Poglavlje 9..........................................................................................

Necarinske barijere trgovini inovi protekcionizam

Svrha učenja: Posle čitanja ovog poglavlja bićete u stanju da:

Razumete značenje i efekte kvota i drugih necarinskih trgovinskih barijera Opišete efekat dampinga i izvoznih subvencija Objasnite političku ekonomiju protekcionizma i stratešku i industrijsku politiku Opišete efekte Urugvajske runde i ciljeve Runde iz Dohe

9.1 Uvod

Mada su, istorijski posmatrano, carine bile najznačajnije ograničenje za trgovinu, postoji mnogo drugih tipova trgovinskih barijera, kao što su uvozne kvote, dobrovoljno

ograničavanje izvoza ili antidamping mere. Kako su carine usled pregovora opadale u posleratnom periodu, značaj necarinskih trgovinskih barijera značajno je porastao.

U ovom poglavlju analiziramo efekat necarinske trgovinske barijere. U Odeljku 9.2 razmatraju se efekti uvozne kvote i upoređuju se sa onima koji nastaju usled uvozne carine. U Odeljku 9.3 bavimo se ostalim necarinskim barijerama i u razmatranja uvodimo dobrovoljna izvozna ograničenja i druge regulacije kao i trgovinske barijere koje nastaju usled međunarodnih kartela, dampinga i izvoznih subvencija. U odeljku 9.4 predstavljeni su razni argumenti za zaštitu, od očigledno pogrešnih do onih za koje se čini da imaju neki ekonomski smisao. Odeljak 9.5 razmatra stratešku trgovinu i industrijske politike. U Odeljku 9.6 daje se kratak pregled istorije komercijalne ili trgovinske politike SAD od 1934. do danas. Na kraju, u Odeljku 9.7 daje se sažet prikaz ishoda Urugvajske runde trgovinskih pregovora, razmatra se pokretanje Runde iz Dohe i identifikuju se glavni problemi trgovine sa kojima je svet danas suočen, uključujući i pokret protiv globalizacije. U dodatku se grafičkim putem analizira delovanje centralizovanih kartela, međunarodna diskriminacija cena, kao i upotreba dažbina i subvencija, umesto carina, da bi se korigovale domaće distorzije.

9.2 Uvozne kvote

Kvota predstavlja najvažniju necarinsku trgovinsku barijeru. Ona predstavlja direktno kvantitativno ograničenje količine proizvoda koji se može izvoziti ili uvoziti. U ovom odeljku razmatramo uvozne kvote. Izvozne kvote (u obliku dobrovoljnog ograničavanja izvoza) razmatraju se u Odeljku 9.3A. U ovom odeljku uvozne kvote se razmatraju pomoću istog tipa parcijalne analize kao što je učinjeno u Odeljku 8.2 kada su se analizirali efekti uvođenja uvozne carine. Takođe se ukazuje na sličnost između uvoznih kvota i ekvivalentne uvozne carine.

9.2A Efekti uvozne kvote

Uvozne kvote mogu se koristiti da bi se zaštitila domaća industrija, da bi se zaštitila poljoprivreda i/ili mogu se koristiti iz razloga platnog bilansa. Uvozne kvote bile su veoma rasprostranjene u Zapadnoj Evropi neposredno posle Drugog svetskog rata. Od tada su uvozne kvote korišćene praktično u svim industrijskim zemljama sa ciljem zaštite njihove poljoprivrede, a u zemljama u razvoju da bi se stimulisala supstitucija uvoza industrijskih proizvoda i iz razloga očuvanja platnog bilansa.

Efekti na parcijalnu ravnotežu uvozne kvote mogu se ilustrovati pomoću Slike 9.1 koja je skoro u svemu identična sa Slikom 8.1. Na Slici 9.1, DX je kriva tražnje a SX kriva ponude proizvoda X u zemlji. Uz slobodnu trgovinu po svetskoj ceni PX = 1$, zemlja troši 70X (AB), od čega je 10X (AC) domaće proizvodnje a ostatak od 60X (CB) je iz uvoza. Uvozna kvota od 30X (JH) dovela bi do povećanja domaće cene X na PX = 2$, baš kako bi to učinila ad valorem uvozna carina od 100 procenata na proizvod X (videti Sliku 8.1). Razlog je u tome što je samo za PX = 2$ tražena količina od 50X (GH) jednaka 20X (GJ) iz domaće

288

Slika 9.1. Efekti uvozne kvote na parcijalnu ravnotežu. DX je kriva tražnje a SX kriva ponude proizvoda X u zemlji. Polazeći od cene PX = 1$ u uslovima slobodne trgovine, uvozna kvota od 30X (JH) imaće kao rezultat PX = 2$ i potrošnju 50X (GH), od čega je 20X (GJ) domaća proizvodnja. Ukoliko vlada da na aukciju uvoznu licencu na konkurentskom tržištu, najviša ponuda će biti 30$ (JHNM), kao kod uvozne carine od 100 procenata. Sa pomeranjem DX do D’X i uvoznom kvotom od 30X (J’H’), potrošnja raste sa 50X na 55X (G’H’), od čega je 25X (G’J’) domaćeg porekla.

proizvodnje plus 30X (JH) dozvoljenih uvoznom kvotom. Prema tome, potrošnja je smanjena za 20X (BN) a domaća proizvodnja je porasla na 10X (CM) uz uvoznu kvotu od 30X (JH), tačno za iznos uvozne carine od 100 procenata (videti Studiju slučaja 9 – 1). Ukoliko vlada takođe da na aukciju uvoznu licencu na konkurentskom tržištu, najviša ponuda će biti 30$ koliki je i efekat povećanja prihoda (1$ za svaku jedinicu uvozne kvote od 30X), što je označeno površinom JHNM. Tada će uvozna kvota od 30X biti u svakom pogledu ekvivalentna “implicitnoj” uvoznoj carini od 100 procenata.

Sa pomeranjem naviše krive DX do D’X, data uvozna kvota od 30X (J’H’) će kao rezultat imati da se domaća cena X penje na PX = 2,50$, domaća proizvodnja raste na 25X (G’J’), dok domaća potrošnja raste sa 50X na 55X (G’H’). Sa druge strane, sa datom stopom uvozne carine od 100 procenata (s obzirom na pomeranje DX do D’X), cena X će ostati nepromenjena na nivou PX = 2$ a isto tako će ostati nepromenjena domaća proizvodnja 20X (GJ), ali će domaća potrošnja porasti na 65X (GK) a uvoz na 45X (JK).

9.2B Poređenje uvozne kvote sa uvoznom carinom

Pomeranje DX do D’X na Slici 9.1 ukazuje na jednu od nekoliko važnih razlika između uvozne kvote i ekvivalentne (implicitne) uvozne carine. Drugim rečima, uz zadatu uvoznu

289

_____________________________________________Studija slučaja 9 – 1 Ekonomski efekti kvota SAD na uvoz šećera

Sjedinjene Države ograničile su uvoz šećera u Sjedinjene Države na kvotu od 1,4 miliona tona godišnje. Kvota je više nego udvostručila cenu šećera za potrošače u SAD i dovela je do gubitka potrošačevog viška od približno 2,5 milijarde dolara godišnje (mereno sumom površina a + b + c + d, kao što je prikazano na Slici 8.3), od čega 1,8 milijardi dolara otpada na proizvođače šećera u SAD u obliku proizvođačevog viška (površina “a” na Slici 8.3), 0,4 ide stranim izvoznicima šećera u Sjedinjene Države u vidu veće cene koju dobijaju (površina “c” na Slici 8.3), dok 0,3 milijarde dolara predstavlja gubitak blagostanja usled distorzija u proizvodnji i u potrošnji u Sjedinjenim Državama zbog uvođenja kvote (suma površina “a + b” na Slici 8.3). Prema tome, neto gubitak za Sjedinjene Države usled uvođenja kvote za šećer je približno 0,7 milijardi dolara (2,5 milijarde gubitka potrošačevog viška minus dobitak na proizvođačevom višku od 1,8 milijarde dolara).

Deleći ukupan gubitak potrošačevog viška od 25 milijarde sa blizu 300 miliona ljudi koji žive u Sjedinjenim Državama dobijamo da je prosečan Amerikanac trošio oko 8,83 dolara više na šećer nego što je to činio u odsustvu kvote. Većina Amerikanaca, naravno, ne zna ništa o kvoti i ne bi o njoj mnogo brinula pošto ona povećava njihove izdatke za šećer za svega nekoliko dolara godišnje, ali za samo nekoliko hiljada velikih proizvođača šećera u Sjedinjenim Državama kvota na uvoz šećera povećala je njihove prosečne profite za približno 1 do 2 miliona dolara godišnje (nije čudo da su zastupnici interesa američkih proizvođača šećera tako neumorno lobirali kod federalne vlade da zadrži kvotu!). Pošto bi otklanjanje uvoznih kvota za šećer vodilo gubitku zaposlenja od 25 procenata (oko 9.700 radnih mesta u industriji šećera SAD – videti Studiju slučaja 9 – 7), to znači da svako sačuvano radno mesto u industriji šećera košta Sjedinjene Države oko 258.000 dolara (gubitak potrošačevog viška od 2,5 milijarde dolara usled uvozne kvote SAD podeljeno sa 9.700 sačuvanih radnih mesta).

Izvor: USITC, The Economic Effect of Significant U.S. Import Restrains, Washington, D.C.: June 2004, pp. XVIII–XX, 11–22.

kvotu, porast tražnje će kao rezultat imati višu domaću cenu i veću domaću proizvodnju nego uz ekvivalentnu uvoznu carinu. Sa druge strane, uz zadatu uvoznu carinu, porast tražnje neće promeniti domaće cene ni domaću proizvodnju već će za posledicu imati veću potrošnju i uvoz u poređenju sa ekvivalentnom uvoznom kvotom (videti Sliku 9.1). Kretanje nadole DX kao i pomeranje SX može se analizirati na analogan način, ali je taj slučaj ostavljen u vidu problema na kraju poglavlja. Pošto do prilagođavanja svakom pomeranju DX ili SX dolazi preko prilagođavanja domaće cene u slučaju (efektivne) uvozne kvote, ali u slučaju carine preko prilagođavanja količine uvoza, uvozna kvota u potpunosti zamenjuje tržišni mehanizam, a ne da jednostavno samo menja njegov uticaj (kao što čini uvozna carina).

Druga važna razlika između uvozne kvote i uvozne carine je u tome da je sa kvotom povezana raspodela uvoznih licenci. Ukoliko vlada ne iznosi na aukciju na konkurentnom tržištu ove uvozne licence, onda firme koje ih dobiju prisvajaju monopolski profit. U tom

290

slučaju vlada mora da odluči po kom osnovu će raspodeliti licence potencijalnim uvoznicima proizvoda. Ovakvi izbori mogu biti zasnovani na proizvoljnim procenama zvaničnika pre nego na razmatranju o efikasnosti, i oni mogu ostati nepromenjeni čak i kada smo suočeni sa promenama relativne efikasnosti raznih aktuelnih ili potencijalnih uvoznika proizvoda. Osim toga, pošto postojanje uvoznih licenci kao posledicu ima monopolske profite, potencijalni uvoznici će verovatno posvetiti veliki deo svojih napora na lobiranje, pa čak i na podmićivanje zvaničnika vlade da bi dobili licencu (tzv. aktivnosti u potrazi za rentom). Prema tome, uvozne kvote ne samo što zamenjuju tržišni mehanizam, nego takođe doprinose rasipanju sa tačke gledišta ekonomije kao celine i sadrže klicu korupcije.

Na kraju, uvozna kvota sa sigurnošću ograničava uvoz na određen nivo, dok efekat uvozne carine na trgovinu može biti neizvestan. Razlog za to je što je oblik ili elastičnost DX i SX često nepoznat, pa je teško proceniti koja je uvozna carina neophodna da bi se uvoz sveo na željeni nivo. Dalje, strani izvoznici mogu da apsorbuju carinu, ili jedan njen deo, povećanjem efikasnosti delovanja ili prihvatajući niže profite. Kao rezultat svega toga, stvarno smanjenje uvoza može biti manje od očekivanog. Izvoznici ovo ne mogu da čine u slučaju uvozne kvote pošto je kvotom jasno definisana količina uvoza koja je dozvoljena u zemlji. Upravo je to razlog, kao i to što je uvozna kvota manje “vidljiva”, što domaći proizvođači jako preferiraju uvozne kvote u odnosu na uvozne carine. Međutim, pošto su uvozne kvote restriktivnije od ekvivalentnih uvoznih carina, društvo bi, u načelu, trebalo da se odupre ovim naporima. Kao što ćemo videti u Odeljku 9.7A, jedna od odluka Urugvajske runde bila je da zameni uvozne kvote i druge necarinske barijere ekvivalentnim carinama (proces poznat kao “carinifikacija”).

9.2 Ostale necarinske barijere i novi protekcionizam

U ovom odeljku razmatramo trgovinske barijere koje nisu posledica carina i kvota. U njih spadaju dobrovoljna izvozna ograničenja i tehnički, administrativni i drugi propisi. Do ograničavanja trgovine dolazi i usled postojanja međunarodnih kartela i usled dampinga i izvoznih subvencija. Tokom poslednje dve decenije ove necarinske trgovinske barijere (NTB), ili novi protekcionizam, postale su važnije od carina u narušavanju tokova međunarodne trgovine i predstavljaju glavnu opasnost za svetski sistem trgovine.

9.3A Dobrovoljna izvozna ograničenja Jedna od najvažnijih necarinskih trgovinskih barijera, ili NTB, jesu dobrovoljna izvozna ograničenja (DIO). Ona se odnose na slučaj kada zemlja uvoznica navodi drugu zemlju da “dobrovoljno” ograniči izvoz nekog proizvoda kada ovaj izvoz ugrožava celokupnu domaću industriju, uz pretnju sveobuhvatnih trgovinskih ograničenja. Dobrovoljna izvozna

291

ograničenja su, počev od 1950-tih, predmet pregovora između Sjedinjenih Država, Evropske Unije i drugih industrijskih država o smanjivanju izvoza tekstila, čelika, elektronskih proizvoda, automobila i ostalih proizvoda iz Japana, Koreje i drugih država. U industrijskim državama to su zrele industrije koje su bile suočene sa oštrim padom zaposlenosti tokom poslednje tri decenije. Ponekad nazivani “dežurni marketinški aranžmani”, ova dobrovoljna izvozna ograničenja dozvolila su Sjedinjenim Državama i drugim industrijskim zemljama koje su se njima koristile da sačuvaju makar privid stalne podrške principima slobodne trgovine. Urugvajska runda zahtevala je fazno uklanjanje DIO do kraja 1999 i zabranu nametanja novih DIO.

Kada se nametnu dobrovoljna trgovinska ograničenja, ona imaju sve ekonomske efekte (i zato se mogu analizirati na potpuno isti način) kao ekvivalentne izvozne kvote, sa tom razlikom što ih sprovodi zemlja izvoznica pa je i uticaj na prihode ili rente ostao u domenu stranih izvoznika. Jedan primer ovoga jeste “dobrovoljno” ograničavanje izvoza automobila iz Japana u Sjedinjene Države koje je zaključeno pregovorima 1981. (videti Studiju slučaja 9 – 2). Sjedinjene Države takođe su tokom 1982. zaključile sporazum sa

Studija slučaja 9 – 2 Dobrovoljno ograničavanje izvoza japanskih automobila u Sjedinjene Države

Od 1977. do 1981, proizvodnja automobila u SAD opala je za oko jednu trećinu, udeo uvoza porastao je sa 18 na 29 procenata, a približno 300.000 radnika u automobilskoj industriji SAD izgubilo je posao. U 1980. Velika trojica proizvođača automobila pretrpela su ukupan gubitak od 4 milijarde $. Kao rezultat svega toga, Sjedinjene Države su sklopile sporazum sa Japanom o ograničenom izvozu japanskih automobila u Sjedinjene Države u iznosu od 1,68 miliona godišnje od 1981. do 1983. i od 1,85 miliona automobila u 1984. i 1985. Japan se “složio” da ograniči izvoz svojih automobila zbog bojazni od još većih uvoznih ograničenja u Sjedinjene Države.

U opštem slučaju, proizvođači automobila u SAD iskoristili su vreme od 1981. do 1985. da smanje zastoje i da poprave kvalitet, ali poboljšanje troškova nije naišlo na razumevanje potrošača i Detroit je ubrao profite od blizu 6 milijardi $ u 1983, l0 milijardi $ u 1984. i 8 milijardi $ u 1985. Japan je dobio na tome što je izvozio skuplje automobile i ostvarivao veće profite. Veliki gubitnik bila je, naravno, američki građani koji su morali da plaćaju znatno više cene za domaće i strane automobile. Međunarodna trgovinska komisija SAD (USITC) ocenila je da je kao rezultat sporazuma došlo do više cene za 660$ za automobile napravljene u SAD i za 1300$ više cene za kola iz Japana. USITC takođe je ocenila da su ukupni troškovi sporazuma za američke potrošače bili 15,7 milijardi $ u periodu od 1981. do 1984. i da je u automobilskoj industriji SAD spašeno 44.000 radnih mesta čiji je trošak spašavanja iznosio više od 100.000$ po jednom radnom mestu. Barry, Levinsohn i Pakes (1999) ocenili su da bi u slučaju da su nametnule carinu ekvivalentnu dobrovoljnom ograničavanju izvoza (DOI), Sjedinjene Države u formi carinskih prihoda prikupile 11,2 milijarde $, a koji su ovako otišli japanskim proizvođačima automobila u vidu viših profita uz važeći VER.

Posle 1985. Sjedinjene Države nisu zahtevale obnavljanje sporazuma o VER, ali je Japan jednostrano ograničio izvoz svojih automobila (na 2,3 miliona od 1986. do 1991. i na ___________________________________________________________________________

292

___________________________________________________________________________Studija slučaja 9 – 2 (nastavak)

1,65 miliona posle tog datuma) da bi izbegao veća trgovinska trvenja sa Sjedinjenim Državama. Međutim, posle 1980-tih, Japan je otpočeo sa velikim investicijama u proizvodnju automobila u Sjedinjenim Državama u takozvane fabrike–transplante, i od 1996. Japan je proizvodio više od 2 miliona automobila u Sjedinjenim Državama i zauzeo je 23 posto automobilskog tržišta u SAD. Ovaj tip investiranja koje jedna zemlja čini da bi prevazišla trgovinske restrikcije i buduće kontroverze Bhagwati je nazvao quid pro quo (jedna stvar umesto druge – prim. prev) investicijama. Tokom većine 1990-tih, povećana efikasnost proizvođača automobila u SAD (posebno Forda i Chryslera) zaustavio je porast japanskog učešća na tržištu SAD (ali se njegov rast obnovio krajem 1990-tih). Sa 2005-om, japanski proizvođači automobila zauzimali su 30 procenata tržišta SAD (između domaće proizvodnje i uvoza), od ukupno 41 posto koliko su zauzimali svi strani proizvođači. Sledeći primer SAD, Kanada i Nemačka su takođe pregovarale o restrikcijama japanskog izvoza (Francuska i Italija su već uvele oskudne kvote). Prema sporazumu iz 1991. japanski udeo na tržištu Evropske Unije iznosio je 16 procenata dok nije istekao krajem 1999, kada je udeo kola iz Japana (import i proizvodnja u Evropi) bila 11,4 procenata evropskog tržišta. Ovaj udeo dostigao je 13,2 u 2005. i očekuje se da će u budućnosti i dalje rasti.

Izvor: US. International Trade Commission, A Review of Recent Developments in the U.S Automobile Industry Including an Assessment of the Japanese Voluntary Restraint Agreements (Washington, D.C.: February 1985); “Sparking a Revival,” U.S. News & World Report, June 14, 1993, pp. 69–73; “Japanese Car Makers Plan Major Expansion of American Capacity”, The Wall Street Journal, September 1997, p. A1; S. Berry, J. Levonsohn, A. Pakes, “Voluntary Export Restraints on Automobiles”, American Economic Review, June 1999, pp. 400–430; “Japanese Carmakers Accelerate in Europe”, Financial Times, September 15, 2003, p. 8; “Foreign Auto Makers Aim to Boost U.S. Market Share”, The Wall Street Journal, January 12, 2005, p. A1; “Japanese Cars Set Europe Seles Record,” The Japan Times, January 16, 2005, p. 1.

najvećim proizvođačima čelika o ograničenju uvoza na približno 20 procenata tržišta čelika u SAD. Ocenjeno je da je ovim sporazumom sačuvano otprilike 20.000 radnih mesta, ali da je cena čelika u Sjedinjenim Državama porasla za 20 do 30 procenata. Ovaj DIO je istekao 1992, ali je odmah zamenjen zahtevom industrije za antidamping dažbinama koje su namenjene stranim izvoznicima čelika (videti Odeljak 9.3D), što se završilo ogorčenim sporom između Sjedinjenih Država, Japana, Evropske Unije i dugih zemalja.

