloških postupaka koji (pored toga što utiču na efikasnost) dovode do grešaka u radu.

• Ergonomska rešenja za eliminaciju grešaka od primene neodgovarajućeg tehnološkog postupka mogu se podeliti u dve grupe, zavisno od toga da lije tehnološki postupak koji dovodi do pojave grešaka ispravno koncipiran ili nije. • Ukoliko tehnološki postupak koji dovodi do grešaka u radu nije ispravno koncipiran, tada je pored njegove provere u usko tehnološkom smislu neophodna i njegova ergonomska provera, koja se zasniva na primeni brojnih metoda za otkrivanje grešaka, kao i studije pokreta i vremena. Ovakve ergonomske analize će doprineti da se otkriju greške u načinu izvršenja radnog zadatka, odnosno da se one eliminišu. • Ukoliko je tehnološki postupak koji dovodi do grešaka u radu ispravno koncipiran, tada je neophodna ergonomska kontrola pisanih i usmenih procedura koje se radniku prezemuju. U takvim situacijama, čest izvor grešaka su nejasne ili neprecizne instrukcije koje se zadaju radniku, što kao posledicu ima pojavu greške. Osnovno rešenje u takvim situacijama je ređizajniranje uputstava za rad u skladu sa ergonomskim preporukama za dizajn tehničke i projektne dokumentacije. Osnovna rešenja za sprečavanje grešaka od interakcije sa drugim licima

• U odnosu na posmatrani sistem čovek - mašina, interakcija čoveka sa drugim licima se na dva načina može manifestovati kroz pojavu greške. U prvom slučaju, druga lica čoveku koji je u interakciji sa mašinom slučajno ili namerno prenose pogrešne informacije koje utiču na realizaciju tehnološkog postupka. U dragom slučaju, ostala lica predstavljaju ometajući faktor u smislu redukovanja resursa pažnje vezanog za realizaciju tehnološkog postupka. U pojedinim situacijama, kada je reč o nasilju, druga lica mogu predstavljati fizičku barijeru koja uzrokuje pojavu greške u radu. • U slučaju postojanja mogućnosti da drugo lice prenese pogrešnu informaciju, osnovno rešenje se zasniva na proveri te informacije sa nadležnom osobom u firmi, ili proveri odstupanja te informacije od zvaničnih informacija u obliku pisanih procedura. Korišćenje prečica i olakšica na koje navode druga lica ne samo što može narušiti tehnološki postupak, već i dovesti do grešaka sa katastrofalnim ishodom. • U slučaju kada druga lica deluju kao ometajući faktor, ona ne samo što mogu dovesti do redukcije pažnje kada je čovek u interakciji sa mašinom, nego čak uzrokovati pojavu mentalnog stresa i na taj način značajno umanjiti radnu sposobnost radnika, što dalje dovodi do nastanka brojnih grešaka u radu. U takvoj situaciji najdelotvornije rešenje je praćenje i kontrola lica koja deluju kao ometajući faktor i primena disciplinskih inera prema takvim licima. Kontrola grešaka u sistemu čovek - mašina

• Smatra se da je potpuna eliminacija grešaka nemoguća, odnosno da se može samo umanjiti učestanost njihovog pojavljivanja, odnosno posledica dejstva kada greška već nastupi. • Prevencija grešaka se zasniva na predviđanju mogućih grešaka i dizajniranju takvih rešenja koja će redukovati i u izvesnim situacijama sprečiti njihovo pojavljivanje. • U slučaju kada se na gotovom proizvodu uoče nedostaci koji dovode do pojave grešaka, primenjuje se postupak redizajniranja, koji može biti skup i dugotrajan proces. • Što je frekvencija pojavljivanja grešaka veća, lakši su njihovo uočavanje i kontrola. Kada su greške retke, tada je njihovo uočavanje teže a samim tim i njihova kontrola.

KLASIFIKACIJA I PREDVIĐANJE GREŠAKA U SISTEMU ČOVEK - MAŠINA

Klasifikacija grešaka u sistemu čovek - mašina

• Zavisno od kriterijuma klasifikacije, greške se mogu podeliti i klasifikovati u veći broj grupa.

• Prema Bedniju, greške operatora možemo podeliti na senzorne, logičke i motorne. • Senzorne greške su posledica neadekvatnog opažanja signala koji se pojavljuju u neposrednom i udaljenom radnom okruženju. Ove greške mogu da nastanu zbog neadekvatnog dizajna uređaja koji emituju signale, ili kao posledica određenog personalnog stanja čoveka , umora, stresa, monotonije, iluzije, nedovoljne obučenosti.

• Logičke greške su posledica personalnih faktora koji utiču na neadekvatnost procene pri donošenju odluka. Ove greške najčešće nastaju kao posledica neiskustva, neznanja, pogrešnog razmišljanja, ali i deficita vremena. * • Motorne greške su posledica neadekvatnih reakcija i pogrešno izvedenih pokreta. Ove greške mogu da nastanu zbog neodgovrajućeg dizajna i rasporeda komandnih uređaja, nedovoljne obučenosti, neiskustva i neizgrađenih veština i spretnosti. Pored toga, motorne greške mogu da nastanu zbog neodgovarajućih uslova radnog okruženja, kao i umora, konzumiranja alkohola i si.

• Svvain i Guttman greške klasifikuju na greške propusta, greške zadavanja komandi, sekvencijalne greške i greške vremenske sinkronizacije. • Greške propusta se odnose na propust da se uradi nešto, recimo u okviru procedure izvršenja zaboravljen je bitan korak koji nije izveden. • Greške zadavanja komandi se odnose na nepravilno izvedenu akciju prilikom izvršenja, recimo kad vozač automobila pri promeni brzina umesto u treću ubaci u petu brzinu. • Sekvencijalne greške predstavljaju podklasu grešaka zadavanja komandi. Odnose se na izmenjeni redosled u okviru skupa akcija koje su neophodne za izvršenje određene aktivnosti. • Greške vremenske sinkronizacije takođe predstavljaju podklasu grešaka zadavanja komandi. Ove greške nastaju kada operator propusti da izvede komandu u predviđenom, odnosno dopuštenom vremenskom periodu.

