poglavlje 13 *lpqdvwlndcis.edu.rs/wp-content/uploads/2014/11/prakticna-sportska...gimnastika 311 u...

Gimnastika 311

U određenom broju sportskih aktivnosti učesnici is-poljavaju veštine koje zahtevaju izuzetan razvoj snage, izdržljivosti, savitljivosti i gipkosti. Učesnici obično zavr-šavaju serije standardnih rutina ili veština, uz subjektiv-nu evaluaciju ishoda. U slučaju kompetitivnih sportova – na primer, ritmička i umetnička gimnastika, umetničko klizanje, sinhrono plivanje, trampolina i skokovi u vodu – više sudija dodeljuje svakom takmičaru poene za izvo-đenje u skladu sa sopstvenim sagledavanjem tehničkog i umetničkog dostignuća. Iako učesnici u aktivnostima kao što su ples, balet i cheerleading22 imaju slične izazove i napore kao u prethodnim „umetničkim“ sportovima, oni se najčešće bore za mesto u timu ili trupi, a ne za medalje.

U umetničkim sportovima i aktivnostima, spoljni izgled je važan faktor, bilo za sudije u takmičenju bilo za percepciju trenera i selektora. To posebno važi za ta-kmičarke. Sportisti trpe značajan pritisak da se uklope u jedinstven tip telesne konstitucije: male i lagane građe, sa malo potkožnog masnog tkiva, ali uz specifično razvijenu muskulaturu, posebno kod muškaraca. Ovo poglavlje se fokusira na nutritivne potrebe elitnih sportista umetničke i ritmične gimnastike, pošto ovi sportovi privlače najveću pažnju. Međutim, i sportisti uključeni u druge umetničke aktivnosti mogu imati korist od preporuka namenjenih gimnastičarima.

Federation Internationale de Gymnastique (FIG)23 je najviše međunarodno telo za vrhunske sportove kao što su sportska i ritmička gimnastika. U okviru ovih sportova postoje 4 discipline: sportska gimnastika za žene, sport-ska gimnastika za muškarce, ritmička gimnastika za žene

22Sportska disciplina u kojoj učesnici izvode, često uz muziku, program sastavljen od elemenata skokova, plesa, prevrtanja, akrobatike, gimnastike (prim. prev.)

23Međunarodna gimnastička federacija (prim. prev.)

i ekipna ritmička gimnastika za žene. Takmičenje u svim ovim disciplinama obuhvata 2-6 sprava, dok je trajanje izvođenja vežbi na svakoj spravi 6-150 sek (videti Tabelu 13.1). Sportiskinje koje se takmiče u ženskoj sportskoj gi-mnastici takmiče se na 4 sprave, dok se muškarci takmiče na 6 sprava. Za svaku spravu FIG je propisao obavezne elemente, a postoje i neobavezni elementi koje bira sam gimnastičar. Postoje zasebna takmičenja za timove i za pojedince, sa pojedinačnim nagradama koje se dodeljuju za svaku spravu, kao i za višeboj. U ritmičkoj gimnastici pojedinci takmičari izvode vežbe u parteru sa 4 različita rekvizita, dok u grupnoj ritmičkoj gimnastici tim od 6 ta-kmičara izvodi dve različite parterne vežbe. U ovim disci-plinama takmičarski program se bira svake druge godine tako da obuhvata različite rekvizite.

Najveća takmičenja u elitnoj gimnastici su Olimpijske igre, Svetsko takmičenje i takmičenja Svetskog kupa – tu spadaju prvenstva kontinenata, turniri nivoa A i nivoa B i Finalni svetski kup. Takmičarski program obično traje nekoliko dana, a sportski zahtevi zavise od toga da li je sportista uključen u pojedinačna ili timska izvođenja, u višeboj ili takmičenja na pojedinačnim spravama. Ana-erobni izvori energije predstavljaju osnovu za izvođenje gimnastičkih vežbi; kreatin-fosfatni sistem i anaerobna glikoliza su najvažniji za najkraće vežbe koje se izvode na spravama (npr. preskok koji traje 6-8 sek, uključujući za-let, i vežbe na razboju i vratilu, koje traju 15-30 sek). Ae-robno dobijena energija je značajnija u dužim parterskim vežbama. Čak i kad se gimnastičar ponovo takmiči u istom danu ili u nekoliko uzastopnih dana, ima dovoljno vremena za oporavak izvora energije u mišićima. Sportisti koji ograničavaju unos hrane zbog toga što vode računa o svojoj telesnoj masi mogu da ugroze oporavak rezervi glikogena u mišićima.

Takmičarski vrhunac gimnastičari ostvaruju u mlađim godinama u odnosu na mnoge druge sportove, posebno u ženskoj gimnastici. Vrhunski muški gimnastičari po-stižu vrhunac svojih sportskih sposobnosti u svojim ka-snim tinejdžerskim godinama, pa do ranih dvadesetih. Kod vrhunskih gimnastičarki došlo je do pomeranja ka mlađem uzrastu; npr, u američkom olimpijskom timu

311

poglavlje 13

31 akti na spo tska is ana

srednja vrednost godina gimnastičarki opala je sa 18,5 u 1960. na 16 godina 1992. (Nattiv i Mendelbaum, 1993). Ovaj trend je izgleda zasnovan na značaju koji se posled-njih dekada pripisuje prepubertetskoj fizičkoj konstituci-ji (videti deo o karakteristikama fizičke konstitucije). U borbi protiv ovog trenda koji ohrabruje mlade devojke da učestvuju u takmičenjima visokog nivoa, koja obuhvata-ju izvođenje zahtevnih (i opasnih) vežbi i dugu istoriju treniranja, FIG je uveo starosni limit za elitna takmičenja. Sada se zahteva da učesnice imaju najmanje 16 godina u godini u kojoj učestvuju u elitnom takmičenju poput Olimpijskih igara. I pored toga, mladi gimnastičari uzra-sta od 10 do 16 godina mogu učestvovati u takođe zah-tevnim juniorskim takmičenjima.

Da bi se postigle složene veštine potrebne za elitnog gimnastičara potrebne su godine intenzivnih vežbi, što zahteva od gimnastičara da svoj način života podredi sportu. Smatra se da je potrebno 7-10 godina takvih tre-ninga da bi se savladale potrebne veštine, tako da gimna-stičar i pre nego što stigne u tinejdžerske godine može ući u program za elitne takmičare koji zahteva 10-25 časova treninga nedeljno (Weimann i sar. 2000).

U delu sezone bez takmičenja ili u periodu ranog ra-zvoja gimnastičara, veći deo treninga se posvećuje savla-davanju veština putem rada na tehnici i kondiciji. Neki gimnastičari, obično muškarci, dodatno rade na poveća-nju sposobnosti savlađivanja (trening rezistencije), mada gimnastički trening obuhvata i vežbe snage u kojima spor-tista savlađuje otpor sopstvene telesne mase. Vrhunski gi-mnastičari tipično treniraju dva puta dnevno i imaju jedan slobodan dan nedeljno. Trening obično traje 1 do 4 časa.

Sprava Trajanje (s) Sprava Trajanje (s) Rekvizit Trajanje (s) Rekvizit Trajanje (s)

a-

-

a -

Slika 26 --

Gimnastika 313

Iako je vreme posvećeno treninzima kod vrhunskih gimnastičara dugačko, utrošak energije na kondicione ak-tivnosti i vežbe za razvoj veština u okviru jednog treninga je dosta skroman. Na početku treninga se izvodi zagreva-nje, koje se sastoji od istezanja i seta osnovnih vežbi na strunjači (floor mat). Ostatak treninga se sastoji od roti-ranja između rekvizita/sprava u grupama, pri čemu svaki gimnastičar čeka svoj red da izvede vežbu ili deo vežbe. Vreme potrebno za izvođenje vežbe nije nikad duže nego na takmičenju i obično predstavlja mali deo nastupa (Bernardot, 2000). Treninzi se tako sastojie iz kratkih, ali intenzivnih segmenata, između kojih ima dosta vremena za odmor.

Vrhunski muškarci gimnastičari su vitki, dobro razvije-ne muskulature trupa, ramena i ruku. Oni imaju homo-genu telesnu konstituciju, tipične su visine 168 cm, tele-sne mase 66,5 kg, sa 3% telesne masti (Bale i Goodway, 1990). Pored toga postoje određene specifičnosti telesne konstitucije zavisno od rasne pripadnosti i sprave na ko-joj postižu najbolje rezultate. Na primer, japanske gimna-stičare opisuju kao niže i zdepastije u odnosu na njihove evropske i američke kolege, sa relativno kraćim nogama i rukama. Takva telesna konstitucija uslovljava da centar gravitacije bude blizu ose rotacije i stvara mali momenat inercije, što utiče na biomehaničku efikasnost za sprave u kojima ruke pružaju potporu u sportskim aktivnosti-ma. Na nivou nižem od vrhunskog, gde sportisti mogu da se specijalizuju za jednu spravu, u vežbama u parteru koje zahtevaju brzo kotrljanje i brze rotacije u vazduhu, dominiraju najniži i najjači gimnastičari. Nasuprot tome, gimnastičari koji su specijalizovani za vežbe na konju sa hvataljkama su viši i vitkiji, sa dužim ekstremitetima (Bale i Goodway, 1990).

U toku poslednjih 10 godina vrhunske gimnastičarke su promenile telesnu konstituciju. Dok je za šampionke iz pedesetih i šezdesetih tipična bila zrela i elegantna te-lesna konstitucija, u sledećim decenijama je dominacija šampionki kao što su Olga Korbut i Nađa Komaneči uči-nila popularnim lagan i prepubertetski oblik tela. Studije izvedene u sedamdesetim godinama prošlog veka opisale su tipičnu telesnu građu kod gimnastičarki kao nisku i la-ganu – srednja vrednost telesne mase 50 kg, visine 158-164 cm, sa 13-16% telesne masti (bale i Goodway, 1990). Danas su gimnastičarke još lakše i niže, sa veoma malo telesnih masti (10-12%), sa nešto razvijenijom gornjom muskulaturom i relativno širokim ramenima i uskim bokovima (Bernadot, 2000). Promene u telesnim karak-teristikama članova olimpijskog gimnastičkog tima SAD od šezdesetih do 1992. godine predstavljaju primer ovog trenda „smanjivanja“; prosečne visine i težine su se pro-menile od 157,5 cm i 50 kg na 146 cm i 37,5 kg, redom (Bernardot, 2000). Ovakav oblik tela omogućava manji otpor pri rotiranju, što omogućava izvođenje eksploziv-nih pokreta prevrtanja u vazduhu i na šipkama (videti pregledni rad Bale i Goodway, 1990).