Dobrovoljna ograničavanja izvoza bila su manje efikasna u ograničavanju uvoza od uvoznih kvota jer su se zemlje izvoznice nevoljno složile da ograniče svoj izvoz. Strani izvoznici su težili da svoju kvotu popune jedinicama većeg kvaliteta i više cene. Ova nadogradnja proizvoda bila je jasno uočljiva kod dobrovoljnog ograničavanja izvoza automobila iz Japana u Sjedinjene Države. Osim toga, po pravilu su bili obuhvaćeni samo najveći snabdevači, čime su vrata ostala otvorena za druge zemlje kako bi nadomestile deo izvoza najvećih dobavljača kao i za reeksport preko trećih zemalja.

293

9.3B Tehnički, administrativni i ostali propisi

Međunarodna trgovina takođe je sputavana brojnim tehničkim, administrativnim i ostalim propisima. Ovde spadaju propisi o sigurnosti automobila i električne opreme, propisi o zdravlju za higijenske proizvode i upakovane namirnice, zahtevi za isticanjem oznake proizvoda koji pokazuju poreklo i sadržaj. Dok mnogi od ovih propisa imaju legitimnu svrhu, neki od njih (poput zabrane reklamiranja škotskog viskija u Francuskoj ili zabrane prikazivanja stranih filmova na televiziji u Britaniji) predstavljaju samo prozirnu masku za promenu strukture uvoza.

Ostale trgovinske restrikcije predstavljaju posledicu zakona kojima se od vlada traži da kupuju od domaćih dobavljača (takozvana politika javnih nabavki vlade). Na primer, prema “Zakonu o kupovini američkih proizvoda” koji je usvojen 1933, agencije vlade SAD davale su cenovnu prednost do 12 procenata (do 50 procenata za ugovore o naoružanju) domaćim snabdevačima. Kao deo tzv. Tokio runde o liberalizaciji trgovine (videti Odeljak 9.6D), Sjedinjene Države i druge zemlje složile su se da se pridržavaju kôda javnih nabavki vlada i da se da se u ovom domenu stvari postave na čistinu te da se stranim dobavljačima pruži pravedna šansa. Međutim, kontroverze su ostale prisutne, posebno između Sjedinjenih Država i Japana.

Mnogo pažnje posvećeno je tokom poslednjih godina pograničnim dažbinama. One predstavljaju interni povraćaj indirektnih poreza koji se daju izvoznicima proizvoda, a nameću se (povrh carine) uvoznicima proizvoda. Primeri indirektnih poreza su porez na promet u SAD i porez na novododatu vrednost (VAT) u Evropi. Izvoznici u SAD dobijaju mnogo manji (ili nikakav) povraćaj sredstava od izvoznika u Evropi i zbog toga imaju komparativno zaostajanje.

Međunarodni sporazumi o proizvodima i višestruki devizni kursevi takođe ograničavaju trgovinu. Međutim, pošto su ovi prvi od primarne važnosti za zemlje u razvoju a drugi se odnose na međunarodne finansije, oni se razmatraju u Poglavlju 11 i Poglavlju 18, respektivno.

9.3C Međunarodni karteli

Međunarodni kartel je organizacija koja dostavlja proizvod koji je lociran u različitim zemljama (ili grupi zemlja) koje se slažu da ograniče autput i izvoz proizvoda sa ciljem povećanja ukupnog profita organizacije. Mada su domaći karteli nelegalni i u Sjedinjenim Državama i u Evropi, snaga međunarodnih kartela ne može se lako staviti pod kontrolu jer oni ne spadaju pod jurisdikciju nijedne zemlje.

Notorni primer međunarodnog kartela današnjih dana predstavlja OPEC (Organizacija zemlja izvoznica nafte), koji je, smanjivanjem proizvodnje i izvoza, uspeo da učetvorostruči cenu sirove nafte između 1973. i 1974. Drugi primer je Međunarodna asocijacija za vazdušni transport (International Air Transport Association), kartel najvećih međunarodnih prevoznika koji se sreću jednom godišnje da bi odredili svoju cenovnu politiku.

294

Međunarodni karteli imaju veće šanse da budu uspešni ukoliko postoji samo nekoliko međunarodnih dobavljača nekog esencijalnog proizvoda za koji ne postoje bliski supstituti. OPEC je vrlo uspešno ispunjavao ove zahteve početkom 1970-tih. Međutim, kada postoji mnogo međunarodnih dobavljača, mnogo je teže da se oni organizuju u efikasan kartel. Slično, kada su na raspolaganju dobri supstituti za proizvod, pokušaj međunarodnog kartela da smanji autput i izvoz sa ciljem podizanja cene i profita navodi potrošače da se prebace na proizvode koji su mu supstituti. Ovo objašnjava neuspeh, ili nesposobnost da se nametne međunarodni kartel minerala različitih od nafte i kalaja, i poljoprivrednih proizvoda koji nisu šećer, kafa, kakao i kaučuk.

Pošto snaga kartela leži u njegovoj sposobnosti da ograniči autput i izvoz, postoji podsticaj za svakog pojedinačnog proizvođača da ostane izvan kartela ili da “podvaljuje” unutar njega putem prodaja neograničene količine po nešto nižim cenama. Ovo je postalo na bolan način očigledno OPEC-u tokom 1980-tih kada su visoke cene nafte umnogome stimulisale istraživanja i eksploataciju nafte od strane zemalja koje nisu članice (kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Norveška i Meksiko). Usled porasta ponude do koga je došlo, zajedno sa merama konzervacije koje su smanjile porast tražnje za petrolejskim proizvodima, vodile su oštrom padu cene petroleja tokom 1980-tih i većine 1990-tih, u poređenju sa 1970-tim. Takođe je pokazano da su karteli, kao što predviđa ekonomska teorija, unutrašnje nestabilni i da se često urušavaju ili propadaju. Međutim, ukoliko je uspešan, kartel može da se ponaša tačno kao monopolista (centralizovani kartel) u maksimiziranju svojih ukupnih profita (videti Odeljak A9.1).

9.3D Damping

Do trgovinskih barijera može takođe da dođe usled dampinga. Damping je izvoz proizvoda po ceni koja je niža od troškova ili makar prodaja proizvoda na stranom tržištu po ceni koja je niža od domaće cene. Damping se klasifikuje kao stalan, grabežljiv ili sporadičan. Stalan damping, ili međunarodna diskriminacija cena, predstavlja neprekidnu sklonost domaćeg monopoliste da maksimizira ukupne profite prodajom proizvoda po višoj ceni na domaćem tržištu (koje je odvojeno transportnim troškovima i trgovinskim barijerama) nego na stranom (gde se sreće sa konkurencijom stranih proizvođača). U Odeljku A9.2 pokazano je kako domaći monopolista može tačno da odredi cene koje zaračunava na domaćem i stranom tržištu da bi maksimizirao ukupne profite od stalnog dampinga, ili od međunarodne diskriminacije cena.

Grabežljivi damping predstavlja privremenu prodaju proizvoda ispod troškova proizvodnje ili po nižoj ceni u inostranstvu da bi se strani proizvođači izbacili izvan biznisa, a posle čega cena raste da bi se stekla prednost od ponovo zadobijene monopolske pozicije u inostranstvu. Sporadični damping predstavlja povremenu prodaju proizvoda ispod cene koštanja ili po nižoj ceni u inostranstvu nego na domaćem tržištu da bi se rasteretili nepredviđeni i privremeni viškovi proizvoda bez obaranja domaće cene.

Ograničavanje trgovine da bi se suprotstavilo grabežljivom dampingu je opravdano i dozvoljeno kao zaštita domaćih industrija od nekorektne konkurencije iz inostranstva. Ove restrikcije obično imaju oblik antidamping dažbina da bi se nadoknadila razlika u cenama, ili oblik pretnje da će se ovakve dažbine nametnuti. Međutim, često je teško odrediti vrstu

295

dampinga, i domaći proizvođači redovno zahtevaju zaštitu protiv dampinga bilo koje vrste. Čineći to, oni obeshrabruju uvoz (“teza o uznemiravanju”) povećavajući sopstvenu proizvodnju i profite (rente). U određenim slučajevima stalnog i sporadičnog dampinga, koristi koje potrošači imaju od niže cene mogu u stvarnosti da prevaziđu moguće gubitke u proizvodnji domaćih proizvođača.

Tokom protekle tri decenije, Japan je bio optuživan za damping čelika i televizora u Sjedinjenim Državama, a Evropska Unija za damping automobila, čelika i drugih proizvoda. Mnoge industrijske zemlje, posebno one koje pripadaju Evropskoj Uniji, sklone su da stalno vrše damping svojih poljoprivrednih proizvoda usled svog programa podrške farmerima. Kada se damping dokaže, firma ili zemlja koje ga vrše obično se odlučuju za podizanje svoje cene (kao što je uradio Volkswagen 1976. i japanski izvoznici TV aparata 1977), radije nego da budu suočeni sa antidamping dažbinama. 1980. samo je osam zemalja imalo zakone protiv dampinga; krajem 2001, 97 zemalja (računajući Evropsku Uniju kao pojedinačnog člana) imalo je zakone protiv dampinga (uključujući mnoge zemlje u razvoju).

Tokom 1978, vlada Sjedinjenih Država uvela je brzookidajući cenovni mehanizam (trigger – price mechanism) po kome je optužba da se čelik prodaje po ceni koja je niža od najnižih troškova stranog proizvođača (Koreja kasnih 1980-tih) podvedena pod brzo antidampinško ispitivanje. Ukoliko je damping dokazan, vlada Sjedinjenih Država bi pružila hitne olakšice domaćoj industriji čelika jednaku iznosu dažbine koja bi cenu uvezenog čelika izjednačila sa najnižim troškovima proizvođača u zemlji. Posle 1992, kada je istekao rok za dobrovoljno ograničavanje izvoza čelika u SAD, proizvođači čelika u SAD poveli su na stotine antidamping parnica protiv stranih proizvođača čelika što je za rezultat imalo ogorčene sudske prepirke.

U 1985, proizvođači SAD su pokrenuli antidamping sudske sporove protiv japanskih proizvođača čipova za kompjutere (to je mozak kompjutera i najsavremenija mašinerija danas). Sporazum je postignut 1986. po kome će Japan prestati da vrši damping čipova u Sjedinjenim Državama i širom sveta. Međutim, pod optužbom da i dalje vrši damping, Sjedinjene Države nametnule su 1987. godine 100-procentnu uvoznu dažbinu na japanski izvoz u SAD koji je bio vredan 300 miliona dolara. Carina je bila uklonjena 1991. kada je Japan ponovo ugovorio sporazum o poluprovodnicima po kome se Japan složio da pomogne stranim (SAD) proizvođačima da povećaju svoj udeo na japanskom tržištu čipova sa 8 procenata u 1986. na 20 procenata tržišnog udela u Japanu u 1992. Međutim, neslaganje se nastavilo kada proizvođači čipova iz SAD nisu uspeli da dostignu dogovorenih 20 procenata tržišnog udela u Japanu ni u 1994. Sporazum je obnovljen 1996, ali on je jedino zahtevao da kompjuterske industrije čipova u SAD i Japanu uzajamno posmatraju tržišta bez bilo kakvih zahteva za tržišnim udelom.

U proseku je otprilike jedna polovina antidamping ispitivanja prekinuta bez bilo kakve nametnute mere, dok su ostala završena nametanjem dažbine ili povećanjem cene izvoznika na izvezeni proizvod. Broj antidamping mera koje su trenutno na snazi narastao je sa 880 krajem 1997. na 1349 sredinom 2004. Zahtevi za antidamping istragama koje je podnela industrija čelika proteklih godina bili su relativno česti, a najglasniji u Sjedinjenim Državama zbog hroničnog viška ponude na svetskim tržištima. Studija slučaja 9 – 3 daje ukupan broj antidamping mera na snazi u različitim zemljama sredinom 2004.

296

___________________________________________________________________________Studija slučaja 9 – 3 Antidamping mere na snazi u 2004.

U Tabeli 9.1 dati su podaci o broju antidamping mera na snazi u raznim zemljama na dan 30. juna 2004. Ona pokazuje da su Sjedinjene Države bile najveći korisnik, sa 293 mere od ukupno 1349 koje su bile na snazi. Indija je sledeći najveći korisnik, sa 216 preduzetih akcija. Slede Evropska Unija sa 15 zemalja (165), Kanada (85), Južna Afrika (84), Argentina (76), Meksiko (58), Kina (56), Brazil (54), Turska (53) i Australija (51). Japan je preduzeo samo dve antidamping mere koje su na snazi. Proizvodi koji se izvoze iz Kine predmet su najvećeg broja antidamping istraga (59), otpočetih od 1. jula 2003. do 30. juna 2004, slede proizvodi izvezeni iz SAD (23), Kineskog Tajpeha (22), Evropske Unije (19), Koreje (19), Japana (15) i Indije (14). Antidamping mere su u opadanju tokom poslednje četiri godine.

Tabela 9.1 Antidamping mere na snazi 30. juna 2004.Antidamping Antidampingmere mere

Zemlja na snazi Zemlja na snazi

Argentina 76 Malezija 11Australija 51 Meksiko 58Brazil 54 Novi Zeland 10Kanada 85 Pakistan 4Kina 56 Peru 29Kostarika 1 Filipini 3Egipat 17 Južna Afrika 84Evropska Unija 165 Kineski Tajpeh 4Indija 216 Tajland 23Indonezija 2 Trinidad i Tobago 4Izrael 5 Turska 53Jamajka 4 SAD 293Japan 2 Venecuela 16Koreja 23 Ukupno 1.349

Izvor: WTO, Annual Report WO: Geneva, 2005, p. 40

9.3E Izvozne subvencije

Izvozne subvencije su direktna plaćanja (ili garantovane poreske olakšice i subvencionisani zajmovi) izvoznicima iz zemlje ili potencijalnim izvoznicima i/ili zajmovi uz nisku kamatnu stopu stranim kupcima da bi se stimulisao izvoz zemlje. Kao takve, izvozne subvencije mogu se posmatrati kao oblik dampinga. Mada su izvozne subvencije nelegalne prema međunarodnim sporazumima, mnoge zemlje ih pružaju u prikrivenoj ili manje prikrivenoj formi.

297

Na primer, sve velike industrijske zemlje odobravaju stranim kupcima svojih izvoznih proizvoda zajmove sa niskim kamatnim stopama za finansiranje kupovine preko takvih agencija kao što je Eksport – Import banka iz SAD. Krediti sa niskim kamatnim stopama finansiraju oko 2 procenta ukupnog izvoza iz SAD, ali je taj procenat znatno veći u Japanu, Francuskoj i Nemačkoj. To je, zaista, jedan od najozbiljnijih prigovora u vezi trgovine koje danas Sjedinjene Države iznose na račun drugih industrijskih zemalja. Veličina subvencija koje se daju može se meriti razlikom između kamate koja bi se morala plaćati na komercijalne kredite i stvarno plaćenih subvencionisanih kamata.

Drugi primer predstavlja “eksteritorijalni dohodak” SAD, odnosno odredba o Korporacijskim prodajama u inostranstvu (KPI) poreskog zakona u SAD koju od 1971. koristi oko 3.600 korporacija u SAD (uključujući Boing, Microsoft i Caterpillar) da bi u inostranstvu osnovale kompanije-ćerke koje uživaju delimično izuzeće od poreskih zakona SAD na dohodak zarađen od izvoza. Ova odredba je donosila američkim kompanijama godišnju uštedu na porezima od oko 4 milijarde dolara. Tokom 1999, Svetska trgovinska organizacija (STO) je ustanovila da ovakve poreske olakšice predstavljaju oblik izvozne subvencije i naložila je Sjedinjenim Državama da ih ukinu. Sjedinjene Države su uložile žalbu, ali su izgubile, pa su 2004. ukinule KPI suočene sa mogućim sankcijama u visini od 4 milijarde dolara. Međutim, pošto to nije eliminisalo sve izvozne subvencije, STO je ovlastila zemlje Evropske Unije da u 2006. nametnu sankcije za trgovinu sa SAD vrednu 336 miliona dolara.

Posebno su nezgodne veoma visoke garantovane cene koje daje Evropska Unija (EU) da bi održala dohodak svojih farmera u okviru zajedničke poljoprivredne politike (ZPP). Ove velike subvencije farmerima dovode do ogromnih poljoprivrednih viškova i subvencionisanog izvoza koji izvozna tržišta drže podalje od Sjedinjenih Država i drugih zemalja i odgovorne su za neke od najoštrijih trgovinskih kontroverzi između Sjedinjenih Država i Evropske Unije (vidi Studiju Slučaja 9 – 4).

Ozbiljne kontroverze takođe nastaju oko subvencija koje EU pruža svojoj avio industriji (Erbas) i Japanskog ministarstva za međunarodnu trgovinu i industriju (MMTI) svojoj kompjuterskoj i drugoj haj-tek industriji. Često se pribegava kompenzujućim dažbinama (KD) na uvoz da bi se poravnale izvozne subvencije stranih vlada. Studija slučaja 9 – 5 razmatra obim necarinskih barijera na uvoz u SAD, Evropsku Uniju, Japan i Kanadu.

Izvozne subvencije mogu se analizirati pomoću Slike 9.2, koja je slična Slici 8.1. Na Slici 9.2, DX i SX predstavljaju krive tražnje i ponude proizvoda X u Zemlji 2. Ukoliko bi u uslovima slobodne trgovine svetska cena proizvoda X bila jednaka 3,50$ (umesto 1,00$, kao na Slici 8.1), Zemlja 2 bi proizvodila 35X (A’C’), trošila 20X (A’B’) i izvozila preostalih 15X (B’C’). Drugim rečima, po cenama iznad 3$ (tačka E na slici), Zemlja 2 postaje izvoznik, a ne uvoznik proizvoda X.

Ukoliko vlada u Zemlji 2 (koja je po pretpostavci mala zemlja) sada daje subvenciju od 0,50$ za svaku izvezenu jedinicu dobra X (koja je jednaka ad valorem subvenciji od 16,7 procenata), PX raste na 4,00$ za domaće proizvođače i potrošače proizvoda X. Po PX = 4$, Zemlja 2 proizvodi 40X (G’J’), troši 10X (G’H’) i izvozi 30X (H’J’). Viša cena proizvoda X koristi proizvođačima, ali šteti potrošačima u Zemlji 2. Zemlja 2 takođe snosi troškove subvencije.

Konkretno, domaći potrošači gube 7,50$ (površina a’ + b’ na slici), domaći proizvođači dobijaju 18,75$ (površina a’ + b’ + c’), a subvencija vlade je 15$ (b’ + c’ + d’). Primetimo da površina d’ nije deo dobitaka proizvođačevog viška jer ona predstavlja porast

298

___________________________________________________________________________Studija slučaja 9 – 4 Poljoprivredne subvencije u razvijenim zemljama

Tabela 9.2 daje podatke o pomoći koju razvijene zemlje daju svojoj poljoprivredi, kako u milijardama dolara SAD tako i kao procenu subvencija proizvođačima (tj., kao procenat bruto prihoda poljoprivrede) u 2002. i 2004. Tabela pokazuje da je u 2004. Evropska Unija potrošila najviše na poljoprivredne subvencije (133,4 milijarde dolara), sledi Japan (48,7) i Sjedinjene Države (46,5). U 2004, procena subvencija proizvođačima (PSP) u Sjedinjenim Državama upola je manja nego za Evropsku Uniju, manja od trećine one za Japan i nešto niža od one za Kanadu.

Među manjim razvijenim zemljama, u 2004. Novi Zeland i Australija imaju najmanju PSP pomoć (3 procenta i 4 procenta, respektivno), dok Norveška i Švajcarska imaju najveću (po 68 procenata svaka). Za sve industrijske zemlje, PSP je u 2004. u proseku iznosila 30 procenata (prema 31 procenat u 2002). Poljoprivredne subvencije bile su (a i dalje su) odgovorne za neke od najoštrijih kontroverzi u današnjem svetu i bile su odgovorne za veliko zakašnjenje završetka Urugvajske runde i zakašnjenje u otpočinjanju Runde iz Dohe (videti Odeljak 9.7A i 9.7B).