• Greške u avijaciji Sanders i McCormick klasifikuju u dve grupe: tehničke greške i greške ljudskog faktora. • Tehničke greške nastaju zbog propusta u dizajnu uređaja, neregistrovanih i neotklonjenih kvarova, neadekvatnog rasporeda pokazivača i komandnih organa. Ovi autori navode da je polovina grešaka koje su dovele do udeesa aviona rezultat neoperativnosti tehničkih uređaja. • Greške ljudskog faktora nastaju zbog neadekvatnog očitavanja sa pokazivača, grešaka u smeru izvođenja pokreta, netačne interpretacije signala, problema u komunikaciji, zbog iluzija, zaboravljanja, panike, stresa, hipoksije, nemara, loše organizacije.

• Greške se mogu podeliti i na sistemske i slučajne. • Sistemske greške nastaju kao posledica stalnog delovanja nekog faktora u sistemu, koji uzrokuje da se greška stalno ispoljava na određeni način. • Slučajne grečke nastaju usled trenutne nestabilnosti sistema čovek - mašina, nepredvidivih događaja, iznenadnog neadekvatnog delovanja ljudske komponente, mašinske komponente ili spoljašnjih činilaca.

• Reason greške operatora deli na greške rutinskih operacija, greške nemtinskih operacija i na greške od namernog kršenja pravila. • Greške pri obavljanju rutinskih operacija mogu da nastanu i pri obavljanju uobičajenih poslova iskusnih radnika, ukoliko iz različitih razloga propuste da zapaze neku značajnu promenu u radnom procesu. • Greške pri obavljanju nemtinskih operacija nastaju najčešće kao posledica nepoznavanja pravila, procedura i propisa ili zaboravljanja ispravne procedure. • Greške koje potiču od namernog kršenja pravila predstavljaju rezultat činjenja nepropisnih i netačnih akata ponašanja. Predviđanje vremena i forme pojave greške • Predviđanje pojave grešaka je od izuzetnog značaja iz razloga što ukoliko je moguće utvrditi vreme i mesto njenog nastanka, može se delovati preventivno kako bi se izbegla poajva greške. • Ukoliko su poznati svi mogući uzroci nastanka grešaka, mogu se sa zadovoljavajućom preciznosti predvideti vreme i forma pojave grešaka. • S obzirom da u praksi najčešće nisu poznati svi mogući uzroci nastanka grešaka, vrši. se predviđanje pojave grešaka na osnovu iskustva i statističkih podataka. Verovatnoea pojave greške

• Tačno određivanje verovatnoće pojave greške je najčešće složen proces koji iziskuje strogo koiitrolisane uslove testiranja. U realnim situacijama, verovatnoću pojave greške je još teže odrediti. • Ergonomska analiza verovatnoće pojave greške se sprovodi tako što se iđentifikuju zadaci i podzadaci koji su kritični za efekti vnost sistema, koji su nebezbedni po radnika, njegovo bliže i dalje okruženje. Za svaki tako identifikovan zadatak se zatim određuje vrsta greške i registruje vreme njenog pojavljivanja, ili se vrši procena njenog pojavljivanja na osnovu radnih aktivnosti operatora (Malone i Baker). • Međutim, postoje faktori i okolnosti koje doprinose povećanju verovatnoće pojave greške. Verovatnoea pojave greške raste u sistemima sa nerazvijenom organizacionom klimom i kulturom, gde ne postoje jasno izgrađeni ciljevi, odnosno u sredinama gde je nedovoljno razvijen i implementiran etički kodeks. • Verovatnođa pojave greške raste u sredinama koje raspolažu sa neodgovarajućim ljudskim potencijalom i kada se ne ulaže u razvoj kadrova. • Verovatnoea pojave greške je znatna u sredinama gde se psihofizičko stanje radnika ne utvrđuje i ne prati. • Verovatnoća pojave greške se uvećava kada je oprema zastarela i nedovoljnog kvalitetna, kada se oprema neredovno održava, kada se u neodgovarajućoj meri primenjuju sredstva i uređaji za zaštitu, kao i personalna zaštitna sredstva. • Verovatnoća pojave greške je takođe izražena u sredinama u kojima su niska materijalna ulaganja u uslove radnog okruženja. • Verovatnoća pojave greške je takođe povećana u socijalno neadekvatnim sredinama u kojima su konflikti česti.

PETO PREDAVANJE 11.11.2009

ERGONOMIJA DIZAJNIRANJA TEHNIČKE I PROJEKTNE DOKUMENTACIJE

• Korisnička dokumentacija predstavlja deo interfejsa koji se nalazi između korisnika i drugih komponenata sistema. • Korisnička dokumentacija doprinosi kognitivnom poimanju funkcija hardvera i softvera, kao i interakcija čoveka sa komponentama sistema. Ona služi kao pomoć u radu i kao suplement, ali ne i zamena za obuku za rad sa sistemom. Faktori i osobine čoveka koje treba uzeti u obzir prilikom dizajniranja tehničke i projektne dokumentacije

• Korisnici dokumentacije žele tako dizajniran dokument koji će im pomoći da obave njihove zadatke na brz i efikasan način. Međutim, oni se razlikuju međusobno po mnogim karakteristikama, kao što su nivo obrazovanja, motivacija, vremenska ograničenja, stil rada, čitalačke i kognitivne sposobnosti, personalne preference, godine starosti itd. Sto se više ovakvih različitosti obuhvati prilikom dizajniranja dokumentacije, to će ona biti uspešnija. • Uspešno dizajniranje korisničke dokumentacije u sistemu čovek mašina žahteva poznavanje sledećih karakteristika operatora: nivo obrazovanja i obučenosti, radnu sposobnost, profil veština kojima raspolaže, čitalačku sposobnost, dostignuti nivo obuke, radni staž. Organizacija dokumentacije

