prva medicinska pomoĆ – komunikacija i...

UDRUŽENJE ZDRAVSTVENIH RADNIKA I SARADNIKA NIŠAVSKOG OKRUGA

,, E D U K A ”

www.eduka.co.rs

Štampani materijal za rešavanje testa znanja

PRVA MEDICINSKA POMOĆ POMOĆ – KOMUNIKACIJA I SARADNJA

Pripremili:

Mr. sci. dr Danijela Cvetković

dr Lucija Mitić Hristov

dipl ecc vms Danijela Nešić

vms Vesna Jocić

Niš, jul 2015. godina

PRVA MEDICINSKA POMOĆ – KOMUNIKACIJA I SARADNJA Literatura

SADRŽAJ

1. POMOĆ- POJAM, ZNAČAJ I CILJEVI...............................................................................2

1.1. OSNOVNI PRINCIPI PRVE POMOĆI..........................................................................3

2. NAJČEŠĆE POVREDE KOD LJUDI....................................................................................4

2.1. VRSTE POVREDE I MEHANIZAM NASTANKA.......................................................4

2.1.1. Klasifikacija povreda.................................................................................................4

2.2. POSLEDICE POVREDA................................................................................................8

2.3. KOMPLIKACIJE POVREDA.........................................................................................9

2.4. KRITERIJUMI ZA KLASIFIKACIJU POVREDA........................................................9

2.5. ZBRINJAVANJE POVREDA.......................................................................................10

2.5.1. Imobilizacija...........................................................................................................10

3. PRVA POMOĆ KOD KRVARENJA I RANA....................................................................11

3.1. VRSTE KRVARENJA I RANA....................................................................................11

3.1.1. Krvarenje.................................................................................................................11

3.1.2. Vrste rana.................................................................................................................12

4. OPEKOTINE I PRVA POMOĆ KOD OPEKOTINA.........................................................14

5. POSTUPANJE SA OSOBOM BEZ SVESTI – KOMA POLOŽAJ....................................17

5.1. KOMA POLOŽAJ.........................................................................................................17

6. POSTUPANJE SA OSOBOM BEZ DISANJA – KARDIOPULMONALNA REANIMACIJA.......................................................................................................................20

7. ETIOLOGIJA TROVANJA I NAČIN UNOŠENJA OTROVA U ORGANIZAM.............23

7.1. VRSTE OTROVA I MERE PRVE POMOĆI...............................................................23

8. OPEKOTINE I SMRZOTINE – PRVA POMOĆ................................................................24

8.1. OPEKOTINE.................................................................................................................24

TERAPIJA OPEKOTINA.....................................................................................................26

8.2.SMRZOTINE..................................................................................................................27

9. UJEDI INSEKATA I ŽIVOTINJA- MERE PRVE POMOĆI.............................................28

UJED BESNE ŽIVOTINJE......................................................................................................31

10. ALERGIJSKE REAKCIJE I ANAFILAKTIČKI ŠOK.....................................................32

[1]


1. POMOĆ- POJAM, ZNAČAJ I CILJEVI

Svaki čovek treba da zna da je ukaže samom sebi ili osobi kojoj je potrebna. Ona treba da

bude pružena što pre, ne čekajuci na dolazak stručnog osoblja, jer to predstavlja samo gubitak

dragocenog vremena, a ponekada upravo takva zakašnjenja dovode u pitanje život

povređenog. U nesrećama se prisutni često zbune i ne mogu da odluče sta je najbolje i

najefikasnije u pružanju prve pomoći, ne znaju šta treba, a šta ne treba da rade. Taj strah koji

dolazi najčesće od krvi, rane, besvesnog stanja čoveka, ili ako se čuje jauk povređenog, ne

treba da bude prepreka ni strah od odgovornosti za život povredjenog. Onaj koji pruža prvu

pomoć valja da bude miran, staložen, svestan odgovornosti, uporan, snalažljiv i siguran u

svoje znanje jer samo takav može biti efikasan. On je dužan da primenjuje samo medicinski

opravdane mere i nedopustivo je da postupa u duhu nadlekarskih saveta, kojih se još uvek

drže neki, uprkos upozorenju lekara. Nemarnost i površnost u ukazivanju prve pomoći je za

svaku osudu.

POJAM:

Prva pomoć je skup mera i postupaka koje primenjujemo na mestu povređivanja, neposredno

po povređivnju, a u cilju spašavanja života i očuvanja zdravlja povređene osobe.

ZNAČAJ PRVE POMOĆI:

Pravovremena i adekvatna prva pomoć vrlo često:

- Predstavlja faktor preživljavanja p/o Osobe ( p/o–povređeni/oboleli = unesrećeni)

- Ubrzava proces izlečenja

- Smanjuje rizik od invalidnosti

CILJEVI:

- Otklanjanje uzroka koji direktno ugrožavaju život

- Vraćanje povređenih i obolelih lica u život

- Zbrinjavanje povređenih i obolelih

- Osiguravanje bezbednog transporta

[2]


1.1. OSNOVNI PRINCIPI PRVE POMOĆI

Humanost

- Spasilac štiti život, zdravlje i obezbeđuje poštovanje ljudske ličnosti.

- Unapređuje uzajamno razumevanje, prijateljstvo i saradnju sa povređenim ili

obolelim.

Nepristrastnost

- Spasilac ne pravi razliku prema narodnosti, rasi, verskim ubeđenjima, klasi ili

političkom mišljenju.

- Nastoji da ublaži stradanja pojedinaca, rukovođen samo njihovim potrebama, dajući

prvenstvo najhitnijim slučajevima.

Nezavisnost

- Spasilac je nezavisan delujući u skladu sa principima prve pomoći.

Dobrovoljnost

- Spasilac dobrovoljno pomaže unesrećenima i obolelima bez želje za sticanje koristi.

Jedinstvo

- Spasilac prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti mora pružiti prvu pomoć unesrećenima

ili obolelima u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu na teritoriji Republike Srbije.

Univerzalnost

- Koncept da vozači, u ulozi spasioca, dele jednaka prava i dužnosti da se međusobno

pomažu, je univerzalan.

[3]


2. NAJČEŠĆE POVREDE KOD LJUDI

Povreda (trauma) je nasilno oštećenje tela (zdravlja), izazvano isključivo dejstvom

spoljašnjih faktora, za razliku od oboljenja, kao prirodnog oštećenja zdravlja, koje se razvija

spontano, pod uticajem kako spoljašnjih (egzogenih), tako i unutrašnjih (endogenih) činilaca.

Ako se ljudsko telo sudari sa drugim (humanim, živim ili neživim) telom, kinetička energija

sudara može da izazove različite povrede (лат. trauma), rane (лат. vulnus) i u najgorem

slučaju iznenadnu smrt. Zato se povreda definiše i kao ...

"telesno oštećenje na organskom nivou, koje nastaje kao posledica akutnog izlaganja energiji

(mehaničkoj, toplotnoj , električnoja , hemijskoj ili zračenju ) u opsegu koji prelaze prag

fiziološke tolerancija. U nekim slučajevima (npr. davljenje, gušenje, smrzavanje), povreda

proističe iz insuficijencije vitalnih elemenata"...

Koncepcija savremene urgentne medicine nalaže da zbrinjavanje povreda što pre započne na

mestu povređivanja, i da ekipa koja započinje zbrinjavanje povređenog, postupa prema

jedinstvenoj dijagnostičkoterapijskoj doktrini, tako da je svaka sledeća faza, do konačnog

izlečenja povrede (traume), samo logičan medicinski nastavak prethodne faze.