Tabela 9.2 Poljoprivredne subvencije i ekvivalent subvencija proizvođačima u razvijenim zemljama i Evropskoj Uniji, 2002. i 2004.

Subvencije kao procenatmld. SAD dolara autputa poljoprivrede_______________ ______________________

Zemlja 2002 2004 2002 2004

Sjedinjene Države 39,1 46,5 18 18Evropska Unija 91,4 133,4 36 33Japan 44,2 48,7 58 56Kanada 4,8 5,7 21 21

Australija 1,1 1,1 5 4Novi Zeland 0,1 0,3 2 3Norveška 2,8 3,0 74 68Švajcarska 4,9 5,8 73 68

Sve industrijske zemlje 226,5 279,5 31 30Izvor: OECD, Agricultural Policies in OECD Countries: Monitoring and Evaluation (OECD: Paris, 2005), Annex, Table 2.

domaćih troškova proizvodnje više jedinica proizvoda X. Zemlja 2 takođe snosi troškove zaštite, ili gubitak blagostanja, od 3,75 (suma površina trouglova B’H’N’ = b’ = 2,50$ i C’J’M’ = d’ = 1,25$).

Pošto domaći proizvođači dobijaju manje nego što iznosi suma gubitaka domaćih potrošača i troškova subvencije koje snose poreski obveznici u Zemlji 2 (tj., pošto Zemlja 2

299

___________________________________________________________________________Studija slučaja 9 – 5 Kompenzujuće dažbine na snazi u 2004.

Tabela 9.3 daje broj kompenzujućih dažbina (KD) na snazi u raznim zemljama na dan 30. juna 2004. KD nastaju kao odgovor na prigovor da strana vlada subvencioniše izvoz nekih proizvoda iz svoje zemlje. Tabela 9.3 pokazuje da su Sjedinjene Države daleko najčešći korisnik, sa 57 od ukupno 102 KD koje su bile na snazi 30. juna 2004. Sledeća po broju KD je Evropska Unija (18). Zatim slede Južna Afrika (4), Argentina, Kanada i Venecuela (svaka po 3). Od 15 istraga povodom KD koje su otpočele od 1. jula 2003. do 30. juna 2004, po 5 je bilo protiv izvoznika iz Evropske Unije i Indije, 2 protiv izvoznika iz Kine, a po 1 protiv izvoznika iz Kanade, Kineskog Tajvana i Tajlanda.

Tabela 9.3 Sažetak kompenzujućih dažbina na snazi 30. juna 2004.Zemlja Kompenzujuće dažbine na snazi

Argentina 3Australija 3Kanada 10Kostarika 1Evropska Unija 18Meksiko 1Novi Zeland 1Peru 1Južna Afrika 4SAD 57Venecuela 3

___Ukupno 102

Izvor: WTO, Annual Report (WTO: Geneva, 2005), p. 38.

snosi neto gubitak koji je jednak troškovima zaštite, ili gubitku blagostanja od 3,75$), pitanje glasi: zašto Zemlja 2 subvencioniše izvoz? Odgovor je da domaći proizvođači mogu uspešno da lobiraju u vladi da im odobri subvencije ili da vlada Zemlje 2 želi da promoviše industriju X, ako je industrija X poželjna industrija sa visokom tehnologijom (ovo će biti razmatrano u Odeljku 9.5). Primetimo da su strani potrošači na dobitku jer dobijaju 30X umesto 15X po PX

= 3,50$ uz postojanje subvencije. Ukoliko Zemlja 2 nije mala zemlja, ona će se takođe suočiti sa opadanjem svojih odnosa razmene zbog potrebe da smanji PX da bi mogla da izveze više proizvoda X.

Studija slučaja 9 – 6 razmatra obim necarinskih barijera uvozu u Sjedinjene Države, Evropsku Uniju, Japan i Kanadu.

300

Slika 9.2. Uticaj izvozne subvencije na parcijalnu ravnotežu. Uz slobodnu trgovinu, cena je PX = 3,50$. Mala Zemlja 2 proizvodi 35X (A’C’), troši 20X (A’B’) i izvozi 15X (B’C’). Uz subvenciju od 0,50$ za svaku izvezenu jedinicu proizvoda X, PX raste na 4,00$ za domaće proizvođače i potrošače. Uz PX = 4,00$, Zemlja 2 proizvodi 40X (G’J’), troši 10X (G’H’) i izvozi 30X (H’J’). Domaći potrošači gube 7,50$ (površina a’ + b’), domaći proizvođači dobijaju 18,75$ (površina a’ + b’ + c’), subvencija vlade iznosi 15$ (b’ + c’ + d’). Troškovi zaštite, ili gubitak blagostanja Zemlje 2 je 3,75$ (suma trouglova B’H’N’ = b’ = 2,50$ i C’J’M’ = d’ = 1,25$).

Studija slučaja 9 – 6 Prožetost necarinskim barijerama

Tabela 9.4 daje prožetost svim tipovima necarinskih barijera trgovini (dobrovoljno ograničavanje izvoza, antidamping mere, tehnički i drugi propisi i kompenzujuće dažbine) koje su bile na snazi u Sjedinjenim Državama, Evropskoj Uniji, Japanu i Kanadi u 1996. godini. Prožetost necarinskim barijerama merena je kao procenat carinske linije koji je bio pogođen necarinskim barijerama. Na primer, 2,8 procenata hrane, pića i cigareta u SAD bilo je pogođeno nekim od tipova necarinskih barijera u 1996, u poređenju sa 17,2 procenta u Evropskoj Uniji, 5,9 procenata u Japanu i 0,4 procenta u Kanadi. Iz tabele vidimo da je daleko najzaštićeniji sektor u svim zemljama ili regionima sektor tekstila i odeće. Na sveobuhvatnoj osnovi, sa trgovinom ponderisani procenat necarinskih barijera svih prerađevina iznosio je 17,9 procenata u Sjedinjenim Državama, 13,4 procenta u Evropskoj Uniji, 10,3 procenta u Japanu i 7,8 procenata u Kanadi. Ovi proseci su danas verovatno niži kao rezultat primene odredbi Urugvajske runde, a noviji podaci nisu dostupni. Oni se mogu uporediti sa običnim

301

___________________________________________________________________________Studija slučaja 9 – 6 (nastavak)

prosečnim carinskim stopama (koje su prikazane u Studiji slučaja 8 – 1) od 3,3 procenta u Sjedinjenim Državama, 4,0 procenta u Evropskoj Uniji, 2,5 procenta u Japanu i 4,0 procenta u Kanadi. Zemlje koje nisu velike mnogo manje upotrebljavaju necarinske barijere od velikih zemalja.

Tabela 9 – 6 Prožetost necarinskim barijerama u velikim razvijenim zemljamaProcenat pogođene carinske linije

SAD EU Japan Kanada

Proizvod

Hrana, piće i duvan 2,8 17,2 5,9 0,4Tekstil i odeća 67,5 75,2 31,9 42,9Drvo i proizvodi od drveta 0,6 0,0 0,0 3,2Papir i proizvodi od papira 1,1 0,7 0,0 3,2Hemijski proizvodi i proizvodi

od nafte 3,3 2,9 0,9 0,6Mineralni proizvodi od nemetala 3,6 0,0 0,0 0,0Bazna metalna industrija 30,4 0,6 5,1 1,7Metalni proizvodi 5,9 0,0 0,0 2,2Ostale prerađevine 1,7 0,0 0,0 0,9

Prerađevine u proseku 17,9 13,4 10,3 7,8

Izvor: WTO, Market Access: Unfinished Business (WTO: Geneva, 2001, p. 21); WTO, World Trade Report 2005 (WTO: Geneva, 2005), Table II.

9.4 Politička ekonomija protekcionizma

U ovom odeljku razmatramo razne argumente koji se iznose u prilog protekcionizma. Oni se kreću od onih koji su očigledno pogrešni do onih koji mogu da opstanu, uz izvesna ograničenja, kao bliska ekonomskom sagledavanju.

9.4A Pogrešni argumenti i argumenti pod znakom pitanja u prilog protekcionizma

Jedan od pogrešnih argumenata je da su ograničenja trgovine potrebna da bi se zaštitio domaći rad od jeftinog stranog rada. Ovaj argument je pogrešan jer čak i kad su domaće nadnice više nego nadnice u inostranstvu, domaći troškovi rada mogu još uvek da budu niži ukoliko je produktivnost rada dovoljno visoka u poređenju sa produktivnošću rada u inostranstvu. Čak i kada ovo ne bi bio slučaj, uzajamno korisna trgovina još uvek bi mogla biti zasnovana na komparativnoj prednosti, gde bi se zemlja sa jeftinim radom specijalizovala

302

za proizvodnju i izvoz radno intenzivnog proizvoda, a zemlja sa skupim radom za proizvodnju i izvoz kapitalno intenzivnog proizvoda (osvrnuti se na Odeljak 2.4).

Još jedan pogrešan argument koji se iznosi u prilog protekcionizma jeste onaj o naučnoj carini. To je ona carina koja bi izjednačila cene uvoza sa domaćim cenama i (tako teče ova argumentacija) omogućila domaćim proizvođačima da se susretnu sa stranom konkurencijom. Međutim, to bi eliminisalo međunarodne razlike u cenama i trgovinu svim proizvodima koji su predmet ovakvih “naučnih” carina.

Dva argumenta koja su pod znakom pitanja tvrde da je zaštita neophodna (1) radi smanjivanja domaće nezaposlenosti i (2) radi ozdravljenja platnog bilansa zemlje (tj., viška potrošnje neke zemlje u inostranstvu nad njenim zaradama u inostranstvu). Zaštita bi smanjila domaću nezaposlenost i deficit platnog bilansa putem supstitucije uvoza domaćom proizvodnjom. Međutim, ovo su argumenti u prilog zaštite tipa prosjak je tvoj komšija jer ona se zasniva na šteti drugih zemalja. Konkretno, kada je zaštita upotrebljena u cilju smanjivanja domaće nezaposlenosti i smanjenja deficita platnog bilansa zemlje, ona izaziva veću nezaposlenost i pogoršava platne bilanse u inostranstvu. Kao rezultat svega ovoga, druge zemlje će verovatno pribeći odmazdi pa će na kraju sve zemlje biti na gubitku. Domaća nezaposlenost i deficit platnog bilansa trebalo bi da budu uklanjane odgovarajućim merama monetarne, fiskalne i trgovinske politike (koje će biti razmatrane u Poglavljima 18 i 19), pre nego li merama trgovinskih restrikcija.

9.4B Argument mlade industrije i drugi kvalifikovani argumenti u prilog protekcionizma

Jedan od argumenata za zaštitu koji je veoma blizak ekonomskom sagledavanju (ali i pored toga mora biti uslovljen) jeste argument mlade industrije. Stoji da zemlja može imati potencijalne komparativne prednosti za neki proizvod, ali zbog nedostatka know-how i na početku male količine autputa, industrija neće biti osnovana ili, ukoliko je već otpočela sa radom, ne može uspešno da konkuriše sa afirmisanim stranim firmama. Privremena trgovinska zaštita tada je opravdana da bi se osnovala i zaštitila domaća industrija u toku svog “detinjstva” sve dok ne postane u stanju da se suoči sa inostranom konkurencijom, dostigne ekonomiju obima i odrazi dugoročne komparativne prednosti zemlje. Kada se to desi, zaštita se uklanja. Međutim, da bi ovaj argument bio valjan, prinosi u ovoj podignutoj industriji moraju biti dovoljno visoki da bi nadoknadili više cene koje su plaćali domaći potrošači proizvoda za vreme perioda njene mladosti.

Argument mlade industrije je korektan, ali zahteva nekoliko važnih ograda koje mu, uzete zajedno, oduzimaju veći deo smisla. Pre svega, jasno je da je ovakav jedan argument više opravdan za zemlje u razvoju (gde tržišta kapitala mogu da ne funkcionišu dobro) nego za industrijske zemlje. Drugo, može biti teško da se identifikuje koja je industrija ili potencijalna industrija kvalifikovana za ovakav tretman, a iskustvo pokazuje da je zaštitu, kada je jednom pružena, teško ukloniti. Treće, i najvažnije, ono šta trgovinska zaštita (recimo u obliku uvoznih carina) može da uradi, bolje može da uradi ekvivalentna subvencija proizvodnje data mladoj industriji. Razlog za to je da čisto domaće distorzije poput ove mogu da budu prevaziđene pomoću čisto domaće politike (kao što su direktne subvencije mladoj

303

industriji), pre nego li politikom trgovine koja takođe vrši distorziju cena i domaće potrošnje. Subvencija za proizvodnju takođe je direktniji oblik pomoći i lakše ju je otkloniti nego uvoznu carinu. Jedna praktična teškoća je u tome da subvencija zahteva prihode, pre nego li ih generiše kao što, na primer, uvozna carina čini. Ali princip ostaje.

Isti opšti princip takođe važi za svaku drugu vrstu domaće distorzije. Na primer, ukoliko neka industrija stvara eksternu ekonomiju (tj., korist za društvo u celini, recimo, obukom radnika koji zatim idu da rade u drugim industrijama), onda je verovatno da će investicije u tu industriju biti nedovoljne (zato što industrija ne dobija punu korist od svojih investicija). Jedan način da se ohrabri industrija i da se prisvoje veće eksterne ekonomije za društvo bio bi da se ograniči uvoz. Ovo podstiče industriju, ali takođe povećava cenu proizvoda za domaće potrošače. Bolja politika bila bi da se daju direktne subvencije industriji. Ovo bi podsticalo industriju bez distorzija u potrošnji i bilo bi bez gubitaka za potrošače koji su posledica ograničavanja trgovine. Na sličan način, direktni porezi takođe bi bili bolji od carine u cilju obeshrabrivanja aktivnosti (kao što su putovanja automobilom) koje stvaraju eksterne disekonomije (zagađenje) jer porez ne narušava relativne cene i potrošnju. Opšti princip po kome je najbolji način da se ispravi domaća distorzija je onaj pomoću domaćih politika, a ne pomoću politike trgovine, pokazan je grafički u Odeljku A9.3 u dodatku.

Trgovinske restrikcije mogu se braniti stavom da one služe domaćim industrijama koje su važne za nacionalnu odbranu. Ali čak i u tom slučaju, direktne subvencije proizvodnji u opštem slučaju su bolje od carinske zaštite. Neke carine mogu se posmatrati kao “pregovaračke carine” koje se koriste da se druge zemlje navedu da se slože oko uzajamnog smanjenja carina. Na ovom mestu politikolozi bi, možda, bili upućeniji da procene koliko su one efikasne u dostizanju nameravanog cilja. Najbliže što smo došli do zaista valjanog ekonomskog argumenta u prilog zaštite jeste optimalna carina koju smo razmotrili u Odeljku 8.6. Drugim rečima, ukoliko je zemlja dovoljno velika da utiče na svoje odnose razmene, onda ona može da iskoristi svoju tržišnu moć i da poboljša svoje odnose razmene i blagostanje pomoću optimalne carine. Međutim, druge zemlje će verovatno pribeći odmazdi tako da će na kraju sve zemlje biti na gubitku.

9.4C Ko stiče zaštitu?

Povećavanjem cene proizvoda trgovinska zaštita koristi proizvođačima i šteti potrošačima (i, obično, zemlji kao celini). Međutim, pošto je proizvođača malo i ispada da dobijaju veliki deo od ukupnih efekata zaštite, postoji jak podsticaj za lobiranjem u vladi da primeni protekcionističke mere. Sa druge strane, pošto su gubici raspršeni na mnoštvo potrošača, od kojih svaki gubi veoma malo usled zaštite, nije verovatno da će se oni efikasno organizovati da bi se suprotstavili protekcionističkim merama. Jedan primer daje uvozna kvota za šećer u SAD (videti Studiju slučaja 9 – 1).

Poslednjih godina ekonomisti su razvili nekoliko teorija o tome koje grupe i industrije stiču zaštitu, a neke od ovih teorija su i empirijski potvrđene. U industrijskim zemljama, zaštitu će najverovatnije dobiti radno intenzivne industrije koje zapošljavaju nekvalifikovane, slabo plaćene radnike koji bi imali velike probleme da nađu drugi posao ukoliko bi izgubili

304

svoja radna mesta. Izvesna empirijska podrška takođe je pronađena i za teoriju grupa za pritisak ili interesnih grupa koja tvrdi da industrije koje su visoko organizovane (kao što je automobilska industrija) dobijaju veću trgovinsku zaštitu od manje organizovanih industrija. Za jednu industriju je verovatno da će biti organizovana ako se sastoji iz svega nekoliko firmi. Takođe, industrije koje proizvode artikle za potrošače u opštem slučaju su sposobnije da dobiju veću zaštitu od industrija koje proizvode intermedijarne proizvode koji se koriste kao inputi u drugim industrijama jer ove prve mogu da upotrebe snagu protivteže i da blokiraju zaštitu (pošto bi to povećalo cenu njihovih inputa).

Osim toga, više zaštite, izgleda, imaju geografski decentralizovane industrije koje zapošljavaju veliki broj radnika nego industrije koje su locirane samo u nekim regionima i zapošljavaju relativno mali broj radnika. Veliki broj radnika znači veliku glasačku moć prilikom izbora vladinih zvaničnika koji podržavaju zaštitu te industrije. Decentralizacija obezbeđuje da izabrani zvaničnici iz mnogih regiona podrže trgovinsku zaštitu. Druga teorija sugeriše da je trgovinska politika pristrasna u korist održavanja status quo. Drugim rečima, za jednu industriju je verovatnije da će biti zaštićena ukoliko je i u prošlosti bila zaštićena. Zgleda da si vlade takođe neodlučne kada je u pitanju primena trgovinskih politika koje će kao svoj rezultat imati velike promene u raspodeli dohotka, bez obzira na to ko dobija a ko gubi. Na kraju, izgleda da su zaštitu lakše dobile one industrije kojima konkurišu proizvodi iz zemalja u razvoju jer te zemlje imaju manje ekonomske i političke moći od industrijskih zemalja da bi se uspešno suprotstavile trgovinskim restrikcijama uperenim protiv njihovog izvoza.

Neke od gore navedenih teorija se preklapaju, a neke su međusobno suprotstavljene i samo su donekle empirijski potvrđene. Industrija koja danas uživa najveću zaštitu u Sjedinjenim Državama jeste industrija tekstila i odeće. Za ocenu efekata uklanjanja svih oblika zaštite ove i drugih industrija, videti Studiju slučaja 9 – 7. Posle toga, Studija slučaja 9 – 8 daje ocenu koristi za svetsku privredu od potpune liberalizacije trgovine.

Studija slučaja 9 – 7 Ekonomski efekti uklanjanja svih uvoznih ograničenja na privredu SAD

Tabela 9.5 pokazuje efekte simultanog uklanjanja svih značajnih ograničenja uvoza u SAD na zaposlenost, autput, uvoz, izvoz i cene u 2002. Svi efekti su izmereni kao procentualna promena u datom sektoru. Na primer, prvi red tabele pod naslovom “Sektor tekstila i odeće” pokazuje da bi otklanjanje svih ograničenja za tekstil i mill goods smanjilo zaposlenost u tom sektoru za 9,5 procenata, povećalo bi uvoz tekstila i mill goods za 17,6 procenata, povećalo bi izvoz ovog sektora za 2,6 procenata i dovelo bi do smanjenja cena ovih proizvoda od 0,7 procenata u 2002. Za šećer (unutar “Poljoprivrednog sektora”) odgovarajući procenti su, respektivno, -25,2, -24,0, 161,3, 113,3 i -7,9.