• Kvalitetno dizajnirana dokumentacija poseduje jasnu konceptualnu organizaciju. Organizacija treba da bude kompatibilna sa osnovnim ciljem dokumentacije i razumljiva za korisnika. Ona treba da pomogne korisniku da pronađe relevantnu informaciju u cilju izvršenja neke funkcije ili zadatka. • Postoje tri osnovna načina koja pomažu korisniku u razumevanju konceptualne organizacije. To su:

1. Korišćenje naslova i zaglavlja 2. Vizuelni izgled dokumenta 3. Hijerarhijski numeracioni sistem.

• Naslovi i zaglavlja su od najveće važnosti za korisnika. Oni pomažu korisniku da razume organizaciju dokumenta, pronađe relevantnu informaciju i stvori predstavu o njihovoj lokaciji u dokumentu. • Naslov predstavlja reč ili frazu koja opisuje ili identifikuje sadržinu dokumenta, ili dela dokumenta. • Zaglavlje predstavlja naslov organizacione podsekcije dokumenta, odnosno naslov koji poseduje hijerarhijski značaj. • Zaglavlje se obično pozicionira odvojeno od teksta na koji se odnosi, na način koji ukazuje na hijerarhijsku strukturu dokumenta. Pored toga, zaglavlja se obično razlikju od teksta tipografski, na primer korišćenjem većeg fonta, boldiranog fonta ili na oa pomenuta načina. • Naslovi i poglavlja treba da budu koncizni, deskriptivni i različiti. Oni treba da budu što je moguće kraći a da ipak identifikuju sadržaj dokumenta ili dela dokumenta (sekcije). Pored toga, oni treba da se međusobno razlikuju.

• Ukoliko je to praktično, potrebno je razmotriti mogućnost dodeljivanja naslova paragrafima. • Numeracija podsekcija dokumenta treba da reflektuje organizaciju dokumenta. Ovo može biti ostvareno na sledeći način:

1. dodeljivanjem sukcesivnih brojeva glavnim sekcijama dokumenta, počev od jedan za prvu sekciju pa nadalje 2. dodeljivanjem tačke iza oznake broja (npr. 1.) 3. dodeljivanjem sukcesivnih brojeva počev od 1 za svaku podsekciju (npr. 1.1, 1.2 itd.) 4. ponovljenim dodeljivanjem tačke iza oznake broja (npr. 1.1., 1.2. itd.) 5. ovaj proces se nastavlja sa svakom narednom podsekcijom u okvira dokumenta sve dok se ne stigne do nivoa paragrafa.

• Ukoliko je neophodno izvršiti rasčlanjavanje teksta u okviru paragrafa, onda se to može učiniti dodavanjem brojeva koji su u manjem fontu i nalaze se u zagradi (npr. 1.2.(1) itd.). • Ako je to izvodljivo, sistem numeracije ne treba da sadrži više od pet nivoa, odnosno broj podsekcija sve do paragrafa ne treba da bude veći od pet. Iako od predviđene strukture dokumenta zavisi broj podsekcija, smatra se da optimalan broj podsekcija iznosi tri. • Dodatni organizatori predstavljaju suplementarne informacije koje se prezentuju pre pojave centralnog skupa informacija, čija je osnovna namena da zainteresuju korisnika i da poboljšaju njegovo razumevanje i upamćivanje materijala sa kojim nije bio prethodno upoznat. • Primeri dodatnih organizatora su sadržaji, uvodni rezimei, šematski prikazi i dopunska pitanja (ukoliko se pozicioniraju ispred glavne sadržine). Naslovi zaglavlja koji se postavljaju u formi pitanja takođe se tretiraju kao dodatni organizatori. • Unakrsne reference predstavljaju smernice koje sa jednog dela knjige ili dokumenta usmeravaju na drugi deo knjige ili dokumenta, ili na drugi dokument. • Upotrebu unakrsnih referenci treba minimizirati na najmanju moguću meru. To se može postići ponavljanjem materijala, sekvencijalnom organizacijom dokumenta i upotrebom presavijenih dodatnih stranica, tako da se materijal o kome je reč može simultano pratiti sa tekućim materijalom. • Interne unakrsne reference treba povezati sa numeričkim oznakama podsekcija ili paragrafa. Ukoliko se numerčke oznake ne koriste, unakrsne reference treba vezati za naslove podsekcija i paragrafa. Njih ne treba povezivati sa brojem strane dokumenta. • Organizacija dokumenta po zadacima se primenjuje u slučajevima kada je korisniku potrebno opisati više zadataka koje treba da obavi, kako bi ostvario željeni cilj. U tom slučaju, dokument treba da bude struktuiran sekvencijalno, po redosledu zadataka koje korisnik treba da obavi. • Preporučuje se da dokument bude organizovan tako da njegove celine odgovaraju logičkom redosledu, odnosno da između podsekcija postoji logička veza. • Sadržaj paragrafa treba limitirati na jednu ideju. Sav materijal u paragrafu treba da se odnosi na razvoj te ideje. • Paragraf treba da sadrži rečenicu koja objašnjava temu o kojoj će u paragrafu biti reč. Najčešće je to prva rečenica u paragrafu, ili rečenica koja sledi odmah iza prve rečenice, u slučaju ako se prva rečenica odnosila na povezanost sadržine paragrafa sa nekim delom dokumenta. • U slučaju pisanja tehničke dokumentacije, paragraf ne bi trbalo da sadrži više od šest rečenica, pri čemu se smatra daje optimalna dužina tri do četiri rečenice.

