'

milantopolovački

( \PREDSLIKOMVREMENA

*

N * --------------- J

BIBLIOTEKA RTV - TEORIJA I PRAKSA Knjiga 14

Izdavački savet

,d. glavnog i odgovornog urednika

Urednik

Sekretar

Redakcioni odbor

Uredništvo

Za izdavača

Lektor Tehnički urednik

Korektor

Štampa

NEDA BEBLER-TOMIĆ BRANISLAV DADIĆ, predsednik FAIK DIZDAREVIĆ SANJA GRUJUĆ-VLAJNIĆ VESELIN ILIĆ ARSENIJE JOVANOVIĆ LJUBOMIR KOCIĆ MILUTIN KOJOVIĆ SAVO KRŽAVAC ĐORĐE MALAVRAZIĆ MIROSLAV NIKOLIĆ NEVENKA PERKOVIĆ STEVAN PETER PRVOSLAV S. PLAVŠIĆ NOVAK POPOVIĆ DŽEVAD SABLJAKOVIĆ EMIN ZULFIKARPAŠIĆ RADOMIR ŽIVOTIĆ

PRVOSLAV S. PLAVŠIĆ

AN A ŠO M L O

RUŽICA VARDA

STANKO CRNOBRNJA PETRIT DUŠI MIROLJUB JEVTOVIĆ MIRA KUN SLAVKO NASTIĆ MUHAMED NUHIĆ BOŠKO TOMAŠEVIĆ

• (SRĐAN BARIĆ TOMISLAV GAVRIĆ RADOSLAV LAZIĆ MARIO PLENKOVIĆ ĐORĐIE POPOVIĆ MIROLJUB RADOJKOVIĆ ALEKSANDAR SPASIĆ ALEKSANDAR TODOROVIĆ MIHAILO TOŠIĆ

PRVOSLAV S. PLAVŠIĆ direktor Centra RTB za istraživanje programa i auditorijuma

KOSANA TANASKOVIĆ OLIVERA KOSIĆ JELENA JOSIĆ

GRAFIĆKI CENTAR RADIO-TELEVIZIJE BEOGRAD Kneza Miloša 7a

milantopolovački

PREDSLIKOMVREMEIMA- traktat o te/evizi/i -

B e o g ra d 1 9 8 8 .

R e c e n z e n t i :

M om o Kapor Đ orđije Popović B oško T om ašević

Š ta m p a n je kn j ige o b e / b e đ e n o je u / f in an s i jsk u p o d r šk u T e iev i / i je B eograd n a o sn o v u o d iu k e P o s io v n o g koicgiju b ro j 4 1 1 0 2 8 od 18 VII 1986 g o d in e

Mehaničko gledanje televizije

5

Televizija, najm oćnije sredstvo informisanja dvadesetog veka, počiva na m ehaničkom gibanju eiektrona

M ehaničko gibanje e lek trona predstavlja smisao, logiku i princip audiov i/ue lnog sistema

Gledalac neose tno uplovljava u život televizijske slike i dramatiku događaja što u redosledu prezentovanja, sa malog ekrana, emisijom zrače I u takvom, stalnom druženju televizije i gledaoca dolazi do pravog prijateljstva: televizija se uvlači j gledaočev život poput sna i ne skrivajući se, u potpunosti ovladava njegovom pažnjom, psihom pa i čitavim načinom bitisanja O n a je, jednostavno, zavladala gledaočevom kućom, porodicom i intimom spavaće i dnevne sobe, te njegovim ukusom, željama i estetskim kriterijima I to zahvaljujući, na prvom mestu, m ehaničkom zapisivariju slike što, logično, donosi i m ehaničko praćenje njenog programa Kad kažem o „m ehan ičko” ne mislimo na po tpuno pasivno praćenje ređosleda slika u kontinuite tu ideje određene emisije, ali u svakom slučaju ukazujemo na izvestan mehanički ustupak samom procesu gledanja televizije jer m ehaničko sugerisanje, svakako, iziskuje i mehaničko glcdanje!

U intimi svoga doma, opušten gledalac prihvata iluziju te levi/ijskog prijateljevanja i ne sluteći da je to prijateljstvo slično blagom napitku smišljen, a usrcdsređen psihološki metod sugerisanja. m ehaničkog

6

gibanja, gibanja elektrona, u d ijapazonu rastresite programske sheme; od informacije do umetničkog doživljaja, od prenosa do sportskog događaja i čudesnog p rezentovanja klasičnog muzičkog dela, od vesti i crtice do feljtona i putopisa, od poetskog kolaža do književnog eseja...Iz sata u sat...Iz dana u dan . Od jutra do ponoći . Umesto izlazka u šetnje...odlazaka u b ioskop ili pozorište . ili n a toliko puta obećani, a o tkazani sastanak sa prijateljima iz detinjstvaL.Posle radnog dana!...

G ledalac ima potrebu da se opusti. Rekosmo, posle radnog dana. Posle toliko kom binovanih izlazaka skopčanih sa materijalnim izdacima. Jer i poseta prijatelju iz detinjstva iziskuje izvesne pripreme.Ako ništa drugo, potrebno je odvojiti deo vrem ena za pripreme, odlazak, samu posetu i povratak kući.A sutradan, iznova: radna obaveza n a poslu, dolazak kući, izvestan um or i nostalgično sećanje n a prov'od. U m or i apatija!... A u kući je televizijski ekran. Negde, u m irnom kutku najprijatnije sobe. U „svetom” uglu gde ni deca ne smeju da upletu svoje igre! Kućni, dobri prijatelj koji se na pritisak samo jednog dugmeta uključuje i koji tako prisno, čak i polutiho, saopštava najnovije vesti, uvodi u dram ska zbivanja, u tren čitavu porodicu, ilustruje muziku i čavrlja u beskraj. A ume da zabavlja, da podučava, da razmišlja i docira. I spram njega i u odnosu na njega i n jegovu glagoljivost, ne postoji biće na zemljinoj kugli koje je tako e lokventno, in tim no i neposredno. Prijateljsko... Z a takvo prijateljevanje, i za takav dijalog sa malim ekranom, nisu potrebne nikakve psihofizičke ni materijalne pripreme. D ovoljno je samo odvojiti izvesno vreme, zauzeti pogodan položaj prema njegovom liku i slušati, pratiti, pratiti program, ponekad sa malo volje, obično angažovano, ponekad usputno; jednom rečju - mehanički.

Posebno treba istaći prijateljevanje dece i malog ekrana. U beskrajnoj naivnosti svojoj, i dobroti prevashodnoj, deca veoma brzo potpadaju pod

7

sugestiju televizije. Identifikuju svoje razdragane želje sa iluzijom novog medija i stvaraju čarobnu igru zbilje i snova, varki i radosti, bajki i legendi, da bi u jednom napornom danu televizijske produkcije naučili izvanredno mnogo i narasli neshvatljivo puno. Iako je televizijska iluzija recipročna m ehaničkom ilustrovanju događaja, dečije vrednovanje, uz sadejstvo bogate mašte i apsorbovanja šarolikog programa, ipak je krajnje zainteresovano za samu suštinu i princip audiovizuelnog sistema. Kao čarolije ili jave. Informacije ili deskripcije...

H teo ili ne, televizijski gledalac je izmenio način svoga življenja. Tehnički vek civilizacije, ovo naše danas, gledalac je zamenio televizijskim ekranom , koji zarazno navodi njegovu pažnju u raznolike programske satnice. M ehan ikom svoga nastupanja u gleđaocu razvija sposobnost za takozvano kinetičko praćenje i k inem atičko kom binovanje slika u redosledu ideje emisije ili programa (dnevnog, nedeljnog, mesečnog, godišnjeg estetskog koncipiranja).U tehn ičk o - teh n o lo šk o m radu audiovizuelnog sistema prezentovanja to je u osnovi stvari princip reprodukovanja slike.

Još pre pronalaska fotografije ljudi su pokušavali da m ehaničkim sredstvima reproduku ju slike. Najrasprostranjeniji metod takvog zapisivanja ogledao se u metodu akvatinte (bakrorez kao tušem rađen crtež), a 1839. godine u Parizu dolazi do pronalaska (od strane Francuza Luja Dagera i Nisifora Nijepsa) fotografskog aparata i postupka m ehaničkog zapisivanja slike (na kojoj svetla i tam na mesta odgovaraju originalnom prizoru). I tako posle punih sto godina vladanja fotografije u oblasti masovnog medija kom unic iran ja slika postaje baza m ehaničkog zapisivanja i reprodukovan ja tek rođene televizije, koja će samo jednu deceniju kasnije (posle drugog svetskog rata) preuzeti primat informativnog sugerisanja m eđu stamenim medijima štampe, filma i radija.

8

Upravo, pronalaskom električne energije (struje, popu larno govoreći) i prve transferne upotrebe (u principu „prenošenja”) kod telegrafa (konstruisanog, takođe, tridesetih godina prošloga veka) i telefona, što će reći i rad io-prijem nika , stvoreni su svi potrebni tehn ičk o - teh n o lo šk i preduslovi i uslovi za uspostavljanje principa m ehaničkog gibanja e lek trona Utrvena je staza audiovizuelnom sistemu i obezbeđeno rađanje televi/ije. kao novog medija informacije

Kao noseban vid nrenošenja slike notrebno je nomenuti fenomen filma koji se u svom veoma dugom (rođen 1895) životnom narastanju i/digao i ra /v io u tvornicu „snova”, a na osnovam a električnih impulsa kao sadejstava određene umetničke iluzije i, n a /ov im o je tako, celuloidne magije U kom pleksnostim a proverenih medija štampe. radija i filma oživljeno je nom injano naše danas, kao sinonim elektromagnetskog snoviđenja u liku najmoćnijeg medija našeg doba - televi/ije I beskrajne želje da se klasičnim uzorima informisanja suprotstavi nov vid opserviranja, registrovanja i prezentovanja, dakle sprega audija i videa kao tehnologije i mogućnosti kazivanja (I iz istog razloga, potrebe da se „ubaci” više informacija u sekundi, televizijske slike se takođe emituju na talasima vrlo visoke frekvencije - 30 do 300 megaherca Većina informacija se odnosi na odnose svetlosti i senke na predmetu koji se televizijski snima Televizijska kamera pretvara ovc slike u e lektronske impulse u kablu, impulse koji se mogu emitovati na uobičajen način kao rađio-signali U predajniku se radio-signai pretvara opet u impulse e lektronskog snopa koji formira televizijsku sliku na ekranu televizora i to oko pedeset puta u sekundi Ovaj snop je jak tamo gde je originalni predmet svetao, slab gde je taman Elektronski impulsi nam izgledaju kao vidljiva svetlost zato što je ekran premazan superstancijom koja svetli kad elektroni udare u nju I to u jednom određenom ritmu IIi. kako već poduže govorimo. u matematički odvrednovanom blagom gibanju )

9

O snov televizijskog kazivanja, slika, u prastaroj vrednosti, predstavlja do k u m en t identičan sa v rem enom i nam enom novog medija.

Opserviranje izvesne slike postiže se, popularno govoreći, m ehaničk im radom televizijske kamere. (Pomoću jednog sočiva obrazuje se lik nekog tam nog predm eta na metalom obloženom ek ranu u kameri Ovaj ekran je osetljiv na svetlost; to jest, kad svetlost padne na njega, on izgubi izvestan broj e lek trona Međutim, pošto je slika predm eta tamna, ekran zadržava svoje elektrone. Na drugom kraju cevi elektronski ,,top” izbacuje snop e lek trona koje prema ekranu upravljaju parovi horizon ta ln ih i vertikalnih pločica. Zbog toga što je ek ran već pun elektrona, ovaj snop e lek trona će se odbiti. On se vraća do sabirne ploče. Na taj način tam na i svetla mesta na slici izazivaju pojavljivanje ili nepojavljivanje električne struje na sabirnoj ploči. Takav niz kratkotra jn ih strujnih impulsa odašilje se kao televizijska emisija E lektronski snop prelazi sliku na ekranu određenim redosledom. Sličan elektronski snop u prijemniku, s inhronizovan sa onim u kameri, rekonstruiše sliku na ek ranu televizora.)

U rekonstru isan ju slike malog ek rana otkriva se dubok smisao kauzalite ta određene emisije. A u kolopletu programa i programske shem e (dana, nedelje, meseca, godine) dolazimo do materija lnog i verbalnog ophođen ja sa televizijom kao institucijom i sudeonikom stvarnog proticanja kroz vreme. U takozvanim mehaničkim, pe rm anen tn im kon tak tim a gledalaca i televizije proističe određeni es te tsko-e tičk i bilans istine, materijalne ravnoteže, kao asocijacije m ehanike u sadejstvima kategorija kinetike i k inem atike A to će reći da gledalac (uopšte uzimajući) koristi m oderan medij tako i onoliko, što dopuštajući televiziji da ovlada njime, svesno usredsređuje svoje duhovno kretanje ka ambiciji, volji i vaspitačkoj programatici sveopšteg medija inform isanja našeg tehničkog veka U dubini svoga bića, oph rvanog inače politehničkim i

10

tehn ičk im rezulta tim a vremena, današnji gledalac se prepušta, i to svesno, sistemu m ehaničkog praćenja televizije.

U rasponu kinem atičk ih i k inetičk ih e lem enata m ehaničkog gibanja elektrona, televizija kao sredstvo masovnog kom unic iran ja veom a ozbiljno zalazi u socijalne odnose svog mnogolikog, a milionskog auditorija. I zbog toga ona kao fenom en informativnog delovanja n a široke narodne mase iz d an a u dan postaje sve više i češće predm et analize sociologa, m edicinara i pedagoga u svetu, a i kod nas.

G rupe sociologa bave se problem om psihe televizijskog gledaoca. Posebno ih interesuje kom pleksnost televizijskog medija i međusobni odnosi dinam ičkog elektrom agnetskog snoviđenja na ukus i volju televizijskog gledaoca. U „p renosnom ” m ehanizm u (ili rep rodukovanju) slike života. U vezi s tim, u analizam a posvećuju punu pažnju repertoarskim (programskim) potezima televizije, kao moćnog medija m asovnog komuniciranja , kao i pedagoškim uslovnostim a didaktičkih, obrazovnih i ku ltu rn ih emisija raznolikog televizijskog programa. Po njima, vaspitavati kroz od ređeno vreme televizijskog gledaoca, ravno je dugogodišnjim ozbiljnim materijalnim ulaganjima društva u sistem osnovnih škola, radničk ih i n a rodn ih univerziteta, to je smišljen proces vaspitavanja na rodn ih masa.

Socioiozi nam pružaju pregršti obaveštenja

Naime, duševna napetost po jedinaca i pritisak okoline na ce lokupnu ljudsku ličnost često se ne može razrešiti u norm aln im ljudskim odnosima. Takav čovek traži izlaz u svetu iluzija; samo da bi odagnao od sebe nevolje on prov. Ji časove i časove pred televizijskim prijemnikom. Tu je reč o Ijudima koji su izgubili posao, prijatelje, imanje, koji su na bilo koji način prim orani da se povuku iz javnog i društvenog života, da žive usamljenički. Naravno, takvi ljudi to teško podnose. Oni, dakako, i ne znaju da se kreću u

11

društvu, o dnosno nisu sposobni da prilagode sopstveno ponašanje i želje u od ređenom ljudskom kontaktu, u određenom društvenom kolektivu. Konačno, tu se mogu ubrojiti i odbačeni i neefikasni ljudi koji su stekli loše navike u mladosti ili još u ranom detinjstvu. Oni obično pogrešno procenju ju stvarna zbivanja u svojoj okolini, osećaju strah, bojazan od svega novog što bi, eventualno, moglo da porem eti već u tvrđenu ravnotežu odnosa, nem oćn i su, slabe volje, pasivni.

Sociolozi idu toliko daleko da izgovaraju i isp:suju tvrdnje da svaki čovek, ponekad , pati zbog zbrkanih i bolesnih osećanja, a u tome ih podržavaju i naučnici iz oblasti psihologije i medicine. Tačnije, takav pojedinac želi da se oslobodi svega, on stvara posebnu odbranu, kao metod, pokušavajući da nad o k n ad i stvarno ili izmišljeno stanje, događaje i razloge. Shodno ovome oni kazuju da takav gledalac identifikuje svoju ličnost sa protagonistima (junacima ili voditeljima) malog ekrana da bi u tom poistovećivanju uspostavio izvesne kontak te sa protagonistima televizije, kao fenom ena, kako bi nadoknad io ono što u životu (u stvarnim odnosima) nije u stanju da ostvari A reč je i ovoga nuta o ilu/iji0 iluziji najsnažnijeg sredstva informisanja koje, istini za volju, pored ostalih zabrinjava i sociologe!...

I ovde bi trebalo isnisati da nored ostalog, sociologe i pedagoge zabrinjava ovaj medij međuljudskog komuniciranja , oni tvrde da je televizija (radio, pa i film!) izvanredno pogodna za stvaranje „iluzije nesposobnih kon taka ta”. Po njima, oni konzum en te televizije nazivaju robovima televizije, ovaj medij se do katastrofalnih razm era uvukao u gledaočevu psihu da preti da uništi čak1 sam brak, b rak kao ljudsku instituciju! Nadalje, oni kazuju da televizija razara iskonski odnos muža i žene, roditelja i dece! Televizija, čak, utiče i n a seksualni zivot; čovek dolazi posle napornog rada kući i do kasno u n °ć prati „nep rob ran i” televizijski program. S druge strane, „nepristojni i nevasp itan i” televizijski voditelj (ili junak malog ekrana) nepres tano prati i intigira „mtimni život gledaoca; on je prisutan i za vreme obeda

12

i kod rastrzanog popodnevnog odmora, za sve vreme u čen ja lekcije plavokose devojčice, dečačkog nestašluka u krugu ogromne kuće; njegovo znatiželjno oko viri k roz k ljučaonicu na vratinia kunatila. prilikom intimne pripreme zvezdooke devojke za izlazak, kuhin jsk i lonac, trpezarijski tanjir i džezva crne kafe nisu oslobođeni prisustva voditeljevog i njegove „znatiželje”, i da ta ista, i takva, znatiželja, po izvesnim „statistikama” nailazi, ponekad , n a prijateljski odgovor (što će reći, na privrženost!) kod žena više nego kod muškaraca, verova tno zbog veće (i jače) sposobnosti žene za uživljavanjem u nove i nove i što neuobičajenije situacije: u m ehan ička transponovan ja psihe i fizisa u odnosu na em ociju i objekat! Jer žena, inače više vezana za kuću, upućen ija je na druženje sa televizijom nego muškarac koji je inače po svojoj konstelaciji suzdržaniji i nepoverljiviji za sklapanje poznanstava. Ž en a daleko Iakše i češće može i hoće da sklopi poznanstvo sa nepozna tim ; ovoga puta to je prijatelj - televizor, provereni pomagač u saobraćanju sa okolinom!

Konačno, sociolozi navode da televizija i radio udovoljavaju potrebi za društvenošću, u prvom redu onih ljudi koji imaju male m ogućnosti za lične kontakte, nadalje mala materijalna prim anja i onog dela gledalaca koji je već prek inuo ođnose sa starim prijateljima i drugovim a na poslu Budući da je televizija najprivlačnija to n jen i junaci i zvezde n adoknađu ju gledaocima nedosta tak ličnih kontakata. Ovi sanjaju, vole, bore se i žive umesto gledalaca; gledaoci ob ično doživljavaju televizor kao živu, prijateljsku ličnost. pa uz pomoć modifikovane iluzije i druguju sa njim. U emisijama informativnog karaktera, u dramskim rem iniscencijam a i sportskim spektaklima. A iznad svega u p raćen ju filmskih serija (koje su, bar, za sada, n a programu iz nedelje u nedelju, goiovo u beskraj) gledalac ne propušta n i jednu epizodu, jer slično sopstvenom životu on poistovećuje svoju ličnost sa jednom od ličnosti televizijskog filma (dakle, sa ličnošću iz određene epizode serijskog filma!), sa glavnim junacima, protagonistima m ehaničke ilustracije života, a da mu sam

13

sadržaj i dramska radnja čitave serije nisu najbitniji. Njega interesuje sadržaj određene epizode, jer u n jenom okviru on (gledalac) „igra" ulogu svog dvojnika

(stvarnog interpre ta tora TV epizode!), izdvojenog junaka, rediteljskog „izabranika”... uveren da je baš to njegov život... n jegova okolina... ulica... preneti događaj... porodica ... k uća ... san i java... tuga i sreća... Nađanje... Patnja... Ljubav... Budućnost... Strepnja...

I to sve tako obično, životno, u poluliteraturi, u poluum etničkom izrazu... konačno , a to je zbilja svejedno, u kiču... I nostalgiji v rem ena kojem tako duboko i bez smisla robuje Smireno i pokorno! Sa dubokom radošću što je sve to tako I polusaznanjem da bolje nije i da neće biti... Jer u malom ekranu nazire svoj mali poraz... u beskraj... U beskonačnost!... Žene naročito umeju da se identifikuju sa takvim emisijama; tako one neposredno doživljavaju najbliže poznanike i prijatelje u ulogama ličnosti sa ekrana, jer su već poodavno, u stvarnom ophođenju , prestale da kontaktira ju sa tim istim poznanicim a i prijateljima, jer su poodavno već svi svoju pažnju i prijateljstvo poklonile ovom novom, a tako razarajućem prijatelju- - televizoru. M ožda bi ovde baš trebalo prepisati deo pisma od toliko anketiran ih žena, kao dokum ent sociološkog dnevnika: „...Moj životni put je veoma trnovit. Već šest godina moj muž je tako bolestan da je gotovo bespomoćan. Koliko posla imam s njim, to je stvar mojih ruku. Zaposlena sam i imam sinčića. Posle napornog rada volim da sednem i da se razvedrim pred televizorom. Moja razonoda je posao, radio i televizija. Aato me ne osuđujte!” Kao što se naslućuje iz ovog kratkog citata i sama gledateljka traži da je ne osuđujemo zbog „jedine” mogućnosti za „razonodu”, za druženje sa televizijom Jer jedinom oguća n jena (a koliko miliona ovoj ženi s l ičn ih?!) zabava „m ogućna” je samo u opštenju sa ovim moćnim medijem. Po mišljenju naših a i s tranih sociologa televizija, u izvesnim slučajevima, „negativno deluje” na razvoj i ravnotežu mikro i m akrokolektiva uopšte i njihove budućnosti posebno!

14

Ali, supro tno svemu gore navedenom , postoji i druga strana, nazovim o je, televizijske medalje: d ruštvena uloga televizije.

Nije nam namera, ni želja, da negiram o sociološka ili m edicinska „mišljenja” i „tvrdnje”, jer su to, u svakom slučaju, mišljenja i tvrdnje istaknutih sociologa, lekara, pedagoga i >dr, nije nam n am era ni da „bran im o” televiziju i da n jen tzv. razarajući duh elektronske iluzije pretvaram o u izvanredni „pedagoški” kvalitet, nam era nam je jednostavna: želimo da i onu drugu (racionalnu, a dobronam ernu) stranu televizije (televizije kao društvene ličnosti) ocrtamo, te tako predstavljenu čitaocu ostavimo na ocenu, a gledaocu na dalje gledanje.

U kom pleksnoj nam eri televizije da u svoje mnogoliko biće ugradi, za osnov, opštedruštvenu ulogu vaspitača ogromnog, raznorodnog, auditorija leži i n am era da se taj isti mnogomilionski auditorij sveobuhvatno priveže (možda čak i prinudno!) za mali ekran. S jedne strane televizija, kao nov medij, pored svih svojih preimućstava postaje i n eka vrsta m oderne razonode i kao takva iz dana u dan, sve više i sve doslednije prodire i vlada po kućam a bezbrojnih gradova i sela, te zaselaka i beskrajnih prostranstava elektronskom sugestijom, u istom trenutku; ulazi u društvene klubove, društvene organizacije, škole i ustanove, sportske dvorane i radničke restorane. S druge strane, kako već na jednom mestu rekosmo, slično omamljivom napitku, ona ne samo da pleni, već unosi i/vesnu nanetost u oi'ekivanju određene emisije, izvestan razorni zamor u naletu brojnih, i sve brojnijih, podataka i vesti, kao delova totalne informacije.

Stoga bi primedbe sociologa, pedagoga i m edicinara (među kojima poneki u potpunosti negiraju sadržajnost televizijskog izraza?!) trebalo prihvatati kao stvarne, izvršene analize nad gledaocima, u interesu poboljšanja pograma televizijskih stanica, kao i putokaze za usavršavanje ovog tehn ičk o - teh n o lo šk o g medija informisanja u ku ltu rn o -u m etn ičk u i inform ativnu tribinu. Tu treba, svakako, pom enuti uticaj televizije

15

na psihu gledaoca; što će, sigum o, ući u poglavlje es te tsko-etičkog razvoja televizije kao institucije.

Veoma je teško konstatovati kojim kriterijima su se služili, u brojnim radovima, sociolozi i pedagozi oko donošenja osnovnih principa m eh an ičkog praćenja televizijskog programa. Nadalje, ko ja su osnovna dejstvovanja televizije na razvoj čovekove ličnosti uopšte? Od televizijske m ehanike , kao radnog principa i m ehaničkog gibanja e lektrona, kao mogućnosti plasiranja slike, da bi došli do psiho-fiz ičkog stanja kod gledaoca i m etoda opserviranja nazvanog mehaničkim gledanjem televizije; tačnije, p raćenjem programa same televizije. O dnosno , m ehaničko gledanje televizije, kako već rekosmo, uslovljava pe rm anen tno druženje sa televizijom! Ni novine, ni film pa ni radio, moram o reći, nisu u stanju da g ledaocu-paraz itu pruže informaciju sa toliko vizelnih (i auditivnih) elem enata . Samo televizijski gledalac, kao pravi parazit, prati čitav tok radnje određene emisije, a da je bezmalo jedva angažovan; sa nešto malo volje i fizičkog napora (u vidu običnog prisustvovanja događaju!) on je „oslobođen” za opserviranje i te kako kom plikovanih „zadataka” koje mu televizija obilato nudi. Ako je za praćenje izvesnog događaja u štampi, filmu pa i na radiju potrebna izvesna in telek tualna (moramo tako reći) predsprema, televizijski program, gotovo u celini, može pratiti potpuno nepism en gledalac. Dok je, relativno govoreći, za praćenje filmske projekcije, radio-emisije , ili za čitanje određenog članka u novinam a gledaocu (čitaocu, odn. slušaocu) potrebno, makar i minimalno, prisustvo mašte, iskustvenosti i mogućnosti za estetsko selekcionisanje (etičko kombinovanje, socijalna nadgradnja izvesne vesti ili resekciranje izdvojenog ku ltu rno -u m etn ičk o g doživljaja, lgranog filmskog čina) ophrvan slikom televizijski gledalac može pratiti program i sa pasivnim znanjem.Jer analitička e lektronika slike (u kombinaciji sa zvukom ) vrši za tog istog gledaoca (a u njegovo ime') este tsko- -e tičku selekciju, dramatski odhir. dramaturšku kombinatoriku; televizija umesto gledaoca u prvi plan

16

ističe osnovnu ideju dela i emisije. A gledalac sa pasivnim znanjem nadoknađu je in te lektualne i kulturne praznine, u gledanju estetski m ontirane slike pabirči pom enute ideje, sadržaj pa i poruku autora odn. televizije. I tako zahvaljujući programskoj mudrosti ovog fenom ena gledalac se, neosetno, upućuje u tajne ljudskog duha, u dostignuća nauke, kulture i umetnosti. G ledalac će, dakle, p roniknuti u suštinu događaja, d ramske radnje pa i muzičkog dela Jednostavno, u dugom druženju sa televizijom on neprim etno kupi e lem entarne pojmove života u slici života. A pred slikont života svojega!

U dugom nizu godina taj isti gledalac će, makar i u prividu, biti osposobljen za stvarno praćenje (i razumevanje!) televizije i tada će se pasivan kvantite t gledanja pretvoriti u aktivan kvalitet m ehaničkog gledanja, u aktivan kvalitet sudeoništva u stvaranju samog programa U pravi prijateljski dijalog: u iskustvenost ravnu obrazovanom gledaocu, u logičnu a perm anen tnu glagoljivost snažnog fenom ena A u takvom, dužem, procesu gledalac će moći i da formira sopstvenu ličnost i nadopun i svoje (na početku ovog procesa) tanušno Imanje I nedostatak osnovne školske „naobrazbe” izgubiće se u objektivnim mogućnostim a snažnog opserviranja i, sada već sasvim novog kvaliteta, m ehaničkog gledanja televizije

Na početku ovog procesa pominjani gledalac je gledao sve emisije ,,od reda”, na kraju ovog procesa taj isti gledalac posm atra samo emisiju „koju je odabrao”

Iz svega ovoga proizilaze i dva s tepena m ehaničkog gledanja televizije: pasivno i aktivno. Pasivno i aktivno praćenje programa televizije - n jenog programa Na primeru sportske discipline, recimo jedne košarke (kao nove sportske grane u nas) najlakše će biti uočiti razliku ovih dveju kategorija. Sada već masovan pa i razumljiv sport u nas, do pre nekoliko godina je bio, na samom početku, u okvirima televizije puka razonoda, zabava Pravila igre i d inam ičnost n jenog sportskog karaktera nisi bile poznate milionskom gledalištu To je. u prvi

17

mah, bila parada televizije i n jen ih kamera, pom odno šarenilo razdraganih sportista u nekakvoj igri A ii, nekoliko godina kasnije televizijski gledalac (sa već dovoljno razvijenom iskustvenošću i estetskom selektivnošću), upoznavši pravila igre počinje da se saživljava sa karakterom i stilom te lepe i d inam ične igre On se. kako bismo rekli, em otivno i estetski nadgrađuje Ovoga puta sama sportska igra preiasta u duhovnu potrebu (što će nešto kasnije biti slučaj sa dramom, muzikom, literaturom i d r ) znači, pasivna m ehanika gledanja pretvorila se, na kraju ovog tako vidljivog procesa, u kvalitativnu aktivnost m ehaničkog praćenja televizije, o dnosno samog toka i smisla ove raskošne sportske igre I to ne samo kod po jed inca- -g ledaoca nego u masi televizijskih gledalaca

Paradoksalan za m ehan ičko gledanje televizije (u odnosu, recimo, na pozorište) je postupak i tok praćenja televizijske (originalne) dram e D ram a nove literarne forme upućuje gledaoca na estetsko selekcionisanje dramskih vrednosti, takođe u dugom procesu (postupku ovladavanja dramom!), da bi na kraju zbilja vaspitao gledaoca u smislu pravilnog osposobljavanja za kritičko praćenje sublimne, v isokoliterarne konstrukcije koja u svojoj osnovnoj nameri (i nam eni) nije baš upućena na širok krug gledalaca: nije krajn je za in teresovana za beskrajnu popularizaciju svojih ličnosti Na samom početku tzv širok sloj gledalaca nije mogao dramu prihvatiti kao kulturnu tekovinu svoga nedovoljno razvijenog duha Ali v rem enom . i ur>omo«ću televizije, taj isti gledalac uspeva da pron ikne u dramatske elemente njene a rh itek tonike i osnovnu dram sku ideju shvati kao rezultat ž ivotnog opserviranja, da bi na kraju ta ista radnja (tj drama) nostala stvarna potreba programske odn gledaočeve znatiželje I tako osposobljen za pračenje originalne televizijske drame gledalac vrem enom pokazuje interesovanje i za dela klasičnijih dramskih formi opštečovečanskih literarnih baština Moć njegove opservacije prelazi sa pasivnog mehaničkog na aktivno gledanje televizije

18

U na izgled oprečnim navedenim primerima, u stvari i leži iogika k inetičkih zakona m ehan ike kao tehničke discipline.