Popularna predstava o umetničkim sportovima je da idealnu telesnu konstituciju biraju treneri ili sudije. Izgled bez sumnje delom ostavlja utisak na sudije i se-lektore. Ipak, lagan i vitak oblik tela ima realnu prednost u umetničkim sportovima, pre nego proizvoljnu. Telesna konstitucija je najvažniji faktor sposobnosti da se izvedu određene fizičke veštine i pokreti. Nizak rast i malo telo predstavljaju prednost kada sportista mora da se rotira ili uvija u malom prostoru (npr. skokovi u vodu i gimnasti-ka). Mala težina je prednost kada se telesna masa mora kretati nasuprot sili gravitacije kod samog sportiste (npr. gimnastičar) ili partnera (npr. balet). Pošto su veštine koje se traže od sportiste na visokim nivoima takmičenja unapred određene, oni koji odgovaraju idealnom obliku građe imaće prednost prilikom izvođenja. Iznenadno po-većanje telesne mase će, nasuprot tome, promeniti važne karakteristike, kao što su odnos snage i težine i centar gra-vitacije tela, što će ne samo smanjiti sportsku sposobnost, već će učiniti opasnim izvođenje prethodno savladanih veština. Povećanje visine će takođe promeniti biomeha-ničke aspekte koji su u osnovi izvođenja različitih vežbi.

Postoje dokazi da promene visine i telesne mase imaju različite efekte na različite pokrete. Longitudinalna studi-ja efekata veličine tela na sportsku sposobnost pratila je tokom 3 godine gimnastičarke od 10 do 12 godina sta-rosti koje su se takmičile na nacionalnom i državnom nivou (Ackland i sar. 2003). Učesnice su testirane svakih 4 meseca i podeljene su u grupu onih koje puno rastu i one koje malo rastu, na osnovu promena u visini (tokom 37 meseci povećanje visine >18 cm ili <14 cm) i telesnoj masi (>15 kg ili <12 kg). Manje gimnastičarke sa viso-kim odnosom snage i težine imale su veći potencijal za izvođenje pokreta uključenih u rotaciju celog tela. Veće gimnastičarke, iako su imale više snage i mogle da po-stignu veću ugaonu silu, nisu mogle da dostignu njihov nivo izvođenja. Red veličine rasta koji se desio gimnasti-čarkama u tom periodu imao je različit efekat na sportsku sposobnost. Brzo povećanje momenta inercije celog tela značajno utiče na neke aktivnosti (npr. rotacija unazad), dok su na izvođenje drugih (npr. vertikalni skok i rotacija unapred) fizičke i mehaničke promene vezane za rast ma-nje uticale. U praksi postoji pojava koja se slaže sa ovim opažanjem; mnogi mladi gimnastičari koji prerastu tele-sne dimenzije koje se smatraju idealnim za njihov sport prelaze na aktivnosti kao što su skokovi u vodu, skakanje na trampolini ili akrobacija na skijama (aerial skiing). Izgleda da su oni u stanju da iskoriste veštine koje su ste-kli u svojoj ranoj gimnastičkoj karijeri u aktivnostima u kojima se više toleriše veća veličina tela.

U idealnom slučaju bi sportska očekivanja u umet-ničkim sportovima trebalo da reflektuju izgled i veštine proporcionalne zdravoj telesnoj konstituciji i razumnom opterećenju treninzima. Proces otkrivanja talenata bi, do-datno, trebalo da upućuje ka vrhunskoj karijeri u ovim sportovima samo sportiste koji imaju genetsku predispozi-ciju ka neophodnim fizičkim karakteristikama. U stvarno-sti, ozbiljan program treninga počinje kad su gimnastičari veoma mladi, te mnogi sportisti koji u početku obećava-ju prerastu idealne telesne mere kad stignu u pubertet i zrelost. Može biti teško napustiti svoje snove o uspešnoj


karijeri nakon puno uloženog vremena i talenta koji je prethodno bio nagrađen. Mnogi gimnastičari se okrenu ka nezdravim ograničenjima u ishrani, pokušavajući da se prilagode potrebnom obliku i veličini i da bi sprečili dalji rast. Često se značaj ishrane na zdravlje i sportsku sposob-nost ignoriše i nedovoljno razume.

Gimnastika se upražnjava širom sveta, a FIG ima više od 80 zemalja članica. U nekim zemljama (npr. Austra-lija, SAD) gimnastika je prevashodno amaterski sport, iako je popularna kod gledalaca na događajima kao što su Olimpijske igre. U drugim zemljama (npr. Kina, bivše zemlje SSSR, druge zemlje istočne Evrope), gimnastika je sport koji pomaže država, sa dobro razvijenim progra-mima za pronalaženje talenata i progresivnog treninga u specijalnim školama ili institutima. Očite su razlike izme-đu ovih sistema u socijalnom i kulturološkom pristupu treniranja vrhunskih gimnastičara. To često dovodi do sukoba kultura kada se treneri iz više vojničkih sistema dovedu u programe zapadnih zemalja.

Gimnastičarke postižu vrhunac u svojim srednjim, do kasnim tinejdžerskim godinama, a muškarci u svojim tinejdžerskim godinama, pa do ranih dvadesetih. Među-tim, zbog toga što je za savladavanje veština iz vrhunskih takmičenja potreban intenzivan trening, gimnastičari već sa 10 godina preuzimaju obaveze odraslih sportista i treniraju 10 do 20 časova nedeljno. Ove obaveze se ne odnose samo na vreme koje se posvećuje treninzima svake nedelje, već i na isključivanje mnogih fizičkih, re-kreativnih i socijalnih aktivnosti koje su tipične za decu i adolescente. Neki su gimnastičari frustrirani ili nesretni zbog žrtava koje njihov sport traži – posebno zbog ne-mogućnosti da uživaju u sve većoj nezavisnosti i slobodi vezanim za unos hrane, što je deo normalnog odrastanja. Gimnastičari i njihovi roditelji su svakodnevno suočeni sa teškoćama usklađivanja školskih obaveza i treninga, kao i sa putovanjima, specijalnim nutritivnim potrebama i vremenom potrebnim za odlaske kod lekara ili fiziote-rapeuta, što predstavlja sastavni deo sporta sa visokom učestalošću povređivanja.

Zgodno bi bilo okriviti trenere, sudije i roditelje za probleme koji se javljaju u ishrani gimnastičara, izdvaja-jući fizička ograničenja, okruženje i disciplinu kao uzroč-nike problema. U idealnom slučaju okruženje gimnasti-čara treba da podrži njihove opravdane potrebe, ali i da obezbedi pozitivnu atmosferu za sve učesnike. Ovo se, bez sumnje, ne dešava uvek i neki gimnastičari će se naći u sukobu sa osobom ili sistemom koji ne prepoznaje njihove specifične potrebe. Takođe je važno prepoznati činjenicu da se u vrhunskoj gimnastici pored izbora odre-đenih fizičkih karakteristika i talenta bira i određen sklop ličnosti. U daljem tekstu detaljnije se razmatra doprinos tipa ličnosti na razvoj poremećaja ishrane.

Najzad, edukacija gimnastičara mora da obuhvati izvore i aktivnosti koji odgovaraju deci i adolescentima, a u isto vreme mora da odgovara specifičnim potrebama

sportskih aktivnosti na visokom nivou. Za edukaciju iz oblasti ishrane važno je znati i to da mnogi gimnastičari nastavljaju svoje sportske karijere i u dvadesetim godina-ma. Pogrešno je tretirati sve male gimnastičare kao mla-de i naivne. Tehnike koje se koriste prilikom savetovanja, edukativne aktivnosti, nivo odgovornosti i drugi delo-vi gimnastičkog programa treba da odgovaraju pravom uzrastu sportiste i na njih ne treba da utiče njihov spoljni izgled.

Dan Bernardot (1996) je pisao o značaju odgovaraju-ćih alata koji se koriste u ispitivanjima ishrane, pozivajući se na svoje iskustvo nutricioniste u radu sa nacionalnim gimnastičkim timom SAD. On je našao da su tradicio-nalne metode za prikupljanje podataka o unosu hrane nepraktične zbog toga što na njih utiču boravak gimna-stičara u kampovima, učešće na takmičenjima i posete la-boratoriji. Na primer, on je našao da je veliko opterećenje učesnika dovelo do lošeg vođenja trodnevnih dnevnika ishrane, dok 24-časovna anketa ishrane po sećanju nije bila reprezentativna za normalni unos, jer se oslanjala na pamćenje, posebno kad je sprovođena u kampu. Stvar je dodatno otežana time što skretanje pažnje na hranu gi-mnastičari često doživljavaju kao pretnju. On je razvio novu metodu, Computerized Time-Line Energy Analysis (CTLEA)24, da bi prevazišao ove nedostatke i da bi dobio podatke interesantne za populaciju sportista. CTLEA zah-teva od sportiste da nabroji svaku aktivnost koju je radio od buđenja pa do odlaska na spavanje tokom tipičnog dana u kojem je trenirao. On dalje procenjuje potrošnju energije za svaku od tih aktivnosti, uključujući, kada je to moguće, stvarna merenja utroška energije za svakog sportistu. Jednom kada se formira vremenska linija ak-tivnosti, sportista opisuje hranu i tečnost koje konzumira u različitim vremenskim tačkama. Rezultat ove analize je serija perioda aktivnosti definisanih izračunatim vred-nostima energetskog balansa – dobijenih upoređenjem energetskog unosa i utroška energije tokom svakog pe-rioda, plus ostatak iz prethodnog perioda. CTLEA omo-gućava gimnastičaru da ima izveštaj o unosu energije i makronutrimenata za taj dan, ali takođe definiše periode u kojima postoje veliki deficiti ili viškovi energije. Prema ovom autoru, novi vid informacija ne samo da osvetljava periode dana u kojima bi bilo dobro promeniti navike u ishrani, već takođe promoviše saradnju gimnastičara i nutricioniste (Bernardot, 1996).

Literatura o navikama u ishrani gimnastičara limitira-na je na nekoliko generalnih ispitivanja muškaraca i na nedavne studije grupa vrhunskih gimnastičarki. Rezultati dostupnih studija prikazani su u dodatku ovog poglavlja (Tabele 13.a i 13.b). Iako nije moguće komentarisati ne-koliko studija izvedenih na muškarcima, podaci dobijeni na različitim grupama gimnastičarki tokom poslednjih

24Kompjuterizovana analiza energije u vremenu (prim. prev.)