Oblikovanje rečenice i upotreba simbola • Idealno oblikovana rečenica odražava direktno značenje pojma o kome je reč, koristi uobičajen rečnik blizak čitaocu, ne sadrži suvišne reči, eksplicitno prezentuje informacije, ne ostavlja prostor za zaključivanje, već je dovoljno jasna da donošenje zaključaka nije ni potrebno. • Tekst dokumentacije treba pisati jasnim, jednostavnim jezikom, bez neodređenosti, dvosmislenosti i nepotrebnih reči. • Tekst dokumenta treba da sadrži minimalan broj tehničkih termina koji iziskuju specifično znanje za razumevanje, izuzev u slučajevima kada je upotreba takvih termina neophodna, kako bi se navelo prcizno značenje. • Tipična rečenica u korisničkoj dokumentaciji treba da odražava samo jednu misao. • Dužina rečenice treba da bude onolika koliko je potrebno da se adekvatno izrazi samo jedna misao. Veoma dugačke rečenice koje su jasne takođe su prihvatljive. • Opšte govoreći, u tehničkoj literaturi, dužina rečenice u prošeku ne treba da prelazi dvadeset reči. • Optimalna dužina rečenice u tehničkoj literaturi iznosi sedamnaest reči ili manje. • Upotreba kratkih rečenica je poželjna ukoliko odražavaju poruku jasno, kompletno i u saglasnosti sa gramatičkim pravilima. • Veoma dugačke rečenice obično obuhvataju nabrajanje određenih pojmova. Kako bi se redukovala složenost takvih rečenica, preporučuje se da se nabrajanje stavki obavi u obliku vertikalnog niza, koji sačinjavaju stavke koje se nabrajaju. Ovakav način prezentacije se posebno preporučuje kada se nabrajane stavke odnose na korake koji su neophodni za obavljanje određenog zadatka. • Složene i kompleksne rečenice se uobičajeno teže razumevaju od prostih rečenica. • Dokumentacija treba da sadrži samo mali broj rečenica koje imaju više od jedne ili dve zavisne rečenice. • Opšte govoreći, redosled reči u rečenici treba da bude: subjekat, glagol, objekat, predikatski objekat i indirektni objekat. Primer. Ergonomski stručnjaci žele kvalitetno napisanu dokumentaciju za korisnike sistema. • Aktivne rečenice sadrže aktivni glagolski oblik, pri čemu subjekat deluje na objekat. Primer. Alfa čestice (subjekat) pogađaju (glagol) atomsko jezgro (objekat). • Pasivna rečenica sadrži pasivni glagolski oblik, pri čemu objekat deluje na subjekat. Primer. Atomsko jezgro (subjekat) je pogođeno (glagol) alfa česticama (objekat). • Za većinu čitalaca aktivni glagolski oblik je jasniji i prirodniji izbor od pasivnog glagolskog oblika. Aktivne rečenice su obično kraće od pasivnih. • Upotreba pasivnih rečenica je opravdna u slučajevima kada je potrebno naglasiti objekat umesto subjekta. • Primer. Uragani retko pogađaju Njujork (aktivni oblik). Njujork retko pogađaju uragani (pasivni oblik). Aktivni oblik rečenice u ovom primeru ima smisla ukoliko su uragani tema. Međutim, ukoliko tekst govori o Njujorku, tada je pasivni oblik rečenice pogodniji. • Pozitivan način izražavanja treba prvenstveno koristiti iz razloga što su takve rečenice određenije i stvaraju manju konfuziju od rečenica sa negativnim načinom izražavanja. • Primer. Prilikom kontrole grešaka operator nije video alarm niti je resio problem (negativan način izražavanja). Prilikom kontrole grešaka operator je propustio da vidi alarm i deluje kako bi resio problem (pozitivan način izražavanja).

• Negativan način izražavanja se može primeniti u slučajevima navođenja zabrana i korekcije postojećih i potencijalnih zabluda. • Preporučuje se konzistentnost upotrebe fraza u ćelom dokumentu. Ukoliko se neki korak vezan za izvršenje zadatka ponavlja na više mesta u dokumentu, tada treba koristiti isti redosled reči. • Interpukcija predstavlja pomoć za tačno čitanje. Kvalitetno isplanirana rečenica ne zahteva čestu interpukciju. Ukoliko je to slučaj, neophodno je razmotriti ponovno pisanje rečenice na drugi način. • Kada postoje standardizovani grafički simboli u određenoj tehničkoj oblasti, treba ih koristiti za izradu dokumentacije. Isto važi i za logičke simbole. • Svi specijalni i specifični simboli koji nisu u opštoj upotrebi a odnose se na obavljanje nekog zadatka opisanog u dokumentaciji moraju imati objašnjenje.

Ton, tempo i opisi

• Ton kao osobina pisanja.dokumentacije dovodi se u vezu sa raspoloženjem čitaoca za prijem informacija. • Iako je ton u većini tehničkih dokumenata ozbiljan, postoje trenuci kada se od toga može odstupiti. • Kada je reč o mogućim uzrocima nefunkcionisanja proizvoda koji nisu težeg karaktera, može se koristiti vedriji, umirujući ton. • Kada se u dokumentaciji opisuju aspekti bezbednosti, prikladan je samo formalan, ozbiljan ton. • Tempo kao osobina pisanja dokumentacije odnosi se na brzinu kojom se informacije prezentuju u dokumentu.

