ПОЕТИКА ВОЈИСЛАВА ИЛИЋАСеминарски рад из Књижевности 18. и 19. века III

САДРЖАЈ:

1. Увод .....................................................................................................................3

2. О поезији (Природа и функција. Проблем мимезиса.)...........................................4

3. О песнику (Природа песника. Друштвена улога.)................................................10

4. О уметничком делу (Процес настајања уметничког дела. Ремек-дело. Оригиналност.).....................................................................................................14

5. Закључак.............................................................................................................17

6. Литература..........................................................................................................18

2

Увод

Салонски песник, сликар у поезији, изразити реалиста, прави следбеник Марковићевих идеја, симболиста, класициста, парнасовац, естета и ларпурлариста, али и песник тенденциозне поезије- све ове атрибуте можемо наћи уз Илићево име, иако неки од њих јесу противречни један другом и готово да не могу стајати један са другим. Тежња критичара, историчара и теоретичара књижевности да нађу једно и јединствено обележје под које би свели Илићево песништво, или га сврстали у неке од постојећих књижевних оквира, стилова и праваца, довело је до очигледних размимоилажења у ставовима о поезији и детерминисању поетике овог песника. Међутим, не може се замерити ни једном критичару нити се може сматрати нетачним да је Војислав Илић и салонски песник исто колико и песник тенденциозне поезије. Баш због оваквог сложеног и разноврсног песништва (састоји се из пет фаза: класицистичка, романтична, реалистичка, парнасовска и симболистичка1) често можемо у литератури наићи на термин војиславизам, који се јавља као решење које ће обухватити све ове противречности и помирити их.У овом раду неће бити речи о експлицитној поетици Војислава Илића, којом су се бавили наши књижевни проучаваоци и о којој има доста детаљних и вредних анализа, већ ће пажња бити усмерена на песникове личне ставове о песништву и уметности уопште, односно на имплицитну поетику исказану кроз одређени број песама. У тај круг песама, можемо рећи да су оне програмске или поетичке, пре свега спадају оне са античким мотивима (,,Тибуло'', ,,Ниоба'', ,,Коринтска хетера'', ,,Овидије'', ,,Мраморни убица'') , али и песма ,,Клеон и његов ученик'' ( из круга симболистичке поезије), као и спев ,,Песник'', песма ,,Песник'', ,,Два песника'' и др.Питање имплицитне поетике Илића је комплексно и састављено је из више сложених тема (питање природе поезије и њене функције, проблем мимезиса, уметничка истина и истина у уметности, природа и улога пеника, питање стваралачког процеса, судбина уметничког дела, феномен ремек-дела, оригиналност...), па ће оне бити посебно разматране, као засебне целине и питања, да би што конкретније и јасније, и свакако прегледније, био изложен предмет рада.

1 Д. Живковић, ,,Симболизам Војислава Илића'', Токови српске књижевности, 1991, стр. 185.

3

О ПОЕЗИЈИ(Природа и функција. Проблем мимезиса.)

Поједини критичари који су писали о Војиславу Илићу и његовом односу према стваралаштву, па и односу према свету, чини се да су неке своје закључке исувише олако износили прибегавајући генерализацији. Једна група критичара је називала Илића изразитим естетом, док је друга тврдила да његова поезија садржи тенденциозну црту, па чак и онај дух омладинске поезије против кога се Илић експлицитно борио у неким својим текстовима. До оваквих ставова су долазили они критичари и теоретичари који су посматрали само одређену групу песама, са одређеним тематским склопом, што више говори о афинитетима самих критичара него ли о Илићевим ставовима. Тако Љубомир Недић пише о Војиславу Илићу као о сликару-песнику, који у свему тражи лепо2, а онда додаје да је изразити артизам условио ,,све остале карактеристике његовог песништва- размер, мотиве из митологије, грчке и словенске, из историје и књижевности, правилност и чистоћу формe и ону отменост у изразу”3. Дакле не само да је Илић естета, већ и поборник ларпурларизма, заљубљеник у лепоте природе и живота, који само тражи најадекватнију форму којом би овековечио запажени тренутак. И Јован Дучић је сличног мишљења: ,,Он је пјевао далеке обале које никад видио није, али које је волио- а волио их је зато јер су лијепе. Он у својим пјесмама пјева љубав којом можда није никада љубио, али која га заносила- јер је била лијепа. (...) Пјесниково је срце скиталица као и његова мисао. Војислав је волио љепоту изнад свега и она је била цигла његова инспирација. Он је пјевао оно што је снијевао, а не оно што је доживљавао.''4 Али да то у потпуности није тако уверавају нас сама Илићева изјашњавања о поезији у песмама поетичког карактера, али и песме које обрађују неке друге мотиве, какве су сатиричне и родољубиве песме. Ипак, постојање естетизма у Илићевим песмама не можемо оспорити, али он свакако није доминантан и једини начин на који Војислав Илић посматра свет око себе.5 С друге стране, непримереним уопштавањем можемо назвати и оне текстове у којима се Илић помиње изричито као песник тенденциозне поезије, песник окренут друштву, социјалним темама, песник утилитаристичке идеје. Он је то само једним делом свога стваралаштва, исто колико се понаша као естета у појединим песмама. ,,Његова поезија му је уточиште од ругоба и болова света, а лепота му је, као једном модерном песнику, ,,вео којим обвија ругобу света''.''6 Долази се до закључка да Илићево дело морамо посматрати као комплексну целину која се састоји из низа различитих идеја и мотива, која по каткад одаје утисак да је неповезана, разбијена и контрадикторна, али ако се ослонимо на оне песме у којима песник проговара о свом песништву и износи ставове и погледе на стваралаштво уопште, пронаћи