Gimnastika 315

20 godina pokazuju zapanjujuću sličnost u tome što su našli očito skroman unos energije (6-8 MJ ili 1200-1900 kcal dnevno). Kada se uzme u obzir mala telesna veliči-na ovih sportiskinja, prijavljeni unosi energije su tipično ~150 do 170 kJ/kg/dan (36-40 kcal/kg/dan), dok su po-jedine vrednosti koje su prijavile grupe starijih gimnasti-čarki bile <130 kJ/kg/dan (31 kcal/kg/dan) (Gropper i sar. 2003; Hickson i sar. 1986; Kirchner i sar. 1995). Bernar-dot (2000) je dao svoj pregled ove literature i uporedio prijavljene vrednosti za unos energije u grupama gimna-stičarki sa predviđenim vrednostima njihovih energetskih potreba ili sa preporučenim vrednostima dnevnog unosa energije specifičnim za određenu zemlju. Njegova analiza je otkrila da je njihov unos energije odgovarao tipično 47-99% preporučenih vrednosti, pri čemu je kod gimnasti-čarki koje su učestvovale na takmičenjima najvišeg nivoa bila zapažena najveća razlika između energetskog unosa i energetskih potreba. Uzrast je identifikovan kao faktor na osnovu kojeg se može predvideti smanjeni energetski unos; gimnastičarke uzrasta 15-18 godina starosti su pri-javile unos energije koji je bio za 24% niži od njihovih procenjenih energetskih potreba, dok je kod gimnastičar-ki uzrasta 11-14 godina unos hrane do 10% odstupao od njihovih procenjenih energetskih potreba. Druge studije su takođe komentarisale neslaganje između energetskog unosa i energetske potrošnje gimnastičarki. Gimnasti-čarke su prijavile dnevni unos energije (primenjena je metoda zapisa o ishrani – food record) koji je bio za 3,2 MJ (760 kcal) niži od procenjene energetske potrošnje (procenjen je metodom dnevnika aktivnosti); ova razlika je bila značajno veća nego vrednosti u grupi sedentarne kontrole i u grupi sportiskinja koje nisu bile opterećene težinom (fudbalerke), gde je zabeleženo da skoro postoji energetska ravnoteža (Fogelholm i sar. 1995).

U okviru tipične strukture ishrane gimnastičarki ti-pično je da ugljeni hidrati čine oko 50-55% energije, što znači da se postiže dnevni unos ugljenih hidrata od oko 5 do 6 g/kg telesne mase (Benson i sar. 1990; Jonnalagad-da i sar. 1998; Loosli i sar. 1986; Reggiani i sar. 1989; Van Erp-Baart i sar. 1989a; Weimann i sar. 2000). Ne postoje studije o specifičnim energetskim potrebama tokom tre-ninga gimnastičara, mada se aktivnosti visokog intenzi-teta u okviru svakog treninga karakterišu kao zavisne od ugljenih hidrata. Pregled literature, međutim, sugeriše da unos ugljenih hidrata gimnastičara može biti u nivou onog za „nonendurance” sportiste (videti Tabelu 1.2), čak i pri ishrani umerene energetske vrednosti. U nekim studijama gimnastičari su prijavili unos ugljenih hidrata koji je bio niži od ovih ciljnih vrednosti (Kirchner i sar. 1995; Moffatt, 1984), a u grupama u kojima je prosečna vrednost unosa ugljenih hidrata odgovarala preporuka-ma, postoje gimnastičari kod kojih je unos znatno niži.

Protein je važan nutrijens za procese rasta i regeneraci-je – procese koji su važni tokom detinjstva i adolescencije i tokom programa intenzivnih treninga koje sprovode vr-hunski gimnastičari. Iz ispitivanja ishrane gimnastičarki vidi se da njihov tipični unos proteina iznosi 15% energi-je u okviru tipične ishrane tokom perioda treniranja, što odgovara dnevnom unosu od 1,4 do 2,0 g/kg (Bernardot i sar. 1989; Jonnalagadda i sar. 1998; Loosli i sar. 1986;

Moffat, 1984; Reggiani i sar. 1989; Van Erp-Baart i sar. 1989a). Prema ovim rezultatima, izgleda da unos prote-ina gimnastičarki koje su bile obuhvaćene ispitivanjima, odgovara opštim preporukama za sportsku populaciju. I ovde ima grupa gimnastičara (Gropper i sar. 2003; Kirch-ner i sar., 1995), kao i pojedinaca koji verovatno unose manje količine proteina. Potrebne su studije specifične za određeni sport da bi se odredile potrebe gimnastičara u proteinima i da bi se ispitalo da li gimnastičari ostvaruju optimalan unos i optimalan ritam unosa proteina. Izgle-da da trenutno masti obezbeđuju oko 30% energetskog unosa u okviru ishrane gimnastičara tokom treninga.

Prema ispitivanjima ishrane gimnastičara u kojima je vršena procena unosa mikronutrijenata (Bernadot i sar. 1989; Hickson i sar. 1986; Jonnalagadda i sar. 1998; Mo-ffatt, 1984; Short i Short, 1983), srednji prijavljeni unos većine vitamina je tipično bio u nivou relevantnih dije-tarnih referentnih standarda, posebno kad se vitamini B grupe procenjuju u odnosu na unos energije. Međutim, čak i kad srednji unosi izgledaju odgovarajući, znatan broj gimnastičara u okviru grupe prijavljjuju unos vitami-na koji je manji od 70-75% vrednosti preporučenih dnev-nih potreba (Hickson i sar. 1986; Moffatt, 1984); to je nivo pri kojem se javlja visok rizik od nedovoljnog unosa kod pojedinaca. Izgleda da postoji veći rizik od subop-timalnog unosa minerala kod gimnastičara. U mnogim studijama je zapažen prosečan unos kalcijuma, cinka ili gvožđa koji je bio ispod 70% potreba za ovim minerali-ma ili je unos ovih minerala kod većeg broja pojedinaca bio ispod te granice (Hickson i sar. 1986; Jonnalagadda i sar. 1998; Kirchner i sar. 1995; Loosli i sar. 1986; Moffatt, 1984; Weimann i sar. 2000). U ispitivanju sportista ado-lescenata, gimnastičari su identifikovani kao sportisti sa većom prevalencom smanjenog statusa gvožđa (Constan-tini i sar. 2000). Iako je smanjeni unos energije osnovni faktor rizika za suboptimalni unos mikronutrijenata, ovo se može izbeći pažljivim izborom hrane bogate nutrijen-tima. Zaista, u jednoj studiji, nutritivna gustina ishrane gimnastičara bila je veća u poređenju sa ishranom ado-lescentnih sportista iz populacionih ispitivanja ishrane (Jonnalagadda i sar. 1998). U drugoj studiji, međutim, držanje dijete nije bilo povezano sa niskim unosom kalcijuma koji su prijavili gimnastičari (Webster i Barr, 1995), što ukazuje na to da je loš izbor namirnica takođe uticao na uočenu pojavu.

Autori istraživanja ishrane gimnastičara istakli su da je interpretacija podataka o dijetarnom unosu otežana nedostatkom specifičnih preporuka za unos makro- i mikronutrijenata u pojedinim sportovima. Problem se dodatno komplikuje time što je verovatno da prijavljeni podaci o unosu ne predstavljaju prave obrasce ishrane ovih sportista. Među gimnastičarima je izgleda raširena pojava da se ne prijavljuju svi izvori nutrijenata u ishrani. Jonnalagadda i sar. (1998) su primetili da je izgleda oko 61% gimnastičara koji su popunili upitnike o ishrani pri-padalo toj grupi, što je zaključeno na osnovu Goldbergo-vog faktora manjeg od 1,44 (odnos energetskog unosa i bazalnog metabolizma; videti deo „Istraživanja”). U dru-goj studiji u kojoj je kod gimnastičara zabeležen deficit energije, procena utroška energije, korigovana za količi-


nu masnog i bezmansog tkiva, nije se razlikovala od one kod energetski izbalansirane grupe fudbalera i sedentarne kontrole (Fogelholm i sar. 1995). Autori te studije su za-ključili da sniženi energetski metabolizam ne objašnjava očito niži unos energije kod gimnastičara, te su sugerisali da je razlog nepotpuno popunjavanje anketa ishrane, a da su razlozi povezani sa odnosom prema ishrani i tele-snom izgledu. Potrebna su dodatna istraživanja da bi se odredili rasprostranjenost i efekti ovakvog ponašanja gi-mnastičara. U međuvremenu je potrebno obratiti pažnju na tumačenje rezultata o nutritivnom statusu gimnastiča-ra i na izbor strategija za nutritivne intervencije.

Iako se može identifikovati veći broj nutritivnih iza-zova u okviru treninga i takmičenja gimnastičara (videti uokviren tekst na strani 316), ova pitanja su potisnuta na-porima da se postigne idealna telesna građa. Pošto nedo-staju specifične informacije o mnogim aspektima ishrane

gimnastičara, ovo poglavlje se detaljno bavi samo malim brojem tema, a posebna pažnja posvećena je pitanjima restrikcije energetskog unosa. Za širi pregled nutritivnih strategija koje se mogu primeniti i kod gimnastičara, kako u svakodnevnoj ishrani, tako i u specifičnim pripremama i oporavku tokom takmičenja, videti prvo poglavlje.

Kod gimnastičara još uvek nisu sistematski ispitane energetske potrebe tokom treninga, ali je moguće da gi-mnastičari koji primenjuju veliku restrikciju unosa ener-gije i ugljenih hidrata, ne mogu da nadoknade rezerve gli-kogena u jetri i mišićima u periodima između pojedinih treninga. Potrebno je još raditi na boljem poznavanju po-treba gimnastičara za ugljenim hidratima tokom treninga i načina za laku identifikaciju gimnastičara koji uspevaju da zadovolje te potrebe i onih koji to ne uspevaju. Nedovolj-na dostupnost izvora energije, bilo zbog iscrpljenih rezervi glikogena u mišićima ili suboptimalnog nivoa glukoze u krvi, može da ugrozi sportsku sposobnost tokom produ-ženih treninga. Još jedan razlog za pojavu umora tokom produženih treninga može biti akutna ili hronična dehi-dratacija, izazvana namernom restrikcijom unosa tečnosti u cilju veštačkog održavanja niske telesne mase. Bez ob-zira na uzroke, umor tokom izvođenja preciznih pokreta može dovesti, u najboljem slučaju, do lošeg rezultata, a u

Gimnastika 317

ozbiljnijim slučajevima do nezgoda i povećanog rizika od povreda. Zbog toga gimnastičari treba da obrate pažnju na buduća istrživanja koja će bolje definisati potrebe za uglje-nim hidratima i treba da sprovode odgovarajuću hidrataci-ju, tokom treninga i tokom svakodnevne ishrane.