2.1. VRSTE POVREDE I MEHANIZAM NASTANKA

2.1.1. Klasifikacija povreda

Povreda se prema svom izgledu osobinama, i etiološkom faktoru (načinu) na koji su nanesene

dele se na:

1. Mehaničke povrede

Mehaničke, povrede su telesne povrede koje nastaju dinamičkim ili statičkim dejstvom

mehaničke sile;

Dinamičko dejstvo sile, nastaje prilikom sudara mahaničkog oruđa (mehaničkog tela) i

ljudskog tela bilo da se jedno od ova dva tela kreće prema drugom, ili se kreću oba

istovremeno. Dinamičko dejstvo sile karakteriše njeno kratkotrajno dejstvo, pri čemu

[4]

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BC%D1%80%D1%82

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%BD%D0%B5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A7%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D0%B1%D0%BE%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B5%D0%BB%D0%BE


mehaničko oruđe (telo) može biti u bilo kom agregatnom stanju (čvrstom, tečnom,

gasovitom). Primer; kod pada i udarca.

Statičko dejstvo sile, karakteriše, njena dugotrajna i postepena akcija. Primer; kod

gnječenja ili kidanja od strane teških predmeta i drugih objekata u sporom kretanju

(presa, lift itd)

2. Fizičke povrede

Fizičke povrede, se na osnovu fizičkih faktora koji uzrokuju njihovog nastanak dele na:

a) Termičke povrede

Izaziva dejstvo visoke ili niske temperature i mogu biti;

Termičke povrede izazvane dejstvom visoke temperature;

Lokalne povrede, izazvane suvom (opekotine) ili vlažnom toplotom (oparotine),

Opšte povrede, izazvane dejstvom visoke temperature na celo telo (toplotni udar tj.

omarica) ili direktnim dejstvom sunčevih zraka na glavu i vrat (sunčanica).

Termičke povrede izazvane dejstvom niske temperature;

Lokalne povrede, smrzotina, kada niska temperatura dovodi do nastanka promena na

pojedinim delovima tela i

Opšte povrede, smrznutost i (hipotermije) kada je niskoj temperaturi okolni izloženo

celokupno telo.

b) Električne povrede

Su povrede izazvane:

tehničkim elektricitetom: (električna struja, električni potencijal, elektromagnetizam) -

strujni udar

atmosferskim elektricitetom (munja) - udar groma .

[5]


c) Povrede izazvane bukom, vibracijama i ultrazvukom

d) Povrede zračenjem

Su povrede izazvane dejstvom jonizujućeg zračenja, mikrotalasnog zračenja,

elektromagnetnog zračenja, ultraljubičastog zračenja.

Slika 1. Radijacione povreda nakon nuklearne eksplozije u Japanu 1945

3. Asfiktične povrede

Asfiktične povrede nastaju usled nasilnog poremećaja disanja i razvrstavaju se u dve osnovne

grupe prema mehanizmu nastanka ovih povreda;

a) Povrede koje nastaju zapušenjem disajnih puteva (sufokacije)

Zapušenje nosa i usta

Zapušenje ždrela i grkljana

Zapušenje dušnika i dušnica

Utopljenje.

b) Povrede koje nastaju stezanjem (strangulacije)

Zagušenje - stezanje vrata šakom odnosno šakama

Zadavljenje - stezanje vrata omčom koju zateže neka živa ili neživa sila

Vešanje - stezanje vrata omčom koju pasivno zateže težina sopstvenog tela

Stezanje ili pritisak na grudni koš.

[6]

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Sumiteru_Taniguchi_back.jpg

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Hiroshima_burn_marks.jpg


4. Hemijske povrede (trovanja)

Hemijke povrede (trovanja) klasična sudskomedicinska podela razvrstava u sledeće grupe;

Povrede izazvane otrovima sa lokalnim dejstvom dele se na;

korozivne povrede, izazvane su korozivnim otrovima - kiseline i baze i

nadražajne povrede, izazvane nadražajnim otrovima - amonijak

Povrede izazvane otrovima sa opštim (resorptivnim dejstvom) u koje spadaju;

parenhimski otrovi (arsen, olovo)

krvni otrovi (ugljen-monoksid)

nervni otrovi (alkohol, psihoaktivni lekovi, opijati)

Povrede izazvane otrovima koji imaju i lokalne i resorptivne efekte (sirćetna kiselina, živa).

5.. Nutritivne povrede

Kao nutritivne povrede, sudska medicina proučava:

nasilnu glad i

nasilnu žeđ.

6. Sinkopalne i lipotimičke povrede

U nastanku ovih povreda važanu ulogu ima postojeće oboljenje, i one su obično posledica

zadesa prilikom pada usled sinkope (kratkotrajni gubitka svesti), ili telesene klonulosti

(lipotimije), ili onesvešćenosti u vezi sa tim oboljenjima. Ako se klonulost ili onesvešćenost

završi smrću usled oboljenja govorimo o agonalnim povredama.

Najčešća oboljenja koja mogu da izazovu sinkopalne i lipotimičke popvrede su;

krvarenja u mozgu,

moždani tumori,

epilepsija,

[7]


srčana oboljenja,

7. Psihičke povrede

Psihička povreda (trauma) je vrsta oštećenja psihe koji se javlja kao rezultat traumatskog

događaja. Kada psihička povreda dovode do posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP),

koji uključuje i fizičke promene u mozgu (izazivajući hemijske reakcije u moždanim

ćelijama), kod te osobe su umanjene sposobnosti da se adekvatno nosi sa stresom.

Različiti ljudi različito reaguju u sličnim događajima. Jedna osoba zahvaljujući svom iskustvu

može prevladati traumatski događaja, dok kod druge on izaziva psihičku povredu, kao rezultat

istog događaja. Drugim rečima, neće svi ljudi koji su potencijalno izloženi traumatskom

događaju zadobiti psihičku povredu (traumu).

2.2. POSLEDICE POVREDA

Definicija: svako organsko ili duševno oboljenje koje stoji u direktnoj ili indirektnoj vezi

sa povredom smatraće se posledicom ili komplikacijom povrede.

Svaka velika povreda izaziva i nespecifični adaptivne reakcije organizma koje zavise od

karaktera povrede i njenog uobičajenog toka i javljaju se kao njen rezultat (presecanje krvnog

suda uzrokuje krvarenje; prekid kičmene moždine dovodi do prestanka funkcije ispod mesta

povrede, otvorena rana ulazna vrata za prodor infekcije i pojavu sepse...).

Posledice i komplikacije povreda (primeri)

Povreda Posledica Komplikacija

Sekotina kože Krvarenje Infekcija.

Kontuzija mozga Gliozni ožiljak Apsces mozga

Prelom golenjače Kalus Osteomijelitis

Blast povreda Oštećenje uva Gluvoća

Kraš povreda Ishemija, Šok Oštećenje bubrega

[8]


Tabela 1. Posledice i komplikacije povreda

2.3. KOMPLIKACIJE POVREDA

Komplikacije povreda nisu uvek sadržana u prirodi povrede pa se i ne javljaju u svim

slučajevima povređivanja. Za nastanak komplikacija, pored povrede, ulogu imaju i drugi

faktori:

lična svojstva organizma povređenog, su urođena ili stečena svojstva organizma

izvesnih osoba, koja u različitom stepenu mogu uticati na tok i ishod povrede

Posebna stanja organizma povređenog;

Kvalitet lečenja

Ostali činioci

Komplikacije povreda prema lokalizaciji mogu biti;

Lokalne - nastaju na mestu povrede ili u njenoj okolini.

Opšte - razvijaju se na nekom udaljenom delu ili u celom telu (nastanak gnojnih

apscesa u različitim organima, sepsa, mastima ili trombima izazvana embolija).

Prema vremenu nastanka u odnosu na vreme povređivanja, komplikacije povreda mogu biti;

Rane - razvijaju se odmah ili vrlo brzo nakon povređivanja.

Kasne, koje se nekada mogu razviti i mesecima ili čak godinama od povređivanja.

2.4. KRITERIJUMI ZA KLASIFIKACIJU POVREDA

Kriterijumi za kvalifikaciju telesnih povreda decidirano su navedeni samo za teške telesne

povrede i usklađuju se sa Krivičnim zakonom države na čijoj teritoriji se vrši njihova procena.