M ehaničko gibanje elektrona, u redosledu spajanja i sk lapanja slika, kao inserta slike života, izaziva i m ehan ičku volju za gledanjem televizije Ta volja, odn želja u dugom lancu meseci i godina pretvara se u potrebu (možda bi previše bilo reći u nasušnu potrebu?) za televizijom. Živeći kraj televizora dete se privikava na fenom en televizije; ona mu u prvo vreme liči na igračku, kasnije postaje objekt rađoznalosti, pa iskustveni pomagač u učenju i k o n a č n o kriterij Potreba za gledanjem televizije. Nivo sopstvene kulturne, es te tsko-e t ičke nadgradnje! Čovek koji je rastao sa samim razvojem televizije, kao međuljudske institucije, rac iona lno će se isključivati iz konsekven tne kružnice (ponavljanja!) istih tema, ideja, teza itd na televizijskom ekranu , tačnije: u televizijskom program u U pućen na raz ložna selekcionisanja takav čovek će se odupreti pasivnom, m ehaničkom gledanju televizije; on će sebi omogućiti da se identifikuje samo sa onom televizijskom emisijom (i onakvim programom) koji je n a releju njegove iskustvenosti, estetskog merila, ku lturnog i stvarnog, odvrednovanog doživljaja I ovako vaspitani, pravi televizijski gledalac veom a rac iona lno uplovljava u m ehaničko , aktivno gledanje televizije, i kao takav sigurno neće ući ni u jednu od pom enutih grupa „ispitanika” sociologa, pedagoga i n au čn ika svih vrsta kojima je ispitivanje televizijskog gledaoca cilj, bez obzira na rezultate n jihovih ispitivanja. Jer ovakvog gledaoca televizija ne može „zarobiti” niti ga naterati da prati emisiju /a emisijom (ili čitav dnevni nrogram'), ako to one kvalitetom ne zaslužuju: jer takav gledalac poseduje m ogućnost odabiranja i odlučivanja za jednu od toliko ponuđen ih mu emisija, televizijskih stanica i programskih kanala M ehaničko gibanje elektrona. dakle, koje uslovljava m ehan ičko gledanje, u svakom slučaju je veom a dug proces. Da bi se gledalac izdigao na stvarni nivo iskustvenog potrebno je izvanredno mnogo napora i same televizije, a i takvog gledaoca.

19

dakako A da bi u rodilo plodom, u prvom delu procesa potrebno je da gledalac uočava, da opservira. Da nauči da posmatra okolinu i vreme Da se, p ros to rno i emotivno, p ronađe u toj beskrajnoj slici vremena.

Jer, televizija je slika vrem ena dvadesetog veka Logika novog prezentovanja događaja u vremenu.

m H M H

» iiMl Mjfh ’i '-S:A

‘ ■

Televizijski zapis

Kroz dugo vreme i beskrajan prostor, od prvog antičkog glasnika koji je, iznemogao od trčanja, doneo na kraljevski dvor radosnu vest o siavnoj pobedi, pa sve do današnjih dana i odlaska prvih ljudi na Mesec, praćenih budnim pogledima televizijskih kamera, informativni zapis je bio i ostao stvarna potreba življenja mnogobrojnog, a toliko znatiželjnog auditorija.

I u tom nedogledu minulih vekova i smenjivanju događaja u okovima najrazličitijih kataklizmi informativni zapis je ropski i kon tinu irano sledio volju vlasti i ispisivao logiku politike te na taj način, hraneći nezasitu radoznalost neobaveštene mase, postao neophodnost bitisanja čitavog čovcčanstva

Od prvobitnog zapisa uklesanog, davno, u leđa krečnjačke pećine, od ruku našeg praoca - novinarskog pretka, pa sve do naših dana (pojave novina, radija i televizije) in formativni zapis je postao nem inovnost Ijudskog duha, kom pleksnost socija lno-političnog društvenog bića

I antički glasnik i prvi putopisac i prvi nov inar trudili su se da u metodu svojih zapisa (deskribično i metaforično!) kod čitalaca, odn. slušalaca izazovu percepciju slike određenog događaja I ta želja za što uverljivijom j plastičnijom informacijom porodila je (posle toliko vekova tehničkog i tehnološkog napredovanja) prvu sliku (tj dokument!) kao materijalni

22

dokaz; sredstvo svome m etaforičnom saopštavanju vesti - događaja, rep rodukovanje nečijeg i nekakvog kazivanja, razlaganja i dokazivanja.

Ta prva deskripcija, odn. prvi novinarski zapis u osnovi svoje sugestije, a n a principim a asocijacija (iskustvenog i kom binatornog) imala je za cilj da pokrene maštu čitalaca ka objektivnoj okolini i da u sebi izgradi (dakle „percepira”) i rekonstru iše pominjani događaj, u kon tu ram a imaginarne slike, kao kombinacije isečaka iz života, okoline, istorije, mita, u onolikoj realnosti slike u kolikoj je meri taj čitalac (kulturno-socija lno) pripremljen za percepiranje, maštanje i konstruisanje (tačnije, rekonstruisanje) slike ponuđenog događaja.

Od antičkog izveštača pa sve do pre nekoliko decenija (dakle do prvih pokušaja stvaranja audiovizuelnog sistema kao medija informisanja!) klasični i moderni nov inar traži m ogućnost što plastičnijeg i što sugestivnijeg prenošenja vesti, snagom svoga talenta, u deskripciji, on u stvari teži za jasnim dim enzijam a slike i samo od njegove sugestivnosti i umešnosti u opisivanju događaja zavisilo je koliko će čitalac (ili rađio-slušalac) moći sebi da dočara sliku događaja, odn. redosled slika u konstruisanju, odn. rekonstru isan ju događaja (tj. doživljaja) koji mu novinarsk i zapis, kao racionalni transfer omogućava. A kad je reč o „doživljaju”(odn. o „događaju”) ne bi trebalo prenebregnuti činjenicu da mnogomilionski znatiželjni auditorij čita laca-slušalaca nije čak ni na istim iskustvenim. selekcionim i estetsko-e tičk im relacijama eteričnog transfigurisanja svog sagovornika - novinarskog zapisničara - reklo bi se onoga h ron iča ra događaja koji transfernom logikom (svog zanimanja) za in teresovanom sagovorniku „nud i” reč, događaj i doživljaj.

I tako, iz d ana u dan, inicirana stvarnom potrebom za percepiranjem i prenošenjem izvesnih aktuelnih informativnih zapisa (modifikovane slike!) i kod h ron iča ra (novinara) i kod konzum en ta (č itaoca- -slušaoca) dolazi do identične potrebe za odslikavanjem

23

događaja i to ne samo iz svoje nego i iz drugih sredina, pa n a specifičan način približiti im sve to reprodukovanom percepcijom u vidu slike. Dakle, obostrane želje nalaze transfer u razvoju i punom procvatu elektromagnetike tridesetih godina našeg tehničkog veka, pa blagodareći progresivnom vrem enu i pojavi televizije, od pre tri decenije, gledaocu je ušao u stan informativni sagovarač u dimenzijama audiovizuelnog sistema telekom uniciranja, nasm ejano i vedro, obavešteno i krajn je politično. Taj prvi, gotovo istorijski susret, ličio je na prepoznavanje starih prijatelja koji su daleko unazad, u vrem enu i jednoj pećini iščitali prvi informativni zapis; koji su daleko negde, u prošlosti, ugledali antičkog glasnika koji je pobedonosno izneo n a svojim plećima i prvu radosnu vest.

Od praktičnosti antičkog zapisa, kao prve mogućne informacije (o stanju međuljudskog saobraćanja) u bezmernom prostoru, prastari zapis nadgrađuje slučajnost svog postanka prolazeći kroz raznovrsne, a razborite forme kazivanja u prostoru i beleženja u vremenu, dakako kroz audiovizuelni sistem eteričnosti prenošenja ( putopis, vest, crtica, članak, reportaža, izveštaj, feljton, kritika, esej), sa dužim zadržavanjima na primatu aud io-m edija kao k onkuren tu prvobitnog žurnala i novina (izjava, izveštaj, rcportaža, emisija), da bi, konačno, u našem vremenu, doslednošću i upornošću svog iskonskog tragalaštva izdiferencirao sopstvenu deskripciju prem a potrebam a vremena, u mogućnostima i formama najmodernijeg, što će reći i najmoćnijeg audiovizuelnog sistema, prevashodno racionalnog televizijskog, informativnog medija (te razlučio svoj obaveštajni karakter na kategorije in form ativno- -po lit ičkog sugerisanja, fe l j to n sko -d o ku m en ta rn o g in ormisanja i ku l tu rn o -u m e tn ičko g resekciranja; iz osnovne karakterološke kategorizacije jedne vesti,!zveJtaia ’ rePortaže, putopisa, feljtona, kritike, eseja 1 r ) ■ a svom dugom putu verbalan pa deskriptivan ^d^ 'S ? stetst<orn * sociološkom vrednovanju vrem ena 1 °ga aja, u inovacionoj bazi svog egzistiranja ostao je,

24

u samoj suštini, prastara informacija, naravno, samo ovoga puta iskazana m odern im sredstvima prenošenja,, odn informisanja. U iogičnom nizu te h n ič k o - - teh n o lo šk ih pronalazaka (pismo, štamparija, novine, radio) mladost teievizijskog medija ne označava kraj traganju za što bržim i adekvatnijim formama informisanja!

Prastari zapis, kao sugestija je ostao isti, ali su načini prezentacije vesti i kom pletnost izražavanja i obaveštavanja izvanredno usavršeni i to u pravcu gledalaca (sa dominacijom slike nad rečju!) dakle, u relacijama materijalno i ku ltu rno raslojenih televizijskih potrošača, nezajažljivih konzum ena ta televizijske slike, poslušnih čitača televizijskog zapisa.

U razgovetnosti programa i beskrajnim tkanjim a mašte posredstvom televizijskog medija tek sada su, posle toliko godina, počeli da se izjednačavaju gledaoci po iskustvenosti i intelektu, naravno, uslovno govoreći. Svi oni sada prihvataju televizijski informativni zapis kao svakodnevnu, a nasušnu potrebu A ta nasušna potreba, tj. perm anen tna radoznalost širokih na rodn ih slojeva u stvari je u rođena želja da se što više sazna, iz prve ruke, o prijatelj-ima i neprijateljima, da se zaviri u tuđ život, u intimu nepoznatih ; u nečiju tugu, tragediju ili katastrofu U samoj osnovi informacije ta m alograđanska radoznalost pretvara se, vrem enom , u iskrenu žeđ za političkom obaveštenošću i smišljenim zapisom stvarnih kvaliteta. Iz ovoga proizilazi da će kroz izvesno vreme heterogeni televizijski auditorij prerasti na nivo tendencioznih vaspitanika televizijskog medija sa izvajanim profilom znalaca, doktr inara i esteta; politički odgojene jedinke određenog društva, naravno uslovno shvaćeno. Shodno ovome dolazi i do tendencija stvaranja ukusa kod televizijskih gledalaca u odnosu na televizijski zapis. Oni gledaoci koji budu ostali ispod izvesnog proseka (kao m inimalne estetske potrebe za selekcijom i rekonstrukcijom određene slike događaja!) analitičnosti, prihvataće informaciju kao definitivnu vizuelnu dimenziju Gledaoci, dakle,

25

sa više iskustva i kulture, upoređujući reč i sliku informacije, nadgrađivaće ponuđen i im događaj - doživljaj i to po sopstvenim es te tsko-e tičk im i političko-političkim kriterijima. Takva dvopolnost u reagovanjima ogromnog televizijskog gledališta, u stvari, veoma racionalno reguliše političku istinitost i novinarsku informativnost televizijskog zapisa. Široka informativnost i relativna objektivnost vesti (relativna u smislu uglova iz kojih se inform ativnost analizira), u naglašenosti i adekvatnosti slike, kao dokum entarne i ilustrativne strane informacije, oduzima, u stvari primat dosadašnjoj dvoličnosti i relativnoj (relativnoj, u zavisnosti iz kog se ugla posmatra) neobaveznosti novinske reči, n jenu neobaveznost, konstrukciju , verbalizam, a možda (ponekad!) i puku improvizaciju.

Razboritost televizijske opservacije u selekcionisanju i nadgrađivanju am anetarne, tako davno oprobane, a dokazane, novinarske i novinske obaveštenosti učvrstila je u osnov svoga elektrom agnetskog snoviđenja sopstveni zapis kao osnov za svojevrsnu informativnost smišljenog programskog delovanja na širok auditorij Taj inovirani novinarski zapis televizijske objektivizacije predstavljaće najsnažniji punkt sa koga ovaj novi medij (medij međuljudskog) komuniciranja) dejstvuje krajnje politički, pedagoški i izuzetno narativno U stvari, televizija svesno, koristeći metod m ehaničkog gledanja, „kom otnog”, tako reći opuštenog sagovornika sopstvene elektronske imaginacije, veom a spremno, u kon tinu ite tu i kontekstu slike i reči, plasira izvesnu informaciju brzo, sugestivno i dakako superiorno Z bunjen snagom slike i reči (iako okružen intimom i atmosferom sopstvenoga doma) mnogomilionski auditorij p rihvata njen uverljivi zapis bez suprotstavljanja i bez kom en ta ra Fasciniran, kao i antička masa koja je, bez kom entara , oduševljeno prihvatila, za istinu, vest prvog glasnika (praoca prvog iio7’inskog zapisa!) o slavnoj pobedi njihovog vladara.

aivno Dečački Radoznalo I poslušno!

Nadgrađujući davno poznate novinarske kategorije,0 kojima ovde mora i te kako biti reči (podatak, vest,

26

izveštaj, članak, reportaža, putopis, feljton, kritika, esej) televizijski zapis ostvaruje sopstvenu logiku informacije, n a bazi es te tsko-e tičkog v rednovan ja i racionalne sprege audiovizuelnog sistema odašiljanja misli, modifikovan teh n ičk o - teh n o io šk i oblik prezentovanja, sh o d n o sopstvenim, takođe inoviran im novinarskim kategorijama (vest, reportaža, putopis i feljton).

Tačnije, u informativnoj sugestiji televizija služi, rekao bih inoviranom teh n o lo ško m adekvatnošču novog medija. Snaga pisanog nov inarskog dokum enta , u decenijskom iznalaženju najboljih formi prezentovanja (ilustrovanjem odgovarajućih fotosa pojedinih događaja), u novom mediju, koristiće se pokretom i deskripcijom celuloidne trake, ostvaruje daleko autentičniji , kompleksniji i nadasve razumijiviji po gledaoce novinarski zapis. Takav, a tako ilustrovan (i to ne slikom samo, nego i pokretom, što će reći akcijom!) televizijski zapis je u m ogućnosti da svog gledaoca informiše (i ubedi!) slikom i rečju, u istinitost izvesnog događaja kao isečka iz života određenog društva u o d ređenom vrem enu. Jer takav zapis pored novinarske deskripcije v izuelnom stranom svog m nogolikog bića predstavlja i p rezentuje veom a očigledno i veom a materijalizovano. G ledalac je, konačno , uveren, slikom i rečju, u ono što mu televizija kao to ta lnu informaciju nudi.

Iz kom pletnosti takve informativne sugestije, n em in o v n o proizilazi i pregrupisavanje osnovnih nov inarsk ih kategorizacija, u logici novinarske doktrine, o čemu je ovde već bilo reči. Okviri p rvobitnog novinskog zapisa (crtica, vest, izveštaj, članak, reportaža, putopis, feljton, kritika, esej, pamflet i dr.) u verbalnom smislu artistike i deskripciji nadgrađem h doživljaja izazvanih informacijom, doživljavaju izvesna pregrupisavanja i sažimanja, takođe, po kategorijam a (vest, izveštaj, članak, reportaža, putopis, feljton, kritika, esej) da bi u službi inovirane televizijske informativnosti (po nameni i nam eri novog medija!) svu b istrinu m oderne

deskripcije suzili, konačno , na kategorije: in fo rm a tivno - - političke sugestije, fe l j to n sk o -d o k u m e n ta rn e naracije i ku l tu rn o - um e tn ičke resekcije.

Budući da sve tri kategorije utiču u bremeniti tok prvobitnog novinarskog zapisa (kao voljne akcije i smišljene sugestije!) pogrešno bi bilo da i jednu od pominjanih uvrstimo u žanrove (što je čest slučaj kod estetičara!); informacija televizijskog zapisa je gotovo ista i kod in fo rm ativno-polit ičke vesti i kod reportaže dokum entarno-fe lj tonskog karak tera ili u analiz iranju izvesnog ku ltu rn o -u m etn ičk o g doživljaja. Inform ativna želja je, dakle, ista samo su artistički pristupi (a i povodi!) različiti.

Informativno - politička sugestija (kao novinarska kategorija) ostvaruje program sku sadržajnost, na televizijskom ekranu, to ta lnom obaveštenošću i koncipiranom selektivnošću određenog bro ja događaja iz niza prispelih vesti iz svih krajeva sveta (u vidu filmskog inserta, tonskog izveštaja ili fo to -dokum enta) . Potkrepljujići sliku nov inarskom rečju informativna sugestija, shodno osnovnim principim a medija kojem služi, a posredstvom elektrom agnetske imaginacije, deluje d irektno n a psihu i volju različitog, a mnogomilionskog auditorija. I to pod jednakom snagom; za mnogoliki (socijalno i in te lek tuano raslojeni) ogromni gledališni auditorij, televizija ima, za svakog pojedinca, po jednu vest koja će se, svakako, poklopiti sa interesnom sferom k o n /u m en ta , dakle, zainteresovanog gledaoca. Jer splet vesti informativne emisije kreće se na relacijama političkog, saznajnog, vaspitnog i kulturnog obaveštavanja pa će i nam en a takve emisije iznaći interesovanje svakog gledaoca ponaosob.

Snažni i eliptični (racionalni i koncizni!) novinarski lzveštaji u kontekstu jedne od inform ativnih emisija (potencirane političke sugestije) u stanju su da popularnim jezikom i nač inom prezen tovan ja obaveste siroke narodne slojeve o svemu onom što se nalazi u žiži svetskog i domaćeg zbivanja. Shodno tome, u osnovi m ormativne logike i političke sugestije, tlevizijski zapis

28

transkribuje kataklizme, ratove, tragedije i nedaće - (ljudsku patnju, nesreće i dr.) i na taj nač in (što, naravno , nije uvek slučaj!) obezbeđuje snažnu emociju svojih transfera u psihi gledalaca. O dnosno , donošenjem vesti sa svih tačaka zemljine kugle (a iz svih oblasti l judskog delanja!) televizijski zapis je krajn je ozbiljan i superioran. S druge strane, pak, beležeći uspehe duhovn ih oblasti ljudskog stvaralaštva, on se pedagoški diferencira u opštem, vaspitnom i saznajnom dejstvovanju televizije kao medija informisanja; u ovoj oblasti obaveštenje in fo rm ativno-po lit ičke sugestije je prvorazredno , t ren u tn o i k o n ačn o - a toliko aktueino! Ljubav, sreća, n ada i blagostanje su, takođe, veom a česti motivi zapisa in form ativno-polit ičke sugestije, pa optimizam (i verovanje u progres vremena!) krase njene raznobo jne vlasi zlatastom nijansom budućeg napretka.

N orm aln im razvijanjem i logičnim usavršavanjem televizije kao medija, kreativni opus in fo rm ativno- -po li t ičke sugestije će iznaći još bolje i maštovitije forme za prezentaciju sopstvenog zapisa.

Feljton, kao kn jižev n o -n o v in a rsk a vrsta lakog i popularnog značaja, u saznajnoj osnovici svoga p rogram skog bića ima za bazu elem ente prastarog informativnog zapisa. Samo što njegova poruka nije efem erna i t ren u tn a (što je slučaj sa kategorijom in fo rm ativno-polit ičkog sugerisanja) već opštim sadržajem svog dokum enta nudi gledaocu kompletniji i trajniji doživljaj. Upravo, deskripcija feljtonskog sadržaja prezentuje televizijskom gledaocu in teresantne (estetsko-etički selekcionisane) podatke na veom a iak, lakorazumljiv, popularan i svim gledaocim a dostupan način; kao i informativni zapis i feljtonski zapis je, dakako, dokum entaran (što će reći potkrepljen nizom d o k u m e n a ta -d o k a za 1), ali estetski sadržajniji, novinarski osmišljeniji, tj. funkcionalniji. Misao televizijskog feljtona je dalekosežnija; odabrana u mnoštvu sličnih činjenica, uvezena u tkanje određene ideje, ona u kon tinu ite tu procesa mišljenja ne samo da informiše gledaoca, nego i podučava (razvija ukus, uvodi g l e d a o c a

29

u tajni svet maštanja i uči ga da se snalazi u novim, do tada njemu nepoznatim sredinama).

U kontekstu slike i reči feljtonski zapis kon tinu irano (prevashodno filmskim metodom g rađ en 1' ra /laže sopstvenu polit ičko-pedagošku ideju koja je tek u televizijskom mediju kompletna, kako u odnosu na klasičan novinarski zapis, tako isto i na in form ativno- -politički podatak, jer, pre svega, u sebi sadrži birljivu mnogolikost dokum enta (kao istine!), što u finalnom postupku (prezentaciji) asocira na dvopolnost osnovne ideje kao simbioze informativnog, iskustvenog, didaktičnog i političkog sugerisanja.

Koristeći se praksom inovirane reportaže televizijski feljton (izraz pominjane kategorije fe ljtonsko- -dokum en ta rne naracije) u kreaciji audiovizuelnog sistema prenošenja beleži izvesne događaje verodostojnim zapisom i prezentuje ih gledaocu takođe modernim sredstvima izražavanja. Od atraktivnog novinskog podlistka (u osnovnoj preokupaciji živahnog i duhovitog značenja ili ruhrike u žu rna lu -nov inam a u kojima se objavljuju takvi članci) po klasičnim formama narastanja i uznapredovanja, k roz toliko dugo i bremenito vreme, poznati feljton je i te kako nadgradio svoj prvobitni monološki i dijaloški način kazivanja, pa blizak literaturi, pokušava da na televizijskom ekranu umnoži sopstvene dimenzije (kati i dom ene ') svoga interesovanja.

U opsegu delovanja fe lj tonsko -i lok i in icn lornc naracijetrebalo bi pomenuti putopis, u nas veom a retku lite rarno--nov inarsku kategoriju, koji vuče koren iz klasičnognovinarstva. Za razliku od feljtona i njegove prezentacijena literarno izdizanje zapisa putopis, kao stara formanovinarskog izražavanja, veom a sporo krči sebi put umače rastresitoj shemi različitih program a televizijije. A°n 1 poseduje prerogative za nunu eg/istenciju na malim ekranima.

Da bi putopis, kao oprobani literarni zapis, duboko ^aorao brazdu svoga postojanja on mora da doživi izvesne inovacije tehn ičk o - teh n o lo šk e prirode. I to u

dva pravca. Prvo, u odnosu n a sliku putopis bi trebalo da iznađe izvesnu rac ionalnu objektivnost u proporcijama svog verbaliteta i novorođenog d okum en ta (video-forme!) što bi značilo da iznađe metod sopstvenog; prezentovanja. Drugo, putopis kao proces literarnog sugerisanja, m ora izmeniti svoj odnos prem a deskipciji i to u korist vizuelnog, živućeg, televizijskog zapisa.

Dakle, putopis će zavladati malim ekranom pod uslovom da u proporciji l i terarnih i vizuelnih odnosa iznađe pravu i jedino m ogućnu meru; daleko od prakse televizijskog feljtona, supro tno m etodu i nač inu nastajanja novinske reportaže (koja t renu tno deluje u centru programske opservacije novog medija). Literatura i nadalje treba da ostane baza putopisu, ali filmska kam era m ora ovoga pu ta da odigra p rvorazrednu ulogu Jer filmskom tehn ikom putopis, konačno , ulazi u pejzaž i n a taj način, posle decenija i decenija svog ta len tovanog delovanja (na čitalačku publiku), u stanju je da prezentuje, što očiglednijim sredstvima, bogatstvo boja, snagu folklora i logiku nac iona lnog idioma milionima i m ilionima gledalaca širom sveta. Veoma popu larno i krajnje pristupačno.

Tek tako razložno postavljen u odnosu audio i v ideo- -sistem a, putopis će doživeti l iterarnu i tehnološku inovaciju pa snagom sopstvene, a tako poznate opservacije pobudiće interesovanje kod gledalaca za sadržaj svoje poruke. Na taj način on će nastaviti da sugeriše, podučava i oplemenjuje.

P ronalazak tzv. v ideo-kase ta omogućava inoviranom putopisu još veći p rodor u široke narodne mase. Odabiran jem i ponavljanjem pojedinih putopisnih zapisa (ovoga puta zabeleženih n a filmskoj traci!) gledaoci se m eđusobno veom a brzo upoznaju , a granice kao prepreke međuljudskog zbližavanja prestaju da postoje. Znači, inovirani putopis postaje, sada, transfer m eđukontinen ta lnog saobraćanja; posredstvom televizije i n jenog te lekom unic iran ja putopis nadgrađuje jedan daleki san - san bratimljenja m eđu Ijudima različitih rasa i ideologija

Slično putopisu, ni informativna kategorija k u l tu rn o - -um etn ičke resekcije (esej-kritika) nije pronašla, bar do današnjeg dana, najbolji put ka gledaocu i specifičan izraz u televizijskom gledaocu, a takođe ni specifičan izraz u televizijskom prezentovanju. I esej i kritika (u ovom slučaju kao literarne vesti) još uvek se služe rečju, a ne i slikom televizijskog medija. Dakle, kritika i esej i(kao najliterarnije discipline zanisa) ne dokum entuju slikom svoju misao pa samim tim ostaju daleko od znatiželje i interesovanja ogromnog televizijskog auditorija, a istini za volju i od kulturnih događaja - doživljaja o kojima pokušavaju da informišu.

Analitična, kao verbalna kategorija, ovde pom injana kao ku ltu rno-um etn ička resekcija, vest kritike i eseja još uvek se oslanja o snažne indivudualnosti au to ra - -kritičara od kojih, u takvoj praksi, jedino zavisi da li će gledalac moći shvatiti o kakvom se događaju- -doživljaju uopšte i radi. Jer au to r-k r i t iča r govori u svoje ime (bez ilustrovanog ku l tu rno-um etn ičkog događaja) dakle, on resekciju izvesnog događaja vrši pred gledaocima rečima, a ne slikom i na taj način, bez obzira koliko je e lokventan i kakvim literarnim jezikom deskribuje sopstveni zapis, to ostaje h ladno i na ekranu i u sluhu gledaočevom, daleko, tuđe, izveštačeno i krajnje površno - nerazumljivo! Jer je televizijski gledalac naučio da razmišlja slikom a ne rečju.

Tačnije, moćni informativni medij naučio je svog gledaoca da percepira sliku, tj. da rekonstruiše izvestan događaj na osnovu dokum enta A dokum ent, u ovom s ucaju, nije tek prisustvo krtičarevo, nego pokretne slike ispred njega, koje u kontekstu percepiranja izvanredno a o uveravaju, informišu, podučavaju i sugerišu

ponu eni događaj-doživljaj raznolikom gledaocu

Konačno, za televizijskog g led ao ca postoji sam o jedno: jedan zapis - vizuelni!

. di)aPazonu brze i svestrane te levizijske |esk ribičan ■nformativnosti, inovirano novinarstvo, i deskribičan

Pis klasičnih uzora, dnevne i nedeljne štampe, ovoga

32

puta, iznova, doživljava izvesne modifikacije i nadgradnje u smislu i interesu osnovnog. modernog televizijskog medija i njegovog izražavanja, u smislu preovladavanja slike u odnosu na klasičnu novinsku reč i, takođe, novog dokum enta, kao materijalnoj bazi i logičnoj sugestiji osme sile (kako televiziju u svetu nazivaju). U bezmalo perm anen tnom ratu nov in a ra - -a u to ra i televizijskog transfera - celuloidne trake rei' . kao osnovni informativni zapis, pom era se u dimenzije bazične sugestije, dok slika, kao inovirani zapis i kao forma prezentovanja, u portalu malog ekrana (razboritošću svoje tehnologije!) i m etodu nove deskripcije, sve više i sve snažnije obaveštava, odn. sugeriše!

Dakle, određeni događaj odslikan okularima novog medija u bazičnom kontekstu izvesnih reči (kao vesti) - pokazatelja i informatora - putem sistematizovanog a d ijagonalnog pretvaranja elektičnih u e lektomagnetske i elektromagnetskih u elektične impulse, kroz munjevito b rzo vreme i etar, vrši svojevrsni zapis rastočenih svetlo- - ta m n ih tačkica prvobitne (i opet bazične) slike i kao takve, stvarajući posve novi zapis (rekao bih: elektromagentski zapis) registruje, vreduje i plasira vest slike, odn vest na izm enično oživljenih slika (tj reči) - televizijski događaj se nretvara u kontekst informacije. a samim tim stvara nov sistem novinarskog kazivanja.

Zapravo, zahvaljujući televizijskoj tehnologiji i brzini p renošenja slike (mehaničko, filmski: e lek tronsko - -d inam ičko j, električnoj transferizaciji) reč, u kontekstu odvijanja događaja, dobiva svoje pravo mesto: mesto sudeon ika u ispisivanju televizijskog zapisa, parcijalno ali punopravno , ne bi se smelo reći drugorazredno ali svakako kreativno Zbog toga je teško reći da televizijska slika (u logici nastajanja kom pletnog televizijskog zapisa) može opstati bez reči, kao baze novinske reči, ali je sigurno da novinarska (feljtonska, putopisna, reportažna, informativna i dr.) reč, kao takva, bez slike ne može ući u etar Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog samog smisla novog medija i kon teks ta njegove

prezentacije (audiovizuelnog sistema), jer sama reč, u transkripciji zapisa, p ripada radiju kao fenom enu informisanja, i novinam a, pre svega.

Televizijski način prezentacije privukao je već samom svojom pojavom ogrom an auditorij n a primat slike nad pisanom rečju. A gledalac koji se ne miri sa slikom traži, izvesno, informaciju sa rad io -ta lasa ; što će reći da d a n - -danas još uvek postoji nadm oć rad io -obaveš tavan ja nad televizijskom inform ativnošću, i to upravo zbog filmske slike koju televizija, u puno slučajeva, ne može blagovremeno pripremiti za emitovanje.

I tu, bar za sada, n em a dilema. Dileme nastaju tek oko adekvatnosti osnovne nam ere televizijskog zapisa. U htenju i želji. Dakle, u ideji vesti (izveštaja, reportaže, feljtona, putopisa, kritike, eseja i dr.) i selekcionisanja materijala za prezentovanje te iste vesti. U loše koncipiranom filmskom insertu (reportaži, feljtonu putopisu i dr ), od aljkavo snimljenog filmskog materijala, dram aturški kostur buduće vesti (reportaže i sl.) ne garantuje kvalitet ni adekva tnost slike sa rečju; u takvim sličajevima reč, obično, nadv ladava slikom i postaje dom inan tna akcija i jedini kvalitet televizijskog informativnog zapisa.