Takmičenja u gimnastici imaju neke zajedničke osobi-ne sa atletikom. Tu spadaju fiziološki aspekt kratkih vežbi visokog intenziteta, potreba da se takmiči u većem bro-ju disciplina ili u višednevnim susretima, kao i zahtevi vezani za takmičarski raspored. Status ugljenih hidrata i tečnosti verovatno nisu limitirajući faktori tokom jednog izvođenja vežbi, posebno kod gimnastičara koji su tokom 24 časa pre takmičenja primenjivali dobar način ishrane. Takmičarske sposobnosti mogu biti ugrožene ukoliko se ograničava unos tečnosti i ugljenih hidrata u vremenu pre i između takmičenja u cilju postizanja potrebne težine ili poželjnog izgleda, npr. ravnog stomaka. Opšti principi koji važe za period pre takmičenja, uključujući i obrok pre takmičenja, dati su u prvom poglavlju, Ciljevi 12 i 13, Tabela 1.3. Međutim, kao što je opisano u sedmom po-glavlju (sprint i skokovi), uvek se u praksi u takmičarskim situacijama javljaju značajni izazovi kad je u pitanju do-bra ishrana. Ovi izazovi obuhvataju sledeće:

Integrisanje ishrane tokom takmičenja (obroci pre i posle takmičenja) u dnevni plan obroka, poseb-no kad se takmičenje odvija noću. Konzumiranje hrane i tečnosti tokom dugih perioda ili celog dana takmičenja može biti komplikovano, jer gi-mnastičar mora da obavlja više aktivnosti.

Dostupnost adekvatnoj hrani na samom mestu takmičenja. Učestvovanje na tamičenju ili samo prisustvo na mestu takmičenja mogu uticati na gimnastičara tako da ne obrati pažnju na svoju ishranu. Nekad hrana i napici nisu lako dostupni, posebno onda kad gimnastičar mora da putuje i udalji se od poznatog i pouzdanog načina na koji se snabdeva namirnicama.

Preporuke iz sedmog poglavlja usmeravale su spor-tistu da se suoči sa ovim izazovima uz dobre pripreme. Gimnastičari treba da sarađuju sa svojim trenerom i sportskim nutricionistom da bi razmotrili svoje nutritiv-ne potrebe u toku takmičenja i njegov verovatni raspored. Na taj način će svaki gimnastičar moći da stvori grubu sli-ku o tome kad će biti potrebne pauze za konzumiranje hrane i pića – uključujući i obrok pre takmičenja, napitak nakon zagrevanja i između sprava/rekvizita, užine koji-ma se pomaže oporavak između pojedinačnih izvođenja koja su vremenski više razdvojena. Na višednevnim ta-kmičenjima, gimnastičar treba da planira obroke za opo-ravak na kraju svake sesije ili svakog dana.

Potrebno je takođe uzeti u obzir dostupnost hrane i pića na samom mestu takmičenja, uključujući i širi aspekt pitanja koja se tiču ishrane van kuće. Diskusija u desetom poglavlju (praktična pitanja, „Sportista na putu” prepo-ručila je sportistima ili njihovim organizatorima putova-nja da ispitaju način nabavke hrane u mestu takmičenja, kao i specifične mogućnosti keteringa koje tamo postoje. Osnovna briga mnogih gimnastičarskih trenera je da li će

njihovi sportisti u novim uslovima ishrane dobiti na te-žini u kritičnom trenutku. Zbog toga mnogi treneri traže ili sprovode programe koji treba da osiguraju da atletičari unose odgovarajuću količinu energije. Najzad, sami atle-tičari treba da preuzmu odgovornost za svoj način ishra-ne i unos hrane. Ipak, mnogi gimnastičari na vrhunskim takmičenjima su veoma mladi, što znači da je određeni nivo nadzora tokom obroka opravdan, kao što bi to bio slučaj i u kućnim uslovima. Uslovi u timu u pogledu ishrane tokom takmičenja ne treba da budu ni previše re-striktivni, ni previše slobodni. Oni koji tokom tamičenja vode računa o mladim gimnastičarima treba da organizu-ju odgovarajući jelovnik i da pruže pozitivnu edukaciju po pitanju dobre ishrane. Pri planiranju keteringa treba uzeti u obzir veličinu porcija koje se serviraju sportistima koji imaju umerene energetske potrebe, kao i količinu masti i dostupnost poslastica. Iako može biti dobro ako se na određeni način ograniči ili obeshrabri neodgovarajući način ishrane, previše restriktivni ili kazneni postupci ret-ko imaju uspeha u usmeravanju sportiste da razviju zdrav odnos prema hrani i dugoročne dobre navike u ishrani.

Tokom dugih treninga gimnastičari se bave aktivnosti-ma koje su praćene niskim utroškom energije, kao npr. vežbe za savitljivost i gipkost, vežbanje delova sastava, oporavak između vežbi. Ova činjenica, u kombinaciji sa malim telom gimnastičara i njihovim slabim bavljenjem drugim sportskim ili rekreativnim aktivnostima, utiče na to da su im energetske potrebe umerene. Ograniče-nje unosa energije postaje osnovni način za postizanje energetskog deficita da bi se smanjila težina ili nivo te-lesnih masti ili da bi se izbegao nagli rast. Prema različi-tim istraživanjima sprovedenim među gimnastičarkama, 50-100% pripadnica određene grupe priznalo je da je na dijeti i pored toga što su bile veoma mlade i veoma vitke (Jonnalagadda i sar. 2000; Sundgot-Borgen, 1996). Pro-blemi se javljaju kada se ciljne vrednosti telesne težine i telesnih masti postave na nezdravo nizak nivo ili kada se čine ekstremni pokušaji da se gimnastičar spreči da posti-gne svoj genetski predodređen nivo rasta.

Interes da se ostane vitak i mršav kod gimnastičarki ponekad vodi do čestih proveravanja telesne mase. Po-nekad je kontrolno merenje rutinski deo treninga ili deo zahteva trenera. Ponekad gimnastičarka tako kontroliše svoj dnevni unos hrane. Treneri se s pravom boje izne-nadnih i velikih povećanja telesne mase. Za gimnastičara je opasno da pokuša da izvede komplikovanu vežbu na-kon iznenadnog značajnog povećanja telesne mase; time se remeti ravnoteža, centar gravitacije i drugi aspekti fino naštimovane veštine. Treneri žele da znaju na svakom tre-ningu da li njihovi gimnastičari rizikuju na ovaj način i da li je došlo do povećanja težine koji je potrebno kon-trolisati. Stalno merenje, međutim, vodi ka preteranoj brizi o fizičkom izgledu i do loših navika u ishrani zasno-vanih na pogrešnom tumačenju normalnih dnevnih vari-


ranja telesne mase. Neki sportisti (i njihovi treneri) nisu svesni da je normalno i zdravo da telesna masa varira sva-kog dana. To se dešava zbog gubitka mase usled znojenja, privremenog povećanja mase nakon konzumiranja hrane i pića, kao i gubitka mase nakon eliminacije. U slučaju da nema velikih gubitaka znojem (što je generalno slučaj na treningu gimnastičara), gimnastičar može očekivati da zabeleži najnižu telesnu masu ujutru, nakon pražnjenja.

Kada se kontrola težine vrši na svakom treningu, uz jasna ili prikrivena očekivanja da neće doći do njenog povećanja, gimnastičar može lako dospeti u začaran krug loših navika u ishrani zasnovanih na umišljenim i trenutnim potrebama, a ne na stvarnim i dugoročnim. Zapaženo je da gimnastičari ograničavaju unos tečnosti i da jedu minimalne količine hrane tokom dana da bi smanjili promene u svojoj telesnoj masi između treninga

ili u odnosu na prethodni dan. Dodatno, hrana koja se konzumira tokom dana može biti ograničena na kom-paktnu hranu male težine. Na primer, gimnastičar može izabrati za ručak čokoladicu (50 g) umesto sendviča sa salatom (200 g) i napitka (250 g) – zato što se tako po-stiže minimalni efekat na vagi. U mnogim slučajevima restrikcija energije do koje je došlo tokom dana nado-knađuje se prejedanjem tokom noći. Mnogi gimnastičari izjednačavaju težinu hrane i pića i njihovu energetsku vrednost i zaboravljaju njihov opšti doprinos nutritiv-nim potrebama. Na žalost, veličina i težina nisu u kore-laciji sa energetskom vrednošću. Na primer, neke male i lake namirnice sadrže dosta masti i kilodžula, sadrže malo vode i malo mikronutrijenata (npr. čokolada, čips, keks). Nasuprot tome, neke teže namirnice, kao što je voće i povrće, imaju malo masti i kilodžula, a bogate su

Slika 27-

Gimnastika 319

nutrijentima. Voda je teška, ali nema nikakvu energetsku vrednost i ne utiče na telesne masti.

Očito je da je problematičan svaki način ishrane koji je zasnovan na smanjenju na minimum ukupne mase unete hrane i pića ili na restrikciji unosa u toku dana. Ne-posredne posledice su potencijalni rizik od neadekvatnog statusa tečnosti i ugljenih hidrata potrebnih za treninge. Ranije u ovom poglavlju je izneto da povećan umor usled loše ishrane može smanjiti kvalitet treninga, kao i pove-ćati rizik od nezgoda i povreda. Fokusiranje na hranu si-romašnu nutrijentima, bar u određenim periodima dana, verovatno će dodatno ugroziti nutritivnu adekvatnost ishrane koju karakteriše nizak unos energije i povećati rizik od pojave nutritivnih deficita. Energetska restrikci-ja, koja je neminovno praćena prejedanjem, smatra se da povećava rizik od razvoja poremećaja ishrane. Takođe, postoje neki dokazi o tome da je neodgovarajući raspo-red unosa energije u toku dana praćen većom količinom telesnih masti. Nakon što je ovo otkriveno u ispitivanju sprovedenom na malom broju gimnastičara (Bernadot, 1996), CTLEA je sprovela istraživanje gimnastičarki i tr-kačica da bi se izračunao energetski balans (unos ener-gije minus utrošak energije) za svaki sat u toku 24 časa jednog tipičnog dana sa treninzima (Deutz i sar. 2000). U ovoj studiji su zapažene razlike u unosu energije i ras-poredu unosa između grupa: u poređenju sa trkačicama, gimnastičarke su u toku dana imale više časova u kojima je energetski deficit bio >300 kcal ili 1,2 MJ (9,5 u odno-su na 3,7), a manje časova u kojima je došlo do sličnog energetskog viška (1,4 u odnosu na 6,2). U obe grupe, međutim, zapažena je obrnuta korelacija između nivoa telesnih masti i dnevnog energetskog deficita, merenog kao učestalost časova sa deficitom ili kao veličina defi-cita. Drugim rečima, što su sportiskinje u većoj meri za-nemarivale svoje energetske potrebe tokom, u najmanjoj meri nekih delova dana, to je bio veći procenat njihovih telesnih masti. Autori su pretpostavili da se ovaj rezultat može objasniti adaptivnim smanjenjem metabolizma mirovanja (Deutz i sar. 2000).