U praksi sudske medicine u Srbiji primenjuje se pet kvalifikatornih elemenata

1. Opasnost po život

2. Oštećenje važnog dela tela ili važnog organa

3. Oštećenje zdravlja

4. Nesposobnost za rad

5. Unakaženost

[9]


2.5. ZBRINJAVANJE POVREDA

Za adekvatnu i uspešnu realizaciju zbrinjavana povređenih bitno je ispunjenje sledećih

preduslova:

Uvežbanost tima za zbrinjavanje povreda (traume) u svim vremenskim i prostornim

uslovima

Poznavanje opreme koja se primenjuje u zbrinjavanju povređenih

Pravilna procena mesta događaja kako bi se prepoznale opasnosti i mehanizam

povrede

Pravilna procena situacija u kojima se zbrinjavanje može izvršiti samostalno, a kada je

potrebno pozvati dodatnu pomoć

Pravilna procena trenutka pristupa povređenom, kao i kada napustiti mesto događaja

Adekvatan pristup povređenom, koja pitanja postaviti povređenom, koje postupke

preduzeti, kada ih preduzeti i kako ih izvesti brzo i pravilno

Zbrinjavanje povređenog treba da se vrši na mestu povređivanja, kao i tokom

transporta u specifičnim uslovima, a pa pregled i lečenje povređenih vršiti po

određenom redosledu na osnovu ranije utvrđenih procedura.

2.5.1. Imobilizacija

Imobilizacija je postupak kojim se povređeni deo tela stavlja u stanje prinudnog mirovanja. U

okviru prve pomoći sprovodi se privremena (transportna) imobilizacija. Njena svrha je

sprečiti pogoršanje povrede i smanjiti bol tokom prevoza do bolnice. Indikacije za

imobilizaciju su: prelom kosti ili sumnja na prelom, veća rana ili opekotina, smrzotina,

zmijski ugriz i prignječenja ekstremiteta.

Sredstva za imobilizaciju:

Medicinske ekipe imaju fabrički proizvedene udlage, okovratnike (Šancove kragne) i

vazdušne jastuke za imobilizaciju ekstremiteta i kičme. U nedostatku fabričkih sredstava

[10]


mogu poslužiti daščice, trouglasta marama i drugi predmeti koji se mogu naći na licu mesta

(priručna sredstva) u zavisnosti od snalažljivosti osobe koja pruža prvu pomoć.

3. PRVA POMOĆ KOD KRVARENJA I RANA

Rana je svaka povreda kod koje dolazi do prekida kontinuiteta kože.

POSTUPAK:

Ako postoji jače krvarenje, zaustavite ga jednom od navedenih metoda.

- Pokrijte ranu gazom i zavojem.

- Strana tela zabodena duboko u tkivo nemojte sami vaditi, već ih učvrstite u zatečenom

položaju.

- Kod velikih rana na ruci ili nozi potrebna je imobilizacija.

- NE ispirite ranu nikakvim tečnostima. Samo manje, površinske rane koje ne krvare

jako smeju se isprati vodom.

- NE stavljajte prašak, mast ili kremu na ranu.

3.1. VRSTE KRVARENJA I RANA

3.1.1. Krvarenje

Krvarenje predstavlja isticanje krvi iz povređenog krvnog suda ili srca.

Klasifikacija

U zavisnosti od toga da li krv ističe u spoljašnju sredinu ili u unutrašnjost organizma,

razlikuju se:

- spoljašnje krvarenje,

- unutrašnje krvarenje i

- indirektno spoljašnje krvarenje (kada se krv primarno skuplja u tkivima, organima ili

telesnim šupljinama, a zatim preko prirodnih otvora ističe u spoljašnju sredinu).

Postoji i podela krvarenja prema tipu konkretnog krvnog suda, pa se razlikuju:

- arterijsko krvarenje,

[11]


- vensko krvarenje,

- kapilarno krvarenje i

- krvarenje iz srca.

Posledice i značaj

Nakon prestanka krvarenja, sudbina krvi izlivene u unutrašnjost organizma uglavnom zavisi

od njene količine. Manje količine krvi bivaju lizirane i fagocitovane, dok se u slučaju veće

količine krvi stvara vezivna kapsula i nastaje pseudocistična formacija. Značaj krvarenja

zavisi od njegove lokalizacije i količine izlivene krvi, a najopasnija su ona koja nastaju u

predelu vitalnih zona - srca i mozga.

Sistemski efekti nastaju kod obilnih krvarenja i podrazumevaju: pad krvnog pritiska, perifernu

vazokonstrikciju (sužavanje krvnih sudova na periferiji organizma), centralizaciju krvi

(preusmeravanje krvi u vitalne zone - glavu i grudni koš), pojačano delovanje antidiuretskog

hormona (koji utiče na količinu tečnosti koja se izlučuje preko bubrega), pojačano delovanje

adrenalina i noradrenalina i sl. Ukoliko ovi mehanizmi nisu u stanju da obezbede priliv

dovoljne količine krvi u vitalne zone i odgovarajuću vrednost krvnog pritiska, dolazi do

nastanka šoka i moguć je i smrtni ishod.

3.1.2. Vrste rana

Rana (lat.vulnus) je povredom izazvan prekid kontinuiteta tkiva čoveka ili životinje, koji

zahvata kožu ili sluzokožu i može prodreti u dublje slojeve tkiva u različitom stepenu.

1. Vrste rana prema mehanizmu nastanka

nagnječenja (lat. v. contusum) su rane nastale prilikom pada sa visine ili udarca tupine

mehaničkog oruđa ili oružja. Njih karakterišu nagnječene i krvlju podlivene ivice.

razderotine ( lat. v.lacerum) su rane nastale u kontaktu sa tupim ili oštrim predmetima

ili pri padu sa visine, nepravilnih su ivica i često sa znacima nečistoće i infekcije.

nagnječnorazderna rana (lat.v.lacerocontusum) je sa osobinama nagnječine i

razderotine i izazvana je tupim ili oštrim predmetima ili pri padu sa visine. Ovaj tip

rane može nastati i pri otvorenim prelomima kostiju. Strelna rana (lat.

v.sclopetarium) spada u ovu grupu rana, a izazvana je vatrenim oružjem. Ove rane su

različitog oblika, od tačksatog do zvezdastog. Njihov izgled zavisi od vrste projektila

[12]

https://sh.wikipedia.org/wiki/Sluznica

https://sh.wikipedia.org/wiki/Ko%C5%BEa

https://sh.wikipedia.org/wiki/%C4%8Covjek

https://sh.wikipedia.org/wiki/Tkivo


ili eksplozivnih parčadi koji dolaze iz neposredne blizine. Dejstvo projektila

objašnjava se na taj način što on velikom kinetičkom energijom razara tkivo pomoću

komprimiranog vazduha ispred sebe i vakuma koji sledi nakon prodora projektila.

sekotina (lat. v.incisum) je rana izazvana oštrim oruđem. Ona je pravilnih ivica i

obično bez primesa nečistoće i retko sa znacima infekcije.

ujedotina (lat. v. morsum) je rana izazvana dubokim prodiranjem zuba životinje ili

čoveka i obično je inficirana.

ubodina (lat v. punctum) je rana najčešće tačkastog oblika izazvana ubodom insekata

ili mehaničkih šiljatih predmeta koji prodiru duboko u tkiva.

2.Vrste rana prema stanju kože

nepenetrantna (zatvorene) rana ( lat. v. nonpenetrans ) karakteriše se očuvanim

kontinuitetom kože ali sa znacima oštećenja dubljih tkiva.

otvorena rana (lat. v.penetrans ) karakteriše se prekidom kontinuiteta kože a rana je u

kontaktu sa atmosverom.

probojna rana (lat. v. perforans ) je povreda koja prodire u neki organ ili telesnu

šupljinu.

potkožna rana (lat. v.subcutaneum ) je rana koja zahvata samo kožu i potkožno tkivo

3. Vrste rana prema zagađenju

nezagađena rana (lat. v. asepticum ) je ona koja nije zagađena mikroorganizmima i

drugim nečistoćama

zagađena rana (lat. v.inflamata)je ona koja je zagađena mikroorganizmima i drugim

nečistoćama

[13]


4. OPEKOTINE I PRVA POMOĆ KOD OPEKOTINA

Opekotina je povreda nastala dejstvom visoke temperature koja prevazilazi granice tolerancije

organizma (45°C). Pošto spoljni omotač tela čini u najvećoj meri koža, povrede su

najuočljivije na ovom organu, mada u slučaju intenzivnih povreda može doći i do oštećenja

dubljih struktura.

