POSLOVNAKULTURA

I ETIKA

Leskovac, 2016

mr Valentina Vukosavljević - Pavlović

Skripta

1

С К Р И П Т А

ПРЕДМЕТ: ПОСЛОВНА КУЛТУРА И ЕТИКА

1.ПОЈАМ И ДЕФИНИСАЊЕ ЕТИКЕ И МОРАЛА

1.1.ПОЈАМ ЕТИКЕ

Назив долази од две грчке речи: ethos – обичај, навика i eitikos – моралан, означавајући научну рефлексију o etosu (моралу).

Етика и етос, односно морал, односи се слично као наука и пракса.

Морал се односи на праксу исправног понашања, док се етика односи на теорију исправног понашања.

Етика се не бави стварима какаве оне јесу, већ какве требају да буду, те је темељни задатак етичара (филозофа) стално преиспитивати постојећу праксу. Етика је дакле скуп правила и критеријума који одређују које je понашање добро, а које је лоше. Темељ етике као знаности гласи: «Немој никоме штетити, баш супротно, помогни свима којима можеш“.

Термин „етика“ као појава етике у смислу филозофске дисциплине везује се за грчку филозофију. Аристотел, који је за разлику од свог сматрао да етика не може постојати као знање о добру и злу, без практичног деловања.

Дефиниција појма1 - етика је систематично настојање да се наше индивидуално и наше друштвено морално искуство учини смисленим тако што ће се одредити правила која треба да владају људским понашањем, вредности достојне стремљења и карактерне црте које заслужују да у животу дођу до изражаја.

1 Симо Елаковић,“Пословна етика и коминицирање“,Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.год., стр. 189

2

Под пословном етиком се подразумевају принципи и правила понашања зaснована на општој и пословној култури, која доминирају унутар персоналне комуникације.

Предмет пословне етике је скуп моралних правила понашања у свим пословним активностима усмереним ка успешном и профитабилном бизнису. Пословна етика као покрет подразумева да је етика одувек део бизниса и разговор о етици у бизнису нити је нов нити ишта различитији од разговора о етици на ма којом другом подручју људског прегнућа.

Сматра се да је покрет за пословну етику настао као непосредна последица студенског покрета 1968, те појаве комензурабилизма, односно јаког покрета потрошача који су енергично истицали питање својих права.

Лаура Неш у својој расправи „Откуд сад пословна етика“, образлаже и заговара једну форму тв.“споразумне етике“ која би настала као резултат извесне нове историјске нагодбе између послодаваца и запослених радника у редистрибуцуји користи и оптрећења, што подсећа на неку врсту comproesso istorico на амерички начин.

1.2.ЗАДАТАК ЕТИКE

Задатак етике се, пре свега, исцрпљује у томе да се истраже све врсте поменутих норми њихов извор, њихова природа, суштина, њихов интезитет, домет, ефекат, те могућа примена.У свакој етичкој теорији поставља се круцијално питање критичке концептуализације базичног критерија људског делања у свакодневном животу, тј.“овде и сада“ у свим његовим сегментима, па тако и у сфери економског пословања. Да парафразирамо песника: Шта је то у људском бићу што га гони „етичком“ пићу (бићу)?

1.3.ПОЈАМ МОРАЛА

Морал 2 је израз који се користи за означавање оних поступака и делатности чија је исправност или погрешност од значаја; правила 2 Симо Елаковић, Пословна етика и комуницирању“ , Универзитет Сингидунум,, , Беогад, 2011.god., стр. 189

3

која владају тим делатностима; и вредности које те делатности и поступци усађују, негују и примењују.

Моралност једног друштва повезана је са обичајима, или навикама које друштво или група прихватају као исправне или као погрешне. Уобичајено морално искуство обухвата наша морална веровања, судове и осећања, која исказујемо моралним језиком.

Морални судови укључују вредносно процењивање људи или радњи или установа као добрих или лоших, исправних или погрешних, правичних или неправичних, поштених или непоштених, и тако даље. Они изражавају и емоције, обично негативне према погрешним радњама и позитивне према исправнима (похвалу и покуду, стид и понос...)

Морални језик често се исказује у имеративном облику; понекад поставља забране.

1.4. РАВНИ МОРАЛНОГ РАЗВОЈА

Амерички психолог Лоренс Колберг нашироко истраживао морални развој, и потом уопштио налазе засноване на тим проучавањима. Колберг утврђује три главне равни3 у моралном развоју јединке.

Прву раван зове преконвенционална раван - на првом ступњу своје прве равни моралног развоја она реагују на казну. Сви ми у извесној мери реагујемо на задовољство и бол, на награду и казну. Свако од нас, отуд, понекад дејствује на преконвенционалној равни.

Друга раван моралног развоја, или Раван 2, Колберг зове конвенционална. На овом ступњу, особа реагује на очекивања родитеља или вршњака. Норме које примамо од породице, школе и вршњака уопште не морају да се поклапају. Вероватно у хомогеном друштву поклопити више него у мање хомогенијој заједници.Такође ће тежити да се тешње поклапају у каквом традиционалном друштву него у неком динамичном. Али у свим

3 Симо Елаковић, „Пословна етика и комуницирање“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.год., стр. 201-202

4

случајевима, морал који прихватимо јесте морал који учимо од других.

Трећа раван, Колберг зове постконвенционална, аутономна или начелна. Ту морална начела прихватимо не зато што друштвена заједница каже да су исправна и прихватљива, већ зато што сами знамо шта значи рећи да су неке начела исправна, и разабирамо шта их чини исправнима. Морални субјекти свесни су моралног закона и делају у складу с њим, не због награде или казне, и не зато што други кажу да тако треба, већ зато што разумеју зашто их морални закон обавезује.

Трећа раван нам је најзанимљивија зато што на њој покрећемо питање о оправданости моралних норми којих се придржавамо. Већина људи просто прихвата морал свога друштва. Аkо се може питати: Да ли је оно што моја заједница сматра за исправно заисто исправно? Да можда припадници моје заједници не греше? Шта бих морао да прихватим оно што ми родитељи кажу да је исправно, или погрешно? Откуд то они знају? Они зацело не могу да збивања начине исправнима или погрешнима; али, ако могу, онда то могу и ја. Ако то не може нико од нас, тада мора постојати неки разлог што су неке радње исправне а друге погрешне ван чињенице да их људи тако разврставају. Који је то разлог?

Ово су питања на која етика тежи да одговори, и управо на трећој равни дејствује етичка теорија. Колбергов опис равни развоја помаже нам да разумемо много шта у вези с пословном етиком.

5

1.5.СУБЈЕКТИВНИ И ОБЈЕКТИВНИ МОРАЛ 4

Када говоримо о моралу, мислимо на своје судове о исправном и

погрешном, добром и лепом. С таквим расуђивањем обично су повезане три карактеристике. Прво, држи се да морални судови о исправности или погрешности неке радње имају свеопшту важност. Друго, морални судови су значајни. Треће, морална похвала може прикладно да прати обављање морално исправних радњи, и морална покуда може подесно да прати неморално делање. Значајна разлика између оног што верујемо да је испрвно и оног што је стварно исправно. Ту разлику можемо да повучемо ако узмемо у обзир субјективно исправне (и погрешне) и објективно исправне (и погрешне) радње. Сада просуђујемо са моралне тачке гледишта, поступке а не особе. Једна радња је субјективно исправна ако нека особа верује да је морално. Радња је објективно исправна ако је у сагласју с моралним законом. Ако верујемо да је казивање истине исправно, а оно јесте исправно, тад је казивање истине и субјективно и објективно исправно. Нека радња може да буде субјективно исправна а објективно погрешна. Ако грешимо у погледу моралности мита, на пример, можемо веровати да је за неког морално да узмем мито, мада је то стварно (објективно) погрешно. Обрнуто, нека радња може да буде субјективно погрешна а објективно исправна. То опет значи грешку појединца у погледу моралности радње. Претпоставимо да је узимање слаткиша из кутије сматрамо за крађу; у стварности, међутим, слаткиши су депо рекламне понуде и ту су за сваког ко жели да их проба. Појединац не краде објективно, чак и ако мисли да то радим. Коначно, неки поступак може бити и субјективно и објективно погрешан; на пример, када верујемо да је подмићивање погрешно, а они и стварно јесте неморално. Једна од замки у проучавању морала јесте што најчешће дејствујемо на две равни: на прву особу, на којој желимо и да просуђујемо акцију и да деламо у складу са својом савешћу; и на равни трће особе, на којој желимо да просуђујемо радње других с

4Симо Елаковић, „ Пословна етика и комуницрање“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.год., стр. 203 -205

6

објективне тачке гледишта али где не желимо, или не можемо, да упознамо субјективно стање ко обавља радњу.

2. ЕТИЧКЕ МИСЛИ

Темељ етике као науке гласи: « Немој никоме штетити, баш супротно помогни свима којима можеш“.

2.1. ЗНАЧЕЊЕ ПОЈМА ПРАКТИЧНА МУДРОСТ (ARISTOTL) - ОД PHRONESISA – ПРАКТИЧНА МУДРОСТ (ARISTOTЕL) ДО

ОБИЧАЈНОСТИ (STTLICHKEIT = МОРАЛНОСТ) КАО КРИТИКЕ ЕТОСНОГ УМА (KANT)

Етимологија речи: phronesisi, долази од старогрчке речи froneo, што значи опна, тј. дијафрагма. Ово значење није нипошто занемариво кад се зна да су Грци сматрали да човек одлучује баш дијафрагмом, стога управо дијафрагма одваја племените делове тела: срце, душу, свест и мишљење, као укупну друштвену снагу. Од истог корена pho и nesis, што значи мишљење, је дакако и одговарајући придев phronimos, који би онда означавао разборитог човека који доноси одлуке „целином“ свог бића, свим регијама субјективности: чулност, свест, самосвест, умност, етичко, еротичко, поетичко итд.

5Пре више од 23 века, антички грчки мислиоци поставили су важно питање на које се одговор тражи и данас. Да ли је могуће постићи смисао живота без упознавања истинске врлине, тј истинских врлина, и на који начин ове врлине утичу на живот човека као индивидуе, односно zoon politikon6 – a односно homo faber – a?

5 Prof. dr Milan I. Miljević, Vladimir Džamić, „REKONCEPTUALIZACIJA POSLOVNE ETIKE I POTREBE ZA NOVOM POSLOVNOM ETIKOM“Univerzitet Singidunum, Београд, 2010 (UDK: 174-057.16; 005.32)

6 Сам назив „зоон политикон“ везује се за политичко учење Аристотела, које је изнео у свом најпознатијем, капиталном делу „Политика“. Основ овог аристотеловског учења лежи у идеји да ћовек не може да опстане као појединац извам заједнице, већ је у природи човек да буде унутар заједнице. Зато аристотел тврди: „Онај ко може да живи изван заједнице, или је Бог, или је звер“ (упор: Аристотел, „Политика“, БИГЗ, Београд, 1967).

7

Антички човек био је први који се запитао шта је добар живот. Добар живот је, могуће досегнути једино на праведан начин, уз поштовање закона. Добар живот Аристотел у шестој глави свог најпознатијег етичког дела „Никомахова етика“, објашњава само онај живот који се одвија у складу са ВРЛИНАМА и који тежи постизању ВРЛИНЕ. Главна врлина је умереност, тј. избегавање крајности и опасности које крајности са собом доносе.

Антички градови-полиси су колевка филозофске и етичке науке. Хеленски полис је први облик политичке заједнице у коме се до аутархичности покушало доћи кроз потрагу за врлинама. Аристотел каже да постоје и неодвојиво сазнајно јединство у трима наукама: етици, економији7 и политици Онај ко не уме да влада својим домаћинством (економија) нити ће умети да влада политичком заједницом грађана (политика). Зато читав економски и политички живот једне заједнице мора бити подређен врлини, да би био добар и квалитетан, или како ће то рећи неки аутори – „сам економски живот изведен је из морала и политике властите епохе.

Аристотелове идеје наишле су на широку подршку (пре свега код Томе Аквинског и Мартина Лутера)8 све до краја 18. века, када је само учење доживело значајну трансформацију услед великих промена у концепту државе, а уједно и у концепту економских појава, процеса и односа, на самом почетку индустријске ере.

Од најстаријих времена људи су увиђали, да није могуће задовољавати личне интересе, ако се истовремено занемарују интереси заједнице.

Аристотелова категорија phronesisa као практичне мудрости подразумева такође свест о прожимању личне користи и врлине заједничког живота, као услова етичке настројености према „добром животу“.

7 Аристотел разликује две врсте економије: једну назива oikonomikos, односно вођење домаћинства и chrematistike, односно трговину због остваривање профита.

8 Треба нагласити и друге велике етичке традиције које су предходили Аристотеловом учењу, акоје су нашле своје место у различитим пословним културама, попут будистичке, конфучијанистичке и других.

8

Практична мудрост, је ствар доброг одлучивања. Она је - пише – Аристотел – „способност правилног расуђивања у раду на ономе што је добро за људе, шта треба чинити, а шта не чинити. Паметан човек мора да познаје појединачно и крајње, а разумевање и добронамерност су области моралне акције, а то је увек крајње.

Данашњом терминологијом исказујемо слично: потребно је деловати „ситуациуоно“, овде и сада. Ум је светионк, он нам осигурава орјентире, али сами пловимо океаном живота.

А ми би додали, рецепт је да за сваку конкретну акцију-пловидбу, рецепта и нема, те свако својим чамцем треба да кормилари. Свакој конкретној акцији доза властите креативности је неопходна, уосталом то је потврда и индекс личне слободе.

Сврха је начин биствовања или функционисања који појединац или организација посматрају као вредност по себи. Ову реченицу је написао познати теоретичар пословне етике Марк Пастин. Тек сврха, сматра Пастин остале вредности чини оперативним. Треба се запитати зашто Пастин тражи ослонц за савремено унапређивање пословања у филозофији, односно етици. Он подсећа да водећи руковдиоци САД, Јапана, „почињу да верују да етика има суштински утицај на процес успешног одлучивања, те да постаје најача интегративна снага у руковођење компанијом.

2.2. НАЧИН ЗА УЧВРШЋИВАЊЕ И ИЗГРАДЊУ ЉУДСКОГ ПОНАШАЊА (ОБИЧАЈНОСТИ) (STTLICHKEIT = МОРАЛНОСТ,

КАО КРИТИКЕ ЕТОСНОГ УМА - KANT)

Као филозоф било му је стало, да се како зна и уме, а томе је посветио читав свој живот, позабави изградњом максима - начела које би биле од користи свим људима, односно обавезујуће за све, као што то подразумева његов чувени категорички императив „Делај тако да максима - (начело) твоје воље може истовремено важити као принцип свеопштег законодавства“.

Кантова основна намера је била „потпуна конкретизација човека“ и како би утемељио и развио светски појам филозофије као мудрости живљења у људској заједници. Шта је то подразумевало? Кант је у прилично неиздиференциран Аристотелов појам пракична мудрост, унео моменат обавезности са функцијом права као

9

„спољашње принуде“ систематично, у виду „науке о праву“ поред „науке о врлини“. (Познати спис Метафизика обичаја). Аристотел није ни могао доктринарно уважавати, јер је право као општа прихваћена норма тек римски „изум“, што изгледа да за свагда посведочује синтагма „Римско право“. Кантов најважнији задатак „учвршчивање“ обичајног понашања је поставио од самог почетка изградње свог филозофског система и доследно га развијао у употпуњавао до краја жиота, како би могао да утемељи и разради критички критериј за практично у данашњем смислу стратешко деловање у свим сферама људског жиота.

Чувене Кантове критике: Критика чистог ума, Критика практичног ума, Критика моћи суђења

Главна хипотеза: Прелаз са тзв. сазнајног (Шта могу знати?) субјекта на практични (Шта треба да радим) субјект, што чини основу унутрашње структуре.

Занимљиво је да и савремена истражиања и налази микробиолога тзв. еволуциониста, индиректно доказују да се људске норме понашања могле да израсту на обичајном конкретуму, као историјској „сложевини“ људског искуства, а у сврху самоодржања и развоја људског света.

Хаузер микробиолог држи да се успоставља опште морално понашање, а не, дакле неко издвојена норма. Морални ум се развио из ограничења наметнутих друштвеним жиотом, а то је подстицано природним одабирањем ради одржања врсте. Отуда алтруизам - као чежња за заједницом – настао као услов опстанка. Зато се у еволуцији човека развија и преовлађује бројнсот тзв. моралних правила. Овде је битно уочити да се социјално понашање не учвршчује појединачном нормом, већ како је истакнуто општом социјалном настројеношћу према животу у људској заједници.

Закључак: ако човек следи своју основну потребу да буде човек и да у заједничкој отворености према том циљу са другим, гради људски етос, онда би практично руководство могло бити: „Буди човек, па ради шта хоћеш!“, било у стратешким пословима, било у свакодневним стварима.

10

То је услов да се насупрот „демијуршким „ (уверењем да свет мора имати свога Творца) пројектима отвори могућност «учвршћивање» обичајности - моралности, као скромности добро уређеног и добро вођеног живота.

Кант је подразумевао обичајност као укупни социјални однос реално“царство људске сврхе“, где се прожимају „оба света“, иманентни и трансцендентни, а оно што је, по његовом мишљењу, једино безусловно добро, добра воља, корен има у слободи као доброј вољи, онај која се равна према људским и „божанским мерилима највишег добра.9

У тражење орјентира у натчулном свету човек је присиљен не жељом за сазнањем веч, наглашава Кант, „осећањем потребитости“ прецизније, „осећајном потребом ума“ за орјентацијом ван домета разума. У целомсвом филозофском стваралаштву Кант се бавио питањем како учврстити и изградити људско понашање. Како да људи својом аутономном вољом врлину преко дужности „усаде“ у свој карактер. Али људском понашању, обичавао је каже Кант, никад не знамо на шта ће ствар „изаћи“

Кант је био свестан, да када је у питању човеково понашање: рецепт је да универзалног рецепта нема, да је у игри моменат „креативности“, те да особито у процени на шта ће ствар изаћи?“, посебну улогу има снага уобразиље и својеврсне „социолошке имагинације“.

Било како било, како изгледа одговор на оно „модификовано“ песничко питање: „Шта је то у људском бићу што га гони етичком (бићу) пићу?“ сажима се у човековој потреби да буде човек („звездано небо над нама и морални закон у нама“, записао је Кант

9 Људи нису свесни можданих заплета у ситуацијама живота и смрти („бити или не бити) зато је ум еволутивно вичан, извежбан у веродостојном процењивању моралног, обичајног значаја надолазечих догађаја. Општа морална настројеност, а не неки изоловани морални суд у понашаљу, по Хаузеровом мишљењу толико је чврста, да је она слична или иста у сваком друштву: брига за децу и немоћне као самилост, осуда убиства, неодобравање прељубе и инцеста, забрана преваре, крађе и лагања. Дакле могли бисмо закључити да морални ум као етосни конкретум, као етосна, еволутивна „сложевина“, у историјској саприсутности, у заједничком животу људи а не неки нормативни КОД, услов су човековог самоодржања.

11

у гласовитој метафори), и кад је потпуно свестан, да дефинитивног одговора на то питање нема. Но, ту истовремено лежи и изазови и искушења људске слободе.

2.3. ГЛАВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗАЧЕТКА МОДЕРНЕ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ У РЕНЕСАНСИ 10

У доба развоја и процвата медитеранских градова, посебно у Италији у 14. и 15. веку, што је био резултат развоја и просперитета, пре свега, трговине и банкарства, као зачетка модерног пословања, стварају се економске и социјално – културне претпоставке новог начина и стила живота, а онда и новог погледа на свет у целини и новог духовног сензибилитета уопште.

Трговачки интереси нових грађанских економских елита, подстичу и нове тзв.“покрете за слободу“. Економски ојачани нови градски слојеви, следећи свој интерес за богаћењем следе и интерес за владавином. У ту сврху ови слојеви артикулишу нова правила и нове симболе као лозинке у обрачуну са старим племством, да би се сами конструисали као врста „новог племства“ и „нове аристократије“.

Показаће се да економија и етика, у зачецима модерне епохе – претеће просветитељства и Француске револуције - бивају „органски“ испреплетени и повезани. У овој међузависности економије, као што је речено, пре свега, у форми нове трговине и зачетка банкарстава, с једне стране, и етике с друге, долази до успостављања низа нових правила пословања које доноси ово време. Етика се постепено еманципује од дотадашњег доминатног утицаја теологија, тако да фактички доживљава својеврсну нову секуларизацију. У доба ренесансе, јављају се нова пословна правила и артикулишу нове водеће хуманистичке, пред свега, етичке вредности које можемо означити као самоникле, израсле у новом ренесансном животном амбијенту.

Историчар Алберто Тененти показује како ЗАРАДА И ЧАСТ усмерени на несебично патриотско помагање града –државе,

10 Симо Елаковић „Пословна етика и комуницирање“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.год, стр. 49 -52

12

постаје нове аутентичне вредности „нова аристокраија“, која „чува тајну“ и вредности свог града.

У то време у делу „О трговини и савршеном трговцу“, Бено Котруљевић разматра у 18 поглавља етичке, социо-културне, те уопште карактерне особине трговца.

Посвећено је етичком и социјалном психолошким аспектима трговчева понашања и деловања (о разборитости, честитости, марљивости, спретности, парведности...трговачкој.

2.4 АРИСТОТЕЛОВ ПОЈАМ ВРЛИНА

Врлина човека морала би бити она особина на основу које и он сам, постаје добар и на основу које ће обављати свој посао како треба.

Сваки паметан и искусан човек избегава оно што је сувишно и оно што је недовољно, и тражи средину и за њу се одлучује – и то не за средину – за ствари – него за релативну - у односу на нас.

Ако свако стручно знање примењује на тај начин добро свој посао што стално пази на средину и њој води сваки свој поступак (због чега се за успела остварења обично и каже да „ту не треба ништа ни одузети ни додати“ .Будући да сувишно и недовољно уништавају вредност, а СРЕДИНА је, напротив одржива.

Врлина је нека врста мере, која има за циљ средину. Врлина је средина (тј,права мера), али у односу на праву вредност и највеће добро врлине је врхунац.

Када је у питању врлина, само знање о њој не значи ништа, него треба покушати да се она стекне и да се примењује или наћи неки други пут да постанемо добри

Један од предуслова за правилно вођство ка морално исправном ставу може да се добије од ране младости ако се не расте по законима који су на то усмерени.

Широке масе, нарочито младе, не привлачи живот испуњен владање собом и моралном чврстином.

Само у спартанској држави - и можда у још понекој - законодавац је предвидео овакво старање о одгоју и васпитање омладине.

13

2.5.КАНТОВ ПРИСТУП О ИМПЕРАТИВУ (ПРАВИЛО)- КАО МОРАЛНОМ ЗАКОНУ 11

Пракична начела су ставови који садрже опште одређење воље које под собом има више практичних правила. Она су субјективна, или максиме, кад субјект сматра услов важећим само за своју вољу; а објективна су, или практични закони, кад се услов сазнаје као објективан, то јест важећи за вољу сваког умног бића.

Чисти ум је само за себе практички и даје (човеку) свеопшти закон који називамо моралним законом.

Аутономија воље је једини принцип свих моралних закона и њима примерених дужности; свака хетерономија самовоље не само да не утемљује никакву обавезност, него је, напротив, супротна њеном принципу и моралности воље. Наиме, једини принцип моралности састоји се у независности од сваке материје закона (то јест неког жељеног објекта), а у исто време ипак, у одређивању помоћу чисте свеопште законодавне форме за коју нека максима мора бити подесна. Та независност, међутим, јесте слобода у негативно смислу, а ово властито законодавства чистог, и, као таквог, практичног ума јесте слобода у позитивном смислу. Дакле, морални закон не изражава ништа друго доли аутономију чистог практичног ума, то јест слободу а ова сама је формални услов свих максима под којим оне једино могу да буду у складу с највишим практичним законом. Ако стога материја хтења, која може бити само објект једне жудње која се повезује са законом, уђе у практични закон као услов његове могућности, онда из тога настаје хетерономија самовоље, наиме зависност од природног закона да се следи неки подстицај или склоност, те воље не даје сама себи закон, већ само пропис за разумно покоравање патолошким законима; но максима; која на тај начин у себи никада не може садржати свеопште – законодавну форму, на тај начин не само да не успоставља обавезност него је сама супротна принципу чистог практичног ума, а тиме и моралном настројењу, мада би радња која из тога произилази требало да буде законита.

11 Исто, 156 - 167

14

Пример: Ако некоме кажете да у младости мора да ради и штеди како у старости не би оскудевао, онда је то исправан и уједно важан практичан пропис воље.

Али с друге стране треба препустити појединцу то да ли он предвиђа још неке друге помоћне изворе осим имовине који је сам стекао, или се уопште не нада да ће остарити, или мисли да че једног дана себи у случају невоље моћи да помогне.

2.6. ТРИ РАЗЛОГА ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ ПОТРЕБНА ЕТИЧКА ТЕОРИЈА У БИЗНИСУ И У ДРУГИМ ПОДРУЧЈИМА ЖИВОТА 12

У бизнису се непрестано јављају нови облици праксе, на које нам наша морална правила не дају јасне одговоре. Како такву праксу да вреднујемо? У сваком од ових случајева помогло би нам да знамо начин да одредимо која правила где важе, и која су морална а која нису. Етичка теорија пружа такве одговоре објашњавајући зашто су радње исправне или погрешне, и нудећи поступак одлучивања којим ћемо решити тешке или спорне случајеве.

Тако да је један од разлога за проучавање етичке теорије помоћ моралним појединцима да себи разјасне које су им моралне вредности, и да тешке недоумице исправно реше.

Друго, познавање неких од стандардних метода моралног расуђивања омогућава појединцу да који доноси моралне одлуке да их објасни и образложи другима.