• Od tempa zavisi gustina prenetih informacija. Sto je tempo brži, veća je gustina prenetih informacija, tako daje obim dokumentacije manji. • Čitaoci višeg intelektualnog nivo preferiraju dokumentaciju pisanu bržim tempom. • Čak i kada su informacije namenjene inteligentnoj populaciji korisnika, ponekad je potrebno upotrebiti sporiji tempo sa više objašnjenja. To je slučaj kada su informacije namenjene prezentovanju složene ili mogu dovesti do zabune. • Dodatni opisi dokumentacije mogu biti sadržani u fusnotama i osenčenim delovima teksta. Ipak, fusnote treba izbegavati u najvećoj mogućoj meri. • Opšte rečeno, opisi mogu biti opširni i koncizni. • Prednost primene opširnih opisa se sastoji u tome što su često razumljiviji za širi krug korisnika i nešto su lakši za upamćivanje. • Nedostaci primene opširnih opisa se sastoje u tome što ih čitaoci višeg intelektualnog nivoa često smatraju suvišnim. Pored toga, odvlače pažnju čitaoca od suštine koja može ostati slabo primećena, zahtevaju više vremena za čitanje, pri čemu opisi ponekad nisu dovoljno precizni. Iako su većeg obima od konciznih opisa, opširni opisi mogu da sadrže manje informacija od konciznih opisa. • Prednost primene konciznih opisa se sastoji u tome što iziskuju kraće vreme za čitanje, ukoliko su adekvatno oblikovani nude dovoljno neophodnih informacija i pogodni su za izradu tehničke dokumentacije. •Nedostaci konciznih opisa se sastoje u sledećem: za njihovo oblikovanje neophodno je znatno iskustvo, obuhvataju veći broj informacija koje treba ukomponovati u sažetoj formi tako da iziskuju posebnu veštinu autora, pri čemu ukoliko opisi nisu dovoljno precizni oni ponekad mogu da dovedu do nejasnoća kod šire populacije korisnika.

ŠESTO PREDAVANJE 18.11.2009

PREPORUKE ZA DIZAJNIRANJE TEHNIČKE I PROJEKTNE DOKUMENTACIJE

Preporuke za izgled i format dokumentacije

• Fizički izgled i format dokumentacije zavisi od toga kako će dokumentacija biti korišćena, ko će je koristiti, u kakvim okolnostima i okruženju, za koje zadatke i u kom cilju. • Optimaln veličina stranica dokumentacije zavisi primarno od okolnosti korišćenja. Na primer, ukoliko će se dokumentacija koristiti kao pomoć za obavljanje jednostavnog zadatka, prikladan je džepni format. Ukoliko će se dokumentacija koristiti kao uputstvo za korišćenje kompleksnih sistema, tada A4 format može biti odgovarajući. • Treba izbegavati izuzetno velike i male formate, kao i formate kod kojih je širina stranica znatno veća od dužine. • Povez dokumentacije zavisi u velikoj meri od korisnikovih prioriteta i od načina na koji će se dokumentacija koristiti. Pre svega treba razmotriti da li je potrebno da dokument leži ravno kada se otvori i da li će neke stranice dokumenta biti potrebno posle izvesnog vremena' ukloniti a druge dodati. • Stranice dokumentacije treba da budu povezane sa leve strane. U izuzenim situacijama može se dozvoliti povezivanje stranica sa gornje strane. • Ukoliko će se stranice dokumentacije naknadno dodavati, spiralno povezivanje stranica može biti odgovarajuće rešenje. • Naslovna strana dokumentacije treba da sadrži: evidencioni broj, publikacioni broj, frazu kojom se specificira tip dokumenta (na primer uputstvo za upotrebu), naziv dokumenta, naziv opreme na koju se dokumentacija odnosi, ukoliko je moguće i broj koji se odnosi na tip opreme, koje kreirao dokumentaciju, kao i datum. • Tehnička dokumentacija treba da poseduje sadržaj ukoliko tekstualni deo sadrži više od dve sekcije, ili dokumentacija obuhvata više od pet stranica teksta. • Preporučuje se da u sadržaj bude uključena lista koja se odnosi na popis tabela, dijagrama, slika i si. • Za izradu dokumentacije, broj kolona u kojima je raspoređen tekst ne treba da bude veći od dva. • Presavijene stranice su pogodne u slučajevima kada je potrebno predstaviti neku veliku šemu ili crtež. U tom slučaju, savijanje stranice treba izvršiti isključivo sa desne strane. Prilikom presavijanja potrebno je obezbediti da broj stranice ostane vidljiv bez njenog otvaranja. Presavijanje stranica treba izbegavati u najvećoj mogućoj meri. • Tekst dokumentacije treba da bude poravnat samo sa leve strane, ili sa leve i desne strane. Grafici

• Grafike u tehničkoj dokumentaciji treba koristiti onda kada postoji verovatnoća da će oni doprineti rezumevanju onog sadržaja, koji reči ne bi mogle adekvatno da odraze. • Grafike je neophodno u tekstu adekvatno pomenuti. Potrebno je da postoji jasna povezanost teksta sa grafikom. • Svaki grafik treba da poseduje jedinstveni naziv, koji treba egzaktno da opiše ono što grafik predstavlja, kao i numeričku oznaku. Numeričke oznake se kreću od broja jedan za prvi grafik u dokumentu (ili eventualno za prvi grafik u sekciji) pa nadalje.

• Preferirana lokacija grafika je na istoj stranici dokumenta na kojoj se nalazi tekstualna referenca, koja ukazuje na grafik. • Ukoliko je grafik suviše velik, tako da ispunjava čitavu stranicu, tada ga treba locirati na narednoj stranici u odnosu na stranicu na kojoj se on pominje. • Grafik treba pozicionirati u okviru paragrafa u kome se on pominje, ili neposredno ispod njega. Ukoliko je prostor ispod paragrafa suviše mali za smeštaj grafika, onda bi grafik trebalo pozicionirati na vrhu naredne stranice dokumenta. • U pogledu lociranja grafika u dokumentu treba biti konzistentan, u odnosu na navedene preporuke. Međutim, ukoliko iz bilo kog razloga nije izvodljivo lociranje grafika na opisani način, njih treba onda sve zajedno locirati u blizini završetka dokumenta. • Ukoliko u dokumentu postoji više grafika, njihov stil treba da bude konzistentan. Na primer, debljina linija na graficima trebalo bi da bude identična, upotrebljeni font i si. • Debljina linija na graficima treba da iznosi minimalno 0,25 mm. • Alfanumeričke oznake na graficima ne bi trebale da budu manje od 8 tačaka. • Ukoliko iz štamparskih ili driugih razloga na graficima nije moguće koristiti boju, tada se kao zamena uspešno mogu koristiti senčenje i šrafura. • Grafik i svi elementi na grafiku treba da budu horizontalno orijentisani, tako da korisnik ne mora da okreće dokument kako bi očitao neku informaciju. Ukoliko grafik iz nekog razloga nije moguće orijentisati horizontalno (recimo zbog njegove veličine), tada grafik treba orijentisati tako da se vrh dijagrama nalazi uz levu ivicu stranice.