Težina povrede zavisi od više faktora:

- temperatura štetnog agensa,

- trajanje izloženosti tela štetnom agensu,

- površina tela koja je izložena,

- opšte stanje pacijenta,

- prisustvo zaštitnih sredstava,

- staarost povredenog,

- postojanje bolesti ili drugih povreda u povredenog.

Uzroci opečenosti mogu biti:

- plamen i vreli predmeti (combustio),

- vrela voda i para (ambustio),

- konduktivna električna energija-kon-takt (electrocutio),

- nekonduktivna električna energija bez kontakta (elektrocombustio),

- udar groma (fulguratio),

- agresivne hemijske materije (causoma),

- zračenja radioaktivnih materija (radio-dermatitis).

[14]


Procena dubine opekotine u prva 24 časa po povređivanju samo je orijentaciona, jer se

interakcijom raznih dejstava odbrambenih snaga organizma i dejstva štetnog agensa, zavisno

od stanja krvotoka, formiranja edema, tromboza u krvnim sudovima itd., slika unekoliko

menja, te se definitivna procena dubine opekotine daje tek po isteku jednog dana od

povređivanja. Površinu opekotine izražavamo u procentima opečene kože u odnosu na celo-

kupnu površinu tela (TBSA - total body surface area). Da bismo brzo saznali veličinu

opekotine, koristimo se pravilom devetke. Telo je podeljeno na 11 regija koje kod odraslog

imaju približno jednaku površinu. To su:

- glava i vrat................................ 9%

- prednja strana trupa.............. 2 x 9%

- zadnja strana trupa............... 2 x 9%

- prednja strana noge....... 9% (2 x 9%)

- zadnja strana noge......... 9% (2 x 9%)

- ruka............................ 9% (2 x 9%)

Sve to čini 11 x 9% = 99%, dok se po-slednji procenat odnosi na perinealnu regiju-

Manje površine (prednja strana potkolenice, unutrašnja strana nadlaktice, pektoralna regija

jednostrano itd.) određuju se pravilom dlana, pri čemu je površina dlana povređene osobe 1%

njegove odnosno njene telesne površine.

Pitanja koja se postavljaju svakome ko dolazi u prvi kontakt sa opečenim, a naročito lekaru

koji odlučuje o trenutnoj pomoći i daljoj sudbini povredenog su:

- kako smanjiti težinu povrede?

- kako olakšati patnju povredenog?

- kako započeti lečenje?

- kuda sa povredenim?

- kako povredenog transpotrovati?

Odgovori na ta pitanja takode u velikoj meri određuju dalju sudbinu povredenog.

[15]


Prvenstveno treba prekinuti kontakt povredenog sa štetnim agensom i ukloniti ga iz sredine u

kojoj može doći do daljih povreda. Potom je neophodno kontrolisati vitalne funkcije

povredenog i proveriti prolaznost disajnih puteva, disanje i cirkulaciju. Ukoliko postoji bilo

kakav problem, on mora biti rešen, tek potom se pažnja usmerava na specifičnu reanimaciju

opečenog. Određivanje težine stanja opečenog vrši se na osnovu prethodno izloženih

parametara i kriterijuma. Zavisno od toga slede i različiti postupci za grupu teških i umereno

teških opekotina, dok je dugačija procedura sa opekotinama koje smo klasifikovali kao lake.

Pitanje transporta je takođe važno pri odlučivanju o daljem postupku sa pacijentom. Težina

opekotine utiče na mesto kuda se transportuje pacijent (o tome će biti kasnije reči), ali sam

transport je neophodno da se vrši najudobnijim sredstvom kojim se trenutno raspolaže, sa

ustanovljenom venskom linijom i urinarnim kateterom i obavezno u pratnji kvalifikovanog

medicinskog kadra koji može da vodi računa o stanju infuzije i da prati vitalne znake

povređenog.

Antitetanusnu zaštitu je obavezan da sprovede prvi lekar koji ukazuje medicinsku pomoć

povređenom i sastoji se minimum u buster dozi toksoida od 0,5 ml. (Tetalpan), a u slučaju

nedovoljih podataka o ranijim vakcinacijama, i u davanju hi-perimunog humanog gama

globulina (Te-tabulin) u dozi od 250 mg. Ukoliko iz bilo kojih razloga AT zaštita nije data, to

mora biti naznačeno pri transportovanju pacijenta.

Antibiotici nemaju ulogu u ranoj fazi lečenja opekotina i predstavljaju sredstvo koje koriste

medicinski stručnjaci u specijalizovanim ustanovama i to po strogo određenoj proceduri

izbora hemioterapijskog sredstva.

Prema težini opekotine sledi i odluka o daljem lečenju pacijenta.

[16]


5. POSTUPANJE SA OSOBOM BEZ SVESTI – KOMA POLOŽAJ

Do gubitka svesti mogu dovesti mnoge bolesti i stanja od kojih su neka bezazlena (npr.

prolazni pad pritiska), a neka vrlo teška (npr. zastoj srca). Dubina besvesnog stanja može biti

različita i može se menjati kod istog bolesnika.

Kako proveriti da li je osoba bez svesti?

Ako naiđete na čoveka koji nepomično leži ili se u vašem prisustvu iznenada sruši na tlo,

lagano ga protresite za ramena i uputite mu nekoliko pitanja, npr: „Šta se dogodilo? Čujete li

me? Kako se zovete?“. Kod plićih gubitaka svesti lice bez svesti može pomerati pojedine

delove tela ili povraćati. Ako nema nikakve reakcije, osoba je u stanju najdubljeg gubitka

svesti (koma).

POSTUPAK:

1. Pozovite lekarsku pomoć, ili ako je moguće, pošaljite nekoga da to učini da ne gubite

vreme.

2. Proverite disanje i puls i po potrebi započnite postupak oživljavanja.

3. Ako lice bez svesti diše, okrenite ga u bočni položaj. Povremeno proveravajte disanje.

4. Pokrijte onesvešćenog da sprečite pothlađivanje.

5. Lice bez svesti se sme transportovati samo u ležećem (bočnom) položaju.

6. NE pokušavajte onesvešćenom davati hranu ili piće.

7. NE ostavljajte onesvešćenog bez nadzora.

5.1. KOMA POLOŽAJ

Položaj se koristi samo kod:

Osoba bez svesti koje imaju slobodan disajni put i spontano dišu

Osoba kod kojih se opipava puls i koje nemaju spontano krvarenje

Osoba koje nemaju povredu kičme

[17]


Dakle, koristi se kod svakog kod koga postoji gubitak svesti uz očuvano disanje i rad srca:

osobe u alkoholisanom stanju, epileptičari kod kojih je prošla faza grčenja i bilo koje drugo

komatozno stanje.

Ako je gubitak svesti prouzrokovan povredom (npr. saobraćajnom nesrećom ili padom sa

visine), postoji mogućnost da je došlo do povrede kičme i pomera se samo ukoliko postoji

opstrukcija disajnih puteva. Najbolje je da okretanje tada vrše dve osobe. Jedna da polako

okreće telo besvesnog, a druga da pridržava glavu u neutralnom položaju izbegavajući

savijanje i rotaciju vrata.

Ukoliko ste sami na mestu nezgode, a povređeni se guši, morate ga okrenuti sami, jer je

opasnost od gušenja veća od rizika povrede kičmene moždine. To uradite veoma oprezno i sa

minimalnim pokretanjem glave i vrata. U slučaju sumnje na povredu kičme ne vrši se

zabacivanje vrata.

Demonstracija postavljanja osobe u koma položaj:

1. Ruku osobe u nesvesti koja je bliža vama, u ovom slučaju levu, savijte u laktu i

povucite do visine glave sa dlanom okrenutim nagore.