Tabela 9.5 pokazuje da je najveće procentualno smanjenje nezaposlenosti kod šećera (-25,2), konzervirane tunjevine (-10,0), tekstila i mill goods (-9,5), odeće (-8,9), keramičkih

305

___________________________________________________________________________Studija slučaja 9 – 7 (nastavak)

podnih i zidnih pločica (-6,8) i stonog i kuhinjskog posuđa (-6,6). Ukupan efekat uklanjanja svih značajnih ograničenja uvoza u SAD na blagostanje (koji nije prikazan u tabeli i uglavnom predstavlja rezultat smanjenja cene za pojedine proizvode) bio je 14,1 milijardi dolara koji su raspoređeni na sledeći način: “Sektori tekstila i odeće” 11,8 milijardi, “Poljoprivredni sektori” 1,4 milijarde (od čega samo na šećer ide 1,1 milijardi) i 941 milion dolara na “Druge prerađivačke sektore” (od čega 720 miliona ide na obuću i proizvode od kože). Tabela 9.5 Ekonomski efekti simultanog uklanjanja svih ograničenja na uvoz u SAD u 2002. (procenti)Sektor Zaposlenost Autput Uvoz Izvoz Cene

Sektori tekstila i odeće:Tekstil i mill goods - 9,5 -8,2 17,6 2,6 - 0,7Proizvodi od tekstila - 1,8 -2,3 13,6 2,6 - 1,2Odeća - 8,9 -10,0 17,3 6,1 - 5,2

Poljoprivredni sektori:Šećer - 25,2 - 24,0 161,3 113,3 - 7,9Duvan i proizvodi od duvana - 0,5 - 0,6 48,2 3,4 - 0,5Mlečni proizvodi - 3,1 - 3,8 127,0 4,9 - 1,0Konzervirana tunjevina - 10,0 - 7,1 7,9 1,7 - 2,3

Ostali sektori prerađevina:Obuća i proizvodi od kože - 4,3 - 3,6 4,4 1,2 - 4,0Staklo i proizvodi od stakla - 1,0 - 0,9 7,5 0,8 0,7Keramičke zidne i podne pločice - 6,8 - 6,4 4,8 0,9 - 0,5Stono i kuhinjsko posuđe - 6,6 - 6,5 3,8 0,4 - 2,4Nakit - 2,4 - 2,1 6,9 0,8 - 1,2Olovke i pisaći pribor - 2,2 - 1,9 3,8 1,3 - 1,0Escajg - 0,9 - 1,0 4,4 0,6 - 0,8

Izvor: USITC, The Economic Effects of Significant U.S. Import Restraints (Washington, D.C.: June 2004), pp. XVIII–XX.

Studija slučaja 9 – 8 Koristi za svetsku privredu od potpune liberalizacije trgovine

Tabela 9.6 prikazuje ekonomske koristi od potpune liberalizacije trgovine zemalja sa visokim dohotkom, zemalja u razvoju i sveta u celini a koje nastaju usled liberalizacije trgovine

306

___________________________________________________________________________

Studija slučaja 9 – 8 (nastavak)

poljoprivrednim proizvodima, tekstilom i ostalim prerađevinama; u milijardama dolara, u dolarima po pojedincu i kao procenata BDP. Sve koristi su kumulativne do 2015. godine. Tako prva linija u tabeli pokazuje da bi do 2015. godine ukupna kumulativna korist od potpune liberalizacije trgovine poljoprivednim proizvodima bila 126 milijardi dolara za zemlje sa visokim dohotkom, 56 milijardi za zemlje u razvoju, a za svet u celini 182 milijarde dolara. Potpuna liberalizacija trgovine tekstilom i ostalim prerađevina imala bi manje koristi.

Prva kolona u tabeli pokazuje da bi zemlje sa visokim dohotkom imale ukupnu korist od 197 milijardi dolara od potpune liberalizacije trgovine u svim sektorima (ili korist od 194,63 dolara per capita), odnosno 0,60 procenata BDP zemalja sa visokim dohotkom, dok bi zemlje u razvoju imale ukupnu korist od 90 milijardi dolara (17,59 dolara po pojedincu) ili 0,80 procenata BDP zemalja u razvoju. Za svet u celini, ukupna korist bila bi 287 milijardi dolara (46,84 dolara per capita) ili 0,70 procenata svetskog BDP. Prema tome, polovina ukupnih dobitaka došla bi od poljoprivrede, a dve trećine ukupnih dobitaka pripala bi zemljama sa visokim dohotkom (ali bi zemlje u razvoju dobile više kao procenat njihovog BDP).

Tabela 9.6. Koristi za svetsku privredu od potpune liberalizacije trgovineSektor Zemlje sa visokim Zemlje u Svetliberalizacije dohotkom razvoju

Ukupan iznos, milijarde dolaraPoljoprivreda 126 56 182Tekstil 14 24 38Ostalo 57 10 67

________ _______ ________Ukupno 197 90 287

Per capita, dolari po osobiPoljoprivreda 124,48 10,95 29,70Tekstil 13,83 4,69 6,20Ostalo 56,31 1,95 10,93

________ _______ ________Ukupno 194,63 17,59 46,84

Procenat BDPPoljoprivreda 0,38 0,50 0,44Tekstil 0,04 0,21 0,09Ostalo 0,17 0,09 0,16

________ _______ ________Ukupno 0,60 0,80 0,70_________________________________________________________________________________Izvor: K. Anderson, W. Martin, ed., Agricultural Reform and the Doha Development Agenda (Washington, D.C.: World Bank, 2006), Poglavlje 12.

307

9.5 Strateška trgovina i industrijske politike

U ovom odeljku razmatramo strateške i industrijske politike, prvo u opštem smislu (Odeljak 9.6A), a zatim korišćenjem teorije igara (Odeljak 9.5B). U Odeljku 9.5C razmatramo odgovor SAD na inostrano industrijsko targetiranje i na strateške trgovinske politike.

9.5A Strateška trgovinska politika

Strateška trgovinska politika predstavlja relativno nov teorijski razvoj nastao da bi se podržala aktivistička trgovinska politika i sam protekcionizam. Prema ovom argumentu, zemlja može da stvori komparativnu prednost (putem privremene trgovinske zaštite, subvencija, poreskih olakšica i kooperativnih programa na relaciji vlada – industrija) u takvim oblastima kao što su poluprovodnici, kompjuteri, telekomunikacije i druge industrije koje se smatraju ključnim za budući rast u zemlji. Industrije visoke tehnologije predmet su visokog rizika, zahtevaju masovnu proizvodnju da bi se postigla ekonomija obima, a kada su uspešne daju široke eksterne ekonomije. Strateška trgovinska politika sugeriše da putem ohrabrivanja ovakvih industrija zemlja može da ubira velike eksterne ekonomije koje one daju i da poveća izglede za njihov budući rast. Ovo je slično argumentima u prilog mladih industrija u zemljama u razvoju, sa izuzetkom da se daju za industrijske zemlje kako bi stekle komparativnu prednost ključnim industrijama visoke tehnologije. Većina zemalja čini nešto od toga. Doista, neki ekonomisti idu tako daleko da kažu da je dobrim delom posleratni industrijski i tehnološki uspeh Japana zasnovan na strateškoj industrijskoj i trgovinskoj politici.

Primeri strateške trgovine i industrijske politike mogu se pronaći u industriji čelika tokom 1950-tih, poluprovodnika tokom 1970-tih i 1980-tih u Japanu, u razvoju Concorde (supersonični putnički avion) tokom 1970-tih, i Erbasa od 1970-tih u Evropi. Poluprovodnici u Japanu obično se daju kao udžbenički primer uspešne trgovinske i industrijske politike. Tržište poluprovodnika (kao što su kompjuterski čipovi, koji se upotrebljavaju u mnogim novim proizvodima) tokom 1970-tih bilo je pod dominacijom Sjedinjenih Država. Počevši od sredine 1970-tih, moćno Ministarstvo trgovine i industrije (MITI) Japana zacrtalo je kao cilj razvoj ove industrije finansiranjem istraživanja i razvoja, garantujući poreske olakšice za investitore u industriju i podstrekujući saradnju vlade i industrije, a istovremeno je zaštitilo domaće tržište od strane (posebno iz SAD) konkurencije.

Ove politike su zaslužne za uspeh Japana u skoro potpunom preotimanju kontrole tržišta poluprovodnika od Sjedinjenih Država sredinom 1980-tih. Međutim, većina ekonomista ostaje skeptična, pripisujući drugim snagama ovo zapanjujuće dostignuće Japana, kao što su veći naglasak u obrazovanju na prirodnim naukama i matematici, više stope investicija i spremnost da se kod investicija sagledava njihova dugoročna uspešnost, a ne da se stavlja naglasak na njihovoj tromesečnoj profitabilnosti, kao što je to slučaj u SAD. Kod čelika, koji je još jedna targetirana industrija u Japanu, stope povraćaja bile su niže od prosečnih stopa povraćaja za sve industrije u Japanu tokom posleratnog perioda. U Evropi, Concorde je bio tehnološki podvig, ali je predstavljao ekonomsku katastrofu, a industrija Erbas ne bi preživela bez stalnih, veoma značajnih subvencija države.

Dok strateška trgovinska politika u teorijskom smislu može da poboljša tržišni ishod na oligopolskim tržištima u smislu širokih eksternih ekonomija i poboljšanja ekonomskog

308

rasta zemlje i njenog blagostanja, čak i tvorci i popularizatori ove teorije shvataju ozbiljne teškoće prilikom njenog sprovođenja. Prvo, izuzetno je teško odrediti pobednike (tj., izabrati industrije koje će dati velike eksterne ekonomije u budućnosti) i razviti odgovarajuće politike za njihovo podizanje. Drugo, pošto većina vodećih zemalja istovremeno pribegava strateškim trgovinskim politikama, njihovi napori su u mnogome neutralisani pa potencijalne koristi svake od tih politika mogu biti male. Treće, kada zemlja zaista postigne suštinski uspeh sa strateškom trgovinskom politikom, do njega dolazi na uštrb drugih zemlja (tj., politika “prosjak je tvoj sused”) pa će druge zemlje verovatno pribeći odmazdi. Suočeni sa svim ovim praktičnim teškoćama, čak i pobornici strateške trgovinske politike gunđajući priznaju da je slobodna trgovina, posle svega, još uvek najbolja politika. Drugim rečima, možda je slobodna trgovina suboptimalna u teoriji, ali je optimalna u praksi.

9.5A Strateška trgovina i industrijske politike prikazane pomoću teorije igara

Za analizu strateške trgovine i industrijske politike možemo da upotrebimo teoriju igara. To najbolje možemo da pokažemo pomoću jednog primera. Pretpostavimo da Boing i Erbas odlučuju da li da proizvode novi avion. Takođe pretpostavimo da bi zbog ogromnih troškova razvoja novog aviona pojedinačni proizvođač morao da sam poseduje čitavo svetsko tržište da bi ostvario profit od, recimo, 100 miliona dolara. Ako oba proizvođača proizvode avion, svaki gubi po 10 miliona. Ovaj slučaj prikazan je u Tabeli 9.7. Slučaj u kome obe firme proizvode avion i svaka ima gubitak od 10 miliona pokazan je u prvom redu i prvoj koloni (gornji levi ugao) Tabele 9.7. Ukoliko samo Boing proizvodi avion, Boing ostvaruje profit od 100 miliona dok je profit Erbasa nula (prvi red i druga kolona, ili gornji desni ugao tabele). Sa druge strane, ukoliko Boing ne proizvodi avion dok ga Erbas proizvodi, Boing ima nulte profite dok Erbas ostvaruje profit od 100 miliona (drugi red i prva kolona, ili donji levi ugao tabele). Na kraju, ukoliko nijedna firma ne proizvodi avion svaka ima nulte profite (drugi red i druga kolona, ili donji desni ugao tabele).

Pretpostavimo da Boing, iz bilo kojih razloga, prvi stupi na tržište i ostvari profit od 100 miliona dolara. Erbas je sada trajno isključen sa tržišta jer ne bi mogao da ostvari profit. Ovo je slučaj prikazan u prvom redu i drugoj koloni (gornji desni ugao) tabele. Ukoliko Erbas stupi na tržište, obe firme će imati gubitak (i imali bi slučaj koji je prikazan u prvom redu i prvoj koloni, ili u gornjem levom uglu tabele). Pretpostavimo da sada evropska vlada pruža

Tabela 9.7. Konkurencija dve firme i politika strateške trgovine

Erbas_______________________________Proizvodi Ne proizvodi

Proizvodi -10 ; -10 100 ; 0Boing

Ne proizvodi 0 ; 100 0 ; 0

309

subvenciju Erbasu od 15 miliona dolara godišnje. Tada će Erbas proizvoditi avion čak i kada Boing već proizvodi avion jer će sa subvencijom od 15 miliona dolara Erbas gubitak od 10 miliona preokrenuti u profit od 5 miliona dolara. Međutim, bez subvencija, Boing će od sada pa nadalje umesto profita od 100 miliona (bez prisustva Erbasa na tržištu) ostvarivati gubitak od 10 miliona. (Još uvek smo u prvom redu i prvoj koloni, ili u gornjem levom uglu tabele, ali sa promenom ulaza za Erbas sa -10 bez subvencija na +5 sa subvencijama.) Zbog svojih gubitaka koji nisu pokriveni subvencijama, Boing će prestati da proizvodi avion, pa će na kraju prepustiti čitavo tržište Erbasu koji će tada ostvarivati profit od 100 miliona dolara bez ikakvih daljih subvencija (drugi red i prva kolona, ili donji levi ugao tabele).

Vlada SAD bi, naravno, mogla da pribegne odmazdi subvencionišući Boing da bi ga zadržala u proizvodnji aviona. Međutim, izuzev u slučaju nacionalne odbrane, vlada SAD je mnogo manje raspoložena od evropskih vlada da garantuje subvencije firmama. Mada je stvarni svet mnogo kompleksniji od ovog slučaja, na njemu možemo videti kako zemlja može da prevaziđe tržišno zaostajanje i stekne stratešku komparativnu prednost na polju visoke tehnologije korišćenjem industrijske i strateške trgovinske politike. U stvari, Erbas je 2000. godine odlučio da izgradi svoj super džambo džet A380 koji je sposoban da preveze 550 putnika (koji je trebalo da bude gotov 2006, uz troškove njegovog razvoja od preko 10 milijardi dolara) i da tako, prednjačeći za prsa, konkuriše Boingu 747 (koji je u službi od 1969. i koji može da preveze 475 putnika).

Boing je dočekao Erbasovu odluku o izgradnji A380 saopštenjem plana iz 2001. o izgradnji novog Boing 787 Drimlajner do 2008. koji može da preveze, bez međusletanja, 250 putnika do bilo koje tačke na zemlji brzinom koja je blizu brzine zvuka. Boing veruje da putnici preferiraju raniji dolazak na svoju destinaciju i izbegavanje zakrčenih prolaznih aerodroma i nevolja i zakašnjenja na međustanicama. A onda je u novembru 2005. Boing iznenadio Erbas nagoveštavajući novu i veću verziju svog Boinga 747 (747 – 8) koji će stupiti u službu 2009. Erbas je odgovorio najavom razvoja Erbasa A350 koji će ravnopravno konkurisati novom Boingu 787 uz kredite vlada od 1,75 milijardi dolara (jedna trećina procenjenih troškova razvoja), što je dovelo do tužbe Boinga STO. Očekuje se da će STO doneti presudu (koja će, skoro je sigurno, sadržati i pravo na žalbu) početkom 2007.

Ovaj tip analize prvi put su uveli u međunarodnu trgovinu James Brander i Barbara Spencer (1985). Ozbiljan nedostatak ove analize jeste da je obično veoma teško predvideti ishod vladine industrijske i trgovinske politike (tj., dobiti podatke da se popuni tabela poput Tabele 9.7). Čak i mala promena u tabeli može potpuno da izmeni rezultat. Na primer, pretpostavimo da ako i Erbas i Boing proizvode avion, Erbas ima gubitke od 10 miliona (kao i ranije), ali da sada Boing ostvaruje profit od 10 miliona (bez ikakvih subvencija), recimo, zato što je efikasniji. Tada, čak i ako Erbas proizvodi avion uz subvencije, Boing ostaje na tržištu jer ostvaruje profit bez ikakve subvencije. Tada će Erbas tražiti stalne subvencije, iz godine u godinu, da bi nastavio sa proizvodnjom aviona. U tom slučaju, davanje subvencije Erbasu ne izgleda baš kao dobra ideja. Prema tome, veoma je teško ispravno sprovesti ovaj tip analize. Morali bismo da ispravno predvidimo precizne

310

ishode različitih faza, a to je veoma teško postići. To je razlog zbog koga bi većina ekonomista rekla da je, posle svega, slobodna trgovina možda najbolja politika trgovine!

9.5A Odgovor SAD na strano industrijsko targetiranje i strateške ekonomske politike

Mada se generalno protive industrijskom targetiranju i strateškim trgovinskim politikama, Sjedinjene Države su odgovorile i pribegle odmazdi protiv nekih zemalja koje su primenile politike koje podrivaju ekonomske interese SAD. Najbolji primer direktne podrške federalnih vlasti civilnoj tehnologiji jeste Sematech. On je osnovan u Ostinu u Teksasu 1987. kao neprofitni konzorcijum 14 najvećih proizvođača poluprovodnika u SAD sa godišnjim budžetom od 225 miliona dolara (sa 100 miliona dolara kao podrška vlade i ostatkom od 14 firmi članica). Cilj je bio da se pomogne razvoj najnovijih tehnika za proizvodnju kompjuterskih čipova što bi pomoglo članicama da se uspešnije nose sa konkurencijom japanskih firmi. Već 1991, Sematech je tvrdio da je kao rezultat ovih napora uhvaćen korak sa japanskim konkurentima. Od tada je Sematech postao potpuno privatna kompanija (tj., nije više dobijao finansijsku pomoć vlade SAD), a 1998. osnovao je International Sematech, filijalu koja je bila u potpunom vlasništvu 12 najvećih kompjuterskih kompanija, uključujući i jednu stranu (sa sedištem u Albani, država Njujork).

Sjedinjene Države takođe su preduzele jednostrane korake da prisile strana tržišta na šire otvaranje za izvoz iz SAD i pribegle su odmazdi sa sopstvenim restrikcijama protiv država koje su odbile da odgovore na ove korake. Jedan primer bio je sporazum iz 1991. o poluprovodnicima prema kome se Japan složio da pomogne da proizvođači kompjuterskih čipova iz SAD zadobiju 20-procentno učešće na japanskom tržištu čipova. Sporazum je obnovljen 1996, ali se po njemu zahtevalo da kompjuterske industrije SAD i Japana samo uzajamno nadgledaju tržišta bez ikakvih zahteva u pogledu tržišnog udela. Od tada su kompanije kompjuterskih čipova iz SAD ponovo preuzele svetsko liderstvo u ovoj oblasti pa sporazum više nije na snazi. Ranih 1990-tih, Sjedinjene Države takođe su pregovarale o sporazumu sa Japanom oko otvaranja japanskog tržišta građevine za učešća američkih firmi u licitacijama, pod pretnjom zatvaranja tržišta SAD za japanske građevinske firme. U širim razmerama, sredinom 1990-tih, SAD i Japan stupili su u pregovore (koji su nazvani Inicijativa o strukturnim smetnjama – Structural Impediments Initiative, SII), između ostalog, o većem otvaranju čitavog sistema distribucije u Japanu za firme iz SAD.

Posle ranih 1990-tih, Sjedinjene Države zahtevaju jasno smanjenje subvencija za industriju Erbasa koje daju vlade Francuske, Nemačke, Engleske i Španije i za subvencije koje Evropska Unija daje svojim farmerima u okviru Zajedničke poljoprivredne politike (Common Agricultural Policy – CAP). Osim toga, Sjedinjene Države zahtevaju od drugih zemalja, kao što su Brazil, Kina i Indija, da uklone velika ograničenja na specifičan uvoz iz SAD i traže zaštitu svoje intelektualne svojine (kao što su patentirani materijali) od neautorizovane upotrebe i upotrebe bez kompenzacije. Krajem 2005, Sjedinjene Države pregovarale su o granicama porasta kineskog izvoza tekstila i odeće u Sjedinjene Države od 7,5 procenata godišnje do 2008. godine (Evropska Unija uradila je isto sa granicom od 10 posto do 2008). Ova ograničenja smatraju se za neophodna u situaciji kada je eliminacija svih kvota za izvoz

311

tekstila i odeće u 2004, kao deo primene Urugvajske runde, dovela do poplave kineskog izvoza ovih proizvoda u Sjedinjene Države i Evropsku Uniju.