Ако неки пословни руководилац запошљава или унапређује извесне појединце, па му се оспори правичност или честитост одлука, од тог се руководиоца захтева да образложи свој поступак. Проста изјава да верује да је поступак поштен није довољно. Морамо предочити разлоге или доказе у одбарну своје одлуке. Чинити то значи упуштати се у морално расуђивање, а наоружани етичком теоријом можемо то учинити делотворно. Познавање стандардних техника моралног образлагања такође нас оспособљује да учествујемо корпорацијским расправамма или

12 Симо Елаковић „Пословна етика и комуницирање“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.год, стр. 216-217.

15

дебатама о јавној политици на интелегентан начин, знајући како да представимо вреднујемо моралне доказе.

Треће, иако је конвенционални морал полазна тачка за етичку теорију, иако је опште прихваћен, он не мора увек бити у праву. Како то да утврдимо ако располажемо само нормама и правилима конвенционаног морала? Етичка теорија нам помаже да заузмемо другу тачку гледишта, различито од конвенционалног морала. Етичка теорија је пре КРИТИЧКА него конвенционална. Етичка теорија покушава да образложи конвенционални морал, и исправљајући га и бивајући вреднована на основу успеха с којим објашњава насталу целину. Овај стални међуоднос конвенционалног морала и етичке теорије наставља се док не досегнемо бар привремену тачку равнотеже, или док нисмо приморани да деламо на основу најбољих увида које нам наша теорија, ма како мањкава или непотпуна, омогућује. Трагање за потпуно задовољавајућом етичком теоријом нема краја.

2.7. ГЛАВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРИМЕЊЕНЕ ЕТИКЕ (ЈОВАНА БАБИЋА) 13

Један од разлога за настанак и развој примењене етике, што се људски живот суочава са новим моралним изазовима који настају из нових примена науке, нових развоја технике и технологије који имају огроман учинак на живот савременог човека и који производе многе и велике промене у начину живљења људи, и као појединца и као друштва и на глобалном плану.

Живот људи је подвргнут радикалним променама, а оне на релевантан начин одражавају у променама вредности, које се често и изнова конституишу, па је сасвим природно да етичка теорија све то узима у разматрање.

Када се говори о „примењеној етици“, а нарочито када се погледају њене поједине области „биоетика“ или „пословна етика“ - може се помислити да се ради о различитим „етикама“ примереним за различите потребе. То је међутим, погрешно. Питање практичности

13 Симо Елаковић „Пословна етика и комуницирање“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.год., стр.166-171

16

и ефикасности преплићу се понекад тако суптилно са питањима испарвности и правичности, па имамо не само тешкоћу да их разлучимо, него и њихов такав међусобни утицај да ће инвестирање у једноме дати учинак у другоме, или обрното. Сличан однос између интереса и моралних начела и сам је по себи занимљив. Међутим, исто тако знамо да не морамо имати прецизне и у свести јасне појмове о правди или поштењу да бисмо поступили праведно или поштено: као да то није ствар знања него одлуке да поступимо на неки одређен начин. Чему онда морална теорија и морална начела кад сваки пут морамо да одлучујемо шта је релеватно и где неки случај спада? Филозофија морала, па и као примењена етика, може да да нису готова решења. Филозофија се бави разјашњавањем проблема, али пре свега разјашњавањем саме природе проблема: логиком, начином оправдања и, што је у примени нарочито важно, значењем релевантних термина.

На тај начин се људи у другим професијама могу снабдевати релевантном терминологијом и потребними проанализираним изведене односе.

Питање рата, питање глади, па и питање абортуса или еутаназије увек ће бити релевантна.

3. САВРЕМЕНА ПОСЛОВНА ЕТИКА

3.1. ДВЕ ТАЧКЕ ОСЛОНЦА ТРАДИЦИОНАЛНОГ ЛИДЕРА14

Изазови савременог менаџмента постају, у сваком погледу, сложени и самим тим неупоредиво захтевнији када је у питању профил савременог менаџера, односно садржај, обим, структура савремене лидерске културе.

Традиционални менаџер - тип I - могао се ослонити на, стручно знање и своју природну домишљатост, односно калкулантско когнитивну- мисаону интелегенцију, и мање више тактички потез у погону.

14 Симо Елаковић, „Пословна етика и комуницирање“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011. Год. Стр. 16.

17

Две тачке ослонца традиционалног лидера (тип I) Измениле су се и околности на пољу образовања и тренинга пословних лидера:

Традицинални лидер се ослања на: 1) стручно образовање и 2) калкулативну, рационалну интелегенцију

3.2. ЧЕТРИ ТАЧКЕ ОСЛОНЦА САВРЕМЕНОГ ЛИДЕРА

Нови профил менаџера, лидер (тип II) стављен, на готово ултимативан начин, пред захтев да активира све своје „ресурсе“, све тзв. области субјективности, а то онда значи, поред стручног знања и рационалне традиције, треба да поседује:

- и свест и подсвест?

- и вољу и емоције,

- али и највише људске аспирације,

-етичке стандарде и вредности – такорећи читав свој потенцијал.

Лидерска култура новог профила менаџера изграђује се и орјентише као обухватно стратргијско мишљење.

Стратешког мишљења менаџера типа II карактерише:

- стратешка машта (имагинација), која ће му у сваком тренутку омогућити да препозна и „очитава“, видљиве и невидљиве сврхе и могуће трендове, како локалне, парциијалне, тако и глобалне. Он као вођа мора да разумева целину односа и дух организације, тако и шире контекстуалне етосе, све до глобалног етоса.

Закључак: да док су традиционални менаџери били теехнички иноватори и вешти тактичари, данас се траже неупоредиво свестраније образовани лидери – стратези.

18

3.2.1.ЧЕТРИ ТАЧКЕ ОСЛОНЦА САВРЕМЕНОГ ЛИДЕРА – СТРАТЕГ КОМПОНЕНТАМА15

1) стручно образовање и

2)калкулативну, рационалну интелегенцију (реч рационално има корен у латинском reor, што значи рачунати.

3) Емоционалну интелегенцију, и најзад,

4) Етичку орјентацију као интегративну и еманципативну снагу

Емоционална интелегенција - поређење између изузетно успешних људи на високим лидерским положајима и људи на ниским положајима чији су резултати били просечни, показало је да се око 85 одсто разлике могло приписати факторима емоционалне интелегенције, а не чисто когнитивним способностима као што су стручно знање. Највише руководство способно да у условима радикалних, драматичних, неочекиваних промена управља сопственим емоцијама, зависи у великој мери „да ли ће једна компанија бити довољно спретна да преживи промене које носи будућност“.

Процват или пропаст организације – зависи у највећој мери од тога да ли ће вођа у ванредним, односима критичним ситуацијама, контролисати своје емоције, тј.сачувати равнотежу између својих рационалних и нагонских поривних потенцијала.

Управо ова потоње - хармоннија као смисао за баланс - представља црту ЕМОЦИОНАЛНЕ ИНТЕЛЕГЕНЦИЈЕ.

Рационални и емоционални ум нису два ума, већ гране истог стабла, односно корена. Рационални и емоционални ум су само различити ликови ума – ЕРОСА И ЛОГОСА. Ове две врсте интелегенције очигледно комплемнтарне, међусобно се употпуњују, а не искључују. Штавише – истуиче се - да је њихов баланс услов нашег склада, менталног и физичког (духа и тела), те да управо о овом складу зависи СРЕЋА И УСПЕХ, како у послу тако и у животу.

19

Лидер и емоционална интелегенција - емотивно интелегентни лидер ове своје способности хармонично усклађује, тј. доводи у међусообну резонанцу и синергију унутар властите личности, он има необично драгоцену способност, да обе интерне своје капацитете доведе у резонанцу с истим или сличним својствима и капацитетима својих сарадника, шатвише, да их у њима пробуди и подстакне и тако их својим визионарском нарави и емоционалним капацитетом, негујући ентузијазам, ангажује и води.

3.3.ГОЛМАН - РЕЗОНАНТНИ ЛИДЕР И ЧЕТРИ СТИЛА РУКОВОЂЕЊА – ВИЗИОНАРСКИ СТИЛ16

Резонантни лидер, гаје четири стила руковођења:

(1) Лидер који негује визионарски стил својим инспиративном, неодољивом и сугестивном визијом покреће сараднике на готово мисионарски начин, стварајући у њима посвеченост заједничком циљу и осечање даје посао сваког од њих важан у остваривању тог циља. То, уједно, повећава степен самопоштовања, те интезитет унутрашње кохезије запослених, окупљених око заједничких вредности.

(2) Тренерски стил карактерише интезивна концетрација на потребе, способности и аспирације сваког запосленог, у циљу њиховог даљег развоја и непрекидног усавршавања, чиме су на добитку и појединац и организација.

Лидерова емпатија, односно брига и одговорност за друге истовремено, „ резонантно“ емпатијски енергетизује сараднике и подстиче их на непрекидно самоусавршавање, чиме се најбољи стручњаци и рационално и емотивно везују за организацију.

Треба нагласити на лидер не намеће своју визију већ, својом искреношћу и честитошћу поштује слободу сваког појединца;

(3) Афилијативни стил у руковођењу се очигледно заснива на мотиву за афективном везаношћу и топлим међуљудским односима. Хуманистички усмереног лидера радници интересују,

16 Симо Елаковић, „Пословна етика и комуницирање“, Универзитет Сингидунум, Београф, 2011.год., стр. 23

20

пре свега, као људска бића. Вођа не прикрива своје емоције, већ му је стало до успоставе дубоких емоционалних веза - како се подвлачи – чак на уштрб пословних резултата. Врућа емпатијска комуникација ствара изузетно позитивну социјалну климу, што онда доприноси добробити организације;

(4) Демократски стил практицирају лидери који максимално уважавају мишљења и иницијативе сарадника, па зато негују дебате и консултације, настојећи да, кад је год то могуће, остваре консензус, поготову кад се ради и деликатним и независним пројектима који носе пословне ризике (додуше, овде се примећују и примесе утилитаристичке етике). Људска солидарност и „нерв“ за једнакост, те поверавање важних мисија другима имају изузетну кохезивну и мобилизаторску снагу.

Голман - дисонантни стил руковођења – заповеднички стил17 - заснива се на ширењу страха и несигурности, особито за радно место. Лозинка је „Уради и ћути“ (некад може да има и повољне учинке).Као и увек када је реч о типологијам и класификацијам, треба их узети cum grano salis (са резервом). Оне су корисне методолошки као „идеални типови,но у реалном животу се, особине појединих стилова преплићу и мешају, тако да се, у правилу, ради о континуелним прелазима и нијансама.

3.4. ПОЈАМ ПОСЛОВНА ЕТИКА

Пословна етика проучава примену личних норми на активности и циљеве комерцијалних предузећа. То није посебан морални стандард, већ студија о томе како пословн контекст поставља своје јединствене проблеме пред моралну личност која делује као представник тог система. Пословна етика одражава навике и изборе које чине директори када су посреди њихове активности и активности осталих чланова организације. Активности и избори директора су уобличени у складу са системом моралних вредности појединаца, али тај систем је често изложен промени приоритета или осетљивости, када дејствује у

17 Симо Елаковић, „Пословна етика и комуницирање“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011. Стр. 24 - 27

21

институционалном контексту оштрих економоских принуда и притисака и као могућност за стицање моћи.

Пословна етика – области одлучивања18 - избори: 1.Избори у оквиру законских прописа – какви они треба да буду и да ли их поштовати или не;

2.Избор у оквиру економских социјалних питања изван граница закона- обично се називају „сива подручја“ или „људска вредност“. Оно се тичу конкретних и апстракних начина на које једна личност третира друге и укључују, не само моралне појмове искрености, дате речи и поштења него и избегавање наношења повреда и својевољну надокнаду за учињени штету.

3. Избор који подразумевају давање предности сопственом интересу - степен до којег сопствена добробит појединца има предност над интересима компаније или других људи унутар и ван компаније. Овде спадају и одлуке у вези са питањима права власништва и о томе колико новаца треба да се задржи или дистрибуира у другим правцима.

3.5. ПОЗНАТЕ ЕТИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ 19

Једна брза анкета би највероватније показала да се већина директора нађе у најмање двадесет од тридесет ситуација које ће мо навести. Све су оне важне са становишта управљања и све укључују морална пиања искрености, поштења, поштовања других или испуњења обећања.

Дилеме које су побројане су резултат спроведене анкете са директорима:

• Похлепа; • Прикривање и нетачно приказивање стања у

извештајима и приликом контролних поступака;

18 Исто, стр. 175

19 Исто, стр.177 - 179

22

• Тврдње које наводе на погрешне закључке о квалитету производа и услуга;

• Избегавање одржавања дате речи или варање у погледу договорених услова и рокова;

• Усвајање пословне политике која ће највероватније друге довести у ситуацију да морају да лажу да би се завршио посао;

• Претерана увереност у сопствени суд на ризик корпорацијског ентитета;

• Недовољна лојалност према компанији чим дођу тешка времена;

• Лош квалитет; • Понижавање људи на радном месту или путем

рекламних стереотипа; • Слепо покоравање ауторитету без обзира на то

колико је неетичан или непоштен; • Фаворизовање; • Договарање цена; • Жртвовање невиних и беспомоћних да би се постигли

одређени циљеви; • Потискивање основних права: слобода говора, избора

и личних односа; • Пропуштање да се укаже на неетичне поступке; • Занемаривање породице или личних потреба; • Доношење одлука о производу чија примена може

угрозити сигурност других; • Невраћање узетог из окружења, из средстава

запослених или корпорације; • Свесно преувеличавање предности неког плана да би

се добила потребна подршка; • Пропуштање бављења потенцијалним проблемима

нетрпељивости, мушко-женских одниса или расизма; • Додворавање људима који се налазе више на

хијерархијској лествици, уместо свесног обављања послоа;

• Успињање корпорацијском лествицом газећи друге; • Унапређивање деструктивног наметљивца који

оправдава своје грешке пре него што оне испливају на површину;

23

• Пропуштање сарадње са другим деловима компаније – непријатељски менталитет.

• Лагање запослених давањем непотпуних информација, наводно због пословања;

• Склапање савезавса сумњивим партнерима, чак и кад је посреди добар разлог;

• Одбијање прихватања одговорности за шкодљиву праксу - намерну или ненамерну;

• Вређање корпорацијских разметтљиваца који траће и време и новац или прихватање њихових поступака;

• Корумпирање јавног политичког процеса законским средствима.

3.6. ГЛАВНИ РАЗЛОЗИ 70 – ТИХ ГОДИНА ЗА УСПОН ПОКРЕТА ЗА ЕТИКУ БИЗНИСА. 20

Етика је одувек део бизниса, и разговор о етици у бизнису нити је нов, нити ништа различит од разговора о етици на ма којем другом подручју људског прегнућа. У Сједињеним Државама, шездесете су донеле покретање друштвених питања у бизнису. Исте године виделе су појаву: контракултуре, раздорни рат у Вијетнаму, пораст проблема загађење средине, нуклеарног и токсичног отпада, и протесте против такозваног војноиндустријског комплекса. Уза све ова збивања растао је и консумеризам, уз све већу снагу потрошачког покрета.

Бизнис у САД 60 – тих нашао се на удару због недостатка друштвене свести и због оштећивања друштвене заједнице на безброј начина. Пословне школе одговориле су увођењем курсева за друштвена питања, на којима се разговарало о оптужбама против бизниса, и могућим одговорима и лековима. Седамдесете су виделе успон покрета за етику бизниса. Захтев студенских и потрошачких група из шездесетих проширили су се на опсежније кругове станоништва. Фирме су на појачани јавну бригу најпре реаговале сазивањем конференције које су спонзорисале групе као што је Национална трговинска комора.

20 Исто, стр.187-219

24

Друге конференције покретали су универзитети, често састављајући пословне људе с професорима пословних школа, катедри за филозофију и религију, правни факултет, и с другим стручњацима.

Сам термин пословна етика обликован је према изразу медицинска етика, који су негде деценију раније били усвојили људи заитересовани за етичке проблеме у медицини.

Мит о аморалном бизнису био је још јак, и многи су сам појам пословне етике сматрали за терминолошку противречност.

Курсеви у овој области су се постепено оснивали, уџбеници су писани, основани су професионална друштва и часописи, одговарајући предмет установњен је на колеџима и универзитетима.

Активности 80– тих година за успон покрета за етику бизниса - до краја 80 –тих, активности на пољу пословне етике била је постала већ довољно значајна да би се назвала покретом. До краја исте деценије, број компанија са листе Forčun fajv handred (лист Форчун доноси листу 500 најуспешнијих фирми) које су усвојиле корпорацијске етичке кодексе, увеле етичке „вруће линије“ где запослени могу пријавити своју етичку забринутост, установиле етичке комитете на равни управног одбора или покренуле програме за етичку обуку, постао је заиста упечатљив.

Од 90 –тих у посао се укључила и влада. Известан број студија већ је, у корпорацијским размерама, руководио етичком обуком у компанијама под савезним уговорима које су проглашене кривим за проневеру или испостављање увећаних рачуна влади. Године 1991, Амерички Конгрес је озаконио Савезне казнене смернице које се имају примењивати на корпорације проглашене кривима за кршење већег броја различитх закона. Значајна одредба Смерница била је могућност да се компанијама смањи глоба уколико могу показати да су предузеле кораке да развију „ефикасан програм за спречавање и откривање повреда закоан. Програм је обухватао:

- установљење стандарда и процедура којих треба да се држе запослени,

25

- именовање високог руководиоца који ће надгледати програм,

- предузимање корака да се дати стандарди саопште, предузимање корака да се прихватање надгледа и проверава,

4. РАЗЛИЧИТИ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ МОДЕЛИ КУЛТУРНОГ ПОНАШАЊА

4.1. РАЗЛИЧИТЕ КУЛТУРЕ И РАЗЛИЧИТА МОРАЛНА СХВАТАЊА 21 -

Антрополози и социолози потврђују чињенцу да људи у различитим културама, као и људи унутар исте културе, имају разилазна морална схватања о особитим спорним питањима. Древни Грци су веровали да побачај није неморалан, мада ми верујемо да јесте.

Неки припадници нашег друштва верују да је побачај неморалан, а други верују да је морално допустљив. Ове разлике су примери транскултутурног и интракултурног релативизма. Треба, међутим, да разликујемо оно што се често зове културни релативизам, који је описан, од етичког релативизма, што је нормативан став. Оба становишта могу се применити како на јединке тако и на посебне друштвене заједнице.

С обзиром на чињеницу да се неки обичај сматра моралним у једном друштву у једно време а погрешним у неко друго време или у неком другом друштву и с обзиром на чињеницу да се људи унутар истог друштва у исто време разликују по својим моралним схватањима, то о културама или о друштву не можемо да изведемо никакав закључак, сем да дате, управо описане разлике заиста постоје.

Погледајмо школско одељење трећег разреда са двадесеторо ученика којима је дат обиман задатак сабирања. Претпоставимо да свако дете у одељењу дође до другачијег резултата. Како знамо

21 Исто, стр.

26

математику, можемо рећи да само једно дете има прави одговор. (Наравно, можда га нема ниједно). Али бисмо погрешили ако бисмо, на основу приказаних резлика, закључили да не постоји тачан одговор да дати проблем.

Антропологија и социологија нуде податке које ваља размотрити и објаснити. Гледајући разлике у схватању морала између друштва, можемо се прикладно запитати колики је обим тог неслагања, и на чему се оно заснива. Заправо, могло би бити занимљивије истражити која је мера слагања а не неслагања, јер и она несумњиво заслужује разматрање и објашњење. Разилазна схватања у погледу моралности датог поступка или праксе могу бити исход делоања већег броја чинилаца. Две заједнице могу да се темељно и коначно не слажу око моралних начела, али то неслагање може да постоји и на многим другим равнима. На пример, две заједнице могу подржавати ово основно начело: морално је оно што друштву помаже да напредује, оно што га кочи је неморално.

Али ако једна заједница живи у топлој клими и има обиље воде, она ће различито гледати на одећу и коришћење воде него друштво које живи у врло хладном поднебљу и има мало воде.

Заједница са много мушкараца и мало жена вероватно неће моногамију посматрати на исти начин као заједницу са приближно једнаким бројем мушкараца и жена.

Различити услови – различите радње сматрају за моралне или неморалне. Различити услови, дакле, дају разлога да се различите радње сматрају за моралне или неморалне. Чињенична веровања једне заједнице такође утичу на њено схватање моралног или неморалног. Друштво које верује у богове вулкана што траже људску жртву сматраће ту праксу за моралну – за обичај који налаже виша сила и који је стога нужан за очување заједнице. Друштво које не верује у вулканске богове неће ту праксу сматрати ни неопходном ни морално оправдљивом. Чињенична веровања су значајан састојак морала сваке заједнице, и разлике у веровањима у погледу чињеница довде до разлика у схватањима шта је морално а шта неморално. Нека друштва верују у оно што је НЕТАЧНО. До неке мере, то вероватно важи за свако друштво. Међутим, већина заједница је свесна да стиче све више и више чињеничног знања

27

како се развија и напредује. Као што може да греши у погледу чињеница, тако друштво може да греши и у погледу неких од својих моралних судова. Из историје знамо да припадници неког друштва често верују да су једно или више моралних веровања те заједнице погрешни.

Нема разлога да, у начелу, припадници неког другог друштва не могу да изнесу и одбране сличне тврдње о друштву које није њихово.

Дескриптивни транскултурни релативизам (ДТР) - ДТР описује разлике између култура. У неким случајевима разлике су такве да се изрази ИСПРАВНО и ПОГРЕШНО, или БОЉЕ и ГОРЕ, не могу применити на запажене разлике. Свака култура има свој језик, а неки језици су сложенији од других. Али има мало смисла рећи да је, у неком апсолутном значењу, један језик бољи него други. Слично томе, многи видови једне културе разликоваће се од видова других култура, али обе могу бити подједнако добре. Многи оспоравају тачност антрополошких извештаја о моралности примитивних племена и туђинских култура, јер сматрају да је оно што антрополози описују као морал неке заједнице можда наметање сопствених моралних категорија, које доводи до погрешног тумачења непознате праксе. Па ипак, постоје непобитни прмери: древни Грци, како смо већ променили, веровали су да је побачај морално допуштен, а ми не верујемо. И поново: На Југу, пре Грађанског рата, многи су сматрали да је ропство морално допустљиво, док су га многи на Северу сматрали неморалним. Да ли разлике у веровањима показују да је морал релатиан? Да ли опис културе релативизам подразумева нормативни етички релативизам?

Нормативни етички релативизам (НЕР) - НЕР тврди да, кад ма које две културе или ма које две особе имају различито морално виђење исте радње, и обе културе и обе особе могу бити у праву. Тако да радња може бити исправна за једну особу или једно друштво, а иста радња, изведена на исти начин, може бити погрешна за неку другу особу или заједницу, а да обе особе и обе заједнице при том подједнако имају право. Шта ове тврдње значе? Први одговор је да ниједан од два сукобљена морална суда није ни исправан ни погрешан, зато што морални суд нису исправни или погрешни - они су просто изрази мишљења и осећања. Одбрана

28

овог облика релативизма обично зависи од метаетичког схватања језика морала и логике моралистичке расправе. НЕР тврди да, кад ма које две културе или ма које две особе имају различито морално виђење исте радње, и обе културе и обе особе могу бити у праву. Тако да радња може бити исправна за једну особу или једно друштво, а иста радња, изведена на исти начин, може бити погрешна за неку другу особу или заједницу, а да обе особе и обе заједнице при том подједнако имају право.

Шта ове тврдње значе? Први одговор је да ниједан од два сукобљена морална суда није ни исправан ни погрешан, зато што морални суд нису исправни или погрешни - они су просто изрази мишљења и осећања. Одбрана овог облика релативизма обично зависи од метаетичког схватања језика морала и логике моралистичке расправе.

4.2. ЧЕТРИ ПОСЛЕДИЦЕ КАДА МА КОЈЕ ДВЕ КУЛТУРЕ ИЛИ МА КОЈЕ ДВЕ ОСОБЕ ИМАЈУ РАЗЛИЧИТА МОРАЛНА СХВАТАЊА

Прва последица - Морални судови нису истинити ни лажни, ни исправни ни погрешни, јер су осећања или емоција22 - из овог става проистиче већи број последица које се НЕ слажу добро с моралним искуством већине људи. Један од исхода усвајања овог гледишта јесте да морални суд о некој радњи - суд да је крађа неморална, на пример уопште није суд о тој радњи, о крађи. То је просто израз нечијег осећања у вези с крађом.

Друга последица да се никада ни са киме не можемо мимоићи у суду око моралности неког чина. Ако је мој морални суд напросто исказ о мени самом, мојим реакцијама, или израз мојих емоција, а емоције или да изражавамо емоције које се разликују. Али емоције нису истините или лажне; отуд, како не износимо никакве тврдње о истинитости или лажности, о тачном или погрешном, ми се међусобно и не разилазимо.

Трећа последица - Трећа је пследица да, с овог становишта, људи никада не могу да греше у својим моралним судовима. Ако неко има негативна осећања према некој радњи данас, а сутра према

22 Исто, стр.207-2011

29

истој радњи позитиван, тад ће он имати, или изражавати, различите емоције. А изражавање једне емоције данас није несагласно с изражавањем друкчије емоције сутра. Ни у једном од та два случаја јединка јесте Moral Thinking

Четврта последица - Четврта последица да људи могу да мењају моралност неког чина изражавајучи различите емоције које се на њега односе. Ако је морални суд само извештај о емоцији или израз емоције, тад, мењајући своју емоцију, особа мења и моралност дате радње. Ове четри последице примене нормативног етичког релативизма не слажу се сасвим с моралним искуством већине људи, јер људи стварно доносе судове о дешавањима – бар имају намере да то чине. Људи се и предомишљају, и често закључују да су у прошлости грешили када су неку радњи ценили као исправну, док данас знају да је била погрешна.