Ali takvi primeri lošeg rada televizije ne bi smeli biti povod negiranju nostojanja snecifičnog televi/ijskog zapisa; od pamtiveka pa sve do našeg vrem ena informacija se trudila da pobudi (kod slušalaca, čitalaca ili gledalaca) percepciju slike. I ta percepcija je osnov televizijskog zapisa.

Od davnina čovek je bio upućivan na percepiranje. Razvojem njegovog bića i međuljudskog kom uniciranja , u njemu se sve više i snažnije razvijao metod opserviranja, dakle percep iran ja određene slike, kao jsečka iz života. Da bi p reneo sopstveni (usmeni, a

asnije i pismeni) informativni zapis, pračovek (i današnji čovek) koristio se sugestijom.

Novinarstvo i nije ništa drugo do sređeno sistematizovano sadejstvo brzog uočavanja i plastičnog nrezentovanja

34

Od prvog novinara do danas razvijao se samo inetod percepiranja i sugestivnog opisivanja

Deskripcija, kao prvobitni zapis ostala je u suštini ista, samo je tehn ika deskrib iranja i te kako uznapredovala.

Ka nama.

Ka ovom, našem vremenu.

I čoveku budućnosti...

U osmišljenoj političnosti brzog informisanja i genijalnim tehničk im pronalascim a m etoda prezentovanja (tj. saopštavanja i prenošenja). A zar za to nisu dovoljni dokazi pojave pisma, štamparije, te novina, žurnala, radija i, konačno, televizije?

Novinarski zapis je inoviran u bistrini i brzini č is te : filozofske misli, a granice informacije su svedene čak na okvire jedne osobe, jedne porodice, jedne opservacije... perm anen tne znatiželje i odvratne radoznalosti da se zaviri u tuđ život, da se zavuče ruka u susedov džep, da se sazna za nečiju tugu... i tragediju, možda?...

Na televizijskom ekranu je, ovog puta, glumac - antički glasnik koji je, iznemogao od trčanja, doneo na kraljevski dvor radosnu vest o slavnoj pobedi...

Na televizijskom ekranu je, ovog puta, nov inar sa svojim informativnim zapisom i v rem enom koje krasnorečivo čereči...

N a televizijskom ekranu filmski zapis sugeriše najnovije vesti; iz politike, kulture, nauke i...

A ispred ekrana se nalazi gledalac, poklonik audiovizuelnog sistema, zaljubljenik eteričnog snoviđenja...

Pred njegovim očima nepres tano i razorno titra televizijski zapis...

Iskonski sadržajno...

Slikom dokum eotovaiio

Nadasve, racionalno.

jezik teievizije

U svoj konstelaciji li terarnog i novinarskog izraza televizija, kao teh n ičk o -u m e tn ičk i medij, koristi jezik drugih institucija. Jer u trci za vizuelnim prestižom njenog bića i mladosti svojoj još nije smogla snage, vremena i h ten ja da progovori sopstvenim izrazom.

Upućena na tradicionalističke kom prom ise televizija se, u svoj svojoj sugestiji, još uvek oslanja na izgrađene okvire jezika starog pozorišta i novog filma, a da pri tom, svesno, ne traga za iznalaženjen novih, sebi svojstvenih govornih i jezičkih mogućnosti; u folklornom bogatstvu idiomatske logike, kaleidoskopskim reminisciranjem lingvistike i estetskom odabiru leksičkog, ubaštinjenog nacionalnog blaga, u sinonimičnosti reči i literarnoj misli.

Pod snažnim dejstvom novinarske informacije (i razuma jedne „ ro to - te h n ik e ”!) ona nesvesno sputava sublimnu sugestiju raznorodnih , jezičkih (estetskih) i umetničkih (etičkih) fleksija na relacije svakodnevnog govorenja, razvojni uspon reči (dakle, misli!) svodi na racionalni konstruktivizam audiovizuelne televizijske orme elektronike i m ehanike; aktivnog gledanja i

pasivnog slušanja.

? d ^ntičkog do m odernog pozorišta literarni jezik je ominirao scenom. Moderni, a književni jezik drame,

u va itativnim oscilacijama (i formama monologa i *)a oga) vladao je pozornicom decenijam a i stolećima

36

u svoj raskoši „osceničene” govorne fakture reči i punom značenju (i osobitom smislu) izraza „predvodilaštva”.

Kriteriji teatarske reči postajali su zakoni literature o d ređen ih epoha; po tpun zamah poezije snova, logike življenja i analiz iranja prozaične stvarnosti. I u veštom preplitan ju realnog i irealnog (dramatskog i dramatičnog!), u magičnoj bistrini literarne sugestije, takav govorni jezik je sustizao sopstveno vreme i sam om sebi određivao leksičke granice.

D aleko mlađi, po nastajanju, jezik filma se još na sam om početku afirmisanja kod gledalaca, gotovo p o tpuno odvojio od govorne fakture ostarele pozorišne scene.

U osnovi svojoj jezik filma je samo zadržao antičke (tj. k lasične) obrasce m onologa i dijaloga, u prozi i stihu, a da je okvir i nač in prezentacije reči u tkao u b r io idnu i d inam ičnu spregu m ehan ičkog gledanja; sm enjivanja slika (akcija), dram skog uopštavanja i narativnog govorenja.

Davši primat v'izuelnim k o m p o n en tam a celuloidne trake, za vreme svog dugog života, on se zadovoljavao akustičkim deskripcijama stanja d u h a i registrovanja dramske akcije, da bi kasnije (u današn jem vremenu) otišao daleko napred. Pe rm anen tno racionalan , ali i misaon, ovaj jezik je izgradio svoj sopstveni izraz, a isto tako i osobenu dinam iku govorenja stiha i proze te kao takav postao jezik čitavog sveta, kosmopolitska po ruka našeg vremena.

Ako se slažemo da televizija nije samo obična sinteza pozorišta i filma (kao i p rim enjenog novinarstva!), već inform ativna reč t e h r ;*ko-um etn ičkog m etoda (dakle, poseban, nov medij) tada se m oram o zamisliti i nad n jen im govornim izrazom, odn. po trebno je govoriti i o n jen o m jeziku. Jer postupci n jene inform ativne i um etn ičke imaginacije ne zadržavaju se samo na novinskoj, šturoj vesti i jeziku literarnog dijaloga, nego treba da se izvijaju ka novim lingvističkim

37

dimenzijama razvoja govora uopšte, i um etn ičke obrade jedne misii prema novim (dakako m odernim ) zakonim a i zahtevima um etn ičkog i v isoko tehn ičkog prikazivanja,saopštavanja i sugerisanja.

U naizmeničnom smenjivanju „filmske” i „ teatarske”, što će reći „električne” i „elektronske” (govorne) fakture mogla bi se stvoriti nova baza savremenog televizijskog jezika; savrem ena u izrazu i izražaju, misaona u sadržaju i poruci

Selekcija televizijskog govornog izraza prikrivala bi, dakle, šturi novinarski verbalizam (iskazan formama monologa) i puki literarni egzibicionizam (osmišljen mogućnostima dijaloga) kako u interpretaciji klasičnog literarnog dela i nove drame, tako isto i u prezentaciji novinske vesti, političkog događaja, obrazovne epistole, zabavnog kolaža i direktnog prenosa (ako hoćemo, i prenosa sportskog događaja!).

Jer u svojoj estetskoj i etičkoj selektivnosti televizija, kao najmoćnije sredstvo propagande, može i mora da preko malog ekrana govori jezikom našeg doba i naše generacije, a u okvirima lingvističkih zakonitosti onoga jezika kojim se služi pominjani informativni i umetnički fenomen

Jezik televizije, ukratko rečeno, trebalo bi da nadgrađuje, i prezentuje, lingvistička dostignuća nauke, adekvatnog vremenskog trenutka; u svom čistunstvu javne tribine, u programskoj ulozi vaspitača širokih narodnih masa.

Uostalom, televizija, kao mlad fenomen informisanja, mora poći stopama jednog radija i njegove takmičarske upornosti (koja decenijama rovaši etar) protiv pozorišta i filma i stvaranja svojevrsnog jezika informacije i literature.

Kroz decenije radio je uspeo da lingvističkim sluhom izrezbari sopstveni jezik, u merljivosti jednog teatra; u estetsko-etičkim kategorijama prisutnog, živućeg 1 krajnje literarnog

38

Za radiom je pošao i m oderan film; u dijaloškoj manifestaciji čiste literature uspeo je da svakodnevni jezik prenese u sfere svoje, umetničke magije.

Jezik televizije je govorna sveukupnost u m etn ičko - - te h n ič k o g medija informacije (a n e informisanja!) pa kao takav i zahteva posebno razvijanje (u kontekstim a ideološko-filozofskog narastan ja i nadgrađivanja) u sferama psihofizike, političke doktrine, literarne povišenosti i lingvističke odabirljivosti. Jezik televizije (ili, konačno , televizijski govor) ispunjava jednu od disciplina, čini posebnu dimenziju: on, naizust, re torično i glagoljivo (ponekad ne birajući formu) iskazuje, registruje i formuliše (reklo bi se - informiše) gledaoca vokalitetima o redosledu slika na ekranu: rečenicom, dakle, i filmskim insertom on deskribuje sublimnu misao televizijskog jezika; sve ono što je osnovnom idejom televizijske emisije od ređeno - kao ideja, sadržaj i poruka.

Na primerima dramske televizijske igre mogla bi se jasno uočiti o snovna razlika između govora i jezika televizije. U televizijskoj drami (kao i u istovetnoj disciplini drugih medija informisanja), toj najvišoj vrsti l iterarnog kazivanja, po tpuna sugestija ideje dela je svakako u dram skom jeziku (a ne u nač inu govorenja, odn. interpretiranja!) i sva psihofizička preimućstva (jezička kultura, lingvistička osobenost, stilističko bogatstvo, dikcijska perfekcija i dr.) u stvari su osnovni postulati izvanredno razvijenog jezika (kao estetske kategorije) dok će govorna strana (tj akustična faktura) svakako potpasti pod verbalno iskazivanje č in jen ica i, svakako, neće zavisiti u mnogo čemu od nje.

U svoj svojoj sveopštosti jezik televizije obuhvata zbir dram aturških i lingvističkih zakonitosti Za razliku od govora televizije, koji u biti svojoj (kako već rekosmo), bar za sada, neguje verbalni i akustički sadržaj informacije, prvi, u političkoj naraciji li terarnoj bistini (sveobuhvatno sugeriše britku ideju osnovne misli političke poruke), dok drugi samo trezveno registruje niti informacija (u redosledu

39

kazivanja političke vesti). Dakle, jezik televizije je fundamentalni, a govor televizije sekundarn i odnos racija i logike prezentovanja.

Kad govorimo o jeziku televizije i presporom razvijanju njegova živa bića, na prvom mestu mislimo na razvoj televizijskog jezika kao posebnog, a specifičnog sredstva saobraćanja i kom unic iran ja među Ijudima koji su daleko od književnog, govornog, jezika.

Kad govorimo o jeziku televizije mislimo da bi se on morao što pre osloboditi jezičkih ukrštanja teatra, filma i radija pa da, osluškujući živu govornu reč lepe literature, izgradi sopstvenu req - jezičku poruku m nogomilionskom auditoriju. Nov jezik - jezik e lektromagnetskog snoviđenja.

A takav jezik mora, pre svega, biti savremen, književni jezik druge polovine dvadesetog veka.

Povišen, a lakorazumljiv.

Bogat, a tako svakodnevan.

Sinonimičan i vitalan

Progresivan! . Baš kao i televizija.

Audiovizuelni sistem

' 41

Snagom elektrom agnetske sugestije televizija, kao najmoćnije sredstvo informisanja, u prividu sopstvene logike dejstvuje is tovrem eno i n a vid i n a sluh gledaočev. No, to je, svakako, samo iluzija ko jom se iz jednačavaju b rzina svetla i zvuka, u rec ip ročn im odnosim a voditelja i pratioca određene ideje informacije, odnosno , to je izvanredno dobro konc ip irana sprega d ijagonalnih postavki tehnološke i idejne teze pretpostavljene vesti (odslikanog događaja) u konstelacijam a audiovizuelnog sistema i objektivnih tehn ičk ih m ogućnosti (hemijskih procesa i fizikalnih kauzalnosti). Stoga, m akar i proizvoljno, za ovu priliku is taknim o vizuelne i auditivne kategorije: sve t lo s t-s l ika , s l ika -ves t , reč-događaj, odnosno: sv e t lo s t- s l ik a -d o g a đ a j i zvuk-reč-vest!

Možda više nego ostali, televizijski medij do maksimuma koristi magiju i snagu iluzije. K om pletnost i kom pleksnost takve iluzije, u prvom planu delanja, odnosi se na mnogoliki i razno rodn i sistem odnosa slike i reči sa malog ek rana (vidijivog prim ata prve) u svesnom korišćenju iluzije (u odnosu n a epigonstvo druge), jer spretnom spregom tih dvaju odnosa postiže se maksimalna uverljivost u prezentaciji auten tične vesti, odn u realizaciji transferne logike „istinitosti” odslikanog događaja, kao s tvarne vrednosti i svrsishodnog dejstvovanja tako m oćnog medija koji u osnovi svoje e lek tronske razboritosti nastoji da što brže

42

i istinitije (dakle, autentičnije!) obavesti svoga zagovarača (gledaoca) najnovijom vešću-resekcijom najvažnijeg događaja sata ili dana

U es te tsko-e tičkom vrednovanju izvestan događaj (prezentovan nizanjem elektronskih slika) je p revashodna snaga televizije odvojene od filma kao posebnog medija (totalna e lektrom agnetska sugestija), u prividu sopstvene logike; dok je reč tek verna pratilja (preuzeta od radiofonskog izraza), o n a je osnov televizijskoj slici i logična, nevidljiva deskripcija štam panog novinskog teksta bez sloga i margina (prim ena klasičnog novinarstva!) u logici i alogici modifikovane (ovoga puta) iluzije, u nejakoj nemoći drukčijeg kreiranja i informisanja; u trenutnoj stagnaciji bržeg i racionalnijeg razvijanja supertehničkog medija našeg stoleća.

Primat slike n a televizijskom ekranu (nad rečju) odražava se, dakle, u rastakanju slike nakakvog događaja (kao fiksacije objektiva e lektronskih kamera) i iznuđavanju što bržeg tehnološkog postupka u formulama pretvaranja električnih u e lektromagnetske talase i obrnuto; sve do opservacije istog objekta (tačnije, događaja!) u gledaočevoj vizuri ka malom ek ranu i izvesnoj dramaturškoj kom binatoric i koju i televizija i gledalac, kao sagovornici, moraju posedovati Stoga su i najautentičnije, a dakako i p rezentaciono najplastičnije one vesti (i oni događaji) koje se emituju d irektnim prenošenjim a sa mesta zbivanja radnje (prenosi raznih sednica, sportskih i ku ltu rn ih priredbi) ili za čije je p renošenje m ogućno obezbediti transfer studija i mesta događaja ili pak nešto sporiji postupak m agnetoskopa (VTR i d r ).

Jer slika dobijena eleletronskim kam eram a, u sadejstvu sa televizijskom iluzijom, deluje daleko uverljivije i istinitije (što će reći da je i vest razboritija i plemenitija) od oprobanih sadejstvenih pomagala filmskog inserta ili puke novinarsko-sp ikerske vesti, u filmskom i radiofonskom maniru prezentovanja.

43

Na televizijskim stanicama, koje su veći deo svakog svog n ov insko-um etn ičkog kadra regrutovale iz postojećih radio-s tan ica (jakih novinsk ih k u ć a , f i l m s k i h s t udi j a i velikih teatara) stvar stoji, naravno, drugačije. Televizijska iluzija (o kojoj je ovde stalno reč!) tu dejstvuje supro tno estetskim norm ativ im a pa će, shodno tome, deskriptivna reč voditelja (novinara, kom enta tora i dr.) postati p rvorazredna i p revashodna dimenzija vesti, dok će slika ovde biti samo fon, prateći drugorazredni m otor u prezentovanju određenog događaja. I, naravno da će, samim tim, doći i do totalnog nesporazum a između reči i slike, do totalne disproporcije u r i t mu a u d i j a i v i d e a i p o s t a v l j e n e prezentacione teze za građenje ideje emisije (puke vesti ili nekakvog kom entara). Reč će, kao t a k va . biti u perm anentnom raskoraku sa razigranom (i po svim zakonitostima bržom!) slikom, a este tsko-e tička formula primenjene, a inovirane, prezentacije glasiće tada:

s l ika-vest, reč-dogadaj,umesto: svetlost-slika, zvuk-reč , odn. sve tlo s t-s l ika -događa j, a u drugom, kao u fonu - planu zv u k -re č -ve s t ! Nadalje, iz svega ovoga logično proizilazi da specifična televizijska iluzija sada n e d e l u j e snažno, sveobuhvatno i disciplinovano, krajnje sugestivno. Televizijska iluzija pravilno deluje (na gledaoca) samo kad dejstvuje u govornom kontekstu sa snažnim televizijskim ličnostima (spikera, kom enta to ra i voditelja) ali je to tolika re tkost n a ekran im a da generalnije ništa više ne bi trebalo govoriti.

U televizijskim stanicama kod kojih je plemenita iluzija u službi reči (na službi klasičnog novinarstva) a ne u službi slike (i imperativa m odernog medija) dolazi do svesnog izbegavanja perm anen tnog korišćenja e lektronskih kam era (ili svođenjem delatnosti istih na racionalni minimum) i to iz dva razloga: prvo, jer se o bacivanjem iz upotrebe elek tronsk ih kam era smanjuje

vantum odgovornosti od eventualn ih „nepredv iđen ih”, nepripremljenih (nem ontiran ih) obrta u izvesnim

°ga ajima koji se snimaju i drugo, što ovako reč ostaje u prvom planu (dakle, novinar, kom entator , spiker i dr.)

o s*'^a tu sporadična: ona više služi kao vizuelni

144

okvir, m otor koji gura nepres tano reč u prvi plan, slika je, rekao bih, ovde više k lasična dekoracija , umesto da bude snažna, sadržajna i smišljena informacija u kon teks tu m odernog, televizijskog predstavljanja i prezentovanja.

S h odno s v e m u , u t a k v i m t e l e v i z i j s k i m k u ć a m a s e uvreiila praksa da se nov inska (a i druga!) vest oslanja na registraciju događaja putem filmske kamere, odn. da je iza nje filmski insert. Mislim da nije po trebno napom inja ti da zakoni filma u m nogo čemu stoje u suprotnosti sa zakonitostima televizije pa je stalno insistiranje n a filmskim insertima i kolaž iran ju vesti (dram a i drugih emisija) putem filmske kam ere dvosekli mač o koji se češće poseče televizijska programska shem a nego li rastresiti repertoar filmske produkcije.Čini mi se da je i ova praksa rezulta t već pom enutih razloga: cizelacijom i veštom m ontažom izbegavaju se neočekivani obrti u prenošen ju au ten tičn ih događaja, a reč i ovde ostaje bez premca, o n a je u prvom planu, a slika je obilna ilustracija.

U odnosu n a televizijsku sliku dugogodišnja praksa je, gotovo svih TV studija, da se iluzija, u smislu vizuelne nadgradnje određene emisije (vesti ili događaja) ilustruje različitim dokum entim a (tzv. tehničk im elektronsk im potencijama, te le-fo tos, telop, r ir-maska, tr ik-film , grafikon, fotos i dr.) ne bi li se još više potencirala pom injana iluzija; ne bi li događaj dobio više na snazi, uverljivosti i autentičnosti. I to u zavisnosti od sastava m nogom ilionskog gledališta (koje se razlikuje po iskustvenosti, znanju, kulturi, i koje je ' S em ociona lno i egzistencijalno raslojeno) Ovo naročito važi za idejni okvir televizijske drame. J |

Dakle, elek trom agnetska iluzija je ovde nadgrađena psihološki proračunatim pomagalima, za široki televizijski auditorij, ne bi li slika (podaci, dramska objektivizacija, brojevi, skice, sheme, grafikoni, dokum enti itd.) postali što pristupačniji i jasniji gledalištu - televizijskom sagovorniku.

45

U tako smišljenoj sugestiji ima čak nam etnute dramatike; izvesni nastudirani dramaturški zahtevi deluju duboko na psihu gledaočevu, a e lek tonsko smenjivanje slika usklađuju u logiku posebnih stilova prezentacije i sugestije. U pojedinim emisijama takva tehn ička pomagala nisu samo zbir slika u proticanju već i snažni vizuelni okviri, gotovo ambijenti. A gotovo u svim slučajevima oni nadgrađuju reč sa ekrana, objašnjavajući je ili potkrepljuju e lem entim a totalne iluzije

Ovde, dakle, nije reč o ulozi fotosa (rira, te lopa i dr.) kao podređene tehničke inovacije elektromagnetskog snoviđenja: svi oni (u zavisnosti od dodeljene im uloge) punopravno smenjuju i nadgrađuju televizijsku sliku, tj. u kontekstima teze, ideje i stila prezentovanja određene emisije, ta i takva pomagala i sama predstavljaju televizijsku sliku; u kontekstu i m ehanic i vizuelnog redosleda mogu da dejstvuju po tpuno sami, u svojevrsnoj nam eni i punoj kreativnoj bitnosti.

U selektivnoj mogućnosti i dramaturškoj kombinatorici gledalac opservira onoliko vizuelnih slika koliko mu je neophodno potrebno da stvori sebi sopstvenu iluziju onakvog televizijskog prezentovanja kakvo mu upravo odgovara za običnu informaciju, političku vest, sportski događaj ili umetnički doživljaj.

U mehaničkom, naizm eničnom smenjivanju raznorodnih slika ova pomagala ponekad predstavljaju izvesne oaze relaksacije; na njima se odm ara gledaočeva pažnja ili izoštrava sposobnost opserviranja. I jedno i drugo je u službi televizijske iluzije i kao takvo predstavlja imaginarnu sponu između televizije, kao podstrekača izvesne ideje i gledaoca, kao medija kompletnog elektromagnetskog sugerisanja

Na primeru rada elektronskih kam era i njihovog racmnalnog korišćenja u televizijskim programima moze se iznaći prava mera i jedino mogući odnos slike i reci na malim ekranima. P redvođena punosnažnom ^uzijom estetske grupe: svetlost-slika-događaj i zvuk-

ree-vest nalaze svoju idealnu meru. Kao što se vidi, u

L .

46

takvim emisijama slika je u prvom planu, ali ne samo formalno, već je uslovljena s jedne strane stvarnom potrebom televizije da što ležernije i spontanije prezentuje izvestan događaj i, s druge strane, zahtevima gledalaca za što autentičnijim događajim a-doživljajim a (prenos političke sednice, sportske ili umetničke priredbe), te ustaljenim estetsko-e tičk im norm ativ im a kvalitetne (i što kvalitetnije) emisije, za kojom teže zagovornici, televizijski kreatori i obožavaoci televizije.

Televizija je davno prestala da bude zabava, ona je prerasla (svojom sugestijom i to ta lnom obaveštenošću) u nasušnu potrebu građanina-g ledaoca; ona je na juriš oduzela primat novinama, pozorištu pa i filmu Uvukavši se u intimni život gledaoca, ona je postala deo njegovih sanja, njegov politički kriterij pa i socijalna uzdanica O na se ponudila gledaocu, osvojila njegovo poverenje pa je sada, kao dužnik, obavezna da ga i to talno informiše. A takva informacija je svakako gledaočevo prevashodno in teresovanje za televizijsku sliku, za rekonstru isan događaj; za dovođenje istine u njegov stan, u poluosvetljenu sobu u kojoj zarazno beskrajno treperi ogrom no oko televizijskog ekrana

Televizijska slika ne negira potrebu reči u sklopu kom pletnog sugerisanja određene emisije Naprotiv, ona veom a razložno prepušta reči o n am es ta i delove svog m ehaničkog proticanja, kojima audio može doprineti da se uzdignu u razgovetnosti prezentacije i artističke perfektuacije. Ako je u pitanju ekskluzivni nastup audija e lek tronska slika je u odnosu na reč u sekundarnom odnosu (recimo u intervjuu) ali ako vizuelni okvir nam eće prvorazrednu uiogu slici (kao mogućnosti kom pletnog saopštavanja) tada slika preplavljuje sopstvenim bilom čitav ekran i suvereno vlada gledaocima (sportski prenos, prenos nekakvog kulturnog događaja) Televizijska slika nije slavoljubiva kao reč. O n a je razum na i racionalna. Čedo iluzije! Produžetak njene imaginacije. Č udesna sugestija Magija Elektronika.

47

Televizijska slika je život koji nas okružuje; nastavak stare teatarske sintagme o ogledalu života. Televizijska slika je nasušna potreba; resekcija društva, registrator mana i vrlina, plemenitosti i velikih htenja. Zbir velikih čežnji, ogromnih uspona i sm rtonosnih padova. Stotine hiljada elektromagnetskog varničenja; rađanje i umiranje, smejanje i plakanje, uspravljanje i ponovno padanje. Kaleidoskop. Večita vrteška plavih snova, oaza istine. Totalna magija Asocijacija. I aluzija. T ehničko vizionarstvo naših dana - to ta lna iluzija.

Televizijska slika je u isto vreme i slika i reč, matematičko sređivanje miliona c rno -be lih čestica našeg lika u etru i kroz etar ona je eho tehničke reči našeg raspevanog, suludog veka.

I kao takva ona će sve više i kom pletnije vladati ekranom titrajući po zenicama začuđenih gledalaca vizionarsku budućnost i davno usnulu prošlost. •

O na će, upravo, iz dana u dan, u odnosu na reč, u klasičnom značenju iste, ovladati u potpunosti ekranom

Reč će, dakle, postati slika!

Dijaiog teievizijske drame

u odnosu na klasični, originalni televizijski dijalog je modifikovan

Uslovljen audiovizuelnim okvirom novosazdane drame i tehničkim pomagalima e teričnog trarisfigurisanja, on poprima novi vid sugerisanja: logično, svakodnevno, razmišljanje i d ram atsko -e t ičko vrednovanje događaja

U okosnici ideje originaine teievizijske drame monološke i dijaioške forme se, perm anen tno , smenjuju sa inoviranom „scen o m -k u ti jo m ” i funkcionalnim filmskim insertom, što u izvesnim situacijama doprinosi nivou prezentovanja literature i kvaiitetnoj suštini dramske materije, kako u pukom kom po z ic io n o - -v izuelnom smislu tako isto i u samom dram aturško- -ide jnom transponovanju epistole.

Klasične scenske dijaloške deskripcije, u novosazdanoj literarnoj tvorevini, bivaju upućivane u brze tokove dramaturških kan jo n a da bi sa prenaglašenih punktova ekspozicije, peripetije, katarze i razrešnice, ponele težinu dramskih sukoba u s inonim izovanu objektivizaciju osnovne radnje do tičnog dela

^ a razliku od klasične dijaloške akcije koja panonski smireno zaokuplja ideju kom ada i smišljeno rezbari njene složene likove i konstru isane odnose (od ekspozicije do kraja dramske radnje), dijaloška akcija televizijske originalne drame je pre refleksija

50

određenog stanja literarnog duha i materijalnih činilaca nego zbir čistih „akc ion ih” fleksija u 'Marh itek ton ic i dramskog dela.

U odnosu na dijalog drame koji čini l i terarnu okosnicu radnje na pozorišnoj sceni u okularim a televizijskih objektiva on je paralelna m otorna snaga sa filmovanim insertom, pa kao takav mora sam sebi da obezbedi dram aturški odnos i primat u kolopletu onih tehničkih elem enata koji se nametljivo guraju u prvi plan vizuelne kom binatorike; što će reći da dijalog televizijske drame, u odnosu na to ta lnu sugestiju novog medija, p e rm anen tno osvaja pozicije u dramaturškim kom binacijam a nove drame.

Klasični dramski dijalog je rastočen po intervalim a tzv. dram aturških punk tova dramskih akcija, koje se blago smenjuju u napon im a katarzi i relaksija; u dubinam a logike i naracije, u matematički izgrađenoj shemi slika (pojava) i č inova (scena). Televizijski dijalog je u perm anen tno j liniji uspona, k lasičnu dram aturšku shemu zamenjuje im provizovana dram atska logika vispreno smenjivanih formi dijaloga i monologa, odn. logično uklapanje audio i v id eo -fo rm i novog um etničkog medija, a na principim a estetske selekcije literarnog i dram aturške resekcije modifikovane dram ske ideje.U prezentovanju osnovne dramske ideje ističu se, u televizijskom dijalogu, dvopolnosti nove dramske poruke; u audiu sugerisana filmskim insertom ilustrovana ovakva poruka snažno deluje na gledaoca: zaokuplja sveopštu pažnju milionskog gledališta, docira i, u isto vreme, analizira sopstvenu dram sku ideju. Dakle, svesno, koristeći se tehničk im preimućstvima e lektronike i m ehanike ona iznalazi novi smisao dramske radnje i mogućnosti, posve m oderne prezentacije te iste raunje.

U veštom tkanju monoioške i dijaloške govorne fakture ideja klasične drame, od ekspozicije pa sve do finala kom ada (do same „razrešnice”) polako, gotovo, n e p r im e t n O f l rezbari idejni dram aturški okvir; obazrivo pipajući gledaočev nerv za dram atska zbivanja u životu (odn. na

I

sceni) i pom no prateći gledaočeve reakcije očekuje L g o d a n m om enat za idejnu sugestiju sopstvene epistole A ovaj m om enat ne m ora biti uk lopljen u dram aturšku shemu; on se može pokiopiti sa kulm inacijom dramske pojave', slike, čina ili krajem samoga komada. On je, dakle, relativan i uslovljen klimoin čitavog gledališta - tačnije, u zavisnosti je od m eđusobne saradnje (tj. dramske igre) gledalaca i interpretatora; od saznajne identifikacije ideje dramskog dijaloga sa pozornice i ideološke predspreme gledalaca kao aktivnih sudeonika u dramatskoj igri života, ođnosno ideje dotične predstave.

Relativnost prezentovanja (i plasiranja!) ideje dramskog dela ne zavisi samo od in terpretativnih mogućnosti glumaca u izgovaranju m onologa i dijaloga već i u snazi njihove koncentr isane i vešto tem pirane sugestije. Istina je u načinu sugerisanja ideja dela i ideje predstave; u magijskoj sveobuhvatnosti m onološke i dijaloške forme takvog predstavljanja!

U televizijskoj drami ovakvog procesa gotovo i da nema; kondenzovanim dramskim dijalogom ovaj postupak je sveden n a m ehan ičko prezentovanje dramske ideje, n a m unjevitu opservaciju im aginarnog auditorija; na veom a brza sm enjivanja dramatskih akcija, racionalno usavršenu i usaglašenu sugestiju dramske radnje sa idejom emisije i sigurnom vodiljom dramske poruke.

Kondenzovanim govorom (kao m ogućnošću literarnog saopštavanja) klasični dramski (naravno, i dramaturški!) postupak je sveden, pre svega, na logično nizanje dramskih sukoba i praktične (p revashodno potrebne drami) dramske radnje; u dram aturškoj modifikaciji

lasičnog monologa i dijaloga (proze i stiha). U sadejstvima e lektronike i mehanike, u izvanredno racionalnoj dramaturškoj kombinatorici, teievizijski

‘jalog se pretvara u sasvim novi dram atski kvalitet; on P,OS.ta^ sp o n tan ’ lakorazumljiv, socija lno-iden tif ikovan sa g e alištem, svakodnevan govor, dostupan (i opet,

orazumljiv!) govor samih gledalaca.

