Page 1 of 6

Појам, врсте и историјат устава

Устав-највиши општи правни акт

Држава ствара и производи право,али је и сама производ права.Међузависност државе и

права најбоље се огледа у уставу,који данас,у овом или оном облику,има скоро свака

савремена држава.

Устав је несумљиво основни и највиши општи правни акт једне државе зато што се њиме

правно конституише држава,успостављају органи власти,уређују унутрашњи односи у

држави,одређује однос људи(грађана) према држави итд.Устав се назива и основним

законом једне државе,и то из следећих разлоага:

(1)садржи основне и најважније правне норме којима се уређују основни друштвени

односи(основе државног и друштвеног уређења) и основни државни органи,као и

положај грађана у друштву и према држави.

(2)у систему(хијерархији) правних аката нема вишег правног акта од устава,јер сви остали

правни акти произилазе из устава и морају бити у складу са њим.

(3)има већу правну снагу од обичних закона и свих других правних аката.

(4)с обзиром на његов значај и место у хијерархији правних аката,по правилу га

доноси(мења),по посебном поступку,највиши орган у земљи(често биран само за ту

прилику) који има уставотворну власт,а у неким земљама грађани се изјашњавају о уставу

и непосредно,путем референдума.

Између устава и закона постоје битне разлике,од којих ћемо изложити две основне.

Разлике устава и закона

1.Устав је највиши општи правни акт и систему општих правних аката једне земље,који

уређује најбитније односе у држави,а пре свега саму државну организацију и овлашћења

државних органа,као и слободе и права грађана,док је закон општи правни акт мање

правне снаге од устава.Устав утврђује начела и правне оквире,као и овлашћења за

доношење закона.

2.Устав се,по правилу,не примењује непосредно јер је он начелан и уопштен

докуменат,што значи да не садржи канкретна већ начелна решења.

1.Закон приликом уређивања једне материје(групе питања) мора остати у оквирима

устава,односно уставних овлашћења,тј.закон увек мора бити сагласан са уставом.

Page 2 of 6

2.Закон има улогу да та начела конкретно нормативно уреди како би се могла

примењивати и остваривати.

Када су у питању права и слободе грађана,устав се по правилу непосредно примењује.

Појам устава

Сам термин устав значи:установљење,успостављање,одређивање.Назив потиче од

латинске речи constitution-утемељење,постава,састав,одредба,уређење,устав.

Под уставом се подразумева највиши општи правни акт и најважнији политички документ

једне државе којим се,на прави начин,уређују основни друштвени односи у тој земљи.

За појам устава важно је имати у виду неколико елемената.

(1)Устав је несумњиво општи правни акт са највећом правном снагом у односу на све

остале опште правне акте.У питању је тзв.супрематија (премоћ)устава.

(2)Устав,по правилу,уређује три сфере (области):

а)организацију државе и њене основне органе (државно уређење),

б)друштвено економске и политичке односе (друштвено и економско уређење)

в)и слободе,права и дужности грађана у држави,односно према држави,

3)Устав је основни правни акт који већину питања (изузев организације државе и

овлашћења њених органа) уређује на уопштен и начелан начин,остављајући законима да

они конкретно разрађују уставне одредбе,представљајући их у датим околностима у

конкретна правила понашања,али увек у границама уставних овлашћења.

4)Устав садржи и низ одредби општедруштвеног,политичког и програмског карактера.Он

је дакле,и политички документ јер уређује,поред осталог,и институције политичког

система и начин њиховог функционисања итд.

Устав није само основни и највиши закон једне земље и правни акт који уређује основне

друштвене и политичке односе и органе државе,као и људска права.Устав је (или би

требало да буде) истовремено и израз стварних односа,интереса,потреба и хтења

највећег дела народа (грађана) у једној држави, израз духовне културе и

традиције,духовних стремљења и моралних схватања.Ако устав,као основни и највиши

закон земље, испуњава ове услове,онда он отвара перспективу грађанима, у правцу

остваривања друштвеног прогреса и вишег квалитета живота.Стога устав мора бити

довољно широк правни и политички оквир деловања:

Page 3 of 6

(1)грађана и њихових асоцијација и

(2)државе и њених органа.