4.3. ОРАГНИЗАЦИОНА КУЛТУРА - ЕЛЕМЕНТИ 23

1. Садржај - когнитивне структуре чланова организације : претпоставке, веровања, вредности и симболички елементи - језик, материјални симболи, обрасци понашања итд

2. Социјални карактер - социјална категорија постоји само у оквиру социјалних група – социјални слојеви, професије, нације

3. Ефекти – ОК одређује свест и понашање људи

4. Начин настанка – у процесу социјалне интеракције чланова организације

ОК настаје заједничким искуством чланова организације, које они стичу решавањем свакодневних проблема.

Припадници једне културе придају иста значења спољним стимулансима и разумеју свет на исти начин зато што деле заједничке претпоставке, вредностиви веровањаво том свету.

23 Небојша Јаничијевић, “Организацоно понаање“, Датастатус, Београд 2008 год., стр. 301 - 356

30

Организациону културу можемо дефинисати као систем:

Систем претпоставки, веровања, вредности и норми понашања, које су чланови једне органиазције развили и усвојили кроз заједничко искуство, који су манифестовани кроз симболе и који усмеравају њихово мишљење и понашање.24

4.4.ЗНАЧАЈ ОРГАНИЗАЦИОНЕ КУЛТУРЕ

Значај организационе културе – проистиче из њеног утицаја на пословање и пословне резултате предузећа. Постоји снажно уверење да је за успешан рад предузећа неопходна организациона култура одређених карактеристика и садржаја. Организациона култура у предузећу може да буде: “тајна формула успеха” или “тихи убица”. Зависи да ли култура одговора ситуацији у којој се предузеће налази или не.

Начин на који култура утиче на функционисање предузећа – Организациона култура је веома значајан фактор у доношењу стратешких одлука, организациона култура је значајна за пословање предузећа као детерминанта његове способнсти да се променама прилагођава окружењу. Организациона култура представља механизам координације у предузећу (Организациона култура може да замени планове и писане процедуре). Организациона култура може бити врло ефикасан механизам контроле понашања запослених (када запослени прихвате снажну културну вредност да не треба поткрадати предузеће, онда можемо бити сигурни да они то неће чинити. Уколико нема такве културе запослени ће поткрадати предузеће па макар поред сваког поставили “полицајца”. Организациона култура значајно смањује конфликте у организацији. Када две или више лица која имају сасвим различите претпоставке, вредности и веровања о свету око себе дођу у ситуацију да заједно раде или доносе одлуке, конфликт између њих је неминован. Снажна култура отклања ту МОГУЋНОСТ. Организациона култура је добар мотиватор – потреба за припадањем чланова организације могу да задовоље само ако се поистовете са својом организацијом. То је могуће само ако она има снажну културу

24 Исто

31

4.5.САДРЖАЈ ОРГАНИЗАЦИОНЕ КУЛТУРЕ

Наједноставнији и најчешћи начин класификовања садржаја ОК јесте подела на:

когнитивну и симболичку компоненту

Когнитивни елемнти су: веровања, вредности, очекивања, претпоставке, етика, осећања, значења, неформална правила, начин мишљења, поглед на свет и они се налазе у главама ЉУДИ и не могу се директно открити

Симболички елементи културе: језик, жаргон, приче, митови, легенде, хероји, ритуали, логотип, физички изглед, видљиви су свакодневном животу организације

Когнитивни елементи организационе културе - Основне претпоставке - оне систематизују и уопштавају основна људска сазнања и искуства људи како свет око њих функционише. “Видим оно што верујем” или “Верујем оно што видим”. Веровања – када се одређене вредности у организацији устале и докажу као успешне, трансформишу се у подсвест и трансформишу у веровање - ТРЕБА постаје ЈЕСТЕ. Вредности - идеал којем појединац, организација или друштво треба да теже усмерава понашање и акцију чланова организације

4.6.КЛАСИФИКАЦИЈА ТИПОВА ОРГАНИЗАЦИОНЕ КУЛТУРЕ

Типологија организационе културе је један од начина за њено брже упознавање и лакше разумевање. Харисонова типологија култура коју је усавршио Ханди 25:

Култура моћи - лидер - грчки врховни бог Зевс – Култура моћи, се може представити пауковом мрежом са центром око кога се плете читава култура. Ова култура симболизује Зевс, врховни и свемогући бог у грчкој митологији. Основна карактеристика културе моћи јесте њена орјентација ка лидеру. Култура моћи је заснована на претпоставци да је организација средство за остваривање циљева у рукам вође. У свом најбољем издању

25 Исто, стр.313

32

култура моћи ствара слику породице – на челу организације налази се свезнајући и свемогући остац породице (Зевс) који брине о свим њеним члановима, а оно га заузврат без поговора слушају. У свом најгорем издању ова култура представља дикататуру и владавину лидера засновану на страху. Наравно, у стварности није искључено да се у једној организацији наиђе на обе поменуте крајности, када су односи лидера и чланова организације нека мешавина поштовања, страха и мржње.

Култура моћи је погодна за релативно мале и младе организације, у којима не доминира кадар, и то у турбулентним индустријама у којима треба брзо реаговати.

Култура улога (Аполон – бог разума) је права бирократска култура. У њој доминирају правила и процедуре.Она што су у култури моћи лидер и његове личности, у култури улога процес су формална правила и стандарди. Тежи се да се сваки процес, свако понашање и сви односи у организацији стандардизују и формализују. Симбол ове културе је грчки храм и бог Аполон (бог разума). У култури улога се све се заснива на логици, разума и рационалности, као на виђењу организације као једне уређене социјалне структуре, која регулише договорена правила и процедуре.

Моћ се у овој култури стиче на основу хијерархијске позиције и, делимично, на основу експертског знања. Култура улога највише одговара људима који траже сигурност на послу, који воле предвидљивост и избегавају промене и ризик.

Култура улога се најчешће може наћи у великим бирократизованим предузећима и другим организацијама нарочито јавне службе)

Култура задатака – ( богиња Атина) је систем вредности и веровања у којем се на највиши пиједестал у организацији ставља успех и постигнуће. Зато многи ову културу и зову културу постигнућа. Њен симбол је решетка, док Атина као богиња својим особинама највише одговара опису нове културе. Култура задатка почива на предпоставци да организација постоји да би решавала задатке. Све је орјентисано и подређено послу који треба да се обави. Љиде се не цене према хијерархијској позицији, већ према њиховој способности да допринесу обављање задатка. Култура

33

задатка највише одговара људима који су мотивисани постигнућем, односно послом, самим по себи, пре него материјалним наградама. У култури задатка цене се вредности као што су самосталност појединаца, флексибилност и прилагодљивост.

Култура подршке -( Дионис, бог уживања) је тип културе који се веома ретко може наћи у предузећима. Дионис, грчки бог уживања, вина и задовољства је симбол ове културе. Култура подршке почива на претпоставци да организација постоји зато да би својим члановима омогућила да остваре своје индивидуалне циљеве и интересе. Фокус је на појединца и на његовим интересима, док су циљеви организације као целине занемарени.

То је разлог зашто је тешко претпоставити да би неко предузеће могло да опстане са оваквом културом. Моћ у култури подршке је веома широко дистрибуисана, па је, у поређењу са свим променутим типовима, култура подршке у највећој мери „демократска“. Високо се цени индивидуална слобода и пружа се жестоки отпор сваком покушају да се организационим правилима угрози лична слобода. Зато органиације са оваквом културом у сталној су опасности од распада. До њега долази оног тренутка када чланови организације процене да је за њихове интересе боље да наступају индивидуално. Овај тип културе се најчешће среће на факултетима и у истраживачким установама.

4.7. ОРГАНИЗАЦИОНА КУЛТУРА И СУПКУЛТУРА

Организација има доминантну културу и супкултуру. Доминатна култура садржи претпоставке, вредности и веровања које деле сви њени чланови у већем или мањем степену. Супкултуре представљају специфичан систем претпоставки, вредности, веровања, норми и симбола која дели једна мања група запослених у организацији.

Супкултура у предузећима - супкултуре се у предузећима деле према три основне димензије или три правца:

- хоризонтално – припадност пословним функцијама (подела рада: производња, комерцијала, финансије и рачуноводство, истраживање, развој и итд...)

34

- вертикално – разлика супкултуре између менаџера и запослених или супкултуре топ менаџмента и нижих организационих делова,

- дијагонално - професија и образовање, према социјалном пореклу, националној припадности, хобијима итд.

- ортогонална супкултура – садржи вредности и веровања која су независна од оних која чине садржај доминатне културе – произилази из посебних интересовања заспослених

Контракултура – садржи потпуно различите вредности и веровања и норме од оних садржаних у доминатној култури.

- припадници ове културе сматрају се “отпадницима” и они се групишу у одређеним енклавама у органиазцији

- појава контракултуре је добра за предузеће – постоји алтернатива

4.8. НАСТАНАК ОРГАНИЗАЦИОНЕ КУЛТУРЕ

ОК настаје у процесу групног решавања проблема са којима се суочавају чланови једне групе или организације. Свака организација мора да реши две групе проблема - проблеме екстерне адаптације и проблеме интерне интеграције. Решења која се покажу успешним - правило “јесте” у правило како “треба”. Дуготрајним понављањем успешних решења и предпоставке које они собом носе постају подсвесне. Посебну улогу у стварању културе имају такозвани критични инциденти у историји организације. Критични инциденти су они догађаји који угрожавају сам опстанак предузећа.

Три основна извора настанка организационе културе:

1. Национална култура у којој предузеће обавља своју делатност

2. Врста бизниса односно привредне гране – предузећа у истим привредним сектору или грани сусрећу се са сличним проблемима и раде у сличним условима –предодређени су да развијају сличне претпоставке, веровања и вредност.

3. Личност оснивача и доминатног лидера – у позицији да наметне сопствене вредности и веровања.

35

4.9. СТРАТЕГИЈЕ ПРОМЕНЕ ОРГАНИЗАЦИОНЕ КУЛТУРЕ

Стратегије промене организационе културе су начини на које се могу мењати ставови и вредности у свести запослених, као и њихово понашање. Директна стратегија – стратегија индоктринације - директан утицај на ставове и вредности запослених. Индиректна стратегија – стратегија когнитивне дисонанце - непријатно стање неслагања између ставова појединца или неслагања његових ставова и његовог понашања, запослени, променом ставова и вредности рационализују промену свог понашања која се већ догодила

Под националном културом се подразумевамо скуп претпоставки, веровања и вредности које су прихватили припадници једне националне заједнице и који битно одређују њихово разумевање света и понашање у њему. Национална култура представља „ментално програмирање: образц мишљења, осећања и деловања које свака особа стекне у детињству и затим примењује кроз читав живот“

4.10. ЧЕТРИ ДИМЕНЗИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ ПРЕМА ХОФСТЕДЕУ 26

Најзначајније истраживање националних култура и њихових димензија, које је релеватно за пословање и организацију предузећа, извршио је холандски аутор Greet Hofstede са групом својих сарадника крајем 70 – тих година прошлог века у 40 држава. Обхваћен је био можда највећи број испитаника у историји истраживања у менаџменту - 116.000 испитаника је попунило упитнике који су направљени на двадесет језика.

Хофстед и његови сарадници су установили и дефинисали четири основне димензије, на основу којих разликују националне културе у свету. Ове димензије су двополне по карактеру тако да се свака национална култура може по свакој димензији позиционирати на континуму између два екстрема те димензије. Димензије националне културе представљају основне вредности и претпоставке које су прихватили чланове једне националне

26 Исто, стр. 339

36

заједнице о кључним питањима са којима се свако друштво суочено. Проблем социјалне неједнакости и односа према ауторитету друштво решава усвајањем претпоставки о дистанци моћи.

1.Дистанца моћи: степен у којем друштво прихвата чињеницу да је моћ у институцијама и организацијама распоређена неједнако. Другим речима, дистанца моћи показује степен у којем припадници једне националне културе сматрају да је нормално и очекивано да моћ буде неравномерно распоређена, тако да у друштву постоје врло моћни појединци и групе, као и они који уопште немају моћ. Дистанца моћи показује ставове не само моћних, већ и оних који је немају и који су принуђени на послушност. Виока дисанца моћи значи да и једни и други сматрају да је неједнака дистирибуција моћи у друштву, као и у организацијама, сасвим нормално и природно стање ствари, које нити би требало нити се може мењати.

2.Избегавање неизвесности: указује на степен угрожености који осећају чланови друштва у неизвесним, нејасним или променљивим околностима. У националним културама са високим избегавањем неизвесности људи не воле промене, ризик и неизвесност. Зато воле више формализацију, стандардизацију и хијерархију, које у друштву треба да обезбеде стабилност и уређеност. Људи воле да све буде познато и јано у друштвеним односима, као и да се оно што мање мењају. Промене се опажају као претња а не шанса да се унапреди постојеће стање. Степен толеранције према разликама и различитим мишшљењима у друштвима са високим избегавањем неизвесноти је врло низак. Наиме, у таквим културама постоји веровање у вечиту и крајњу истину, која је обично наметнута од лидера, али представљена као опште мишљење. Девијације од тог општег или просечног мишљења се не трпе, као ни било какви облици нестандардног поншања. У друштву са високим избегавањем неизвесности изражен је и висок степен агресивности и анксиозности.

3.Индивидуализам и колективизам: разлика како се одређује одговорност за сопствену судбину. Индивидуализам подразумева да је сваки појединац одговоран за себе и за своју најближу породицу. Колективизам, насупрот томе, подразумева да је за судбину сваког појединца одговоран колектив којем припада, било

37

да је то породица, предузеће или друштво у целини. Колетивизам, насупрот томе, подразумева да је за судбину сваког појединца одговоран колектив којем припада, било да је то породица, предузеће или друштво у целини. Индивидуализам полази од тзв. волунтаризма, односно од претпоставке да постоји „слободна воља“ људи. Верује се да људи могу по својој слободној вољи мељати ствари и активно утицати на сопствену судбину. У културама у којима влада индивидуализам високо се цени разлика коју појединац својим поступцима уноси у своју околину.

4 „Мушке“ вредности националне културе : постигнуће, резултати и агресивност. У културама у којима преовлађују тзв. „мушке“ вредности цене се постигнуће, резултати и агресивност. То су тзв, „чинити“ културе у којима се нечија вредност доказује резултатом и чињењем. Најчешће, нечија вредност се оцењује на основу способности зарађивање новца. Брига за друге људе није у центру пажње припадника ове културе. Основна предпоставка „мушких“ култура јесте могућност човекове доминације над природом ради повећања његовог благостања. Исто тако у корену „мушких култура“ налази се претпоставка о слободној вољи човека.

5 „Женске „ националне културе су оне у којима доминирају „женске“ вредности као што су: међуљудски односи, квалитет живота, равнотежа и склад. То су такозване „бити“ културе у којима се вредност људи доказује самим постојањем и улогом у социјалној мрежи. Припадницима женскекултуре је важније да имају поштовање осталих чланова колективитета него материјални статус. „Женске“ културе су засноване на претпоставци о складу или потћињености човека природи. У овим културама предност с даје успостављању добрих веза и односа са природним и социјалним окружењем.

4.11. НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА И СТИЛ ВОЂСТВА ЗАПОСЛЕНИХ 27

Утицај националне културе на стил вођства менаџера представићемо преко утицаја сваке од четри Хофстедове димензије посебно. Највећи утицај на стил вођства менаџера од описаних

27 Исто, стр. 353 - 356

38

димензија националне културе има свакако дистанца моћи. Она, пре свега, утиче на ниво учешћа запослених у одлучивању који менаџер очекује или дозвољава. Ликерт сматра да се разликују четри стила или система управљања.

1. ауторитарно – диктаторски – концетрација моћи лидера и пасивна позиција запослених је највећа код првог стила и опада према последњем. Истраживања су доказала да је ауторитарни стил вођства више заступљен у културама са високом дистанцом моћи, а демократски у културама на ниском дистанцом моћи. Штавише, не само да су аутократе чешће у културама са високом дистанцом моћи већ су, у таквим културама, и ефикасније од демократски настројених лидера. Истраживање је, на пример, показало да је продуктивност радника у Мексику (висок ПД индекс) већа када лидер примењивао партиципативан стил. Уколико је култура са високом дистанцом моћи и колективистичка ( све латиноамеричке и српска култура), онда лидер мора да има 2.беневолентно-ауторитативан стил. Он мора да игра улогу оца породице који о свему сам одлучује али и брине о члановима своје породице. Покушај лидера да, сагласно саветима модерних концепата у менаџменту „ојача“ запослен делегирајучи им ауторитет, запослени ће пре протумачити као знак слабости и некомпетентности лидера него његове демократичности. У културама са ниском дистанцом моћи, у које спадају све англосаксонске културе и у којима и настаје теорије и концепти вођства, очекивани и ефикасан стил вођства је партиципативан, односно демократски. Слично томе, корелација строге контроле менаџера и задовољства запослених тим менаџером је висока и позитивна у културама са високом ПД индексом, а висока и негативна у културама са ниском ПД индексом. У културама са високом дистанцом моћи менаџери су више склони да употребљавају тактике утицаја на подређене које подразумевају вечи степен неједнакости као што је наређивање. Обратно, у културама са ниском дистанцом моћи менаџери ће више користити преговарање и убеђивање као стратегију утицаја на подређене.

РАД, РАЗЛИЧИТЕ ВРЕДНОСТИ И КУЛТУРНИ ОБАСЦИ

39

ПОЈАМ РАДА

Не развије ли хармонично своје суштинске снаге човек сужава могућност свог опредмећења, свог свестраног разитка, и управном размеру са степеном њихове неразвијености бива потиснута сфера његовог „предметно – стварног животног битка.

Еманципација човекове чулности, развијање његове способности уживања, јест дакле, conditio sine qua non човековог очовочења, стварање људског друштва, подруштвљеност човечанства.

Богат човек је човек, који стреми свестраном развитку својих суштинских снага и који тај развитак доживљава као „унутрашњу снагу“.

Дефиниција рада: Однос у ком се човек свесно спаја са природом у настојању да и сам делује ако не као природна сила а оно бар као продужена рука природе или као сила насупрот природе.

Појам вредности 28 су постојане, уопштене представе о благодати која одговара потребама и интересима човека, организације и друштва.Наиме, човек се у свом делању орјентише према вредностима. Према истима он се орјентише и у свом владању – у својим судовима и моралном избору. Отуда су вредности претпоставка и резултат човековог владања и делања у организацијама. А он све вредности обједињава у свој вредносни систем који му служи као орјентир у процесу владања и делања.

Да би нешто у организацији (став или одлука управе,идеал делатности, сврха или циљ постојања организације, властит положај,плата, каријера...) имало вредност за њеног члана, она мора да буде предмет избора или просуђиваа о тое шта је важније - лично, групно, организационо; чему се даје предност?

Највиша вредност (највиша благодат) јесте она вредност или скуп вредности којима сви људи теже или би требало да теже. Из историје практичне филозофије, односно из теорија етике произилази да неки философи сматрају да не постоји таква 28 Милан Миљевић, „Пословна етика и комуницирањ“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011, стр. 85

40

вредност или такав скуп вредности, док су многи други кандидовали следеће вредности за ову функцију: срећа, задовољство, плуралитет вредности, прилагодљивост конттекст, духовна љубав, самоусавршавање- мудрост, одрицање, ред и прогрес, самоостваривање или самоиспуњење, воља за моћи, оданост, поштовање живота, солидарност.

ПОЈАМ КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ

Културни образац претпоставља, постојање одређених институција које у модерном смислу, дају основни печат колективном животу.

Тај печат је уједно и гарант да се колектив може заштити од агресиних и егоистичних појединавца и група, који настоје да своје личне и групне тежње остварују на рачун општих, друштвених интереса.

У том смислу су институције чувари битних и виталних интереса колектива, који се повремено доводе у питање али се не могу оспорити као носиоци културног идентитета једног друштва.

Велике културне средине попут Немачке, Енглеске и Француске успеле су да створе одређене културне обрасце, који су формирали и одређене типове људи.

Тако је, на пример, енглески културни образац профилисао енглеског џентлмена, немачки културни образац тип културног човека, а француски културни образац часног, односно моралног појединца.

6. НОВА ПОСЛОВНА КУЛТУРА И РАСУЂИВАЊЕ

6.1. OБМАНА У ПОСЛОВАЊУ СА АСПЕКТА ЕТИЧНОСТИ29

Albert Z. Kar: Да ли је блефирање у пословању етично? Етика пословања није друштвена етика, веч пре етика игре покера. Разговор на тему „Хоћете да кажете да ћете охрабрити људе да 29 Симо Елаковућ, „Пословна етика и комуницирање“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.год. стр. 220-230

41

блефирају? Па блефирају није ниша друго до једна врста лагања! Ви им саветујете да лажу!“ и да пословни човек заслужује више поштовања. Основа приватне моралности поштовање истине и да пословни човек заслужује више поштовања што се више пруиближи истини.

Блефирања у пословању може се једноставно сматрати стратегијом игре – попут блефирања у покеру, што нема утицаја на моралност играча који блефира. Цитат једног енглеског државог службеника, Хенрија Тејлора гласи „неистина престаје да буде неистина када све стране схвате да се не очекује да се каже истина“ - то је управо опис блефа у покеру, дипломатији и пословању. Милиони пословних људи свакодневно осећају спутано говорећи свом шефу ДА, док потајно мосле Не, те да је ово општеприхваћено као дозвољена стратегија, ако се зна да је алтернатива отказ. Суштина је у томе, рекао сам, да је пословна етика – етика игре. Председник једне компаније је изјавио: „ Ми се поносимо својом етиком, за тридесет година ниједан клијент никад није довео у питање моју реч или тражио да провери наше цифре. Ми смо лојални према нашим клијентима и поштени према нашим испоручиоцима, када потврдим посао руковањем за мене је то уговор. Никад се нисам бавио договарањем цена у сарадњи са конкурентима, никад нисам дозволио својим радницима из продаје да шире шетне гласине о другим компанијама. Наш уговор са синдикатом је најбољи у нашој области пословања.Коначно, иако то ја кажем, наши етички стандарди су веома високи!

С дуге стране, истовремено подпреседник дозвољава да један његов производ путем оглашаања буде представљен као много бољи него што ствари јесте. Још један од артикла из његовог асоримана био је озлоглашен међу дилерима због своје застарелости. Одлагао је да избаци много бољи производ на тржиште, јер би тако угрозио продају лошије производа, који би био замењен новим. Удружио се са неким својим конкуретима, унајмљујући једног лобисту како би „погурао“ неке допуне закона и њихову примену помоћу метода о чијим детаљима није хтео превише да зна. По њеовом мишљењу, ове ствари немају никакве везе са етиком.То је само нормална пословна пракса. Он сам је избегавао директну неистину – никада није лагао користећи рећи. Но, цела организација којом је руководио била је дубоко огрезла у бројне стратегије обмане.

42

6.2. ПРИТИСАК КОЈИ ЗАХТЕВА ОБМАНА

Вечина директора је, бар повремено, принуђена да у интересу својих компанија или сопственом интересу у пракси спроведе неки облик обмане у преговорима са клијентима, дилерима, синдикатима, владиним службеницима и другим одељењима унутар своје компаније. Свесним погрешним предствљањем, сакривањем важних чињеница или претварањем - укратко, помоћу блефирања - покушавају да убеде друге да прихвате њихове ставове. Ако неки директор одбије да повремено прибегне блефирању - ако осећа обавезу да говори истину, само истину и ниша осим истине – он занемарује могућности које дозвољавају правила, чиме своје пословање доводи у веома подређен положај. Пословни човек не може да се помири са прибегавањем блефу. Мучи га савест. Осећа кривицу (можда ће добити ћир или стећи неки тик)

ДА БИ МОГАО ПРОФИТАБИЛНО ДА ИСКОРИСТИ СТРАТЕГИЈУ БЛЕФА, СВАКИ ДИРЕКТОР ПРЕДХОДНО ТРЕБА ДА БУДЕ СИГУРАН ДА ПРИБЕГАВЊЕ БЛЕФУ КОД ЊЕГА НЕЋЕ ИЗАЗВАТИ ГУБИТАК САМОПОШТОВАЊА ИЛИ ЕМОТИВНИ ПРОБЛЕМ.

Ако треба да помири лични интегритет и високе стандарде искрености са практичним захтевима пословања, он мора осећати да су његови блефови етички оправдани. Оправдање јесте у чињеници да пословање, онако како га у пракси спроводе појединци и корпорације, има безлични карактер игре – игре која захтева посебну стратегију и разумевање њене специфичне етике. Ова се игра одвија на свим нивоима живота једне корпорације,од највишег до најнижег. Постоји могућност да, оног тренутка кад човек одлучи да уђе у свет пословања, он буде приморан да заигра игру, као што показује пример послодавца огласног простора у једном часопису који је остао без посла због фузије своје компаније

Не би требало да мисли лоше о игру пословања, зато што се њени стандарди доброг и ошег разликују од оних који преовлађују у традиционалм моралу нашег друштва. Овакво схватање пословања посебно брине људе који немају много пословног искуства. Један министар, једном се побунио и рекао пословање никако не може функционисати, осим ако се заснива на јевреско – хрипшћанском етичком систему.Сви ће се сложити да већина

43

пословних људи не занемарује етику у приватном животу. Пословни људи, када почну да живе свој живот на рсдном месту, они престају да буду приватни грађани; постају играћи у игри који су вођени другаћијим етичким стандардима. Све док пословни човек поштује законе и избегава злонамерне лажи, он је етичан. Ако је закон, онако како је написан, пружа човеку отворену могућност да убије, био би луд да то не искористи.

Ако то не учини он, неко други хоће.