2 Љ. Недић, ,,Војислав'', Војислав Илић, прир. М. Павић, 1996, стр. 162.3 Исто, стр. 171.4 Ј. Дучић, ,,Споменик Војиславу'', Књижевне импресије, 1982, стр. 314.5 На овоме посебно инсистира Ј. Дучић, који толико далеко иде да закључује да ,,Војислав често није у својој пјесми казао ништа. Али једно ништа кад се лијепо каже, онда то постаје једно Лијепо!''- нав. дело, стр. 316.6 Ј. Скерлић, ,,ВојиславИлић'', Писци и књиге III, 1964, стр. 235.

4

ћемо и разлоге интересовања за различите садржаје, технике, приступе, као и разлоге за наизглед опоречне ставове на које наилазимо у Илићевим текстовима.На крају, у прилог оваквог закључка иде запажање Јована Скерлића: ,,Војислав Илић био је далеко од тенденциозне, >>примењене<< поезије омладинске, али исто тако он није ни представник чисте уметности, >>уметности ради уметности<<, као што су узимали многи његови критичари, неупознати са целим његовим песничким радом.”7

Да постоји извесна биполарност у Илићевом схватању бити поезије сведоче многи његови стихови. Чини се да Војислав Илић овом проблему приступа са одређене дистанце, као непристрасни посматрач који само бележи и уочава могућности и начине схватања суштине поезије, али се никако експлицитно не изјашњава о томе који је и какав је његов лични став. Мада, оваква ,,уздржаност” се може тумачити на више начина: као песникова неодлучност, уметниково трагање за смислом и суштином стваралаштва, које се наставља као непрекидан процес увек отворен за нове могућности, а који почива на сумњи: да ли је уопште могуће доћи до одговора на овакво питање, да ли одговора уопште има или он вечно подлеже произвољним надограђивањима и обликовањима лирских субјеката? Или, може се поћи од претпоставке да песников циљ уопште није био да се бави одговорима, већ само да указује на многобројна питања и загонетке, да покрене и подстакне читаоца на размишљање и њему остави да сам дође до одговора. И заиста, приликом ишчитавања Илићевих песама које се баве поетичким питањима, захтева се читаочева активност и велика пажња, па и извесно предзнање (то се поготово односи на песме са античким мотивима), како би све метафоре и дубља значења била ,,откривена”. Ако није у питању дијалошка форма песме (,,Клеон и његов ученик'', ,,Песник'') у којој су већ супротстављене две стране, онда песник остварује непосредну комуникацију са читаоцем, постављајући тезе и могуће тезе он ,,отвара дискусију'' са реципијентима и оставља простора за нова и разнолика тумачења.

У песми ,,Клеон и његов ученик'' Илић износи две тезе: ,,да се царство поезије налази само у божанственим сферама митолошких симбола и у идиличним пределима заљубљених пастира”, и друга, ,,да се царство поезије налази свуда око нас, у свакој стварчици и свакој појави које се указују нашем оку и које скривају у себи тајну живота и света”8. Д. Живковић сматра да се Илић нашао пред дилемом: којим путем кренути даље, у уметничком смислу, и налази да је Клеонов ученик у ствари ,,Војислав Илић до 1892. године”9, песник идиличних мотива, а да је Клеон ,,песник-мудрац, који позива на мучан и тескобан пут тражења суштине”10, који се у многоме разликује од дотадашњег песничког пута Војислава Илића. Као закључак, Живковић изводи да ће песник, пошто је задњу реч у дијалогу између ове двојице дао ученику, наставити путем којим је кренуо