A u takovj spontanosti, kao eksplozivom ispunjena, v reba na svoj trenutak ideja nove drame, da bi u pogodnom trenutku dejstvovala punom snagom.

U čistom, dram aturškom procesu dijalog televizijske dram e dejstvuje u kontekstu đram skog zbivanja i logici novog prezentovartja kako osnovne dram ske ideje tako isto i ideje svoga vremena. A ovaj dram aturški proces je sveden n a dramski minimum: sazdan od na je lem entarn ijih literarnih i d ram atskih kauzalnosti on n ep osredno deluje n a razvoj dram ske radnje, kako u unu trašn jem (idejnom) tako i u spoljašnjem (vizuelnom) okviru: u stilu i formi predstavljanja, u mogućnosti i logici saopštavanja.

U dramaturškoj dijagonali dijaloga i monologa, scene -k u t i je i filmskog insertiranja, razum nost postojeće m ehanike dovodi u vođstvo n jenu e lek tronsku kom bina to riku iznad magije pozornice da bi istinom posvedočila život drami koju prezentuje slušaocu, odn. gledaocu (zagledanom, ovoga puta, ne i mali ekran već u d ram sku radnju svojih sanja, tj. u dram atsko snoviđenje sopstvenog života. Kvantitet scenske magije prelazi, u ovom slučaju, u novi kvalitet; u kvalitet elektronskog snov iđen ja i životnog, iznad svega estetskog, selekcionisanja). U d im enzijam a e lektrom agnetskog talasa dolazi, spontano , do nove vrste magije, do totalnog verovanja u dramske mogućnosti insertiranog života kod televizijskih gledalaca.

Još u radiofonskom izrazu dramski dijalog se počeo oslobađati k lasičnih stega i čvrste dram aturške shematike; slobodan u fakturi on je (iako osnov radiofonskog izraza) spon tano ilustrovao život u audiu i prostoru, a samim tim igradio temelj za dijalošku nadgradn ju televizijskog medija.

Jer u kombinaciji sa filmskim insertom (koji i te kako uzdiže rad iofonsku odn. televizijsku reč) dijalog isustruje one strane (i ona stanja) ljudskog duha koje su u klasičnoj drami bile dostupne samo intelektualcima sposobnim da analiziraju, vrše selekciju i kom binuju visoko literarno i estetsko.

P o t p o m o g n u t filmskim insertom (u kombinaciji, dakle, scene i filma) dijalog televizijske drame, u svoj svojoj snazi, tu pred našim očima analizira, estetizira i etizira. Njegov postupak je visoko analitičan, a pre svega duboko k rea tivan ; njegova reč je obična, a smela, realna, a poetski ponesena u etar; politična i brioidna.

U kontekstu dramaturških zakonitosti, dijalog televizijske drame, i dub ina njegove dramske zainteresovanosti, poklapaju se sa kva li te tom literature onog vremena koje predstavlja, odn. ovaj dijalog ilustruje vreme koje dram ska literatura ispisije, u sasvim novoj tehnici audia i videa, u nešto izmenjenoj stvaralačkoj atmosferi (u odnosu n a osedelo pozorište), u čudesnom kaleidoskopu mogućnosti objektiva televizijskih kamera i e lektrom agnetskog saobraćanja u svemiru, kao m odifikovanom gledalištu.

Ovakav dijalog poprima n a sebe ulogu selektora kako u dramaturškim predispozicijama tako isto i u dramatskim kategorizacijama. Od njegovog estetskog odabira zavisiće (kasnije, naravno) i ukus milionskog gledališta, a u kontekstu povišenog razmišljanja zavisiće i format ličnosti pomenutog gledališta, es te tsko-e tička nadgradnja i čitav pedagoško-vasp itn i proces publike, odn. gledalaca, nivo njihovog gledanja i nivo njihovog vaspitanja.

Od sadržajnosti i filozofske promisli televizijskog dijaloga zavisi, možemo reći, kakva će biti slika naše dramske literature, kako će biti prezentovana, kolike dubine i kakve sadržajnosti.

0 veštom preplitanju i nadopun javan ju e lem enata teatra1 elemenata filma, sa tehničkim preimućstvima televizijskog medija, d ram aturško jezgro klasičnog dramskog dela pretače svoj epski interes (i dijalošku glagoljivost!) u kratki, a sublimni, dah sugestije, u modernizovanu i popularnu ideju televizijske drame, u logiku autentičnosti dana i časa n jenog emitovanja

Pored originalnog televizijskog dramskog dijaloga, sa malog ekrana se sve češće i sve razboritije čuju i

đijalozi adaptacija i dramatizacija pojedinih književnih dela (visoke literarne vrednosti). U osnovi, to su m ahom dobri tematski izbori de!a, iz drugih književnih vrsta, koji u okosnici svoje m ehanike imaju naglašenu dram aturšku no tu (radi se o delima naših ili stranih pisaca) koji, u isto vreme, zahtevaju korenita pretakanja osnovnih ideja jednih u drugu l iterarnu disciplinu (i snažne, naravno, ličnosti dramatičara, odn. adaptatora!)

U odnosu na originalan televizijski dijalog, dijalog televizijske dramatizacije mora da pron ikne u suštinu dramske deskripcije (odn. e lem enata dramaturgije) prvobitnog umetničkog dela (recimo rom ana ili pripovetke) tako i toliko da u romansijerskoj snazi plastično ocrtanih likova iznađe životnu (tj dramatsku!) logiku, one jezičke elemente koji bi, u novosazdanoj dramskoj tvorevini (dakle, TV drami) predstavljali osnovni, a adekvatni smisao ideje dela, osnovni zaplet i kom ple tnu đram sku radnju (koja je postojala u prvobitnoj književnoj vrsti). U dramatskoj snazi i m otoričnom zahvatu dijalog televizijske dramatizacije bi, nem inovno, u sebi m orao da iznađe transfere prvobitnog dela za nadoknađivanje svih onih elemenata što dram aturška shema i dramski zakoni rom anu i pripoveci takvom formom nisu pružili; atmosferu, brze prom ene dramskih situacija, d ijagonalne (dakle zaraćene!) pozicije glavnih ličnosti (kao nosilaca dramske akcije) u prostoru, asocijaciju, karak te rnu tipizaciju glavnih junaka (odn. glavnih ličnosti), scensku osobenost govora, s inonim ičnost i ko lorit novog u odnosu n a staro literarno delo, dakle, novog izraza interpretacije i prezentacije kako osnovne ideje literarnog dela, tako isto i osobene perfekcije ideje novosazdanog dramskog dela. Jer estetski odabir je isti i kod rom ana (pripovetke) i kod drame, ali su postupci (i metodi) takvog odabiranja različiti. M ehanika televizijske dram e je upućena na audiovizuelni spreg - a m ehan ika rom ana (tj. pripovetke) se oslanja na analizu i deskripciju. Logika TV drame je dramaturški proračun zaraćenih ideja, dok se logika rom ana i

pripovetke uokviruje samo na dijaloškoj i monoioškoj formi sugerisanja. Zajedničko im je, dakle, samo: mogućnost dijalogiziranja i transfernog saopštavanja, tj, poručivanja.

Kvalitativni e lem ent dijaloga televizijske dramatizacije se, naravno, ne zadovoijava samo posuđenim sižeom (iskazanim govornom fakturom) i prenetim postojećim dijalozima, koji nadgrađuju deskripciju rom ana (odn. pripovetke) nego upravo koristi tu d e sk r ip c i ju - romana kao osnovni materijal za građenje posve novih dijaloga (i monologa), novih u formi, u dramskoj radnji dramaturškoj akciji i ideji; kao pokretačim a televizijske sugestije.

Jer, teievizijska sugestija je nešto više modifikovana, daleko bliža gledaočevoj psihi, prijemčivija i kombinatornija od iste u starim dramskim formama, u drami klasičnih dramaturških zakonitosti ili pak, u čvrstim shemama iiterarnih vrsta romana, pripovetke i dr

Jer, televizijska sugestija prerasta magiju hram a boginje Talije; n jena magija je e terično saopštavanje e lektronike i mehanike. Snažna i smišljena akcija po volji miliona gledalaca.

Radio i teievizija

Trenutno u senci televizije, teh n ičk o -u m etn ičk i fenomen radija već decenijam a suvereno vlada svetom prezentovanjem brzih informacija, kulturnim, umetničkim, naučnim i d idak tično -popu la rn im emisijama.

Saopštavanjem najnovijih vesti iz d ruš tveno-polit ičkog života, u oprobanom dopisn ičkom sistemu sa čitave Zemljine kugle, rad io -fen o m en se, poodavno, s inonimizovao sa aktuelnim političkim događajem, dakle, sa vremenom. Njegova živa, a tako uverljiva reč, brzinom zvuka odaslana u etar, k roz dugo vreme, sugeriše (i nastaviće to da čini) efikasnu političku i umetničku poruku. T ehn ička baza ovog fenom ena - omogućava i drugim delatnostim a (nauci, tehnici, trgovini, armijama i dr.) da se koriste, za in terne potrebe, tehnoioškim dostignućima n jenog rad io-ta lasnog snoviđenja, beskrajnim m ogućnostim a n jenog zvučnog- prostiranja i sadejstvima rad io -m reža , sistema budućnosti - nalozim a svemira - Ijudskog genija i njegovog duha.

Reč, kao osnovica radiofonskog sugerisanja, u mnogolikosti svoje razboritosti predstavlja u isto vreme i metod i princip rad io -fenom ena. O na se, i kao mogućnost i kao sredstvo, prostire između prezentanta uad io -s tan ice) i konzum enta (udaljenog slušaoca) kazujući, prenoseći i saopštavajući određenu ideju

emisije, vesti ili um etničkog dela. O n a je i fluid i materija lna istina; misao i zvuk, etarska logika i svemirska alogika.

U este tsko-e tičkoj selekciji, brz inom zvuka, reč radiofonskog valera rezbari određenu misao, u kon teks tu poruke, razložno saopštava, priča, kom entariše ili opisuje događaj u vrem enu. Snagom um etn ičkog kazivanja ona prenosi n a slušaoce dotično delo, deskribujući njegove dimenzije, pom no analizirajući njegovu suštinu i v isokokreativni kvalitet čija će um etn ička težina prevazići informaciju i ostati kapita lom opšteljudske zajednice van vremena.U razboritosti takve reči ima i pedagoške bistrine i filozofske doktrine.

D aleko stariji od televizije, medij radija se zamislio, u poslednje vreme, nad svojim milionskim auditorijem koji se, naglo, počeo osipati, hrleći m alom ekranu , pa je, koristeći se decenijskim iskustvom uveo nove programe, a kvalitet emisija uzdigao do s tepena pravog artizma.

Pojedini programi širom sveta, dokazuju da je stari „dobri rad io” na sigurnom putu da preboli konkuren tsku krizu; sa televizijom (kao te h n ič k o - - in fo rm acionom novinom ) on se može boriti samo stvarnim kvalitetom, mnogostrukim programima, b rz inom plasiranja vesti i sadejstvom sistema mreže radio-stanica. Jer konkurenc ija m oderne televizije je, u svakom slučaju pogibeljna po radio, kada se radi o kom pletnoj informaciji novog, audiovizuelnog sistema i mogućnosti to talne sugestije već punole tnog medija druge polovine XX stoleća. Ako se ovome doda da je televizija, u b rzom narastanju, a u osnovi svoga tehničko - teh n o lo šk o g bića apsorbovala i uklopila najkvalitetnije strane (i prednosti!) rad io -fen o m en a (audio sistem, govorni valer kao logiku prezentacionog principa i transfer zvučnog prostiranja kao sredstva i mogućnosti iskazivanja), ne ostaje ništa drugo osim da se rad io - -fenom en , stvarnim kvalitetom svojih program a izbori za ravnopravan položaj u odnosu na televiziju, i da na taj način povrati „ugrabljenu publiku”, te da nastavi

59

već tradicionalnu misiju dobrog inform atora i vernog prijatelja bezbrojnih slušalaca. A on za to ima objektivnih mogućnosti. I stvarnih prednosti nad televizijom!

Široko razgranata dopisnička služba ko ja tradicionalno izvanredno funkcioniše putem sredstava brzog prenošenja, u stanju je da zaspe rad io -s tan icu novim vestima i da kroz veom a kra tko vreme, putem au d io - -sistema ta ista vest bude saopštena slušaocu. Daleko brže i manje kom plikovano uključivanje rad io -veza (nego što je to slučaj sa televizijom) omogućuje slušaocima da paralelno prate događaje (izveštaje, prenose i dr.) sa različitih mesta Zemljine kugie. Audio-sistem ne zahteva (kao televizija) dugi tehnološki proces priprema emisija; njegovi studiji su spremni da za nekoliko m inuta emituju vesti, događaje ili posebne programe. U sistemu paralelnih programa i gotovo perm anentne produkcije, u toku dvadeset i četiri časa dnevno, radio je u mogućnosti da svoju repertoarsku politiku uzdigne na tako visok artistički, umetnički, popularni i politički nivo, da gotovo ne bi smelo biti nezadovoljnog slušaoca. I, konačno , njegov program je daleko jevtiniji od televizijskog pa se i u materijalnom pogledu može izdvojiti (kako u kvantitetu, tako isto i u kvalitetu!) od, vremenski i materijalno potčinjenog „konkuren ta”, televizijskog fenomena...

Radio-vest čini jednu od osnovnih programskih karakteristika audio-sistema; svojim stvarnim kvalitetima stoji iznad televizijske vesti; za n jeno slanje u etar potrebno je daleko manje vrem ena no što zahteva televizijska tehnologija. D odata spikeru, u već uključeni studio, ona je gotovo istog časa već na putu prema slušaocu. U principu govornog valera i spontanosti takvog „plasiranja” pom enute vesti udaljeni slušalac gotovo da i ne može osetiti razliku između pom no (unapred) pripremljene, redigovane i korigovane vesti, i ove koja je ovlaš „obrađena” dodata spikeru (ili voditelju emisije vesti) u toku samog em itovanja emisije. sJini. volju, takvim nač inom se može koristiti i

te evizija (iščitavanjem pridošlih vesti za vreme

60

em itovanja emisije vesti, iz samog studija) ali to, u svakom slučaju, ne bi bio princip televizijskog delovanja (dejstvovanja audiovizuelnog sistema), već nu žn o zio, pozajmljeni metod prezentovanja zbog koga gledalac ispred malog ekrana ne bi protestovao, ali sigurno ne bi bio ni oduševljen.Giedaiac televi^ijskog programa zahteva od svog medija da ga pored reči i slikom uveri u ono o čemu govori, dok slušalac kraj rad io -ap a ra ta duboko veruje onom e što čuje. Slušalac (tj. gledalac) koji poseduje i radio i televizijski prijemnik, po pravilu se opredeljuje koji će aparat uključiti, odn. čiji program će pratiti. Jer audio (radio) i audiovizuelni sistem prenošenja (televizija) u određenom m om entu navešće slušaoca (odn. gledaoca) na takve odluke, kao nem inovne izlaze iz d ilema kojem mediju verovati

Govorn i valer radija, kroz decenije dejstvovanja, doveden je do perfekcije; kako u formalnom, jezičkom, tako isto i u bukvalnom , lingvističkom smislu ophođenja sa slušaocima; u audio-sistem u, on predstavlja osnovnu bazu m eđuljudskog saobraćanja, obaveštavanja i imaginarnog dijalogizovanja.

M onološka i dijaloška forma takvog prezenovanja (određene vesti, događaja, um etničkog doživljaja i dr.) smenjuje se neob ično brzo (u redosledu i kolopletu emisija, programa i repertoara) i u takvom vremenskom proticanju, snagom audio-iluzije , slušalac dobija kom ple tan prostorni doživljaj vremena, iskazan kroz reciprocitet dnevnih događaja u svetu, ku lturn ih priloga i muzičkog fona; slušalac, dakle, kom ple tno obavešten o vrem enskim zbivanjima i sam doživljava to vreme, živeći u njemu, posredstvom radio-im aginacije , on u jednoj posve novoj dijaloškoj i m onološkoj formi, sa svojim fenom enom informisanja, kom entariše pomenuti vremenski period, dan svoga života koji svesno i raziožno odživljava A za takvo „odživijavanje” određenog vrem ena (i posebno, imaginarno, dijalogizovanje sa rad io -p rijem nikom ) siušaocu je potrebno da se koncentriše , da mašti da poieta i, konačno , da se psihofizički

61

pripremi za poseban in telektualan (a u ovom slučaju i kreativan napor); za ovakvo dijalogizovanje rad io - -s lušaocu potreban je, p revashodni nap o r volje, izvesna snaga opservacije i k o n tinu irano praćenje rad io - -p rogram a (kao praktičnog stanja konstan tne obaveštenosti). Ta psihička volja (mogli bismo je nazvati „ rad io -vo lja”) je stvarni regulator i pravi kriterij odnosa radija i slušaoca, odnosno , sugestije i impresije zainteresovanih za pom enut imaginaran dijalog; ta volja je, u stvari, nepotp isan ugovor - sporazum evanje i verovanje dveju zain teresovanih s tranaka - rad io - -stanice i n jenog pretplatnika. U takvoj „volji”, i takvom „poveren ju”, verbalni duh rad io -fen o m en a pretvara se u imaginaran dokum ent, u stvaran kvalitet vesti.

Daleko u boljem položaju, televizijski gedalac je prepušten m ehaničkom gledanju programa. Njegova volja, za razliku od rad io-s lušaoca , je u neku ruku pasivna, a mašta, udovoljena televizijskom slikom, može da sledi ili ne (da nadgrađuje ili ne?!) filmovani događaj, dramu, sportski doživljaj ili običnu vest. Dijalog televizijskog gledaoca i njegovog fenom ena je, u odnosu na radio-slušaoca, nekom utivan i običan. Sprega audiovizuelnog sistema om ogućava gledaocu da se kom otno (i krajnje neangažovano!) odnosi prem a događa ju - -doživljaju koje prenosi mali ekran. Iz ovoga proizilazi da je mali ekran daleko popularnije sredstvo informisanja u odnosu na rad io -fenom en ; mali ekran pomaže najširim slojevima gledalaca da za veom a kratko vreme neposredno p ron iknu u suštinu vesti, događaja, umetničkog čina ili nekakvog sportskog prenosa. I to bez ikakvih psihofizičkih priprema, bez ikakve pripremljenosti, p redznan ja ili este tsko-e tičke iskustvenosti Giedalac gotovo parazitski (u odnosu na radio-siušaoca) posmatra ređosled slika koje mu televizija u svojoj totalnoj dobronam eri nudi, stvara neposredan „kontak t” sa događajem koji posm atra i registruje onoliko č in jenica koliko mu je, toga trenutka, potrebno, odn. iz slikovnog događaja on apsorbuje onoliko estetskih e lem enata koliko mu je (prema

I

62

uzrastu, inteligenciji, kulturi i sociološkom stepenu) stvarno po trebno da stvori predstavu o „ izvesnom ” događaju, da oseti nagon za registrovanjem izvesnog „doživljaja”, da se este tsko-e tičk i nadgradi i socija lno- -po lit ičk i samopotvrdi. Dakle, televizijski gledalac od ponuđenog program a izdvaja onoliko koliko, racionalno, želi, a bez naročitog napezanja i posebnog angažovanja. Nadalje, gledajući razum nu sliku u malom ekranu , on je u stanju da prati izvesne događaje, doživljaje, rezultate njem u do tada nepozna tih naučn ih disciplina, te do tada nev iđenih sportskih takmičenja, bez ikakvih predznanja, pravila i tome slično; jednostavno prateći vešto m ontiran i redosled slika, stidljivo sledeći logično kazivanje televizijske ideje u čvrstim okvirima posebne emisije.

Od prvog paten ta za sistem komunikacija , uz pomoć elek trom agnetskih talasa (Markoze Markoni, 1896. godine) prošlo je sedam i po decenija, a to je dovoljno vreme da se rad io -fen o m en po tpuno razvije i ovlada čitavom Zem ljinom kuglom. Punih šezdeset i pet godina (od Fesendenove emisije emitovane 24. decem bra 1906. godine) odvija se rad io -ž iv o t na našoj planeti, u bezbroj programa, u em itovanjim a hiljada i hiljada rad io -s tan ica (samo u Americi postoji 7.249 rad io-s tan ica), u milionskim satnicam a programa, a iz isto toliko prijem nika (po statističkim podacim a od pre tri godine, 586 miliona rad io -p r i jem nika postoji n a svetu, što će reći da n a svakih 1000 s tanovn ika Zemljine kugle dolazi 169 aparata). R adio- - program se kroz niz decenija svog postojanja (i suverenog vladanja!) razvio u veom a snažno sredstvo informisanja. U programima svojih centraln ih i pratećih (lokalnih) rad io -s tan ica snažni fenom en je uspeo da u potpunosti ovlada svim naučn im i društvenim disciplinama, te da nopravi sintezu izmeđi svih umetnosti, odslikavajući veom a verno vreme u kome živi, pom no beležeći i deskribujući ljudsku ideju i kon s tan tn u političku misao. I od em itovanja prvog spikerskog teksta (sa v rha Nacionalne električne kom panije u Brand Roku, 1906. godine) i prvog

puštenog muzičkog priloga (H end lov Largo) program, kao okvir idejnog konc ip iran ja emisije i kao mogućnost aud io -saž im an ja određen ih sadržajnih vrednosti, doživljavao je izvanredne estetske, a i etičke (i socijalne i političke) nadgradnje , u korist kvaliteta rad io -fenom ena; program (dakle, p lan irana i konstituisana disciplina pojed in ih emisija, u redosledu!) u mnogolikostima izražajnih mogućnosti, tragao je (a to čini i danas) za što smišljenijom audio-sugestijom , za udovoljavanjem ne samo pukih (informacionih) potreba svoga slušaoca, već, kao što bi se i očekivalo, i za potpunim estetsko-e tičk im zadovoljavanjem njegovih idejnih i društvenih potreba. U takvim tragalaštvima izdvojili su se i programi posebn ih n am en a (muzičkih, filozofskih, sportskih, nastavnih i drugih smerova!) koji su u stanju da za potrebe svojih, rekao bih, specifičnih i posebnih slušalaca, u k o n tinu iranom vrem enu, emituju samo specijalne ili specijalizovane priloge ili programe.

Ako je prvi prekookeanski rad io -s igna l poslat iz samo desetkilovatne rad io -s tan ice (u Poldu, Kornvol) i ako je prvi Ijuđski govor p rene t radiom, preko Atlantika, tek 1915 godine, danas se radio-sistem , po snazi emitovanja, uhiljadostručio, a dužina tra janja talasa izjednačila se sa b rz inom zvuka, kao bazom vrem enskog isticanja i prenošenja. U nijansiran ju talasnih dužina (kratko, srednje i dugo talasnih mogućnosti) i sistemu radio-stanica, p rostorna i v rem enska dužina (udaljenost) ne predstavljaju više nikakve prepreke za prenošenje govora na najudaljenije tačke naše planete, a u najkomplikovanijim te h n ičk o - teh n o lo šk im okvirnim emisijama. Jer sistem prenošenja je usavršen do te mere,

a se čak i simultanim prevođenjem (sa drugih jezika) mogu koristiti izvorni, traženi programi i emisije. Određene rad io -jed in ice (audio-čestice), koje etrom pronalaze slušaoce, u stanju su da, racionalno, usredsređuju sastavne delove vesti (odn. emisije), analogno procesu samog emitovanja. T e h n ič k o -

tehnološki sistem odašiljanja i prim anja zvuka (kao u re ene logike dijalogiziranja) upravljen je d irek tno na

usaoca koji, po sopstvenom n ahođen ju , in teresovanju

64

ili ukusu odabira onu rad io -s tan icu koja će ga zadovoljiti u određenom vrem enskom trenutku, kako brzinom informacije tako isto i razložnošću aud io - -sugestije. Za razliku od centraln ih (iz informativnih centara), programi lokalnih rad io -s tan ica (što ne zanči da ne emituju i informacije) gotovo u svim slučajevima imaju posebnu, specifičnu programsku i informacionu n am en u (vreme, talasna dužina i način em itovanja odgovaraju lokalnim potrebama). Smanjujući radijuse em itovanja na razum nu meru, takve rad io -s tan ice se u najviše slučajeva služe preuzim anjem izvesnih emisija sa program a centraln ih rad io -s tan ica (ili samo posebnih priloga), dok lokalnu informativnost stavljaju u pvi plan dnevn ih em itovanja potencirajući k roz njih i sopstvenu koncepciju programa i način prezentovanja istog. I veštim smenjivanjima kvalitetnih isečaka emisija iz centraln ih program a velikih rad io -s tan ica i svojih, izvornih emisija takve (nazvasmo ih lokalnim) stanice, u stvari, emituju svoj, specifičan, radio-program .

Kroz decenije takvog aud io -p renošen ja , rad io -s tan ica kao institucija stvorila je spikera kao novu te h n ič k o - -u m e tn ičk u profesiju, uspevši da tehn iku govora (kao i sam jezik) uzdigne do stvarne perfekcije. Neopozivost spikerove sugestije i bril jan tnost njegovog konverz iran ja sa bro jn im slušaocima, u nizu godina, predstavljale su pravu jezičku tribinu sa koje je odašiljana u etar čista reč (kristalna misao!) i vrsni lingvistički smisao (savremeni književni jezik!) u m etodam a informisanja, dociranja i sugerisanja.Spikerov glas, kao takav, ostao je, do današnjeg dana, osnovica aud io -p ren o šen ja i kao principa i kao sredstva; nastavljajući ulogu starog pozorišta (u smislu kazivanja čiste literarne reči) spikerova pojava, u kontekstu aud io-sis tem a i e lektromagnetskog prenošenja , izjednačila se sa jezičkom školom kojoj je osnovni zadatak da, u pedagoškoj odmerenosti, prenosi na svoje vaspitanike (ovoga puta radio-slušaoce) lingvistička pravila dotičnog jezika i literarni smisao njegovog kazivanja U tako kom pleksnoj ulozi učitelja jezika (i zvaničnog protagoniste radio-program a)

65

spiker je, pe rm anen tno ulazeći u kuće slušalaca, postao njihov (doduše nevidljivi) prijatelj, čija se reč poštuje i kojoj se bezrezervno veruje.

Iako je posudila i uvrstila u nač in svoga dejstvovanja radio-reč, televizija, tragajući za novim fenom enim a prezentovanja emisija, kao da je odlučila da spikera, u klasičnom značenju te profesije, zameni novinarskim vodite ljem -spikerom i da, n a taj nač in , aud io -s is tem u potpunosti podredi v ideo-sistem u. Stvarni razlozi takvoj odluci televizije le'že u vizuelnoj prirodi n jenog medija i koncepciji informativnih emisija u kojim a se obično spikeri pojavljuju, znači, televiziju p revashodno interesuje vizuelni d o kum en t (određene vesti, recimo) pa tek, n a drugom mestu,reč; tačnije rečeno, u sprezi aidio i v ideo-sis tem a v izuelna k o m p o n en ta nadgrađuje audio kom ponen tu pa je sasvim logično da klasičan način spikerovog (spikerskog) saopštavanja, u konstelaciji tako „postavljenih” emisija, ne odgovara potrebama televizije ni n jen ih gledalaca. U inovacionim traganjima novi fenom en će pronaći dos to jnu zam enu radio-spikeru , a za sopstvene potrebe stvoriće m oderne vodite lje-novinare u čijim će ličnostim a biti sjedinjene bezbrojne kom ponen te profesionalne, spikerske iskustvenosti, novinarske visprenosti i g lumačke transformacije.

Pojavom televizije u boji (i s talnog o tvaranja novih i specijalizovanih televizijskih stanica) iz d ana u dan kao da opada interes za rad io -fenom en . Uvođenje višekanalnog televizijskog sistema u svetu, a i kod nas, tera rad io-program u uključivanje (ili bar na razmišljanje!) u televizijski sistem programskog sugerisanja, bez obzira o kakvom i kolikom vidu »kooperisanja” se radilo. Zapravo različite tehnologije lednog i drugog fenomena, u nam enskom i pravilnom preuzimanju izvesnih „te lekom unikacionih usluga”, •spunile bi potrebu milionskih auditorija; kako u brzom |n ormisanju (kom pletnog audiovizuelnog sistema), tako ls u P°pularnijem (a to će reći pristupačnijem) nacinu prezentovanja emisije audio i video „prenosnog

s ema Radio-slušalac i televizijski gledalac bi u

66

takvom sistemu (dakle u totalnoj tehn ičko - tehno loško j sprezi audio i video sistema prenošenja , tačnije u sadejstvu audio i audiovizuelnog sistema prenošenja!) bio kom ple tno (totalno!) obavešten, a samo relativno angažovan u p raćenju (giedanju ili slušanju) pomenute „kooperan tske” emisije, odn. tako konc ip iranog čitavog programa. N a najprostijem primeru saradnje dvaju konkuren tsk ih (konkuren tsk ih , po osvajanju ogromnog auditorija gledalaca, odn. slušalaca!) fenom ena, a u sadašnjem teh n ičk o - teh n o lo šk o m , organizacionom i m aterija lnom trenu tku obostranih kriza mogu se uočiti bezbrojne mogućnosti saradnje starog radija i m oderne televizije: emisija vesti rađena istovrem eno u radio i televizijskom studiju, em itovana u prek lopnom sistemu elektrom agnetskog odašiljanja, u svakom slučaju bila bi daleko kreativnija i sveobuhvatn ija (te informativnija, ilustrativnija, i konačno , dokum entovanija) , jer brzina prenošenja vesti (u sistemu rad io -kaz ivan ja ) ovoga puta ne bi bila d ispara tna novom međiju (i i lustrativnom dokazivanju televizijskog n ač ina kazivanja), već bi na izm eničnim jezikom, slikom i rečju, sugerisale au ten tičnost određenog događaja koji je e lektrom agnetskim talasom upućen slušaocu, odn. gledaocu.

Bezbroj m ogućnosti takvog p rek lapanja radio i televizijskih emisija (korišćenja jednog i drugog studija, audio i video tehn ičk ih mogućnosti kom binovanog p renošen ja i tome slično) u totalnoj vizuelnoj kom ponen ti sugerisanja dovele bi kvalitet emisije do pune perfekcije, a g ledaoca-s lu šaoca po tpuno i (pošto se radi o m ogućnostim a dvaju fenom ena) obostrano, zadovoljile. O dnos slike i reči u takvom, inoviranom, sistemu ,,sadejstovanja”(audio i vizuelnog prenošenja) dobio je pored m aestralne kreacije i punu afirmaciju brzog i stvarno najmoćnijeg sredstva informisanja, prijatelja slušalaca koji im se, sigurno, može javiti u svakom trenutku , sa najudaljenije tačke Zemljine kugle

Supro tno svemu ovome, rad io -fen o m en bi se i nadalje m orao boriti ne samo sa televizijom, koja se m u n j e v i t o brzo razvija i koja iz dana u dan nadgrađuje sopstveno

67

tehničko biće i savladava beskra jna prostranstva geografske i m isaone sveukupnosti (jurišajući čak i u svemir!) nego i sa samim vrem enom , koje je u svakom slučaju na strani televizije kao najnovijeg te h n ič k o - -um etn ičkog medija; ko ja ide u korak sa najnovijim pronalascima ljudskog genija.

