Prof. Goran Dajović

PRIMER PRAVNE NAUKE (I TEORIJE) NA DELU

Postavljanje problema

•Govor o kolektivnim pravima je postao sveprisutan – taj pojam se koristi u pravnim aktima (nacionalnim i međunarodnim) kao i u pravnoj praksi i teoriji.

•U teoriji i praksi se postavlja niz pitanja u vezi s tim pojmom

•Da li je to samo posebna vrstu individualnih prava (koja se vrše u grupi, tj. kolektivno)?

•Ko je njihov subjekt (nosilac)?

•Kako se štite?

•Šta se dešava ako su u sukobu s drugim pravima? itd

Važeće pravo

•U odeljku Ustava RS „Prava pripadnika nacionalnih manjina“ (čl. 75, st. 1) stoji:

„Pripadnicima nacionalnih manjina, pored prava koja su Ustavom zajemčena svim građanima, jemče se dodatna, individualna ili kolektivna prava. Individualna prava ostvaruju se pojedinačno, a kolektivna u zajednici sa drugima, u skladu sa Ustavom, zakonom i međunarodnim ugovorima.“

Postavljanje problema

•Utvrđujući nesumnjivo važenje ove odredbe, postavlja se pitanje da li je ovakvo definisanje kolektivnih prava ispravno.

•Ako se tumači doslovno (deskripcija) onda i neka prava koja nesumnjivo nisu „prava nacionalnih manjina“ potpadaju pod tu definiciju (na primer, pravo na štrajk, pravo na javno okupljanje ili sloboda udruživanja).

•Dakle, ustavna norma o kolektivnim pravima postavlja nejasan kriterijum za identifikaciju kolektivnih prava (kriterijuma vršenja: kolektivno/individualno).

Postavljanje okvira za analizu i sistematizaciju

•Stoga je potrebno izvršiti teorijsku analizu pojma „kolektivnih prava“ i smestiti ga u postojeći sistem pojmova i pravnih ustanova (sistematizacija).

•Da bi se to učinili, neophodno je taj pojam analizirati u svetlu jednog srodnog pojma iz pravnog sistema –pojma subjektivnog prava.

Postavljanje okvira za analizu i sistematizaciju

•Svaka teorija o subjektivnim pravima treba da odgovori na 4 pitanja:

• (1) šta pravo štiti: nečiju moć volje ili nečiji interes?

• (2) kakva su to dobra u vezi s kojima može da postoji pravna pretenzija?

• (3) ko je subjekt prava?

• (4) kakvi su obim i forma zaštite prava?

•Hipoteza: Nije moguće definisati kolektivna prava kroz način njihovog vršenja, već kroz kolektivni interes čijoj zaštiti ona služe kao i kroz specifičnu prirodu subjekata kolektivnih prava.

Prvo pitanje

•Odgovor na prvo pitanje je u teoriji interesa: „X ima pravo samo ako je njegovo interes dovoljno vredan da se drugo lice smatra obaveznim u odnosu na njega“

•Ako su prava kolektivna onda i interesi koji se njima štite treba da budu takvi.

•Postoje li kolektivni interesi? Postoje li dobra nad kojima se ti interesi mogu uspostaviti?

Drugo pitanje (dobra nad kojima mogu da postoje kolek. interesi)

•Kad je reč o dobrima, u obzir jedino dolaze zajednička dobra - ona koje grupa prepoznaje kao dobra koja su vezana za grupu kao celinu.

•Takva zajednička, „komunalna“ dobra su, na primer, jezik, kulturno nasleđe, običaji - takva dobra mogu da stvore specifičan kolektivni interes, različit od individualnog interesa člana zajednice (empirijski pristup)

Da li svi kolektivni interesi postaju i kolektivna prava?

•Iako je kolektivni interes, stvoren takvom vrstom socijalnih dobara, nužan uslov za postojanje kolektivnih prava (koja bi takav interes zaštitila), on nije i dovoljan uslov.

•Ni u teoriji ni u praksi nije prihvaćeno da bilo koji skup pojedinaca koji bi imao neki kolektivni interes nad određenim zajedničkim dobrom može da bude subjekt kolektivnih prava.

Treće pitanje - subjekti kolektivnih prava?

•Pitanje potencijalnog subjekta kolektivnih prava je u prvom planu kada se radi o definisanju tih prava.

• Stoga treba utvrditi karakteristike koje grupa mora da poseduje da bi mogla da bude nosilac kolektivnih interesa i sledstveno tome, subjekt prava.

• To su, pre svega društvene, a ne pravom formirane grupe (kategorije) lica.