7 Исто, стр. 188.8 Д. Живковић, нав. дело, стр. 202.9 Исто.10 Исто.10

5

и ,,да ће мимоићи овај тегобан пут на раскрсници свога певања 1892 године.”11

Треба нагласити да се Живковић у свом раду ,,Симболизам Војислава Илића” бави стилом песника, разматра његов песнички пут, утицаје и околности које су важни за развој и обликовање Илићевог рада, а мање поетичким питањима имплицитно исказаним у стиховима. Ипак, наведени ставови овог Илићевог критичара упућују на извесне закључке: Живковић сматра да је Илић ипак заузимао одређени став по питању стваралаштва, односно да се изјаснио и определио за једну од наведених теза, али из овога се закључује даље, да је Илић имао један критички став према извесним гледиштима на уметничко стварање, што значи да је приступао са одређеном дозом сумње и некако увек остављао простор за читаочев избор, без песникових сугестија. То доказују аргументи које, са подједнаком уверљивошћу и спретношћу, износе и Клеон и његов ученик:

,,КлеонСве је само симбол што ти види око,све што душу тоју и ведри и мрачи.Симбол је и земља, и небо високо,а суштина оно што он собом значи.Тавни вео ноћи или светост Феба,звук који се хори из празне даљине,одсев је истине, којој наћи требаправога имена, потпуне целине.

Јер што поглед види спрам светлости сјајне,и све што се косне нашег будног слуха,то је спољни додир ове вечне тајне,и општење њено и људскога духа.Није главно, дакле, оно што ме гонида плачем ил' да певам у часима лепим,но суштина тога...

Ученик Каква мрачна мисо: спавати у ноћи,и знати да неко поред одра стоји,кога не познајем. И дух, у самоћи,ко плашљиво лане да се вечно боји,да слути и чека. Само једну мисо,само слутњу своју налазити свуда,зато да би онде где си вером дисо,под теретом сумње пролазио туда!Каква страшна мисо: све што видим, чујем-сматрати за симбол који друго значи,нагонити разум да вечно тумачи,

11 Исто.

6

те да кратки живот загонетком трујем...''

Дакле, Илић поставља два гледишта о поезији, једно се односи на доживљај поезије као неке врсте бега у лепо и безбрижно, у свет пријатних слика природе и живота пуног ведрине и уживања, а друго се односи на свет поезије који је пун загонетки и питања, симбола пред којима се песник налази и зато је он стално у потрази за откривањем суштина и истина. У првом доминирају естеске категорије, и то највише лепо као сврха и циљ коме се тежи у стваралаштву, дакле односи се на уметничко схватање поезије; у другом доминира корисно, поезија се посматра као начин за изражавање и откривање великих истина које ће служити друштву реч је о утилитаристичком схватању поезије. Али доказ да је Илић ипак остао неодлучан, а не опредељен како сматра Живковић, јесу и друге песме у којима он на исти начин спретно ,,избегава” да се изјасни и оставља нас у дилеми. У песми ,,Два песника'' Илић експлицитно супротставља два виђења поезије, директно кроз разговор двојице песника, као представника опонентних мишљења која аргументовано бране на исти начин као Клеон и ученик. Опет је у сукобу платоновска идеја која инсистира на корисном и истинитом у уметности са идејом која даје више аутономности уметности, која не мора увек да служи друштву у смислу задовољавања одређених колективних циљева и потреба. Двојица песника, пред вратима раја, препиру се око тога ко има више заслуга и ко ,,има више права” да уђе у рај: један је ,,пев'о о слободи и страдао за њу често”, његовом песмом ,,невољници васкрсење своје славе”, ,,од те песме осветничке крунисaне стрепе главе”, песме другог песника ,,вечном правдом и милошћу срце поје”, његова песма је ,,често умекшала победничко срце ледно”. И у овој песми, као и у ,,Клеон и његов ученик'', одаје се утисак да се Илић изјаснио за овај други начин схватања поезије који се своди на службу лепоме, али ако погледамо цео Илићев песнички опус уочићемо да велики број песама говори супротно. Наиме, Војислав Илић се често у својим песмама окретао социјалним проблемима, оштро критиковао политичке програме, указивао на потребе друштва и његове жеље, неретко себе/песника стављао у улогу пророка и апостола истине 12. У потрази за објашњењем овакве противречности Скерлић пише: ,,И Војислав Илић, који је имао естетску природу, и који је по себи био склон за >>уметност ради уметности<<, није се могао ослободити те велике традиције српске књижевности и, следујући примеру својих претходника, Змаја и Јакшића, он се исто тако баца у арену дневних политичких борби, као и они, постаје песник слободе, и то у толикој мери да падају у засенак његове песме >>аристократске тежње<< и чисте уметности”13. Дакле, Скерлић као разлог налази доба у коме је Илић живео, које је захтевало ангажованог песника, активног политичког опозиционара и поборника слободњачких идеала. Али, опет не можемо рећи да се Илић определио за једно, да је себе сматрао ларпурларистом или пак песником утилитаризма, више се можда одаје утисак да је хтео да помири него ли да завади ове две стране ако је тако, онда је својим разноликим песништвом то и доказао. Чини се као да се Илић стално колебао између двеју страна: час је био наклоњенији чистој уметности, ослобођеној од друштвених стега која ужива

12 Ј. Скерлић, нав. дело, стр. 194.13 исто, стр. 191-192.