Iznalaženjem novih formi sugerisanja radio, kao tehn ička mogućnost međuljudskog sporazum evan ja (i obaveštavanja) moći će da ide u ko rak sa tim istim vrem enom ( i duh o m tog vrem ena), moći će, dakle, da egzistira paralelno sa televizijom.

Jer rad io -ž ivo t ne bi smeo (i ne može!) da prekine svoje perm anen tno proticanje kroz to isto vrem e sam o zbog konkurencije , zbilja t renutno , m oćnog m edija televizije.

Konačno, lanac nau čn ih prona lazaka neće prestati pronalaskom televizije i n jen im usavršavanjem; tehn ičko -um etn ičk i fenom en starog dobrog radija se i nadalje razvija! U interesu novih ideja... I progresa!

U interesu ljudske misli i istraživačkog ljudskog genija.

Film i televizija

Na prvi pogled slični, film i televizija se, u stvari, suštinski razlikuju, Iako se pod jednako bave dokum entom i umetnošću, film i televizija iskazuju svoja bitisanja u okvirima supro tn ih medija, u nač inu mišljenja i izražavanja, u oprečnim razlozima estetskih selekcionisanja, te prezentacija n jihovih poruka, :aznorodno se prostiru ideje društvenog i m ora lno - -političkog dociranja, kao i izvanredno, a tako živuće prisutna vasp itno-pedagoška no ta savremenosti, što tako dvopolno, a za potrebe pom enutih medija, ocrtava sadašnjost.

U iznalaženjima što adekvatnijih formi kazivanja, televizija, kao najm odernije sredsivo informisanja, je potražila saradnju u filmu kao umetnosti i filmu kao tehn ičko-tehno loško j m ogućnosti p renošenja slike; na putu totalnog programskog osvajanja elektronskog kazivanja, televizija je u jednoj od svojih razvojnih faza ušla u saradnju sa filmom, tačnije rečeno film je ostao u televizijskoj upotrebi kao priznato i davno oprobano tehničko i um etničko sredstvo da bi sopstvenom, transfernom logikom upo tpun io programsku potrebu televizije u nagloj ekspanziji i kao sredstva informisanja ' kao tehn ičko -um etn ičkog medija.

Ne bi trebalo reći da se film, kao um etnički izraz, na laz i- u potčinjenom položaju u odnosu na teieviziju, niti pak da je on u bukvalnoj podređenosti istoj (jer on

70

decenijam a ima, i imaće, sopstven profil i specifičnu epistolu) ali ne bi trebalo, već na samom početku, ne istaći da teh n ičk o - teh n o lo šk a baza televizije, koja se iz dana u dan razvija, neće pokušati da se oslobodi filmske trake (njene tehnologije i k lasičnih zakonitosti n jene obrade) na putu iznalaženja mogućnosti, a u smislu usavršavanja buduće tehnologije m odernoga medija. Jer procese televizijskog stvaralaštva unapređuju imperativi vremena, a oni su iz d an a u dan sve strožiji, neum itniji i miinjevitiji, pa će shodno tome televizijska tehnologija morati da ubrza ne samo sopstveni proces nego i razvoj samog medija.

U inform ativnom televizijskom programu dokum entarn i filmski insert čini osnovnu, očiglednu snagu novinske vesti. Ta snaga inserta je, bar za sada, n ezam en ’.jiva potencija poli t ičke au ten tičnosti i vizuelne neposrednosti, jer i pored klasičnih n ač ina obrade filmske trake (razvijanja, montaže, s inhronizacije i dr.) ona brže dopire do gledaoca nego što bi to učinile elektronske kam ere (koje zahtevaju veću organizacionu, v rem ensku pa i materija lnu m anevarsku veštinu i prostornost!).

Istini za volju, u konkurenciji p ronađen ih p renosnih (tzv. ampex) kam era filmska kam era (kao fizička manipulacija) i film (kao tehno loška preokupacija) m oraće da se postaraju za što vitalniju i bržu p rodukcionu m anipulaciju najobičnijeg inserta, ukoliko budu želeli da rame uz rame sa e lektronikom, jos izvesno vreme ostanu izraz televizije. Jer će kom unikativnost elektronskog p renošenja uskoro preovladati malim ekranom , što će reći da bi gledalac, u tom slučaju, u sistemu prenosn ih kamera, mogao istog trenu tka na ek ranu posmatrati au tentični događaj, odn. da bi bio informisan iz prve i prave ruke.

Filmski televizijski program je drugi, obimniji vid - saradnje filma i televizije.

Igrani film, toliko popularan kod filmske publike, naišao je na izvanrednu zainteresovanost i gledalaca

71

malog ekrana. Jednostavno, široka filmska produkcija, ne menjajući ništa u svojim um etničkim delima, z a m e n i l a je b ioskopsku dvoranu sobom (stanom), a veliki ekran malim.

Gostoprimljiva” televizija (u ovim vremenskim trenucima), ne mogavši da se odupre gigantskoj filmskoj industriji svih kontinenata , ustupila je svom starijem „bratu” ne samo vreme, programsku shemu i prostor prikazivanja nego i sva svoja tehno loška i sugestivna sredstva u odnosu n a ogromni televizijski auditorij... gubeći svakako puno, ali na v rem enu dobijajući sigurno veoma mnogo.

Zainteresovana za filmsku i televizijsku (opet filmsku!) publiku televizija i sama pokušava da za svog (dakle, televizijskog) gledaoca, po sopstvenim estetsko-etičkim kriterijima snima televizijske filmove, najpre u oprobanoj filmskoj tehnici, a kasnije, svakako, u elektronskom maniru i najnovijoj literarnoj koncepciji, što će reći u televizijskoj tehnici

Filmski insert je u perm anentnoj borbi sa televizijskom rečju; i kad se radi o filmskoj ilustraciji izvesne emisije ili kada je reč o vizuelnom „pokrivanju” novinske vesti filmski insert se i te kako bori za svoj primat. Njegova uloga, doduše, nije ni u jednom niti u drugom slučaju sekundarna, ali okvir emisije dominira, obično, kako osnovnom idejom tako i kom pletnim prezentovanjem emisije kao moderne, tem poralne te lev iz ijske kategorije.

Filmski izraz (u klasičnom značenju ovog pojma) je, na televiziji, dakako modifikovan; u punoj snazi svoje vizuelne sugestije on i nadalje vezuje gledaočevu pažnju za estetski ukom ponovani redosled svojih slika (što događaj ili isečak iz života čini), ali u konačnom sagledavanju kompozicije, kao svrsishodne a u d io v izu A n e sugestije filmski insert podleže kriterijima televizijskog- lzraza i kao o takvom (kao sudeoniku televizijskog izraza!) može se samo govoriti.

lako podređen, takođe, televizijskom filmskom izrazu,1 m se u novinarskoj praksi izuzetno postavio u

rodovim a reportaže (putopisnih, feljtonskih i dr. emisija) i na tom polju kao da je p ronašao i svoj specifičan govor

U širokom dijapazonu objektiva film veom a veštor odslikava okolinu i vreme, a da mu sam okvir televizijske emisije uopšte ne smeta. Naime, idući ka istom cilju i televizijska i filmska osnovna ideja (emisije) se poklapaju pa u raskošnom repertoaru cizeliraju reportersku istinu n a veom a lak, popularan a artistički način. Budući da žanr reportaže (feljtonskih, putopisnih i drugih emisija) ne zahteva posebnu brz inu u tehnologiji same emisije, filmska kam era nezamenljivo uočava, i registruje, s inonim ične detalje buduće novinarske reči, a u izuzetnim (ponekad nepoznatim ) okvirima i miljeima deluje veom a kreativno.Razboritošću svojih objektiva (tj. buduće novinarske reči) filmska kam era usaglašava, transferno, autentičnost svoga zapisa i osnovne potrebe gledaočeve; za osvajanjem nepoznatog i upoznavan jem dalekog, izuzetnog, a lako shvatljivog.

Literarni, filmski scenario, kojim je sputana mašta kamere, u žanru novinske reportaže doživljava sopstvenu renesarlsu. O slobođena čvrste knjige snimanja ona doživljava događaj i pejzaž sasvim slobodno i visoko kreativno. Inspirisana osnovnom nov inarskom idejom (što će reći idejom buduće emisije) o n a klizi po prostranstvima, registrujući vreme van vremena; odabirajući sinonim ično n a krajnje objektivan način u kom pleksim a estetskih vrednovanja . I u sukobima tog istog v rem ena (a u prvoj fazi filmskog beleženja van vremena, a u vremenu!) i resekcijama socijalne i političke prirode filmska kamera, vođena budućom rečju televizijske emisije, pom no registruje život van vremena, da bi u f inalnom procesu televizijskog dramskog okvira, to v iđeno i pom no zabeleženo označiio pravi život, život u vrem enu, život reportaže ili običnog feljtona.

D okum entarnog filma, kao čisto filmske kategorije, na televiziji gotovo i da nema. Jer snaga informacije i volja televizije kao novinarske kuće takvu kategoriju ne zastupa u svojim emisijama. I to iz dva razloga. Prvo,

73

snaga m odem og medija i n jene informacije leži u kreacijama snažnih ind iv idua (novinarskih i um etn ičk ih ličnosti) koje u reportažnoj deskripciji nalaze svoj pun i kreativni izraz, drugo, što d o kum en ta rnos t filma (u klasičnom značenju ovog izraza) predstavlja opasnost pred aktuelnostima koje izvanredno brzo bacaju u zasenak i sam događaj i „takav” d o kum en t (iskazan jezikom i tehnologijom dokum en ta rnog i d o k u m en ta rn o - -igranog filma), pa bi sve želje i napori propali još pre emitovanja ovakve, nazovim o je „d o k u m en ta rn o - -filmske-emisije”. Supro tno ovome, televizija se, prigodom ponovljenih događaja ili povodom izvesnih značajnih datuma, dakako, oslanja n a dokum entarne filmove; ona ih, naravno , emituje, ali to tada već nije televizijska (programirana!) emisija već programski prilog - značajan đoprinos do k u m en ta u v rem enu (i vremenu u dokumentu!)... prigodarski, značajan, prilog... posuđen dokum entran i doživljaj. G ledaocu je prezentovan dokum en t iz prve ruke (tj. sa malog ekrana), a sve to za njega znači televizijski program.

Gotovo da je nem oguće i zamisliti prenošenje izvesnih većih političkih događaja, ku ltu rn ih manifestacija i raznih spektakala, u današn jim uslovima, filmskim kamerama. U te h n ič k o - te h n o lo šk o m procesu svoga medija one bi bile, u b rzin i p renošenja , van pom enutih događaja.

Televizija, čija je osnovna obaveza da brzo i blagovremeno informiše svoje gledaoce o takvim događajima, transfernu ulogu poverava sistemu elektronskog prenošenja. Televizijske kam ere će, za veoma kratko vreme (gotovo trenutno!) zabeležiti i preneti sliku od mesta događaja do zain teresovanih i znatiželjnih gledalaca.

Znači, televizija kao organizator ovakvih prenosa, za sva u posebnu priliku bira izuzetan te h n ič k o -

prezentacioni način (sredstvo) koji će najbrže i najodgovornije izvršiti p renos slike i reči sa označenog mesta Na žalost, ni u jednom od pom enutih slučajeva

u a ovog medija neće se odnositi na sistem Prenosenja putem filmskih kamera.

74

Da bi se jedan od pom enutih prenosa mogao izvršiti sistemom filmskog p renošenja po trebno bi bilo obezbediti dve osnovne stvari koje svakako poskup]juju prenos u nedogled, a bez kojih filmska kam era ne bi mogla odslikati tražen događaj: prvo, po trebno bi bilo razraditi (i to do tančina) filmski scenario (scenrario priredbe, spektakla, izuzetne političke sednice, kulturne akcije, parade i sl.) i knjigu snimanja, drugo, moralo bi se paralelno koristiti nekolko kam era koje bi, samo u takvom sistemu snimanja, mogle dočarati prostornost, d im enziju i atmosferu pom enutih priredbi. (Na sve ovo se još nadovezuje dug put laboratorijske izrade filmske trake, m ontaža filma, even tua lna nahsinhron izac ija i dr.)

Izuzev kratkog, i rekao bih neodgovornog insertiranja, filmska kam era (odn. filmska traka) se koristi za registrovanje izvesnih sportskih događaja za koje televizija, bilo iz kojih razloga, nije izuzetno za in teresovana a da bi pokretala svoj elektronski p renosni sistem. U takvim slučajevima televizija iznajmljuje filmsku tehn iku da bi u svojim informacijama i slikom dočarala izvesni sportski, politički ili kulturni događaj.

Dugom etražni um etnički film je veom a čest gost televizije. Iako je, gotovo uvek, op terećen netelevizijskom dužinom, drugačijom tehn ikom snimanja (sinemaskop i dr.) neusklađenim i neu jednačen im prevodom (za toliki auditorij) i oveštalim titlom (jer se ne rade adaptacije i jezičke nahsihronizacije!) programi svetskih i naših televizijskih stanica, iz večeri u veče emituju filmove različitih idejnih i estetskih (posebno umetničkih!) vrednosti. G ledalac koji ne želi da ode u b ioskopsku salu već ostaje kraj malog ekrana, sa pravom se može zapitati zašto je televizija uvela baš ovakvu praksu?

Kao što je već na samom početku rečeno, televizija kao veom a miad vid informisanja i um etničkog prezentovanja nije mogia preko noći da se odrekne ogromne fiimske zaostavštine (gigantske, višedecenijske produkcije filmskih kom panija sa svih kontinenata) jer bi dobrim

75

iom ostaia be7 takozvanih „fiimskih gledalaca” koiima je navika da dva ili tri puta sedm ično gledaju

metnički fiim. i istini /a volju ta ista te ievi/ija nije bila (pa i danas nijel) u stanju da se kao k o n k u ren t nostavi tolikoj i takvoj „industriji snova”, kako u kvalitetu, tako isto i u kvantitetu Jer igrani film (i n jegova kom plikovana proizvodnja) zahteva vrlo mnogo novca i čitavu armiju visoko kreativnih kadrova A povrh svega, takva filmska produkcija zahteva ogromno vreme (za procese svoga kazivanja) koje televizija na svom m unjevitom putu razvoja i uspona, na žalost nije imala, niti će ga, bar kako za sada stvari stoje, ni u skoroj budućnosti moći imati.

S druge strane, televizija je učin ila i te kakav ustupak igranom filmu (u svojoj rivalskoj nem oći ili pak takvom svojom „politikom”?!) što je film (klasičnih tehnološk ih i artističkih obeležja) snagom sopstvenog program iranja približila m il io n sko m (i v išemilionskom) gledalištu i interesovanje za film kao umetnost, uzdigla n a viši i popularniji stepen. O n o što su bioskopske sale činile godinama (prikazujući po nekoliko um etničkih filmova) sistem televizijskih releja uč in io je za jedan ili nekoliko dana, najviše. O no što je god inam a bilo dostupno jednom, užem delu gledalaca, danas, posredstvom televizijskog medija, postaje svojina čitavih nacija i naroda.

Nadalje, televizija kao d ruš tveno-po li t ička institucija i kao vaspitač širokih slojeva, nije mogla, a i sada ne može a da svojoj publici, u kontekstu vaspitnog procesa, ne prezentuje visoko um etn ička dela svetskog igranog filma, koja poseduju ne samo visok umetnički kvalitet već i istorijsku vrednost. Takođe, ona ne može a da ne udovolji ukusu miliona gledalaca, koji u lgranom filmu prvenstveno traže zabavu - i postarala se za njih, a na osnovu ogrom ne svetske filmske proizvodnje, vadeći poneke filmove iz k inoteka širom sveta, uvozeći izvanredna, osrednja ili najobičnija i mska dela: stvarajući na taj način sopstven filmski

rePert°ar, ponekad na višem um etničkom nivou, obično ”po ukusu” masa i široke potražnje.

Bez obzira na objektivne prigovore, u smislu stvarnog kvaliteta filmova koje televizija prikazuje iz d ana u dan mase gledalaca su u mogućnosti da se upozna ju sa filmskim delima različite proizvodnje m nogih naroda, u m ogućnosti su da p ron iknu u istoriju, vreme, druge grane um etnosti i da na taj način op lem enju ju svoj duh i da se estetski nadgrađuju. Istorijski, muzički, biografski, ratni i filmovi drugih žanrova, upotpuniće takvu repertoarsku, televizijsku, filmsku politiku.

U vrem enskim okularim a i prostornim dim enzijam a ovakva televizijska sugestija, čini se, remeti određeni filmski metod; ona razorno i pogibeljno čereči ogromnu svetsku filmsku industriju, jer iz večeri u veče guta filmove prezentujući ih gledaocima koji iz d ana u dan (osposobljavajući se za gledanje razn ih filmova na malom ekranu) zahtevaju sve više i više takvih dela, ali i koji, iz d an a u dan, pokazuju svoj sve veći i viši ukus; koji iz dana u dan, baš kao i sama televizija, osećaju potrebu (u stvarnoj, artističkoj meri) za pravim, kreativnim te lev iz ijsk im filmom.

Rađanje pravog televizijskog filma, u našim danima, došlo je kao rezult'at stvarnih potreba televizijskog gledaoca i same televizije, i to iz više objektivnih razloga. Prvo, televizija je svog gledaoca naučila da posm atra ciklusne emisije. M ožda je to uticaj štampe ili reklame, ali gledalac o tvara televizor po značaju i vrednosti izvesnih emisija, a ne po snazi izvesnih priloga. U ovom slučaju filmski program nije emisija, već um etn ičk i prilog koji se ne uklapa u ciklične emisije teievizijskih emisija. Gledalac, dakle, nije u situaciji da se odnosi prem a takvom filmskom program u neposredno , sagovarački, in timno, dijaloški (kao sa drugim televizijskim emisijama), jer oseća da taj kulturni prilog nije snimljen za njega, za njegove potrebe, a iz njegovog vremena. Drugo, tem poraln i odnosi igranog filma (koji se u ovakvoj situaciji emituje) ne odgovara načinu sugerisanja televizije niti u p rincipu niti u praksi. N av iknu t na kondenzovan ije ideje, misli, izjave, izveštaje, drame, muzičke, feljtonističke i druge

77

priioge, što u okvirima televizijskih emisija informaciju (a j umetnost) označavaju, gledalac, uz ogromne psihofizičke napore odvaja čas i po ili dva od svog odmora da bi „odgledao” jedan dugom etražni umetnički (ili naučni) igrani film. Jer n jem u televizija, u stvarnoj želji za što kom pletnijom informacijom, za veom a kratko vreme prikazuje (iznosi) dokum ente iz svih oblasti ljudske delatnosti, sa svih pozicija stanja ljudskog duha pa mu, u svakom slučaju, dužina igranog filma obezvređuje volju, smanjuje pažnju i odvlači ga, obično, i njemu ne in teresan tne sfere opštečovečanske misli, ideje, ideologije - filmskog sižea, zapleta i raspleta, naširoko postavljene dramske radnje. Treće, način obrade filma i njegovo preobilje prostornog korišćenja pomenute dramske radnje (duge, za televiziju nefunkcionalne sekvence, deskripcija filmskog kazivanja, raslojavanje pejzaža, odslikavanje različitih mesta filmske igre i sl.) što u klasičnom i m odernom filmu, kao što je poznato, daje visok umetnički kvalitet, na malom ekranu će izazvati suprotan efekat. I, četvrto: televizijskog gledaoca uglavnom interesuju teme iz njegove okoline, iz njegovog vremena, iz njegovog društva, tačnije, on od televizije zahteva da i na filmu, kao i u drugim emisijama, pokuša da ocrta to njegovo vreme, odnosno njega samog u tom vremenu.

To su neki od razloga koji su, za veom a kratko vreme, naterali televiziju da odluči o osnivanju sopstvenih, originalnih, filmova kao i da razmisli o n jihovom sadržaju, inoviranom literarnom scenariju (koji će udovoljiti zahtevu vrem ena i potrebam a televizijskog gledaoca) i da, konačno , u svoje programske sheme uvrsti f i lm sk u em isiju (razložne dužine trajanja), a da * m s^ on> programu ostavi, u terminima, pravo omaćinsko gostoprimstvo, puno poštovanje za

jzvanred30 kvalitet i umetnost, kao opštečovečansku astinu i perm anen tnu mogućnost da se film, kao

posebni umetnički medij može (i treba!) u svako vreme Ppdstaviti najmnogoljudskijem auditoriju - televizijskom

Jer film i televizija, na putu svog daljeg razvoja, m ožda će iznova doći u situaciju da jedno drugom pomažu: teoretski i p rak tičn o -p ro d u k c io n o i artistički.

Ako se može očekivati da će televizija u skoroj budućnosti uspeti da svojim (znači, televizijskim) filmom zameni igrani film, i n a taj način udovolji potrebam a svog ogromnog gledališta (i sopstvenim este tsko-e tičk im kriterijima) sasvim je izvesno da se, u dalekoj perspektivi neće odreći (moramo tako reći) k lasičnog crtanog filma i njegove pozitivne uloge u razvoju čoveka uopšte, kao i njegovog prisutnog i visoko primarnog zadatka u vaspitavanju televizijskog gledaoca, posebno.

Crtani film kao produkt visoko kreativnog stanja ljudskoga duha predstavlja sintezu više umetnosti, pa kao takav imaće i u budućnosti pravo mesto u televizijskom programu, jer je on već u prvim danima života televizije ugrabio primat nad ostalim emisijama, on je zapravo postao uzor i dom et televizijske emisije, s inonim životne resekcije, izraz čovečije volje, ludih dečačkih snova, progres ljudske mašte. Poezija života. N edosanjani san vasione!

Vizuelna k o m ponen ta crtanog filma je primarna; u čudesnoj anatomskoj analizi ljudskog pokreta (u svim životnim fazama) i raslojenoj snazi opštečovečanskog d uha (u selekciji izrazitih jedinki) krije se nedvosm islena ideja filma, dominira, dakle, i sam estetski okvir televizijske emisije Poruka crtanog filma je, pre svega, visoko hum ana, lako razumljiva i prijemčiva za sve uzraste i sve narode. Jezik crtanog f i lm a je opštečovečanski, to je rukom uhvaćeni karakteristični pokret, karakter, h tenje, želja, borba... životinja. čovek, jez ik crtanog f i lm a je, upravo, jez ik televizije (vizuelne karakterizacije!) koji dob ronam erno a spontano informiše, otkriva uzrok nekakve pojave registrujući čoveka u društvu i društvo u vremenu. Taj je z ik je grafika pokreta - dakle slika!... Takvom jeziku i nije potreban prevod, odn.

takvoj em isiji nije potreban p oseban okvir. Sve je u takvom film u prosto , lako razum ljivo , oč ig led n o i karakteristično, a n ad asv e sub lim n o, um etn ičko i visoko kreativno.

I zbog svega gore rečenog televizija nem a interesa niti potencijalnih, umetničkih mogućnosti da stvara n e k a k a v svoj te lev iz ijsk i crtani film. Televizija j e d n o s t a v n o ustupa crtanom filmu mali ekran (koji kao da je rađen prema d im enzijam a njenog ekrana!).

Jer crtani film, iznad svega zahteva slobodu stvaralaštva i brisanje svih mogućih granica, a televizija mu to, dragovoljno, nudi svojom transfernom logikom i elektromagnetskim snom koji se poklapa sa snom crtanog fiima koji razumeju i deca i odrasli.

Jer u crtanom filmu i deca i odrasli prepoznaju sami sebe!

A televizija, gledaočev dužnik, ovakvim filmom omogućava mu da se, kao nekada u osedelom pozorištu prepozna i nasmeje do suza . od srca...slatko...do istine... do bola

Jer jezik, kao filmski izraz, c rtanom filmu nije ni potreban; to je govor slika . govor televizijskog osnovnog principa .sa puno mašte...boje...i emocije!

Večiti krug istina . život...

I, stvarnost!...

Pozorište i televizija

Originalna televizijska drama, ustro jena posve novom, modernom dramaturgijom, novi je vid dramskog kazivanja sublimne literature.

Nastala rađanjem same televizije ona je upo rno tragala za svojevrsnom dramskom formom audiovizuelnog prezentacionog sistema koristeći se, u prvo vreme (baš kao i sama televizija), bogatim iskustvom pozorišta i filma; uključujući u sopstveno bilo i bogato radiofonsko iskustvo i to ta lnu magiju savremene elektronike.

U diferencijaciji mogućih, a novih estetskih metoda literarnih selektivnosti am aneta rna forma klasičnog pozorišta (i drame, dakako) uspela je da televiziji nametne, bar za prvo vreme n jenog razvijanja, bistrinu dijaloške forme i monološke doslednosti, dubinu ideološke epistole i kon tinu irano interesovanje ogromnog auditorija za dram sku radnju i imaginarno prenošenje osnovne dramske ideje preko poluosvetljenog portala scene, odn. televizijskog ekrana.

Nešto kasnije, u racionalnoj borbi za primat literarne 'nformacije, televizijska dram a proširuje sopstvene

itantske puteve i uspeva da, za relativno kratko vrerne, istka svojevrsnu dram aturšku logiku (i sačini specifičnu dramsku arhitektoniku) pa da se, u govornom valeru i načinu prezentovanja (i formalnim

i’amaturškim vrednovanjim a) istrgne iz patronskog

zagrljaja osedelog pozorišta (i daleko mlađeg filma) te da, kao nov medij, pokuša sagraditi sopstveni đ ram aturško-este tsk i sistem m onološkog (čak i kad nije u pitanju drama) odn. dijaloškog (u novinskoj deskripciji) sugerisanja.

Televizijski dijalog (tj. drama) je, dakle, vremenski veom a dugo (a proces i dalje traje) na liniji distanciranja od klasičnijeg dijaloga pozorišta, radija pa i filma; on je uspeo da u okvirima in ternih po treba do maksimuma iskoristi tehn ička preimućstva samog medija i na taj način utre p ionirsku stazu posebnoj originalnosti i sopstvenom dramskom, odnosno li terarnom izrazu.

Estetski dah i idejna kom ple tnost originalne televizijske dram e (bar po dosadašnjim rezultatima) predstavlja vidljiv uspon ka iznalaženju mogućnosti za prezentovanjem veom a kvalitetne drame; što kao rezulta t kom pletnog dramskog v iđen ja (i odslikavanja realnog života) može postati veom a ozbiljna prepreka za dalji razvoj i sudbinu teatra pa i filma kod nas, u našem vremenu.

Ali, s druge strdne, i pored tolike popularnosti i stvarne originalnosti, televizija se (u svetu, a i kod nas), bar kada je reč o dram skom kazivanju, nije uspela u potpunosti odvojiti od pozorišta i n jene dram e u praktičnom smislu ove reči. I to iz dva razloga. Prvi leži u rela tivno zatvorenom krugu televizijskih radnika- -k re a to ra (stvaralaca dramske literature) i još nedovo ljno poznatih (bar za saradnike, sa strane) uslovnostim a i zakonitostima televizijskog fenom ena uopšte, i nehan ike dramskog kazivanja (sasvim nove dramaturgije) posebno. Prvi uzrok će se, sigurno, pretvoriti u kvalitet onog trenu tka kad televizija bude otvorila vrata širem krugu saradnika... i Droblema sa te, formalne, strane neće biti. Drugi, pak, uzrok ili razlog, daleko je dublji, a samim tim i ozbiljniji, ozbiljniji u odnosu n a literarni kvalitet same dram ske produkcije. Naime, inov irana dramaturgija televizije (u okosnicama dramskog predstavljanja i dubokog estetskog i literarnog v rednovanja) je. bar do današnjeg dana, anonim na,

83

noznata ili gotovo nepozna ta ne samo širokim H t e r a r n i m kurgovima, već i on im autorim a za kojima traga i sama televizija. Estetski, literarni raskorak je veoma vidljiv u odnosu na razvoj televizijske tehnike i širokih mogućnosti m odernog fenomena. D oktrina specifične dramske kom binatorike i dubioznost kauzalnosti e lektronike i visoke literature, u vidu pisanih teza, eseja, naučn ih rasprava, knjiga, udžbenika, estetskih m enjanja televizijske dramaturgije, razbacani su po poznatim časopisima celog sveta, u retkim izdanjima izdavačkih kuća SAD i Italije, nesređeni kao literatura, filozofski još nedokumen-tovani, a dramaturški u celosti takođe neprihvaćeni.

Estetika nove televizijske dramaturgije je pre nekakav intimni kredo (a ponekad i improvizacija!) samih televizijskih poslenika koji, želeći to ili ne, ostaju upućeni na sopstvena, dakle, individualna traganja ka izvesnim.zakonitostima literarnog i dramskog kazivanja; kao i na relativna este tsko-e t ička literarna uopštavanja opštečovečanske kulturne zajednice, koja ni slučajno još nije te i takve dram aturške i literarne „zakonitosti” prihvatila za svoj inoviran dramaturški, televizijski, estetski kredo. Obavijena modifikovanom togom elektromagnetskog snoviđenja, takva estetika tavori (sebisvrsna!) u dramskim redakcijam a pojedinih boljih televizijskih kuća... bez sopstvenog dijaloga; u klasičnom paradoksu.

U takvom este tsko-e tičkom nesporazum u m odernog dramskog „nedijalogiziranja” o tvara se novo šahovsko polje problema. G on jena term inim a emitovanja, Programskim i repertoarskim shem am a dramske produkcije, televizijska dram a m ora (htela to ili ne!)' na dalje da se oslanja na pozorište i n jegovu široku

ramsku produkciju: na literaturu klasične ili pak nešto modifikovane drame! Jer nije teško konstatovati

L a u takvoj saradnji televizija svesno ruši sopstvenu

ramsku programatiku mešajući razne i raznorodne 1 ove glumačke igre, pretapajući idejne poruke Z°n sn e predstave u svoje programske obaveze.

Pozorište, u svojoj punoj konvenciji , neguje određenu repertoarsku politiku, u skladu potreba svoga gledaocapa je veom a teško, stoga, poverovati da je mogućno iz' takve koncepcije izdvojiti izvesne dram e i prenevši ih n a mali ekran uklopiti u postojeće, čvršće koncepcije jedne osmišljene programske sheme dramske televizijske produkcije.

U dram aturškom pogledu takođe je nem oguće preliti d ramske akcije i dramsku radnju jednog teatra u okvirne imaginacije repertoara malog ekrana, iii još dalje, gotovo da je iluzorno pokušavati presađivanje (a istim dram aturškim sredstvima!) identične dramske ideje iz jednog (pozorišnog) u drugi (televizijski) dramaturški okvir.

U sprezi programski dirigovane repertoarske politike i povrem enog (pominjanog) p re takanja identičnih ideja (i gotovih dramskih činova) pozorišne sugestije u televizijsku magiju rodila se i u praksu ušla, obično govoreći, k o ns tan tna „saradnja” televizije i pozorišta. Sticajem objektivnih okolnosti, rekao bih, došlo je do, svakako, nelogične, ali pevashodno komercijalizovane saradnje dvaju oprečnih medija: pozorišta i televizije. Svakako, u najboljoj nameri, sigurno, u životnoj potrebi; u pom anjkanju originalne te lev iz ijske drame (a i u nedosta tku materijalnih sredstava u oba medija!) s jedne, i popularisanju svoga repertoara i svojih glumaca (suprotno, sopstvenih dram skih emisija!) s druge strane.