6.3. ЕТИЧНОСТ И ШПИЈУНАЖА У ПОСЛОВАЊУ

Он нема никакву обавезу да застане, и размисли кога би то могло повредити. Ако закон каже да то сме да учини, то оправдава све. У томе нема ничег неетичног. Једноставно, то је пословни начин размишљања. Предходне ставове је изнео директор Робинс, и сматрао је да чак ни индустријска шпијунажа, на коју се неки пословни људи мрште, не треба да се сматра неетичном. На једном састанку на којем је један ауторитет за маркетинг држао говор, осудио запошљавање шпијуна. Разлоге за осуду то што више компанија сматра да је јефиније да се некако дочепају тајни својих конкурената, помоћу сакривених камера и микрофона, или помоћу подмичивања запослених, него да организују сопствена скупа истраживања и пројектана одељења. Захваљујћи овом тренду, закључено је развила се читава грана електронске индустрије за производњу опреме за индустријску шпијунажу. Пословни човек највише времена троши покушавајући другима да учини оно што се нада да други неће учинити њему. Робинсон – у пословању су постале уобичајене све врсте шпијунаже – то је као кад човек попије пиће за време прохибиције-в она се не сматра грехом. Закон је у тој области (шпијунаже) врло толерантан. Није веа срамота кад се у пословању користе тајни агенти, него кад то ради држава. Не заборавите да постоји бар једна веома велика корпорација – њене акције се могу купити преко брокера – која зарађује милионе пружајући услуге контрашпијунаже индустријским фирмама. Шпијунажа у пословању није етичко питање; то је установљена техника конкуренције у пословању.

44

6.4. ЕТИЧНОСТ У ПОСЛОВАЊУ БЕЗОБЗИРА НА ЗАКОНСКУ РЕГУЛАТИВУ КОЈА НЕ СПРЕЧЕАВА ДА СЕ ОДРЕЂЕНА

ПОСЛОВНА АКТИВНОСТ ОДВИЈА

Где год да се човек окрене у свету пословања видна је разлика између његових етичких стандарда и оних које проповеда цркав. Новине су препуне сензационалистичких прича, последица ове разлике. Критичари пословања сматрају да је такво понашање неетично, док компаније о којима је реч знају да су оне само учеснице у игри пословања. Осигуравајућа спадају међу најугледније пословне институције у нашој земљи. Група директора из области осигурања, која се недавно састала у Новој Енглеској, била је запањена када је њихов гост, социјални критичар Данијел Патрик Мојнихен (Daniel Patric Moynihan), без изузетка, жестоко прекорио „неетично понашање“. Криви су, тврдио је Мојнихен, због тога што су користили старе статистичке табеле да би добили неоправдано високе премије. По правилу би одлагали саслушања у парницама које се воде против њих, не би ли изморили тужиоце и постигли за себе повољне нагодбе. У својој политици запошљавања користе изузетну проницљиве механизме како би онемогућили одређене мањинске групе. Ако се закон који регулише њихово пословање измени, или ако се јавно мњење ускомеша, они ће се прилагодити колико треба. Они мисле да, са моралног становишта, нису учинили ништа лоше. Све док су њихове активности у складу са законом, они сматрају да се крећу у границама права да своје пословање воде онако како сматрају да треба.Посматрано из овог угла, мала привреда је у истом положају као и велие корпорације.

У пословном свету често се крше етички идеали друштва, али то не значи да су истовремено нужно прекршени и пословни принципи. Сваке године Савезна комисија за трговину (Frederal Trade Commission) наложи стотонама компанија, од којих неке спадају у ред највећих, да „ престану и одустану“ од праксе чија моралност, мерено уобичајеним стандардима, може бити доведена у питање, док они исту ту праксу истрајно бране.

Пример фирме која производи познату течност за испирање уста, оптужена је да користи јефтини алкохол, који би могао штетити здрављу људи. Високи руководилац компаније је, по завршетку сведоћења у Вашингтону, изјавио: „ Нисмо ми прекшили закон. Ми

45

радимо у изузтно конкуретном окружењу. Ако хоћемо и даље да радимо , морамо трагати за профитом где год закон допушта. Не правимо ми законе. Ми их поштујемо. Зашто бисмо онда трпели ове разговоре о етици у маниру „већи католик од папе“ ?То је чисто лицемерје.Не бавимо се ми пословањем да бисмо промовисали етику. Побогу, па погледајте само компаније које се баве произбодњом цигарета! Ако они који су правили законе нису у њих уградили етику, не може очекивати од пословних људи да попуне ту празнину. Изненадно окретање пословних људи хришћанској етици произвело би највече економске поремећаје у историји“.

Напоменимо и то да тужилац, овога пута, није успео да докаже његову кривицу.

Одбацивање илузија - разговор пословних људи о етици обично су само танки декоративни огртач, у који је увијена груба реалност ове игре. Илузија да пословни човек може себи дозволити да буде руковођен етиком онако како је схватамо у приватном животу, обично се негује у говорима и новинским чланцима који садрже фразе попут: „ Исплати се бити етича“ или и „Здрава етика значи добро пословање“. У ствари, то уопште није етички став; то је прерушена калкулација, која је сама себи циљ. Посматрано дугорочно, компанија може зарадити више уколико не створи непријатељски однос са конкуренцијом, испоручиоцима, запосленима и клијентима вршећи на њих превелики притисак. Преоштра политика утиче на смањење коначног добитка. То је тачно, али нема никакве везе са етиком.

Став пословних људи о етици - став пословних људи о етици можемо правилно резимирати на следећи начин: Друштво у којем живимо може се сматрати вероватно најконкурентнијим у свету. Наши обичаји подтичу висок степен агресије у личном стрмљенњу ка успеху. Највећа конкуренција влада у пословањуж. Она је ритуализована и добила је облик игре зане стратегија. Основна правила иге одређује држава, која покушава да пронађе и казни преваре у пословању.

Но све док компанија не прекрши законом регулисана правила игре, оа, по том истом закону, има право да обликује своју стратегију, не обазирући се ни на шта, изузев на свој ПРОФИТ. Уколико су њени планови о профиту засновани дугорочни, она ће,

46

колико је могуће, неговати пријатељске односе са онима са којима послују. Мудри пословни човек тражи предност до границе до које не ствара непријатељство међу запосленима, конкурентима, клијентима, са државом или целокупном јавношћу.

Појединац и игра - појединац запослен у компанији често има потешкоћа да се прилагоди захтевима игре пословања. Он покушава да сачува своје приватне етичке стандарде у ситуацијама које од њега траже да примени игру стратегију. Пати када треба да се спроведе политика компаније која доводи у питање његово схватање себе самог као етичког човека.

Пример: Етички човек, одбија захтев за повишицу запосленом који је заслужује, да отпусти радника који већ дуго ради у компанији, да спреми оглас који мисли да наводи на погрешан закључак о производу, да сакрије чињенице за које мисли да клијенти имају право да знају, да употреби јефтинији материјал који се користи за израду већ установљеног производа, да продаје као нов производ за који зна да је дорађен стари производ, да преувеличава лековита својства медицинских препарата или да на било који начин врши притисак на дилере.

Постоје и извесни директори – срећници који, по природи свог посла и његових услова, никада не морају да се суоче са оваквим проблемима. Али, већина пословних људи, пре или касније,има етичку дилему, у овом или оном облику. Могуће је да је дилема најјача не кад компанија директору наметне одређену акцију, већ кад та акција потекне од њега самог – то јест када он, у сопственом интересу, предузме или размишља о прдузимању корака који су у супротности са његовим раним моралним условљавањем.

Пример:

У жељи да прокаже пораст у продаји, велики клијент упорно тражи од директора извозног одељења да му обезбеди фактуре које, иако не садрже никакву отворену неистину чиме би био прекршен закон, садрже описе помоћу којих клијент може избећи плаћање одређених пореза у својој земљи.

Председник једне комапније сазнаје да један старији руководилац коме је остало још неколико година до пензије није продуктиван као раније. Да ли да га садржи у компанији или не?

47

Директор супермаркета се двоуми да ли да се ослободи великог броја полутрулих парадајзаа тако што ће ставити по један у свако паковање парадајза излажући његову здраву страну.

Књиговођа открива да је, рачунајући поврачај пореза за своју компанију, на једном месту погрешно у одузимању и плаши се последица ако то саопшти председнику компаније, мада није учинио ништа незаконито. Ако буде ћутао, можда нико неће приметити грешку.

Надређени руководилац је затражио од једног директора да да свој коментар у вези са гласинама да поседује акције у другој компанији од које је тражио велику испоруку. Они би то могао прећи, јер су акције на име његовог зеза, а он је још раније дао зету инструкције да их прода. Ова искушења су стална у пословању. Ако директор у дилеми да ли да донесе одлуке којом би поштовао пословне разлоге или одлуке која се заснива на приватном етичком правилу, он е излаже тешком психолошком притиску. То не значи да је здраво пословања нужно у супротности са етичким идеалима. Они често могу да се поклопе и када се то догоди, сви су задовољни. Али најважнији испит сваког потеза у пословању, као и у свим другим стратешким играма, јесу поштовање закон и профит. Човек који намерава да победи у игри пословања мора се према њој односии као играч. Одлука пословног стратега мора бити безлична, као и одлука хирурга који оперише - концетришући се на циљ операције и технику, потискујући лична осећања. Ако директор из нашег примера призна да је његов зет власник акција, то ће учинити зато што ће бити изложен још већем губитку ако та чињеница изађе на видело касније, него ако то храбро призна одмах.

Пословни људи и истина - сви пословни људи здравог разума више воле да говоре истину, али су ретко склони да кажу ЦЕЛУ истину. Ако желите да избегнете неприлике, у игри пословања изношење истине обично мора остати у уским границама. Да би био победник, човек мора играти на победу. То не значи да мора бити бескурпулозан, окрутан, груб и издајник. Напротив, што је већи његов углед у погледу: интегритета, искрености и поштења, то су веће и његове шансе да победи. Но са времена на време, сваки пословни човек, као и сваки играч покера, мора изабрати између одређеног губитка или блефа у оквиру законских правила игре.

48

Ако неће да изгуби, ако жели да напредује у својој компанији и пословима, у таквој кризи он ће блефирати – и то жестоко. Почев од 70 – тих година 20 века чак су и деца свесна тога да је успешан пословни човек понекад мора да одступи од праве истине како би превазишао препреке или да примени суптилније преваре него што су полуистине или непотпуне информације које наводе на погрешан закључке. Какву год форму имао, он је саставни део игре и директор који не овлада његовим техникама нема много шанси да стекне много новца или моћи.

7.КУЛТУРОЛОШКИ МОДЕЛИ У СВЕТУ

Интеркултурни процеси колико год да су потребни, јер се у данашњем глобалном окружењу не може пословати уколико се не разумеју друге културе и начин понашања, у исто време су и неминовни с обзиром на то да се не могу зауставити. Хтели ми то или не, у свакој држави су присутне иностране компаније које запошљавају људе различитих националности, и тиме стварају окружење у коме је неопходно прихватити те људе и у исто време их разумети, како би компанија могла да функционише. С обзиром на то да глобализација доводи неминовно и до интеркултуралних сукоба, у јавности се јавља потреба за проучавањем и разумевањем како сопствене, тако и туђе културе. Земље у којима живи велики број нација, попут САД и ЕУ, су показали да је разумевање различитости кључ успеха за модерну државу, односно заједницу. „Разумевајући боље себе, боље ћемо разумети и друге људе“. Разумевање сопствене културе и уједно прихватање других, свакако може највише помоћи у смањењу интеркултурних тензија у међународном пословању. Тиме се свакако утиче на свест људи и начин њиховог опхођења и комуницирања, али се побољшавају и сам пословни резултати.

7.1. ПОСЛОВНА КУЛТУРА ЈАПАНА

Јапанска индустријски и економски успех лежи на хомогеној култури и високим стандардима у образовању. Истраживачи и аналитичари Сатоши Камата и Кеничи Оме тврде да је овако објашњење превише једноставно. У суштини јапанска

49

индустријска култура лежи на микроелектроници и аутомобилској индустрији. Јапанску индустрију карактерише: флексибилност, адаптилност и тимски рад. Економски развој Јапана почео је пар година после другог светског рата. Запад је овај развој видео као опасност за своју присутност на светском тржишту уочио тек 70 – тих година 20 века. Једна од почетних снага Јапана је огледа се у способности адаптације западних и научно-технолошких достигнућа за потребе властите привреде. Религиозна традиција Источне Азије оличена у конфучијанизму, будизму и шинтоизму била је извнаредна основа за прихватање западњачких научних и техничких достигнућа, јер се заснивала на високом степену образовања људи у Јапану. Концепт елита је такође један од фактора успешности јапанске привреде. Овај концепт се не заснива на класној подељенесто друштва већ на учинку и савршенству којем се тежи. У том смислу сваком појединцу се даје могућност да се придружи елити. Јапанска производња се заснива на спајању концепта „Just in time“ (таман на време) подела рада међу тимовима и оптималан размештај расположивих ресурса. У Јапану се међуљудски односи развијају и после радног времена тзв номуникација (испијање сакеа) везано за вечерња окупљања колега после завршеног посла. Ова мушка окупљања представљају својеврсну манифестацију, која угрожава породичне односе у Јапану. Мушка „солидарност“ чини да су жене одвојене од мушких колега на послу, дају им се једноставнији послови и скраћено радно време.

Висок стандард живота створио је многе могућности путовања што је јапанкама приближило европски стил живота. Ово је нарочито присутно код младих људи. Основа пословне културе Јапана је поштовање, ово се огледа у чињеници да се приликом уговарања послова састају људи истог ранга. Заказивње састанака је неопходно, уз одговарајућеу личну препоруку – ако је нема потребно је писмено представљање. Први сусрет захтева тачност. Подразумева се размена визит карти, било би пожељно да са једне стране пише на јапанском. Први састанак служи само за осматрање саговорника, није пожељно пожуривање доношење одлука. Уговор не мора да буде потписан. На званичним окупљањима захтева се поштовање старијих. Није уобичајен пословни ручак, дружења после посла су уобичајена. Поклони се подразумевају, никако упаковани у белу боју и никако бројеви 4 и 14, као и паран број поклона.

50

Јапанска пословна култура – окосница – конфучијнизам - Конфучијанизам - је пре свега филозофија живота него религија јер говори о ово земаљском животу. Основе ове филозофије дате су кроз четри основна односа:

- оца према сину (отац бригом за сина)

- учитеља према ученику (учитељ бригом за ученика)

- мужа према жени (муж пажњом, заштитом и љубављу према жени)

- владара према поданицима (владар просперитетом који ће обезбедити за своје поданике)

Тако подређени у овом односу више добијају од надређених.

Јапанса пословна култура – други фактор - шинтоизам - Шинтоизам је учење које говори да је јапански цар оличење јапнске државе, а да је са друге стране - божији син. Цела јапанска нација одана је божијем сину, односно цару, односно Јапану.

7.3. ЈАПАНСКА ПОСЛОВНА КУЛТУРА И ЗАПАД

Једна од најпродаванијих књига крајем 80- тих година у Јапану била је „Тhe Japan That Can Say No“ која је била одговор на притужбе запада, нарочито САД, на наводну нелојалну конкуренцију јапанске привреде на светском тржишту. Порука је била да Запад треба да учи од Јапана а не да јадикује. Први пут је неко после другог светског рата рекао да Вашингтон и Токио треба да разговарају равноправно. На прагу трећег миленијума када је дошло до застоја у развоју јапанске привреде, поставља се питање прилагођавања Јапана Европској унији. Шта је то подразумевало? То су били следећи предуслови:

- интеркултурну толерантност

- женску равноправност и једнакост у запошљавању

- демократизација радног живота

- смањење радних сати тј. повећање квалитета радног живота.

51

Јапан се суочава са многим проблемима у процесу прилагођавања стандардима ЕУ:

Прво, напуштање традиционалне праксе неформалне солидарности на радном месту – Запад тражи високу ефикасност сваког појединца што подразумева елиминацију солидарности међу запосленима;

Друго, млађе генерације Јапана теже модернијем концепу породичног живота, који је ближи европским стандардима, у смислу – квалитетнијег ванрадног живота, једнакост међу половима.

Треће, јапанска културна традиција не допушта да породица присуствује пословним састанцима – све је већи утицај Запада да породица учествује у пословним активностима.

Четврто, социјалне разлике све више утичу на образовање у Јапану – разлика у приходима родитеља директно се одражавају на избор образовне институције за њихову децу.

Пето, јавља се конкуреност Јапана на светском тржишту, који се везује за јапанску инфериорност у однос на Запад, када је трансфер западњачке индустријске културе у питању – Запад доста успешно трансферише јапанску индустријску културу са циљем достизања јапанске индустријске конкуретности али обрнут процес иде много спорије.

Шесто, суштина културе међуљудских односа у јапанским компанијама је хомогеност групе, поставља се питање како ће се ова група прилагодити западној култури експлицитних међуљудских односа.

Седмо, окосница производне културе Јапана (кругови квалитета, Just in time…) биће поражене финансијском културом Запада.

На почетку трећег миленијума економске конкуретности мери се профитом који је производ флуктуације валута, а не редукције трошкова производње КК и ЈиТ.

Осмо, у Јапану се јавља нови слоган везан за индустријску културу: интерна интернационализација – подразумева увођење инокомпанија у јапанску привреду.

52

Ако би успео интеркултурни микс, добри резултати се не могу очекивати на дуги рок.

Девето – жене све више запошљавају, традиционалноу Јапану су биле заузете кућним пословима.

Десето, све су присутнија сазнања да ни појединачна компанија, ни мултинационална - не могу да креирају нове форме радне културе. То је проблем који захтева ангажовање шире друштвене заједнице, а у смислу културног адаптирања и прихатања промена од стране свих привредних субјеката.

7.3 ПОСЛОВНА КУЛТУРА КИНЕ

ЗМАЈ КОЈИ СПАВА – друго име Кине које је дао Наполеон - и који ће изазвати потрес када се пробуди. Кина је земља са најстаријом цивилизацијом, која траје преко 6.000 година. Све што је откривено пре 17 века стигло је из Кине: компас, прва књига о дечијој епилепсији, први уџбеник о раку дојке, прва књига о офтамолошким проблемима. Може се рећи да у Кини тешко урадити било шта уколико се не познају древни обичаји који имају велики утицај на пословање и корпоративну културу. Сам процес преговарања има већи значај од циља. Сви неопходни контакти морају бити остварени пре доласка у Кину и неопходно је познавати неколико следећих елемената:

- за пословне везе у Кини је значајно имати групе пријатеља, рођака и блиских пријатеља. Посредник – за успешно преговарање неопходно је обезбедити посредника јер је увек присутно неповерење према странцима.

- социјални статус – битно је обезбедити да се за преговарачким столом налазе људи истог социјалног статуса.

- међусобна сарадња - у пословним односима настоји се да се успостави хармонија. Кинези сматрају да је човек без осмеха не треба да отвори радњу.

- холистичко размишљање – Кинези преговарачима постављају велики број питања и траже дуге опише.

53

- штедљивост – дуга економска и политичка нестабилност усмерила је Кинезе на штедљивоат.

- чување образа - од пресудног значаја је сачувати образ у току преговора. За престиж у Кини није битан новац јер се он може зарадити.

- издржљивост – кључна за успех преговора. Дуго остајање за преговарчким столом доноси им тактичку предност јер су њихови преговарачи већ исцрпљени.

7.4. КУЛТУРНЕ ВРЕДНОСТИ САД – А

Вредности које карактерише америчко друштво (према социолошким истраживањима) су:

- успех у раду, достигнућима и статусу

- материјализам – власништво, потрошња поседовање

- слобода – исказана кроз стил живота

- прогрес – увек ићи напред у технологији, науци, медицини.

- младост – као начин живота и негованог изгледа

- капитализам – доминатни друштвено-економски систем који подстиче конкуренцију омогућује избор, квалитет и вредност.

Друге карактеристике САД – а су:

- појединци могу да утичу на будућност

- свака особа може да ирази своје мишљење

- подаци треба да су тачни

- треба много рада да би се остварили циљеви

- основна обавеза запосленог је према компанији

- информације у компанији треба да су свима доступне унутар компаније

54

Прва, изражени лични интереси. Појединац ставља своје интересе изнад интереса компаније, али мери која не штети компанији и њеном пословању.

Друга, изражен индивидуализам у односу на колективизам

Треће, често мењање компаније у току радног века, запослени се ретко потпуно интегришу у своју радну средину.

Четврто, поштовање хијерархије у процесу одлучивања. Указује на чињеницу да се за пословодне позиције бирају људи који су прошли веома оштру селекцију.

Претпоставља се да су они најбољи и њиховим одлукама углавном безрезервно верује.

8. ПОСЛОВНА ЕТИКА

8.1. ПОСЛОВНА ЕТИКА

Под пословном етиком30 се подразумевају принципи и правила понашања зaсновани на општој и пословној култури, који доминирају унутар персоналне комуникацији.

Предмет пословне етике је скуп моралних правила понашања у свим пословним активностима усмереним ка успешном и профитабилном бизнису. Пословна етика као покрет подразумева да је етика одувек део бизниса и разговор о етици у бизнису нити је нов нити ишта различити од разговора о етици на ма којом другом подручју људског прегнућа.

Пословна етика углавном обухвата три врсте делатности.

Примена општих етичких начела на посебне случајеве или облике праксе у пословању. Ти случајеви нас изазивају да замишљамо како бисмо могли спречити појаву сличних случајева у будучности, и понудимо предлог које би бизнис, ако жели да се понаша етично, 30 Исто, стр.254 -260

55

могао применити, или које би владе, ако је потребно, могла усвојити.

Нека од питања гласе:

Какве су промене потребне у организацији, руководним техникама, социјалној структури, програмима, или приступима? Да ли би морална уобразиља, брига за процену будућих збивања или промене у ставу помогле да се предупреде моралне недоумице? Но, пословна етика значи више него просту примену моралних начела на бизнис. Пословна етика као поље одређена је међудејством етике и бизниса. Послована етика је национална, интермнационална или глобалан, као и сам бизнис, и не омеђују га никакве произвољне географске границе.

Ако разматрамо пословну етику у америчком контексту, жижа њеног занимања на микро-плану је морално вредновање економског система америчког слободног предузетништва и његових могућности алтенатива и модификација. Друга раван моралне анализе данас, раван која привлачи највише пажње - јесте проучавање бизниса унутар америчког слободно-предузетничког система. Како су корпорације истакнуто обележје тог система, оне и привлаче највећу пажњу. Али синдикати, мале фирме, најразноврснији облици пословне праксе у оквиру система, све су то прикладни предмети моралног вредновања.

У том економском систему и у корпорацијама и фирмама постоје појединци који у њих улажу, руководе њима, раде за њих, купују од њих, и на многе начине трпе њихов утицај. Морално процењивање појединца и њихових поступака у економским и пословним трансакцијама чини трећу раван истраживања.

Једна корпорација може да буде етична само толико колико су етични људи који је поседују да буду мање или више повољни по етичко дејствовање, које, опет, може да буде појачано или ометено ширим системом чији она део. Коначно, како бизнис све више постаје међународни и глобални, четврта раван анализе је интернационална, и она се бави деловањем америчких и других мултинационалних корпорација, те условима трговине; расподелом добара и посла; употребом, злоупотребом и пражњењем извора природних богаства; улогом бизниса у глобалном загревању, уништавању тропских кишних шума и

56

другим активностима које животно утичу на човечанство као целину.

Пословна етика неће променити пословну праксу уколико укљућене у праксу којој је потребна морална промена заиста и не желе да је промене.

Пословна етика може пружати доказе који показују да је нека пракса неморална, али, очито, само ће они у положају да те промене примене моћи и да их остваре.

Пословна етика је поље од практичног значаја, али од оних који проучавају зависи да ли ће оно што уче претворити у праксу.

Изјава о пословној мисији, која има обавезујућу улогу улогу у једној компанији, треба да да усмерење етичком понашању.

Концепт етичких и моралних вредности мора кренути од руководећег врха.

Извештај за кадрове из 1992.године открио је да су изјаву о пословној мисији објавиле три четвртине највечих британских компанија, седамдесет одсто компанија у јавном сектору, а само један од три организације је изјаву о пословној мисији саопштила запосленима.

Када практичари односа с јавношћу разговарају о етици су једнодушни око тога да се успешно може пословати само у слободном друштву.

У финансијским круговима САД, Велике Британије и Јапана догодило се читав низ скандала који су добили велики публицитет и који су довели у сумњу њихово пословно поштење, али већина компанија веома љубоморно чува свој углед и брине да га заштити од критике било које врсте.

Vokshol motor kompani (The Vauxhall Motor Company), na primer, pridržava se politike Dženeral motorsa (General Motors) i забрањује свим својим запосенима да приме поклон вреднији од 25$. И многе друге компанје имају сличну пословну политику.

Етику једне органиазције одређује све што компанија ЧИНИ, а не све што она ГОВОРИ.

57

Потребно је да она послује на начин који служи, а и јасно се види да служи, општем добру.

Етичке и моралне вредности нису апсолутни појмови и њихова артикулација у било којој организацији мора бити повезана са културом организације, а не са њеном стратешком или тактичком политиком.

Удружења за односе с јавношчу и пословна штампа посвећују све већу пажњу етичким вредностима.

Међународно удружење за односе с јавношћу објавио је 1991. монографију О етичким дилемама у односима с јавношћу – прагматичка студија (Ethical dilemmas in public relations – a pragmatic examination), у којој се расправља о неким етичким питањима која су се појавила у последње време, као и о тамним странама које задају велике проблеме.

Америчко удружење за односе с јавношћу поставило је своју годишњу конфренцију подробној анализи етичких принципа, назвавши је: Шта је оно право?

Кодекс професионалног опхођења националних удружења за односе с јавношћу даје неку врсту орјентације практичарима, али без обзира колико су те препоруке подробне, увек ће искрснути нека етичка питања која нису обухваћена правилником.

Три америчка професора који су доста писали о овој теми, имали су доста примедби које је вредно поменути.

Пословна етика може људима да помогне да моралним проблемима у бизнису приступе систематичније и с бољим оруђем него што иначе користе. Може им помоћи да уоче спорна питања која би често могли превидети. Такође их може нагнати да изврше промене које можда иначе не би били принуђени да учине. Али пословна етика неће сама од себе никог учинити моралним.

Пословна етика, као што то важи за етику уопште, претпоставља да они који је проучавају већ јесу морална бића, да разликују исправно од погрешног, и да желе да буду још боља, још промишљенија, још боље обавештена морална бића. Пословна етика је део практичне филозофије.За разлику од ње пословна етика се однси на област

58

људских подухвата - човековог делања и дела у организацији и посредством организација.