7

потпуну независност, час се постављао као будни песник истине који има обавезу према друштву на које је упућен и од кога у многоме зависи не само он као јединка која је део тог друштва, већ и његова песничка личност и пут. То указује и на исправност Скерлићевог запажања да је Илић један део песама писао из осећања дужности према свом друштву и времену, а други, онај у коме преовладава естетско осећање, је резултат његових личних уверења и осећања.

С овим у вези намеће се и питање функције и улоге поезије, као и њене аутономности у односу на остале људске делатности. Илић даје потпуну аутономност поезији и уметности, као посебним делатностима људског духа. Али, поезија је нужно повезана са свим делатностима и стално је упућена на њих, самим тим на неки начин и условљена њима. Илић указује на значај нераскидиве везе са друштвом, наглашавајући да идеје и теме у песмама морају имати димензију универзалности да би биле доступне читаоцу, чиме укида потпуну субјективност у поезији. ,,Насупрот ранијој поезији, која је знала само за најличнија и најсвакодневнија осећања (...), Војислав Илић уводи поезију општечовечанских осећања и болова... На тај начин, наша поезија је добила у ширини и универзалности, и од једне ниже и локалне поезије приближава се ка великој човечанској поезији.''14

У поменутој песми ,,Два песника'', Илић је истакао више функција поезије (катарзичну, друштвену, ,,апостолску”, забавну, поучну ...), али оно што се запажа у овој песми, али и у осталим, јесте начин, готово шематизован, на који излаже овај проблем: најпре функције поезије везује само за један план — индивидуални (ужи) или колективни (шири, друштвени), да би у поенти оба спретно, индукцијом или дедукцијом, била спојена и удружена у један заједнички свеобухватни план.У песми ,,Коринтска хетера'' песник кроз причу о љубави између Ипоника и Хеле, смештену у време Августове владавине Римом, на сликовит начин описује значај и моћ поезије. У тренутку кад долазе ,,синови гордог Рима са галијама својим” и одводе Хелу са собом, прекида се љубавна идила двоје младих, а Ипоник остаје разочаран и несрећан. ,,Но, ипак не беше самац.”, пева Илић, ,,Погружен у болу своме, он звучној поклони лири све звуке младости вреле: он је прстима својим из њених сребрних жица извио чаробну песму у славу невине Хеле.” Илић овде доживљава свет поезије на романтичарски начин, као свет имагинације који омогућава песнику да исповеда личне емоције и импресије, као свет неопипљивог и несвесног:

,,У дому разврата гнусног он сања обале пусте,Где стоје спомени вечни за ране његовој души,Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора,И види галеба јато што над њим с кликтањем

кружи.И струја љубави прве обузе његове груди,

И жарки, чудесни пламен запали његово лице,Он диже високо чело и косе забаци бујне,

И страсно, несвесно, дивље удари у њене жице.''

14 Исто, стр. 236.

8

Али већ у следећим стиховима песник функцију поезије измешта из поља имгинације, као начина за ,,ослобађање” властитих песникових емоција, у један шири план који се односи на релацију уметник—дело—прималац/читалац. Тај прелаз је метафорично наглашен стиховима:

,,И звуци јекнуше благо и јаче и јаче грме,и распршташе се силно под сводом мрачнога

храма.''

У последњем делу песме, певајући о реакцији дворана на Ипоникову песму, Илић жели да истакне катарзичну функцију уметности али и њену дидактичку функцију:

,,Престаде весели шапат између стубова древних,И полупијане жене јурнуше до царског трона;Јер грозни, пророчки звуци грмнуше над њима

силно,Ко тутањ подземља мрчног, ко узвик гневнога

Крона.--------------------------------------------------

И премираху болно и тихо њихови гласи,Као молитва чиста, ко уздах невине душе...

--------------------------------------------------Хетере рукама својим крију све тајне лепота својих,

И као плашљиво стадо збиле се у густу таму,Јер осећаху тада, у чудном овоме часу,

Присуство највишег оца у мрачном, развратном Храму.''