Tokom protekle dekade, Sjedinjene Države su osporile ograničenja za uvoz banana iz Centralne Amerike i Kariba (sa plantaža u svojini firmi iz SAD) u Evropsku Uniju kao i zabranu uvoza američke govedine ukoliko je dobijena pomoću hormona ili pomoću genetski modifikovanih proizvoda ili žitarica. STO je načelno dala za pravo Sjedinjenim Državama u ovim sporovima i naložila Evropskoj Uniji da otkloni ova trgovinska ograničenja ili će, u znak odmazde, biti suočena sa dažbinama SAD. Tokom 1998. i 1999, Sjedinjene Države su nametnule antidampinške dažbine na uvoz čelika iz Evropske Unije, Japana, Koreje, Brazila i Rusije; u martu 2002, one su nametnule dažbinu od 30 procenata na uvoz čelika iz Rusije, Brazila, Japana i Kine, a koju je STO proglasila nelegalnom (pa su je Sjedinjene Države uklonile u decembru 2003). STO je takođe proglasila nelegalnom subvenciju od 3 milijarde dolara koju su Sjedinjene Države dale uzgajivačima pamuka u slučaju koji je bio prekretnica, a koji je pokrenuo Brazil tokom 2004. Kao što smo videli u Odeljku 9.3E, STO se izjasnila protiv poreskih olakšica koje su Sjedinjene Države dale svojim izvoznicima, saglasno odredbama poreskog zakona SAD o korporacijskim prodajama u inostranstvu.

9.6 Istorija komercijalne politike SAD

Ovaj odeljak daje pregled istorije komercijalne politike SAD. Počinjemo od pregleda Zakona o trgovinskim sporazumima iz 1934, a zatim razmatramo značaj Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT – General Agreement on Tariffs and Trade). Potom ćemo razmatrati Zakon o širenju trgovine iz 1962. i rezultate Kenedijeve runde trgovinskih pregovora. Sledi Zakon o reformi trgovine iz 1974. i ishodi pregovora u okviru Runde iz Tokija. Na kraju, razmatramo Zakone o trgovini iz 1984. i 1988. godine.

9.6A Zakon o trgovinskim sporazumima iz 1934.

Tokom ranih 1930-tih, svetska trgovina uopšte, a izvoz iz SAD posebno, naglo su opali zbog (1) velikog pada ekonomske aktivnosti u celom svetu usled Velike depresije i (2) usvajanja Smut–Houlijevog (Smoot – Hawley) Zakona o carinama za vreme čijeg je važenja prosečna uvozna dažbina u SAD dostigla istorijski maksimum od 59 procenata u 1932, što je izazvalo odmazde inostranstva.

Smut–Houlijev Zakon o carinama prvobitno je bio uveden da bi se pomoglo američkoj poljoprivredi. Ali putem zajedničkog lobiranja u Kongresu, velike carine nametnute su i na uvoz industrijskih prerađevina. Cilj je očigledno bio da se ograniči uvoz da bi se podstakla domaća zaposlenost. Zakon je usvojen uprkos protestima 36 zemalja koje su izjavile da će im zakon ozbiljno naškoditi i da će pribeći odmazdi. Predsednik Huver (Hoover) potpisao je zakon uprkos peticiji koju je potpisalo više od 1000 američkih ekonomista kojom se tražilo da predsednik uloži veto. Rezultat je bio katastrofalan. Počevši od 1932, 60 zemalja pribeglo je odmazdama putem značajnog porasta sopstvenih carina, a sve

312

to usred sve dublje svetske krize. Neto rezultat bio je kolaps svetske trgovine (američki uvoz u 1932. bio je na nivou 32 procenta od uvoza u 1929, a izvoz je opao još i više), to je značajno doprinelo širenju i produbljivanju depresije širom sveta.

Da bi preokrenuo ovakav trend značajnog smanjenja svetske trgovine, Kongres SAD je pod Ruzveltovom administracijom usvojio Zakon o trgovinskim sporazumima 1934. Opšti principi ovog zakona ostali su osnova svih kasnijih trgovinskih zakona u SAD. Zakonom je izmešteno formulisanje politike trgovine iz Kongresa, koji je pod uticajem političkih faktora, u nadležnost predsednika koji je postao ovlašćen da pregovara sa drugim zemljama o uzajamnom smanjivanju carina do 50 procenata od njihovog nivoa koji je proistekao iz Smut–Houlijevog Zakona o carinama. Zakon o trgovinskim sporazumima obnavljan je ukupno 11 puta pre nego što je bio zamenjen Zakonom o širenju trgovine iz 1962. godine. Od 1947, uvozne dažbine u SAD bile su za 50 procenata niže u odnosu na nivo iz 1954. godine.

Zakon o trgovinskim sporazumima iz 1934 i svi naredni trgovinski propisi bili su zasnovani na principu najpovlašćenije nacije. Ovaj nediskriminatorni princip odnosi se na sve trgovinske partnere i na svako recipročno smanjenje carina koje je postignuto pregovorima Sjedinjenih Država sa bilo kojim trgovinskim partnerom. Sjedinjene Države bi imale sličnu korist od svakog bilateralnog smanjivanja carina koje je postignuto pregovorima između bilo koje dve druge zemlje, a koje su potpisnice sporazuma o najpovlašćenijoj naciji. Međutim, pristup koji je zasnovan na bilateralnoj trgovini suočio se sa ozbiljnim nedostacima zbog toga što je smanjenje carina u najvećem broju slučajeva bilo postignuto samo za proizvode koji su bili dominantni u bilateralnoj trgovini. U suprotnom slučaju, mnoge zemlje koje nisu direktno uključene u pregovore i koje ne daju nikakve sopstvene carinske ustupke (smanjenja), takođe bi se okoristile od recipročnog smanjenja carina koje je dogovoreno između bilo koje dve druge zemlje.

9.6B Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT)

Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT) bila je međunarodna organizacija, osnovana 1947. sa sedištem u Ženevi (Švajcarska), čiji je cilj bio unapređenje slobodne trgovine putem multilateralnih trgovinskih pregovora. Prvobitno je smatrano da će GATT postati deo Međunarodne trgovinske organizacije (ITO – International Trade Organization), o čijoj je povelji pregovarano u Havani 1948. i čiji je cilj bilo regulisanje međunarodne trgovine. Kada ITO nije prošao ratifikaciju u Senatu SAD i vlada ostalih zemalja, GATT (koji je bio manje ambiciozan od ITO) je bio spašen.

GATT se oslanjao na tri osnovna principa:1. Nediskriminacija. Ovaj princip odnosi se na bezuslovno prihvatanje principa

najpovlašćenije nacije koji smo već razmotrili. Jedini izuzeci od ovog principi učinjeni su za slučajeve ekonomskih integracija, kao što su carinske unije (koje se razmatraju u Poglavlju 10) i za trgovinu između zemlje i njenih bivših kolonija i dominiona.

2. Uklanjanje necarinskih trgovinskih barijera (poput kvota), izuzev za poljoprivredne proizvode i u slučaju problema sa platnim bilansom zemlje.

3. Konsultacije između zemalja u rešavanju trgovinskih sporazuma unutar okvira GATT.

313

Od 1993, ukupno 123 zemlje (uključujući Sjedinjene Države i sve veće zemlje, sa izuzetkom zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza i Kine) bile su potpisnice GATT, a 24 druge zemlje su podnele zahtev za prijem. Sporazumom je bilo pokriveno 90 procenata svetske trgovine.

Pod pokroviteljstvom GATT, ukupne carine su bile smanjene za oko 35 procenata tokom pet različitih pregovora o trgovini u periodu od 1947. do 1962. Tokom 1965. GATT je proširen sa ciljem da se dozvoli preferencijalni trgovinski tretman za zemlje u razvoju i da im se omogući da koriste smanjenje carina koje je postignuto pregovorima između industrijskih zemalja, bez reciprociteta (ovo se razmatra u Poglavlju 11).

Do većeg uspeha u smanjivanju carina nije došlo pre 1962. jer su pregovori o carinama bili vođeni na osnovu principa proizvod po proizvod i zato što je 1950-tih Kongres SAD dodao nekoliko protekcionističkih mera prilikom obnavljanja Zakona o trgovinskim sporazumima. Ove protekcionističke mere bile su:

1. Propisi o opasnosti, koji sprečavaju predsednika da može da ugovara bilo kakvo smanjenje carina koje bi moglo da nanese ozbiljne štete domaćoj industriji.

2. Klauzula o izbegavanju, koja dozvoljava svakoj domaćoj industriji koja tvrdi da je oštećena uvozom da uloži zahtev Međunarodnoj trgovinskoj komisiji (Komisija carina SAD do 1975), koja zatim može da preporuči predsedniku da opozove dogovoreno smanjivanje carina. Rastući udeo uvoza u jednu industriju bio je dovoljan “dokaz” štete.

3. Klauzula o nacionalnoj bezbednosti, koja sprečava smanjenja carina (čak i kada su već dogovorena) kada ona dovode do štete za industrije koje su važne za nacionalnu odbranu.

Pošto smislena smanjenja carina neizostavno nanose štetu nekim industrijama (one u kojima zemlja komparativno zaostaje), ova trgovinska ograničenja, posebno klauzula o izbegavanju, predstavljaju ozbiljnu prepreku za veća smanjenja carina.

9.6C Zakon o širenju trgovine iz 1962 i Kenedijeva runda

Zakon o širenju trgovine iz 1962, koji je usvojen u Kongresu i time zamenio Zakon o trgovinskim sporazumima, pre svega je donet kao odgovor na novu situaciju koja je nastala formiranjem Evropske Unije, odnosno Zajedničkog tržišta.

Zakon o širenju trgovine iz 1962. ovlastio je predsednika da pregovara o smanjenju carina do nivoa od 50 procenata u odnosu na njihov nivo u 1962. godini (i da potpuno ukida dažbine koje su bile 5 procenata ili manje tokom 1962). Ovim je ukinut pristup proizvod po proizvod koji je važio u Zakonu o trgovinskim sporazumima. Povrh toga, zakon iz 1962. omogućio je Pomoć u prilagođavanju trgovini (Trade Adjustment Assistance – TAA) koja se daje istisnutim radnicima i oštećenim firmama usled smanjenja carine. Ovo je zamenilo doktrinu da šteta ne postoji i uvelo princip pomoći kod prekvalifikacija radnika i kod njihovog pomeranja kao i poreskih olakšica, povoljnih dugoročnih zajmova i tehničke pomoći za oštećene firme.

Princip pomoći u prilagođavanju bio je najznačajniji aspekt Zakona o širenju trgovine iz 1962. jer je čitavo društvo (koje je bilo na dobitku od širenja trgovine usled smanjenja carina) naterano da snosi, ili barem da učestvuje u troškovima prilagođavanja. Međutim, već od ranih 1970-tih, kada su kriteriji za dobijanje pomoći oslabili, samo mali broj radnika ili firmi nije bio kvalifikovan za pomoć. Tokom 1980, u godini kada je program pomoći u prilagođavanju trgovini dostigao vrhunac, više od pola miliona radnika dobijalo je oko 1,6 milijardi dolara na ime pomoći. Međutim, od tada je program znatno smanjen, uz svega 30.000 do 40.000 radnika koji su dobijali ukupnu pomoć od 200 do 400 miliona dolara svake

314

godine. Količina pružene pomoći znatno je proširena Zakonom o reformi pomoći u prilagođavanju trgovini iz 2002. i iznosi 2 milijarde dolara godišnje.

Na osnovu autoriteta Zakona o širenju trgovine iz 1962, Sjedinjene Države su otpočele, pod pokroviteljstvom GATT, široke trgovinske pregovore. To je postalo poznato kao Kenedijeva runda. Pregovori u okviru Kenedijeve runde završeni su 1967. i kao rezultat su imali sporazum o faznom smanjenju, u periodu od pet godina, prosečnih carinskih stopa na industrijske proizvode na 35 procenata njihovog nivoa u 1962. Od kraja 1972, kada je sporazum u potpunosti primenjen, prosečne carinske stope za industrijske proizvode bile su manje od 10 procenata u industrijskim zemljama. Međutim, još uvek postoje brojne necarinske barijere trgovini, posebno za poljoprivredne proizvode.

9.6D Zakon o reformi trgovine iz 1974 i Runda iz Tokija

Zakon o širenju trgovine iz 1962. bio je zamenjen 1974. Zakonom o reformi trgovine. On je ovlastio predsednika (1) da pregovara o smanjenju carina do 60 procenata i da uklanja carine od 5 procenata ili manje i (2) da pregovara o smanjivanju necarinskih barijera trgovini. Zakonom su takođe liberalizovani kriterijumi za dodelu pomoći prilagođavanju.

Na osnovu autoriteta Zakona o reformi trgovine iz 1974, Sjedinjene Države su učestvovale u multilateralnim pregovorima o carinama koji su poznati kao Tokijska runda (koji su stvarno održani u Ženevi, sem uvodnog skupa koji je održan u Tokiju), a koji su završeni 1979. godine. Dogovoreno je smanjenje carina po fazama u toku osmogodišnjeg perioda, koji počinje 1980, u proseku za 31 procenat za Sjedinjene Države, 27 procenata za Evropsku Uniju i 28 procenata za Japan. Takođe je bio propisan kodeks ponašanja za zemlje koje primenjuju necarinske barijere u smislu da se smanje ograničavajući efekti ovih necarinskih barijera. U ovaj kodeks su spadali (1) sporazum o kodeksu vladinih nabavki, (2) jednoobraznost u primeni dažbina u kompenzujućim i antidamping slučajevima i (3) “opšti sistem preferencija” za izvoz prerađevina, poluprerađevina i ostali izvoz zemalja u razvoju. (Međutim, bili su isključeni tekstil, obuća, elektronika, čelik i mnogi drugi proizvodi koji su od velikog značaja za zemlje u razvoju.)

Ukupni statički dobici od liberalizacije trgovine proistekle iz Tokijske runde iznosili su, prema proceni, oko 1,7 milijarde dolara godišnje. Sa dinamičkim dobicima usled ekonomije obima i veće opšte efikasnosti i inovacija povećavaju ovu procenu na oko 8 milijardi dolara godišnje. Ove brojke, međutim, predstavljaju samo grubo “nagađanje”. Mada su Sjedinjene Države kao celina imale korist od smanjenja carina koja su dogovorena u okviru Tokijske runde, rad (relativno redak faktor u Sjedinjenim Državama) i industrije sa relativno velikim udelom malog biznisa (koji najvišu zaštitu ima u Sjedinjenim Državama) bili su donekle pogođeni.

9.6E Zakoni o trgovini iz 1984. i 1988.

Posle Zakona o reformi trgovine iz 1974. sledio je Zakon o trgovini i carinama iz 1984. Ovaj zakon imao je tri glavna propisa: (1) On je ovlastio predsednika da pregovara o

315

međunarodnim sporazumima o pravima intelektualne svojine, proizvodima visoke tehnologije i direktnim investicijama. (2) On je proširio Opšti sistem preferencijala (OSP), koji je garantovao preferencijalni pristup izvoza zemalja u razvoju Sjedinjenim Državama (videti Odeljak 11.6C) do jula 1993, ali uz “gradiranje” odnosno uz ukidanje preferencijalnog pristupa za izvoz najnaprednijih zemalja u razvoju, kao što su Koreja i Tajvan. (3) on je dao ovlašćenje za pregovore koji su doveli do sporazuma o slobodnoj trgovini sa Izraelom. Upravo su na osnovu odredbi ovog zakona Sjedinjene Države pozvale na nove multilateralne trgovinske pregovore (Urugvajska runda) koji su otpočeli 1986. (videti Odeljak 9.7A).

Opšti zakon o trgovini i konkurentnosti iz 1988. sadržao je i 301. odredbu koja (1) poziva Specijalnog predstavnika SAD za trgovinu (USTR) da imenuje prioritetne zemlje koje zadržavaju brojne i obuhvatne trgovinske barijere, (2) određuje tačan raspored pregovora koji će biti održani oko eliminisanja ovih barijera, i (3) zahteva odmazdu putem obuzdavanja uvoza iz onih zemalja sa kojima pregovori nisu uspeli. U maju 1989, Sjedinjene Države

Slika 9.3. Prosečna uvozna carinska stopa u SAD, 1990–2005. Prosečna uvozna carinska stopa u Sjedinjenim Državama kretala se od visokih 59 procenata, koja je dostignuta 1932. za vreme Smut–Houlijevog Zakona o carinama iz 1930, do manje od 5 procenata u 2005. Prosečna carinska stopa može da opada čak i bez promena u propisanim carinama kada udeo uvoza sa niskim carinama raste (kao što je opala 1972. usled oštrog porasta uvoza nafte koja ima nisku carinsku stopu).

Izvori: Historical Abstract of the United States (Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office, 1972); Statistical Abstract of the United States (Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office, 2002) za godine posle 1971.

316

imenovale su Japan, Brazil i Indiju kao zemlje koje se ne pridržavaju fer trgovine. Japan je naveden zbog odbijanja svojih zvaničnika da kupe satelite i super kompjutere napravljene u SAD i zbog isključenja proizvoda američke drvne industrije. Brazil je naveden zbog toga što zahteva licence za praktično svu robu uvezenu iz SAD, a Indija zbog ograničavanja stranih investicija i obuzdavanja osiguravajućih kompanija sa sedištem u inostranstvu. Prema 301. odredbi Zakona o trgovini iz 1988, ove zemlje suočavaju se sa carinama od 100 procenata na izabrani izvoz u Sjedinjene Države ukoliko ne ublaže trgovinska ograničenja.

Slika 9.3 na sažet način prikazuje istoriju carinskih stopa na uvoz u Sjedinjene Države od 1900. do 2005. Carine u ostalim vodećim razvijenim zemljama pokazuju slično opadanje i sada su uporedive sa stopama u SAD (videti Tabelu 8.1). Primetimo da prosečne carinske stope prikazane na slici opadaju čak i bez promena u propisanim carinama kada udeo uvoza sa niskim carinama raste. Na primer, opadanje prosečnih carinskih stopa posle 1972. pretežno treba pripisati oštrom porastu uvoza nafte u SAD koja ima nisku carinsku stopu.

9.7 Urugvajska runda, nerešeni problemi trgovine i Runda iz Dohe

U decembru 1993. završena je Urugvajska runda multilateralnih trgovinskih pregovora, ali su mnogi problemi ostali nerešeni. U ovom odeljku prvo ćemo se upoznati sa odredbama Urugvajske runde, a zatim ćemo razmotriti nerešene probleme sa kojima se svet danas suočava i kojima se bavi Runda iz Dohe.

9.7A Urugvajska runda

U decembru 1993. Urugvajska runda, osma i najambicioznija runda multilateralnih pregovora u istoriji u kojoj je učestvovalo 123 zemlje, završena je posle sedam godina vijugavih pregovora. Runda je otpočela u Punta del Este u Urugvaju u septembru 1986. i bilo je predviđeno da se završi do decembra 1990, ali su neslaganja između Sjedinjenih Država i Evropske Unije (EU), a posebno Francuske, oko smanjivanja subvencija za poljoprivredu odložila njen završetak za tri godine. Cilj Urugvajske runde bio je da uspostavi pravila za kontrolu širenja novog protekcionizma i da preokrene njegov trend; uvrštavanje pitanja usluga, poljoprivrede i stranih investicija u pregovore; da se pregovara o međunarodnim pravilima za zaštitu prava intelektualne svojine; i da se unapredi mehanizam rešavanja sporova putem garantovanja veće trajnosti odluka u saglasnosti sa principima GATT. Sporazum je potpisan od strane Sjedinjenih Država i većine ostalih zemalja 15. aprila 1994, a stupio je na snagu 1. jula 1995.

Glavne odredbe ugovora koji je usvojen su sledeće:

1. Carine. Carine za industrijske proizvode trebalo je da budu smanjene sa 4,7 procenata u proseku na 3 procenta, a udeo proizvoda sa nultim carinama trebalo je da poraste sa 20–

317

22 procenta na 40–45 procenata; potpuno su uklonjene carine za farmaceutske proizvode, građevinsku opremu, medicinsku opremu, proizvode od papira i čelik.

2. Kvote. Zemlje je trebalo da uklone kvote za uvoz poljoprivrednih proizvoda i uvoz tekstila i odeće (prema Sporazumu o vlaknima), uz manje restriktivne carine počev od kraja 1999. za poljoprivredne proizvode i počev od kraja 2004. za tekstil i odeću; carine za poljoprivredne proizvode trebalo je da se smanje za 24 procenta u zemljama u razvoju i za 36 procenata u industrijskim zemljama, a carine za tekstil trebalo je da se smanje za 25 procenata.

3. Antidamping. Sporazum je tražio čvršće i brže delovanje u rešavanju sporova koji proističu iz primene antidamping zakona, ali nije zabranio njihovu upotrebu.