Доношење ( или промена) устава један је од најсложенијих и најодговорнијих

послова,чему се не приступа често, а кад се приступи, онда се то чини уз свестране

припреме,консултације и анализе.Зато се с разлогом каже да је устав једне земље слика

тог народа и његове државе, као и људи који су тај документ стварали.

Облици и врсте устава

Свака држава доноси устав сагласно својим историјским,друштвено-економским

условима и културним условима, али и сагласно односу друштвених ( пре свега

политичких ) снага. Зато су и устави различити, како по облику,тако и по поступку

доношења.

Према облику у коме се доносе, уставе можемо поделити на:

писане и

неписане

Устав је , пре свега, целовит и јединствен писани документ.То је кодификовани устав.У

историји је,међутим,било и друкчије, није постојао као целовит и јединствен писани

документ, већ се састојао од више докумената уставног карактера-повеља,разних

законика и закона, правних обичаја, па и самих судских пресуда (прецеденти). То је

некодификовани устав. Такав случај постоји и данас у Великој Британији, где нема писаног

устава као јединственог документа, већ само више докумената насталих током векова.

Устав може чинити и више уставних докумената ( уставни закони,амандмани на

устав,декларације и др.). Пракса је, међутим, да се цела уставна материја нађе у једном

јединственом документу.

Према начину доношења и мењања, устави се могу делити на

„ чврсте“ ( круте ) и

„меке“ ( гипке. )

Већина земаља има чврсти устав , који се битно разликује од меког устава , пре свега по

поступку доношења ( односно промене ) , али неретко и по органу који устав доноси (

односно мења ).

Page 4 of 6

Поступак за доношење ( промену ) чврстог устава знатно је строжи и тежи него за

доношење обичног закона, и то почев од иницијативе за доношење ( промену ) устава,

преко начина одлучивања о његовим одредбама ( потребна већина за његово усвајање

),па до проглашења и евентуалне потврде референдумом, итд.

У великом броју земаља, када се доноси нови устав , бира се посебна, уставотворна или

велика народна скупштина , само са једним задатком-да донесе устав (после чега се

распушта или наставља рад као обична скупштина ). Избором својих представника у

уставотворну скупштину,грађани имају могућност да изразе и свије мишљење о будућем

уставу.

„Меки“ ( гипки ) устав доноси и мења обична скупштина ,по истом поступку као и обичан

закон (који ће се закон сматрати уставним зависи пре свега од материје коју

уређује).Меки устав се ретко јављао у историји (Велика Британија,Италија до Другог

светског рата, неколико уставних докумената у Француској у XIX столећу и др.). Данас га ,

поред Велике Британије , имају још и Израел,Нови Зеланд и неке друге земље.

У савременој држави устав доноси највише представничко тело,изабрано од народа,које

има уставотворну власт. У историји је било случајева са уставотворна или обична

скупштина донесе устав , а да га шеф државе одобрава и проглашава . То је тзв. Устав-

пакт.У историји је, такође, био чест случај да шеф државе ( аутократски владар, диктатор )

сам донесе ( „подари“ ) устав. То је тзв. октроисани ( подарени ) устав, као једнострани

акт владара. Данас најчешће устав доноси сам народ, путем свог представничког тела.То

је једнострани акт народа.

Развој устава и уставности у свету

Историја устава и уставности је врло дуга.Истина,држава у свом првобитном облику

настала је много раније, него што је настао устав у савременом смислу,тј. као јединствен

писани правни акт.То,опет, не значи да основни друштвени односи и врховна власт нису

увек на неки начин били уређени ( наредбама племенског старешине или војног

заповедника , обичајима, а касније и појединим законима,повељама владара и сл.).