Дакле, Илић помоћу климакса оставарује своју намеру да покаже значајну и широку улогу поезије. Градацијом, прелазећи са властитог, емотивног плана Ипоника, на објективни, показује како се ,,пророчки звуци” шире по двору и дотичу сваки предмет и сваког од присутних дворана. Песничка слика је ефектнија тиме што се песниково око највише задржава на метаморфози најгрешнијих- блудница, што свакако није случајност.

Већ је поменуто да се Војислав Илић у својим песмама имплицитно дотакао проблема мимезиса. За разлику од питања схватања поезије о питању подражавања песник се јасније и доследније изјашњавао, тако да овде готово нема дилеме. Илић је по свом ставу ближи аристотеловском схватању мимезиса, него строгом платоновском— што значи да под овим појмом подразумева подражавање целокупне стварности, било да је она ружна или лепа, што се односи и на имагинативни свет. То се свакако запажа у дескриптивној лирици Илића, на шта је указао Д. Живковић анализирајући мотивски склоп песме ,,Запуштени источник'': ,,Насупрот романтичарским нашим песницима,

9

који су у своје описе природе уносили читаве букете цвећа јарких боја и интензивног мириса: руже и љубичице, јасмине и шебоје, босиљак и милодув, смиље и девесиље, поезија В. Илића, сем књишки употребљених ,,мајских ружа”, преплављена је биљем загасито зелене или мрке боје без икаквог мириса: бршљан, маховина и павит, ладолеж и вињага, стрњика и коров, ковиље (али без смиља) и дивља ружа- то је декоративни вегетациони оквир његових слика рушевина, замкова, пропланака и предела.”15 И у песмама с античким мотивима Илић је доста близак модерној теорији подражавања: он не сматра да треба подражавати слике и појаве које су лепе, у изворном платоновском значењу идеално лепо које обавезно стоји са истинитим и добрим, већ се служио различитим естетским категоријама као средствима за изржавање емоција и идеја, и на тај начин креирао нову стварност која не мора увек доследно да се подудара са нашом стварношћу. Амбијенти у које су смештени прогнани песник Овидије, статуа Ниобе, вајар Силвије готово да су идентични са амбијентом у Запуштеном источнику; преовлађују епитети: хладно, жалосно, беспомоћно, клонуло, суморно, мрачно, страшно, пусто... али који су у сврси исказивања нечег племенитог и узвишеног. Тако да за Илића подражавање није пука имитација природе и ствари, већ оно представља стварање нове стварности, а уметник је стваралац који располаже естетиком лепог исто као и ружног, и има слободу да то обликује како жели, чиме се често удаљава од истинитог стварајући одређену илузију. То свакако не значи и да песник ,,лаже'' и обмањује, како је према Платону. Међутим, то се односи на подражавање слика и предмета из природе, али не треба заборавити да се у Илићевој поезији, као што је већ поменуто, све одвија и приказује кроз симбол; све наизглед статичне слике и предели су у функцији неке више идеје, истине коју он саопштава читаоцу, и у том смислу, Илић и овде успешно спаја две орјентације: аристотеловску и платоновску. Описи и рефлексије у његовим песмама не остају ,,само то'', него изржавају ,,интимну и тајну везу између наших душа и мртвих ствари''16, релистичност у Илићевој поезији је само,,узгредна'', ,,само предсобље песме''17.

О ПЕСНИКУ(Природа песника. Друштвена улога.)

У Илићевим песмама откривамо песника слободе и правде, који гласно и оштро критикује друштвене мане и неправду, ,,изабраника свештених муза'' који ,,приповеда правду и за њу гине'', али с друге стране, Војислав Илић нам

15 Д. Живковић, нав. дело, стр. 197.16 Љ. Симовић, ,,О релистичким песмама В. Илића'', Дупло дно, 1991, стр. 178.17 исто, стр. 185.

10

представља и песника љубави и лепоте, романтичара који пева о најинтимнијим осећањима, који лута по просторима имагинарног и ониричког. У песми ,,Два песника'' приказана су оба песника. У заслугама првог песника се очитава модел ангажованог песника, укљученог у сва друштвена дешавања, који добро познаје народ и говори у његово име, он је представљен као духовни вођа који громогласно пева песму о слободи, чији такт подсећа на ,,звекет из даљине и топовску страшну паљбу и шкрипање гилотине”. У песми другог песника преовладавају епитети: тужно, болно, плачно... Нема оне дрскости и жустрине којом су изнешене идеје првог песника, ово је песник тананих емоција, са изузетном моћи саосећања са туђом патњом и болом, његова песма не надахњује већ ,,ублажава” и ,,умекшава”. Али обојица песника желе признање и потврду о прихвћености у друштву, обојица дају себи за право да кажу да су важан део свог друштва. Оваквог песника препознајемо у сатиричним и родољубивим песмама В. Илића, пуних полета, често идеолошки обојених са јасном тенденцијом. Иако је овај други песник, песник лепоте и љубави, ,,блажи'' и можда не тако експлицитно окренут друштву и социјалним проблемима, јер у први план истиче емоцију коју изазива његова песма, он је ипак представник колектива, он преноси осећања своје заједнице, не своја лична. Лепо добија једну ширу димензију, оно није само субјективни осећај, већ има и своју друштвену улогу, естетско је магично оружје исто толико моћно колико и декларативно позивање на борбу против немилосрдних тиранина:

,,Као тамјан што се диже са олтара у висине,моја тужна, чудна песма хорила се из даљине,

Хорила се тако болно, молила се тако чедно, да је често умекшала победничко срце ледно.''

У овој песми, Војислав Илић као да се определио за ово друго, ететско, уметничко. Илић поручује да, иако је можда утилитарно у поезији непосреднији начин да се приближи народу, да се отвореније искаже тренутно нездовољство одређеним политичким или социјалним околностима, али естетско, осим што може бити у истој служби као и утилитарно, оно може још добити категорију ванвременског, може важити као опште и актуелно у сваком времену и друштву. Управо је то оно главно на шта упућује Војислав Илић, ,,идеални'' песник мора служити друштву, али он не сме да се упушта у краткорочне, ,,дневне'' борбе, чиме ризикује да песма изгуби своја основна обележја у корист голих извештавања о тренутним догађајима, што је понекад сам Илић чинио. Песник мора да тежи тражењу универзалног и битног и да то поетизује, тако да песма не губи свој естетски слој, али и да задобије дуговечност. Такав је песник Камеонс у спеву ,,Песник''. Као и у претходној песми Илић је дао предност уметничком над тенденциозним, али овога пута његов идеализовани, ,,прави'' песник ,,не пева да се коме допадне и додвори, било то крвавоме тиранину или >>суровој маси<<, он не жуди за успехом и не јури за славом''18. За разлику од претходно наведених песама, у овом спеву са

18 Ј. Скерлић, нав. дело, стр. 190.

11

сигурношћу можемо издвојити Илићеве погледе који су јасно исказани кроз речи Камеонса, славног песника. Те речи готово да се претварају у апотеозу лепоти, а песник је описан као ,,путник нежни'' који се креће по ,,мучној стази'', он је отуђен и сам на свом путу, ,,слуша само глас свога срца и пева само себе ради''19, али у исто време горд и помало пркосан:

,,Он, убог често, по свету се вије,Увреде слуша, али сузе крије.-

Безазлен, збуњен, као свако дете,Но горд, да га се ни таћи не смете.''

Занимљиво је да Илић више пажње поклонио описивању песника друге врсте, који је контраст првоме, а кога Камеонс приказује Хуану као лош пример- он је ласкавац, лажљив и превртљив, ,,...пуста маса прописује њему: кад ће да пева, зашто и о чему...''. ,,Прави'' песник је баш онакав како Љ.Недић описује самог Илића: у свему тражи лепо, а уметничко и естетско у његовим стиховима долазе до свог пуног израза. Ако само погледамо почетак спева у коме са великим усхићењем и дивљењем Камеонс пева о заласку сунца, или завршне стихове у којима Хуан говори о свом надахнућу и износи своје схватање дара који му је дат, уочићемо ту осетљивост песникову према утисцима спољњег света20, на коју Илић алудира, али и способност песника да се окрене себи, својим унутрашњим осећајима, способност сагледавања себе и своје душе. ,,Илић је имао те душевне особине врло развијене,'', пише Скерлић, ,,и као ретко ко од наших песника он је имао то битно, основно поетско расположење, које све силније осећа и у високом тону казује.''21

,,...Кад у тихо вече,Шуштећи вода по камењу тече,

Ја сањам тада... Не, ја певам тада,Тајни ме занос лепотама свлада-

И речи теку и шуме и тонеУ звучне строфе, што чаробно звоне

Смехом и плачем...''

Питањем улоге песника у друштву В. Илић се бави и у песми Овидије. Није случајност што је песник баш певао о овом славном римском песнику, творцу елегичних писама. У књижевном раду двојице песника, Публија Овидија Назона и Војислава Илића, има много заједничког. Сличност се најпре огледа у избору тема— реч је о учено-митолошким темама, које су заступљене у

19 Исто.20 Исто, стр. 215.21 Исто.