Она представља синтезу теоријских знања и емпиријских генерализација људског схватања и делања које за сврху има добар, праведан, законит и богат живот. Савремена филозофија, посебно филозофија морала се опет усмерила на „реалан свет“ и пословна етика је пронашла или напаравила себи место између то двоје. Пословна етика одржава навике и изборе које чине врховне управе организације света рада када су посреди њихове активности и осталих чланова организације. Те активности и избор су уобличени у складу са системом моралних вредности појединца. Међутим, тај систем је често изложен промени приоритета или осетљивости, када дејствује у организационом контексту оштрих економских принуда и притисака и као могућност за стицање моћи.

Пословна етика и три основне области одлучивања. Иако постоји велики број различитих моралних аспеката пословања, пословна етика, уопште, може се поделити у три основне области одлучивања:

1.Избор у оквиру законских прописа – какви они треба да буду и да ли их поштовати или не;

2.Избор у оквиру економских и социјалних питања изван граница закона - обично се називају „сива подручја“ или „људске вредности“- Они се тичу конкретних и апстракних начина на које једна личност третира друге и укључује, не само моралне појмове искреност, дате речи и поштовања него и избегавље повреде и својевољну надокнаду за учињену штету;

3.Избор који подразумевају давање предности соптвеном интересу - степен до којег сопствена добробит појединца има предност над интересима компаније или других људи унутар и ван компаније. Овде спадају и одлуке у вези са питањима права власништва и о томе колико новца треба да се задржи или дистрибуира у другим правцима.

Начин на који се овакви избори одређују, анализирају и задржавају, или напуштају, формира основу за истраживање пословне етике.

59

Вредновање пословне етике јесте да се потврди како и у области пословања заиста постоје избори који у себи суштински садрже моралне елеменат.

Етика једне организације (Споразумна пословна етика) - Она настоји да понуди усклађен спој мотива заснованих на профиту и вредности других орјентација које помажу стварању поврења и сарадње међу људима. Споразумна етика поседује три суштинска аспекта:

1) као примарни циљ види стварање вредности у њему бројним облицима;

2) профит и друге социјалне награде види више као резултат других циљева него као најважнији циљ;

3) проблемима пословања приступа више у смислу односа него опипљивих производа- морално понашање постаје активни део руковођења - споразумна етика обезбеђује не само више простора за општу моралност у пословном размишљању, већ и прилику за јачање осећаја сопствене вредности код менаџера. Сваки појединац вредан поштовања и услужности и да се његова вредност не мора само трошком или зарадом који произоди. Једноставно речено, она је потврда хуманизма јер сматра даје сваки живот вредност, чак и у економском контексту служења корпорацијском ентитету. На овај начин, споразумна етика, као уосталом, свак друга пословна етика, представња изјаву о узајамном значају појединца и организација друштва којем су посвећени.

8.3. ДВА ЧИНИОЦА КОЈА ОБУХВАТА ПОСЛОВНА ЕТИКА ФРЕНКА ВАЈЛИЈА 31

Професор Френк Вајли, са Државног универзитета у Калифорнији, истакао је да пословна етика обухвата два чиниоца:

1. Одговорност за обављање послова у складу са етичким принципима

2. Одговорност за обављање послова у складу са способностима.

31 Исто, стр.255

60

Вајли напомиње да таква комбинација неће гарантовати висок ниво, веч пре минимално прихватљив ниво извршења. Она наглашава да постоје веома значајне сличности у понашању „моралног човека“ и прагматичара. Док поступке једног моралног човека води његово поверење у етичко понашање, искусни прагматичар усваја бихевиористички модел, јер му је искусво показало да је то најбољи или најмање опасан курс. И зато, без обзира на то да ли прихвата морално или прагматично гледиште, понашање је често потпуно исто.

8.4. ЕТИЧКИ ЦИЉЕВЕ КОЈЕ ПРЕДЛАЖЕ МЕЛВИН ШАРП ЗА СВЕ КОЈИ СЕ БАВЕ ОДНОСИМА С ЈАВНОШЋУ 32

Професор Мелвин Шарп, са Бол универзитета, Манси, Индијана, претраживао је литературу тражећи супротно гледиште и нашао следеће:

- кулоарске одлуке, чак и ако су етички оправдане, остављају укус неповерења. Стварност и њена слика морају са испреплетати; правда не сме само да се спроведе, мора јасно дас се види да је споведена.

- конфучије сматрао да је „узајамност“ најважнији принцип који треба следити у животу.

- Спиноза је сматрао да самоодржање тражи искрену заинтересованост за добробит других људи.

- Ерих Фрома (Erich Fromm) у својим деловима назива принцип правичности „највећим поклоном који је капиталистички систем поклон свету принцип да“ ја пружам теби у роби и услугама онолико колико ти пружиш мени.

Шарп предлаже следеће као етичке циљеве за све који се баве односима с јавношћу:

- обезбедите поштен систем комуникација у органиацији - тако да она стекне кредибилитет.

32 Исто, стр. 256

61

- обезбедите да организација у свим својим поступцима буде отворена и доследна - тако да стекне поверење јавности.

- обезбедите да организација вреднује правичност својих активности да би и она добила фер третман.

- обезбедите да се у организацији спроводи непрекидна комуникација - што ће довести до узајамног разумевања и поштовања.

- обезбедите да организација стално истражује своје друштвено окружење – тако да може успешније да спозна своју позицију и мења активности ако оне престану да служе јавном интересу

8 .5. ПЕТ НАЧЕЛА ЕТИЧКЕ СНАГЕ – „НЕ МОРАТЕ ВАРАТИ ДА БИ ПОБЕДИЛИ“ 33

Циљ. Понос, Стрпљење, Упорност и Перспектива описали су Кенет Бланчард (Kenneth Blanchard) и Норман Винсент (Norman Vincent Peale) у својој књизи Снаге етичког менаџмента (The Power of Ethical Management; Wiliam Heinemann, 1988) , који има занимљив поднаслов „ не морате варати да бисте победили“.

Пет поментих принципа етичкког опхођења су одличан водић за практичара односа с јавношчу, а и за друге стручњаке.

Пет начела:

1. Циљ: Мисију наше организације саопштава руководство.Нашу организацију воде вредности, нада и визија које нам помаже да одредимо које понашање је прихватљиво, а које није.

2. Понос: Поносни смо на себе и своју организацију. Сигурно смо да, ако тако осећамо, можемо да одолимо искушењу да се понашамо неетички.

3. Стрпљење: Верујемо да, ако се дугорочно држимо својих етичких вредности, стижемо до успеха. Ово подразумева уравнотежења жеље да се постигну резултати и начин на који се се постижу. 33 Исто, стр.257

62

4. Упорност: Наше опредељење су етички принципи. Ми се чврсто држимо нашег опредељења. Водимо рачуна да наше активности увек буду у складу са нашим циљем.

5. Перспектива: Наши руководиоци и сви запослени нека застану да размисле и процене докле смо стигли и куда идемо, и одреде како ћемо тамо стићи.

Ротаријанска тачка гледишта

Тест са четри питања, која је изумела међународна ротаријанска организација и који обавезује све чланове организације, поставља четри једноставна питања:

Да ли је то истина?

Да ли је фер према свим заинтересованима?

Да ли ће допринети исказивању добре воље и пријатељства?

Да ли ће сви заитересовани имати користи?

9. ПРЕДМЕТ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ

Пословна етика – Читаоче, претпоставимо да си Ти пословни човек. Сад претпоставимо да си бескрупулозан и похлепан карактер. Али, понављам се.

Зарађивање новца је увек било у помало непријатној вези са личним осећајем за моралност. Шале о пословној етици – наведени епиграф је парафраза описа политичара Марка Твена (Mark Twain) - редовно се објављују у популарним новинама већ два века. Многи менаџери ће и данас показати сличан цинизам према вези између морала и праксе руковођења. Из многих разлога, од већите похлепе до бројних начина на које тежимо да размишњамо о руковођењу и моралу, често је изгледало да су етика и пословање удаљени једно од другог бар неколико светова, ако не и да су апсолутно контрадикторни.

Чак и они се чврсто држе схватања да је интегритет у пословању достижан идеал никад нису показали вољу да препусте истраживања етичких дилема личној свести сваког директора. У

63

протеклих десет година пословање у Америци је пробило „кинески зид“ који традиционално постојао између расправе о проблемима у руковођењу и личне моралности. Док је разговор о етичким стандардима у прошлости био брига неколико изузетних лидера, данас се признаје да се тема пословне етике проширила на све области унутар једне корпорације, као и да се пренела у медије. Кодекси понашања унутар корпорације сада су све више правило, а све мање изузетак.

9.1.ПОСЛОВНА ЕТИКА – РАЗЛОЗИ КОЈИ СУ ДОВЕЛИ ДО ПОБОЉШАЊА ПОЗИЦИЈЕ ЕТИКЕ У ПОСЛОВНОМ

РАЗМИШЉАЊУ

Многе угледне компаније покушавају да на организован начин охрабре етично понашање својих запослених. Разлози који су довели до побољшања етике у по – словном размишљању су бројни. Директори су сагледали трошкове који су настали као последице скандала у које су бивале умешане у њихове корпорације: високе новчане казне, ремећење уобичајене рутине, низак морал запослених, проток радне снаге, тешкоће у запошљавању нових снага, преваре унутар корпорације и губитак поврења јавности у углед компаније.

Повећава се обим литературе која се бави проблемом трошкова насталих због нарушења угледа.

Пословни лидери истакнутих компанија као што су Johnson& Johnson, IBM, Goldman Sachs, Hewlett – Packard, Ford, 3M… и многе друге, наглашавају да су високи стандарди у понашању особља она главна имовина која има исту економску вредност као и други, једнако апстрактан, појам „добре воље“. Иако многи директори веома држе до високих етичких стандарда, много је и оних који нису убеђени да се етика може помирити са економијом или сматрају да је моралност искључиво питање личног карактера.

Недавно је од студента пословне политике на МБА затражно да се криички изјасне о импресивном корпорацијском креду који комбијује практичне пословне функције и етичке идеале. Један студен је истакао да је тај документ мањкав, јер покушава да комбинује две сасвим различите ствари. Он је у супротности са осећајем за ред. „Коначно“, рекао је „не постоји никаква директна

64

веза између еике и тржишта и зарада. То би требало да буду посебни документи. Знате, етика је веома лична, то је нешто што се тиче вас.“ Већина студената је на ово климнула главом у знак одобравања. Неколико дана касније, слушао сам сличну групу студента како изражава своје слагање са класичним чланком Алберта Кара, у коме он говор да је лагање у послу морално прихатљиво, све док играте у границама неписаних правила игре.

Изазови данашњег тржишта и озбиљни етички пропусти који се догађају у готово свим областима захтевају софистициранији приступ етичким дилемама, приступ који превазилази просто играње игре или потискује умишљену представу о самом себи. Корен речи „инегритет“ значи „држати се заједно“. Инегритет у пословању данас захтева невероватну интегративну снагу: да се заједно држи велики број важних и често супростављених вредности и снагу да се лични морал и руководећи интереси доведу у исту раван. Ниједан директор не може себи дозволии, било економског било моралног становишта, да своје ставове о моралу држи у подебном одељку, резервисане само за најочигледније случајеве.

Предмет проучавања дескриптивне етике као први део опште етике34 - Дескриптивна етика је тесно повезана с антропологијом, социологијом и психологијом, и веома се ослања на њих. Састоји се од проучавања и описивања морала, људи, културе, или друштвене заједнице.

- Обезбеђује основну грађу коју норамтивна етика мора да објасни, и нуди пробно мерило, за разматрану моралност народа или друштва, с којим нормативна теорија мора мање или више да се сагласи.

Предмет проучавања нормативне етике као други део опште етике35 - Нормативна етика израста на целини коју обезбеђује дескриптивна етика, и покушава да образује и оправда један на томе заснован морални систем. Она углавном настоји да открије,

34 Симо Елаковић, „Пословна етика и комуницирање“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.год. стр.190

35 Исто, 191

65

развије и образложи основно морално начело или начела, или основне моралне вредности, које налази у моралном систему датога друштва, и општије и идеалније – у људској заједници као целини.

Задатак нормативне етике - она покушава да у повезану целину уклопи различите норме, правила и вредности морала датог друштва. Настоји да их предоћи уколико је могућно доследном и логички повезаном виду, с можда неким хијерархијским поретком норми.

Настоји да открије темељна начела из којих се могу извести посебне норме. Труди се, на разорне начине, да образложи основно начело моралности. Како је нормативна етика систематично настојање да се објасни и образлозжи морал једног друштва или друштва уопште, такви покушаји називају се „етичке теорије“.

Предмет проучавања метаетике као трећи део опште етике - Метаетика је проучавање нормативне етике, и, до извесне мере, и нормативна и дескриптивна етика обухватају собом извесну мераетичку делатност. Понекад је зову аналитичка етика зато што се занима на анализи. Метаетика се бави значењем моралних термина. Пита се, на пример, шта изрази добар и лош значе у моралном смислу, шта значе морална одговорност, морална обавеза, и други слични искази. Метаетика проучава логику моралног расуђивања. Анализа моралног расуђивања обухвата разјашњавање и вредносно процењивање претпоставки, и испитивање ваљаности моралних доказа. Гласовита, и још не сасвим разрешена метаетичка расправа односи се на питање да ли морална потреба или дужност може логички да се изведе из чињеничног стања а да се не узме у обзир нормативне премисе.

9.2. ПОСЛОВНА ЕТИКА ОБУХВАТА ТРИ ВРСТЕ ДЕЛАТНОСТИ 36

Пословна етика углавном обухвата три врсте делатности.

Прва је примена општих етичких начела на посебне случајеве или облике праксе у пословању. Ту је значајно изнаћи да ли су односне радње неморалне или морално оправдане. Но, ту се анализа 36 Исто, стр. 194

66

случајева не завршава. Случајеви неетичне делатности понекад упућују на проблеме који захтевају пажњу, разјашњење и расправу.

Пословна етика и прва вртса делатности - примена општих етичких начела на посебне случајеве или облике у пословању. Ти случајеви нас и изазивају да замишљамо како нисмо могли спречити појаву сличних случајева у будућности, и понудимо предлоге које би бизнис, ако жели да се понаша етично, могао применити, или које би влада, ако је потребно, могло усвојити. Нека од питања гласи:

Какве су промене потрбне у организацији, руководним техникама, социјалној структури, програмима, или приступу?

Пословна етика значи више него просту примену моралних начела на бизнис.

Друга врста делатности пословне етике – метаетична

Друга врста посла је метаетична. Истраживаћемо, на пример, да ли се етички термини, који се обично користе за опис јединки и радњи које оне обављају, могу применити и на организације, корпорације, пословне фирме и друге колективне ентитете. На пример: да ли су корпорације артефакт, типичан друштвени производ који треба надзирати, или морални односно квазиморални ентитет са сопственим правима, или појава са неким другим сататусом? Имају ли оне савест онако како је имају индивидуе? Да ли им језик морала одговара на прикладан начин, и, ако је тако, важи ли за њих на исти начин на који важи за јединке? Одговор на ова питања не пружа општа етичка теорија, која се традиционално бави поступцима људских јединки. Смисао одговорности мора се измерити да би се појам прикладно примењивао на корпорације као што се примењује на људе. Но, они који се баве пословном етиком често се упуштају у метаетичка испитивања која има рад тражи, а која не обезбеђује општа теорија.

Трећа врста делатности пословне етике - анализа претпоставки бизниса. Трећи посао пословне етике јесте анализа претпоставки бизниса - и моралних, и претпоставки сагледаних са моралне тачке гледишта. Како бизнис дејствује унутар економског система, део правог задатка пословне етике јесте да покреће

67

питања моралности економског система уопште, и моралности специфичних економских система посебице - на пример, америчког. Вредносно процењујући структуру бизниса, морамо исто тако да анализирамо значење и заснованост таквих моралних појмова као што су својина, експлоатација, конкуренција, те претпоставке на којима се заснивају и облике у којима се примењују анализа трошак –добит, рачуводствени поступак, и тако даље.

Четврта врста делатности пословне етике – област филозофије. Четврто, оне који се баве пословном етиком понекад неизбежни проблеми наведу да из поља етике пређу на подручје филозофије и у друге области знања, као што су економија и теорија организације. Но, и када изађу из свог поља, обично то чине да разраде неки проблем пословне етике, или да у некој другој сфери испитају нешто што у први мах изгледа као питање пословне етике. Овакво поступање постаје особито значајно када су у питању макро-морална питања, ппут оних да ли богате земље имају икакве моралне обавезе према сиромашним земљама, или мултинационалне корпорације према земљама домаћинима. Ту нам је наша уобичајена морална интуиција мање јасна него кад се бавимо индивидуама. Отуда је посебно важно брижљиво пробати проблеме, видети који су моралне природе а који нису, и разјаснити језик и раван дебате о моралу. Понекад се задатак састоји у свођењу моралних проблема на пословодствене, организационе или економске проблеме, или обрнуто.

Пета врста делатности пословне политике – описивање хвале вредних и узорних поступака. Пети посао којим се пословна етика најчешће бави је описује хвале вредних и узорних поступака, било појединца у бизнису било посебних фирми. Пословна етика се првобитно и појавила као одгоор на скандале, јер су склучајеви који су побуђивали гнев јасности вређали основне норме људске пристојности. Пословна етика се не бави само негативним послом разјашњавања које су радње погрешне, већ и представљањем моралних идеала којима пословни људи и корпорације могу да стреме.

Као што друштвена заједница пружа моралне узоре, хероје, свеце и друге према којима можемо да моделујемо свој живот и понашање, тако и у пословном свету постоји морални узори који могу да

68

послуже као пример другима и посате циљ којем други могу да теже.

Пословна етика се понекад схвата конзервативно и користи као одбрана постојећег стања. Понекад се види као напа на постојеће стање и тад се схвата као радикална. Идеално гледајући, не би требало да је ни једно ни друго. Ваљало би да стреми објективности. Где постоји неморални обичају, структуре и радње, пословна етика треба да је кадра да покаже како су такви псотупци неморални, и зашто су неморални. Али треба даможе и да радње и структуре које су моралне снабде техникама којима ћесе ове одбранити.

Циљ пословне етике није ни одбрана статуса кво ни радикална измена. Она пре треба да поправи оне видове или структуре којима је потребна промена ада штите оне који су морални. Она није општи лек. Можда обезбедити промену само ако од моћи предузму одговарајуће мере. Ако се пословној не укаже извесна пажња, моралистичка расправа о облицима праксе и начелима битним за наше друштво трећи ће слабашно.

10. МЕТОДЕ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ

Пословна етика, као и свака наука има „свој“ метод односно методе истражиања које су рационално емпиријски поступци који воде истиноидним сазнањима пословног морала у и организацији. Оно што у битном одређује сваку науку као такву, па самим тим и пословну етику јесте да су предмет и метод нераздвојно повезани и да се једно без другог не може конституисати. Према томе, иако се методе долажења до нових сазнања с пуним правом сматрају конститутивним делом сваке науке, а тиме и пословне етике, ипак се свака наука дели на предмет и методе. Захтев за конституисање науке пословне етике отвара питање да ли је реч о једном методу, или се, када се говори о методу науке подразумева систематизован корпус метода и концепција истраживања предмета науке.

Метод пословне етике је научно основан систем концепција критеријума, правила, поступака, и средстава примерених

69

потребама научног истраживања потребама предмета пословне етике.

Он је у ствари сложена целовитост - скуп рационално и функционално међусобно повезаних метода, правила и поступака у одгварајући поредак.

У процесу истраживања пословне етике и комуникација у и оргаизацијама, њеним моралним садржајима и информационим процесима и односима употребљавају се разноврсне методе, које се могу класификовати и класификују се применом разних критеријума.

Најчешће примењивана подела је на: основне, општенаучне, посебне и методе прикупљања података.

Међутим, методологија заснована на дијалектици под методом подразумева дијалектичко јединство логичких начела и правила, теоријских знања о стварности пословног морала и информисања у и организацијама и практичних радњи и техничких средстава која се примењују у истраживаћкој делатности.

10.1. ОПШТЕНАУЧНЕ МЕТОДЕ

Општенаучне методе, које су органски део основних теоријско методолошког приступа, су оне које се примењују или се могу примењиваи у свим наукама, па самим тим и у пословној етици и комуникацијама:

- хипотетичка-дедуктивна метода,

- статистичка метода,

- метода моделовања,

- аксиоматско-дедуктивна метода и

- компаративна метода.

70

10.1.1.МЕТОДА АНАЛИЗЕ

Метода анализе је оперативна метод сакупљања и третира податке о прошлим, садашњим и будућим појавама, процесима и односима пословне моралности и комуницирању и у организацијом, о територијално и временски веома удаљеним појавама.

Њен непосредни предмет може да буде сваки чинилац, део или целовита појава пословне моралности и комуницирања, њено квантитативно или квалитативно својство, итд, ако је на било који начин забележено.

Метода анализа је поступак научног истраживања разлућивањем сложених појмова, судова и закључака на њихове једноставне делове и елементе.

Анализа је поступак мишљења у кретању од посебног ка општем или извођење теорема из аксиома („држати за вредно“ или „држати за истинито", отприлике оно што се држи за истинито“; или grč. αξιωμα – исказ који вреди да се усвоји, неоспоран по утврђеним правилима. Постоје две врсте анализа: дескриптивна, када се описују елементи неке целине и експликативна, када се покушава објаснити одређена целина на основу њених делова.

10.1.2. МЕТОДА СИНТЕЗЕ

Методе синтезе је поступак научног истраживања и објашњавања стварности путем синтезе једноставних судова у сложеније. Синтеза је процес уопштавања у којем настају све апстрактнији појмови у успоређивању с предходним појмовима. Синтеза је начин систематизовања знања по законитостима формалне логике, као процес изградње теоријског знања у правцу од посебног ка општем. Постоји две врсте синтезе: дескриптивна и експликативна синтеза. Према сложености разликују се: елементарна, казуална и функционална синтеза. Према циљу, однсоно усмерености спознаја, синтезе могу бити: генетичка и структурална.

10.1.3. МЕТОДА МОДЕЛОВАЊА

Метода моделовања је у суштини део сваког процеса људског мишљења. О свим реалитетима и процесима организационог

71

живота људи мисле у одређеним стандардима и с ослонцем на њих. А формира нових појмова остварује се преко и помоћу стандардних, већ познатих. Ипак метода моделовања почела је да се афирмише и научно обрађује као општенаучна метода пословне етике тек однедавно.

Шта је моделовање?

Према методолошкој литератури моделовање је рационалан, системски, сложен поступак адекватног представљања битних одредаба процеса пословне моралности и комуникација као органског дела организационе реалности или њихових замисли као одређене целине.

Једноставније, моделовање је процес израде модела.

Модел је имитација, прототип или пројекција неког облика и процеса пословног морала- дела постојеће, прошле и могуће будуће организационе реалности.

Врсте модела:

1. модел – имитације којима се представљају реалитети организационе стварности материјалне или друге природе;

2. Модели – прототипови којима се представљају, једним примерком, реалитети са свим битним својствима и функцијама, који ће тек бити произведени у, најчешће, материјалној производњи;

3. Пројектовани модели - модели замисли, представљене замисли будућих реалитета пословног морала и комуникација.

Модели могу да буду идеални и стварни. Али у послоној етици то није довољно. Организације, процеси, односи, активности и тд. не могу се произвести као материјални прототип или као материјална имитација. Оно што се њима може изградити јесте само мање или више основна и тачна ЗАМИСАО која се може исказати на разне начине: вербално-усмено или текстуално, шематски, комбиновано.

Идеалним моделима сматрамо оне чије реалитете не можемо открити у стварности организацја, а идеализованим моделима оне

72

који су делом саставни чиниоци праксе организација, а делом норма, захтев, упутства, усмерења праксе.

Такви су морални прописи, програми моралне обуке и слични акти.

Идеални модели, који немају никакве додире са ралитетима стварности организација, готово да не могу постојати. Модел представљања стварности пословног морала у и организацијма онаквим какви јесу (објективистички модел). Модел оправдања стварности пословног морала организацијама и моделе критике стварности пословног морала . Моделе критике стварности пословног морала организације.

Основни чиниоци моделовања: ситуација односно услови моделовања, субјект моделовања, објект (предмет) моделовања, и средства моделовања

Савремена методологија посебну пажњу поклања“моделном експерименту“, који може да буде:

а) практичан, емпиријски и

б) мисаони, теоријски експеримент

Модел експеримент - Ммдел експеримент у првом значењу подразумева најмање следеће могућности: замишљени и вербално и на друге начине представљени модел проверава се практичним експериментима.

Модел посматрања - Метод посматрања су оне којима се непосредно долази до оргиналних, аутентичних података без протока времена и преносилаца који би могли да их деформишу. Према критеријуму поступака постоје непосредна и посматрања са учешћем.

Непосредна посматрања се класификују на:

Она у којима се посматрач – истраживач је једно исто лице које опажа, евидентира, обрађује податке и закључује на основу њих, и на она у којима посматрач-истраживач прикупља податке подсредством опажања пословног морала и комницирања у и организацијама преко више сарадника, чак и онда када суделује у

73

посматрању. С обзиром на улогу посматрач на: посматрање са учествовањем и посматрање без учествовања.