Saradnja televizije i pozorišta, b a r u današnjoj praksi, manifestuje se kroz tri l i te ra rn o - teh n ičk a vida:

a) u adaptaciji pozorišne predstave za mali ekran,

b) u bukvalnom prenošenju gotove pozorišne predstave,

c) u mogućnosti d irektnog prenošen ja određene pozorišne predstave.

Sva tri vida saradnje pozorišta i televizije nalaze se u posebnim odnosim a sadašnje televizijske prakse (u nas) pozorišnih ustupaka (u svetu); oni su u svakom slučaju

dirigovani materijalnim obeštećenjim a i popularnim satnicama em itovanja pojedinih dramskih emisija. I to po cenu mešanja literarne dramske fakture i stila glumačke igre!

Direktan prenos izvesne pozorišne predstave je, kod nas, najređi vid saradnje televizije i pozorišta I to, verovatno, \/ objektivnih razioga (materijalnih, v rem enskih i tehničkih) jer televizija je, prak tično govoreći, u nemogućnosti da se uklopi prenosom u jedan kom pletan teatarski događaj-doživljaj (ako ni zbog čega drugog, a ono zbog neverovatno visokog materijalnog obeštećenja za otkupljivanje jednosezonske predstave-prem ijere , a i ogromne satnice p renošenja neko liko č inova izvesne drame) iako se direktnim prenosom može postići apsolutna podudarnost ideje pozorišne predstave sa programiranom idejom televizijske emisije. E lek tron ika u siužbi takve namere postaje m ehanički, ali i idealni transfer osnovne ideje dram skog dela, odn. reditelja određene pozorišne predstave, a teievizijskom gledaocu je ostavljeno (ako hoćemo, baš kao i u samom teatru) da na osnovu sopstvene imaginacije i estetike kombinuje, proizvoljnom maštom, i nadgrađuje osnovnu ideju dramskog pisca, odnosno ideju čitave pozorišne prezentacije I to u najčistijoj es te tsko-e tičkoj selekciji dramskog, sugestivnog poniran ja u suštinu dramske radnje i ideološku resekciju pom enutih , a tako diferenciranih ideja: ideje dram skog dela i ideje same predstave, tj. direktnog te lev iz ijskog prenosa.

U kombinaciji elektrom agnetskog saopštavanja i mtegralne predstavljačke igre pozorišnih istina dobija se sublimat transferne igre novog predstavljanja: u punoj draži autentične pozorišne predstave, u svoj raskoši teatarskog sveta sanja, imginacije i m aštanja

D e j s t v u j u ć i , dakle, kroz dva portala (pozorišni i eie\ lzijski) dramska igra nadgrađuje svoje osnovne

prostorne dimenzije, da bi u vizuelnim spojevima starog Pozorišnog) i novog (televizijskog) okulara nadgrađivala

sopstvene osnovne ideje drame, predstave i televizijske

em isije. U redosledu dram skog kazivan ja ovakva p rezen tacija n arasta do rea lne istine, stavljajući dram sko delo kao lice (i ko lop le t d ram atsk ih događaja) pred oči televizijsk ih kam era, odn. televizijsk ih gledalaca; u spojevim a reči i slika, stila igre i dvopo lne in te rp re tac ije (pozorišne i televizijske magije!) a u okvirim a iste scene kojoj su se poodavno privikli i glum ci i gledaoci, koju drugačije (no kao scensku kutiju!) taj isti g ledalac ne bi m ogao ni da prihvati!

U d irek tnom prenosu pozorišne pređstave um etničko delo ostaje neoskrnav ljeno ; štaviše i atm osfera, kao nem in o v n a m ogućnost i p rednost jedne um etničke institueije , ostaje u svom izvornom obliku, ono živi i sugestivno deluje na p rincip im a trad icije i svekolike navike, u punoj raskoši bo ja i zvukova, istina i čarolija

T eatarska m agija se, dakle, u celosti poklapa sa televizijskom magijom ; u paralelnom (estetskom ) hodu inovacije i tradicije, u logičnom (etičkom ) tran sp o n o v an ju funkcionalne , scenske m ehanike i v isprene televizijske su p e r-teh n ik e kao racionalne razrade dram ske a rh itek ton ike i dram aturške kom binatorike.

Iz transfernog sadejstva televizijskog elektrom agnetskog p renošen ja i dram atskog glum ačkog p rezen tovan ja obogaćuje se logična m ađuigra dram skog au to ra i televizijskog, odn. pozorišnog gledaoca; koji, u ovoj prilici, opserv ira kom pletan pozorišn i doživljaj, a da nije om etan prisustvom televizije, kao novim sasvim m odern im teh n ičk o -u m etn ičk im i to ta lita rn o - -in fo rm ativ n im fenom enom .

P r e n o š e n j e p o z o r i š n e p r e d s t a v e u n a s je n a j č e š ć i v id s a r a d n j e t e l e v i z i j e i p o z o r i š t a . I p r e n o s , k a o t a k a v ( t r e b a lo b i j o š n a s a r r o m p o č e t k u iz r e ć i ! ) n a j v i š e o d u z i m a o d d o ž i v l j a j a t e l e v i z i j s k i h g l e d a la c a , jer se o n i i i n a č e u m n o g o č e m u r a z l ik u ju o d p o z o r i š n i h g l e d a la c a ( o n i su s i g u r n o u n e p o v o l j n i j e m p o l o ž a j u o d p o z o r i š n i h g le d a la c a , k a k o u p u k o m s o c i o l o š k o m d i f e r e n c ir a n j u , t a k o i s to i u k o m b i n a t o r n o m . e s t e t s k o m s e l e k c i o n i s a n j u ' )

N a i m e presađivanjem jedne ionako konvencionalne t e a t a r s k e prezentacije određene predstave (sa skrom nim tehničkim i fizičkim m ogućnostim a tea tra i scene) u okvire supervisoke tehn ike (ranga jedne televizije), doiazi do osirom ašavanja ne sam o vizueln ih d im enzija nego i do jednostranog (p litkovodnog!) saopštavanja osnovne ideje dram skog dela.

Tačnije, gotovo um etn ičko delo (sa svim m anam a i vrlinam a), tem pirano na sugestiju scenskog portala i poluosvetljenih m eđuprosto ra plitke o rhestre , u kontrastu je sa prezen tovan jem p o tpuno osvetljenog televizijskog ekrana, uslovno shva'ćenog um anjenog scenskog portala. U sasvim različitim dim enzijam a odigrava se dram ska radn ja pred očim a pozorišnog ili televizijskog gledaoca. U im aginacijam a prim enjene elektrike ( u teatru) i rac ionalne elek trom agnetike, baš kao u snu i na javi, deluje is tove tna dram ska ideja; očigledno, različito u m etodim a svakog m edija (pozorišta i televizije). Pozorišni gledalac će, dakako, spon tano prihvatiti dram atsku iluziju; televizijski gledalac će istu tu iluziju negirati, jer traži rea lnu prezen taciju dram skog događaja u izvornom obliku dram ske postavke, u um etničkom činu i um etn ičkom delu!

Televizijskog gledaoca ne in teresu je dram ska i scenska uslovnost pozorišne (tj scenske) kutije: njegovo verovanje prestaje rušenjem „prvog scenskog zida”, gledalac traži siobodu vizuelnog doživ ljavanja u plastici životnih istina, u punom prosto ru i svim dim enzijam a; njegovi zahtevi su daleko veći no što su obaveze pozorišta prem a svom gledaocu

T e le v i z i j s k o g g l e d a o c a in t e r e s u j e s o p s t v e n i ž i v o t i o k o l i n a k o j a ga o k r u ž u j e

T e le v iz i j s k i g l e d a la c , u p o z n a t sa p r e i m u ć s t v i m a s v o g a e n o m e n a , s u m n j i č a v o g i e d a n a s c e n s k i d e k o r : o n n e

' o r u j e d ra m i a k o je u b r a đ e n a s ta r o m , o v e š t a l o m m a r a m o m i s t e š n j e n a u p r o s t o r n e o k v i r e n j e g o v e s o b e )er to n e l ič i n a ž i v o t k o j i o n p o z n a j e , jer t o n i j e u s 'adu sa n j e g o v i m s h v a t a n j e m ž iv o t a i d r a m a t s k ih

događaja, u niski d ram aturšk ih sm enjivanja doživljaja koji ga okružuju, u norm alnom životu i njegovom opserv iran ju . Ni glum ačke geste (patetične u odnosu n a televizijsko p rezentovanje dram ske radnje) ni n jihove k re tn je (k liširani m izanscen prem a gledalištu) ni način konverzacije (p reopterećen dociranjem i poslednjem gledaocu u sali) ne odgovaraju običnom (televizijskom ) gledaocu.

S druge strane, ideja gotovog um etn ičkog dela, u sm erena na delovanje u posebnom am bijentu pozorišnog gledališta, kom pletn im teievizijskim p renošen jem gubi na snazi i po tpunosti sopstvene poruke. T ransfern im kazivanjem televizije (ovakvim m etodom ) o n a je drugorazredna; u prvom planu (snagom prezen tovan ja e lek tron ike) ostaje puka g lum ačka igra, skučena u p rosto rne m ogućnosti malog ekrana , i verbalno saopštavanje dram ske radnje u besp reko rnom audio sistem u tehn ičkog fenom ena.Sve ono što pozorištu daje posebnu sugestivnu m ogućnost (štim ung, atm osfera d ijaloške forme i iluzija scenskog prostora) razb ijeno je u bukvalnim i nem aštovitim tehn ičk im prenošenjim a, dakako stavljeno, ovoga puta, u spreg elek trom agnetike i okulare h ladne televizijske kam ere.

Pozorišne im aginacije je nestalo. O stao je sam o hladan odsjaj dram skog doživ ljavanja (u sm enjivanju form alnih transfern ih registracija, kao impulsa!) dram skih slika i dram skih činova i rac ionalno iznošenje fakata i čin jenica. Bez em ocija. A to, u kon tekstu tehničk i m oćnog predstavljanja, čini m edveđu uslugu televizijskom gledaocu, pozorišnim autorim a dotične predstave i sam om dram skom piscu, čija je dram aturgija (i este tsko snoviđenje) b ila up u ćen a gledaocu drugog soja i p rezen taciji od ređene vrste

Poslednji vid saradnje televizije i pozorišta odražava se u adaptaciji pozorišne predstave za televizijskog gledaoca Istini z.a volju, ne bi se sm eio reći da je, u našoj praksi, ovaj vid saradnje čcst i da su iz nje proizašle nekakve dublje veze i neka određena i s k u s t v a :

■ među dvaju oprečnih fenom ena prezentacije , do ovakve saradnje dolazi tek kada se pokaže da je o d r e đ e n a pozorišna predstava zbilja to liko postala

opularna pa je televizija p rin u đ en a da istu prikaže i svome gledaocu. Tačnije, ponekad se događa da neka od televizijskih stanica izvesnu pozorišnu predstavu (i to većeg iiterarnog form ata) prenese, u vidu adaptacije, u tdevizijski studio, odn. da ga prikaže na malom ekranu No, kako bilo da bilo, takav artistički m etod nije za potcenjivanje; da je praksa više n ak lo n jen a teatrim a i zasiužnijim dram skim delim a, trebalo bi, u svakom slučaju, pozdraviti ovakav vid saradnje televizije i pozorišta Jer ovakvim načinom se beleže (na m agnetoskopskoj traci) v redniji teatarski doživljaji i daju im daleko šire d im enzije u odnosu na izvorni, um etnički kvalitet i n ivo p rezen tovan ja, na auditorij gledalaca i dram ski događaj.IU bukvalnom , a form alnom , sagledavanju dram aturških činjenica um etničko (prvobitno, izvorno) delo je pokušano da se prenese u svoj dubin i svoje ideje, a kroz srce i oči novog fenom ena prezentovanja; ono je novim sredstvom p renošen ja konzerv irano , a moglo bi se reći, tehn ičk i nadgrađeno snagom elektrom agnetske sugestije, saradnjom audiovizuelnog sistema koji je p rednost i logika televizije.

Teatarska iluzija je d akle sačuvana u izvornosti svojoj, do mogićih granica, a dram ska ideja, novim teh n ičk im sredstvim a je i te ka ko potencirana: osnovno um etn ičko delo je neo skrn a v ljen o i autorstvo pozorišne predstave, p o z o r i š t a k a o in s t i t i c i j e ( k a o p r o v e r e n e t e a ta r sk e u m e t n o s t i ) , o n o je, d a k le , s a m o p o p u la r i s a n o s r e d s t v i m a n a j j a č e g in f o r m a t iv n o g m e d i j a n a š e g v e k a

S in te z a d r a m s k e id e je , id e je p o z o r i š n e p r e d s t a v e i id e je te e v i^ i j sk e e m is i j e su se p o k l o p i l e n a isto j l in ij i , n a g ra đ u ju ć i i s a m u p o r u k u d r a m s k o g p isca , p r v o g (red ite lja p o z o r i š n e p r e d s t a v e ) i d r u g o g k r e a to ra

n j e g o v o g t e l e v i z i j s k o g k o l e g e ) b e z p r e t e n z i j a d r u g o g na o a u t o r s t v o , b e z s tv a r n ih ž e l ja t e l e v i z i j e ( k a o

ustanove političkih i um etn ičk ih asocijacija) da gradi sopstveni dram ski repertoar na dram skim indv idualnostim a i p reciznostim a različitih tea tara - - razn o ro d n ih stilova glum ačke igre, različitih literarnih k rite rija i dr. O voga puta je uč in jen a usluga pozorištu ( je r je snagom m asovnog m edija kom unic iran ja popu larisana dobra predstava) i televizijskom gledaocu (što m u je om ogućen jedan vrsan doživljaj, a bez većih psihofizičkih priprem a i p redsprem a njega, kao gledaoca, u odnosu na njega kao g ledaoca pozorišne predstave).

U ovakvoj saradnji televizije i pozorišta osnovna dram aturg ija pozorišnog dela (kao jasna epistola) ostaje ned irnu ta . Sažeta u okulare televizijske kam ere dram ska radn ja razvija svoje k lupko sam o preko stvarnih , po trebn ih , realn ih dram aturšk ih punktova, a logika n jenog p rezen tovan ja pok lapa se sa logikom televizijskog predstavljanja. M izanscen (i drugi elem enti teatro loškog kazivanja) je uslovljen racionalnom opservacijom teievizijske adaptacije; on je sada i stvaran i rea lan za televizijskog gledaoca, on je, ovoga puta, shvatljiv i lako.razum ljiv životni ko rak u p rostoru i v rem enu. T rad icionalistička uslovnost pozorišne „scene- -k u tije ” ovoga puta razgrađuje sopstvene zidine i širi se u p rosto r (čak odlazi i u pejsaž) ulazi u običan život televizijskog gledaoca.

Ideja pozorišne dram e je tada te lev izijska em isija, jer je nesta lo prastarih scenskih uslovnosti (pojava, slika, činova, obojen ih kulisa itd.) portala i p lišanih fotelja.

O stale su sam o m oderne k on tu re m alog ek ran a i jedna sasvim nova um etn ička im aginacija. Istina dram skog kazivan ja i dubina dram atskog iden tifikovan ja tragedije. U predstavljačim a i gledaocim a. A socijacija životne kom edije tea tra i televizije.

O stala je, dakle, veom a snažna ideja kvalite tne i v isoko litearne dram e.

Nastava i televizija

P o ja v o m m a lo g e k r a n a n a s t a v i , k a o p r e c i z n o m i r a c i o n a l n o m p e d a g o š k o m m e t o d u , p r u ž e n a je n o v a m o g u ć n o s t k o m p l e t n i j e g i k o m p l e k s n i j e g p r e n o š e n j a s o p s t v e n i h p r in c ip a ( k a o m o g u ć n o s t i s u g e s t iv n i j e g d e lo v a n ja ! ) n a p o t e n c i j a l n e o b r a z o v a n i k e , u č e n i k e - - g l e d a o c e , u r e la c i j a m a o g r o m n o g m e đ u l j u d s k o g , a t e le v iz i j s k o g , a u d ito r i ja .

Samim tim obrazovanje, kao sm išljena sociološka i politička akcija, dobilo je, takođe, jednu sasvim novu, prostorniju dim enziju. O na se o ličava kako u sveobuhvatnosti pedagoških p rincipa tako isto i u transfernoj logici obrazovnih e lem enata este tsko - -e tičke nadgradnje koju mali ekrar. predstavlja gledaocu, zain teresovanom za ovakvu vrstu učenja, im aginarnom polazniku jednog savršenog obrazovnog kursa, na relacijam a popularne nastave u službi e lektronike i visokoestetske kom binatorike.

A udiovizuelna k om ponen ta om ogućila je nastavi da neposredno, očigledno i p lastično razvija sopstven program, zasnovan na preciznom planu pedagoških principa, popularne filozofije i, ovoga puta, psihofizičke nadgradnje. Jer nastava, u portalu malog ekrana, raspolaže bezbrojnim očiglednim sredstvim a a, praćena racionaln im audiom , dejstvuje dvopolno: prezentovanjem određene nastavne m etode iz studija i predstavljanjem postavljene m etodske jedinice sa samog televizijskog ek rana U kom binacijam a pom enute

„dvopoine” nastave, nastava iskazuje svu m o g u ć n o s t sopstvene, pedagoške razboritosti. u bezbro jnoj palati n ijapsiran ih stanja duha i volje ona sugestivno n a v o d i gledaoca na spon tanu igru g ledanja televizije kao preko pOtrebne razonode i prevashodnog, individuainog učestvovanja gledaoca u procesim a nastavnog razlaganja određene m aterije, a u kom pleksu obrazovanja i vaspitavanja, dakle, d irek tnog uključivanja samih giedalaca u nastavne tokove, o v o g a puta televizijskog, pedagoškog dociran ja i sugerisanja

Izvanredne, a raznorodne, m ogućnosti teievizijskog p renošen ja i p rezen tovan ja nastave, kao osnovriog m etoda u procesu vaspitavanja i ob razovanja opšteijudskog m akrokolektiva našlo je, poodavno, ogrom nu prim enu u nastavnim planovim a samih škola, razn ih kurseva, univerziteta, različitih sim pozijum a, kao i radovim a ponekih instituta, i to u svoj raznoiikosti tem a, nastavnih jedinica, diskusionih teza i filozofskog doktrinarstva: ulazeći u specifičnost gotovo svih naučn ih discip lina ovakvo teievizijsko prenošen je učvrstilo je ne sam o poziciju nastave, već joj je, očigledno, dalo i jedno daleko šire i m asovnije kom unikaciono dejstvovanje

Nagli p rodor teievizije kao m asovnog m edija kom uniciran ja , i njen brz razvoj (tehn ičk i i tehnološki prestiž nad ostalim m edijim a inform isanja) om ogućava nastavi da u sopstvenoj očiglednosti razvije svoj puni pedagoški smisao i da se kao rac iona lna tekovina proširi takođe veom a brzo Pojava v ideo -k ase ta om ogućiće nastavi široku i popu larnu repertoarsku logiku, a preiazak televizije na k o lo r-te h n ik u doprineće nastavi da veom a brzo p ron ikne i u sam pejzaž koji obuhvataju izvesne nauke: u svoj p iastičnosti reljefa. u punom spektru boja. dakle. kristalnoj istinitosti i au ten tično j očiglednosti nastavnog sredstva i pedagoškog m etoda

Sadejstvo teievizijske im aginacije i racionaine kom binatorike nastave. kao obrazovnog m etoda. usaglašava jednu prastaru dogm u („podučiti čoveka i

stvarni im perativ vrem ena (” vaspitati čoveka”) u č u d e s n u igru onih i7a ek ran a (p rezen tenata), sadejstvenu, n a i/m en ičn u igrariju sugestije i im presije, u perm anentnu razložnost prvih i konstan tn u zainteresovanost drugih. Mali ek ran , kao igračka iz dečjih snova, veom a d isk re tno potencira osnovnu nastavnu tezu, obazrivo sugeriše pedagošku ideju ne bi li se sve to svelo na najob ičn iju rem iniscenciju , neobavezno gledanje program a sp on tano proticanje vrem ena

Jer televizijska sugestija, u kon.tekstu nastavne građe, mora ustupiti prim at svom osnovnom regulatoru, elektrom agnetskom ko lažiran ju , koji će znati da u dovoljnoj meri sugeriše ono liko n a sta vn e sugestije koliko je pažnji i mašti gledaočevoj potrebno.

U odnosu na klasičnu nastavu (koja se, po pravilu, izvodi u našim školam a) televizija nudi svom u čen ik u - -gledaocu bezbroj m odern ih m etoda saopštavanja i prenošenja nastavnog gradiva N a prvom mestu, televizija je u m ogućnosti da svom e g led ao cu -u čen ik u ponudi v isokokvalitetnu nastavu, izvan redno plastični metod p renošenja određene školske m aterije i nadasve popularan jezik, dostupan svim zain teresovanim „polaznicim a” takvog m etoda saznavanja, odnosno , učenja

M o g u ć n o s t d a se iz t e l e v i z i j s k o g c e n t r a reg r u tu ju n a jk v a l i t e tn i j i n a s t a v n i i n a u č n i k a d r o v i , k a o i n a j s a v r e m e n i ja s r e d s t v a o č i g l e d n e n a s t a v e , j a s n o g o v o r e k o l ik a je p r e d n o s t u č e n j a i sp r e d m a l o g e k r a n a ; t a č n i j e r e č e n o , t e l e v i z i j s k a t e h n i k a i v i t a l n o s t n j e n o g d a l e k o s e ž n o g o b r a z o v n o g ( š t o ć e r e ć i i i n f o r m a t iv n o g ) p r o g r a m a u k a z u j e n a n e z a m e n l j i v u j e d n o s t a v n o s t u sa v la đ iv a n j u n a s t a v n o g p r o g r a m a u z p o m o ć p o m e n u t o g e k r a n a K o r i š ć e n j e f o t o s a , f i lm o v a , d i j a f i lm o v a , a u t e n t i č n ih f i lm s k ih in s e r a ta ( iz p o m e n u t e n a u č n e °b la s t i , tj š k o i s k o g p r o g r a m a ili p r e d m e ta ) , k a o u n a p r ed p r o g r a m ir a n o i n a s n i m a n o o d r e đ e n o „ š t i v o ”' / š k o l s k e g r a đ e ili „ igran i i n s e r t ” , s a s v im n e o b a v e z n o , a | i iz n a d s v e g a s u g e s t i v n o p o v e š č e u č e n i k a p u t e v i m a

opservato rike do snažn ih u tisaka koje će pom no registrovati m em orija dečja (ili odraslog čoveka), a u k o n tek stu stalnog (dugotrajnijeg) obaveštavanja, učenja i obrazovanja.

Ako je reč o učen iku koji je stegam a klasičnog školskog sistem a zastao n a putu obrazovanja , televizija je na jpozvan ija da ga najp re obavesti, zain teresu je i uvede u ko lo p le t saznanja , iskustvenosti i em pirije i to na jedan tako jednostavan , prijateljski način . Televizija će ga, neosetno , putern sopstvenog inform ativnog kazivan ja povesti u ćaroban svet tehn ike , literature, m edicine, biologije, m uzike i drugih naučn ih i d ru štven ih d isciplina, a da u takvom procesu ni u kom slučaju neće biti ozbiljn ijih lica sa pozicija „katedre”, pov išen ih tonova, kazni, slabih ocena i drugih posledica. Svi koji će takvom „učen iku” pričati biće, u punom sm islu reči, njegovi prijatelji, poznanici koji se obreše sticajem prilika, na m alom ekranu , ali još uvek u njegovoj kući, u sobi n jegovih roditelja , u društvenom klubu njegove ulice, ili u učionici njegove škole ili sem inarskoj sali njegovog univerziteta. I to odab rano lice (pošto televizija vrši značajnu selekciju m eđu nastavn icim a i predavačim a) svakako će, takvom „po lazn iku” p rezen tovati od ređenu nastavnu građu na najp rihvatljiv iji način , na na jpopu larn ijem jeziku, dosto janstveno , v isokokreativno , a n ep o sred n o i blago. Jer se „ takav” predavač najp re pov inuo i sam testovim a televizijskog m edija koji u osnovi svog vizuelnog i verbalnog p rezen tovan ja postavlja este tsk o -e tičk e norm ative svim učesnicim a sopstvenog elek trom agnetskog snoviđenja, a sam im tim u družbi sa predavačem rešio da poduči, nauči, dokaže i „ubedi” g led ao ca-u čen ik a u istin itost a rgum enata nastave iskazane takvim m atodam a. Dakle, p redavač-gost televizijskog studija posredstvom m alog ek ran a postaje ne sam o učitelj nego i gost za in teresovanog u čen ik a - -u č e sn ik a takve obrazovne igre. I u intim i učen ikove m ašte (i želje da nešto nauči) u poluosvetljenoj sobi, u neobaveznim odnosim a jednog prem a drugom (n astav n ik -u čen ik ), sasvim sp on tano doći će do

95

drugarskog dijaloga, i u svakom slučaju, takav dijalog biće krunisan i uspehom . U pogledu savlađivanja određene m etodske jed in ice - u k rajn jo j instanci; do usvajanja ponuđenog nastavnog gradiva.

Ako se ovom e svem u doda p red n o st televizije u vizuelnoj nadgradnji nastave i nastavnog „časa” i o term inim a em itovanja, koje televizija organizuje u dogovoru sa izvesnim školam a (a na osnovu iscrpnih anketa sa šireg područja) jasno je da se, iz dana u dan, sve češće i sve više škole oslan jaju n a priprem ljene emisije iz studija. Po nastavnim jed in icam a priprem an televizijski program d irek tn o ulazi u učionice određenih škola, razreda i učen ičk ih grupa. Pod rukovodstvom svojih nastavnika, iz određenog p redm eta (a za određenu nastavnu jedinicu) učenici, „televizijski polaznici”, u svojim učion icam a prate televizijsku emisiju da bi posle završetka iste d iskutovali o v iđenom , odn. da bi saslušali određene utiske n astavn ika pa n a osnovi viđenog produbljivali sopstveno znanje iz oblasti (naučne discipline) i do tičnog predm eta. Takva ko lek tivna d ijalog iziran ja sa televizijom im aju isti karak ter kao i indiv idualna. Jer, u suštin i stvari, čas je, posredstvom malog ek ran a svoj k lasičn i sadržaj (nastavnikovo izlaganje pa p roveravanje pređene „lekcije”) izm enio. Čas se za od ređeno vrem e pretvorio u d iskusioni klub, a televizija je predstav lja la sam o polazni d iskusioni m otor, ona je nabacila osnovnu pedagošku tezu, povela čitav razred u okulare televizijskih objektiva film skih ili e lek tronsk ih kam era; u carstvo m ašte i dom ene ljudskoga saznanja. N aravno, ovlaš skicirajući n au čn u istinu određene tem e i odabranom am bijentu.

Mali ekran se, dakle, postavio em piriji u određenu službu ne bi li, u jasnoj analizi, odred io vrem e i doba, lstine i želje onih ljudi (događaja ili o tkrića) koje, u tom m om entu, opsedaju dečiju opservaciju . N jegova uloga je veom a bitna, ali nenam etljiva; o n a je ostavila učen ic im a-k rea to rim a da konačan sud o svem u donesu posle određene diskusije, posle m eđusobnog proveravanja i nadgrađivanja, neg iran ja ili

glorifikovanja. Tek tako profiltrirana istina u svesti učenikovoj (svest televizijskog „po lazn ika”) postaje pravom istinom , i tek tada, i tek kao takva, ostaje trajnom baštinom njegove kulture i specifične iskustvenosti.

B lagodareći širokim , prostorn im i program skim shem am a televizijskih p repodneva, nastava se u čitavom svetu odvija nesm etano . Z apravo, koristeći najkreativnije dečje vrem e (p repodnevn i časovi) i na judaljen ije škole, n a sam im krajev im a država, u m ogućnosti su da prate v isoko stručnu nastavi koju veom a stud iozno priprem aju različiti studiji. N a taj način , veom a po litično se brišu gran ice m oćnih in te lek tualn ih (tzv. školskih) centara, bespuća „provincija” i g luhost zabačenih krajeva, jer se svi učenici (tzv. televizijski polaznici) napaja ju iz istih izvora, sa istih ku ltu rn ih vrela, uz teh n ičk a sadejstva očig lednih nastavn ih pom agala, u psihofizičkoj m erljivosti i este tsk o -e tičk o j senzibilnosti.

U čenik oslobođen čvrstih školskih dogm i i pukog nastavn ičkog (pa i nastavnog!) verbalizm a, kao ptica na krilim a e lek trom agnetsk ih talasa putuje čitavom zem ljinom kuglom . putuje svem irom . ne bi li takvom m odernom pedagoškom m etodom zavirio u svaki kutak ove p lanete, ne bi li p ron ikao u svako poglavlje istorije i budućnosti, ne bi li očiglednom opservacijom n ad o p u n io sopstveno znanje (napab irčeno iz šturih školskih udžbenika) ne bi li, konačno , odsanjao sopstveni san, san m ladalačkog, a istinskog verovanja

D rugi vid televizijske nastave odnosi se na širok n a ro d n i auditorij i on, svakako, u postojećim program skim shem am a obuhvata i te kako značajno m esto. U recip rocitetu nastave i obrazovan ja ovakav vid program a čini izuzetne napore u iznalaženjim a prave m ere i od ređ ivan j^ adekvatn ih , očig lednih pom agala za m asovno vaspitavanje čoveka uopšte i društva posebno.

U raskoraku televizijske prakse (na ovom planu) i stvarn ih nastavnih h ten ja (u budućnosti!), u m ogućnostim a i željam a, dakle, postavlja se p itanje prave pedagoške mere u vaspitavanju m nogolikog i

97

in te lek tualno raznolikog m asovnog auditorija.T r a g a j u ć i za podacim a socijalne i duhovne raslo jenosti, takva nastava bi trebalo , u istom program u, da izjednači kvalitet (p rezentovanja) sa kvan tite tom gledanja. A to nije ni lako ni jednostavno .

T akozvana popu larna nastava, ko ja iz pom oć televizijskog m edija pokušava da utiče na psihu i duhovnu ku ltu ru širokog aud ito rija gledalaca, u svakoj socijalnoj sredini p onaša se posebno, odn. specifično. Da bi udovoljila svojoj osnovnoj nam eni (vaspitavati široke slojeve) ona, u različitim uslovim a, dakako, različito i deluje. M etodam a popu larnog sugerisanja ona se, obično, zadržava n a što suštinskijim inform ativnim sugestijam a iz oblasti kulture, egzaktnih i društvenih n auka da bi svoj nedvosm isleni, pun artistički sm isao u tkala u n o to rn o „p rosve tno - -pedagoško delovan je”. I za tu svrhu postoje već određena m aterija lna i deskrip tivna pom agala: popularan jezik k u ltu rn o -p o litičk e trib ine, sistem putopisa, pravopisno (grafičko) ko lažiran je , očigledna istorija, p rim en jena geografija, časovi po jed in ih stran ih jezika (u vidu serija), kvizovi itd. itd.

U stvarnoj dobronam eri, a u pom enutim form am a prezentovanja, nastava se nam eće veom a subjektivno onom delu gledalaca kojem je i nam enjena. Ponekad, veom a uspešno i k onstruk tivno , čak vaspitački.O b i č n o p a r c i j a ln o , p r o g r a m s k i i n e a t r a k t i v n o .