Трагове уставности налазимо још нпр. Хамурабијевом законику XVII столеће пре

н.е.),којим је вавилонски цар Хамураби,са неколико стотина параграфа, уредио неке

односе у свом царству. У античко доба, велики грчки филозоф Аристотел ( 384-322. пре

н.е.) у својим радовима је разликовао две врсте правних правила понашања (правних

норми) .Једна правила су чинила основу целокупног друштвеног и државног уређења,

уређивала су државну организацију и овлашњења државних органа. Овде

је,очигледно,реч о уставу. То се види код Аристотела,који под речју политеја

Page 5 of 6

подразумева облик државе и њено уређење , државни поредак, али је ту реч користио и у

смислу устав . Друга правна правила понашања регулисала су начин на који су државни

орагни вршили своја овлашћења . Овде је реч о обичном закону, правном акту нижем од

устава.

У античким државама ( Атина,Спарта,Теба,Рим ) доношени су закони од којих су неки

садржали и норме које су уређивале основне односе у друштву. То нису биле

уставноправне норме како се данас схватају. Оне нису биле ни сасвим прецизне, вишу су

садржале општа разматрања и мишљења о ирганизацији власти,њеним овлашћењима ,

али и ограничењима. То није био јединствен акт, који би конзистентно и прецизно

уређивао питања битна за организацију државе и живот људи у њој.

У старом Риму императори су издавали едикте ( царске наредбе ) ,којима су уређивана

нека економска или практична питања од посебног значаја или питања организације

државе. Ти едикти су од II столећа добијали карактер закона и постојали извор права.

У средњем веку постојала је тежња за доношењем аката којима би се ограничила

апсолутистичка власт царева и краљва. Тако је 1215. енглески краљ Јован без Земље

издао Велику повељу слобода ( Magna charta libertatum ), која је оставила дубок траг у

историји уставности. Документи уставног карактера доношени су и у другим земљама.

У средњевековној,немањићкој Србији има трагова уставности и законитости још од

најранијих дана постојања српске државе. Тако је архиепископ Сава Немањић око 1220.

превео на српки језик грчки Номоканон ( Законоправило ) , зборник црквених канона (

правила ) и световних ( државних ) закона за потребе државе српског краља Стефана

Првовенчаног (1196-1227 ). Нешто више од једног столећа касније, 1349.године за врема

цара Стефана Душана , сабор световне и црквене властеле донео је тзв. Душанов законик

(допуњен 1354.). То је , свакако, најзначајнији српски правни документ из тог времена.

Устав у савременом смислу тога појма јавља се тек у другој половини XVIII столећа , и то

прво у Северној Америци и Француској. Тако је у бившој енглеској колонији Вирџинији, у

Северној Америци,први устав донет 1776,године, а исте године су донеле своје уставе и

осталих 12 енглеских колонија које ће ући у састав Сједињених Америчких Држава (САД).

Једанаест година касније 1787.године, донет је први устав САД . У Француској је први

устав донет две године после грађанске демократске револуције 1791. Године ,а други

устав већ 1793. После тога ,до половине XIX столећа , уставе су донеле бројне европске и

америчке државе:Швајцарска (1798) ,Хаити (1805), Шведска (1809), Венецуела (1811),

Шпанија (1812), Мескико(1812), Норвешка (1814), Холандија (1815), Грчка (1822),

Салвадор (1824), Гватемала (1825), Костарика (1825), Португалија (1826), Белгија (1831),

Србија (1835), а од афричких земаља само Либерија (1847).

Page 6 of 6

Борба за савремени устав,као потпун, целовит и писани документ,добила је широке

размере већ у првим деценијама XIX столећа.Та борба била је израз тежње у друштву да

се сузбије и збаци апсолутистичка власт,да се ограничи власт монарха,да се укину

феудалне и све друге привилегије,а за успостављање једнакости пред законом и

уопште.За многе народе то је била истовремено и борба за ослобођење од туђинске

власти,за националну емаципацију и сопствену државност и сувереност, какав је случај

био са српским народом у XIX столећу.

? ПИТАЊА

Зашто је устав основни и највиши општи правни акт једне државе?

Какав је однос устава према стварном стању у друштву? Шта о томе пише Ф.Ласал (види

текст у „Изабраним текстовима“)?

У чему је битна разлика између „чврстог“ и „меког“ (гипког) устава?

Где и када су настали први уставни документи?