Посматрање са учествовањем може да буде: истраживач – посматрач је потпун учесник - ради у организацији коју посматра, али средина не зна да он у њој ради да би је посматрао; посматрач се налази у улози истраживача-посматрача – истраживач има одређену радну улогу у организацији коју проучава и средина зна да он поред те улоге врши и посматрање;

Улога посматрача - метод посматрање

Када превладава улога посмтрача над радном, па се посматрач налази у улози посматрача и може да врши разне улоге посебно оне које му обезбеђују лакше и потпуније посматрање, посматрач се налази у улози чистог посматрача - не обавља никакву радну функцију него је пасивни посматрач тока догађања са стране; и учествовање у улози научног посматрача;

Компаративна метода - Компаративна метода је саставни део сваког мишљења. Наиме, није могуће оформити појам, став, суд о пословном моралу у организацији и организације без компарације и није без ње могућ ниједан облик закључивања, доказивања или оповргавања. Већ почетак мишљења - опажања као разликовање нечег од осталог - подразумева поређење одредаба и на основу разлика, сличности и идентичности констатовање да „то“ јест „то“, подразумева аналогију и поређење. Продуктиван закључак такође је заснован на поређењу. Сазнавање непознатог посредством познатог такође у себе укључује компарацију. Значи: поређење, компарација јесте чинилац процеса мишљења и сазнања – то је метод сазнања. Предмет истраживања компаративна метода су идентичности, сличности и разлике пословног морала и комуникација.

Само упоређивањем (два примерка исте појаве, две истородне или разнородне појаве, два процеса у прошлости, садашњости и будућности, ниједном или више дефинисаних простора организације) можемо утврдити да ли су идентични, слични односно различит и у чему.Исто се односи на унапређење процеса у организацији. Међутим, нужно је правити разлику између идентичности сличности и разлика. У пословном моралу и комуникацијама постоји мноштво организационих процеса чије су

74

суштинске одредбе релативне стабилне, а чиниоци садржаја, форме и обима су различити или чак разноврсни. Компаративна истраживања пословног морала и комуникација су само она којима конкретизован општи предмет компаративне методе као непосредни предмет истражиања, а компаративна метода је доминантна. Ова метода у пословној етици и комуникацијама, је зависна од извора података, систематизованих, довољних и ваљаних података искуственог порекла.

„Кабинетске“ компарације и компарације „хотелскх соба“ без непосредног теренског рада могу се сматрати само формалистичким.

Компаративна анализа у пословној етици и комуникацијама има задатке да описује, класификује, врши типологизацију, да изводи и обогаћује пословање, генерализује, утврђује узрочно-последичне и корелационе односе и да прогнозира.

Методе и технике прикупљања података - Методе и технике прикупљање података су трећи део метода пословне етике и комуникација. Реч је, како им само име каже, о оним методама којима се користимо у прикупљању података. Технике представљају системско и сврсисходно јединство поступака и иструмената. Међутим прикупљање података подразумева и сређивање и обраду података и закључивање на основу њих. У том погледу постоји извесна повезаност и међузависност имеђу метода прикупљања и методе обрада података. Својства података су оно што те методе повезује. Методе и технике испитвања - јесу начини сакупљања података преко и помоћу исказа испитаника путем вербалног општења са њима употребом упитних исказа. Уобичајена подела метода испитивања на: благо, неутрално и општро, док се технике користе: интервју (неусмерени, усмерени, диригвани, ригорозни, индивидуални, групни, колективни), анкета (усмене, писмене и комбиноване) и тест (тестови и вештине, тестови знања, ...)

75

Упитник – услови: пажљиво планирање питања (варијабли), краткоћа, разумљивост, питања за оцену прикладности, испитивање на предходном узорку, д

Два типа питања:

Отворена (без понуђених одговора)

Затворена (с пону ђеним одговорим

Питања отвореног типа – пример:

1. Година рођења: _________________

2. Пол: ____________

3. Koју сте школу завршили: ____________

4. Запослењe: _________________

5. Брачни статус: _________________

76

6.Колико дуго имате промене на кожи због којих сте данас дошли дерматологу? ________________

10.1.5.1.2.Питања затвореног рипа

Године рођења: _____________ Пол: M Ж

Kojу сте школу завршилi:

Основна школа и мање

Средњу школу

Вишу школу

Високу школу

Заполење:

Незапослен

запослен

пензионер

Пољопривредник/домаћица

Браћни сатус:

Удата/ожење

Неудата/неожењен

Растављен/а

Удовица/удовац

Колико дуго имат промене на кожи збод којих сте данас дошли дерматологу?

Мање од 1 године

1-6 месеци

6 месеци до 2 године

Више од две године

77

Питања затвореног типа истраживање ставов, Ликертова лествица

11. ПОСЛОВНА ЕТИКА И ЗНАЧАЈ КОМУНИЦИРАЊА

11.1. ДЕФИНИЦИЈА ПОЈМА КОМУНИКАЦИЈА

У литератури постоје многобројне дефиниције комуникације зависно од приступа, да ли је превасходно социолошки, психолошки, културолошки, стратешки или, данас најмодернији, пословни.

78

Комуниација као израз потиче од латинске речи „communis“ што значи заједнички, заједно.

Комуникација се може дефинисати 37као процес којим се долази до заједничког (општег) разумевања поруке између два или више лица путем преноса и примања порука (Weick i Browing, 1986).

Уколико се у комуникационом току преносе искључиво информације тада се комуникација може дефинисати као процес којима се информација преноси међу члановима установе, програма, пројеката или тима у оквиру социјалног и радног система ( Tannenbaum, 1968).

Oво преношење може да има разне облике:

- формалне дискусије

- дискусија руководилаца са подређенима

- неформални договори,

-публикације, огласне табле, радио, телевизија и друго.

Комуникација јесте један двосмеран процес између пошиљаоца поруке и примаоца, где прималац информације мора не само да прими већ и да разуме поруку.

Успешна комуникација подразумева да је информација тачно примљена у погледу садржаја и значаја које је одредио пошиљалац.

Концепт успешне комуникације базира се на разлици између података и информација податак тзв. смисленом контексту где се он од пошиљаоца поруке додатно објашњава с обзиром на унутрашњу и спољну околност.

У савременим комуникационим токовима, у поређењу са комуникацијама од античког доба до данас, ни у једном не постоји никаква у разлика, а то је да без смисла, односно интерпретације, информације и подаци имају ниску вредност и утолико слабију успешност.

37 Жарко Павић, “Етика пословна комуникације, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011-год., стр. 27 - 28

79

Смислена информација и четри услова - Чак и смислена информација не мора увек да буде од користи, јер, да би то заиста и била, неопходно је да се испуне следеће четири услова: тачна информација, правовремена информација, потпуна информација, важна информација

Тачност се односи на поузданост и неспорност информације, односно на то колико је поуздан извор информације и колика је сигурност да је информација неспорна. Менаџери који делују на основу нетачних или делимично тачних информација могу донети својој компанији велике губитке.

Под правовременом информацијом не подразумева се само брзина преноса до примаоца, већ да информација стигне када је потребна. Дакле правовременост информације зависи од контекста у којој се она дешава.

Потпуна информацију је реално јако тешко добити јер људи веома ретко знају све или скоро све о нечему. Информација мора да буде довољно потпуна да би била валидна и да би се на основу ње могли донети прави закључци и одлуке које их прате.

Важност информације је у директној функцији од контекста, тако да информација која је важна у једној ситуацији или једном менаџеру може бити потпуно неважна у другој ситуацији или другом менаџеру.

Информација која је тачна, правовремена, потпуна и важна позитивно утиче на успешност одлучивања.

По дефиницији, успешна комуникација увек садржи „корисну информацију“. Што се тичне пословних комуникација, менаџери увек траже и базирају своје одлуке управо на корисним информацијама. У данашњем убразаном пословном свету комуникација мора да брзо и ефикасно допринесе резулатату који се захтева од менаџера и компаније у целини.

Модели комуникације служе да би се боље разумео комуникацијски процес и систем у којем се он дешава.

80

11.2. МОДЕЛИ КОМУНИКАЦИЈЕ 38

Комуниколошка истраживања су показала више облика комуникације у оранизацији, али сви произилазе из основног модела комуникације у којем пошиљалац преноси поруку примаоцу.

Комуникацијски модели и облици - Комуникцијски модели у једној организѕцији могу бити формални и неформални, при чему се оба заснивају на класичном механизму одашиљања и примања порука.

Савремени концепт комуникација подразумевају читав спектар кориштени алата и поступака којима се омогућава један комуникацијски ток, као на пример разговор „лицем у лице“, текстуалне поруке преко мобилних телефона или интернета, па до геста, одеће и различитих аспеката вербалне и невербалне комуникације.

Три основна комуникацијска облика: 1. усмена комуникација; 2. писана комуникација; 3. невербална комуникација

Главни циљ комуникација, било који од наведених комуникацијских облика да се користи, је увек исти, а то је да се „пренесе порука“. Фундаментални принцип ефикасних и ефективних комуникацијских токова заснива се на преношењу порука без „сметњи“, што значи да сви судионици у једном комуникацијском ланцу морају да буду на „истој таласној дужини“. Због тога, поред знања о облицима и механизмима комуникација, неопходно је познавати и најчешће препреке у комуникацијским токовима како би се исте избегле или правовремено прескочиле.

Облици комуникација- Сваки облик комуникације може да се ослања на различите кодове и да користи разичите канале.

Усмена комуникација представља комуникацијски облик у којем је изговорена реч главни код комуникације. Уобичајени канали којима се преноси усмена комуникација су разговори „лицем у лице“, телефон, телевизија, радио, видео и звук на интернету. У пословним комуникацијам усмени облик 38 Исто, стр.29-33

81

комуникације чини 50% до 90% радног времена једног менаџера (Mintzberg, 1973).

Предности вербалне комуникације - Путем разговора, питања и одговора могу одмах примити повратне информације и проценити да ли се саговорници разумели. Нема потребе за неком спољњом технологијом. Саговорници могу да користе различите друге симболе, као и елементе невербалне комуникације.

Лоше стране: због лаког одашиљања порука људи мање размишљају о садржају поруке него у писаној комуникацији, због тога често се изговори нешто што се нисмо смели или кажемо нешто због чега доведемо целокупни разговор у питање.

Вербална комуникација- недостаци – с обзиром да реч некада „иду испред мисли“ долази до „неразумевање поруке“ или могућег сагледавња поруке са различитих аспеката од којих један је позитиван, а други негативан. Усмена порука је јако подложна разичитим облицима шумова или сметњи. Пошиљалац може да говори сувише тихо или, ако је у питању телефонска комуникација, везе могу бити довољно слабе да се не чује све разговетно. Говорник често изоставља неки важан детаљ или адекватан одговор на постављено питање само због сметњи који се могу десити у току говора. Прималац може да заборави или чак намерно занемарити део примљене поруке од стране пошиљаоца.

Код усмене комуникације већином не постоји никакв запис (ако се седница или разговор не снимају) тако да се менаџери тада морају ослањати на сопствено памчење. Посебан аспект приликом говора је стрес пред већом масом људи који може да блокира комуникационе канале, тако да је тада квалитет послане поруке далеко слабији од реалних могућности говорник.

Писана комуникација - писна комуникација представља видљив и трајан облик комуникације са својим предностима, али и лошим странам у односу на усмену комуникацију. Човек далеко више размишља пре него што нешто напише него што изговори, зато што је једном написан реч постаје трајни запис за период времена који је обрађен њеном важношћу. Тако се у неким музејима чувају записи стари више хиљада година, или у тајним досијеима обавештајних служби више од једног века.

82

Писна комуникација захтева више времена код пошиљаоца од усмене јер пошиљалац, у вечини случајева, прво треба да прикупи и уреди информације па тек онда их записује у дефинитивној форми. Исто тако прималац у писаној комуникцији има више времена да правилно декодира информацију. Писани облик комуникације се користи углавном када порука садржи важне детаље који требају да добију трајну валидност како од стране пошиљаоца тако и од примаоца поруке.

Писана комуникација – слабост потребно је време за њено припрему, слање, примање и одговор. На пример, писана информација се треба издиктирати, откуцати, послати електронском или обичном поштом, или доставити одређеној особи у организацији која ће је лично примити. Писана повратна информација може стићи за неколико минута уколико је у питању Е-маил или а неколико дана код писмама који се шаљу класичним путем.

Овај облик комуникације је дакле теже изводив од говорне комуникације јер увек захтева неку врсту технологије, макар се радило само о папиру и оловци.

Невербална комуникација - невербална комуникација односи се на сва намерна или ненамерна значења која немају облик написане или изговорене речи (Hamilton, Parker i Smith, 1982). Она обухвата елементе као што су израз лица, поглед, говор тела, гест, одећа и спољни изглед, раздаљина између саговорника и тон гласа. Што је више чула укључено у комуникацију утолико ће она имати већи утицај.

На пример, читање има мали утицај ако се користи само чуло вида, али ако се томе придода и чуло слуха утицај се удвостручује. Чуло вида највећи утицај има при гледању док истовремено слушамо неког док говори јер тада примећујемо и говор тела, боју и стил одеће, облик тела, конституцију, боју косе, тон и боју гласа, и друге физичке детаље. Невербална комуникација је изразито снажна комуникациона вештина јер невербални делови говорне поруке често су важнији од самих изговорених речи (Mahrabian, 1968, 1971).

83

Махрабианова подела невербалне комуникације на три дела:

a) Вербални (односи се на саму реч)

b) Звучни (односо се на тон у којем су речи изговорене),

c) Изражајни (односи се на изра лица и говр тела који прате речи)

Процентуално , само 10% имају утицај изговорене речи, 40% тон гласа, а 50% израз лицa и говор тела.

Компоненте невербалних кодова деле се у четри категорије:

1. парајезик

2. израз лица

3. говор тела

4. поглед

Парајезик су гласови без речи у токи говора. Представљају и разне упадице, тихе паузе, запињања у говору и муцање. Парајезик може да нам открије осећања, сумње, неодлучноат, несигурност или нам може дати тзв. „културни идиом говора“. Културни идиоми немају значење, већ представљају одређене карактеристике које се сусрећу код језика одређене групе или друштвене категорије.

Израз лица - израз лица се дефинише као различити покрети лица у различитим комуникацијама. Ту спадају подизање обрва, затворене или полузатворене очи, ширење носница, положај уста и различити невољни покрети мишића лица. Изразом лица се преноси значење и седам базичних осећања код човека: СРЕЋУ, ИЗНЕНАЂЕЊЕ, СТРАХ, ТУГУ, СРЏБУ, ПРЕЗИР И ЗАНИМАЊЕ ЗА НЕШТО ИЛИ НЕКОГ. На пример, врхунски глумци помоћу израза лица и говора тела могу да нам прикажу било које од горе наведених осећања а да се тако уопште не осећају!

Говор тела - Говор тела обухвата различите сигнале и више нам указује на тачност информације од израз лица. Покрети рукама су посебно богати читавом скалом значења зависно од ситуације, културе и обичаја. Тако људи англосаксонско порекла далеко мање

84

користе руке у изражавањима осећања од романске групе народа. Говор тела има и своје суптилније варијанте као што су прекрштене руке које указују на резервисаност или дефанзивност. Лагано нагињање према напред указује на заинтересованост или чак симпатију. Културне разлике значајно утичу на лични простор човека, тако да је у савременој Европи тај простор далеко шири него у јужним деловиа континента. Због тога разадаљину коју на северу тумаче интимном на југу сматрају пристојном, односно нормалном конверзацијсом дистанцом.

Поглед саговорника - поглед саговорника је четврта категорија невербалних кодова. У неким друштвима поглед може да иазове и проблем у комуникацији где се претерано дуго гледање саговорника у очи сматра увредљивим и непристојним.Па ипак истраживања су показала да је директан и дуг поглед у очи који код саговорника не узрокује нелагодност углавном указује на обострано поштовање и симпатије. С друге стране, скрене ли један од саговорника поглед или осети нелагодност, контакт очима указује на срџбу, агресију, одбојнот и сумњу.

Препреке у комуникацији - препреке у комуниакцији представља технолошки или људски фактор који спречава да порука буде примљена и схваћена. Технолошки фактори су облик шума тако да их можемо третирати и као сметње, али и као класичне препреке.

Препреке су иначе далеко више људског него технолошког порекла. Људске препреке могу бити: Социо - културолшке; Психолошке; Организацијске;

Социо – културолошке препреке - култура је групни или друштвени феномен, коју појединац може сам да носи, али не и сам да створи.Паралелно са овим треба знати да у комуникацијама увек суделује више људи. Човек несвесно верује у своју културу и покорава се њезиним начелима што је од изузетног значаја за комуникацију јер управо та чињеница условљава да култура на националном, етичком, регионалном и организацијском нивоу може да предстваља препреку у комуникацијским токовима.

Суделујући у некој култури човек се, свесно или несвесно, покорава друштвеним нормама које су по дефинцији прећутна или неформална правила о томе шта се како, када и где ради. Из угла комуникационих вештина, друштвене норме и културна обележја

85

омогућавају нам, са једне стране, бољу и бржу комуникацију, док са друге стране, у специфичним ситуацијама, могу представљати препреку у комуникацији.

Главни социо - културолошки елементи који могу да постану препрека у комуникацији

1. Групно мишљење

2. Сукоб вредности и уверења

3. Стереотипи и етноцентризам,

4. Језик и жаргон

Сукоб врдности и уверења - степен развоја једне цивилизације најбоље се види у њеној достигнутој култури која се темељи на заједничким уверењима и вредностима.

У случајевима када се комуникација дешава изнад нивоа достигнутих културолошких граница повећава се могућност неспоразума.

Неуспешне пословне комуникације у разговорима менаџера из различитих култура настају углавном због непознавања узајамних темељних вредности и норми. У неким културама се успех пословне комуникације базира на успостављању приснијих веза, док у другим остаје чисто пословна трансакција. Због тога, само понаваљањем вредности, уверења и норми друге културе могуће је да се избегну препреке у комуникацији.

Стереотипи и етноцентризам - стереотипи представља покушај предвиђања на основу његове припадности одређеној групи. Стереотипи су често површни и нетачни јер се не базирају на сопственим уверењина и нормама. Они због тога постају препрека у комуникацији јер се људи не посматрају као појединци групе, што за последицу може да има дубоке предрасуде, дискриминацију, па чак и обележја расизма.

Етноетризам - етноцентризам је својеврсни национални стереотип када одређена група своју културу гледа као једну вредну и напредну. Због тога, у пословним комуникацијама, етноцетрични људи све мере према стандардима сопствене

86

културе као супериорне, што уек представља велику и тешку комуникацијску поруку.

Језик и жаргон - језик је културно специфичан начин кодирања значења поруке и као таква може бити препрека у комуникацији на више нивоа. Први ниво је када саговорници говоре истим матерњим језиком. При томе статус и класне разлике утичу на различито кориштење језика којим се често идентификују или искључују одређене групе људи.

Други ниво је када саговорници не говоре истим матерњим језиком, па се због лошег превода или погрешног тумачења наречја, дешава препрека у комуникацији.

Жаргон је трећи ниво могућих препрека јер он директно омета сигнал од пошиљаоца до примаоца у случајевима када га прималац не познаје. У пословној комуникацијам менаџери треба максимално да избегавају техничке или научни жаргон који је најбоље да остане присутан искључиво у ужем кругу експерата.

Психолошке препреке - психолошке препреке су последица менталног и емотивног стања појединца.

Главне психолошке препреке се називају: филтрирање, перцепција, слаба меморија,. непажљиво слушање, емотивна реакције

Организацијске препреке39 - Препреке у комуникацијма унутар организације односе се на структуру организације, културу, модел рада и комуникационе токове.

Главне организацијске препреке су: преоптеречење информацијама, конкуренција порука, искривљене поруке, филтрирање порука, контрадикторне поруке, комуникацијска клима, разлике у статусу, структурални проблеми.

Савремена технологија омогућила је људима далеко директнији приступ информацијама него пре, тако да постоји читав спектар могућих комуникационих канала за слање и пријем порука: писмо, телефонски позив, Е-маил, факс, интернет информације, извештаји,

39 Исто, стр.29-33, 33-43

87

оглашавање, говорна пошта, поруке на мобилном телефону, радио, телевизија, филм и новине.

Због свега наведеног савремени менаџер је, уколико нема јаке когнитивне способности и моћ селектовања и сређивања података по важности, претрпан информацијама што онда представља врло озбиљну комуникациону препреку у организацији.

С обзиром на преоптерећеност вишком информација појављује се феномен „конкуренције порука“, где се поруке „такмиче“ за менаџерову наклоност и пажњу. Селекција порука по важности коју менаџер мора да свакодневно ради представља један од најосетљивијих делова руководственог поступка. У вишим структурама организацијског тока информације пролазе кроз више одељења унутар једне организације што може, субјективно, непажњом, или чак тренденциозно, да доведе до искривљавња чињеница. Уколико се информација погрешно интерпретира или намерно блокира долази се на менаџмента конфликта, па чак и менаџмента кризе, утолико више што је блокирана информација важнија за организацију и њен развој.

Искривљавање информација може се догодити без обзира путује ли информација према горе или према доле у комуникацијском каналу. Због тога менаџери прибегавају и филтрирају поруку, покушавајући да исту поруку проследе у обрађеном или скараћеном облику. Сматра се да сваки филтер и размена информација удвостручи шум и преполови поруку. Посебна опасност су котрадикторне поруке када се иста порука интерпретира од стране менаџера различито у одређеном временском периоду, дан за даном, или у једној радној недељи, у току месеца. Менаџери би морали да буду увек доследни и да, када већ мењају смисао поруке, то адекватно и образложе, јер иначе губе ауторитет и контролу над подређенима. Комуникацијска клима може значајно да допринесе разумевању између менаџера и запослених уколико је сврсисходна, конзистентна и адекватна тренутку или ситуцацији.

Организације би требало да врло прецизно и смишљено отворе и хоризонталне и вертикалне комуникацијске канале, канале према горе“ и канале „према доле“. Превише комуникацијских канала води обавезно искривљавању поруке.

88

Премало канала може да блокира поруку, јер ако немамо довољно канала имаћемо утолико мање информација.

Разлике у статусу постоје у већини организација, а постају препрека онда када менаџери слушају подређене без довољно пажње и контроле, или када подређени приписују већу важност порукама надређених него што је то реално. Структура организације представља вероватно најзначајнију предност или препоруку у комуникацијским токовима. Правило је што је већа физичка, друштвена или културолошка удаљеност између две тачке, информација ће дуже путовати од једне до друге тачке.

Исто тако, што је више хијерархијских нивоа које информација треба да прође утолико јој треба више времена да стигне од пошиљаоца до примаоца, односно прималаца поруке.

Комуникација као етичка снага40 -Шарп предлаже следеће етичке циљеве за све који се баве односима с јавношћу:

- обезбедити поштен систем комуникација у организацији - тако да она стекне кредибилитет.

Обезбедити да организација у свим својим поступцима буде отворена и доследна - тако да стекне поверење јавности.

Обезбедити да организација вреднује правичност својих активности да би и она добила фер третман.

Обезбедити да се у организацији спроводи неприкидна комуникација - што ће довести до узајамног разумевања и поштовања.

Обезбедити да организација стално истражује своје друштвено окружење - тако да може успешније да спозна позицију и мења активност ако оне престану да служе јавном интересу.

Професор Донлад К. Рајт (Donlad K. Wright), са универзитеа Јужна Алабама инсистирао је да студија о етици у односима с јавношћу мора бити више ситуациона него теоретска.

40 Исто, стр.254

89

Он напомиње да је примењивање етичких принципа данас важно питање за једног заинтересованог, савременог и стручног комуникатора и, на овај или онај начин, практиче однсе с јавношћу у целом свету држи заједно осећање професионалног етичког понашања заснованог на темељима кодекса о професионалном опхођењу. Честер Бергер (Chester Burger), познати њујоршки саветник, изразио је мишљење да када говоримо о етици, ми ретко водимо рачуна о стварном свету. Он је изјавио да је у току свог четрдесетогодишњег рада на пољу комуникација научио четри важне лекције:

Лекција 1: Посленици односа с јавношћу морају имати поверења у здрав разум јавности којој се обраћају.

Много чешће него што мислимо јавност оправда то поврење, пажљиво препознајући проблеме, заступнике неког става и мотивације.

Није потребно користити паметне наслове, смицалице, извртања или лажи да би се успешно комуницирало.

Велика грешка се чини ако се потцени перцептивнот јавности.

Лекција 2: Људи су мало заинтересовани, или мало упознати с темом која се тиче вас.

Потребно је истинито информисати, објаснити и поједноставити теме, тако да у потпуности одговарају личним интересима сваког појединца.

Лекција 3: Никада немојте наменути сопствене етичке стандарде другима.

Немојте говорити оно што сами не верујете или не чините, а све због корисности, што и ви сматрате погрешним.

Лекција 4: За посленика однос с јавношћу избор између доброг и погрешног ретко се своди на да или не.

Етичка питања често подразумевају слојевита, изнијансирана и разнолика гледишта.

90

Мало несигурности и скромности неће штетити разматрању етичких питања.

Однос између информационе технологије, етике и бизнис41 - Већина људи би се без оклевања сложило да је красти неморално и да је противправно присвајање туђе имовине крађа.

Но када је реч о компјутерском софтверу, није увек јасно шта ту прдставља крађу или противправно присвајање.

Закон о ауторском праву настоји да помогне у дефинисању управних параметара интелектуалне својине и права неког лица на интелектуалну својину коју је оно створило.

Закон о ауторском праву првобитно је донет с намером да заштити изражавање идеја у писаном виду па отуда поједини његови концепти тешко да се могу применити на компјутерски софтер,

Агенција за ауторска права ( Copyright Office) почела је 1964 године да посматра софтвер као „књижевно дело“. Иако амерички Закон о ауторском праву из 1976. године још увек изричито не помиње компјутерски софтвер то чине Амандмани на овај закон, усвојен 1980. године. Упркос томе, тумачење закона наставња се посредством судких одлука, а судија у разним судским окрузима Сједињених Држава доносе одлуке које нису увек доследне. У недостаку било каквих одлука америчког Савезног врховног суда, практично не постоји обавезујуће национално тумачење. Један од најасних подручја односи се на спорове око „ изгледа и одговора система на кориснички унос“ међу којима је најзначајнији случај Epl protiv Majkrosofta (Apple versus Microsoft).

Морална питања: Да ли је овде закон одлучио о томе шта је морално исправно - што то значи без правне одлуке нема исправног и погрешног, као и да нема позивања на право уколико то право није заштићено законом.

Да ли постоје власничка права на уметнички и креативни дизајн десктопа која треба да се поштују?