4. Subvencije. Obim subvencionisanog izvoza poljoprivrednih proizvoda trebalo je da se smanji na 21 procenat u toku šestogodišnjeg perioda; državne subvencije za istraživanja u industriji ograničena su na 50 procenata prijavljenih troškova istraživanja.

5. Mere zaštite. Zemlja može da nametne privremenu carinu ili upotrebi druge restrikcije protiv poplave iz uvoza koja ozbiljno ugrožava domaću industriju, ali zabranjuje zemljama da propisuju zdravstvene i sigurnosne standarde ako oni nisu zasnovani na naučnim dokazima - zemlji nije dozvoljeno da jednostavno ograničava trgovinu. Na primer, zemlja može da obustavi uvoz goveđeg mesa ako je ono dobijeno uz upotrebu hormona ako pokaže da je meso nepouzdano za ljudsku potrošnju.

6. Intelektualna svojina. Sporazum predviđa zaštitu u trajanju od 20 godina za patente, zaštitne žigove i autorska prava, ali dozvoljava 10 godina za faznu primenu zaštite kod farmaceutskih proizvoda za zemlje u razvoju.

7. Usluge. Sjedinjene Države nisu uspele da obezbede pristup na tržišta Japana, Koreje i mnogih drugih zemalja u razvoju za svoje banke i osiguravajuće kompanije, i nisu uspele da se uklone restrikcije Francuske i Evropske Unije za prikazivanje američkih filmova i TV programa u Evropi.

8. Ostali propisi u odnosu na industriju. Sjedinjene Države i Evropa složile su se da nastave razgovore oko daljeg ograničavanja subvencija države civilnim proizvođačima aviona, o otvaranju tržišta telefonije i o ograničavanju evropskih subvencija proizvođačima čelika; Sjedinjene Države takođe su ukazale da nameravaju da nastave pregovore o daljem otvaranju japanskog tržišta kompjuterskih čipova.

9. Mere koje se odnose na investicije koje su povezane sa trgovinom. Sporazumom su predviđene faze u zahtevima da strani investitori (kao što je slučaj sa proizvođačima automobila) kupuju isporuke delova od lokalnih proizvođača ili da izvoze onoliko koliko uvoze.

10. Svetska trgovinska organizacija. Sporazum se takođe založio za zamenu sekretarijata Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT) sa Svetskom trgovinskom organizacijom (STO) u Ženevi sa ovlašćenjima ne samo oko trgovine industrijskim proizvodima, već takođe i oko trgovine poljoprivrednim proizvodima i uslugama. Trgovinski sporovi takođe treba da se rešavaju dvotrećinskom većinom ili odnosom glasova 3:1 zemalja članica, a ne jednoglasno kao u vreme GATT (što je značilo da zemlja koja je proglašena krivom može da blokira svaku akciju koja je uperena protiv nje).

Mada je završetak Urugvajske runde sam po sebi predstavljao veliko dostignuće, samo je nekoliko od njenih ciljeva ostvareno, a mnogi problemi trgovine ostali su aktualni (videti

318

sledeći odeljak). Ocenjeno je da je primena Urugvajske runde do 2005. povećala svetsko blagostanje za 73 milijarde dolara, od čega je 58,3 milijarde dolara pripalo razvijenim zemljama, a 19,2 milijarde dolara zemljama u razvoju (videti Studiju slučaja 9 – 9). Međutim, kolaps Urugvajske runde bio bi užasan u psihološkom smislu, mogao je da vodi ka neograničenom širenju trgovinskih restrikcija i u destruktivne trgovinske ratove.

Tokom 1996. i 1997, sklopljeni su sporazumi o otvaranju trgovine u oblastima telekomunikacija, finansijskih usluga, informacione tehnologije (do kojih nije došlo tokom Urugvajske runde). Vremenom ovi sporazumi mogli bi da donesu veće dobitke od obima trgovine nego čitav sporazum u okviru Urugvajske runde. Tokom 1999. Evropska Unija sklopila je sporazum sa Meksikom o slobodnoj trgovini (koji je stupio na snagu u julu 2000) kojim se predviđa ukidanje svih carina u međusobnoj trgovini do 2007. U decembru 2001, Kina je primljena kao 144. član STO, a početkom 2006. ukupan broj članova iznosio je 150.

U avgustu 2002, Kongres je dao predsedniku ovlašćenja za unapređenje trgovine, koja su popularno nazvana “brza traka” sa kojima on može da zaključuje široke trgovinske sporazume koji ne dozvoljavaju amandmane, već samo izjašnjavanje Kongresa oko njihove ratifikacije ili odbacivanja. Svrha ovog zakona je da zajemči stranim vladama da će Kongres ekspeditivno odlučivati o svakom sporazumu koje su zaključile sa vladom SAD. Zakon takođe zahteva od predsednika da u svojim pregovorima ima u vidu zaštitu životne sredine, prava rada i zakone protiv dampinga. Zakon takođe pruža pomoć od 1,2 milijarde dolara godišnje za zdravstveno osiguranje i druge pogodnosti radnicima koji izgube posao, uključujući ravnopravno u listu farmere i rančere među one koji su mogući primaoci pomoći. Ovlašćenja za unapređenje trgovine bila su data petorici ranijih predsednika ali je on istekao 1994, a raniji predsednik Klinton nije mogao da izdejstvuje da se on obnovi.

Između 2001. i 2005, Sjedinjene Države postigle su sporazum o slobodnoj trgovini sa Australijom, Bahreinom, Čileom, Jordanom, Marokom i Singapurom, i potpisale su CAFTA

Studija slučaja 9 – 9 Dobici od Urugvajske runde

Tabela 9.8 pruža ocene dobitaka na blagostanju, izražene u dolarima i kao procenat BDP, a takođe i kao procenat porasta realnih nadnica, u raznim zemljama i regionima sveta, usled pune primene Urugvajske runde do 2005. Tabela pokazuje da je svetsko blagostanje poraslo za 73 milijarde dolara, od čega je 53,8 milijardi, ili 74 procenta, pripalo razvijenim zemljama, a ostatak zemljama u razvoju. Evropska Unija (EU) i Evropska zona slobodne trgovine (EFTA) dobili su najviše (23,7 milijarde), slede Sjedinjene Države (sa dobitkom od 19,8 milijardi) i Japan (6,9 milijardi). Među zemljama u razvoju, Indija je dobila najviše (2,8 milijarde), slede ostatak Južne Azije (2,7 milijarde), Malezija (2,6 milijarde) i Južna Koreja i Filipini (po 2,5 milijarde dolara). Kina je dobila 1,3 milijarde. Samo je Hong Kong malo izgubio (100 miliona dolara). Izraženo kao procenat BDP i realnih nadnica, dobici razvijenih zemalja manji su od 0,4 procenta, dok dobici zemalja u razvoju premašuju 2 procenta BDP za ostatak Južne Azije, Singapur, Maleziju i Filipine (sa izuzetkom dobitka izraženog kao procenat realnih nadnica za Singapur koji iznosi 1,92 procenta).

319

__________________________________________________________________________Studija slučaja 9 – 9 (nastavak)

Tabela 9.8. Realni dobici na dohotku usled Urugvajske rundeDobici na blagostanju Dobici na blagostanju Dobici u realnim nadnicama

Zemlja ili region (milijarde dolara) (procenat BDP) (procenat)

Razvijene zemlje:SAD 19,8 0,22 0,21EU & EFTA 23,7 0,22 0,21Japan 6,9 0,11 0,09Kanada 1,6 0,22 0,20Australija & 1,8 0,34 0,36Novi Zeland

Zemlje u razvoju:AzijaIndija 2,8 0,68 0,54Šri Lanka 0,1 0,70 0,54ostatak Južne Azije 2,7 2,29 2,43Kina 1,3 0,14 0,23Hong Kong -0,1 -0,11 0,47Južna Koreja 2,5 0,45 0,45Singapur 1,6 2,11 1,92Indonezija 0,6 0,24 0,32Malezija 2,6 2,19 2,56Filipini 2,5 2,82 3,91Tajland 0,8 0,40 0,76

Ostali:Meksiko 0,1 0,01 0,03Turska 0,2 0,11 0,09Centralna Evropa 1,2 0,33 0,34Centralna i 0,3 0,02 0,04Južna Amerika

Ukupno 73,0

Izvor: D.K. Brown, A.V. Deardorff, R. Stern, “Computational Analysis of Multilateral Trade Liberalization in the Uruguay Round”, Discussion Paper No. 489, School of Public Affairs, University of Michigan, December 8, 2002.

(Centralno američki sporazum o slobodnoj trgovini – Central American Free Trade Agreement – sa Kostrikom, El Salvadorom, Gvatemalom, Hondurasom, Nikaragvom i Santa Domingom). U 2006, Sjedinjene Države zaključile su slične sporazume o slobodnoj trgovini (SST) sa Južnom Korejom, Tajlandom, Egiptom, Švajcarskom, Peruom i Omanom (SST se razmatraju u Poglavlju 10). Studija slučaja 9 – 10 daje sažetak šest rundi multilateralnih trgovinskih pregovora koji su vođeni pod pokroviteljstvom GATT od 1947, kao i nove (devete) Runde iz Dohe pod sponzorstvom STO, a koja je proglašena novembra 2001. u Dohi, glavnom gradu države Katar u Golfskom zalivu, ali je prekinuta u julu 2006. zbog neslaganja oko subvencija poljoprivredi.

320

__________________________________________________________________________Studija slučaja 9 – 10 Multilateralne runde u trgovinskim pregovorima

Tabela 9.9 daje sažetak o godini, mestu i trgovinskoj rundi, broju zemalja učesnica, pokrivenim temama i postignutom procentu smanjenja carina. Na osnovu tabele vidimo da su najznačajnije runde organizovane od strane GATT održane 1947, 1964–1967 (Kenedijeva runda), 1973–1979 (Runda iz Tokija) i 1986–1993 (Urugvajska Runda). Runda iz Dohe (2001–), koju organizuje STO verovatno je najveća i najteža.

Tabela 9.9. Runde koje je organizovao GATT i Runda koju je organizovala STOBroj Procenat

Mesto/ zemalja Pokrivene smanjenjaGodina Ime učesnica teme carina

1947 Ženeva 23 Carine 211949 Anci(Annecy) 13 Carine 21951 Torki(Torquay) 38 Carine 31956 Ženeva 26 Carine 41960–1961 Ženeva 26 Carine 2

(Dilonova Runda)1964–1967 Ženeva 62 Carine i mere 35

protiv dampinga1973–1979 Ženeva 99 Carine, necarinske mere, 33

(Runda iz Tokija) multilateralni sporazumi 1986–1993 Ženeva 125 Carine, necarinske mere, 34

(Urugvajska runda) poljoprivreda, usluge,rešavanje sporova, osnivanje STO

2001– Doha Liberalizacija svetske odrediće se (Runda iz Dohe) trgovine poljoprivrednim

proizvodima, industrijskimproizvodima i uslugama

Izvor: STO, Newsletters.

9.7B Nerešeni problemi trgovine i Runda iz Dohe

Uprkos mnogim koristima koje proističu iz uspešnog završetka Urugvajske runde, ostali su nerešeni brojni ozbiljni problemi međunarodne trgovine. Jedan od problema jesu ozbiljni sporovi oko trgovine između Sjedinjenih Država i Evropske Unije oko poreskih olakšica koje Sjedinjene Države daju svojim korporacijama na dohotke koji su zarađeni izvozom, oko

321

subvencija koje Evropska Unija daje za razvoj super džambo aviona Erbasa, i oko zabrane Evropske Unije na uvoz govedine iz SAD koja je dobijena korišćenjem genetski modifikovane (biotehnološke) hrane. U jesen 2005, Sjedinjene Države i Evropska Unija značajno su ograničili rastući izvoz pletiva i ostalih tekstilnih proizvoda iz Kine. U martu 2001, Sjedinjene Države takođe su nametnule uvoznu carinu od 30 procenata na neke proizvode od čelika koji se uvoze iz Evropske Unije, Japana i ostalih zemalja, ali su je uklonile u decembru 2003. pod pretnjom ozbiljnih mera odmazde koje je odobrila STO.

Drugi problem je da su subvencije i carine za poljoprivredne proizvode ostale na veoma visokom nivou; mere protiv dampinga i mere odbrane su još uvek moguće i često se zloupotrebljavaju, pa tako ostavljaju mogućnost za ozbiljne trgovinske sporove. Treći problem svetske trgovine predstavlja tendencija raspadanja sveta na tri velika trgovinska bloka: Evropsku Uniju (EU), Severno američku zonu slobodne trgovine (NAFTA) i (mnogo slabije definisan) azijski blok. (Trgovinski blokovi detaljno se razmatraju u Poglavlju 11). Mada se ovi trgovinski blokovi mogu posmatrati kao blokovi u nastajanju ili blokovi slobodnije trgovine, oni takođe mogu postati kameni spoticanja i voditi do veće učestalosti bilateralnih nagodbi, protekcionizma i međublokovskih trgovinskih sukoba.

Četvrti problem predstavljaju pozivi nekih razvijenih zemalja, poput Sjedinjenih Država i Francuske, na ustanovljenje standarda rada i standarda zaštite okoline. Pretpostavlja se da bi ovakvi standardi osigurali “ravnanje radnih uslova” između razvijenih i zemalja u razvoju i da bi se sa njima izbegao “socijalni damping” ovih drugih (tj., nepoštena konkurencija od strane zemalja u razvoju putem poricanja osnovnih prava i nedavanja pristojnih nadnica svojim radnicima). Opasnost je u tome da bi pokret ka stvaranju standarda rada i standarda zaštite okoline lako bio zarobljen od strane protekcionističkih snaga. Isto važi za standarde zaštite okoline (videti Odeljak 6.6C). Politike konkurentnosti koje se odnose na trgovinu (kao što su subvencije i regulacije) kao i investicione mere koje se odnose na trgovinu takođe zahtevaju adekvatniji pristup od onoga koji je primenjen u okviru Urugvajske runde.

Na Konferenciji o trgovini STO, koja je održana u Sijetlu, decembra meseca 1999, učinjen je pokušaj da se proglasi “Milenijumska runda” pregovora o trgovini. Pokušaj nije uspeo jer (1) zemlje u razvoju su se jednoglasno usprotivile uvrštavanju standarda rada i standarda zaštite okoline u program rada nove runde; (2) Evropska Unija i Japan bile su protiv želje SAD da se u program rada uvrsti kompletna liberalizacija trgovine poljoprivrednim proizvodima; i (3) Sjedinjene Države bile su protiv toga da se razmatraju politika konkurentnosti i investicione politike, a što je tražila Evropska Unija. Sve ovo se događalo u vreme velikih demonstracija koje je organizovao antiglobalizacijski pokret, koji je optužio globalizaciju za brojne ljudske i ekološke probleme širom sveta i za žrtvovanje ljudske i ekološke dobrobiti radi profita korporacija i multinacionalnih kompanija.

Kao što je ukazano u Odeljku 1.7, globalizacija je važna i neizbežna – važna je zato što povećava efikasnost, a neizbežna je zato što nju zahteva međunarodna konkurencija. Svetska banka je ukazala da od globalizacije korist imaju mnoge zemlje i da je ona u svetu, a naročito u Kini i Indiji, značajno smanjila broj veoma siromašnih ljudi. Međutim, neke od najsiromašnijih zemalja, a posebno mnoge afričke zemlje južno od Sahare i zemlje Centralne Amerike, doživele su nazadovanje suočene sa sušama, glađu, unutrašnjim razdorom, ratovima

322

i sidom. Ovim zemljama globalizacija baš nije pružila neku pomoć, a čak je možda izazvala osećanje bespomoćnosti i gubitka nade kod ljudi koji u njima žive. Ostaje izazov za XXI vek kako usmeriti globalizaciju da pomogne ljudskim bićima ma gde se nalazila, da smanji međunarodne razlike i da zaštiti okolinu za buduće generacije.

U novembru 2001. u Dohi u Kataru proglašena je Runda iz Dohe. U program rada uvršteni su (1) dalja liberalizacija proizvodnje i trgovine poljoprivrednih i industrijskih proizvoda i usluga i (2) dalje jačanje pravila mera protiv dampinga i zaštitnih mera, kao i politike investicija i konkurentnosti (U Studiji slučaja daju se procene dobitaka na blagostanju za razvijene zemlje i zemlje u razvoju prema verovatnom scenariju iz Dohe). Od samog početka, zemlje u razvoju oklevale su da daju ustupke jer su osećale da im Urugvajska runda nije dala dobar deo onoga što im je obećano i insistirale su na tome da Runda iz Dohe zaista bude “runda razvoja”. Pretpostavljalo se da će se Runda iz Dohe završiti do kraja 2004, ali posle pet godina pregovora Runda je u julu 2006. završena neuspehom zbog neslaganja

Studija slučaja 9 – 11 Koristi od verovatnog scenarija iz Dohe

Tabela 9.10 daje procene koristi (ukupnih, per capita i kao procenat BDP) koje bi razvijene zemlje i zemlje u razvoju mogle da očekuju od “verovatnog” scenarija iz Dohe do kraja 2015. U “verovatan” scenario spada smanjivanje carina na poljoprivredne proizvode za 45 do 75 procenata u razvijenim zemljama i između 35 i 60 procenata u zemljama u razvoju (sa izuzetkom najmanje razvijenih zemalja od kojih se ne bi zahtevalo da smanjuju carine na poljoprivredne proizvode). Za nepoljoprivredne carine, “verovatan” scenario sadrži njihovo smanjivanje u razvijenim zemljama za 50 procenata, a u nerazvijenim zemljama za 35 procenata (bez smanjenja u najmanje razvijenim zemljama).

Tabela 9.10 pokazuje da bi ukupna projektovana korist od “verovatnog” scenarija iz Dohe bila 96 milijardi dolara (ili oko jedne trećine procenjene vrednosti potpune liberalizacije (videti Tabelu 9.6 u Studiji slučaja 9 – 8), od čega bi 80 milijardi dolara pripalo razvijenim zemljama (što predstavlja 79,04$ per capita i 0,24 procenta njihovog BDP), a 16 milijardi dolara pripalo bi zemljama u razvoju (što predstavlja 3,13$ per capita i 0,14 procenata njihovog BDP).

Tabela 9.10. Koristi od verovatnog scenarija iz DoheRazvijene Zemlje uzemlje razvoju Svet

Ukupna suma, milijarde dolara 80 16 90Per capita, dolara po osobi 79,04 3,13 15,67Procenat BDP 0,24 0,14 0,23

Izvor: K. Anderson, W. Martin, eds., Agricultural Reform and the Doha Development Agenda (Washington, D.C.: World Bank, 2006), Poglavlje 12.

323

između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju oko subvencija poljoprivredi, i između samih razvijenih zemalja. Mada se vode razgovori o nastavku pregovora, sada (sredina jula 2006) izgleda da je malo verovatno da će se Runda uspešno završiti.

Sažetak

1. Kvota predstavlja direktno količinsko ograničenje uvoza ili izvoza. Uvozna kvota ima isti uticaj na potrošnju i proizvodnju kao (ekvivalentna) uvozna carina. Ukoliko vlada proda uvozne licence na aukciji kupcu koji ponudi najvišu cenu, efekat na prihod države je isti. Prilagođavanje svakom pomeranju krivih tražnje i ponude dešava se preko domaćih cena u slučaju uvoznih kvota, i preko količine uvoza u slučaju carine. Ukoliko uvozne licence nisu date na aukciju, one vode ka ostvarivanju monopolskih profita i moguće korupcije.

2. Dobrovoljno ograničavanje izvoza odnosi se na slučaj u kome jedna zemlja koja je uvoznik proizvoda navodi drugu zemlju koja je izvoznik tog proizvoda da “dobrovoljno” ograniči izvoz, preteći da će u suprotnom ograničiti ukupnu trgovinu. Kada je uspešno, njegov ekonomski uticaj je isti kao ekvivalentna uvozna kvota, sa izuzetkom efekta na prihode koji su u ovom slučaju ostali kod stranih izvoznika. Dobrovoljna izvozna ograničenja nisu sasvim uspešna u ograničavanju uvoza i bila su većim delom fazno uklonjena do kraja 1999. kao posledica sporazuma u okviru Urugvajske runde. Takođe postoje brojna necarinska trgovinska ograničenja. Ona su tokom poslednje tri dekade postala važnija od carina u opstrukciji tokova međunarodne trgovine.