U sveopštoj borbi protiv duhovne zaostalosti (nepism enost i dr.) televizijska nastava, istini za volju, nije dala osobitih rezultata. Stiče se utisak da školski pedagoški principi koji su osnov n jene trib ine (,,za školsku om lad inu”) ne odgovaraju nastavi za odrasle.Jer iskustvenost i d u h o v n a predsprem a ovih dveju kategorija ne m ogu prem ostiti k lišetiran i pedagoški principi televizijske nastave i pod jednako, ovako kom plikovan vaspitn i proces dovesti do željenih kvalitativnih rezultata. P opu larnost izvesnih em isija koje u svojim okriljim a neguju nastavu kao sm išljen pedagoški proces, nedovo ljne su da bi, za relativno

kratak vrem enski period, ugradile obrazovni i ku ltu rn i duh u svakođnevnu psihu prevelikog auditorija . Taj raslo jeni i psihički ned iferenciran i gledalac, u potrazi za zabavom očekuje od televizijske nastave jedan blaži (i n jem u daleko bliži!) pristup no što su razne trib ine (univerziteti i dr.) u kojim a, pom irim o se s tim, k rajn je rac io n a ln o vlada racionalan duh. Širok auditorij očekuje nastavu posle svojih sedam ili osam odrađen ih radn ih časova u tvorn ici ili ustanovi) u toku dana, kao veom a ilustovanu (pa ako hoćem o i kolažiranu!) zabavu, da bi se, osetno, posle znatnog fizičkog um ora, u to talno j relaksaciji prepustio sugestiji sm išljen e i program irane nastave. Z nači, takav auditorij od same televizije s punim pravom očekuje sm išljenije, m aštovitije em isije iz oblasti nastave (kulture i obrazovanja), je r n jegova pažnja neće moći dugo biti k o ncen trisana n a to k razložne i v isokokreativne (te n aučne i političke) misli ko ja mu je p lasirana u jednoj od pom enu tih em isija, pom oću malog ekrana. U intim i svoga ,,ja” i već pom injanoj relaksaciji, n jegova opserv iran ja će delovati snagom ponuđene mu estetske kom binatorike, u redosledu prim am ljivih slika, u adekvatnom v izuelnom okviru i odm erenoj aud io -re to ric i. (U svem u ovom e podrazum eva se k o n stan tn o prisustvo svih g rana um etnosti kao novih, nastavn ih i televizijsk ih pom agala, za određen pedagoški čin i razrešavanje n a što popu larn iji način, o dređene nastavne jedinice!)

Ako je nastava potražila svog govorn ika u televizijskom audiovizuelnom sistem u ona m ora, u što kraćem roku da se ponaša kao starosedelac i da, suvereno, ovlada studijskom tehn ikom ko ja joj upravo stoji na raspolaganju. A to će reći da nastava, u punoj razboritosti m ora odustati od au d io -p rim a ta em isije u odnosu n a v ideo -kvalite t, kako u sam om em itovanju tako isto i u prijem u slike, tj. u nač in u gledanja (opserviranja) od strane n jenog gledaoca, ovoga puta odraslog televizijskog „po lazn ika” Kao što je to bio slučaj sa „školskom om lađ lnom ” i ovde bi se nastava m orala postaviti daleko kreativn ije ,

99

DOŠtujući na prvom mestu gledaočev uzrast, duhovni domet samog auditorija, kao i stvarne kulturno- -pedagoške potrebe širokih masa.

*

E ste tsko -e tička n ad g rad n ja tako velikog audito rija prihvatiće nastavu (i n a sta vn i program ) sam o u slučaju da se identifikuju želje i potrebe jedne i druge strane. Ako je reč o literaturi (geografiji, istoriji, tehnici, stranim jezicim a i dr.) odvrednovanom postupnošću (i dakako, p revashodnom popularnošću) m oći će se doći do od ređen ih rezu lta ta i to sam o uz stvarne m aterijalne, um etn ičke, v isokokreativne napore.

Jer radnik (a o n jem u je ovde, uglavnom reč), ophrvan stvarnim , svakodnevn im poslom i životom , koje mu diktira m unjevito brzo vrem e, nije u stanju da kon tinu irano prati v isokoverbaln i ton obrazovnog i nastavnog program a, tim pre što baš on i očekuje od televizijske nastave ne n ap o r u učen ju (i savladavanju određene nastavne građe) već dobronam ernu , blagu reč, rekao bih, narodnog učite lja koji je svakako uporan i beskrajno zain teresovan da tom istom „po lazn iku” na što lakši i što popu larn iji način preda u am anet ku ltu rno i d u h ovno blago n aro d a i čovečanstva.

Takav gledalac u svom e stanu (tvorn ičkom klubu ili u radničkom resto ranu) očekuje odm ereno oko svoga učitelja, blag izraz već poznatog mu lica i puno razum evanje za n jegov („polaznikov”) psihofizički rast, obrazovno narastan je i in te lek tua lno stasanje. O n, naim e, izgara od želje da se sam odokaže (baš pom oću malog ekrana) u nedostupn im krajevim a sveta, u kolopletu lingvistike, čudesnom zbiru m ehanike, legendam a iz istorije i to lik im putovim a politike.

Brz razvoj televizije i n jene tehnologije unapređu je nastavu kako u form alnom sadržajnom tako isto i u suštinskom prezen tacionom m aniru. Nije, dakako, n ikakva novost da veliki un iverziteti u svetu im aju, ili uvode, za svoje in te rn e potrebe m ale teievizijske stanice koje em ituju nastavni program nam enjen isključivo posebnim grupam a studenata (tehnika, biologija, fizika, lingvistika itd ). T akođe nije novost ni pojava

v id eo -k ase ta koje se p rik ljučuju telev izijskom aparatu da bi n a posebnom kanalu mogle em itovati od ređenu (a već nasn im anu) p redm etnu nastavnu građu. I k o lo r-teh n ik a je već stvar prošlosti, upravo prim enom ove televizijske teh n ik e nastava, kao obrazovni dugotrajan proces, dobiva n a kvalitetu.

U školam a, n a un iverzitetim a, u sem inarskim salam a i na drugim m estim a televizija deluje k om ple tno i to talno, u službi nastave, a u borbi za vasp itavanje i obrazovanje čoveka kao nosioca određenog društva. O na se nep restano , a postepeno, uvlači u n jegov in tim ni pa i društven i život, ukazjući m u n a m ane i nedosta tke tog istog društva, pokušavajući da k roz prav ilne društvene odnose reguliše i njegov unu trašn ji, duhov i život.

K om pleksnost televizijske magije, k roz form u prim enjene nastave i izučavanje od ređenog školskog gradiva, m nogostruko deluje n a svest i n a razvoj čovekov. U ekonom ski raslo jen im društvenim form acijam a takva i tako o rgan izovana nastava uspeva da niveliše ogrom ne razlike m aterija lne i psihofizičke prirode. Jer pred m agijom malog ek ran a (magija, kao uslovni izrazj) svi su gledaoci isti, bez obzira sa koliko pažnje i volje pratili pom enu t nastavn i proces. Televizija je u tom , i takvim slučajevim a, veom a socijalna, d o k trinarska i politična.

B udućnost televizije (kada je reč o n jen im sadejstvim a u vasp itavanju čoveka i društva) leži u n jenom savladavanju o snovn ih pedagoških principa, u pravilnom odabiran ju m etoda n jen e sugestije i sm išljenim obrazovnim akcijam a dalekosežn ijih program skih shem a. D a bi došla do po tpunog cilja ona, kao najjače sredstvo inform isanja, m ora u tokove sopstvene produkcije da uključi čitavu arm iju analitičara, pedagoga i psihologa, te b ro jn im anketam a da iskupi podatke sa te ren a i da, pravim razlozim a naoružana, k rene u m eto do loško izučavanje nastave kao fenom ena određenog društva, odnosno , da u do trajalom obrazovnom m etodu i dugotrajnom procesu vasp itavanja društvene jed inke o tkrije pravo m erilo so c ija ln o -

olitičkog učenja sam oga društva i vrem ena, kao i n a j b r ž i (i form u) učen ja i vasp itavan ja svoga gledaoca.

Pred najezdom nastave sa telev izijsk ih ekrana , k lasičn i metodi (i principi) počeli su se već danas korigovati i to ne sam o u form alnom nego i u sadržajnom pogledu.. N astavnik, kao jed in i transfer znan ja i poznavalac dotičnog nastavnog gradiva, sada je suočen sa istinam a i tehničk im preim ućstvim a televizije pa povlačeći se ispred nastave malog ekrana , p re tvara u nekakvog naučnog (pedagoškog) k o n su ltan ta b rinući se, u prvom redu, da se njegovi, odn. televizijsk i „po laznici” p rav ilno form iraju u estetskom selekcion isan ju i m aterijalnom vrednovanju . O n je veom a zain teresovan i za način televizijskog p rezen tovan ja nastave, je r mu takav m etod olakšava izvođenje sam e nastave u nastavnom i saznajnom procesu i dozvoljava da rac ionaln ije koristi vreme predm etne nastave čitave školske godine (tj. oropisane nastavne građe) i po jed in ih nastavn ih jed in ica predviđenih takvim kursom . N jegova uloga se, ovog puta, svodi na ko n su ltan ta učenikovog, ali sopstvene koncepcije u m ateriji ko ju je p redavao (ili predaje) tačnije, koju je postavio kao vasp itnu tezu tog ili prošlog časa (i čas je uslovan n a televizijskom ekranu).

N ova teh no loška dostignuća televizije (in terne stanice, v ideo-kasete itd.) dozvoljavaju učen ic im a da drugujući sa malim ekranom (baš kao n ek ad a sa školskim udžbenicim a) iznova okreću poznatu stran icu , da na posebnom kanalu odgledaju još jed an p u t v iđenu (ali nepo tpuno savladanu) lekciju (em isiju) i da se, podsećajući, koriguju ili pak da n adopune svoje znanje.

Jer televizija, u svojoj bezgran ično j dobroti, a u ulozi kućnog prijatelja i strog nastavn ika-pedagoga , pokušava da pronađe pravu i jed ino m ogućnu rea lnu m eru izm eđu nastave kao um nog procesa i m ogućnosti sam og u č e n ik a - -u česn ik a velike igre saznanja.

Jer televizija, u m nogočem u, postaje spona izm eđu starog

i novog rac ionalnog i em otivnog, p rak tičnog pedagoškog, na tu ra lnog i iskustvenog.

Jer ona, sam o kao takva, m ože da egzistira.

Poezija i televizija

G otovo u svim vidovim a p rezen to v an ja proza je, sasvim sigurno, sebi obezbedila is taknu to m esto u sadejstvim a televizijske e lek tron ike i shem atske program atike; kako u video ilustrativnom m aniru lite rarnog inform isanja, u opsegu dram ske konstrukcije i transfernom dram atskom dociranju, tako isto i u audio sažim anju kn jiževne misli: kroz film sko insertiran je , stud ijsko produciran je ili au ten tično p renošenje k u ltu rn ih događaja.

Kvalitativni i kvan tita tivn i tokov i lite rarne proze, od samog početka rada televizije u nas (kao novog, popularnog i sugestivnog m edija širokih dom eta) ukorak sa n jen im razvojem i usponom i sam i m enjaju nač ine pa i okvire p rezen tovan ja sopstvenog sm isla i idejnosti svoje poruke; očigledno, k roz političk i m onolog i dram ski dijalog, k roz verbalnu k o n strukc iju i film ovanu (insertiranu) kom binato ričnu glagoljivost, izn ijansirano i podvojeno ka širokoj gledalačkoj aren i pa i uskom krugu poznavalaca „ozbiljne” lite ra tu re i n jene politične sugestije, tj. filozofske epistole.

Z n a č i , l i t e ra tu ra i s k a z a n a p r o z o m , u r a z l i č i t im v i d o v i m a t r a n s p o n o v a n j a o s n o v n e id e j e s v o j e , i z d a n a u d a n s v e v i š e i s v e k o m p l e k s n i j e u p l o v l j a v a u s v e o p š t u a t m o s f e r u t e l e v i z i j s k e m a g i j e , a s a m i m t im i s a m a p o s t a j e j e đ a n o d o s n o v n i h n o s i l a c a , s a d a v e ć o z a k o n j e n i h l z r a z a o v o g n o v o g i t a k o m o g ć n o g ( n a p r o g r a m a t ic i z a s n o v a n o g ) s r e d s t v a in f o r m is a n j a .

Sa poezijom , pak, n ije takav slučaj. N jen blistav đuh i duboko sadržajan dah kao da n isu prisu tn i u televizijskom organizm u. I to iz dva razloga. Prvi (i svakako najneshvatljiv iji) je nesvesno odbacivanje (ili nesvesno izbegavanje!) kao sredstva sopštavanja najč istijih em ocija, na jsup tiln ijih odnosa u duštvu i izn ijansiran ih stan ja ljudskog duha, baš od samih telev izijsk ih radn ika, odgovorn ih k rea to ra televizijskih program a. D rugi razlog počiva na pseudoliterarno j selek tivnosti tzv. ku ltu rn ih redakcija po jed in ih televizijsk ih stud ija (koji ponekad i uzim aju poeziju za svoj izraz) i m aleroznoj, n e inven tivno j ilustrativnosti s tiha (kao sinteze, kao misli upućene ogrom nom telev izijskom auditoriju ) kao v izuelnog in terpretativnog okv ira iska ziva n ja (tj. iznedravanja!) određene pesničke ideje u form i recitacije (pa čak i deklam acije!) dram atske surevnjive (u odnosu n a č ita lačk o -p o e tsk u publiku) kom binato rike i tanušne am bicije za ob likovanjem au ten tičn ih (dakle pesnikovih!) pejzaža kao poetskog video rem inisciran ja; u stvari, poezija je postala (po n am enam a našeg televizijskog program aštva) sinonim povišenog, proslavarskog, jub ilarnog i m itingaškog o rtašen ja prigodnog (prigodarskog) p o lu -u k u sa (neukusa za selekcion isan je poezije) u sadržaju p rezen tovan ja i neukog, m altene bukvalnog ana liz iran ja pesničkog stiha: b ilo kroz form u film ovane ilustracije , slikovitog kolaž iran ja , b ilo kroz kom binaciju živih (studijskih) in terp re ta to rsk ih zahvata, uvek u b ledoj i bezvoljnoj ilustraciji, po pravilu: u patetičnoj g lum ačkoj i in terpretaciji. I to sve bez ikakve m ere, p revashodne logike i, sigurno, postojeće program atike. Stihijski i im provizatorski, dosadno, n a tegnu to i izveštačeno! I to gotovo uvek u bolećivom stilu in m em oriam , akadem ske re to rike i lažnog hvalospeva...

R ealno gledano , pojavom televizijskog m edija trebalo je da se o tvore gvozdena vrata iza ko jih je biblijski tiho sam ovala poezija i da se, zam ahom razlivene lavine ta ista poezija raširi po čitavom p rostranstvu zemlje; da uđe, kao takva, u svaki dom , da se prip ije uz svako srce i da, m unjev ito brzo, o p lem en i g ledaoca, svoga saeovorn ika u sreći. liubavi i tuzi.

U socijalnoj raslo jenosti i političkoj nejednakosti, donedavna, poezija je b ila u p u ćen a sam o na p isanu reč i uzak krug čitalaca, n jen ih poklonika. Pojavom ra d io - -iz raza d im enzije n jene popu larnosti se proširuju; u au d io -okv iru ona p ronalazi sopstven a posve nov izraz, a samim tim stiče i znatan broj ljubitelja. S jedinjavanjem audiovizuelnog sistem a (upravo, audiovizuelnog izraza) i stupanjem na scenu supervisoke tehn ike televizijskog m edija očekivalo se, a od toga ne bi trebalo odustati, da poezija sada razm ahne, svom snagom , sopstvena k rila i da senkam a takvog raspona pokrije prostranstva em itovanih , rekao bih, ljudskih želja; u sveobuhvatnosti govornog i v izuelnog, narativnog i sugestivnog, sinon im ičnog i filozofskog. Um esto toliko očekivanog i realnog, te lev izija je oduzela moć govora poeziji, uk ljučujući sam o jedan deo n jenoga b ića u program atiku svoje tako m oćne elek tron ike, ođuzevši joj iskonsku moć sjed in javan ja istovetn ih osećanja i adekvatnih stan ja svesti (na re lacijam a pesnik - gledalac), navukavši joj plašt sebisvojstvene kreativnosti istini za volju, sam o u logici vasp itavan ja televizijskog konzum enta.

U stvarnoj dobronam eri televizija nudi gledaocu stih, a pored toga i sopstvenu ilustraciju i prezentaciju njegove logike. Ali povedena im perativ im a vizuelnog kom ponovan ja televizijska režija lu ta uhodanim putevim a dram skih adap tacija i estradn ih prezentacija.Pa u m e s t o d a o d p o e t s k o g s t i h a d o g l e d a o c a d o p r u i z v o r n e p o r u k e p e s n i k a - a u t o r a , m a g i j o m r a s t o č e n e c e l u l o i d n e tr a k e , u b e s k o n a č n o m f i l m s k o m in se r t ir a n ju (i s c e n o g r a f s k o m k o l a ž i r a n j u ) g l e d a l a c se u p i i ć e u s a s v im n o v e ideje te lev iz i j sk o g k r e a to r a , p e s n i k o v o g k o a u to r a . G le d a l a c , ž e l e o t o i li n e , m o r a u ć i ( p r o n ik n u t i ) u n a m e t n u t i o k v ir u k o m p o n o v a n i h , n o v i h p e j z a ž a ( k a o v i z u e l n e i lu s tr a c i j e d o t i č n o g s t ih a ) , e n t e r i j e r a iii ek s te r i je ra : o n m o r a d a s l i iša , u f o n u , m o n t i r a n u m u z i k u k o j a m u s u g e r i š e r e d i t e l j s k o ( t e l e v i z i j s k o ) i d e n t i f ik o v a n j e sa s t ih o m , i d e j o m p e s n i k o v o m i l i t e r a r n o m t r a n s p o z i c i j o m o n o g a č a s a u k o m e se e m it u j e e m is i j a o d r e đ e n e p o e t s k e vrste .

106

U ovakvom nač in u sugerisanja od pesn ičke istine ne ostaje gotovo ništa: p rvobitno um etn ičko delo je p re točeno u novu estetsku kategoriju . Slušalac odjednom postaje gledalac i ne ostaje mu n išta drugo nego da pasivno prati televizijsko analiz iran je stiha kao simbola i spek tra lne (spektakularno) v izuelne rem iniscencije u logici rediteljskog i v isoko tehn ičkog produkovanja . N estaje, dakle, subjektivnog i ob jek tivnog doživljavanja određene em ocije, kida se pesn ikova n it identifikacije slušaoca i stiha.

Film ski insert (i p rigodna m uzička ilustracija) rastačc versifikacion i m ehanizam stiha iz logike u alogiku, a sam im tim gledaoca udaljava od m ogućnosti to talnog doživ ljavanja određenog stiha (dram e u stihu, balade, poem e itd.). Izgubljen, izm eđu film skog insertiran ja i rež iran ih (izuzetno novih) em ocija, gledalac nije više saigrač i tragalac pa ni in te rp re ta to r pesničke (tj. svoje!) ideje, već rac ionaln i sagovornik i zagovornik tehničk ih , vizueln ih pom agala; aktivni radoznalac elek tron ike m alog ek ran a i nedosledn i reg istra tor racija, em ocija, osećanja, pesničkom form om sazdanih .

U perm anen tnom sm enjivanju film skih inserata i razbarušenosti studijske teh n ik e (koja, kao što je već to liko puta rečeno, gospodari em isijom i gledaocem !) prvorazredn i kvalitet s tiha pretvara se u puki kvantite t sm en jivan ja audio i video sistem a televizijske forme. Stih nije više d o m inan tn i poetski i d ram atsk i kvalite t i asocija tivna em ocija, već fon i literarn i akcenat novog u m etn ičkog dela - este tska n ijansa novosazdanog kvaliteta; stih postaje sudeonik nove lite rarne form e, a njegova ideja uplovljava, kao potočić, u poetsko korito nove ideje - ideje em isije specifičnog medija.

Pesnik sada nije au to r svoga kn jiževnog dela već ko au to r m odern izovane m agijske igre em ocija i su p er- -e lek tro n sk e tehn ike. I u tom , i takvom , naizm enićnom sm enjivanju au torstva i koautorstva, u nagađanju poruke i preporuke, u nadm etanjim a e lek tron ike i pom enute supertehn ike nestaje, u suštin i stvari, pesničke sugestije O valan okvir televizijskog ek ran a i n jegova m agijska

sugestija sada dejstvuju n a psihu i racio gledaočev, trenu tno program ski i nenam etljivo . Svojim baršunastim m ilozvučjem iz televizijskog prijem nika dolaze reči, reči i samo reči, a u vizuri g ledaočevih očiju sm enjuju se slike, slike i sam o slike ...

Pesnika nigde!...

Z aogrnuta an tičkom togom poezije rovari televizijska kam era, u čarobnom sjaju carstva sopstvenog m edija, a da pri tom zaboravlja n a lice i dušu poete i sad ržajnost njegove beskrajne sreće, ili duboke tuge, je r njega i nem a u n jenom e lek tronskom srcu i oklopljenim grudim a, je r njegovog srca n em a u okularu n jen ih h ladnih objektiva. Sve je to sažeto u trep taju elektrom agnetskog talasa ko ji putuje svem irom brže od pesnikove misli, dakle, brže od najsup tiln ije em ocije, u dekoru nam enjenom h iljadam a različ itih ukusa gledalaca, u film skom insertu koji (bi trebalo da) dočara svet pesnikovih sanja, u čudesnu im aginaciju već im aginarnog i p revashodno relativnog, estetski (jednom , zauvek!) odvrednovanog, etički izdiferenciranog; dakle kvalitetnog, literarnog i duboko artističkog.

U antičkoj čistoti svojoj poezija nud i potpun doživljaj samo pesniku, iden tifikovanoj ličnosti čitaoca ili (u ovom slučaju) gledaoca; sa svim psihičkim predispozicijam a i sličnim stan jim a duha, dok u tako širokom auditoriju (i razn o ro d n o m psihofizičkom sklopu istih) n jen a sugestija postaje selektivna, visoko kom binatorska, nek rea tivna i bezidejna, brio idne strelice n jene moći o tup lju ju sopstvene vrhove o nezain teresovanost h iljada televizijsk ih poklonika, o m ilione onih ko jim a je poetska istina (bilo iz kojih razloga) po tpuno tu đ a ili daleka. Jer pesn ika i stiha njegovog nem a nigde!

Da zaključim o: ako se već rad i o rep rodukovan ju stiha na televizijskim ek ran im a ne treba po svaku cenu forsirati v izuelan okvir em isije i to pod izgovorom da se tako gledaocu iakše p rezen tu je stih. T rebalo bi, upravo doslovno i dosledno, poštovati izvornu logiku i

108

jed instven sm isao pesničke poruke sa što m anje spoljašnih (što će reći, dekorativn ih) pom agala. N eka se dozvoli da kvalite t pesničkog stiha sam sebi nam etne okvir i p ro sto rnost sopstvene im aginacije (u ovom slučaju i gledaocu), odn. treba dozvoliti slušaocu (u o v o ovom slučaju i gledaocu) da na osnovu sopstvene iskustvenosti i estetske kom binato rike od lu ta u onaj, i onakav, vizuelan okvir kakav mu stih i pesn ička magija nude. N eka se, dakle, gledalac identifikuje sa pesnikom (bez posredstva televizijskog red ite lja i njegovog „este tsko -e tičkog” transfigurisanja). N eka ostanu sami gledalac i stih... Baš kao što se televizija postavila u odnosu na prozu i na n jenu ubaštin jenu sugestiju.

Jer sve ostalo je isforsirana apstrakcija televizije i n jenog red ite lja (kao k reatora) i h ladn i odsjaj tehn ičk ih preim ućstava televizije kao teh n ičk o -u m etn ičk o g transfera izm eđu pesn ika i slušaoca, odno sn o gledaoca, epistole i vrem ena.

Sport i televizija

109

U iznalaženju boljih i to ta ln ijih p rezen tac io n ih form i, iz godine u godinu televizija sve više i studioznije inform iše m nogom ilionsko gledalište o sportskim događajim a sa gotovo svih borilišta , a sa na judaljen ijih tačaka naše p lanete. T ehn ičk i usavršavajuči p renosn i sistem i povećavajući tehno loške kapacitete ona za vrem e značajn ih sportsk ih događaja (velikih sm otri, k o n tin e ta ln ih takm ičenja , svetskih prvenstava, olim pijada i dr.) m obiliše čitavu arm iju tehničkog i program skog osoblja (usklađuje i pom era program ske shem e u in teresu b lagovrem enog inform isanja sa do tičn ih sportsk ih borilišta) ne bi li p ravovrem eno i dokum entovano obavestila gledaoce o ishodu sportskog događaja, lako razum ljivim jezikom oslobođenim svih predrasuda, te rito rija ln ih granica, rasnih i političkih podela ovog našeg sveta, a na kraju trahom alnog dvadesetog veka.

Koristeći postojeći p renosn i sistem In tersalt ( teh n ičk o - -te h n o lo šk a m ogućnost p renošen ja slike i to n a u isto vrem e, pom oću posto jećih satelita postav ljen ih na 36 000 m etara iznad Z em ljine kugle) televizijska znatiželja prem ošćuje ogrom na v o d en a p rostranstva A tlantskog i Indijskog o keana pa je, u ovom slučaju, u m ogućnosti da registruje svaki (znači i sportski) događaj i da, gotovo istovrem eno (slikom i rečju) o istom inform iše svoje konzum ente . A n jihov broj nije mali;P ° n e k i m i z v o r i m a z a v r e m e o d r ž a v a n j a z im s k e i l e tn je

olim pijade 1984. (Sarajevo - Los Anđeles) sp ek taku larna sportska takm ičen ja pratilo je posredstvom televizije više od dve i po m ilijarde g ledalaca - poznavalaca i ljubitelja sporta.

P ronalazeći sopstveni program ski in teres u održavanju velikih sportsk ih događaja televizija, dobro organ izovana i priprem ljena, to ta lno inform iše TV gledaoce ne štedeći ni novac, ni teh n ičk o -teh n o lo šk e kapacitete, a ni vrem e program skog em itovanja.K ada se rad i o reg istrovanju velikih sportsk ih događaja, u po tpunosti se identifikuje e lek trom agnetska televizijska sugestija i televizijska iluzija. I jed n a i druga, um nogom e zapisom svojih (film skih ili e lek tronsk ih ) kam era izdižu sportski događaj n a sasvim nov (i kvalitetn iji) este tsk o -e tičk i doživljaj. U standardno j svetskoj televizijskoj p rezen tacionoj kategorizaciji (sportska vest, filmski insert sportskog događaja, snim ak sportskog događaja, repo rtaža o sportskom događaju, d irek tan prenos sportskog događaja i dr.) n ižu se časovi em itovan ja televizijskog program a u nisku nezasite znatiželje o rezu lta tim a postignutim na sportskim borilištim a širom Zem ljine kugle, a u dom etim a najm odern ijeg i na jsnažnijeg inform ativnog m edija našeg vrem ena. Jer u prep litan ju ko rišćen ja standardn ih in form ativn ih karak terizacija i kategorizacija, upravo i leži sav sm isao sim bioze televizijske sugestije i televizijske iluzije - ne bi li gledaocu ponud ila sopstvenu sugestiju ilu ziju svoga v iđenja određenog (u ovom slučaju, sportskog) događaja.

A ta i takva (dakle televizijska) iluzija različ ita je u načinu opserv iran ja kod samog gledaoca, u odnosu na kategoriju p rezen tovan ja samog događaja (vesti, izveštaj, kom entar, reportaža, d irek tan prenos i dr ), što će reći da će se u pojedinim p rezen tacion im kategorizacijam a g ledaočeva iluzija u ponečem u razlikovati od televizijske. Jer televizijska iluzija (o jednom sportskom događaju) je k rajn je subjektivna, a g ledaočeva iluzija je u istinu veom a objektivna. Televizija transferno registruje sportski događaj, a gledalac ga (snagom

sopstvene mašte) nadgrađuje; on ga p ristrasno p rihvata i maštom obogaćuje. P ercepirajući sliku sportskog događaja televizijski gledalac, za razliku od onog na stadionu, nije aktivan učesn ik - saučesn ik („navijač”), već rac ionalan k o nzum en t p o n u đ en ih slika sportskog događaja, koji u k rajn jo j konsekvenci, h teo to on ili ne, prihvata televizijsku iluziju kao sopstvenu. Sledeći volju i logiku elektrom agnetskog g iban ja (od odašiljača pa sve do prijem nika) tako kom binovana i rečen im postupkom dob ijena iluzija različ ito dejstvuje na televizijsko gledalište, shodno osnovnim inform ativnim kategorizacijam a i e s te tsko -e tičk im ekvivalen tim a nuđen ih sportskih događaja. Zbog toga, razm otrim o najpre osnovne kategorije p rezen tovan ja određenog sportskog događaja.

Sportska vest će delovati na televizijsko gledalište samo kao segm ent u kom pletno j em isiji vesti, kao jedan njen podatak, odn. i sam a spo rtska vest će delovati kao deo k o n tin u ite ta saopštavan ja vesti dana, nedelje ili meseca. Tačnije, u lancu d n evn ih događaja (tzv. vesti) sportska vest će, po tra jan ju i p rosto ru , zauzeti sam o onoliko prosto ra (vrem ena) u ko n tek stu em isije vesti, koliko joj je n eo p h o d n o da inform iše gledalište podatkom (slikom i rečju) o izvesnom sportskom događaju (sportskom rezu lta tu i dr.) da ne potisne u drugi plan in teresan tn ije i ak tueln ije podatke. Jer u ovoj p rezen taciono j kategoriji n jen o prisustvo je, mogli bism o reći, gotovo efem erno.

K om entar sportskog događaja je, u nov inarskom sklopu em isije vesti, sličan sportskoj vesti, ali je krajn je subjektivno gledanje repo rte rovo ili voditeljevo na određen sportski događaj, odn. sportsku vest. To je zapravo stav same televizije p rem a određenom sportskom događaju. Zbog toga je k om en tar sportskog događaja u odnosu na sportsku vest nešto udaljen iji od gledalaca. Sportska vest u sebi sadrži draž brzog i jasnog inform isanja, dok k om en tar sportskog događaja (iden tične sportske vesti), zbog prisustva novinarevog, lstiče prim ese trezvenog vaganja i izvesnog ograđivanja.