2. Drugu ruku podvucite između obraza i podloge (desnu ruku ispod levog obraza) i

pridržavajte je u tom položaju dok budete okretali osobu.

[18]

http://2.bp.blogspot.com/-3q7iQ2kHDH0/UmEVF0lxKcI/AAAAAAAAACs/VRK5izukYcE/s1600/Arm+at+right+angle+(2).jpg

http://4.bp.blogspot.com/-qmrSVPp0zTo/UmEVUwmhGhI/AAAAAAAAACw/Cv74h5h_OO0/s1600/Place+hand+on+cheek+(3).jpg


3. Slobodnom rukom savijte nogu koja je dalje od vas u kolenu tako da stopalo ostane na

zemlji.

4. Sada prebacite savijenu nogu preko druge noge.

5. Nežno zabaciti glavu unazad čime će se otvoriti disajni put i olakšati disanje.

U slučaju da je osoba u koma položaju duže od 30 minuta, okrenite je na suprotnu stranu, da

se rastereti pritisak tela na ruku.

[19]

http://3.bp.blogspot.com/-jvLxVsCc_b8/UmEVuDxcOWI/AAAAAAAAADI/vkDWFIyOcOE/s1600/Lift+furthest+knee+(4).jpg

http://3.bp.blogspot.com/-8035ryu2gYU/UmEVfhmYpXI/AAAAAAAAAC8/hq2kYNlIjI8/s1600/Move+bent+leg+forward+(5).jpg

http://1.bp.blogspot.com/-8igqd-gmZXY/UmEV3bQVM8I/AAAAAAAAADQ/7kFXrHPFyN0/s1600/Tilt+chin+upwards+(7).jpg

http://2.bp.blogspot.com/-mk8IbJ3_fMc/UmEWhN4ZOKI/AAAAAAAAADY/AhxbrlskJlU/s1600/recovery-position_342x198_M5260225.jpg


6. POSTUPANJE SA OSOBOM BEZ DISANJA – KARDIOPULMONALNA REANIMACIJA

Kardiopulmonalna reanimacija (KPR, srčano-plućno oživljavanje) u užem je smislu postupak

koji se provodi nakon zastoja rada srca (arest) sa svrhom zaštite mozga od oštećenja zbog

nedostatne ili prekinute cirkulacije krvi, uspostave srčano-plućne akcije i izbegavanja

komplikacija. Počinje je obično prvi koji zatekne osobu . U širem je smislu reč o određenim

postupcima čiji je cilj da ne dođe do aresta srca, znači pokušati uspostaviti normalnu

cirkulaciju, rad srca i pluća te primereno funkcionisanje mozga i ostalih organa. U tom se

smislu sprovodi isključivo u medicinskoj ustanovi, a izvodi je lekar uz pomoć ostalog

medicinskog osoblja.

Kad je posredi vreme počinjanja KPR-a, tj. vremensko razdoblje koje moždana ćelija može

izdržati u slučaju potpunog prekida cirkulacije, a da ne dođe do nepopravljivih oštećenja,

stručnjaci se slažu da maksimalno iznosi tri, četiri minute (toliko može trajati prekid

cirkulacije kod osobe srednje životne dobi). Neki, pak, misle da ni taj prekid nije siguran, a

drugi smatraju kako je reč o nekoliko sekundi s obzirom na to da je realno da nepopravljivo

oštećenje mozga može nastati i u znatno kraćem vremenskom intervalu. Stoga je opšte

prihvaćeno mišljenje da KPR treba početi odmah, i to u trenutku kad cirkulacija postane

neodgovarajuća, tj. pre nego što nastupi zastoj rada srca (kad to lekar smatra potrebnim) ili

najkasnije u roku tri, četiri minuta od zastoja rada srca.

Standardi za KPR preporučuju abecedni redosled postupaka:

A - Airway (disajni put)

B - Breathing (disanje)

C - Circulation (cirkulacija) i

D - Definitivna (konačna) terapija

Prva faza

Cilj je prve faze zaštititi mozak od oštećenja dopremanjem kiseonikom obogaćene krvi, što se

postiže masažom srca i veštačkim disanjem. Za tu fazu odgovorne su prije svega srčana

akcija i uspostavljanje cirkulacije, tj. masaža srca i veštačko disanje.

[20]


Slika 2. Spoljašnja masaža srca

1. MASAŽA SRCA

Pokušaj uspostavljanja normalne cirkulacije jednakomernim, dovoljno snažnim,

ritmičnim pritiskom korena dlanova obe ruke na donju polovinu prsne kosti. Osoba

leži na leđima na tvrdoj podlozi, s nogama u blago uzdignutom položaju, jer se time

olakšava priliv krvi iz donjih delova tela u srce.

Osoba koja pruža prvu pomoć stoji sa strane pacijenta, dlanove položi jedan na drugi,

prstiju uzdignutih prema gore i počinje KPR pritiskom na prsnu kost. Gornji deo grudi

spušta se prema kičmi za oko 4-5 cm, što je uz odgovarajuću ventilaciju i oksigenaciju

dostatno da imitira normalno istiskivanje krvi i osigura moždanu cirkulaciju. Sledi

popuštanje i vraćanje prsne kosti u prvobitni položaj (ruke ostaju na grudi), što

donekle imitira fazu relaksacije i punjenja srca krvlju.

Frekvencija pritiska:

- odrasli: 60 do 80 u minutu, uvek usklađena s veštačkim disanjem

- kod beba i male dece: 100 do 120 u minuti, s tim da se pritisak izvodi na sredini

prsne kosti, s dva prsta jedne ruke ili oba palca, a dlanovi su ispod prsa (kao oslonac

za masažu).

Povremeno proveriti karotidni puls

Povremeno kontrolisati veličinu zenica - Kod aresta su zenice već nakon jedne do

jedne i po minute proširene kao znak prekida moždane cirkulacije. Njihovo smanjenje

predstavlja dodatni znak efikasnosti KPR-a i moždanog protoka. Brzo sužavanje

zenica tokom KPR-a znak je da nema težih oštećenja mozga, a ako se proširene zenice

ne smanjuju, masaža nije odgovarajuća.

25 do 30, najviše 40 posto volumena krvi te karotidnog i moždanog protoka koje se

postiže dobrom spoljna masažom dovoljno je za uspostavljanje cirkulacije i srčane

akcije.

U slučaju da KPR sprovodi jedna osoba potrebna je razmera 15:2 - 15 pritisaka na

grudnu kost, a potom dva brza udaha.

[21]


U slučaju da KPR sprovode dve osobe, potrebna je razmera 5:1 - pet pritisaka na

grudnu kost, jedan udah, dok je frekvencija srca oko 60 u minuti.

Slika 3. Zabacivanje glave unazad i podizanje brade kao priprema za veštačko disanje

2. VEŠTAČKO DISANJE

Kod osoba bez svesti s arestom srca dolazi do opuštanja mišića, pa donja vilica i koren jezika

zapadaju prema natrag i zatvaraju disajni put. Stoga je oslobađanje disajnih puteva primarni

zadatak veštačkog disanja - zabacivanje glave prema natrag i pomicanje donje vilice napred i

gore. Postupak može biti dovoljan za uspostavu spontanog disanja, a u suprotnom se počinje s

veštačkim disanjem.

Obično se pristupa metodi usta na usta, usta na nos, a kod dece usta na nos i usta. Izdahnuti

vazduh sadrži 16 do 18 posto kiseonika, što je sasvim dovoljno da se spreči ozbiljna hipoksija

uz nakupljanje ugljen dioksida, a osoba s arestom održi u životu.

Reanimator duboko udahne, čvrsto priljubi usta na usta i/ili nos povredjenog i ubacuje vazduh

sve dok se ne primeti podizanje grudnog koša, a potom pusti pacijenta da pasivno izdahne

ubačeni vazduh. Procedura se ponavlja svakih pet sekundi (uk. 12 /min.), a kod male dece

svake tri sekunde (uk. 20/min.).