41 Исто, 274

91

12. ПОСЛОВНИ И ЕТИЧКИ КОДЕКС 42

Кодекс професионалног опхођења Института за односе с јавношћу обавезује све чланове Института. Кодекс до детаља разлаже смернице којих се сви чланови морају придржавати у контакту са јавношћу, медијима и другим стручњацима. Такође описује коректан однос са послодавцима и клијентима.

Са дозволом Института дајемо неколико одломака узетих и кодекса:

Одломака узетих из кодекса

1.1. Чланови су дужни и да се придржавају највишег стандарда у пракси односа с јавношћу и да се поштено и фер односе и према послодавциа и према клијентима (како садашњим, тако и бившим), према својим колегама - члановима и другим стручњацима, према посредницима, медијима, послодавцима и јавности.

1.4.Члан не сме да преузме неко посао, или да он или она води тај посао на начин који штети угледу Института или угледу и интересима професије односа с јавношћу.

2.1. Члан своје професионалне активности спроводи водећи рачуна о јавном интересу.

2.3. Члан је дужан да утврди и да ли је стварни интерес организације с којом је он или она у пословним одосима обављен на одговарајући начин.

2.6. Члан је дужан да провери да ли су имена директора, извршних и хонорарних саветника његове или њене компаније, или послодаваца који има државну функију, као што је на пример члан Парламента, члан локалних власти или других државних организација или тела, регистрована у ИПР регистру (Међународном регистру за односе с јавношћу)

42 Симо Елаковић, “Пословна етика и комуницирање, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.год., стр. 258 - 259

92

2.8. Члан не сме ни да предложи ни да предузме било какву неприкладну активност уперену против закона, носиоца јавних функција или чланова уставних тела или организација, као ни против медија.

3.1. Члан је дужан да чува пословне тајне садашњих и бивших послодаваца и клијената, обавезује се да их неће јавно износити или злоупотребити и тиме нанети штету послодавцима или клијентима, или их злоупотребити ради стицања материјалне користи (осим уколико послодавац или клијент нису такву информацију јавно објавили, или ако нису дали посебну дозволу за њено објављивање), уколико то од њега не тражи суд.

3.5 Члан неће злоупотребити информације о пословању свог послодавца или клијената ради стицање материјалне или друге користи.

3.6 Члан неће користити интерне информације за стицање користи.

Исто тако нико од особља којим члан руководи или га запошљава, не сме директно трговати вредносним папирима свог послодавца или клијената без прибављања предходне писмене дозволе од послодавца или клијента и од директора или финансијског директора или надлежног службеника компаније члана. Члан неће заступати супростављене интересе, већ може заступати конкуретне интересе уз дозволу заинтеесованих страна.

3.9 Члан неће гарантовати постизање резултата који нису у његовом директном домену и не може да их постигне или да их предупреди.

4.1 Члан ће се придржавати највишиг стандарда тачности и истинитости, избегавајући екстравагантна потраживања или непоштена поређења, као присвајање туђих идеја или речи себи.

4.3.Члан неће нанети штету угледу или пословању другог члана.

У објашњењу које се добија уз кодекс, Институт за односе с јавношћу наглашава да кодекс није само парче украсног папира, већ га се чланови морају придржавати.

93

Од када је Институт усвојио кодекс 1963.године, стигао је велики број тужби против чланова, неке озбиљне, а неке тривијалне, а неки чланови су чак били и искључени.

12.1.2. ЕВРОПСКИ КОДЕКС ПРОФЕСИОНАЛНОГ ОПХОЂЕЊА (ЛИСАБОНСКИ КОДЕКС)

Постоји и Европски кодекс професионалног опхођења (Лисабонски кодекс), као и ИПРА Кодекс професионалног опхођења.

Оба кодекса су слични ИПР Кодексу, али су прилагођени европским или међународним условима.

И Европска конфедерација за однос с јавношћу (ЦЕРП – Europian Public Relations Confederation) и Међународно удружење за односе с јавношћу очекује од својих чланова да се придржавају и Атинског кодекса.

То је кодекс о моралу и етици заснован на Повељи Уједињених нација о људским правима.

Институт овлашћених секретара и администратора

Институт овлашћених секретара и администратора (ICSA – Institute of Chartered Secretaries and Administrators), недавно је подсетио своје чланове да се строго придржавање Кодекса Института о професионалном опхођењу, јер чланови који се придржавају кодекса могу да очекују подршку Института у случају да дођу у сукоб са својим послодавцем.

Тачна природа те „подршке“ биће утврђена прецедентним правом. Овај практичан приступ би могло да следе и друга професионална тела

Пословна школа у Манчестеру поставила Брајана Харвија (Brian Harvey) за професора корпорацијске друштвене одговорности.

Како је објављено, он ће планирати једно истраживање о везама између корпорацијске одговорности и коппорацијског успеха. Етички циљеви, изнети у изјавама о мисији или у кодексу о опхођењу, треба да дају подршку стварне активности којима ће се

94

остварити пут за разумевање и прихватање тих циљева у целој организацији.

Кодекс о професионалном опхођењу је добар водич за коректно понашање, али његова вредност лежи у строгој привржености његовм слову и духу.

13. ПОСЛОВНА ЕТИКА И УПРАВЉАЊЕ

Постоји људи који тврде да ово питање нема смила, бар док не објаснимо како је могуће да се корпорацијама приписују моралне особине као што је морална одговорност.

Овде се срећемо са контроверзном темом која се често назива морално деловање корпорације - расправом која је постала: доминатна у студијама о пословној етици, нарочито међу филозофима.Једна страна, у најјачој формулацији, жели да идетификује, бар етички, корпорације и личности.

Питер Френч (Peter French), на пример, „прихвата корпорације као чланове моралне заједнице који заузимају једнако место као и традиционално признати грађани - биолошка људска бића и, као такве, „оне могу имати све привилегије, права и обавезе које постаје у нормалним околностима и које приличе моралној личности“

С друге стране, расправља се о томе да само људска бића могу бити морални чиниоци и, као што се то на шокантан начин каже Мануел Веласкез (Manuel Velasquez), да „зато компаније нису морално одговорне за било шта што чине“

Дакле, створити морални суд о корпорацији, у ствари, значи говорити о одређеним појединцима из те корпорације. Ако кажемо да су морално одговорни само појединци-људи, то значи да не схватамо да колективни ентитети попут корпорација, војска, држава, факултета и комитета делају на начине који се не могу просто свести на скуп активнисти појединца или на тај начин објаснити.

Целокупност колективног ентитета је више од простог збира његових делова, јер су поједини који чине тај колектив ( и чије су

95

активности нужне за деловање колектива) организованих око кооперативних сврха, циљева, стратегија, мисија, политика, повеља, свега што колективу даје идентитет и исказује његову функцију.

Људи делују да би остварили сврху колектива и у складу са његовим упутствима. Управо колективни односи каналишу активности појединаца који му припадају, омогућавајући узрочно-последично деловање самог колектива. Појединци не би требало да буду ти који испаштају због системске грешке унутар корпорације.

С друге стране, постоји и забринутост да нас приписивање моралне одговорности колективима попут корпорација спречава да унутар организације допре до појединца који су завредили похалу или осуду, јер су суштински проузроковали одређену активност.

Ако појединци унутар Форда слободно и свесно произведу аутумобил који није сигуран, онда не би требало дозволити да избегну законску или моралну осуду тако што се сакрити иза паравана деловања корпорације.

Шатвише, посматрати корпорацију као неку врсту широког моралног организма који на известан начин има свој живот, не само да је атропоморфизам најгоре врсте, већ ствара ситуацију у којој се интерес и аутономија појединаца могу лако утопити у нешто што се опажа као корпоративно добро.

Корпорацију не би требало користити да би потчиниле моралну одговорност појединца или његову аутономију.

Читамо у Business Weeku, како 60 -70% руководилаца из две водеће корпорације осећају притисак да жртвују свој лични етички интегритет ради корпорацијских циљева.

Има смисла говорити о високој моралности корпорације и то не само на основу високе моралности појединца. Овде мислимо на оно што се може да се назове карактер или култура корпорације коју формирају њени циљеви и политика, њене структуре и стратегије, што, коначно, показује њене ставове и вредности. То је скуп формализованих односа међу појединцима који је чине и може се лако догодити да она надживи појединце који су је

96

првобитно створили. Та култура дефинише начин на који корпорација обавља своје пословање и управо из те културе произилазе и обликују се акције и ставови појединаца унутар корпорације. Појединци стварају ове циљеве, негују их или мењају , и активно извршавају.Без појединаца не би било критичке процене корпорацијских култура, па стога ни начина за рационално и креативно напредовање корпорације. Мисли се на аутономију појединца. Корпорацију чине и њена култура и појединачни чланови. Култура обезбеђује релациони оквир заједничког уверења и вредности око којег се скуп појединаца идентификује као корпорација. Високоморална корпорација је она која унутар себе пронађе и стави у функцију здрав узајамни однос између своје културе и аутономије појединца. Тај задатак није лак. То је прастари проблем појединца унутар друштва.

Социјалне културе се образују око заједничких циљева дају смисао и сврху појединцима, али истовремено представљају и опасност од одузимања њихове самосталности.

Кад појединци изгубе аутономију, они престају да буду појединци, а, опет, деловати без обзира на заједничке циљеве друштва значи одрећи се сопственог идентитета као припадника те културе и не испуњавати дужности као део целине колектива.

Заправо, Џон Дјуи (Jonh Dewey) и Џејмс Тафтс (James Tufts) приметили су да „без веза које везују појединца за остале, појединац не представља ништа „ .Социјална култура и појединац не могу да постоје једно без другог. Њихво постојање и вредност узајамно су проткани. Да би корпорација била високоморална, она мора да развије своју моралну културу и да дела на основу ње.Високоморална корпорација у процес образовања своје културе мора да укључи и етичке вредности, или , боље речено, њена култура мора бити обликована са моралног становишта. Наравно, има и оних који тврде да је обај правац потпуно погрешан. Корпорације су аморални ентитети и покушај да се оне натерају да развију свест или моралну перспективу одвраћа их од њихове стварне сврхе - да буду ефикасне машине за производњу и профит.Моралност пословања морају екстерно утврдити влада и судови и/или тржиште, а не интерно сама корпораија.

97

13.2. КОРАЦИ КОЈЕ ТРЕБА ПРЕДУЗЕТИ ДА БИ СЕ РАЗВИЛА МОРАЛНО ОСЕТЉИВА КОРПОРАЦИЈСКА КУЛТУРА

Савети Кристофера (Christopher Stone) – шта је то морална одговорност „у уобичајеном смислу одговорног људског бића“. Коначно, корпорације чине људска бића, оне делују преко људских бића и њихова је основна сврха да служе интересима људских бића.

Кенет Гудпастер (Kenneth Goodpaster), издваја две основне компоненте које карактеришу морално становиште: РАЦИОНАЛНОСТ И ПОШТОВАЊЕ.

Прва укључује циљеве и систематско расуђивање на основу сврхе и стратегије за њихово постизање;

Друго узимање у обзир унутрашње вредности осталих људских бића и осетљивост према њиховим правима, потребама и интересима.

13.3. РАЦИОНАЛНОСТ И ПОШТОВАЊЕ КАО МОРАЛНЕ СМЕРНИЦЕ- ТРИ КОРАКА У ПОСТУПКУ МОРАЛНО

ЗАСНОВАНОГ ПРОЦЕСА ДОНОШЕЊА ОДЛУКА

Три корака: ПЕРЦЕПЦИЈА, РЕФЛЕКСИЈА И АКЦИЈА.

Прво, јединка мора бити способна да сагледа и препозна етичко питање као етичко, које, као такво, заслужеује моралну пажњу. Ако не ставимо „моралне наочаре“, нећемо видети или тражити ствар са моралног становишта.

Развијајући моралну културу, корпорација мора обратити пажњу на моралну ситуацију. Морална свест тражи концетрисан напор и посвећеност визији која се на крају развија на уобичајен начин сагледавања, интерпретитање и обрада података. Морално слепило не ослобађа корпорације кривице. Корпорације, као и појединци, имају одговорост да брину и трагају за етичким чињеницама.

Друго, морална перцепција мора бити синтетизована кроз размишљање.

Развијајући моралну културу, корпорација мора формулисати јасне етичке стратегије и структуре, узимајући у обзир могућности и

98

ризике, потенцијале и способности, личне вредности и склоности, и економске и социјалне одговорности.

Такав морални корпорацијски процес размишљања може укључити и етичку кодификацију, програме етичке обуке за руководство и раднике, широко засновану представљеност у одборима, унутрашње етичке провере, јасно и отворене канале за проток информација који обезбеђују комуникацију и консултације на свим нивоима, и запошљавање и усмеравање највиших руководиоца у смеру који обезбеђује развој етичке политике корпорације и руководеће стратегије за извршење те политике. Али, такво морално размишљање не би било комплетно без усклађивања моралних захтева са другим захтевима, интересима и ограничењима. Исто као што неке може бити морално слеп, он може бити и морална будала или занесењак. Моралност, наравно, не тражи да се неко баци у побеснели океан узалудно покушавајући да спасе туђи живот ако не уме да плива, или да сву своју зараду да у добротворне сврхе и да сам постане сиромашан.

Алтернативе се траже тек када појединац сагледа своје свеукупно окружење које се састоји од бројних, различитих и често конфликтних захтева, интереса и ограничења. Онда може одлучити да баци појас за спасавање, како би спасао дављеника или да се ангажује на проширивању основе за обезбеђеље средстава за добротворне сврхе.

На националном плану корпорација може показати етичку посвећеност кроз филантропске прилоге и коришћење своје стручности и других потенцијала у решавању бројини социјалних проблема као што су уклањање отпада, брига о здрављу, стварање могућности запошљавања за жене и хендикепиране, мањине, образоање, решавање стамбених проблема, брига за старе, борба поротив криминала, реформа затвора, брига о животној околини и итд.

У оквиру свог пословања, корпорација може иницирати и сарађивати у заједничким пројектима ради унапређења поштене и здраве конкуренције, осигурање квалитета и сигурности производа и ради избегавња загађивања и других ефеката пословања који оштећују квалитет живота.

99

Унутар себе саме, корпорација може да делује на безброј начина ради примене моралне одговорности: инстиуционализовањем корака за остваривање сагласности са етичким кодексима; запошљавање омбудсмана за етику; образовање комисије на свим нивоима; и обезбеђивањем позитивне стимулације за напоре запослених да досегну етичке циљеве, попут афирмативних акција, здравља радника, сигурности производа, заштите околине, истинитог оглашавања и услуга заједници.

У високоморалним компанијам чини се велики напор да се оствари потпуна комуникација помоћу свих могућих неформалних средстав - од свуда присутне огласнентабле, до заједничког пијења кафе, састанака у граду, „отворених форума“ у компанијским ресторанима.

Високоморалне компаније на све начине покушавају да избегну проблем МНННГ (Мени Никад Нико Ништа не Говори).

14. ПОСЛОВНА ЕТИКА И ДРУШТВЕНА ОДГОВОРНОСТ

Одговорност, под којом се подразумева вероватноћа да ће неко одговарати за неку своју радњу, веома је сложен појам, јер та сложеност обухвата однос човека према друштву, али и човеков однос према самом себи.

Друштвена одговорност подразумева обавезу менаџмента да предузме оне акције које ће допринети благостању и интересима друђтва али и организација. Корпоративна друштвена одговорност обухвата одговоран однос компанија према друштву, при чему се тај однос заснива на укупности друштвених, етичких, еколошких и економских вредности значајних за процес одлучивања. Према томе, корпоративна друштвена одговорност се односи на понашање организација према друштву, а понашање организација према друштву се заснива на вредностима које друштво истиче као доминантне и значајне за његов даљи развој.

Не треба и помињати да се данашње компаније у свом пословању све више сусрећу са притисцима и захтевима социјалне средине да се одговорно понашају, посебно у области заштите животне средине, у делу који се односи на остваривање људских права и

100

слобода, захтева се и одговорност по питању заштите права потрошача, у области јавности рада и контроле рада компанија од стране јавног мнења и сл.

Сви етички проблеми који могу довести до кршења моралних норми понашања у укупном процесу пословања, по Стонеру могу се поделити на неколико нивоа :

Први ниво се може назвати друштвеним, односно социјалним. Етичка питања која се у оквиру ове области решавају односе се на проблеме основних институција у друштву. Мисли се на проблеме утаје пореза, чиме се бави држава, али и на питања положаја одређених имвинских група у друштву, посебно на однос према појединим расама и одређеним етичким групацијама.

Однос између запослених у компанији и стејкхолдерса може се сместити у други ниво, који се може назавати пословним нивоом. Овај облик пословања подразумева однос компаније према купцима, као друштвеној групи, односно подразумева одговорност компаније и према потрошачима и према добављачима, према банкама, акционарима, према тржишту у целини.

Трећи ниво етичких проблема у пословању подразумева однос између компаније и запослених у њој (интерна политика компаније).

14.1. ЛИЧНА ОДГОВОРНОСТ

Економска литература познаје 2 врсте одговорности, односно неодговорности :

-менаџер - савршен агент (а перфецт агент);

- менаџер - несавршен агент (ан имперфецт агент).

Менаџер - савршен агент одговорно извршава своју основну обавезу изражену у увећавању власниковог богатства. За разлику од савршеног агента, менаџер - несавршени агент неодговорно извршава своју основну обавезу зато што не увећава власниково богатство већ га чини својим богатством.

101

Чињеница је да власник компаније тежи да дође до савршеног агента. Међутим, поставља се питање да ли менаџер заиста може бити савршен руководилац компаније пошто се његови интереси разликују од интереса власника.

Имајући у виду претходно речено, можемо да закључимо да агентов морални приступ пословној политици подразумева обавезу да увећа власниково богатство а да притом у потпуности уважава основне етичке принципе, с тим да прихватање оваквог приступа у пракси у великој мери зависи од установљеног система вредности у друштву.

14.2. ВРСТЕ И ТИПОВИ ОДГОВОРНОСТИ

Постоје 4 типа одговорности компаније. По Ричарду Д. Џорџу то су : пословна, морална, правна и социјална одговорност.

Пословна одговорност се односи на циљеве због којих је компанија формирана и на итересе оних који су њени власници или су пак у истој запослени.

Морална одговорност произилази из морала и моралних норми. Моралне обавезе везане за одговорност важе и онда када законом нису верификоване и независно од тога да ли их друштво подржава или не. Моралне обавезе, а су складу са њима моралне одговорности имају првенство у односу на пословну одговорност, али и друге типове одговорности.

Правна одговорност подразумева задовољавање одређених друштвених захтева, који своју основу добијају у правној регулативи. Другим речима компанија је обавезна и правно одговорна да поштује владајуће законе.

Социјална одговорност се односи на оно пто друштво тражи од корпорација а што је пак у складу са општим моралним понашањем. То су углавном захтеви у интересу опште друштвеног добра.

Постоји више врста пословне одговорности. Разликује се претходна од пословичне одговорности (која може бити узрочна и агентска).

102

Претходна одговорност је утврђена захтевом или уговором и представља легалан стандард или норму за одговорно понашање. Када одлуке и акције нису у складу са легално утврђеним нормама, следи последична одговорност, као одговорност за настале последице због необављеног или неадекватно обављеног посла. Узрочна одговорност представља директну одговорност за нешто што је урађено или пропуштено да се уради. Агентска одговорност представља индиректну одговорност, одговорност за издате наредбе или за пропуштено издавање наредби.

Узрочна и агентска одговорност могу бити приписане и утврђене (доказана одговорност).

14.3. ЕТИЧКЕ НОРМЕ И ПРАВИЛА ПРОФЕСИОНАЛНОГ ПОНАШАЊА

Бројни научни радници указују на потребу дефинисања универзалних моралних норми и правила пословног понашања, оних моралних норми и етичких правила које ће све земље и организације обавезивати да се по њима и понашају. То је посебно значајно у условима глобалног повезивања Света у коме су изражене велике разлике у економском, културолошком, информационом, политичком, еколошком, религиозном, моралном смислу. Наравно, те супротности и различитости одражавају се и на област пословања, па самим тим и на пословну етику.

Тај универзални приступ посебно је важан имајући у виду чињеницу да менаџери у мултинационалним компанијама, најчешће школовани у складу са моралним вредностима и традицијом својих земаља, често имају дилему како помирити супротности између своје земље и оне у којој послују. Имају дилему када и стандарди у једној земљи подржавају давање мита, када у неким деловима света није могуће пословати без прибегавања разним врстама провизија, када су у питању проблеми загађења животне средине или дискриминација на послу.

Ричард Д. Џорџ дефинише нека морална правила која се могу применити на укупно међународно пословање. Она наводи 5 основних моралних норми :

103

Прва норма названа "морални минимум" односи се на то да се не наноси намерно непосредно зло. Тај морални минимум морају сви да поштују, јер важи за све људе, све корпорације и све земље.

У складу са основним правилима моралног минимума у пословању мултинационалне компаније у мање развијеним земљама морају имати у виду несумњиве разлике између земље која извози и земље која увози. При том, активности мултинационалне компаније морају да буду морално оправдани, односно мора земљи у коју извози да донесе добро. То је друга норма.

Трећа норма се односи на поштовање људских права радника и конзумената, четврта на унапређење и развој праведних позадинских институција унутар земље, као и на интернационалном нивоу, док пета норма захтева од мултинационалне корпорације да поштује законе земље домаћина, да поштује њену културу и локалне вредности, под условом да се не повређују људска права или намећу неморални закони.

15. ПОТРЕБА ЗА НОВОМ ПОСЛОВНОМ ЕТИКОМ 43

Потреба да човек још једном размисли о сопственом приступу пословној етици постала је у деведесетим годинама веома важна. У прошлости је пажња придавана етици била у великој мери усмерена на питања новца. Стандарди корпорација су се првенствено односили на процедурална правила о остваривању сопственог интереса и упутства државе благостања о одговорној расподели средстава. Ако се поједностављено обрну јеврејске заповеди, ови стандарди и обећање и клетву: „Учини то, успешћеш; не учини то тако, бићеш проклет“. „То“, преведено на језик слободног тржишта, значи остваривање сопственог интереса у границама закона и обичаја.

Овај споразум о понашању формира основне мотивационе и алокаионе механизме унутар корпорације последњих четрдесет година. Претпоставка тог спразума, да ће лична доброта лако уследити, заснива се на четири важна услова:

43 Симо Елаковић „Пословна етика и комуникације“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.год. стр. 179 - 185

104

• стабилан економски раст;

• нада у запослење у истој компанији до краја живота;

• хомогена радна снага;

• национални образовни систем који наглашава писменост, (математичку) способност и основне јевреско хришћанске вредности.

Непосредно и стабилно награђивање у готовини, људи сличних назора, ефикасно обазовање и изглед да ће појединац радити са мање-више истом групом људи током радног века, били су довољни да стимулишу тимски рад и продуктивност. У тренутку када су завршавали високо школовање, људи су били релативно компетентни, спремни на сарадњу и самопожртвован и предан рад, јер се то исплатило. Њихово понашање се кретало унутар прихватљивих граница, јер: учесници су имали сличне ставове; колач је био довољно велики за све и растао је; законодавство је било релативно благонаклоно. Опис слободног тржишта као хуманог, који је дао Џорџ Гилдер (George Gilder), генерално би се могао прихватити као тачан, мада помало претеран.

Неки радови ове етике су били прихваћени - прикривени конформизам, понижавајућа послушност у односу на хијерархијски социјални ситем, пад тржишне одговорности, која је нешто скоријег датума- али пословање је могло да се ослони на нееформалне културне механизме и формалну контолу и мотивише успех у прихвтљивим границама понашања, користећи и даље профит као основни концепт. Директор је могао неформално да постави питање исправног начина пословања и да очекује да ће га други разумети, без бојазни да је угрозио нечију приватност или изложио пословање неприхватљивом ризику.

Менаџер је, такође, могао да има директан увид у понашање других људи. Роберт Болдвин (Robert Baldwin), бивши председник Morgan Stanley-a, испричао је како су, када се он био запослио у компанији, трговци седели у кругу, док је господин Морган (Morgan) заузимао истакнуто место, следећи на подијуму на једном крају канцеларије. „Верујте ми“, рекао је Болдвин, „ то је снажан подстицај да се понашате у складу са етичким правилима.“

105

Почетком осамдесетих година, још је било уобичајена реакција на скандал да се појача механизам контроле унутар компаније, спроводе закон или поставе рестрикције компанији - било да је у питању загађење човекове околине, повреда потрошача било подмићивање у страној земљи. И то је било суштински мотивациони модел и приступ решавању проблема који су били дубоко укорењени у орјентацију „прво и најважније – мој профит/профит моје компаније“.

Један мудри менаџер је изјавио 1989.године: „У суштини, дајете мотив за похлепу, а успотављате јак систем контроле да бисте били сигурни да ће свако, ако пређе границу, бити ухваћен и кажњен.“И ако је ова формула за постизање етичности и успешности још укорењена у размишљањима појединачних менаџера о пословној моралности, окружење које је подржавало овакав став непрестано је угрожавано још од 1970.године. Деведесетих година, оно је скоро нестало. Економска рецесија у многим областима пословања и мултиполарна чета јаких конкурената умањиле су изгледе на универзално и непосредно готовинско награђивање међу људима сличних ставова.

Смањење броја запослених, спајање компанија и изузетна мобилност радне снаге уништили су све преостале илузије о запослењу до краја радног века. Хомогеност и подударни системи вредности су готово нестали. Радна снага је сада интернационална, чине је припадници више раса и оба пола, и постоје све разноврснија у сваком погледу. Законодавство редефиише (уз уобичајене потешкоће) сваки стандард корпорацијског понашања, од увозних квота до испитивања лекова. Школу су одавно напустиле образовање о вредностима, па чак и председник слободног тржишта говори о кризи вредности у овој земљи и позива нацију на већу обзирност и племенитост. Што се тиче напорног рада и жртвовања, лична штедња у Америци је између 1973. Године и 1989. Године спала са 10% прихода на испод 2%.