Tabele

• Tabele je u tehničkoj i projektnoj dokumentaciji pogodno koristiti onda kada je u kompaktnoj formi neophodno predstaviti veliku količinu numeričkih ili tekstualnih podataka. • Svaka tabela treba da sadrži jedinstveni identifikacioni broj i naziv. • Za lokaciju identifikacionog broja i naziva važe ista pravila koja važe za grafike. • Numeracija tabela se obavlja po identičnom principu kao i numeracija grafika. • Za tabele važe identična pravila za lociranje i konzistentnost lokacije kao i za grafike. • Font alfanumeričkih simbola u tabelama treba da iznosi najmanje osam tačaka. • Ukoliko tabele sadrže numeričke vrednosti neke merne veličine, tada u zaglavlju tabele pored naziva kolona (redova) treba da stoji jedinica u kojoj je ta veličina izražena. • Za tabele važe identična pravila za orijentaciju kao i za grafike. Liste • Liste predstavljaju seriju sličnih ili povezanih stavki, pri čemu je svaka stavka prikazana na zasebnoj liniji ili linijama. Za liste je karakteristično da se ispred svake nove stavke nalazi simbol kao što je tačka (•), kvadratić (D), crtica (-), ili broj, odnosno slovo, kao sekvencijalni identifikatori. Stavka može biti reč, fraza, rečenica ili grupa rečenica. • Brojčane i numeričke oznake u listama se najčešće upotrebljavaju kada u listama postoji određeni redosled koga se treba pridržavati pri nabrajanju, ili kada će neka od stavki iz liste biti dodatno objašnjena u tekstualnom delu dokumentacije.

Formule i jednačine

• Identifikacija formula i jednačina se obavlja arapskim brojevima počev od jedan, pri čemu numeracioni brojevi treba da budu locirani kod desne margine, u zadnjoj liniji formule ili jednačine ako se one prostiru u više redova. • Kratke formule i jednačine, pogotovo ako nisu deo neke serije treba predstaviti u okviru teksta, bez izdvajanja u zasebnoj liniji. • Dugačke formule i jednačine, pogotovo ako su deo neke serije, potrebno je pozicionirati neposredno ispod teksta u zasebnom redu (redovima). • Jednačine i formule u zasebnim redovima treba da budu centrirane u odnosu na zamišljenu središnju liniju (vertikalu) dokumenta, ili treba da postoji izvesno prazno rastojanje između leve margine i početka jednačine ili formule. • Serija jednačina ili formula (koje su pozicionirane u zasebnim redovima) treba da bude centrirana, ili da ima poravnanje sa leve strane, na izvesnom rastojanju od leve margine.

Preporuke za specifične forme dokumentacije • Dokumentacija može imati različite forme. Cestu primenu imaju tutorijali, vodiči, uputstva sa referencama i neverbalna uputstva. Tutorijali

• Tutorijali su uputstva koja korisnika postepeno vode kroz inicijalnu upotrebu proizvoda ili tehnologije. • Korisnici tutorijala su skoro isključivo početnici, odnosno ljudi koji ranije nisu koristili neki proizvod ili tehnologiju. • Kako bi stručnjak napisao kvalitetan tutorijal, neophodno je da ima na umu da početnik nema nikakvo ili ima malo iskustvo u vezi sa zadatkom koji treba da savlada. • Kvalitetni tutorijali se zasnivaju na sledećim preporukama: п Pružiti čitaocima osećaj uspešnosti što ranije, po mogućstvu još na prvoj stranici tutorijala. Uveriti čitaoce da mogu da savladaju novu tehnologiju. D Ne izostavljati informacije koje bi potencijalno čitaocima početnicima bile dragocene, samo iz razloga što one zvuče očigledno. a Izostaviti navođenje suvišnih informacija. Na primer, čitaoci ne moraju da poznaju geologiju kako bi iskopali rupu. п Postepeno napredovati sa materijom, posebno na početku dokumenta. U suprotnom, postoje korisnici koji mogu odustati od daljeg učenja. D Istaći sve detalje koji mogu biti zbunjujući ili stvoriti konfuziju. D Obaviti inicijalno testiranje tutorijala sa početnicima. Povratne informacije ove vrste mogu biti od koristi da se poveća upotrebljivost tutorijala. Vodiči

• Vodiči su vrsta uputstva na koje korisnici obično prelaze nakon upotrebe tutorijala, kako bi savladali teme srednjeg nivoa ili napredne teme. • Ponekad se tutorijali i vodiči prezentuju u okviru istog uputstva. U tim slučajevima tutorijal je uglavnom uvodno poglavlje, dok je vodič lociran u narednim poglavljima.