Veliki izazov prestavljaju nutritivni edukativni progra-mi za gimnastičare ili savetovanje pojedinih gimnastiča-ra o temi kontrole telesne mase. Problemi koji se uobi-čajeno sreću kod gimnastičara zahtevaju organizacione promene u gimnastici, kao i promenu uverenja i prakse svakog pojedinačnog sportiste. Na primer, programi pro-nalaženja talenata među mladim gimnastičarima treba da se sprovode tako da sportisti koji će imati malu i mrša-vu telesnu konstituciju budu usmeravani u elitne progra-me, dok oni kod kojih je mala verovatnoća da će zadržati takvu telesnu konstituciju, mogu ponovo da razmotre svoje ciljeve ili izbor sporta. Ciljevi individualizacije nu-tritivnih programa treba da budu sledeći:

Pomoć gimnastičarima da postignu telesnu masu i nivo telesnih masti koji se mogu održavati uz primenu dobrih navika u ishrani, u isto vreme im omogućavajući da u takmičenjima ispolje svoj najveći potencijal;Omogućiti gimnastičaru koji raste da postigne po-većanje visine i težine u okviru njenih ili njegovih genetskih mogućnosti, ravnomerno i postepeno

da bi se omogućilo prilagođavanje veštinama koje zahteva sam sport;Naučiti gimnastičare da konzumiraju hranu koja zadovoljava sve njihove potrebe za svim nutri-jentima, posebno onim važnim za rast (energija, proteini, gvožđe i kalcijum) i sportsku sposobnost (ugljeni hidrati, voda);Omogućiti mladom gimnastičaru da razvije neza-vistan stav prema unosu hrane i zdrav stav prema telesnoj masi i jelu;Zadržati mogućnost da se uživa u socijalnom i gurmanskom aspektu hrane.

Individualni i specifični savet sportskog dijetetičara je dragocen u pomoći gimnastičarima koji žele da smanje telesnu masu i telesne masti, koji žele da uspore poveća-nje telesne mase, u postavljanju realnih ciljeva i postav-ljanje pogodnog vremenskog okvira za postizanje svega toga, kao i u razvijanju zdravih navika u ishrani koje bi zadovoljile sve njihove nutritivne ciljeve.

Kad se ima u vidu pritisak koji postoji u estetskim sportovima da se održi lagana i mršava figura, što je često u suprotnosti sa načinom potrošnje energije, ne čudi da postoji mogućnost pojave nepravilne ishrane i poremeća-ja u ishrani. Nedavni publicitet koji su imali slučajevi po-remećaja ishrane među elitnim gimnastičarkama, uklju-čujući i smrt vrhunske američke gimnastičarke Christy Henrich, istakli su značaj problema. U petom poglavlju istaknuto je da su lične osobine, kao što su perfekcioni-zam, posvećenost, samokritičnost i sposobnost koncen-trisanja na specifične ciljeve, usko povezane sa visokim ri-zikom od razvoja poremećaja ishrane. To su osobine koje često prate uspeh u individualnim sportovima, ali naro-čito u estetskim aktivnostima i onim koji zahtevaju vešti-nu, a počinju u ranom uzrastu. Karakter koji omogućava detetu ili mladom sportisti da se posveti sportu, takođe može predstavljati predispoziciju za razvoj poremećenih navika u ishrani u okruženju sa visokim zahtevima. Veliki broj faktora rizika može pomoći u objašnjenju poreme-ćene predstave o telesnom izgledu i poremećenog načina ishrane u takvim grupama.

Detaljna diskusija o uzrocima, ishodu i terapiji nepra-vilne ishrane i poremećaja ishrane među sportistima pre-vazilazi temu ove knjige. Čitalac može koristiti odličan tekst čiji je autor Beals (2004). U delu ovog poglavlja koje se odnosi na praktična pitanja dat je kratak pregled infor-macija koje mogu biti od pomoći u ranom prepoznavanju i intervenciji kod sportista sa poremećenom ishranom. Ostatak ovog teksta fokusiran je na ispitivanja poremeća-ja ishrane među gimnastičarima ili na ispitivanja koja su identifikovala ključne faktore rizika za razvoj ovih stanja.

U nekoliko studija sprovedenih na velikim grupama sportista zapažena je visoka prevalenca poremećenog na-čina ishrane u „važno-je-biti-mršav” sportovima („thin-build”) i estetskim sportovima, uključujući i gimnastiku (Beals i Manore, 2002; Rosen i sar. 1986; Sundgot-Bor-gen, 1993). Jedna studija (Sundgot-Borgen, 1993) obu-


hvatila je 500 vrhunskih norveških sportista iz 35 razli-čitih sportskih disciplina podeljenih u sportive u kojima je važno biti mršav (uključujući estetske, sportove iz-držljivosti i sportove koji zavise od telesne mase) i one druge (uključujući sportove snage, tehnike i sportove sa loptom). Sportisti su popunjavali upitnik, prošli su fizič-ki pregled i klinički intervju, da bi se otkrili poremeća-ji ishrane (anorexia nervosa i bulimia nervosa)25, kao i su-bkliničke forme poremećene ishrane (autor ih je nazvao anorexia athletica26). U ovoj studiji nađen je ~1% preva-lence anoreksije i ~8% bulimije i sportske anoreksije; međutim, prevalenca kliničkih i subkliničkih poremećaja ishrane bila je viša u grupama sportista koje su se bavi-le sportovima u kojima je važno biti mršav, pri čemu je 34% ritmičkih gimnastičara zadovoljavalo kriterijume za anoreksiju, bulimiju i sportsku anoreksiju. U drugoj stu-diji korišćeni su upitnici da bi se ispitale navike u ishra-ni i patološki gubitak težine kod 152 sportiskinje iz 10 sportova iz sportskog sistema američkih koledža (Rosen i sar. 1986). Nešto preko 30% devojaka je praktikovalo bar jedan patološki način gubljenja težine. U poređenju sa drugim sportovima, gimnastičarke su imale najviši nivo kontrole težine, te je čak 74% njih priznalo da praktikuje takve aktivnosti.

Sportiskinje (n=425) iz američkog koledž sporta, uče-stvovale su u istraživanju držanja dijete i kontrole težine, uključujući i poremećaje ishrane (Beals i Manore, 2002). Sportovi su podeljeni u estetske (gimnastika, skokovi u vodu, cheerleading), sportove izdržljivosti (trčanje na srednje i duge staze, košarka, fudbal, veslanje, vaterpolo, plivanje, hokej na travi) i anaerobne sportove (softball, golf, tenis, odbojka). U ovom ispitivanju je nađeno da je klinička dijagnoza anoreksije mogla biti ustanovljena kod 6%, 3,5% i 1% sportista u estetskim sportovima, sporto-vima izdržljivosti i anaerobnim sportovima, redom, a di-jagnoza bulimije kod 6%, 2% i 2% sportista iz istih grupa

25U daljem tekstu anoreksija i bulimija (prim. prev.)26U daljem tekstu sportska anoreksija (prim. prev.)

sportova. Sportisti iz estetskih sportova takođe su postigli značajno viši rezultat u Eating Attitudes Testu u odnosu na sportiste iz drugih grupa (13,5 vs. 10 vs. 10), pri čemu je značajno veći broj sportista iz estetske grupe sportova imao rezultat iznad graničnih 20, što je karakteristično za one koji imaju poremećaj ishrane (Beals i Manore, 2002).

Specifična istraživanja poremećaja ishrane kod gimna-stičarki obuhvataju studije 12 članica norveškog tima iz ritmičke gimnastike (Sundgot-Borgen, 1996) i 25 članica tima iz prve lige u američkom koledž sistemu (O’Conor i sar. 1995). Rezultati upitnika i kliničkog pregleda ri-tmičkih gimnastičarki uzrasta 13-20 godina, upoređeni su sa rezultatima prikupljenim u kontrolnoj grupi koja je bila odgovarajuća po godinama i visini (Sundgot-Bor-gen, 1996). Sve gimnastičarke su bile na dijeti; četiri su odgovarale kriterijumima za anoreksiju (n=2) i sportsku anoreksiju (n=2), a još dve su priznale da primenjuju pa-tološke tehnike mršavljenja. Autor je primetio da su gi-mnastičarke počele sa specifičnim treninzima sa proseč-no 9 godina i izneo mišljenje da je držanje dijete i pored njihove izrazite vitkosti znak da se bar neke od njih bore sa svojom prirodnom telesnom masom ili da pokušavaju da se bore protiv prirodnih fizičkih promena vezanih za rast i razvoj. Iako su u kontrolnoj grupi sve devojke imale redovnu menstruaciju, nijedna od 4 gimnastičarke koje su imale menstruaciju nije imala redovni menstrualni ci-klus. Energetski unos koji su gimnastičarke prijavile bio je ispod onog u kontrolnoj grupi, što je posledica ili lošeg popunjavanja upitnika ili adaptacije metabolizma. Dve trećine gimnastičarki bilo je povređeno u toku izvođenja studije, uglavnom zbog prekomernog zamora (overuse problems) (Sundgot-Borgen, 1996).