Druga i treća faza

Postupke iz ovih faza provodi medicinsko osoblje (hitna medicinska pomoć ili u medicinskoj

ustanovi).

[22]


7. ETIOLOGIJA TROVANJA I NAČIN UNOŠENJA OTROVA U ORGANIZAM

Mnoge supstance koje koristimo u svakodnevnom životu i radu su otrovne. Razna sredstva za

pranje, čišćenje, razređivači, boje, lakovi, pesticidi, derivati nafte, lekovi i dr predstavljaju

potencijalnu opasnost, posebno za decu.

Otrov može ući u organizam na tri načina:

- gutanjem,

- udisanjem i

- preko kože.

Njegova štetnost najviše zavisi o načinu ulaska i količini. Mala deca su česte žrtve trovanja,

naročito u uzrastu 1-5 godina. Tome je kriva njihova radoznalost, neiskustvo i sklonost da sve

stavljaju u usta.

Čest razlog trovanja odraslih ljudi, pogotovo alkoholičara, je držanje pesticida i naftnih

derivata u staklenim bocama, što dovodi do zabune. Zato hemikalije treba držati u originalnoj

ambalaži ili dobro obeležene..

7.1. VRSTE OTROVA I MERE PRVE POMOĆI

Otrovi su supstance koje su po svojim obeležjima, količini i koncentraciji strane organizmu,

oštećuju strukturu i funkciju tkiva i izazivaju određene posledice. Stepen oštećenja i ishod

zavisi od vrste štetne suspstance, načina unošenja, koncentracije i trajanja izloženosti otrovu.

Otrovi mogu biti mineralnog, biljnog i životinjskog porekla, a po načinu nastanka trovanje

može biti zadesno, samoubilačko i ubilačko. Otrovi mogu da budu u gasovitom, tečnom ili

čvrstom stanju. Do trovanja dolazi kada oni dospeju u organizam preko kože, sluzokože i

rane, ili kada se udahnu, popiju ili pojedu.

Simptomi i znaci

boja kože – bleda (trovanje nikotinom), crvena (etilni alkohol, ugljen monoksid,

cijanid)

miris- na badem (trovanje cijanidima), beli luk (arsenovodonikom), aceton (metilni

alkohol i salicilati)

koma-najčešće nastaje kod trovanja lekovima, ugljen monoksidom i alkoholom

halucinacije-alkohol, gljive, organofosfati

[23]


zenice-široke kod trovanja atropinom, nekim gljivama, alkoholom, sužene zenice kod

trovanja morfinom, organofosfatima, pilokarpinom

nistagmus (podrahtavanje očnih jabučica) kod trovanja alkoholom i barbituratima

smetnje vida-slepilo (metilni alkohol), diplopija (etilni alkohol i nikotin)

žutica-trovanje gljivama, benzinom, fosforom...

Pri pružanju hitne medicinske pomoći treba se držati principa utvrditi vrstu otrova, eliminisati

otrov iz organizma, neutralisati ostatke otrova koji se nisu mogli eliminisati i suzbiti pojave

koje ugrožavaju život (paraliza disanja, šok, edem pluća). Utvrđivanje vrste otrova nije

jednostavno i koriste se podaci od prisutnih ljudi, na osnovu ambalaže i drugih okolnosti.

Početak pružanja prve pomoći sastoji se u utvrđivanju vrste otrova i načina trovanja. U tome

nam može pomoći povređeni ukoliko je pri svesti. U suprotnom obratiti pažnju na okolinu, jer

se tu često mogu naći tragovi otrova. Pružanje prve pomoći podrazumeva sprovođenje

postupaka za eliminaciju otrova iz organizma ili njegovo razblaživanje, što zavisi od načina

ulaska otrova u organizam. Ako je otrov unet udisanjem, može se javiti kašalj, suzenje,

gušenje, kao i lokalni znaci trovanja. Povređenog treba što pre izneti na svež vazduh iz

zatvorenog prostora.

8. OPEKOTINE I SMRZOTINE – PRVA POMOĆ

8.1. OPEKOTINE

Opekotine (combustio) i smrzotine (congelatio) možemo smatrati termalnim povredama jer

nastaju pod dejstvom visoke, odnosno niske temperature. Međutim, opekotine mogu nastati i

pod dejstvom hemijskih supstanci, kiselina i bza (hemijske opekotine), pod dejstvom

električne energije (električne opekotine) i pod dejstvom jonizujućeg zračenja (radijacijske

opekotine). Kontaktom sa vrelim tečnostima nastaju teške opekotine, koje se nekad svrstavaju

u zasebnu grupu oparotina (ambustio) čija dubina (odnosno stepen) zavisi od temperature i

viskoznosti tečnosti. Dejstvom vrelog vazduha (požar, eksplozija) nastaju promene na

izloženoj koži, a posebno su teška oštećenja disajne sluzokože, koja mogu da dovedu do

veoma ozbiljnih komplikacija.

[24]


U terapiji termalnih povreda koriste se različti postupci. Oni se mogu podeliti na lokalnu

terapiju i sistemsku terapiju. Neka od načela lokalne terapije su zajednička i odnose se na

debridment, zaštitu od infekcije, potpomaganje epitelizacije. U sistemskoj terapiji najčešće

primenjujemo nadoknadu tečnosti, davanje analgetika, antibiotika i sl. Terapija termalnih

povreda se može podeliti i na:

- prvu pomoć (hlađenje, prekrivanje čistom gazom i sl.)

- inicijalno medicinsko lečenje (reanimacija, nadoknada tečnosti, terapija bola)

- stacionarno lečenje

U svakoj od ovih faza lečenja treba da se preduzmu odgovarajući postupci. Kod manjih

opekotina, medicinski tretman često i nije potreban, nego nakon laički pružene prve pomoći

organizam uspešno restituiše nastalu povrednu. Neke pak opekotine se medicinski

zbrinjavaju, jednostavnim hirurškim tehikama (debridment, lavaža, previjanje) uz nastavak

tzv. kućnog lečenja i kontrole i previjanja. MeĎutim kod naročito teških opekotina i drugih

termalnih povreda potrebno je veoma kompleksno i dugotrajno lečenje koje podraumeva

stacionarni tretman, pa i dugotrajnu fizikalnu rehabilitaciju.

Težina opekotina zavisi od više faktora: vrste toplotnog izvora, visine temperature, dužine

njenog toplotnog dejstva, kao i od specifičnih karakteristika (otpornosti) tkiva koja su

izložena dejstvu toplote (sadržaja vode u tkivu, debljine kože, rasporeda folikula dlake i

znojnih žlezda).

U kliničkom radu težina opekotina procenjuje se na osnovu :

- površine tela koja je zahvaćena opekotinama,

- dubine opekotina

- eventualnog prisustva unutrašnjih povreda (koje su izazvane udisanjem vrelog

vazduha ili toksičnih gasova).

-

Opekotine često prouzrokuju temperature više od 45°C. Manja ćelijska oštećenja nastaju pri

temperaturi od 45 do 50°C (usled ubrzanog metabolizma i inaktivacije termosenzitivnih

enzima), dok pri temperaturi koja je viša od 50°C nastaju teža ćelijska oštećenja (zbog

koagulacije ćelijskih belančevina i oštećenja krvnih sudova).

[25]


Prema dubini tkivnih oštećenja opekotine se dele na četiri stepena :

- combustio erythematosa

- combustio bullosa

- combustio gangrenosa (ili necrosa)

- carbonificatio.

Opekotine I stepena (lat. combustio erythematosa; eng. second degree, superficaial partial

thickness burn) nastaju pri dejstvu termičkih faktora koji oštećuju samo epidermalni sloj kože.

Opekotine II stepena (lat. combustio bullosa, eng. second degree, deep partial thickness

burns)) Kod ovih opekotina dolazi do oštećenja krzna (dermis). Oštećeni su i duboki slojevi

dermisa, znojne i lojne žlezde i ležište dlake.