3. Međunarodni kartel je organizacija isporučioca proizvoda lociranih u različitim državama koji su se složili da ograniče autput i izvoz proizvoda sa ciljem da maksimiziraju ili povećaju ukupan profit organizacije. Međunarodni kartel je verovatniji u slučaju da postoji samo nekoliko međunarodnih isporučioca nekog važnog proizvoda za koji ne postoje bliski supstituti. Takođe postoji podsticaj da se ostane izvan kartela ili da se u njemu potkradaju drugi. Ograničenja trgovine mogu takođe da nastupe usled dampinga i izvoznih subvencija. Damping je izvoz proizvoda po cenama koje su ispod troškova proizvodnje ili po cenama koje su niže od domaćih prodajnih cena. Damping može biti stalan, grabežljiv ili sporadičan. Kompenzujuće dažbine (KD) predstavljaju carine koje su nametnute na uvoz sa ciljem da poravnaju subvencije stranih vlada.

4. Argumenti da su carine neophodne da bi se zaštitio domaći rad od jeftinog stranog rada i o “naučnim carinama” su u svemu netačni. Dva argumenta koja zaslužuju znak pitanja su tipa “prosjak je tvoj sused” – da je zaštita neophodna da bi se smanjila domaća nezaposlenost i radi toga da bi se popravio platni bilans zemlje. Više razložan argument u prilog zaštite je onaj koji se odnosi na mladu industriju. Međutim, u prevazilaženju čisto domaćih distorzija, mnogo bolju zaštitu mogu da pruže direktne subvencije i porezi. Ista stvar važi i za industrije koje su važne za

324

nacionalnu odbranu. Najviše smo se približili valjanom ekonomskom argumentu u prilog zaštite sa optimalnom carinom (koja, međutim, dozvoljava odmazdu). Trgovinska zaštita u Sjedinjenim Državama obično se daje slabo plaćenim radnicima i velikim, dobro organizovanim industrijama koje proizvode predmete masovne potrošnje.5. Strateška trgovina i industrijska politika predstavljaju još jedan ograničen argument u

prilog zaštite. On sugeriše da bi putem ohrabrivanja industrija sa visokom tehnologijom zemlja mogla da ima velike eksterne ekonomije koje su posledica postojanja ovakvih industrija i koje podržavaju njihov budući rast. Međutim, strateška trgovina i industrijska politika suočene su sa brojnim praktičnim teškoćama jer je za zemlju teško da odredi dobitnike jer one otvaraju vrata za odmazde. Prema tome, slobodna trgovina je, posle svega, možda najbolja politika.

6. Smut–Houlijev Zakon o carinama iz 1930. doveo je do istorijski maksimalnih uvoznih dažbina u Sjedinjenim Državama od 59 procenata u 1932, izazivajući inostranu odmazdu. Zakon o trgovinskim sporazumima iz 1934. ovlastio je predsednika da pregovara o uzajamnom smanjenju carina do 50 procenata pod uslovima principa najpovlašćenije nacije. Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT) bio je posvećen slobodnoj trgovini zasnovanoj na nediskriminaciji, konsultacijama i otklanjanju necarinskih barijera trgovini, sa izuzetkom poljoprivrede i zemalja koje imaju teškoće u platnom bilansu. Do 1962. smanjenje carina bilo je ozbiljno ograničeno pristupom proizvod-po-proizvod u pregovorima i protekcionističkim sredstvima SAD, konkretno propisima o opasnosti, klauzulom o izbegavanju i klauzulom o nacionalnoj bezbednosti. Na osnovu autoriteta Zakona o širenju trgovine iz 1962, Sjedinjene Države su u okviru Kenedijeve runde, koja je završena 1967, zaključile sporazum o smanjenju carinskih stopa za industrijske proizvode od 35 procenata. Zakon o širenju trgovine iz 1962. takođe je doktrinu po kojoj šteta ne postoji zamenio odredbama o pomoći u prilagođavanju. Na osnovu autoriteta Zakona o reformi trgovine iz 1974. Sjedinjene Države postigle su sporazum u okviru Runde iz Tokija, koja je završena 1979, o smanjenju carina u proseku za 31 procenat i prihvatile su kodeks o nominalnim carinskim barijerama. Zakon o trgovini iz 1988. pojačao je regulatornu proceduru SAD protiv zemalja koje značajno ograničavaju izvoz SAD.

7. Urugvajska runda pregovora o trgovini završena je u decembru 1993. Ona je pozvala sve zemlje da smanje prosečne carine na industrijske proizvode sa 4,7 procenata na 3 procenta, da uvozne kvote zamene carinama i da pojačaju mere protiv dampinga i zaštite. Sporazum takođe poziva na smanjenje izvoznih subvencija i subvencija koje se daju industriji i na zaštitu intelektualne svojine. Tokom 1996. i 1997. postignut je sporazum o otvaranju trgovine za telekomunikacije, finansijske usluge i informacione tehnologije. U julu 2000, stupio je na snagu sporazum EU i Meksika o slobodnoj trgovini; u novembru 2001 otpočela je Runda iz Dohe; u decembru 2001. Kina je postala 144. član STO; u avgustu 2002. Kongres je ovlastio predsednika za sklapanje sporazuma na principu “brze trake.” Pokušaji da se u novembru 2001. proglasi nova “Milenijumska runda” pregovora nisu uspeli jer zemlje nisu uspele da postignu sporazum oko plana rada konferencije. Svet se deli na tri glavna trgovinska bloka, antiglobalizacijski pokret postao je stvarnost i postoje

325

brojni ozbiljni sporovi između samih razvijenih zemalja i između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Ovi problemi trebalo je da budu rešeni u okviru Runde iz Dohe, koja je na kraju prekinuta jula 2006. zbog neslaganja oko poljoprivrednih subvencija.

Pogled unapred

U Poglavlju 10 razmatramo ekonomski uticaj formiranja regionalnih ekonomskih asocijacija (poput EU i NAFTA) na zemlje članice i na ostali deo sveta. Regionalne ekonomske asocijacije eliminišu carine i ostale trgovinske barijere između njihovih članova, ali ih zadržavaju prema ostalom svetu. Kao takve, one predstavljaju direktno proširenje tema koje smo razmatrali u ovom poglavlju. U Poglavlju 11, proširujemo dalje naša razmatranja na analizu posebnih problema trgovine zemalja u razvoju. Poglavlje 12 završava Drugi deo teksta sa analizom međunarodnog kretanja resursa i multinacionalnih korporacija.

Ključni pojmovi

KvotaNecarinske trgovinske barijere (NTB)Novi protekcionizamDobrovoljno ograničavanje izvoza (DOI)Tehnički, administrativni i ostali propisiMeđunarodni kartelCentralizovani kartelDampingStalni dampingGrabežljivi dampingSporadični dampingBrzookidajući cenovni mehanizamIzvozne subvencijeEksport - Import bankaKorporacijske prodaje u inostranstvu (KPI)Kompenzujuće dažbine (KD)Naučna carinaArgument mlade industrijeStrateška trgovinska politikaIndustrijska politikaTeorija igaraSmut–Houlijev Zakon o carinama iz 1930

Zakon o trgovinskim sporazumima iz 1934Princip najpovlašćenije nacijeBilateralna trgovinaOpšti sporazum o carinama i trgovini (GATT)Multilateralni pregovori o trgoviniMeđunarodna trgovinska organizacija (MTO)Propisi o opasnostiKlauzula o izbegavanjuKlauzula o nacionalnoj bezbednostiZakon o širenju trgovine iz 1962Pomoć u prilagođavanju trgovini (TAA)Kenedijeva rundaZakon o reformi trgovine iz 1974Runda iz TokijaZakon o trgovini i carinama iz 1984Opšti zakon o trgovini i konkurentnosti iz 1988Urugvajska rundaSvetska trgovinska organizacija (STO)Predsednička ovlašćenja ili “brza traka”Antiglobalizacijski pokretRunda iz Dohe

326

Pitanja za obnavljanje gradiva

1. Šta je uvozna kvota? Kako se ona pretežno koristi danas? Kakav je uticaj kvote na parcijalnu ravnotežu? Po čemu je on sličan, a po čemu različit od ekvivalentne uvozne carine?

2. Na šta se misli pod dobrovoljnim uvoznim ograničenjima? Kako su ih koristile Sjedinjene Države?

3. Šta su tehnička, administrativna i ostala necarinska ograničenja trgovine? Na koji način ona ograničavaju trgovinu? Kakav značaj ove barijere imaju u odnosu na carinske barijere?

4. Šta su to međunarodni karteli? Kako njihov rad ograničava trgovinu? Koji je međunarodni kartel bio najuspešniji tokom 1970-tih? Zbog čega je njegova snaga naglo opala tokom 1980-tih?

5. Na šta se misli pod dampingom? Koje su različite vrste dampinga? Zbog čega se preduzima damping? Koji su uslovi neophodni da bi damping bio moguć? Zašto damping obično dovodi do ograničavanja trgovine?

6. Zašto zemlje subvencionišu izvoz? Koji problemi nastaju usled ovih subvencija?

7. Koji su to pogrešni argumenti u prilog protekcije, a koji argumenti zaslužuju znak pitanja? Zbog čega su oni pogrešni, odnosno zaslužuju znak pitanja?

8. Šta govori argument mlade industrije u prilog zaštite? Na koji način on mora biti uslovljen?

9. Koji su drugi uslovni argumenti za zaštitu? Na koji način oni moraju biti uslovljeni?

10. Na šta se misli pod pojmovima strateške i industrijske trgovinske politike? Koja je njihova relevantnost?

11. Koji je značaj Zakona o trgovinskim sporazumima iz 1934? Koji su vladajući principi GATT?

12. Koja su najveća dostignuća Kenedijeve runde? Runde iz Tokija? Šta obezbeđuju Zakoni o trgovini iz 1984. i 1988?

13. Šta je postignuto Urugvajskom rundom?14. Koji su to nerešeni problemi međunarodne

trgovine sa kojima se svet danas suočava?15. Zašto je potrebna Runda iz Dohe?

Problemi

1. Objasnite zašto se nameću ograničenja trgovine ukoliko je slobodna trgovina najbolja politika?

2. *Polazeći od DX i SX i PX = 1$ uz slobodnu trgovinu na Slici 9.1, analizirajte uticaj na parcijalnu ravnotežu uvozne kvote od 30X ako se DX pomera nadole ka DX’’ ako je DX’’ paralelna sa DX i seče SX za PX = 2,50$.

3. *Polazeći od DX i SX i PX = 1$ uz slobodnu trgovinu na Slici 9.1, analizirajte uticaj na parcijalnu ravnotežu uvozne kvote od 30X ako se SX pomera naviše ka SX’ (paralelno sa SX) i seče DX za PX = 3,50$.

* = Odgovor je dat u www.wiley.com/college/salvatore

4. *Polazeći od DX i SX i PX = 1$ uz slobodnu trgovinu na Slici 9.1, analizirajte uticaj na parcijalnu ravnotežu uvozne kvote od 30X ako se SX pomera naniže ka SX’’ (paralelno sa SX) i seče DX za PX = 2,50$.

5. Polazeći od DX i SX i PX = 1$ uz slobodnu trgovinu na Slici 9.1, analizirajte uticaj na parcijalnu ravnotežu uvozne kvote od 30X ako se SX pomera naviše ka SX* (paralelno sa SX) i seče DX za PX = 2,00$.

6. Polazeći od DX i SX i PX = 4,50$ uz slobodnu trgovinu na Slici 9.1, analizirajte uticaj na parcijalnu ravnotežu dogovorene izvozne kvote od 30X.

327

7. Objasnite na koji način su efekti dogovorene izvozne kvote od 30X, koje ste odredili u Problemu 6, slični i različiti od onih koje daje ekvivalentna uvozna carina.

8. Nacrtajte krivu tražnje za proizvodom koja je prava linija i koja seče obe koordinatne ose i odgovarajuću krivu graničnog prihoda (koja od nje ima dva puta veći nagib). Na istom grafiku nacrtajte hipotetičku krivu ponude proizvoda koja seče krive tražnje i graničnog prihoda. Ukoliko se krive tražnje i ponude odnose na savršeno konkurentno izvozno tržište proizvoda, odredite ravnotežnu cenu i količinu izvoza proizvoda.

9. Za iste stavove iz Problema 8, odredite ravnotežnu cenu i količinu proizvoda ukoliko se kriva ponude odnosi na kartel izvoznika koji se ponaša kao monopolista?

10. Uporedite rezultate iz Problema 8 i 9 (Pomoć: Ponovo pogledajte modele savršene konkurencije i monopola u vašem udžbeniku Mikroekonomije ili u vašim beleškama.)

11. *Nacrtajte tri koordinatna sistema jedan pored drugog. U prvom sistemu nacrtajte pravolinijsku funkciju tražnje (D1) koja je strma, počinje od visoke cene i odnosi se na domaće tržište. U istom sistemu nacrtajte odgovarajuću krivu graničnog prihoda (GPD1). Na drugom grafiku nacrtajte pravolinijsku funkciju tražnje (D2) koja je manje strma i odnosi se na strano tržište. U istom (drugom) sistemu , nacrtajte odgovarajuću krivu graničnog prihoda (GPD2). U trećem sistemu, horizontalno saberite krive GPD1 i GPD2 (∑GPD) i nacrtajte u trećem sistemu krivu graničnog troška (GT) koja odozdo seče krivu ∑GPD; onda nacrtajte horizontalnu isprekidanu liniju i produžite je do drugog i prvog grafika. Tačka u kojoj horizontalna

isprekidana linija seče krivu GPD1

pokazuje koliko bi monopolista trebalo da prodaje na domaćem tržištu, a tačka u kojoj horizontalna linija seče krivu GPD2 pokazuje koliko bi on trebalo da prodaje na međunarodnom tržištu.

(a) Koju će cenu monopolista naplaćivati na domaćem tržištu (P1), a koju na stranom tržištu (P2)?

(b) Zbog čega ovo predstavlja najbolju, ili optimalnu, raspodelu prodaje na dva tržišta?

12. U koordinatnom sistemu koji meri prosečne troškove proizvodnje na vertikalnoj osi a nivo autputa na horizontalnoj osi, ilustrujte argument mlade industrije u prilog zaštite tako što ćete nacrtati krivu dugoročnih prosečnih troškova jedne efikasne strane firme koja je suočena sa konstantnim prinosima na obim i krivu dugoročnih prosečnih troškova jedne mlade industrije u zemlji u razvoju koja postaje efikasnija uz svoj rast od strane već afirmisane firme.

13. Ukažite kakva je strateška politika potrebna (ukoliko je uopšte potrebna) ukoliko se ulazi u gornjem levom uglu Tabele 9.6 promene na sledeći način:

(a) +10;+10 (b) +10; 0(c) +5; +5; – 10.

14. Pretpostavimo da u uslovima slobodne konkurencije, polazeći od tačke proizvodnje B na Slici 8.5, zemlja želi da proizvodi 65X (tačka F). Pokažite:

(a) Na koji način zemlja može ovo da postigne pomoću carine ili subvencije.

(b) Zašto je upotreba subvencije bolja od upotrebe carine?

Dodatak

Ovaj dodatak daje grafičku analizu posledica centralizovanih kartela, međunarodne diskriminacije cena i upotreba poreza i subvencija umesto carina u ispravljanju domaćih distorzija. U njemu se

328

takođe analizira strateška trgovinska i industrijska politika na način koji je više formalizovan, a pomoću teorije igara.

A9.1 Centralizovani karteli

Na Slici 9.4, DX predstavlja krivu tražnje za izvoznim proizvodom X a GPDX predstavlja odgovarajuću krivu graničnog prihoda. Primetimo da kriva GPDX ima dvostruko veći apsolutni nagib od krive DX. SX

je kriva ponude izvoza proizvoda X za kartel. Kriva SX predstavlja horizontalni zbir krivih graničnih troškova (∑GTX) svih članova kartela. U uslovima savršene konkurencije, međunarodna ravnoteža postignuta je u tački E, za koju se prodaje 400X po ceni PX = 3$.

Međunarodni kartel izvoznika proizvoda X koji deluje kao monopolista (ili centralizovani kartel) maksimiziraće ukupan profit ako ograniči izvoz na 300X (koji je dat presekom SX ili ∑GTX sa krivom GPDX u tački F) i naplaćujući cenu PX = 3,50$ (koja je određena tačkom G na krivoj DX). Porast ukupnog profita izvoznika proizvoda X kao grupe (tj., kartela) dat je osenčenom površinom na slici. Razlog za ovaj porast je taj što ograničavajući ukupan izvoz proizvoda X na 300X, međunarodni kartel eliminiše sav izvoz za koji GTX premašuju GPDX, pa je ukupan profit veći za sumu ovih razlika.

Problem Polazeći od DX i SX na Slici 9.4, nacrtajte sliku koja prikazuje monopolski rezultat ukoliko postoje samo dva identična izvoznika proizvoda X i koji su se složili da podjednako učestvuju u podeli tržišta. Ovo je kartel podele tržišta.

Slika 9.4. Maksimiziranje ukupnog profita međunarodnog kartela. DX je ukupna tražnja za izvozom proizvoda X a SX je ukupna ponuda izvoza. U uslovima potpune konkurencije, ravnoteža je u tački E za koju se prodaje 400X po ceni PX = 3$. Međunarodni kartel svih izvoznika proizvoda X koji bi delovao kao monopolista maksimizirao bi ukupan profit ograničavajući izvoz na 300X (koji je dat presekom SX ili ∑GTX sa krivom GPDX u tački F) i naplaćujući cenu PX = 3,50$ (koja je određena tačkom G na krivoj DX). Porast ukupnog profita dat je osenčenom površinom na slici.

329

A9.2 Međunarodna diskriminacija cena

Stalni damping, ili međunarodna diskriminacija cena, ilustrovan je na Slici 9.5. Na slici, horizontalan zbir krive graničnog prihoda na domaćem tržištu (GPDd) i graničnog prihoda na stranom tržištu (GPDf) daje ∑GPD. Tačka E, u kojoj kriva GT seče krivu ∑GPD sa donje strane pokazuje da monopolista treba da prodaje ukupno 300X da bi maksimizirao svoj ukupan profit. Raspodela prodaje ovih 300X na domaće i na inostrano tržište data je tačkama u kojima horizontalna linija iz tačke E seče GPDd i GPDf, respektivno. Prema tome, domaći monopolista treba da proda 200X na inostranom tržištu po ceni PX = 3$, a 100X na domaćem tržištu po ceni PX = 4$. PX je viša na domaćem tržištu (koje je izolovano transportnim troškovima i barijerama trgovini) nego na stranom tržištu (na kome je domaći monopolista suočen sa inostranom konkurencijom).

Opšti princip maksimiziranja ukupnog profita jeste GPDd = GPDf. Ukoliko GPDd ≠ GPDf , ukupan profit mogao bi se povećati premeštanjem prodaje sa tržišta koje daje manji GPD na tržište na kome je GPD veći sve dok GPD ne postane isti na dva tržišta. PF < Pd jer je Df elastičnija od Dd u relevantnom opsegu funkcija. Df je elastičnija od Dd zbog dostupnosti bliskih supstituta na inostranom tržištu.

Problem Ukoliko je apsolutna vrednost elastičnosti tražnje na domaćem tržištu (ed) jednaka 2 a ef na stranom tržištu je 3, i ∑GPD = GT = 10$, izračunajte po kojoj ceni bi trebalo da prodaje domaći monopolista, koji vrši međunarodnu diskriminaciju cena, na domaćem tržištu (Pd) i na inostranom tržištu (PF) da bi maksimizirao ukupan profit. [Pomoć: Koristite formulu GPD = P (1 – 1/e) iz mikroekonomske teorije.]

Slika 9.5. Međunarodna diskriminacija cena. Ukupan autput koji maksimizira ukupne profite je 300X i dat je tačkom E u kojoj ∑GPD (= GPDd + GPDf) seče krivu GT. Od ovih 300X, 200X treba da proda na inostranom tržištu (što je određeno tačkom u kojoj horizontalna linija iz tačke E seče GPDf) po ceni PX = 3$, a 100X treba da proda na domaćem tržištu (što je određeno tačkom u kojoj horizontalna linija iz tačke E seče GPDd) po ceni PX = 4$. Princip maksimiziranja profita je da mora biti GPDd = GPDf.