Укатко, познати дух контролисане похлепе слободног тржишта отео се контроли. Са све редом материјализацијом награда у готовини, на тржишту брзо нестају и онако крхке везе међу људима, а традиционални методи лидерства, као што су лични контакти и комуникација са врхом, постају све застарелији, док корпорације постају све веће и географски разуђенији.

106

Ситуација још погоршава снажно разарање традиције компанија због промене власништва и све веће деперсонализације рада услед продирања технологије у све, и најмање, сегменте пословања. Велике разлике у платама људи на највишој и најнижој тачки хијерархијске лествице додатно повећавају и „хране“ незадовољство. Озлојеђен радник ће пре опљачкати компанију или ће у најмању руку одустати да направи још километар-два да би изашао у сусрет клијенту. Штавише, без осетних улагања реедукције велики број радника не би могао да одговори на могућности које нуди предузетништво, чак и када би то желели.

Ове промене у окружењу представљају проблем за успешно пословање многих компанија јер тимски рад, сарадња и самопожртвовање све мање подстичу однос и понашање менаџера. Пад поверења који прати ове промене све више отежава мотивисање запослених на сарадњу унутар компаније и услужност према клијентима. У међувремену, клијенти могу да истражују све већу понуду могућности и бирају.

Утицај ових промена није само економски. Оне, такође, производе опасност за моралну способност пословања и људи који у њему учествују. Технологија и комплексност финансија створили су многе могућности за превару и многе углове за скривање. Нове бриге које намеће окружење и виши ниво образовања клијената уносе додатну дозу збуњености када су у питању производи, тржишта, производња и финансирање. Када је раст релативно сталан и када је осиурано доживотно чланство у корпорацијској породици, запосленом је лакше да уложи време, новац и углед у решавање тих проблема. Али данашње окружење, у коме је важно преживети, стимулише пословну етику засновану на ставу „прво ја“, који као да оправдава експлоатацију и превару, јер је у чамцима за спасавање све мање места.Неизбежни резултати овакве ситуације су играње игре и равнодушност према другима. Фактор поверења је опао на свим нивоима корпорацијске активности. Спонтаност, ентузијазам и лично преузимање ризика, карактеристично за младе фирме које се брзо развијају, губе се у економским и социјалним превирањима која изазивају пометњу у већини великих корпорација данас.

У оваквом окружењу стари модели мотивисања, усмерени на сопствени интерес, препуштајући друге вредности случају и

107

спољним регулативама, једноставно више не могу бити ефикасан морални или тржишни мотиватор. Осамсесетих година били смо сведоци појаве материјалистичког „брзо се обогати“, „празног и бедног“ етоса који ствара аутодеструктивни јаз у поверрњу у корпорацијама и на тржишту. Он је и код многих руководилаца проузроковао одређену кризу идентитета, пошто се материјална достигнућа, суочена са економским падом, и само смањују, или не успевају да задовоље њихове духовне потребе.

Они који изражавају поверење у способност приватног сектора да, без обзира на те промене, настави да послује као до сада, не би смели да забораве да је пословање хартијама од вредности, које почива на самореулисању и регулативном надзору по извршењу, често навођено као модел за постицање високих етичких стандарда у пословању, сви фактори окружења које смо раниј помињали окомили су се на компаније у којима су се појавиле направилности: драматично нагле промене у моделима власништа и лидерства разноврснија радна снага са личније усмереним вредностима, сложеније трансакцијске процедуре које нуде више простора за прикривање, глобализовано тржиште на којем су убрзава ритам и законска правила која нису одржала корак са праксом која се стално мења и све већим обимом активности.

15.2. ГЛАВНИ РАЗЛОЗИ (ПОТРЕБЕ) ЗА НОВОМ ПОСЛОВНОМ ЕТИКОМ У САВРЕМЕНИМ ПОСЛОВАЊУ

Више од брига о поштовању правила

Трагедија је у томе што су многе компаније које послују хартијама од вредности, пропустивши да усмере пажњу на решавање проблема личних стандарда, што би био неизбежан нуспродукт тих услова, завршиле жртвујући, не само јавност, већ и од саме себе. Као што рече један директор, систем је функционисао и неки људи су на крају били ухваћени, али шта даље? Многи, чији је приступ пословању формиран на основу овог система, руководе се једино питањима: да ли остајемо у оквирима процедуралних правила и да ли ћемо зарадити. У овим питањима нема дубљег утемељења за вредности које би помогле да се обузда све већи нагласак на похлепи.

108

Теолог Пол Тилих ( Paul Tilich) описао је истинитост вере као њену способност да адекватно ирази највећу бригу. Он адекватност израза дефинише као нешто што „ствара одговор, акцију и комуникацију“

Етика laissez-faire,44 односно етика која се ослања на кућно васпитање сваког појединца или ствара мноштво прутева којима се он кажњава због учињеног дела, више није у стању да створи одговор, комуникацију и акцију заједнице који би били адекватни за изражавање највеће бриге о профиту и моралу, то јест да ли постоји стварање стварне вредности и како стандардни начин пословања утиче на људе у систему и на оне који су објекти његове активности.

Главно питање за пословну етику и менаџере који желе да одрже високе корпорацијске стандарде понашања није да се пронађу сви неетични пословни људи. Надзор над поштоваљем правила је потребан, али не представља целокупан одговор на питање обезбеђења етичког понашања у пословању. Задатак сваког лидера корпорације јесе да се усредсреди не само на оно што НЕ треба, већ и на он што етичан директор ТРЕБА да мисли са моралног и економског становишта. На овај начин ће се остварити истински морално лидерство у корпорацијама.

15.3.2. ПРОСВЕЋЕНИ ЛИЧНИ ИНТЕРЕС

Да бисмо начели ову тему, мора се усвојити да стандардни приступ менаџера решавању проблема и мотивисању не успевају да одрже у животу основне моралне стандарде и свеобухватне циљеве капиталистичког друштва у данашњем друштвеном, окружењу и окружењу измењене конкуретности. Традиционлни модели решавања проблема и мотивисања на основу сопственог интереса не стимулишу адекватно ни морал ни резултате извршења за које су развијени. Више не покрећу истинскипосвећен сопствени интерес, који подразумева одлагање сопственог интереса зарад дугорочног самопросвећења. Они су пре изокренути у правдање оног што ја називам етиком преживљавања, односно 44 Laissez-faire - 1) Принцип да људе треба пустити да се понашају онако како им се допада; 2) Принцип да трговина, пословање, индустрија итд., треба да послује уз минималну примену регулатива и умешност од стране владе. Исто.

109

свако за себе зарад преживљавања компаније. Док све страшније слике изумирања америчког пословања прате позиви на кршење правила, етика преживљавања постаје све убедљивија и једнако неконтролисана. То је очигледно резултирало односом према пословању који не прихвата никаква правила, што омогућава жељено ограничавање отимачког понашања. Он у систем уводи скривени и смртоносни „вирус експлоатације“, који изазива самоуништење позитивних напора за стварање тимског рада и заједничких подухвата.

Нове врсте конкурентских савеза, нови модели организовања радне снаге и стари проблеми недостатка одговора захтевају више друштвено орјентисан приступ руковођењу који подстиче етичке вредности које као први циљ имају изградњу, уместо ометања сарадње, предан рад, лични успех и стварње вредности. Ако пословање и друштво хоће да напредују, поребна нам је јача морална основа за пословање од мисли о самоунапређењу.

Време је да се направи нова погодба за капитализам која признаје да се вољна размена, здравље појединаца и друштва и сарадња великих група људи заснивају на нечему што је веће од личног интереса. Све док се не уздигну изнад позивања на лични интерес, важећи оквир за постављање циљева и други мотивациони оквири за решавање проблема представљаће узрок моралног и финансијског неуспеха компанија.

Потребне су нове претпоставке за темељ који нуди низ етичких вредности упркос тренутним економским и социјалним поремећајима. Без ових вредности, које би укључивале искреност, поверење, стварање вредности, поштење и самопожртвовање, потенцијално деструктивне етичке дилеме попут тридесет предходно набројаних могу постати безвредна норма. Уколико би се то догодило, садашња тежња орпорација за иновацијама, предусретљивошћу и тимском раду уродиће плодом. Коначно, углед компаније - односно интегритет нашег економског система - не почива на самоуздизању, него на нези запослених који поседују истинско самопоштовање, у чији је систем вредности дубоко усађена добробит других. Легитимитет капитализма зависи од менаџера који поседују неопходно разумевање и способност да одрже ове стандарде орјентације ка другима, у време све јачег притиска да се они напусте.

110

Прво етичко питање деведесетих година ће засигурно бити потрага за скупом претпоставки у руовођењу за стимулисање личнох интегритета и предусретљивост на тржишти у променљивом такмичарском контексту у већини област пословања. Да би успела, ова потрага не може остати изолована од других питањ пословања. Ако је циљстицање и одржање врлине, мора се разумети морално утемељење теорије успеха.

Неки пословни лидери и корпорације са другом традицијом већ су пронашли пословну филозофију која може одговорити на етичке комплексности комерцијалних напора. Они све више одбацују традиционално непријатељство које је подразумевала улога високог руководиоца, у корист експлоатације потврде етичких стандарда. Тај нови начин лидерства, чији су представници људи попут Дејвида Гласа (David Glass) из Wal-Marta, Џејмса Бурка (James Burke) из компаније Johnson и Дејвида Кернса (David Kearns) из Xeroxa, нагласио је важност индивидуалног интегритета и значај приватних моралних вредности за достизање одличног учинка. Том Петерс (Tom Peters) понавља размишљања многих менаџера којима се диви када у својој књизи Напредовање на таласима хаоса (Thriving on Chaos) говори о инегритету као првој ставци на својој листи од четрдесет пет атрибута конкурентности. Ови људи нису привржени етичном понашању само теоријски, него су већ успешно применили познате етичке вредности попут ИСКРЕНОСТ, ПОУЗДАНОСТ. ЛОЈАЛНОСТИ, ПОШТОВАЊА, САМОСПОЗНАЈЕ на област „прављења новца“ и руковођења, и искусили њихове благотворне резултате. Књига Џона Кејсија (John Casey) Етика на финансијскомтржишти (Ethics in the Financial Marketplace) и Макса Депреа (Max Depree) Liderstvo je umetnost (Leadership is a Art) два су истакнута примера те лидерске филозофије. Манеравам да користећи општи правац из ових радова, изградим и систематски истражим главне теме о врлини у смислу моралних премиса које представљају основу и мотив за изузетно извршење.

15.3.ТРИ СУШТИНСКА АСПЕКТА ПРИСТУПА РУКОВОЂЕЊУ КОЈИ ПРИМЕЊУЈЕ КОПАНИЈА JOHNSON&JOHNSON (ПОЈАМ

СПОРАЗУМНА ЕТИКА)

111

Споразумна етика

Највреднија карактеристика креда компаније Johnson, или приступа руковођењу који примењује Макс Депре, јесте начин на који се преусмерава лични интерес. Ови лидери не занемарују мотиве који се заснивају на профиту – далеко од тога. Но, они подређују сопствени интерес другим мотивима, од којих је најистакнутији стварање вредности и пружање услуга другима. Њихово искуство, начин на који дефинишу циљеве и како описују решавање проблема, пружају основу за оно што ћу назвати „споразумна пословна етика“. Овај назив је свесни ехо друштвених уговора који су постојали у заједницама у Новој Енглеској, да би било обезбеђено опште благостање њихових чланова. Спразумна етика пружа усклађен спој мотива заснованих на профиту и вредности других орјнтација које помажу стварање поверења и сарадње међу људима. Она као поседује три суштинска аспекта:

• као примарни циљ види стварање вредности у њеним бројним облицима;

• профит и друге социјалне награде види више као резултат других циљева, него као најважнији циљ;

• проблемима пословања приступа више у смислу односа, него опипљивих производа;

Награђујући овај оквир споразумна етика наглашава пружање услуга другима и свесно користи неке нерационалне импулсе као што су брига која осигурава посвећеност људи организацији и задацима чак и када њихово извршење не води очигледно њиховој тренутној преданости. Као таква, ова етика се разликује од традиционалних приступа не само по фокусу, већ и по начину на који морално понашање постаје активни део руковођења. Емотивно је најчешће било искључено из речника и теоријских оквира које су пословни људи примењивали на моралне проблеме. Моралност је била питање правне обавезе, одмеравање права, трошковно повољна калкулација последица. Споразумна етика не искључује овакав начин размишљања, али користи и оно што каже срце. Она представља радикално одступање од теорија попут „поједи или чеш бити поједен“, „мучи се или признај пораз“ које су мотивисале за напоран рад и иновације о којимасе често говори на

112

семинарима за директоре и у анализама о томе зашто заостајемо, рецимо, за Јапаном.

Споразумна етика обезбеђује не само више простора за општу моралност у пословном размишљању, већ и прилику за јачање осечаја сопствене вредности код менаџера. Основа споразумног размишљања је уверење да је СВАКИ појединац вредан поштовања и услужности и да се његова вредност не мари само трошком или зарадом коју производи. Једноставно речено, она је потврда хуманизма јер сматра да је сваки живот врдност, чак и у економском контексту служења корпорацијском ентитету. На овај начин, споразумна етика, као, уосталом свака друга пословна етика, представља изјаву о изајамном значају појединаца и друштва којем су посвећени. Ја тај значај видим не само у смислу продуктивности, мада је она важан, већ и у смислу виталности.

Споразумна етика ставља енергију суштинске вредности појединца изнад механизама система организације и њене унапред одређене, финансијске стратегије. Као таква, етика директно употпуњује аргументе који су недавно изнели Том Петерс или Розбет Мос Кантер (Rosabeth Moss Kanter) о потреби за већом индивидуализацијом и аутономијом у данашњем такмичарском окружењу.

Иако се слажемо са њиховим тезама, мислим да ова потреба није нова, изазвана нужношћу за новим структурама организације у суочењу са променљивом конкуренцијом. Педесетих и шездесетих година тврдило се да корпорације трба да посвете више пажње индивидуализмузбог самог успеха своје хијерархијске бирократије. Сада се тврди да коршорације морају посветити пажњу индивидуализму због његовог краха. Чини се вероватније да је индивидуализам, једноставно, увек присутна људска потреба, независна од економије. Витално и морално друштво мора бити састављено од виталних и моралних појединаца. То посебно важи за пословање.

На почетку овог истраживања, важно је приметити да споразумна етика која се предлаже овде није теоријска листа жеља о питањима о корпорацијском лидерству, него заиста постоји у многим најуспешнијим организацијама. Размишљање засновано на принципима спораумне етике поседује и економске и моралне

113

потврде што показује легедарни раст годишњих зарада и квалитета производа Herman Miller Company и што илуструје стална и успешна сарадња Џи Си Пени са њеним купцима.

На моје задовољство добар менаџер може пренети своје моралне врдности из сфере добрих намера и стварно их применити у постизању економског успеха. Приступ који овде предлажем је у сагласности са оним што би се могло назвати „добро пословно расуђивање“. Њима се покушава унапредити начин на који директори размишљају о том концепту, системски анализирајући моралне и хумане димензије доброг пословног просуђивања. Ова перспектива је суштинска за спречавање застаревања моралних циљева капитализма који се очитују у социјалном добру и добробити појединаца. Ја чврсто верујем да је већина америчких менаџера поштена, али се пречесто догађа да таквим постављањем циљева и мерењем успеха не могу на одговарајући начин покренути тај потенцијал. У америчком пословном окружењу изазов број један деведесетих година је преображај претпоставке о доброј намери у чврст озакоњени споразум са клијентима, запосленима и општом јавношћу. Ниједна од ових група није ограничена само на амерички континент.

114

ЛИТЕРАТУРА:

1.Симо Елаковић, „Пословна етика и комуницирање“, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.

2.Жарко С. Павић, Етика и пословне комуникације, Универзитет Сингидунум, Београд, 2011.

3.Мирослав Милановић, Општа култура, Виша трговинско – угоститељска школа, место, 1979

4.Милан И. Миљевић, Пословна етика и комуникација, Београд, 2006.

5.Аристотел. Никомахова етика, Београд, 1970.

6. Имануел Кант, Критика практичног ума, Београд, 1990.

7. Prof. dr Milan I. Miljević, „Реконцептуализација пословне етике и потребе за новом пословном етиком“, Univerzitet Singidunuм, Београд, 2010.

КОНСУЛТОВАНА ЛИТЕРАТУРА:

1.Данијел Големан, Емоционална интелегенција, Адижес, Нови Сад, 2006.

2.Душанка Бојчић, Култура пословног понашања, Алтера, Београд, 2005.

3.Бил Беин, Драмонд Џон, Пословна етика, Клио, Београд, 2001.

4.Де Џорџ, Р. Т. (2003). Пословна етика. Београд: “Филип Вишњић”;

5.Драмонд, Џ.; Бејн, Б. (2001). Пословна етика, Београд: Цлио.

6.Јован Бабић, Морал и наше време, Београд, 2005.

115

ИСПИТНА ПИТАЊА

ИСПИТНА ПИТАЊА ЗА ПРЕДМЕТ ПОСЛОВНА КУЛТУРА И ЕТИКА

ЛИТЕРАТУРА:

СИМО ЕЛАКОВИЋ „ПОСЛОВНА ЕТИКА И КОМУНИЦИРАЊЕ“, УНИВЕРЗИТЕТ СИНГИДУНУМ, БЕОГРАД, 2011.

ЖАРКО ПАВИЋ „ЕТИКА И ПОСЛОВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ“, УНИВЕРЗИТЕТ СИНГИДУНУМ, БЕОГРАД, 2011.

I.ПОЈАМ И ДЕФИНИСАЊЕ ЕТИКЕ И МОРАЛА;

1. Шта подразумевамо под појмом етика. Стр.189, стр. 13 – 26

2. Шта је задатак етике?стр.13

3. Шта подразумевамо под појмом морал. Стр.189, стр.3 – 26

4. Наведите три равни моралног развоја. Стр.201- 202

5. Наведите главне карактеристике субјективног морала. Стр.203 - 205

6. Наведите главне карактеристике објективног морала. Стр. 203 - 205.

II. РАЗВОЈ ЕТИЧКЕ МИСЛИ;

7. Објанисте значење појма практична мудрост. (Aristotl). Стр.од 27,32,42.

116

8. На који начин учврстити и изградити људско понашање (Кант) Стр.од3,36,38,43 (Kant). до 44.

9. Наведите главне карактеристике зачетка модерне пословне политике у ренесанси. Стр-49 до 52 .

10. Објасните (Аристотелов) појам врлина.стр. 151 -155

11. Објаснити Кантов приступ о императиву као моралном закону. стр. 156 – 165

12. Наведите три разлога због чега је потребна етичка теорија у бизнису и у другим подручјима живота. Стр.216 –217.

13. Наведите главне карактеристике примењене етике (Јована Бабића.) Стр. 166 - 171

III.САВРЕМЕНА ПОСЛОВНА ЕТИКА;

14. Које су две тачке ослонца традиционалног лидера? Стр. од16 -

15. Које су четри тачке ослонца савременог лидера – стратега? Стр.20

16. Које су главне карактеристикр визионарског стила руковођења са аспекта етичких категорија? Стр. 23

17. Које су главне карактеристике тренерског стила руковођења са аспекта етичких категорија? Стр.23

18. Које су главне карактеристике афилијативног стила руковођења са аспекта етичких категорија? Стр.23

19. Које су главне карактеристике демокраског стила руковођења са аспекта етичких категорија? Стр. 24

20. Које су главне карактеристике заповедничког стила руковођења са аспекта етичких категорија? Стр.24 до 27.

21. Наведите дефиницију пословне етике – (Лаур Неш) . Стр. 172 – 186

117

22. Које су три основне области одлучивања пословне етике? Стр.175

23. Наведите познате етичке недоумице (класификација Лаура Неша). Стр. 177 - 179.

24. Наведите главне разлоге 70 – 80 -90 - тих година за успон покрета за етику бизниса. Стр. 187 – 219.

IV.РАЗЛИЧИТИ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ МОДЕЛИ КУЛТУРНОГ ПОНАШАЊА;

25. Како антрополози и социолози објашњавају чињеницу да људи у различитим културама имају различита морална схватања? Стр.205 - 207

26. Објасните четри последице кад ма које две културе или ма које две особе имају различито морално виђење исте радње и обе су управу. Стр.207 – 211.

27. Шта је организациона култура? Стр.301 до 356 – Небојша Јаничијевић, „Организационо понашање“,

28. У чему је значај организационе културе за менаџера?

29. Шта чини садржај организационе културе? Стр. 302 – 304

30. Који типови организационе културе постоје? Стр. 313 – 315

31 У чему је разлика између доминатне културе и супкултура и какве супкултуре постоје? Стр. 315 – 318

32. Како настаје организациона култура? Стр. 318 - 320

33. Шта је национална култура? Стр. 337

34. Које су основне димензије националне културе према Хофстеду? Стр. 339 - 3

35. Како национална култура утиче на избор стила вођства запослених? Стр. 353 – 356.

118

V. РАД, ВРЕДНОСТИ И КУЛТУРНИ ОБРАСЦИ;

36. Шта подразумевамо под појмом рад? Стр. од53 –

37. Шта подразумевамо под појомом вредност? Стр. 244 -

38. Шта подразумевамо под појмом културни образац? до 63

VI. НОВА ПОСЛОВНА КУЛТУРА И РАСУЂИВАЊЕ;

39. Да ли је данас обмана у пословању етично? Стр. Од 220 до 230

40.Објаснити притисак који захтева обмана.

41.Да ли данас шпијунажа у пословању етична? Стр.224.

42.Објаснити етичност у пословању безобзира на законску регулативу која не спречеава да се одређена пословна активност одвија. Стр.224.

VII. КУЛТУРОЛОШКИ МОДЕЛИ У СВЕТУ

43. Пословна култура Јапана

44. Објасните однос Јапанске пословне културе и Запада (проблеми).

45. Пословна култура Кине

46. Културне вредности САД –а

VIII.ПОСЛОВНА ЕТИКА

47.Како дефинишемо пословну етику? Стр.254 до 260

48.Шта подразумевамо под етиком једне организације. Стр.254-255.

49.Која су два чиниоца која обухвата пословна етика Френка Вајлија. Стр.255

119

50.Набројте етичке циљеве које предлаже Мелвин Шарп за све који се баве односима с јавношћу. Стр.256

51. Набројте пет начела етичке снаге. Стр.257

52. Дефинишите прво начело (циљ) етичке снаге. Ср.257

53. Дефинишите друго начело (понос) етичке снаге. Стр.257

54. Дефинишите треће начело ( стрпљење) етичке снаге. Стр.257.

55. Дефинишите четвртог начела (упорност) етичке снаге. Стр. 257

56.Дефинишите пети начело (перспектива) етичке снаге. Стр. 258.

IX. ПРЕДМЕТ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ;

57. Како дефинишемо предмет пословне етике? Стр.190

58. Шта је предмет проучавања дескриптивне етике као први део опште етике? Стр.190

59. Шта је предмет проучавања нормативне етике као други део опште етике? Стр.191

60. Шта је предмет проучавања метаетике као трећи део опште етике. Стр.192

61. Наведите врсте делатности пословне етике. Стр.194

62.Објасните прво врсту делатности пословне етике - примена општих етичких начела на посебне случајеве или облике у пословању. Стр.194

63. Објаснити другу врсту делатности пословне етике – метаетична.стр.194

64. Објанити трећу врсту делатности пословне етике - анализа претпоставки бизниса. Стр.195.

120

65.Објанити четврту врсту делатности пословне етике – област филозофије. Стр.195.

66.Објанити пету врсту делатности пословне политике – описивање хвале вредних и узорних поступака. Стр.195

X.МЕТОДЕ ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ;

67Наведите методе пословне етике.

68. Објасните метод анализу и синтезу.

69. Објаснити метод моделовање.

70. Објаните дескриптивну методу.

71. Објаснити компаративну методу.

72.Наведите методе и технике истраживања.

XI.ПОСЛОВНА ЕТИКА И ЗНАЧАЈ КОМУНИЦИРАЊА;

73. Наведите дефиницију појма комуникација. Жарко Павић „Етика и пословна комуникације, Стр.27 - 28

74. Наведите моделе и облике комуникација. Жарко Павић „Етика и пословна комуникације, Стр. 29 - 33

75. Наведите препреке у комуникацији. . Жарко Павић „Етика и пословна комуникације, Стр. 29 - 33Стр. 33-43

76. Шта подразумевамо под комуникацијом као етичком снагом стр.254 -.Симо Елаковић, „Пословна етика и комуникациј“,

77. Какав је однос између информационе технологије, етике и бизниса стр.274 -.Симо Елаковић, „Пословна етика и комуникација“,

XII.ПОСЛОВНИ И ЕТИЧКИ КОДЕКСИ;

78. Наведите смернице кодекса професионалног опхођења (Институт за односе са јавношћу- пример). Стр.258 – 259

121

XIII.ПОСЛОВНА ЕТИКА У УПРАВЉАЊУ

79. Шта је потребно за постизање високе моралности корпорација?стр.231-241

80. Објаните улогу етике као интегративне снаге у руковођењу. Стр.242 – 243.

81. Шта је сврха етичког понашања? Стр.243 – 245.

82. Како установити циљеве и сврху корпорације. Стр.245 – 246

XIV.ПОСЛОВНА ЕТИКА И ДРУШТВЕНА ОДГОВОРНОСТ;

83. Објасните смисао одговорности. Стр.194

84. Објасните етичко понашање и друштвену одговорност као један од изазова савремене организације.

XV. ПОТРЕБЕ ЗА НОВОМ ПОСЛОВНОМ ЕТИКОМ.

85. Наведите главне карактеристике пословне етике до 90-година прошлог века.стр179 - 180

86. Наведите главне разлоге (потребе) за новом пословном етиком у савременим пословању. Стр.183 -184.

87. Наведите три суштинска аспекта приступа руковођења који примењује копанија Johnson&Johnson (Појам споразумна етика). Стр.185