Opekotine III stepena (combustio gangrenosa s. necrosa, eng. full thickness burn))

karakterišu nekrotične promene u zahvaćenoj koži i potkožnom tkivu, kao i oštećenja u

zidova krvnih sudova (sa nastankom tromboze).

Opekotine IV stepena (carbonificatio) su najteža oštećenja prouzrokovana termičkim

etiološkim faktorima, nastala dejstvom toplotnih izvora izuzetno visoke temperature.

Karakterišu se ugljenisanim tkivima (kožom, potkožnim tkivom, mišićima i kostima). Koža je

u tom stepenu opekotina bledosiva ili tamnosmeđa, suva i neosetljiva na bol (anestetična).

Tkivna oštećenja su ireverzibilna, a da bi došlo do zarastanja neophodno je hirurško

uklanjanje ugljenisanog tkiva i transplantacija kože.

TERAPIJA OPEKOTINA

Prva pomoć kod opekotina

U inicijalnom lečenju opekotina najvažnije je da se prekine ili neutrališe dejstvo agensa koji

je uzrokovao opekotinu i da se pacijent ukloni sa mesta povređivanja . Potrebno je da se

dobiju podaci o mehanizmu povređivanja (vrsta agensa, mesto i vreme povređivanja) i samom

pacijentu (telesna masa, postojanje težih bolesti i slično). Korisno je da se rane nekoliko

minuta ispiraju mlakom vodom, a ukoliko se radi o manjoj opekotini, poželjno je hlađenje

rane. Kod hemijskih opekotina, hidrolavaža je značajnija i treba da traje po mogućnosti i do

jednog sata kod opekotina kiselinama, pa i više sati (1-3 ) sati kod opekotina alkalijama.

Nakon toga treba da se odredi ukupna površina opekotine.

[26]


Od toga, kao i od stepena opekotine zavisi da li životinju treba lečiti intenzivno i u kom

omeru. Povređene regije treba da se pokriju sterilnom gazom ili bar čistim čaršavom, a

najbolje ili najbolje takozvanim prvim zavojem za opekotine. Na rane ne treba u ovoj fazi da

se stavljaju nikakve tečnosti, masti ili kreme. Kod većih opekotina potrebna je

oksigenoterapija, najbolje preko nazalnog katetera. Ukoliko se sumnja u inhalacionu povredu,

treba blagovremeno da se uradi endotrahealnana intubacija dok se još uvek nisu razvili edemi.

Pacijentu se daje analgetik i to kod ekstenzivnijih opekotina isključivo intravenskim putem.

Kada se proceni da se radi o opekotinama od preko 15% ukupne površine tela (UPT),

potrebno je da se plasiraju 1-2 široke venske kanile i da se započne infuziona terapija

kristaloidima, najbolje Ringer-laktatom.

Kod većih opekotina nastupa opekotinski šok i periferna vazokonstrikcija, pa lekovi ne mogu

da se resorbuju posle intramuskularne aplikacije. Zbog toga, trebalo bi sprovesti antitetanusnu

profilaksu što ranije. Od ukupne površine opekotine zavisi da li je neophodna reanimacija

infuzijama. Tačno vreme povređivanja značajno je, jer se od tog momenta računa prvi period

infuzione terapije (prva 24 sata). Važno je da se zna koji je agens izazvao opekotinu, zato što

se neke od opekotina leče specifično, kao na primer električne i hemijske. Mesto povređivanja

bitan je podatak, kao na primer kod opekotina plamenom u zatvorenom prostoru, zbog

mogućnosti nastanka inhalacione povrede koja pogoršava ishod lečenja za oko 50%. Na

osnovu telesne mase pacijenta računa se količina potrebnih infuzija.

8.2. SMRZOTINE

Termalna oštećenja tkiva osim što nastaju pod dejstvom visoke temperature mogu nastati i

usled dugotrajnog dejstva niske temperature. Usled dejstva niske temperature može nastati

rashlađivanje organizma hipotermija. Deluje li hladnoća lokalno na perifernim delovima

(šape. ušle. rep) može doći do pojave lokalnog oštećenja tkiva - smrzotine. Hipotermijom

naziva se smanjenje telesne temperature ispod 35°C. Uzrokovano je dugim izlaganjem niskim

temperaturama okoline, pri čemu je gubitak telesne temperature veći od njene proizvodnje u

telu.

Lokalno dejstvo hladnoće se očituje nastankom promrzlina ili smrzotina (congelatio) kao

akutna lokalna manifestacija na dejstvo niske temperature. Favorizujući faktori su povećana

vlažnost vazduha, telesni napor, mokar telesni pokrivač.

[27]


Nastaje smrzavanje kože, potkožnog tkiva, mišića i kostiju. Promene nastaju najpre na

akropodijumu prstima ruku i nogu, na njušci, ušnim školjkama. Promrzline najčešće nastaju

pri temperaturi nižoj od nule. Za nastanak promrzlina naročito je važno delovanje vetra velike

brzine. Važna je i dužina delovanja niske temperature koja može dovesti do spuštanja

unutrašnje telesne temperature na 18-21 °C. Klinički se promrzline manifestuju u četiri

stepena: Prvi stepen - primarna reakcija na dejstvo niske temperature je bledilo kože izazvano

snažnom vazokonstrikcijom njenih krvnih sudova. Zatim sledi vazodilatacija (širenje krvnih

sudova) praćena modrilom i otokom kože, svrabom, osećajem pečenja u trajanju od nekoliko

sati. Drugi stepen se karakteriše pojavom vezikula i bula (većih i manjih mehura). Kod

promrzlina trećeg stepena prisutna je nekroza kože i potkožnog tkiva sa jakim bolovima,

pridodatom sekundarnim infekcijom i mogućim drugim komplikacijama. Četvrti stepen

označava gangrenozne promene svih tkiva zahvaćenog dela tela. Korisnija je podela na

površinske i duboke smrotine. U terapiji smrzotina važno je nati da se ne smeju naglo

zagrejavati stavljanjem u toplu vodu ili pokrivati termoforima. Da bi se sprečila pojava

lokalnih mehanizama destrukcije, koji se maksimalno razvijaju za vreme naglog zagrejavanja,

pre tretiranja lokalne povrede toplotom treba sprovesti zagrejavanje tela. Posle podizanja

temperature treba započeti zagrejavanje smrznutih delova tela u vodi početne temperature 10

do 15°C. Temperatura vode postupno se povećava. Trljanje smrznutog dela tela snegom ili

rukama, ili izlaganje izvoru toplote je zabranjeno jer takav postupak redovno uzrokuje još

veća oštećenja i stvara povoljne uslove za infekciju. Za vreme zagrejavanja dati lekove protiv

bolova, s obzirom da je zagrejavanje smrzotine veoma bolno. Potrebno je izvršiti

imobilizaciju promrznutnih delova tela. Previjanje se vrši po načelima terapije rana.

9. UJEDI INSEKATA I ŽIVOTINJA- MERE PRVE POMOĆI

1. UBODI INSEKATA

UZROCI: Ose, stršnjeni, pčela

RIZICI: Zbog izbacivanja sadržaja žaoke može se razviti otok, bol, crvenilo na mestu uboda,

ali kod osetljivih ljudi može doći i do burne alergijske reakcije pogotovu ako je ubod u

predelu usta i grla. Takođe postoji rizik od prenošenja virusnog meningo-encefalitisa.

[28]


MERE PRVE POMOĆI:

- Ako je žaoka još u koži treba je pažljivo izvući pincetom

- Staviti hladan oblog

- Ako je ugriz u predelu usta dati povređenom da sisa led

2. UJED KRPELJA

ZNACI: Najčešće bez simptoma, pogotovo ako je na delu tela koji ne vidimo. Može se javiti

bol i neprijatnost na mestu ujeda. Krpelj se najbolje vidi kada se napije krvi i tada je pogodan

za vađenje.

PRVA POMOĆ:

Vađenje krpelja uz pomoć pincete. Neophono je duboko postaviti pincetu da ne bi glava

zaostala, kada se obuhvati pincetom napraviti potez okretanja u smeru kazaljke na satu.

Savetovati da se obrati lekaru zbog mogućnosti infekcije.