330

A9.3 Carine, subvencije i domaći ciljevi

Sada ćemo pokazati grafičkim putem da je subvencija bolja od carine u ostvarivanju isključivo domaćeg cilja. Slika 9.6 (koja predstavlja proširenje Slike 8.5) pokazuje da, uz slobodnu trgovinu, zemlja proizvodi u tački B (40X i 120Y) i troši u tački E (100X i 60Y) na krivoj indiferentnosti III, uz PX = PY = PW = 1. Ukoliko sada zemlja želi da proizvodi 65X (tačka F na slici), ona to može postići bilo nametanjem uvozne carine od 100 procenata za proizvod X, ili davanjem subvencije od 100 procenata za domaću proizvodnju X. Sa nametanjem uvozne carine od 100 procenata na uvoz proizvoda X (tako da PX/PY = PF = 2) zemlja će proizvoditi u tački F (65X, kao što se tražilo, i 85Y) i trošiće u tački H’ na krivoj indiferentnosti II’ (ukoliko vlada preraspodeli carinski prihod u obliku opšte subvencije potrošača). Do sada je sve isto kao na Slici 8.5.

Sa subvencijom od 100 procenata domaćim proizvođačima X, cena koju plaćaju potrošači ostaje PX/PY = 1 (kao u uslovima slobodne trgovine) i zemlja će dostići krivu indiferentnosti II’’ (koja je viša od krive indiferentnosti II’). Prema tome, subvencija je bolja od carine jer daje istu

Slika 9.6. Carina nasuprot subvenciji u dostizanju domaćeg cilja. Uz slobodnu trgovinu, zemlja proizvodi u tački B (40X i 120Y) i troši u tački E, uz cene PX/PY = PW = 1. Uz uvoznu carinu za proizvod X od 100 procenata, PX/PY = PF = 2 i zemlja proizvodi 65X (tačka F) i troši u tački H’ na krivoj indiferentnosti II’ (kao na Slici 8.5). Uz subvenciju od 100 procenata domaćim proizvođačima proizvoda X, cena koju plaćaju potrošači ostaje PX/PY = 1 (kao i u uslovima slobodne trgovine) i zemlja dostiže krivu indiferentnosti II’’ (koja je viša od krive indiferentnosti II’).

331

količinu zaštite domaćim proizvođačima usled subvencije, i, nasuprot carini, ne narušava cene koje plaćaju potrošači.

Problem Pokažite kako zemlja sa Slike 9.6 može da dostigne tačku proizvodnje B ako su eksterne disekonomije u proizvodnji X takve da je prisiljavaju da proizvodi u tački F po cenama slobodne trgovine PX/PY = PW = 1.

Izabrana bibliografija

Za pristup rešavanju problema necarinskih barijera trgovini i za komercijalnu politiku SAD, videti: D. Salvatore, Theory and Problems of

International Economics, 4th ed. (New York: McGraw-Hill, 1996), Poglavlje 6.

Za razmatranje carina, kvota i drugih necarinskih barijere, videti: J.N. Bhagwati, "On the Equivalence of

Tariffs and Quotas", u R.E. Baldwinet et al., eds., Trade, Growth and the Balance of Payments: Essays in Honor of Gotifried Haberler (Chicago: Rand McNally, 1965), pp. 53-67.

M. Michaely, Theory of Commercial Policy (Chicago: University of Chicago Press, 1977).

W.E. Takacs, "Pressures for rotectionism: An Empirical Analysis", Economic Inquiry, October 1981, pp. 687-693.

W.J. Eithier, "On Dumping", Joumal of Political Economy, June 1982, pp. 487-506.

J.N. Bhagwati, Theory of Commercial Policy (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1983).

W.M. Corden, "The Normative Theory of International Trade", u R.Jones, P.B. Kenen, eds., Handbook of Intemational Economics, Vol. I (New York: North – Holland, 1984), pp. 63–130.

W.M. Corden, Protection and Liberalization: A Review of Analytical Issues (Washington, D.C.: IMF, 1987).

D. Salvatore, "Import Penetration, Exchange Rates, and Protectionism in the United States", Joumal of Policy Modeling, Spring 1987, pp. 125-141.

J.N. Bhagwati, Protectionism (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1988).

D. Salvatore, "A Model of Dumping and Protectionism in the United States", Weltwirtschaftliches Archiv, December 1989, pp. 763-781.

D. Salvatore, "Recent Trends in U.S. Protectionism", Open Economies Review, No.3, 1992, pp.307-322.

R.H. Clarida, "Dumping: in Theory and Practice", u J.N. Bhagwati, R.E. Hudec, Fair Trade and Harmonization (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1996), pp.357-389.

B. Hindley, P.A. Messerlin, Antidumping Industrial Policy (Washington, D.C.: AEI Press, 1996.

C. Stevenoson, ed., The Global Antidumping Handbook (London: Cameron May, 1999).

T.Prusa, "On the Spread and Impact of Antidumping", NBER Working Paper No. 7404, October 1999.

S. Berry, J. Levenson, A. Nugent, "Voluntary Export Restraints on Automobile", American Economic Review, June 1999, pp. 400-430.

OECD, Post-Uruguay Round Tariff Regimes (Paris: OECD,1999).

K.E. Maskus, J.S. Wilson, Quantifying the Impact of Technical Barriers to Trade (An Arbor: Michigan University Press, 2001).

B.A. Blonigen, C.P. Bown, "Antidumping and Retaliation Threats", NBER Working Paper 8576, November 2001.

OECD, Market Access: Unfinished Business (OECD: Paris, 2001).

OECD, Standard-Related Barriers ind Trade Liberalzation: Telecommunications Sector (OECD :Paris, 2002).

332

OECD, Agricultural Policies in OECD Countries: Monitoring and Evaluation (OECD: Paris, 2005).

WTO, Annual Report (WTO: Geneva, 2005).

Za spisak trgovinskih barijera i postupaka povodom optužbi za nekorektnu trgovinsku praksu koja je uperena protiv izvoza SAD, videti: U.S. International Trade Commission

(USITC), Annual Report (Washington, D.C., 2005).

United States Trade Representative, ForeignTrade Barriers (Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office, 2005).

Za međunarodnu diskriminaciju cena, kartele i stratešku teoriju (igara), videti: D. Salvatore, Microeconomic Theory and

Applications (New York: Oxford University Press, 2003), od. 10.5, 10.6, 11.5, i Poglavlje 12.

Argument mlade industrije u prilog zaštite jasno je predstavljen u: H. Myint, "Infant-Industry Arguments for

Assistance to Industries in the Setting of Dynamic Trade Theory", u R.F. Harrod, T.D.C. Hague, International Trade Theory in a Developing World (London: Macmillan, 1963), pp. 173-194.

Za teoriju domaćih distorzija, videti: J.N. Bhagwati, V.K. Ramaswami,

"Domestic Distortions, Tariffs, and the Theory of Optimal Subsidy", Journal of Political Economy, February1963, pp.44-50. Preštampano u R.E. Caves, H.G. Johnson, Readings in International Economics (Homewood, Ill.: Irwin, 1968), pp. 230-239.

H.G.Johnson, "Optimal Trade Intervention in the Presence of Domestic Distortions", u R.E. Baldwin et al., eds., Trade, Growth and the Balance of Payments: Essays in Honor of Gotifried Haberler (Chicago: Rand McNally, 1965), pp. 3-34.

J.N. Bhagwati, "The Generalized Theory of Distortions and Welfre," u J.N. Bhagwati, et al., eds., Trade, Balance of Payments and Growth. (Amsterdam: Elsevier, North-Holland, 1971), pp. 69-90.

T.N. Srinivasan, "TheGeneralized Theory of Distortions and Welfare Two Decades

Later", u R.E. Feenstra, G.M. Grossman, D.A. Irwin, eds., ThePolitical Economy of Trade Policy (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1966), pp. 3-25.

Za industrijsku i stratešku politiku, videti: J.A. Brander, B. Spencer, "Export

Subsidies and International Market Share Rivalry", Journal of International Economics, February 1985, pp. 83-100.

G.M. Grossman, J.D. Richardson, "Strategic Trade Policy: A Survey of Issues and Early Analysis", Special Papers in International Economics, No.15, Princeton University Press, April1985.

P.R. Krugman, ed., Strategic Trade Policy and the New International Economics (Cambridge, Mass.: MP1r9IeT8s6s).

P.R. Krugman, "Is Free Trade Passe?" Journal of Economic Perspectives, Fall 1987, pp. 131-144.

H. Helpman, P. Krugman, Trade Policy and Market Sturcture (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1989).

P. Krugman, A. Smith, Empirical Studies of Strategic Trade Policy (Chicago: University of Chicago Press, 1994).

J.A. Brander "Strategic Trade Policy," u G.M. Grossman, K. Rogoff,eds., Handbook of International Economics. Vol. III (Amsterdam: Elsevier, 1995), pp. 1395-1455.

Problemi trgovine između SAD i Japana razmatrani su u: D. Salvatore, The Japanise Trade

Challenge and the U.S. Response (Washington, D.C.: Economic Policy Institute, 1990).

D. Salvatore, "How to Solve the U.S.-Japan Trade Problem", Challenge, January/February 1991, pp. 40-66.

L. D'Andrea Tyson, Who's Bashing Whom? Trade Conflict in High-Technology Industries (Washington, D.C.: Institute for International Economics, 1992).

C.F. Bergsten, M. Noland, ReconcilableDifferences? United States-Japan Economic Conflict (Washington, D.C.: Institute for International Economics, 1993).

G. Saxonhouse, "A Short Summary of the Long History of Unfair Trade Allegations against Japan", u J.N. Bhagwati, R.E.

333

Hudec, Fair Trade and Harmonization (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1996), pp. 471-513.

D.K. Brown, K. Kiyota, R.M. Stem, "Computational Analysis of U.S.-Japan Trade Policies", Discussion Paper No. 510, School of Public Affairs, University of Michigan, August 6,2004.

Ocene troškova zaštite nalaze se u: OECD, Costs and Bentifits of Protection

(Paris: 1985). G.H. Hufbauer, D.T. Berliner, K.A.Elliott,

Trade Protection in the United States: 31 Case Studies (Washington, D.C.: Institute for International Economics, 1986).

U.S. International Trade Commission, The Economic Effects of Significant US. Import Restraints, Phase I: Manufacturing (Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office, 1989).

S. Magee, W.A. Brock, L. Young, Black Hole Tariffs and Endogenous Policy Theory (New York: Cambridge University Press, 1989).

S. Laird, A. Yeats, "Trends in Nontariff Barriers of Developed Countries, 1965-1986", Weltwirtschaftliches Archiv, No.2, 1990, pp. 299-325.

OECD, Indicators of Tariff and Nontariff Trade Barriers (Paris: OECD, 1998).

Y. Sazanami, S. Urata, H. Kawai, Measuring the Cost of Protection in Japan (Washington, D.C.: Institute for International Economics, 1999).

J.J. Wall, "Using the Gravity Model to Estimate the Costs of Protection", Federal Reserve Bank of St. Louis Review, January/February 1999, pp. 33-40.

M. Gallaway, B.A. Blonigen, J.E. Flynn, "Welfare Costs of U.S. Antidumping and Contervailing Duty Laws", Journal of International Economics, December 1999, pp. 211-244.

P. Maserlin, Measuring the Cost of Protection in the European Union (Washington, D.C.: Institute for International Economics, 2001).

L.G.Klettzer, Job Loss from Imports: Measuring the Costs (Washington, D.C.: Institute for International Economics, 2001).

USITC, The Economic Effects of Significant US. Import Restraints (Washington, D.C.: June 2004).

Za sjajan prikaz savremene politike trgovine SAD i drugih zemalja, videti:

J.N. Bhagwati, ed., Import Competiton and Response (Chicago: University of Chicago Press, 1982).

W.R. Cline, ed., Trade Policies in the 1980s (Washington, D.C.: Institute for International Economics, 1983).

R.E. Baldwin, "Trade Policies in Developed Countries", u R.W. Jones, P.B. Kenen, eds., Handbook of International Economics, Vol. I (New York: North-Holland, 1984), pp.571-619.

R.E. Baldwin, A.O. Krueger, The Structure and Evolution of Recent U.S. Trade Policy (Chicago: University of Chicago Press, 1984).

R.M. Stern, ed., US. Trade Policies in a Chaning World Economy (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1987).

D. Salvatore, ed., The New Protectionist Threat World Welfare (Amsterdam: North-Holland, 1987).

J.N. Bhagwati, Protectionism (Cambridge, Mass.: PIT Press, 1988).

S. Laird, A.Yeats, Quantitative Methods for Trade-Barrier Analysis (New York: New York University Press, 1990).

N.Vousden, The Economics of Trade Protection (NewYork: Cambridge University Press, 1990).

J.N. Bhagwati, H.T. Patrick, eds., Aggressive Bilateralism (Ann Arbor, Mich.: Michigan University Press, 1990).

J.N. Bhagwati, The Trading System at Risk (Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1991).

D. Salvatore, Handbook of National Trade Policies (Westport, Conn.: Greenwood Press, 1992).

J. de Melo, D.G. Tarr, A General Equilibrium Analysis of U.S. Foreign Trade Policy (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1992).

R. Feenstra, "How Costly Is Protectionism?", Journal of Economic Perspectives, Summer 1992, pp.158-178.

R.E. Baldwin, "An Analysis of Factors Influencing ITC Decisionsin Antidumping, Countervailing Duty and Safeguard Cases", National Bureau of Economic Research, Working Paper No 4282, February 1993.

334

D. Salvatore, ed., Protectionism and World Welfare (NewYork: Cambridge University Press, 1993).

G.M. Grossman, E. Helpman, "Protection for Sale", American Economic Review, September 1994, pp. 833-850.

G.H. Hufbauer, K.A. Elliott, Measuring the Costs of Protection in the United States (Washington, D.C.: Institute for International Economics, 1994).

R.W. Staiger, F.A.Wolak, "Measuring Industry Specific Protection: Antidumping in the United States", Brooking Papers on Economic Activity: Microeconomics, 1994, pp. 51-118.

R.C. Feenstra, "Estimating the Effects of Trade Policy", u G.M. Grossman, K.Rogoff, eds., Handbook of International Economics, Vol. III (Amsterdam: Elsevier, 1995), pp. 1554-1595.

D. Rodrik, "Political Economy of Trade Policy", u G.M. Grossman, K. Rogoff,eds., Handbook of International Economics, Vol.III (Amsterdam: Elsevier, 1995), pp. 1457-1494.

R.A. Metzger, R. Boarstein, M.E. Morkre, J.D. Reitzes, Regional Welfare Effects of U. S. Import Restraints on Apparel, Petroleum, Steel and Textiles (Aldershot: Avenbury, 1996).

A.O. Krugman, A Political Economy of American Trade Policy (Chicago: University of Chicago Press, 1996).

D.A. Irwin, Against the Tide (Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1996).

R.C. Feenstra, G.M. Grossman, D.A. Irwin, The Political Economy of Trade Policy (Cambridge, Mass: MIT Press, 1996).

R.M. Stem,"The WTO Trade Policy Review of the United States, 1996", The World Economy, June 1998, pp. 483-514.

A.V. Deardorff, R. Stern, Measurement of Nontariff Trade Barriers (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1998).

C. Fred Bergsten, "Fifty Years of Trade Policy: The Policy Lessons", The World Economy, January 2001, pp. 1-14.

J. Bhagwati, Free Trade Today (Princeton, N.J.: Princeton University Press, 2002).

G.M. Grossman, E. Helpman, Interest Groups and Trade Policy (Princeton, N.J.: Princeton University Press, 2002).

W.R. Cline, Trade Policy and Global Poverty (Washington, D.C.: Institute for International Economics, 2004).

T.J. Prusa, "2004 Trade Policy Review", The World Economy, September 2005, pp. 1229-1268.

K. Baicker, M.M. Rehavi, "Trade Adjustment Assistance", Journal of Economic Perspectives, Spring 2004, pp. 239-255.

OECD, Agricultural Policies in OECD Countries: Monitoring and Evaluation (OECD: Paris, 2005).

D.A. Irwin, Free Trade Under Fire, 2nd ed. (Priceton, N.J.: Princeton University Press, 2005).

I.M. Destler, American Trade Policies, 4th ed., (Washington, D.C.: Institute for international Economics, 2005).

Urugvajska runda, Runda iz Dohe i preostali problemi međunarodne trgovine razmatraju se u: International Monetary Fund (IMF),

International Trade Policies: The Uruguay Round and Beyond, Vols. I, II (Washington, D.C.: IMF, 1994).

W. McKibbin, D. Salvatore, "The Global Economic Consequences of the Uruguay Round", Open Economies Review, April 1995, pp. 111-129.

W. Martin, L. Alan Winters, The Uruguay Round (Washington, D.C.: The World Bank,1995).

F.Breuss, ed., The World Economy after the Uruuay Round (Vienna: Service Fachverlag, 1995).

Organization for Economic Cooperation and Trade, Main Developments in Trade (Paris:OECD,1995).

Organization for Economic Cooperation and Development (OECD), Trade and Labor Standards (Paris: OECD,1995).

J.N. Bhagwati, R.E. Hudec, Fair Trade and Harmonization (Cambridge, Mass.: MIT Press, 1996).

J. Whalley, C. Hamilton, The Trading System After the Uruguay Round (Washington, D.C.: Institute for International Economics, 1996).

D.K. Brown, A.V. Deardorff, R. Stem, "Computational Analysis of Multilateral Trade Liberalization in the Uruguay Round", Discussion Paper No. 489, School

335

of Public Affairs,University of Michigan, December 8,2002.

H.K. Nordas, "The Global Textile and Clothing Industry post Angreement on Textile and Clothing", WTO Discussion Paper No. 5, August 2004.

K. Anderson, W. Martin, ed., Agricultural Reform and the Doha Development

Agenda (Washington, D.C.: World Bank, 2006).

G.C. Hufbauer, J.J. Schott, "The DohaRound after Hong Kong", Policy Briefs, Institute for International Economics, February 2006.

Za razmatranje u vrednovanje procesa globalizacije, videti kraj izabrane bibliografije za Poglavlje 1.

InterNet

Za međunarodnu politiku trgovine Sjedinjenih Država posetiti Internet sajt Economic Report of the President (kliknuti na najnoviju godinu za dobijanje poslednjeg izveštaja), i na Internet sajt State Department, zatim na Internet sajt United States Trade Representative, kao i na Internet sajt U.S. International Trade Commission, koji se nalaze na sledećim adresama, respektivno:

http://www.gpo.access.gov/index.htmlhttp://www.state.govhttp://www.ustr.govhttp://www.usitc.gov

Za međunarodne ekonomske politike širom sveta, videti Internet sajt Svetske trgovinske organizacije (STO), Evropske Unije i kanadskog ministarstva spoljnih poslova, kao i izveštaje ambasada SAD o ekonomskim i trgovinskim uslovima u raznim zemlja, koji se nalaze na sledećim adresama, respektivno:

http://www.wto.orghttp://mkaccdb.eu.inthttp://www.infoexport.gc.cahttp://www.exports.gov/comm_svc/index.html

Za razmatranja o “brzoj traci” videti:

http://www.brookings.edu/comm/policybriefs/pb91.htmhttp://www.citizen.org/trade/fasttrack/index.cfmhttp://www.iie.com/publications/newsreleases/ newsrelease.cfm?id= 33http://www.globalexchange.org/ campaigns/ftaa/ fasurack/why.htmlhttp://www.cnie.org/nle/crsreports/03Apr/IBIO084.pdf

Za slučajeve dampinga koji će se voditi pred Kanadskim tribunalom za spoljnu trgovinu, videti:

http://www.citt.gc.ca

336

Za formiranje Eksport-Import banke, videti:

http://www.exim.gov

Za podršku vlada za istraživanje i razvoj u Sjedinjenim Državama, Japanu i Koreji videti veb sajtove Nacionalne fondacije za nauku i Sematek, Agencije statističkog centra za menadžment i koordinaciju i sajt Svetske banke za Koreju, na sledećim adresama, respektivno:

http:// www.nsf.gov/statistics/fedfunds/http://www.sematech.orghttp://www.stat.go.jp/englishlindex.htmhttp:// www.worldbank.org/research/journals/wbro/obsfebOO/art3.htm

Snažni antiglobalizacijski pogledi mogu se naći na adresi:

http://www.nologo.org

Međunarodni preged zakona o zaštiti sredine može se naći na adresi:

http://www.spfo.unibo.it/spolfo/ENVLAW.htm

337