Gimnastičarke iz američkih koledža upoređene su sa kontrolnom grupom studenkinja koje su im odgovarale po godinama, visini i težini, po pitanju većeg broja fak-tora, uključujući i unos energije, gustinu kostiju, istoriju menstruacija i rezultata na Eating Disorders Inventory-2 (EDI-2) upitniku (O’Conor i sar. 1995). U ovoj studiji je učinjen pokušaj da se izvrši korekcija za neiskrene odgo-vore date na EDI-2 upitniku, a na osnovu rezultata pilot

-

Gimnastika 321

ispitivanja. Iako su grupe bile odgovarajuće po telesnoj masi, gimnastičarke su imale manje telesnih masti i pri-javile su nešto niži unos energije u odnosu na kontrolu. Gimnastičarke nisu imale ekstremne rezultate na psiho-loškom testu po pitanju poremećaja ishrane. U stvari, gimnastičarke se nisu razlikovale od kontrolne grupe po srednjim vrednostima rezultata ostvarenim u svim poje-dinim delovima EDI-2 upitnika, pri čemu su obe grupe imale više rezultate u delu upitnika „Težnja ka mršavosti” od onih koji su standardni za studentkinje na koledžu. Više od polovine učesnica studije iz obe grupe priznale su da su tokom života primenjivale bar jedan patološki način za kontrolu telesne mase, poput prejedanja, po-vraćanja, upotrebe laksantnih sredstava i diuretika. Kod gimnastičarki je, međutim, zapažena veća učestalost ne-redovnog menstrualnog ciklusa nego u kontrolnoj grupi, i ta neredovnost bila je povezana sa višim rezultatima u delu upitnika „Težnja ka mršavosti”. Dokazi o poreme-ćenom načinu ishrane kod gimnastičarki obuhvaćenim ovom studijom nisu bili tako ozbiljni kao oni iz drugih studija ili veći nego problemi uočeni u kontrolnoj grupi. Jedno od objašnjenja može biti to što su gimnastičarke uključene u ovo ispitivanje, iako studentkinje koledža, bile nižeg takmičarskog nivoa ili su imale druga takmi-čarska stremljenja u odnosu na učesnike drugih studija. Visina i srednja telesna masa grupe bili su 159 cm i 55 kg, po čemu se vidi da su ove gimnastičarke bile znatno veće od elitnih takmičarki opisanih u prethodnom delu tek-sta. Moguće je da je na nižim nivoima takmičenja u ovom sportu manji stres vezan za telesni izgled.

Različiti autori kroz brojne studije identifikovali su fak-tore koji su povezani sa poremećenim načinom ishrane uopšte ili sa pojavom takvih problema (videti uokvireni tekst na strani 320). U nekim sportovima je nemoguće izbe-ći te faktore; u gimnastici neki od tih faktora su veoma važni za uspeh. Ipak, svi koji su na neki način u sportu, moraju raditi na tome da se na minimum smanje faktori rizika koji nisu neophodni ili njihove negativne posledice. Taktika uključuje primenu programa koji povećavaju svest ili uče o ranom načinu intervencije kod problema sa hra-nom, telesnom masom i stavom prema telesnom izgledu. Lista ljudi uključenih u takve programe treba da obuhvati trenere, roditelje, sportske naučnike, sportske lekare, struč-njake za sportsku ishranu, psihologe i same sportiste.

Uočljiva karakteristika gimnastičara, posebno žena, je njihov mali stas. Tipičan gimnastičar je značajno niži od svojih vršnjaka, pri čemu je razlika uočljivija kod starijih sportista. U cross-sectional istraživanju27 gimnastičarki uzrasta između 7 i 14 godina, na primer, nađeno je da su karakteristike najmlađih gimnastičarki bile slične popu-

27Tzv. presečno ispitivanje, kad se u određenom trenut-ku napravi presek stanja (prim. prev.)

lacionim standardima za visinu i telesnu masu za njihov uzrast (48. percentil), što se kod starijih gimnastičarki dramatično smanjilo, dostižući 26. percentil (Bernardot i Czerwinski, 1991). Drugi istraživači su zapazili da gi-mnastičari imaju usporen rast tokom adolecsencije (Lin-dholm i sar. 1994). Ovo opažanje može se objasniti uz pomoć dve teorije. Prema prvoj, može postojati selekcija, prema kojoj pojedince sa genetskom predispozicijom da budu mali, privlače sportovi u kojima ta osobina pred-stavlja prednost. Prema ovoj teoriji, kako nivo takmiče-nja u ovim sportovima raste, manji sportisti bi trebalo da budu najuspešniji i da nastavljaju da se bave sportom. Prema alternativnoj teoriji, gimnastičari namerno spre-čavaju svoj rast treninzima i načinom ishrane. Naravno, faktori iz obe teorije mogu koegzistirati.

Neke cross-sectional studije prikupljale su podatke da bi proverile ove teorije. Dvadesetdve gimnastičarke i 18 gimnastičara iz vrhunskog nemačkog programa trenira-nja učestvovali su u proceni odnosa pubertetskih karak-teristika i hronološkog uzrasta (Weimann i sar. 2000). Gimnastičarke su bile u vrhunskom programu treninga u proseku 6,8 godina i trenirale su oko 22 časa nedeljno. Kod gimnastičara ti podaci su bili 3,9 godina i 16 časo-va nedeljno. Gimnastičarke su imale malo telesnih masti, retardaciju kostiju (hronološka starost 13,9 godina u po-ređenju sa starošću kostiju od 11,9 godina), odložen men-strualni ciklus i smanjen potencijal telesne visine (pred-viđena ciljna visina 158 cm, u poređenju sa porodičnom ciljnom visinom od 161,5 cm). Srednje vrednosti visine i telesne mase bile su ispod 12. percentila normalnog ras-pona njihovih vršnjaka. Kod gimnastičarki koje su bile u predpubertetu, na osnovu kliničkih i hormonskih rezul-tata zapažena je veća neusklađenost ovih indeksa (npr. >2 godine za starost kostiju). Dnevni unos energije pri-javljen u ovoj grupi bio je na nivou ~60% preporučenog dnevnog unosa za devojčice. Autori su zaključili da kod gimnastičarki kombinacija intenzivnih treninga i nedo-voljnog unosa energije može izmeniti pubertetski razvoj. Nasuprot ovom, gimnastičari su imali neizmenjen puber-tet, visinu, kosti i razvojni rast. Smatra se da je to rezultat starijeg uzrasta u kojem se započinje sa intenzivnim tre-ninzima, manjim zahtevima tokom treninga u osetljivoj fazi pubertetskog razvoja i boljem energetskom unosu. Nivo hormona leptina u plazmi, korigovan za telesne masti i stanje puberteta, bio je neobično nizak, posebno kod gimnastičarki (Weimann i sar. 1999). Autori su izneli mišljenje da su niske koncentracije leptina, nastale zbog smanjenog nivoa telesnih masti i neadekvatnog unosa energije, povezane sa neuspelom aktivacijom ciklusa sek-sualnih hormona čiji je cilj započinjanje puberteta u od-govarajućem trenutku. Posledice su odložen ili narušen pubertetski razvoj i pubertetom izazvan nagli rast.

U drugom istraživanju praćene su aktivne gimnasti-čarke, bivše gimnastičarke i kontrolna grupa tokom dve godine (Bass i sar. 2000). Aktivne gimnastičarke imale su odloženu starost kostiju, smanjenu visinu i visinu tokom sedenja i dužinu nogu u poređenju sa podacima za nji-hovu uzrastnu grupu. Međutim, kod sportiskinja koje su tenirale manje od dve godine, deficit je primećen samo u dužini nogu. Tokom dve godine trajanja studije, samo se


povećala razlika uočena u visini tokom sedenja. Nakon jedne godine od povlačenja, došlo je do povećanja visine tokom sedenja, a kod gimnastičarki koje se nisu više od 8 godina bavile ovim sportom nije zapažen deficit u visini tokom sedenja, dužini nogu ili menstrualnoj disfunkciji. Autori su zaključili da je nizak rast gimnastičarki delom posledica specifične selekcije sportista sa postojećom ma-lom dužinom nogu. Smanjenje visine tokom sedenja je verovatno posledica bavljenja gimnastikom, ali je ova po-java reverzibilna nakon prestanka sa treninzima. Sve u sve-mu, istorija bavljenja gimnastikom izgleda da ne rezultira smanjenim stasom ili disfunkcijom menstrualnog ciklusa.

Nekoliko grupa izvršilo je detaljan pregled literatu-re u vezi sa rastom i sazrevanjem gimnastičarki. U svom preglednom radu Caine i sar. (2001) izneli su da postoje neki dokazi su devojčice niskog rasta okrenute gimnasti-ci. Uz to, treniranje gimnastike izgleda da utiče na rast, mada se tokom perioda smanjenog intenziteta vežbanja ili nakon povlačenja dešava „nadoknada“. Nije jasno da li je ta nadoknada potpuna i u kolikoj meri ti efekti zavise od samog vežbanja. Na žalost, većina ispitivanja ne raz-dvaja efekte vežbanja od ostalih aspekata gimnastike, kao što su faktori vezani za ishranu (Caine i sar. 201).

Roemmich i sar. (2001) napravili su opštiji pregled po-sledica vežbanja tokom puberteta. Oni su zapazili da rast u pubertetu zavisi od genetskog potencijala, nutritivnog statusa i hormonskog statusa, pri čemu potrošnja energije može da modifikuje efekte svakog od ova tri faktora na nivo linearnog rasta i telesni sastav. Iako bavljenje spor-tom samo po sebi izgleda da ne utiče na vreme početka puberteta ili nivo linearnog rasta, dodatno opterećenje hroničnim deficitom energije u sportovima u kojima je telesna masa kontrolisana, može biti dovoljno veliko da uspori rast i sazrevanje. Istraživanja rvača muškaraca izgleda da pokazuju postojanje izmenjenog statusa hor-mona koji vodi k blagom odlaganju sazrevanja. Ovo je očiglednije među rvačima u nižim težinskim kategorija-ma. Izgleda, međutim, da efekti nestaju nakon završetka sezone treninga i takmičenja, uz nadokanadu mršave te-lesne mase i masne mase. Kod gimnastičarki situacija je drugačija i obuhvata hroničnu i izraženu pothranjenost, koja može da održi sportiskinje više godina u stanju predpuberteta. Nije jasno da li je naknadni rast nesraz-meran, ali izgleda da većina gimnastičara prati svoj ge-netski potencijal. Potrebna su longitudinalna istraživanja dece u energetski restriktivnim sportovima da bi se bolje definisali mehanizmi odlaganja rasta i sazrevanja. Vero-vatno je, međutim, da je mineralizacija kostiju osnovni problem odloženog puberteta kod sportiskinja, a ne rast.

Važan cilj u zaštiti integriteta kostiju je postizanje mak-simuma koštane mase tokom detinjstva i ranog zrelog doba. Maksimum koštane mase određuje koštanu masu i rizik od preloma u kasnijem životu, ali kod sportiskinja njihova trenutna koštana masa verovatno utiče na rizik od fraktura, a samim tim i na sportsku karijeru. Kost je di-namično tkivo koje prolazi kroz stalne promene izazvane

aditivnom i resorptivnom funkcijom osteoblastnih i oste-oklastnih ćelija. Barr i McKay (1998) opisuju tri različita procesa koji se dešavaju tokom detinjstva i adolescencije:

Rast: genetski predodređeno (uz hormone kao modulatore) povećanje skeleta koje se dešava do kasne adolescencije i do prestanka linearnog rasta.Modeliranje: ugradnja u kosti, bez resorpcije sa površina koje trpe veliki teret ili naprezanje.Remodeliranje: ciklični proces u kojem se na za-morom oštećenim kostima dešava resorpcija (ak-tivnošću osteoklasta), nakon čega sledi ugradnja nove koštane mase u šupljinu (aktivnost osteobla-sta). Iako su ovi procesi obično povezani, tokom vremena može doći do nekompletnog popunjava-nja kostnih šupljina, što vodi do gubitka kostiju.