3. UJED ZMIJE

Svaki ujed zmije se tretira kao ujed otrovnice!!!

Otrov izaziva toksični šok praćen zgrušavanjem krvi.

ZNACI: Panika, jak bol, otežano disanje, bledilo, povraćanje, proliv, u težim slučajevima

gubitak svesti produbljen do kome.

Lokalno 2h posle ujeda: modrilo i otok, uz često oticanje lokalnih limfnih čvorova.

MERE PRVE POMOĆI:

- Smirivanje i strogo mirovanje povređenog

- Slane hladne obloge na ujed

- Imobilizacija i postavljanje u odgovarajući položaj (povređeni deo tela niže od nivoa

srca)

- Mere neodložne pomoći i stalan nadzor

- Hitan transport uz pratioca

[29]


4. UJEDI ŽIVOTINJA

UZROCI: Najčešće su u pitanju domaće životinje (slučajno ili ako su obolele), divlje životinje

u zoološkom vrtu ili u prirodi

RIZICI: Zbog izgleda i dubine rane kao i sadržaja bakterija u ustima životinja postoji rizik od

teških infekcija, tetanusa, besnila, krvarenja…

MERE PRVE POMOĆI:

- Mere bezbednosti za spasioca i povređenog

- Obilno ispiranje rane toplom vodom i pranje sapunom

- Sterilno pokrivanje rane

- Zaustavljanje krvarenja ako je obilno

- Imobilizacija kod opsežnih rana

- Obavezan odlazak povređenog u zdravstvenu ustanovu bez obzira na veličinu rane

radi provere antitetanusne zaštite i procene potrebe vakcinacije protiv besnila

5. UJED PSA

Ugriz psa pravi razderine i veća nagnječenja tkiva. Mačji zubi su tanji i oštriji i mogu da

dopru do periosta i uzrokuju osteomijelitis. Ujedi pacova su retki, a uzrokuju pored lokalne

gnojne infekcije i bolest pacovskog ugriza.

MERE PRVE POMOĆI:

Ranu treba odmah isprati: sapunicom, 0,5% asepsolom ili drugim dezinfekcionim sredstvom,

ili isprati pod mlazom vode.

Ako vas ugrize bilo koja životinja, vrlo je važno odmah se javiti lekaru. Budući da u našoj

zemlji vlasnici pasa i mačaka imaju zakonsku obavezu da vakcinišu svoje kućne ljubimce

protiv besnila, mala je verovatnoća da budu bolesni. Ipak, ako vas ugrize pas ili mačka,

potrebno je proveriti kod vlasnika da li je životinja redovno vakcinisana. Domaći pas ili

mačka smatraju se zdravim, ali treba je posmatrati u narednih 10 dana. Ukoliko se za to vreme

[30]


kod životinje ne razviju znakovi besnila, nisu potrebni nikakvi specifični medicinski postupci

kod ujedenog, osim obrade rane.

6. UJED BESNE ŽIVOTINJE

Kada besna životinja ujede čoveka na mestu ugriza virus ulazi u tkiva i putem nerava se širi

ka mozgu izazivajuci teška oštećenja. Bolest počinje strahom, nemirom, glavoboljom da bi se

kasnije javili grčevi koji su karakteristični za ovu bolest.

Bilo koji sisar može imati besnilo. Najčešće su rezervoar virusa šumske životinje - lisice,

vukovi, medvedi, kojoti, rakuni, tvorovi. Domaći sisari (psi, mačke, stoka) takođe mogu biti

zaraženi besnilom. Prenosioci mogu biti i slepi miševi.

MERE PRVE POMOĆI:

Sastoji se u ispiranju rane sapunicom ili deterdžentom u trajanju od nekoliko minuta. Potom

se povređeni hitno upućuje u bolnicu radi vakcinacije.

Nakon svakog ugriza životinje, bilo u gradu ili u prirodi, kao i nakon bilo kakvog kontakta sa

životinjom kod koje postoji sumnja na besnilo potrebno je potražiti pomoć lekara što je pre

moguće.

Specifična medicinska zaštita nakon izloženosti besnilu zove se postekspoziciona profilaksa i

uključuje pasivnu imunizaciju imunoglobulinom i vakcinisanje protiv besnila. Nema

specifičnog leka za besnilo. Kod manifestne bolesti indikovano je simptomatsko lečenje.

[31]


10. ALERGIJSKE REAKCIJE I ANAFILAKTIČKI ŠOK

Alergija je nepravilno funkcionisanje imunog sistema. Organizam alergične osobe burno

reaguje na neke stvari iz našeg prirodnog okruženja koje inače nisu štetne. Takve materije se

nazivaju alergenima.

Reakcija na alergene obično stvara upalu koja uzrokuje različite simptome, kao što su peludna

groznica, ekcem, astma i mnoge druge.

Anafilaksija je opšta alergijska reakcija, koja zahvata disajne puteve i/ili srčano-krvni sastav,

kožu i/ili gastrointestinalni trakt.

Teško je izdvojiti čoveka koji tokom svog života nije imao bar neke alergijske tegobe, ali su

one u najvećem broju slučajeva bile izuzetno blage i kratkotrajne. Međutim mali broj osoba

izrazito sklonih alergijama su doživele po život opasnu reakciju poznatu kao anafilaksija.

Anafilaksija je izuzetno retka pojava ali je nešto češće prisutna u ljudi koji boluju od astme,

ekcema, polenske kijavice itd.

Simptomi

Simptomi anafilakse se pojavljuju naglo, nakon svega nekoliko sekundi ili minuta, nakon

izlaganja alergenu (supstancija koja izaziva alergijsku reakciju). Ponekad se pojavljuje nakon

2 do 4 časa, a izuzetno retko i posle 12 časova nakon izlaganja supstanci koja je izaziva.

Bolesnik oseća oticanje, svrab ili primećuje osip po koži. Neki ljudi počinju da otežano dišu,

da se guše ili postaju nesigurni. Ponekad se oseća strah od bliske smrti. Izvesna grupa ljudi

primećuje grčeve u trbuhu, mučninu ili proliv. Izvesni ljudi gube i svest.

Uzroci

- Mnogo stvari može uzrkovati ovakvu reakciju. Među najčešće uzroke spadaju:

- Lekovi i to pre svega antibiotici –penicilin, aspirin i mnogi lekovi protiv bolova, zatim

kontrastna sredstva za snimanja u radiologiji.

- Hrana prvenstveno riblji proizvodi, školjke zatim orasi, kikiriki jaja i voće.

- Ujed insekata naročito osa, pčela i stršljena

[32]


- Guma odnosno latex koji se nalazi u hiruškim rukavicama ili rukavicama u

domaćinstvu

Prva pomoć kod anafilaksije

Anafilaksija se mora urgentno lečiti jer se respiratorne tegobe i šok razvijaju veoma brzo.

Ukoliko osoba primećuje poremećaj svesti, nestabilnost, pritisak pada, ono što se može uraditi

na ulici, u restoranu ili bilo gde van bolnice je postaviti obolelog u ležeći položaj, podići mu

donje ekstremitete iznad nivoa glave kako bi se poboljšalo vraćanje krvi u srce. To će za

trenutak usporiti pad pritiska. Takvim pacijentima treba glavu okrenuti u stranu i što pre

pozvati hitnu pomoć, ali napomenuti da mislite da je osoba možda sa znacima anafilaksije.

Ukoliko je osoba bez svesti, treba proveriti da li su usta i nos prohodni i ukoliko nisu izvaditi

strana tela (veštačke vilice, zalogaje hrane itd...) Nakon toga ih stavit na bok sa glavom takođe

okrenutom u stranu. Izuzetak čine osobe koje su svesne i imaju jak osećaj gušenja. Njima

treba pomoći da sede. U najvećem broju slučajeva dalje lečenje može obaviti samo stručna

ekipa koja dalje daje adrenalin, pronalazi i stavlja iglu u venu i transportuje obolelog do

bolnice.

[33]

prva medicinska pomoĆ – komunikacija i...

Documents