• Ipak, ne mogu ni sve društvene grupe biti nosioci kolektivnih subjektivnih prava. Pravni subjektivitet grupe moguće je zamisliti samo ako se ima na umu unutrašnjamoralna vrednost koja se pojedinim grupama, kao takvim, pripisuje (empirijski pristup).

Treće pitanje i uvođenje vrednosne (normativne) analize

•Upravo su predpravna egzistencija i moralna vrednost određenih kolektiviteta opravdanje za postojanje posebne vrste pravnih subjekata kao nosilaca posebne vrste prava (kolektivnih prava) koja štite kolektivne interese takvih subjekata.

•Stoga, esperantisti, biciklisti ili preduzetnici ne mogu, kao grupa, da budu subjekti prava, dok Eskimi ili Amiši to mogu.

Četvrto pitanje – obim vršenja i forma zaštite prava

•Neka kolektivna prava se vrše individualno (na primer, korišćenje maternjeg jezika u službenoj upotrebi ili afirmativne akcije prema pojedinim pripadnicima određene grupe)

•Međutim, veći broj ovih prava moguće je vršiti samo zajednički ili putem onih koji grupu predstavljaju.

•Zato se mora rešiti problem vršenja kolektivnih prava od strane grupe kao celine.

Četvrto pitanje – obim vršenja i forma zaštite prava

•U našem pravnom sistemu su iz tog razloga Ustavom predvidjeni nacionalni saveti kao subjekti vršenja određenih kolektivnih prava:

•„Radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma, pripadnici nacionalnih manjina mogu izabrati svoje nacionalne savete, u skladu sa zakonom.“ – (čl. 75, st.3, ustava RS)(deskripcija)

Zaključci – hipoteze o rešenju problema

•Definiens (ono pomoću čega definišemo) pojma kolektivnih prava nije način njihovog vršenja (“kolektivna prava su ona prava koja se vrše kolektivno”), već se on mora tražiti u kolektivnom interesu čijoj zaštiti ona služe kao i u specifičnoj prirodi nosilaca kolektivnih prava.

•Zaključak je da je pojam kolektivnih prava „nov pravni pojam“ i da je on nesvodiv na individualna prava.

Zaključci

•Takođe, iz toga proizilazi da pravna praksa mora da rešava problem titulara tih prava u pravnotehničkom smislu, a pre svega zbog njihovog praktičnog ostvarivanja i njihove zaštite (takav problem ne postoji kod individualnih prava!)

•Najzad, pojmovna i teorijska obrada kolektivnih prava ukazuje na njihovo mesto u pravnom sistemu. A to ima praktične posledice – ukazuje na to šta se priznaje kada se priznaju kolektivna prava i tako pomaže onima koji stvaraju pravo da razumeju zbog čega kolektivna prava treba (ili ne treba) garantovati (de lege ferenda svrha teorije)

•Polazeći od načina na koji se tokom istorije praktikovala pravna nauka (doktrina), može se zaključiti da je u pitanju hermeneutička i empirijska disciplina koja za predmet svog proučavanja ima važeće pravne norme.

•Njena dva osnovna zadatka su:

•Deskripcija postojećeg (važećeg) prava, koja je nemoguća bez njegovog tumačenja; to znači da se prilikom deskripcije postavljaju hipoteze o važenju i značenju pravnih normi.

•Sistematizacija pravnog materijala, koja je nemoguća bez izgradnje opštih pravnih koncepata i koja se kruniše teorijskim postavkama o pojedinim pravnim ustanovama.

Rezime

•Ono što je povezujuća tačka pravnog istraživanja jeste teorijsko mišljenje – promišljanje dubinskih veza unutar predmeta proučavanja kao i konceptualnih veza između pojmova koji čine okvir pravnog mišljenja koji se formirao unutar pravne nauke, teorije i filozofije tokom vekova.

•Stoga, svaki pravnik-naučnik treba da bude i pravni teoretičar, a katkada i filozof. I obrnuto

Na kraju se stiže na početak...

Teorijske paradigme

Pravna nauka

(i empirijske pravne discipline)

Pravna teorija

Pravna filozofija

• Iz Hrestomatije:

• N. Visković, Osnove metodologije prava, Split, 1980.

• G. Dajović, Ogled o metajurisprudenciji, glava 7., Beograd, 2015.

• G. Dajović, Proučavanje prava – pravna nauka, teorija i filozofija.

• Ф. Бидлински, Правна методологија, Подгорица, 2011.

• M. Van Hoecke, Legal Doctrine: Which Method(s) for What Kind of Discipline?, in Methodologies of Legal Research, Oxford and Portland, 2011, str. 1-18.

LITERATURA