Iako su primarne odrednice maksimuma koštane mase genetske prirode, više od polovine varijacija procesa remodelovanja pripisuje se faktorima kao što su meha-ničko opterećenje kostiju, hormonski status i homeostaza kalcijuma (za pregledni tekst videti Barr i McKay, 1998; Kerr i sar. 2000). Suboptimalni status kostiju može se ja-viti kod nekih sportiskinja, kod kojih faktori rizika mogu biti hronični poremećaji menstrualnog ciklusa i nedo-voljan unos kalcijuma (videti praktične savete u ovom poglavlju). U petom poglavlju su trkačice na duge staze identifikovane kao rizična grupa za pojavu suboptimalne koštane mase zbog interakcije gore navedenih faktora.

Sportisti koji se bave estetskim sportovima predstav-ljaju još jednu grupu u kojoj se može očekivati ugrožen koštani status. Kao što je navedeno u prethodnom delu teksta, poremećaji menstrualnog ciklusa, kao što su pri-marna amenoreja (odsustvo ili odložen početak menstru-acija) i sekundarna amenoreja (prestanak menstruacija), česti su među devojkama koje se bave estetskim sportovi-ma. Odložena ili ugrožena menstrualna funkcija koja se sreće kod mnogih gimnastičarki smanjuje koncentraciju hormona kao što su estrogen i progesteron, koji imaju pozitivni efekat na formiranje kostiju i proces remodelo-vanja. Nedovoljni unos kalcijuma takođe se često sreće u ispitivanjima ishrane gimnastičara, kod umetničkih kli-začica i kod plesačica, obično kao posledica ograničenog unosa energije. Unos kalcijuma dodatno je ugrožen drža-njem popularnih dijeta, poremećenim načinom ishrane i poremećajima ishrane. Predrasuda o konzumiranju mleč-nih proizvoda je ključni element u mnogim popularnim dijetama; to je problem, jer mlečni proizvodi obezbeđuju oko 60% kalcijuma u tipičnoj zapadnjačkoj ishrani. U Ta-beli 13.2 date su strategije kojima se osigurava dovoljan unos kalcijuma kod gimnastičara i drugih sportista.

Pošto fizička aktivnost ima pozitivan efekat na status kostiju, postavljena je hipoteza da se gimnastičkim vež-bama može delimično prevazići negativni efekat nedo-voljnog unosa kalcijuma i poremećaja menstruacije na koštanu masu i gustinu. Prema preglednom radu Barr i McKeya (1998), pozitivni efekti potiču od tipa i učestalo-sti vežbanja, kao i od životnog perioda u kojem se spro-vode. Vežbanje koje je najkorisnije za stimulisanje rasta kostiju preko mehaničkog opterećenja su raznovrsne ak-tivnosti koje angažuju velikom snagom sve glavne mišić-

Gimnastika 323

Prep

oruk

aPr

akti

ni p

rier

i

-

Uno

siti

dov

oljn

o en

egije

da

bi s

e m

ogli

ostv

arit

i nu-

trit

ivni

ilj

evi

zbeg

avat

i ro

nine

per

iode

res

trik

i-je

ene

rgije

i oz

bilja

n gu

bita

k te

lesn

e m

ase

- -

Sadr

aj k

aliju

ma

u m

leni

m p

roiz

vodi

ma

i zam

enam

a za

mle

ne p

roiz

vode

Nam

irni

caPo

rcija

mg

kalc

ijum

a

leni

pro

izvo

di

Proi

zvod

i od

soje


(nastava

k)

Prep

oruk

aPr

akti

ni p

rim

eri

- -

Sadr

aj k

alci

jum

a u

drug

im n

amir

nica

ma

-

Gimnastika 325

ne grupe. Gimnastika, ples ili drugi pokreti kontinualno naprežu skelet silama koje mogu biti i do 10 puta veće od telesne mase, npr. pri doskocima. Npr. u istraživanju gimastičara (muškarci) primećeno je da je trening bio praćen srednjom vrednošću od 102 i 217 udara na gornje i donje ekstremitete, redom, čija je jačina bila 3,6 i 10,4 puta veća od telesne mase (Daly i sar. 1999). Izgleda da ovaj napor ima veći uticaj na modelovanje kostiju u od-nosu na hronično ponavljanje pokreta, kakvo se događa prilikom trčanja ili hodanja, kad je opterećenje 1-3 puta veće od telesne mase. Međutim, trčanje i hodanje, kao aktivnosti u kojima se nosi sopstvena težina, bolje su za skelet od aktivnosti u kojima telesna težina ima potporu, kao što je slučaj kod vožnje bicikla i plivanja. Efekti na-prezanja koštanog skeleta su veći kod mladih skeleta koji rastu, nego kod zrelih odraslih osoba. Zato vežbanje dece i adolescenata sportista ima posebno značajnu ulogu u određivanju statusa kostiju u zrelom dobu.

Veliki broj studija ispitivao je mineralnu gustinu ko-stiju (MGK) kod gimnastičarki u funkciji vremena ili po-redeći je sa drugim grupama sportista, da bi se odredio opšti uticaj kombinacije vežbanja, hormonskog statusa i unosa kalcijuma. Rezultati nekih od ovih studija dati su u daljem tekstu:

Kod gimnastičarki sa koledža nađeno je da imaju veći MGK meren na različitim mestima, uključuju-ći lumbalni deo kičme, butnu kost, vrat butne kosti i Wardov trougao u odnosu na kontrolu koju je či-nila grupa ispitanica istih godina, telesne mase i vi-sine, i pored nižeg unosa kalcijuma i veće prevalen-ce poremećaja menstruacije (Kirchner i sar. 1995).Istraživanje je pratilo MGK u nogama devojaka koje su naporno trenirale ritmičku gimnastiku (28 časova nedeljno treninga), gimnastičarki koje su bile zamene u timu ritmičke gimnastike (12 časova nedeljno) i kontrole (Wu i sar. 1998). Au-tori su zapazili da gimnastičarke i koriste različite noge u odskoku (leva noga) i u doskoku (desna noga), tako da je i različito opterećenje na svaku nogu bilo postignuto tokom treninga. Vertikalna reaktivna snaga bila je veća tokom odskoka nego tokom doskoka, čime se objašnjava veći MGK me-ren na tri mesta leve butne kosti gimnastičarki, po-gotovu onih koje treniraju sa većim opterećenjem.MGK gimnastičarki sa koledža je bio veći u odno-su na kontrolnu grupu meren u celom telu, lum-balnom delu kičme, ruci i proksimalnoj butnoj kosti (Proctor i sar. 2002). Dok je kontrola imala veći MGK u dominantnoj ruci, kod gimnasičarki nije bilo razlike između ruku. I kod gimnastičar-ki i u kontrolnoj grupi MGK ruku pratio je način njihovog korišćenja, što pokazuje da sile koje de-luju na ruke tokom gimnastičkih vežbi povećavaju MGK i eliminišu razliku između leve i desne ruke.U longitudinalnom istraživanju su u toku 8-12 meseci praćene promene MGK kod gimnastičarki, plivačica, trkačica iz koledža i u kontrolnoj gru-pi koja se nije bavila sportom (Taaffe i sar. 1997). Povećanje MGK u lumbalnom delu kičme i u butnoj kosti bilo je veće kod gimnastičarki nego

u drugim ispitivanim grupama i pored početnih visokih MGK vrednosti. Ovo povećanje je takođe bilo nezavisno od statusa reproduktivnih hormo-na, s obzirom na to da se promene MGK na bilo kom mestu gde su merene, izražene u procentima, nisu razlikovale između sportistkinja sa redov-nom i neredovnom menstruacijom.Gimnastičarke sa koledža i trkačice na kros tr-kama praćene su tokom sezone (Bemben i sar. 2004). Gimnastičarke su imale značajno više vrednosti MGK merene na različitim delovima tela u odnosu na trkačice i u predsezoni i u po-stsezoni. Ni u jednoj grupi nije zapažena značaj-na promena u MGK na svim merenim mestima između ispitivanja; kod trkačica je, međutim, za-paženo blago smanjenje MGK na svim merenim mestima od početka ispitivanja do postsezone. Kod gimnastičarki je bilo više prijavljenih pore-mećaja menstrualnog ciklusa nego kod trkačica; međutim, nikakve razlike u MGK nisu nađene između sportistkinja sa redovnom i neredovnom menstruacijom.Praćene su promene MGK u grupi gimnastičarki sa koledža tokom 24 meseca. U ovom periodu bile su dve takmičarske sezone i dva vansezonska perioda od po 4 meseca (Snow i sar. 2001). Uoče-na je jasna i konzistentna šema povećanja gustine kostiju tokom sezone, nakon čega se javljao pad u vansezoni, i to i u vrednostima MGK celog tela i na pojedinim mernim mestima. Povećanje uoče-no u kičmi iznosilo je 3,5% i 3,7%, nakon čega je došlo do sniženja od 1,5% i 1,3% u vansezon-skim periodima. Ukupni MGK kuka povećao se za 2,3% i 1,9% tokom takmičarskih sezona, nakon čega je došlo do smanjenja za 1,5% i 1,2% tokom vansezona. Ukupno povećanje MGK tokom dvo-godišnjeg perioda iznosilo je 4,3% u kičmi, ali na kuku nije bilo značajnih ukupnih promena.MGK je meren kod prepubertetskih gimnastičarki (srednji uzrast = 10 godina), gimnastičarki koje su se povukle (srednja vrednost = 25 godina, srednja vrednost od povlačenja = 8 godina) i u kontroli (Bass i sar. 1998). Tokom perioda od 12 meseci, povećanje MGK u celom telu, u kičmi i nogama kod aktivnih gimnastičarki bilo je 30-85% veće nego u prepuburtetskoj kontroli. Kod gimnasti-čarki koje su prestale sa aktivnim bavljenjem gi-mnastikom, MGK je bio viši nego što je bila pro-gnozirana vrednost kontrole na svih 6 merenih mesta, osim na kostima lobanje. Tokom godina nakon povlačenja nije došlo do smanjenja vred-nosti, i pored toga što je vežbanje bilo ređe i ma-nje intenzivno.MGK bivših gimnastičarki upoređen je sa vednosti-ma odgovarajuće kontrole (Kirchner i sar. 1996). Više vrednosti MGK za celo telo, lumbalni deo kič-me i butnu kost nađene su kod gimnastičarki, čak i kad su u obzir uzeti njihov nekadašnji i trenutni nivo aktivnosti. Nije zapažena razlika u MGK iz-među bivših gimnastičarki koje su uvek imale re-


dovne menstruacije u poređenju sa onima koje su imale u prošlosti prekide u menstrualnom ciklusu.