• Vodiči su korisni kod proizvoda kod kojih koraci upotrebe nisu toliko očigledni, ili kada postoji mogućnost da čitalac koristi tehnologiju na neki drugi način. • Preporuke za pisanje vodiča su: c Utvrditi kojim veštinama korisnici treba da ovladaju i obezbediti smernice za njih. c Navoditi relevantne primere. Preporučuje se upotreba većeg broja kratkih primera, umesto niza dugačkih primera. Primere treba uskladiti sa populacijom korisnika. D Prema potrebi mogu se navoditi i osnovne informacije, ukoliko to može doprineti da čitaoci razumeju temu. • Struktuirano dokumentovanje je često primenjivan stil pisanja vodiča. Prilikom pisanja struktuirane dokumentacije, pisac počinje sa organizovanjem kompletnog materijala po jedinicama. Nakon toga, poštuju se sledeća pravila: D Svako poglavlje sadrži niz povezanih jedinica. D Svaka jedinica se nadovezuje na prethodnu jedinicu. D Jedinice obično počinju od vrha nove stranice. Uputstva sa referencama

• Uputstva sa referencama, poput struktuirane dokumentacije, organizuju materijal u niz fokusiranih tema. • Teme u uputstvima sa referencama se obično organizuju po azbučnom redosledu, slično rečnicima ili enciklopedijama, mada se reference ponekad uređuju hijerarhijski. • Svaka tema u uputstvu sa referencama opisuje jedan zaseban tehnološki deo ili komponentu sistema. • Primer. Ukoliko mašina ima sto delova, onda uputstvo sa referencama za ovu mašinu treba da sadrži sto referentnih stranica, gde svaka stranica detaljno opisuje jedan deo mašine. • Preporuke za pisanje uputstva sa referencama su: D Koristiti isti format na svim refrentnim stranicama. ° Navesti primer na svakoj referentnoj stranici ukoliko je to moguće. ° Obezbediti unakrsne reference za povezane teme. c Obezbediti dijagnostičke informacije, odnosno koji znakovi upozorenja se pojavljuju u slučaju greške ili otkaza nekog dela. 0 Referentne stranice su prevashodno podsetnici a ne tutorijali. • Uputstva sa referencama imaju čestu primenu u softverskoj industriji. Neverbalna uputstva

• Neverblna uputstva predstavljaju uputstva koja ne sadrže reči. Uputstva za upotrebu se prezentuju pomoću slika. • Neverbalna uputstva se mogu primeniti u sledećim situacijama: D kada je uputstvo relativno malog obima D kada je uputstvo namenjeno internacionalnoj populaciji kada se uputstvo odnosi na obavljanje različitih fizičkih aktivnosti D kada se uputstvo odnosi na sklapanje proizvoda.

PROCENA RIZIKA U SISTEMU ČOVEK - MAŠINA

Definisanje rizika

• Termini rizik i opasnost nemaju isto značenje u svim članicama EU. Takođe, njihovo značenje nije isto u svim naučnim disciplinama. Slede definicije opasnosti i rizika sa ergonomskog aspekta. • Opasnost predstavlja suštinsko svojstvo ili sposobnost nečega (na primer radnog materijala, opreme, metode rada) da potencijalno može uzrokovati povredu ili štetu. • Rizik predstavlja verovatnoću da će potencijal za povredu (štetu) biti ostvaren u uslovima korišćenja i/ili izloženosti, koja obuhvata i mogući stepen povrede čoveka. Svrha procene rizika

• Procena rizika predstavlja proces koji se odnosi na utvrđivanje tipa rizika koji se javlja pri pojavi opasnosti na radnom mestu i obuhvata procenu uticaja opasnosti na zdravlje i bezbednost. • Na svakom radnom mestu poslodavac ima obavezu da vodi brigu o bezbednosti i zdravlju radnika. • Procenu rizika treba primeniti tako da poslodavcima i nadležnim licima za bezbednost bude omogućeno da:

- prepoznaju opasnosti na radu - procene opasnosti kako bi se izabrala najprikladnija radna oprema, materijali, oprema na radnom mestu i organizovao posao na najbezbedniji način - provere da li su postojeće mere za bezbednost odgovarajuće - pokažu radnicima, njihovim predstavnicima i nadležnim državnim organima da su svi faktori bezbednosti na radnom mestu bili razmotreni i da je doneta odgovarajuća procena o prisutnosti opasnosti i merama koje treba preduzeti za očuvanje zdravlja i bezbednosti radnika

• Krajnji cilj procene rizika je da omogući poslodavcu da preduzme odgovarajuće mere za očuvanje zdravlja i bezbednosti radnika.

• Mere za očuvanje zdravlja i bezbednost i radnika prvenstveno obuhvataju:

- sprečavanje profesionalnih opasnosti - informisanje radnika - obuku radnika za bezbedan rad - organizaciju i sprovođenje potrebnih aktivnosti.

• Iako se cilj procene rizika odnosi na sprečavanje profesionalnih opasnosti, on se teško u potpunosti realizuje u praksi. U takvim situacijama gde nije moguće potpuno otkloniti opasnost, potrebno je njeno redukovanje na najmanju moguću meru. U nekoj narednoj fazi, kao deo ponovljenog programa procene rizika takve opasnosti će se ponovo ocenjivati, pri čemu će njihovo smanjenje ili eventualno uklanjanje možda biti upotpunjeni primenom novih saznanja. • Procenu rizika treba ponoviti uvek kada se pojavi bilo kakva promena koja može uticati na izmenu stanja opasnosti. Neke od takvih promena su: nabavka nove opreme, primena nove procedure, novih materijala, promena u organizaciji rada, nove radne situacije (kao što su nove radionice i drugi radni prostori). • Prilikom primene mera za kontrolu rizika koja se sprovodi na osnovu obavljene procene rizika, od posebne je važnosti da primena bilo koje mere za otklanjanje opasnosti ne stvori novu opasnost. Na primer, ugradnja duplih prozora u cilju redukcije buke je mera koja može nepovoljno delovati na zdravlje radnika, ukoliko ne postoji ili nije paralelno primenjena mera ventilacije radne prostorije.