12

Овидијевим ,,Метаморфозама'' (Metamorphoses) и ,,Фастима'' (>>Календар<<), а које Илић преузима. Познато је да се Илић ослања на целу античку поезију, не само на Овидија, али оно што је посебна карактеристика, која директно повезује двојицу песника, је однос према старини, разлог интересовања за прошлост. ,,Као прави хуманист, одиста, он јe био веома склон да својим идејама и расположењима налази подршку у славним примерима прошлости и није једна прилика кад се може рећи да су за њега ,,имена мита добила чаробну и натприродну вредност''. Али ипак старина је песнику само подршка, само средство да изрази себе и своју епоху.''22 Исто би се могло рећи и за Војислава Илића, поготово последња реченица. И Мерлеово запажање о Овидијевој поезији такође може важити и за Илићеву: ,,гледа прошлост кроз садашње доба и намеће јој његову боју. Он непрекидно модернизује примитивна времена, и то без напора...''23

У песми ,,Овидије'' тек последња строфа, која је и графички одељена од прве четири, сугерише симболику песме. Дескрипција природе, која доминира у првом делу песме, постаје само оквир расположења, а прича о прогнаном песнику из Рима у последњим стиховима преноси се на актуелно доба, када настаје Илићева песма, с интенцијом да укаже да друштвене и политичке околности често нису наклоњене песнику и да његова песничка судбина и пут може зависити од њих.24

,,О, горди, развратни Риме! Ти сузе видо му ниси,Но зато он вечно живи, вечна мумија ти си.

Царице векова тавних, где му је гробница света?Под мрачним, суморим небом варварских

и дивљих Гета.''

Како је Овидије користио теме и мотиве из прошлости да би исказао своја гледишта и ставове о тренутном стању у римском друштву и његовом културном животу, али индиректно и о појединим поетичким питањима, тако и Илић са истом намером симболично опева догађај из живота овог песника.

У неколико песама В. Илић песнички позив одређује као божји дар, а песника назива изабраником. ,,Богомдани'' песник (медиј између људи и и неке више натприродне силе) је у обавези да испуни своју ,,мисију'', која је по Илићу поистовећена са свештеничком или чак апостолском. Кроз стихове В. Илића се стално провлачи идеја о идеалном песнику, ,,правом'' песнику, који не сме да испусти ,,ниједан лажан глас'', јер је он тај повлашћеник кога су изабрале музе да ,,тамјан мирисан пали у храму чистоте чедне''. Овакво стално инсистирање на истини, правди, моралу, дало је основа многим тумачима Илићевих песама да га прогласе борцем за утилитаризам у поезији који ставља корисно/поучно изнад забавног и естетског, односно истиче пре свега педагошку улогу песника. Али да ли је то једина порука Војислава Илића? Не подразумева ли он под тим ,,ниједан

22 В. Ђурић, ,,Увод у римску лирику'', Римска лирика, 1961, стр. 45.23 Исто.24 Занимљиво је да Овидије готово идентичан поступак (опис природе-присећање на неправду која му је учињена (прогонство)- молбе Августу за повратак, односно слика актуелног стања у Риму) користи у песми ,,Пролеће у Томима'' (Epistulae).

13

лажан глас'', ,,чиста небесна правда'' искреност и преданост песника у позиву за који је предодређен од виших и светих? Не упозорава ли песника да баш треба да се чува служења друштвеним и политичким идеалима и режимима? ,,Небесна правда'' није исто што и земаљска, нити је песничка истина исто што и истина у уметности. Чини се да Илић опомиње и саветује песнике да треба да слушају своје срце и да ту и такву ,,чисту'' истину изнесу пред читаоце, јер је песникова искреност једини пут до његово дело допре до читаоца. ,,Ако хоћеш да ја плачем, треба да си тужан најпре сам'', Илић као да се водио овим Хорацијевим начелом. Али песник треба да остане доследан на том путу правде и истине и да пази да га не укаља разумом који се скоро увек супротставља емоцији, који може да је спутава и ограничава, песник треба да остане привржен песничкој истини и да њој служи, иако је цена за то велика.

,,Умреће истине људске, и море, столећа тавни'Покриће гробове њине. Ал' светли живи Крон,

И с њиме, крај зрачног трона, у чистој небесној правди,

Живеће вечно он.''

О УМЕТНИЧКОМ ДЕЛУ(Процес настајања уметничког дела. Ремек-дело. Оригиналност.)

,,Твој живот рад мене беше. И ти ћеш умрети сада,Јер ја сам чаробни лептир, а ти си чаура био.

Јест, ти ћеш умрети сада. Сав позив живота твогаСвршен је с рађањем мојим, по вољи самога бога:Али ће Римљани сутра с дивљењем гледати мене

Ко образ врлине чедне, ко узор најлепше жене.''