Jednostavno , ko m en ta to r je posrednik , a njegovo m išljenje je ob ično p ristrasno gledanje na samu suštinu sportskog đogađaja - angažovano rasuđivanje u ime televizije kojoj p ripada pa i sportske d iscip line koju poznaje, odn. ko ju voli. K om entatora kao takvog i ne in teresu je k oncepcija čitave em isije vesti, iako i ova p ripada istoj televizijskoj stanici, odn. istoj redakciji ko ja potpisuje čitav program dnevn ih ili večern jih vesti. G ovoreći, obično, u sopstveno ime, k o m en ta to r se zak lan ja iza au to rite ta pom injane em isije vesti ili redakcije, a to će reći iza televizije kao d ruštvene institucije. Šire g ledano, p rezen tac iona kategorija ko m en ta r sportskog događaja iznalazi sopstvene in terese (a kao takav i egzistira) izm eđu kategorija nov inske vesti i one druge kojoj prilazim o, a prozvasm o je, op isno (a ne sinon im ično) jednostavno izvešta j o sportskom dogadaju. To je, k om otno možem o reći, n o v inarsko h lad n o i n ep ristrasno registrovanje sportskog događaja koji se određenog d an a (ili nedelje) nalazi u žiži in te resovan ja televizijskog gledališta - transferno obaveštavanje tog istog gledališta, uz puno uvažavanje selekcionih m ogućnosti sam ih gledalaca. S ledeći n o v inarsku logiku to je revnosno prepričavanje čitavog sportskog događaja, uz izvesne voditeljeve napom ene i re tard iran je po jed in ih m om enata ( u slici i reči) kao svedočanstva o razvoju i toku sportske borbe, takm ičenja , višeboja, priredbe ili drugog kakvog sportskog događaja. U zavisnosti od kvalite ta i snage sportskog događaja i novinski izveštaj će trajati onoliko koliko sportska situacija, u datom m om entu, bude zahtevala. Zbog toga se u ovoj prezen taciono j kategoriji i ne m ože govoriti o nekakvom posebnom televizijskom doživljaju; izveštaj o sportskom događaju je, po pravilu, puko n izan je č in jen ica obojen ih atm osferom sportskog događaja i dom aćinskom razboritošću spikera, novinara, vodite lja ili sportskog kom entato ra , koji više „navod i” nego što kom entariše odslikan sportski čin (ili deo sportskog čina). Iako po svojoj form alnoj strani ova kategorija pripada novinskom televizijskom izrazu, ona ne m ora uvek biti em itovana u kon tekstu vesti.

113

Filmski (elektronski) insert sportskog događaja predstavlja inoviran i novinsk i č lanak izveden u prezentacionoj form i novog m edija. To je slikom ilustrovan k lasičn i nov inarsk i č lanak o izvesnom sportskom događaju - p roširena nov inarska vest, posebno k o nc ip irana i, dakako, u film skom postupku, i m ontirana. Već sam a o d redn ica film skog (ili elektronskog) in serta im plicira i sasvim novu koncepciju vesti u nešto p roširen ijem sadržaju, onu i onakvu kakvu zahteva televizijski m edij. To je vešto sklopljen deo nekakvog sportskog događaja, sadržina i celina novonastale vesti koja, u veštoj prezentaciji, nadoknađuje ceo sportski događaj, onaj m inim um koji kvalitativno i in form ativno može zadovoljiti televizijskog gledaoca istinitim podatkom sa sportskog borilišta.Brzina m ontiran ja sam og inserta i gotovo tren u tn a prezentacija istog, dovodi gledaoca u situaciju po tpuno obaveštenog k o nzum en ta sportskog događaja. Z a razliku od p re thodn ih inform ativn ih v izueln ih kategorija (sportska vest, kom en tar sportskog događaja i izveštaj o sportskom događaju) kod inserta određenog sportskog događaja radi se već o sm išljenoj novinarskoj (odn. televizijskoj) sugestiji, o racionalnom odm eravanju kvantite ta i kvalite ta te iste sugestije na račun televizijskog gledališta. Još prilikom m oritiranja filmskog (elektronskog) inserta, au to r vodi raču n a o dužini i snazi njegovog sugestivnog delovania, odn. o dram aturgiji sam og događaja i o njegovoj prezentaciji.A to će reći da je kod au to ra inserta, bilo da je on novinar, repo rte r ili voditelj, izgrađen sm isao za „doziran je” film ske (u ovom slučaju televizijske!) sugestije. I baš od te mere doz iran ja televizijske sugestije zavisiće i dejstvo slike i reči film skog inserta izdvojenog iz snim ljenog sportskog događaja. K onačno, filmski insert sportskog događaja je audiovizuelno novinarsko deskribovanje određenog sportskog čina sa punim angažovanjem i au to ra i televizije kao sredstva kom uniciranja. Znači, televizija preuzim a kom pletno autorstvo i kao medij, sada inform iše svoje b ro jno gledalište. O na se identifikuje sa pravim sportskim

borilištem . Slično film sko m insertu i reportaža o sportskom dogadaju, kao aud iov izuelna in form ativna kategorija, predstavlja sasvim sm išljen n ačin gledanja na u n ap red se lekcionisanu rad n ju (sportsku igru) izdvojenu iz m noštva sportskih događaja, onu ko ja zaslužuje posebnu nov inarsku pažnju, onu k o ja zaslužuje da n ak n ad n o bude p riprem ljena i em itovana n a m alom ek ranu . Sastavljena od n iza sad ržajn ih film skih ili e lek tro n sk ih isečaka (baš kao i rep o rtaža o nekakvom političkom događaju!) deluje k ra jn je sub jek tivno i na sam u televizijsku iluziju (iluziju gledanja!) ne bi li taj svoj subjektivizam ponud ila g ledaocu kao njegovu v lastitu i na taj način gledalištu kazivala onakvu priču o sportskom događaju kakvu gledalište i očekuje. P ravovrem eno inform isanje televizijskog gledališta o izvanrednom sportskom događaju u osnovi predstavlja duboko osm išljen repertoarsk i (program ski) potez.Zbog toga i sve priprem e za em itovanje sportske reportaže (m ontaža film skih delova, pisanje p rop ra tnog teksta, postavljanje m uzike, šum ova i dr.) zah tevaju p ravovrem eno i dobro osm išljeno rađanje koncepcije same nov inarske tvorev ine ko ja u ruhu reportaže deluje k ra jn je subjek tivno , ali i autoritativno. O d um ešnosti i to ta lnog poznavan ja spo rta kao este tsk o -e tičk e kategorije ž iv ljen ja i društvenog zbližavanja zavisiće i kvalite t sam e novonasta le nov inarske tvorev ine i n jenog p ravovaljanog i sugestivnog delovanja na m nogom ilionski televizijski auditorij. Baš kao i svaka druga nov in arsk a vest kazivana jezikom reportaže, i ova, spo rtska m ora ispunjavati form u novinskog kazivan ja poštu jući sve zakonitosti dram atike, lite rarne d idak tike i filmske m otorike. U idealnom smislu, govoreći jezikom televizije, ovakva repo rtaža m ora biti televizična, lakogledljiva i iznad svega sugestivna. Jednostavno , o n a m ora govoriti jezikom svoga vrem ena. A u tom nač in u govoren ja (odn. p rezen tovan ja) i leži sva snaga reportaže kao nov inarske d iscipline. U takvom načinu p rezen tovan ja i leži p rednost sportske reportaže nad ostalim novinarsk im tvorev inam a sličn ih ili iden tičn ih televizijsk ih sad rža ja .

115

Direktan prenos sportskog događaja je au ten tičan prezentacioni izraz televizije. To je puni i pravi sugestivni jezik novog m edija. Z a raziiku od p re thodn ih novinarskih p rezen tacion ih kategorija, d irek tan prenos određenog sportskog događaja je po tpuno izjednačavanje v rem ena u svesti gledaočevoj sa slikom vrem ena i njegovom opservacijom . Zbog toga, m irne savesti m ožem o reći da d irek tnom prenosu nije uopšte potreban nov inarsk i kom entar, pogotovo k ad a se radi o prenosu izvesnog kvalite tnog sportskog događaja; sama dram aturgija i d inam ika izvesne sportske borbe diktira vizuelne i sadržajne okvire ovakve m anifestacije. Stoga je valjan, a iznad svega dobro organizovani sportski (d irektni) p renos p una estetska nadgradn ja sportskog takm ičen ja data u okviru p lem enite borbe ili n iza borbi u k o n tin u ite tu d irek tnog televizijskog prenošenja. Sve što čin i sportsk i događaj i sve što krasi sport, uopšte, kao n a k lanu , u punom izvorištu i tačnom značenju ovih reči, u vizuelnoj au ten tičnosti televizija, u angažovanju s'opstvene iluzije, transferizu je događaje sa sportskog borilišta putem kon tinu iranog elektrom agnetskog g ibanja sve do gledaočeve iluzije, tj do tzv. iluzije g ledanja, sugerišući, dakle, gledaocu događaj u nam etnu to j iluziji ko ja je u prvom m om entu sugestija m oćnoga m edija, a potom gledaočeva iluzija. Posm atrač sportskog događaja, recim o na stadionu, sa m esta koje je p latio koristi ugao sopstvenog gledanja, dok razm eštajem televizijskih k am era ti uglovi mogu biti veom a prom enljivi. A to će reći da televizijska iluzija može biti kom binacija subjek tivn ih g ledanja, ali će gledalac n a m alom ek ran u prihvata ti „svoju iluziju” kao au ten tičnu iluziju g ledanja. Z nači, televizijska iluzija, tek nakon em itovan ja sugeriše i nam eće tzv. rea lnu iluziju g ledanja. A u toj e lek trom agnetskoj varci posm atran ja i g ledanja, te lev izija sugeriše g leđaocu onu istinu d irektng p ren o šen ja koju je ona sam a odabrala kao istinitu, odnosno jed in o m ogućnu, s obzirom na položaj svojih e lek tronsk ih (film skih, am pex i dr.) kam era. Jer svakako je nem oguće odslikati sportski (kao i svaki drugi) događaj sa svih strana i iz svih uglova. K oristeći se najnovijim tehničk im dostignućim a

televizija (kada je reč o ovoj v izuelnoj kategoriji p rezentovanja) u d irek tnom p renosu registuje sve što se n a savrem enim sportskim borilištim a zbiva. O bjektiv im a n jen ih kam era ne m ogu prom ači spektakli, au ten tične atm osfere, laserska m eren ja sportskih rezu lta ta i sve ono (ponekad ružno i nesportsko!) što je g ledaočevom oku n a sportskom te ren u nedostupno . (Sve ono što spo rt ne krasi, već baca crnu senku na njegovu iskonsku čistoću!) T eh n ičk o -teh n o lo šk a m ogućnost sn im anja d irek tnog p renosa ili (delim ično) vraćanje snim ka, za vrem e em itovan ja d irek tnog prenosa, b lagovrem eno inform iše gledalište o tačnosti postignutih sportskih rezu lta ta ili mu otkriva m oguće tehn ičke (a i druge) greške organizacione ili d iscip linarne prirode određenog sportskog događaja ili sportske m anifestacije. Zbog toga je ova poslednja aud iov izuelna kategorija televizijskog prezen tovan ja i najkom pleksn ija , a od televizijskog gledališta i na jp rihvaćen ija . Takvom , rekli b ism o, inoviranom iluzijom , televizija je putem d irek tn ih prenosa sport približila gledalištu. Izvela ga je sa k lasičn ih stad iona u pejzaž, u prostor, u beskrajna prostranstva, podigla ga u nebeske v isine i spustila u m orske dubine.A ngažujući se na popularisan ju izvesnih novih sportsk ih d iscip lina televizija je najviše sportom zakoračila u gledaočev dom i dom aćinsk i razastrla p la tno sopstvenih iluzija preko k revetaca u dečijoj sobi i po svim prostorijam a u kojim a se živi, voli i sanja. Prosula žiške svoje elek trom agnetske sugestije- im perativno, im aginarno, a iznad svega vizionarski. Realno, a irealno - u usto vrem e. Baš onako kako je u životu!Jer sport i život su identični! I spo rt i život počivaju na istom geslu: borbi.Ne predavati se do poslednjeg časa!O vo nep isano geslo h ran i upravo televizijska iluzija- iluzija gledanja. Iluzija borbe!Jer i sam a televizija je iluzija - gledanje u sliku vrem ena.

Televizija u službi vrem ena

117

Jureće vrem e tehn ičkog dvadesetog veka porodilo je televiziju i obdarilo je takvom sugestijom da je već na samom početku svoga b ivstvovanja postala najm oćnije sredstvo m eđuljudskog kom uniciran ja .

Jureći vrem e televizija postade, veom a brzo, rob tom istom vrem enu, sužanj po litičk ih i ekonom skih protivrečnosti katak lizm alnog p ro tican ja v rem ena u m ukotrpnom življenju.

Vreme našeg sto leća postalo je p o litičko vreme, a b rem enitost različitim ideologijam a op teretilo je savest čovečanstva do te m ere da ra?um an prilaz političkom odvagavanju i p revagavanju vo jne i političke moći supersila onem ogućava televizijskom sistem u n eu tra ln o i i objektivno deskribovanje pojava i događaja n a zem lji i u svem iru. Zbog toga će i pojave kućn ih , kablovskih , satelitskih i drugih televizija, kao inov iran ih sistem a te lekom uniciran ja i kao sredstava m eđuljudskog upoznavan ja i sporazum evanja, u budućnosti, nastav lja ti sa što većim i što to taln ijim robovanjem tom istom političkom vcm enu pa će, m etaforično govoreći, od takvih konstan tn ih političk ih pritisaka na m oćno tehn ičko sredstvo inform isanja, veom a brzo biti gotovo nem oguće sagledati, n a rav n o n a m alom ekranu , stvarnu sliku tog v rem ena u čijem p ro tican ju rezbarim o sopstvena živo tna egzistiranja i ono m alo san ja o ljudskoj sreći i dugotrajn ijem m iru na ovoj nesrećnoj p laneti.

118

M nogolika ljudska dela tnost ko ja prodire u samo kvalita tivno jezgro v rem ena i ko ja filozofskom sinom im ičnošću sažim a i sin te tizu je njegovu b it i n jegovu rea lnu supstanciju (i koja, kao takva, čini, zapravo, n jegov k o n tin u ita tivn i deo), osnovni je izazov televizije kao te h n ičk o -teh n o lo šk e društvene institucije i m oćnog m edija inform isanja.

R ekonstru išući prošavše vrem e televizija vrem eplovski, u dokum en tarnom žanru (a i u igranim strukturam a) kazuje beskra jne priče o m itu, trad iciji i istoriji, gradeći n a taj način k o n tin u iran i zapis sopstvenog posto jan ja i svoga pro tican ja kroz vrem e koje deskribuje, u vrem enu kojem nedvosm isleno robuje od početka. A ovo robovanje ima dubije značenje. B udući da je svojim sadržajim a sastavni deo v rem ena u p ro tican ju , ona takvim angažm anom i p erm anen tn im prisustvom u dom ovim a m ilionskog gledališta k rade to isto vrem e k o risn iku svoje deskripcije. Zbog toga ne bi trebalo sa odveć rezervi prim ati skeptične izjave po jed in ih n jen ih konzum enata pro tivn ika televizije, ko jih je iz dana u dan sve veći broj, koji čak i n au čn o dokazuju kako televizija, kao m oćni medij inform isanja, pogubno deluje na razvoj čovečije ličnosti; da uskraćuje ljudske snove, ruši

/ trad ic iona lnu porodicu i razarajući deluje na kohezione procese razvoja i odnosa m ik ro -m ak ro ko lek tiva širom ovozem aljskog šara, svesno nam ećući političke epistole u vidu nekakv ih program a, v ladajućih k lasa i partija, koje idejno ili m aterija lno podupiru ili izdržavaju svem oćni televizijski medij i n jegovu transfernu program sku logiku.

U pravo je prošlo šest decenija (1925) od kako su izvršeni prvi u svetu televizijski prenosi slike iz televizijske laboratorije D žona Logi B erda u L ondonu. U svom im provizovanom studiju u po tkrovlju zgrade u ulici F rit br. 22 u cen tralnom kvartu Sohoa, Berd je uspeo da prvi put prikaže ljudski lik n a m alom ekranu. (Bio je to dečak iz susedstva Vilijam T ejn ton koji je za neko lik o penija, uz čokoladu i bom bone, p ristao da „pozira” pred B erdovim televizijskim napravam a za prvi

rekli bism o, televizijski honorar. A posle šest decen ija postojanja i n a rastan ja televizije E vropu je počelo da potresa razb ijan je m edijskog m onopola, a poslednjih godina i silovit p rodor kablovske i satelitske televizije. Prostor Z apadne Evrope već „bom barduju” dve m oćne kablovske m reže preko televizijsk ih p red a jn ik a „Skaj Č enela” i „M juzik boksa”, koje su dosad zabeležile više od tri m iliona p re tp la tn ika . Led je tek k renuo ,„kućni v ideo” je postao n a jom iljen ija p o rod ična zabava i već danas, statistike kazuju , u m nogim dom ovim a se više gleda sa kaseta nego preko an tene spolja.

U ne tako dugom životu televizija, kao kom pleksno sredstvo inform isanja, u svetskim program skim shem am a, a u v rem enu koje protiče, otslikava događaje u sadejstvim a in form ativne, d o ku m en ta rn o -o b ra zo vn e i k u ltu rn o -u m e tn ič k e sugestije. T o ta lno obaveštena o svim političkim , ekonom skim i ku ltu rn im zbivanjim a u svetu ona štedro i p ravovaljano (u vazalnom odnosu prem a političkom vrem enu!) inform iše m nogom ilionski auditorij vestim a rečju i slikom , p redn jačeći ispred ostalih sredstava inform isanja. N jena te h n ič k o - - teh n o lo šk a baza, u u sp o n u e lek tronsk ih saznan ja i usavršavanja, iz dana u dan sve brže i sve više približava se e lek tronskom snov iđen ju XXI veka.

Ako je reč o d o ku m en ta m o -o b ra zo v n o j sugestiji televizije kao m edija to ta lnog inform isanja m nogom ilionskog gledališta poodavno je po tvrđena aksiom a da bez dobrog dokum en tarnog program a nem a valjane i prave televizije. Jer d okum en t u vrem enu i dokum ent v rem ena čin i srž televizijskog saopštavanja; slikom vrem ena televizija p rezen tu je gledaocu stvarni isečak života, fragm ent ž iv ljenja u do tičnom vrem enu. Iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. U program skom prep litan ju pom in jan ih tem poralnosti n ižu se časovi i časovi televizijskih program a bezb ro jn ih televizijskih stanica širom sveta. U odnosu n a in form ativnu televizijsku sugestiju, ko ja p revashodno deluje obaveštajno, a kvalite t joj je u efem ernosti, d okum en tarna sugestija je tra jn ijeg karak tera, je r u sam om svom tehno loškom procesu saopštavan ja počiva

120

na dokum entu koji je sam om svojom m aterijalnošću p redodređen futuru i tra jn ijo j dokum entarističkoj ostavštini. In fo rm a tivna sugestija je trenutna, a d o ku m en ta rn a - trajna. Po pravilu, p rva je rađ en a u elek tronsko j tehn ici, dok se druga registruje na filmu O tuda će se, sigurno, u budućnosti ove sugestije i razlikovati po kvalite tim a prezentacija, a i po kvalita tivnom televizijskom izrazu, ako sm o već danas u m ogućnosti da p rav ilno p rocenju jem o i v rednu jem o ove kategorije. D a bi ove kategorije bile jasn ije om eđene supro tstav im o im i treću : program e k u ltu rn o -u m e tn ič k e sugestije ne bi li, već n a prvi pogled, registrovali da ovi potonji, zapravo „gostuju” u odslikavanju prolazećeg v rem ena u novom m ediju, te da, kao tako pogram ski sazdani n a televiziji (film, pozorište i m uzika) m oraju, u budućnosti, da se izbore za sopstvene orig inalnosti, razvoje, zalete i uzlete u kvalitetn im dom enim a program a m alih ekrana. Shodno ovom e i druge um etn ičke d iscipline, u što skorije vrem e, m oraće da iznađu sopstvena pribežišta osnovnim dram aturškim postu latim a novog m edija koji u svojoj višeslo jnosti i tehno loško j složenosti, m ože „program ski pok riti” pom enute discip line, vodeći pri tom raču n a o svestranom teh n ičk o m razvoju ukorak s vrem enom , a u susret XXI veku, od lasku televizije u svem ir - u realizaciju m nogovekovn ih snova i m aštan ja čovečijih. Jer, istini za volju, televizija je već zakoračila u eksperim en t uvođen ja satelitske i kablovske difuzije pa su, samim tim , i im perativ i v rem ena sve strožiji, a sami te h n ič k o -te h n o lo šk i prerogativi sam oin icija tivno su isprednjačili ispred rea lno „zadatih” rokova v rem ena u proticanju . (O d pojave štam pe i telegrafa do današn jih dana sredstva za m asovno kom uniciran je doživela su, zahvalju jući m unjevitom razvoju tehnologije, istinsku revoluciju . B rzina i kvalite t kom unic iran ja uvećani su do, u ono vrem e, neslućen ih razm era. U svakom tren u tk u svetom kruži m ilijardu najraznovrsn ijih inform acija.) Zbog toga nas i onespokojavaju mršavi rezultati u p raćen ju razvoja i inertnosti p lasiranja k u ltu rn o -u m e tn ičk e TV sugestije, u paralelnim hodovim a inform ativn ih i d okum en tarn ih program a

121

koji, bez preterivanja, koračaju , n a svojim razvojnim putevim a, ukorak s vrem enom . Istini za volju, od pom injanih kategorija k u ltu rn o -u m etn ičk a program ska sugestija najm anje robuje ovom našem vrem enu, ali ga, štiteći se njegovog političkog bića, najm anje i odslikava. N jeno pom in jano „gostovanje n a m alom ek ran u ” - bez koren itijih izm ena - kao da će još dugo potrajati! Kao da će se i u budućnosti ta „gostovanja” obavljati u najboljim večernjim časovim a, baš kao što se to čin i u pozorišnim ili b ioskopskim dvoranam a. A stvari stoje upravo drugačije. (Inform acije su „osvojile” i kosm os jer se već skoro četv rt veka kom unikacije ostvaruju pom oću satelita. O d tada satelitska difuzija zvukova i slika putem talasa sve brže osvaja svet. D anas, posredstvom fiksnih satelitskih veza koje se koriste za kablovsku distribuciju televizijskih program a u zem ljam a Z apadne Evrope, u našoj Jugoslaviji m ože se sa tri ak tivna satelita - dva evropskog konzorc ijum a EUTELSAT i jedan svetskog globalnog sistem a INTELSAT - pratiti oko dvadeset program a ili v ideo -kana la . Ili da pojasnim o. Satelitska televizija i rad io -d ifu z ija je u osnovi k lasičan difuzni sistem p renošen ja em isija k roz e ta r „putem h erca”, ali postavljen tako da daje optim alne m ogućnosti da se uz pom oć odgovarajuće parobolične an tene i prijem nika nesm etano prati željeni program bez obzira sa koje udaljenosti on b io em itovan. N a taj način svet postaje un iverzalna razglednica, „poznato sclo”, banaln i sadržaj „kom šijskog lonca”, pogled preko „susedovog p lo ta”. Poseban tehno lošk i ra p re d a k predstavlja kablovski sistem koji se bazira n a „teledistribuciji” em isija pom oću koaksijalnog kabla ili kab la sa optičkim vlaknim a.„...Korišćenjem optičkih v lakana neogran ičeno se povećava kapacite t transm isija, dok se organizacijom razgranatih m reža sa, čvorištim a osigurava tehn ička in terakcija, odnosno om ogućava kom unikacija više pravaca, što sve zajedno donosi novi kvalitet u procesu m asovnog kom uniciranja...” Rasvojem satelitske, kablovske i drugih televizija, u bliskoj budućnosti sadašnja televizija razbiće uhodane (kom otne!) program ske shem e k u ltu rn o -u m etn ičk e sugestije i

122

nateraće je da ukorak k rene sa do k u m en tarn o m i inform ativnom sugestijom ; m akar se iza toga krile opasnosti da u takve sistem e, zbog b rz ine i obilja inform acija uplove i poruke oprečne ideologije (drugih po litičk ih sistema!) u form am a n ajob ičn ije političke propagande, panegirika, pam fleta i drugog. Jer televizija se, donedavno , g ledala s večeri - noću; danas je program već rastegnu t i n a dan, a u budućnosti (bez obzira na broj kanala!) televizijski program će se em itovati n o n -s to p ! A za takve besk ra jne em isione prostore porušiće se i „elitne” satnice dram skih , film skih i m uzičk ih program a.U slepom robovan ju vrem enu, te lev izija će m orati, iz časa u čas, da ubacuje ,,u nezasitu čeljust TV gledaoca” sve više i više program a, uk ljučujući tu i d ram u i svoj film i svo ju m uziku. (A um nožavanje k an a la za protok inform acija donosi sa sobom opasnost od svojevrsnog zagušenja ko lič inom prim ljen ih p o ruka i konfuzije pri n jihovom izboru. U m oru inform acija n ije n im alo lako p ronaći onu „pravu”. Kako sm anjiti p re teću en trop iju u situaciji kada sve oko lnosti idu supro tn im trendov im a? Jedno od m ogućih rešen ja jeste program ska analiza svih sadržaja koji se prim aju ili će se prim ati u bliskoj budućnosti na našoj te rito riji ko ja bi obuhvatila i izbor odgovarajućih program a in te resan tn ih za naše gledalište. Jer talasi iz kosm osa ne p rizna ju n ikakve državne granice, a ne postoje, bar za sada, m etodi za om etanje n jihovog prijem a. Sa daljim razvojem sistem a ovaj problem javiće se u svoj svojoj težin i. Kako to sp reč iti? „...N esum njivo, sam o kvalite tnom sopstvenom produkcijom ko ja će biti k o n k u ren t n a ponuđen im program im a. Z ato će satelitska i kab lovska te lev izija biti veliki p rofesionaln i izazov, ali i stim ulans za naše stvaraoce...”D.I.)

D uboko poštu jući progres i vrem e, u susret novom TV izrazu, a u k o n tekstu razm išljan ja o po litičkom vrem enu u kom e živim o, n a kra ju jednog suludog veka egzistencije čovečije n a ovoj n apaćeno j p laneti, nije naše da proričem o b udućnost m oćnom m ediju inform isanja, već da registru jem o sve ono što označava boljitak u deskribovanju tog istog v rem ena kom e

r123

televizija, to već rekosm o, doslovce robuje. Jer u tom dragovoljnom robovan ju leži i po tpun i sm isao filozofije, literature i politike sto leća n a izdisaju. S toleća pri izdisanju pred sopstvenom slikom vrem ena! A slika je (kao i stogodišnji bilans!) k rv lju natop ljena , krvavim suncem rastočena; ona i onakva kakvu je, u nasledstvo, od drugih srestava in form acija prim ila i registrovala, m lađa po dobi, surovija po narav i - televizija.

U razboritosti svoga teh n ičk o -teh n o lo šk o g bića televizija je n a pu tu da, u bliskoj budućnosti svojevrsnu inform aciju do tu ri TV konzum entu sa bilo koje udaljenosti n a Z em ljinoj kugli, gotovo tren u tn o u u m om entu n jenog zbivanja. I da, ustvrdim o. realizuje davnu (zam isao) istinu, ,,da je bud u ćn o st prave televizije u d irek tnom prenosu...” - u sadejstvim a d irek tn ih prenosa sa najudaljen ijih tačaka naše palnete, u gotovo perm anen tnom em itovanju izvornog dokum entarnog program a. Jer kao što rekosm o da vrednost dobre televizije počiva n a bogatom dokum en tarnom program u, ovoga puta tvrdim o da je b u d u ćn o st pravovaljane i to ta lno obaveštene televizije u sistem u d irek tn ih p renosa - u d irek tnom saobraćan ju sa ogrom nim televizijskim gledalištem ; to je u stvari bo rba sa što au ten tičn ijim dokum entim a p lasiran ih TV gledaocu. U asocijaciji na an tičko gledalište - borilište, i buduće sadejstvo d irek tn ih te lev izijsk ih p renosa rezbariće delove borbe iz ogrom nog svetskog borilišta - iz života, dakle! I što društvo bude bogatije m oći će da plati (i da gleda!) beskra jno m nogo d irek tn ih prenosa sa razn ih tačaka Z em ljinog globusa; znači, m oći će da posm atra najdram atičn ije delove borb i sopstvenog života I an tička k ružn ica (gledališta - borilišta!) biće okončana: najbogatiji n a svetu će sebi m oći da priušte najskuplju sliku, najdram tičn ije životne borbe! U boljim i bogatijim , budućim vrem enim a i slika v rem ena će biti kom pleksnija, a resekcija n jenog nastan k a istinitija. Pa će i sirom ašnim a nešto od toga spek tak la preticati...

Pruživši gostoprim stvo pozorištu , filmu i m uzici na svom ekranu , k roz decenije, televizija je postupno a znalački

kratila ru h a pom injan ih um etnosti ne bi li, konačno , uspela da stvori svoj film, svoju dram u, svoje pozorište, svoju m uziku, a sve u okvirim a sopstvene vrem enske dužine. S toga se ne bi trebalo začuditi ako se lite ram i zapis bude, u budućnosti, uokv irio n a n a jk raću vrem ensku jed in icu , baš kao i d ram a i film n a na jrac ionaln ije moguće odvaganu (vrem ensku) gledljivost. Jer, televizija već sada naginje ka što sublim nijoj elip tičnosti i k rajn jo j, rac ionalno j razgovetnosti!...

Vreme dugog vrem ena je davno is tek lo !

Vreme budućeg vrem ena odraziće se na siici onog vrem ena! Naša televizija se nalazi pred slikom ovog vrem ena; ono je po litičko a ona mu svesno robuje.T ako je to danas!

A da li će u budućnosti biti m ožda, o b ra tno?

I to će zavisiti od tadašnje s like vrem ena!

Sadržaj

125

M ehaničko gledanje televizije 5Televizijski zapis 21Jezik televizije 35A udiovizuelni sistem 41Dijalog televizijske dram e 49Radio i televizija 57Film i televizija 69Pozorište i televizija 81N astava i televizija 91Poezija i televizija 103Sport i televizija 109Televizija u službi v rem ena 117

127

b i b l i o t e k a r t v _ TEORIJA I PRAKSA

ŠT A M P A N O :• SVETLOST 1 FILMSKA TRAKA, Stevan Landup• ANTOLOGIJA TV DRAME, TV Beograd• SLOBODA INFORMACIJA U SAMOUPRAVLJANJU, dr Zdravko Leković• VESELO VEČE - TRIDESET GODINA, izbor tekstova• O KULTURI GOVORA, Đorđe Kostić• IZBOR RADIO-DRAMA, iz programa Radio- -Beograda• SAVREMENE KOMEDIJE, izbor iz programa Radio-Beograda• NASILJE I TELEVIZIJA, mr Nevenka Perković• TITO O INFORMISANJU, Mirosiav Đorđević• SVET RADIO-DRAME, Gojko Miletić• VOKALNA LIČNOST RADIJA, mr Aleksandar Dragojlović• SLIKA U TELEVIZIJSKO J INFORMACIJI, Stevan Landup• TELEVIZIJA I UČENJE STRANIH JEZIKA, mr Mira Kun• PRED SLIKOM VREMENA, Milan Topolovački

SPECIJALNA IZ D A N JA :• ČASOPIS ,,RTV - Theory and Practiće” (na engleskom jeziku), br 1 i br. 2.• VUK, TELEVIZIJA, FOTOGRAFIJA, Ljubinko Kožul

,,RTV - teorija i praksa” izlazi 4 puta godišnje. Cena primerka u prodaji 1.250 dinara. Godišnja pretplata 4.000 dinara. Uplata na tekući račun 60806-607-10360 (SOUR RTB.RZ Istraživanje i razvoj RTB, ,,RTV - teorija i praksa” )

Adresa: Redakcija ,,RTV - teorija i praksa"11000 Beograd, Kneza Miloša 7 Telefon 345-260