• Prilikom primene mera za kontrolu rizika koja se sprovodi na osnovu procene rizika, takođe je bitno da eliminacija opasnosti u jednom prostoru ne stvara opasnost u drugoj prostoriji ili otvorenom prostoru. Na primer, eliminacija sagorelih gasova iz jednog prostora i njihovo prebacivanje u otvoreni prostor može predstavljati rizik po ljude u okolnim prostorijama i za bliže i dalje okruženje. Osnovni elementi procene rizika

• Procena rizika treba da obuhvati sve opasnosti na radu koje su relativno predvidive. Opasnosti vezane za uobičajene dnevne aktivnosti nisu predmet procene rizika, izuzev ako se te opasnosti ne nagomilavaju. Na primer, predmet procene rizika nije izolovani slučaj administrativnog radnika koji se poreze na oštrim ivicama papira. • Neophodno je da se procena rizika sprovede za sva radna mesta. Ona se grubo mogu okarakterisati kao:

- fiksna radna mesta u okviru ustanova, kao što su fabrike, škole i si. - radna mesta koja podležu promenama, kao što su gradilišta, pristaništa, brodogradiišta - pokretna radna mesta, na primer privremena radna mesta za izvođenje javnih poslova.

• Radne aktivnosti koje treba procenjivati u odnosu na rizik na jednoj vrsti radnog mesta mogu biti identične ili po istom obrascu (na primer rad na proizvodnoj traci, radionici), ili se mogu menjati i razvijati (na primer na gradilištu). Iz tog razloga, procenu rizika treba tako osmisliti da obuhvati različite radne aktivnosti. • Kod relativno nepromenljivih radnih mesta kao što su kancelarijska, u konfekcijskoj industriji i si. procena rizika može biti takva da:

- uzima u obzir uobičajene okolnosti - ne treba je ponavljeti kod sličnih radnih mesta - treba je ponoviti ako se promene prilike, npr. ukoliko se uvodi nova oprema za rad, metode ili materijal ili procedure vezane za održavanje.

• Kod radnih mesta gde se situacija i uslovi menjaju, procena uslovljava takav pristup koji će uzeti u obzir te promene. Na primer, prilikom procene rizika zemljoradničkih poslova ili kod perača prozora treba uzeti u obzir različita godišnja doba i rad na otvorenom prostoru. • U procenu rizika ne treba da budu uključeni samo poslodavac i njihovi predstavnici, već ona treba da uključi zaposlene i njihove predstavnike. Njih treba konsultovati u cilju podizanja kvaliteta procene, pri čemu ih treba informisati o zaključcima procene kao i o preduzetim preventivnim merama. • Bitan elemenat za procenu rizika je i prisustvo radnika i njihove opreme iz drugih kooperantskih firmi na radnim mestima. Na primer, radnici iz drugih firmi mogu doneti na radno mesto svoja vozila i mehanizaciju, koju radnici iz firme u kojoj se procenjuje rizik ne očekuju na pojedinim lokacijama, ili nisu upoznati sa rizicima njihovog korišćenja. Radnici iz drugih firmi mogu upotrebiti drugačije materijale ili ih privremeno odlagati po prolazima, što može dovesti do opasnosti za zaposlene koji tamo redovno rade i kojima takve radnje deluju neočekivano. • Poslodavci čiji radnici rade po nalogu u drugim firmama (recimo radnici na održavanju) imaju obavezu da se staraju za zdravlje i bezbednost svojih radnika kako na poslovima u matičnoj firmi, tako i na poslovima u firmama u kojima ti radnici obavljaju radni zadatak. S obzirom na to, procena rizika mora biti sprovedena i na lokacijama u drugim firmama i prostorima gde takvi radnici obavljaju aktivnost. • Poslodavac u čijoj su firmi zaposleni radnici koji obavljaju radni zadatak i u drugim firmama ima obavezu da informiše o rezultatima procene rizika poslodavce drugih firmi, kao i o potrebnim preventivnim merama koje treba preduzeti kako bi se otklonile uočene opasnosti. • Posetioci, na primer učenici, javne ličnosti, posetioci u bolnicama, učesnici u javnom saobraćaju zaslužuju posebnu pažnju jer verovatno nisu upoznati sa postojećim opasnostima niti merama predostrožnosti. Iz tog razloga je pogodno posetiocima prezentovati pisana pravila koja se odnose na rizike prilikom posete.

Kriterijumi za procenu rizika • Osnovni kriterijumi za procenu rizika su: 1. Zakonske obaveze 2. Objavljeni standardi i uputstva, np. nacionalni tehnički vodič, standardna (dogovorena) praksa, nivoi profesionalne izloženosti, standardi pojedinih strukovnih udruženja, uputstva proizvođača itd. Procedura procene rizika • Procedura za procenu rizika i ugrađenih elemenata kontrole rizika se sastoji u sledećem: 1. Utvrđivanje programa za procenu rizika na radu 2. Donošenje odluke o pristupu (situacioni, funkcionalni, procesni itd.) 3. Prikupljanje podataka 4. Prepoznavanje (analiza) opasnosti 5. Prepoznavanje (analiza) lica izloženih opasnostima 6. Prepoznavanje obrazaca izloženosti 7. Procenjivanje rizika 8. Pronalaženje rešenja za eliminisanje i kontrolu opasnosti 9. Određivanje prioritetnih radnji i odlučivanje o kontrolnim merama

10. Primena kontrolnih mera 11. Određivanje načina evidentiranja podataka nakon primene kontrolnih mera 12. Primena metode za procenu efikasnosti kontrolnih mera 13. Donošenje odluke o tome da lije potrebna revizija ili da nisu potrebne dalje radnje 14. Praćenje programa procene rizika • Procena rizika može da bude kvalitativna i kvantitativna. • Koji pristup proceni će biti primenjen zavisi od: - prirode radnog mesta (fiksni objekti, privremeni i si.) - tipa procesa (ponavljajuće radnje, promenljivi proces, rad po potrebi) - tipa radnog zadatka - tehničke složenosti.

• U cilju procene rizika, opasnosti se obično klasifikuju u dve grupe. U jednoj grupi su dobro poznate opasnosti za koje su poznate kontrolne mere, dok su u drugoj grupi opasnosti koje iziskuju detaljnije razmatranje. • Prilikom procene opasnosti koje zahtevaju detaljnije razmatranje, moguć je slučaj da će biti potrebna primena drugačijih ili detaljnijih metoda za procenu rizika.