Ove studije ukazuju na to da je zdravlje kostiju gimna-stičara dobro i očuvano i pored faktora rizika koji bi u normalnim okolnostima ugrozili status kostiju. Među-tim, ne treba zaključiti da se mogu ignorisati nepravilna ishrana i menstrualna disfunkcija koji se javljaju među gimnastičarkama. Postoje neki dokazi da gimnastičarke imaju snižen MGK na mestima koja nisu opterećena to-kom veežbanja (Bass i sar. 2000). To može povećati rizik od pojave problema na tim mestima u kasnijem životu. Takođe ima dokaza da povećan MGK ne štiti gimnastičar-ke od povreda tokom karijere. Prema Bernadotu (1996), postoji pozitivna korelacija između nivoa ozleđivanja u američkom gimnastičkom timu i mineralne gustine ko-stiju. Gimnastičari sa najvećom mišićnom masom pove-

ćavaju opterećenje, a time i gustinu kostiju u određenim kostima, ali je time povećana i mogućnost preloma. Iako postoji pozitivna adaptacija kostiju kao rezultat gimna-stičkih vežbi, to ne mora biti dovoljno da bi se odgovori-lo biomehaničkim zahtevima ovog sporta.

Malo je studija o upotrebi suplemenata među gimna-stičarima ili o efektima ergogenih sastojaka na sportsku sposobnost gimnastičara. U slučaju sporta koji je pod-vrgnut subjektivnom ocenjivanju, očiti su problemi koji se javljaju prilikom razvoja protokola kojim bi se otkrile

Proizvod Komentar

-

-

--

-

-

-

- -

Gimnastika 327

direktne promene u tamičarskim sposobnostima nakon upotrebe suplementa. Sportski naučnici bi morali da se zadovolje procenom promena faktora koji se smatra važ-nim za izvođenje vežbe – na primer, snaga ili nivo tele-snih masti. Dostupna literatura o ergogenim sredstvima u gimnastici svodi se na jednu studiju suplementacije sojinim proteinima (Stroescu i sar. 2001). Gimnastičar-ke rumunskog olimpijskog tima tokom 4 meseca bile su podvrgnute programu napornog vežbanja i dnevnoj suplementaciji proteinima soje (1 g/kg telesne mase) ili placebu koji je bio identične arome. Ostala hrana i vež-banje (4-6 časova dnevno) bili su kontrolisani tokom pe-rioda ispitivanja. Rezultati su pokazali da je grupa koja je bila suplementirana sojom imala povećanu mršavu telesnu masu i nivoe prolaktina i tiroidnih hormona u se-rumu, dok je u placebo grupi došlo do smanjenja nivoa tiroidnih hormona. Autori su zaključili da je konzumira-nje proteina soje uzrokovalo niži metaboličko-hormon-ski stres kod vrhunskih gimnastičarki u programu napor-nih treninga. U neobjavljenoj disertaciji, koju je Benardot (2000) citirao, dati su podaci o povoljnom efektu krea-tin-monohidrata kod vrhunskih gimnastičarki, koji su se ogledali u boljem održavanju anaerobne snage i izdržlji-vosti tokom trodnevnog intenzivnog trening kampa.

Gimnastičari (ili oni koji ih savetuju) treba oprezno da pristupe upotrebi ergogenih suplemenata i to zbog nekoliko razloga. Pored nedostatka dokaza o povoljnim efektima na gimnastičke sposobnosti, potrebno je uzeti u obzir i uzrast većine gimnastičara. Iako za sada nema dokaza o značajnijim neželjenim efektima upotrebe proi-zvoda kao što je kreatin, nije bilo studija koje su se odno-sile na decu i adolescente. Stručnjaci za sportsku ishranu opominju protiv upotrebe neuobičajenih proizvoda ili nutrijenata u neuobičajenim količinama u ovim popula-cijama (American Academy of Pediatrics, 2005).

Proizvodi koji imaju svoje mesto u gimnastici su hrana za sportiste i suplementi koji se uzimaju da bi se postigli nutritivni ciljevi, uključujući prevenciju ili terapiju nutri-

tivnih deficita (videti Tabelu 13.3). Iako postoje situacije u kojima takvi proizvodi mogu biti dragoceni, sportski dijetetičar ili nutricionista mora uzeti u obzir finansijki aspekt upotrebe skupih i specijalizovanih proizvoda i mo-gućnost da mladi sportista ne nauči da pravi dobre izbore u ishrani. O upotrebi multivitaminskih i mineralnih su-plemenata treba da se razmišlja kada je to deo plana spro-vedenog od strane stručnjaka koji uključuje dobar način ishrane i odgovarajući tretman svih medicinskih stanja.

Dijetarni

--

-

--

-

-

-

-


--

--

---

-

-

-

-

-

--

-

-

--

--

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

--

-

-

---

-

-

28Prorodni ritam metaboličkih funkcija u organizmu koje su uslađene sa prirodnim pojavama, pre svega sme-nom dana i noći (prim. prev.)

29Normalni menstrualni ciklus (prim. prev)

Gimnastika 329

-

--

-

-

-

ad libitum

-

-

-

-

-

-

-

-

--

-

-

30Popularan naziv za tri česta poremećaja koja se jav-ljaju kod ženskih osoba koje se bave sportom: poremećaj ishrane, poremećaj menstruacije i gustine kostiju (prim. prev.)

Primer i e e e er i e

Primer e e e er i e


Kriterijumi ij ti u re ije anorexia nervosa)meri P i tri i ti )

-

Kriterijumi ij u u imije u imi er )meri P i tri i ti )

Kriterijumi ij u e e i i reme j i r emeri P i tri i ti )

-

Kriterijumi ij ti u rt e re ijemeri P i tri i ti )

Gimnastika 331

Otkrivanje i brzo delovanje kod

-

--

-

Diagno-stic and Statistical Manual of Mental Disorders (4. izda-nje, DSM-IV)

-

31American Psychiatric Association

DSM-IV

--

-

---

-

sportska ano-reksija ishrane -

Disordered Eating Among Athletes-

Simptomi

- -


--

-

-

-

-

--

---

---

Zimski sportovi 333

Bavljenje zimskim sportovima obično se odvija u zim-skoj sezoni na snegu ili ledu. U Tabeli 14.1 dat je pregled različitih zimskih sportova, uključujući međunarodna takmičenja za svaki sport. Zimske Olimpijske igre obu-hvataju biatlon, bob sanke, karling, hokej na ledu, kli-zanje, sankanje, skeleton32 i pet disciplina skijanja. Ovo poglavlje će obraditi sportove: nordijsko skijanje (skijaš-ki skokovi, kros kantri i Nordijska kombinacija [Nordic Combined]), alpsko skijanje, slobodno skijanje (akro-batsko skijanje i skijanje na hupserima), snoubord i brzo klizanje.

Nordijski sportovi uključuju discipline skijaških sko-kova, skijaškog trčanja i kombinaciju ovih sportova u tzv. Nordijskoj kombinaciji. Ovi sportovi su popularni u mnogim zemljama severne hemisfere. U skijaškim sko-kovima skače se sa skijama sa visoke rampe koja se nad-nosi nad snegom prekrivenu padinu; u međunarodnim takmičenjima skakaonice su K90 i K120.33 Skakači mogu da vežbaju i da se takmiče u letnjim mesecima na ovim padinama prekrivenim plastikom i na zatvorenim tere-nima. Prvobitno se trčanje na skijama izvodilo koristeći sledeću tehniku: dijagonalni iskoraci pri kojima obe skije ostaju u pripremljenim stazama. Međutim, tokom prve sezone zvaničnog Svetskog kupa Međunarodne skijaške federacije (FIS), održanog 1982. godine, Bil Koh (Bill Koch) iz SAD učinio je popularnom tehniku klizanja

32Sportista leži potrbuške na sankama glavom napred u smeru vožnje (prim. prev.)

33K90 i K120 su oznake koje se odnose na preračuna-tu dužinu skoka od 90 m i 120 m (tzv. k-tačka), koja se smatra ciljnom za određenu padinu; takmičari dobijaju ili gube poene zavisno od toga da li su prebacili ili nisu postigli tu dužinu skoka (prim. prev.)

(slobodni stil). Moderna takmičenja u skijaškom trčanju dele se na dva različita stila: klasično skijanje i slobodni stil. Razvoj skijaškog trčanja se nastavlja, sa novim sport-skim takmičenjima, novim dužinama staza i novim me-stima održavanja takmičenja. U većini sportskih događaja u okviru Nordijske kombinacije, prvo se izvode skokovi, a onda skijaško trčanje. Ovaj sport zahteva fizičku snagu i tehniku (skijaški skokovi), izdržljivost i snagu (skijaško trčanje).

Svaki sportista se takmiči u oko 35-45 sportskih nad-metanja tokom 4 meseca duge zimske sezone, uključuju-ći 15-20 takmičenja u okviru Svetskog kupa. Karakteristi-ke takmičenja variraju od događaja do događaja, zato što teren, vremenski uslovi, stanje snežnog pokrivača i uče-stalost takmičenja stvaraju različite fizičke izazove sposti-sti u nordijskim sportovima.

Skijaški skokoviTri najvažnija događaja za skijaške skokove iz pro-

grama Zimskih olimpijskih igara i Svetskog šampionata obuhvataju velike (120 m) i normalne skakaonice (90 m), i velike skakaonice za ekipna takmičenja. Dugo vre-mena su se samo muškarci takmičili u Svetskom kupu, na Zimskim olimpijskim igrama i na svetskom šampionatu. Međutim, skijaški skokovi za žene su međunarodni sport koji jača i 2006. godine je pridodat svetskom šampiona-tu, a prvo takmičenje je planirano za 2009. godinu.

Individualna takmičenja sa normalnih skakaonica: Takmičenje u skijaškim skokovima sa skakaonice koja ima K tačku (izračunata pozicija koja odre-đuje veličinu skakaonice i poene za dužinu skoka) između 75 i 99 m. Svaki sportista dva puta skače. Pobednik je sportista sa najvećim ukupnim rezul-tatom (daljina i stil) iz oba skoka.Vrhunski skaka-

333

poglavlje 14

Nanna L. Meyer, PhD, RD

Susie Parker-Simmons, MS, RD

poglavlje 13 *lpqdvwlndcis.edu.rs/wp-content/uploads/2014/11/prakticna-sportska...gimnastika 311 u...

Documents