Ови стихови из баладе ,,Мраморни убица'' на најбољи начин исказују Илићево гледање на постанак једног уметничког дела, као и његово схватање односа ствараоца и његовог рада. Мраморна статуа жене коју је извајао Римљанин Силвије ,,оживљава'' и упућује ове речи свом ,,оцу'', креатору. Тренутак оживљавања и обраћања статуе- предмета, јасно открива песникову поруку: онога трена када је дело завршено оно почиње свој живот, пошто му је уметник подарио душу. Овакво схватање нас упућује на неколико закључака. Најпре, Илић симболично раздвојивши песника од дела, лептира од чауре, указује на то да свако дело има своју судбину, која зависи од више фактора. Осим његових основних, објективних вредности (естетски, садржински, формални слој...) које

14

добија одмах по свом ,,рађању'' и од којих свакако највише зависи његова судбина, односно да ли ће се оно допасти или не читалачкој публици, оно је суочено са духом и потребама извесног времена и друштва. Познато је да су нека дела била популарна у друштву и времену кад су настала, а потом заборављена и одбачена, док су друга пак чекала вековима како би се откриле његове праве вредности и одлике. Рецепција одређеног дела у некој епоси не зависи само од његових уметничких квалитета, његово тумачење зависи у многоме и од друштвеног уређења, политичких, културних и других околности у неком друштву које га прихвата или га не прихвата. Ипак, она дела која имају универзалну димензију, лепоту и поруке општеважеће за сва друштва и светове, успевају да превазиђу историјске и социјалне препреке и живе као узори и модели. О таквим делима нам говори Илић када каже да ће Римљани сутра гледати с дивљењем ову статуу. Овим ,,сутра'' Илић наговештава и прориче дуговечност Силвијеве статуе. Да ли је овде реч о ремек-делу, или В. Илић само жели да укаже на непоновљивост сваког дела? На тренутак се може чинити да нас и овде песник оставља без одговора, али се он ипак може наслутити пажљивијом анализом текста. Већ из прве реченице мраморне статуе сазнајемо да је Силвије вајар у позним годинама— ,,Од прве младости твоје ја живљах у души твојој...'', у сваком случају песник упућује на то да вајар није млад. Потом његово дело, називајући себе вечитим идеалом коме је целог живота уметник тежио, прислања своје ледене усне на његове ,,младе'' усне и ,,убија'' свог ствараоца тако што му ,,испије душу''. Илић нам малом загонетком указује на свој циљ— на почетку песме даје се слика вајара који већ дуго покушава да пронађе инспирацију (од прве младости своје), док у другом делу песме после оваплођења дела/идеала метафорично умире испунивши свој циљ. Дакле, симболика епитета ,,младе'' наговештава нови почетак, стварање новог дела на основу новог идеала тј. идеје. Тако да се цела песничка слика може односити и на ремек-дело, које свакако носи особину оригиналности и непоновљивости, али се може односити и на свако дело које је јединствено само по себи, јер је резултат тренутка који се не може поновити. Илић, при том, изоставља питање уметничке вредности самог дела, већ ставља акценат на чин стварања који се одвија као један процес. Са једне стране песник нам предочава процес стварања односно идејне припреме уметничког дела, чија је реализација питање једног тренутка, насупрот првој фази која је постепена и сложенија. Тај процес је налик Сократовој ,,бабичкој'' методи- постепено ,,порађање'' истине, односно у овом случају, уметничке истине, идеје и емоције. У песми ,,Ниоба'' поставља и питање односа дела и ствараоца, али и дела и реципијента. Први део, четири дескрпитивне строфе, бави се односом посматрача ( у песми лирског субјекта) и статуе Ниобе којој се он диви— Илић се дотиче важног и сложеног проблема естетике: да ли дело само по себи носи естетски слој који ће препознати сваки посматрач независно од његових афинитета и укуса, или мора да постоји ,,комуникација'' између субјекта и објекта (дела) да би се открио тај слој чиме се релативизује допадљивост дела? Друго важно питање које се немеће јесте питање ,,познавања'' уметника за разумевање и тумачење његовог дела, односно да ли је потребно укључити и биографизам као метод приликом тумачења дела? Као што је поменуто Илић се само површно дотиче ових питања

15

и без намере да их проблематизује, тако да је бесмислено тражити његов лични став и одговор, јер он говори субјективно као песник, а не као неко ко трага за објективним расуђивањем. Он се диви лепоти Ниобе и ужива у њој, на исти начин на који ужива и његов Тибуло пред Венусовим кипом, субјективно и пристрасно и свакако не размишљајући о томе да ли и други примећују Лепо колико и он и да ли је дело стварно толико лепо колико се њему чини. Ј. Дучић карактерише ту лепоту као независну од времена и околине, који су пролазни, насупрот лепоти која је ,,ведра, лака, опћа... свагда млада и лијепа: слична каквој статуи Венуса коју нађу под земљом с осмејком, са оним истим осмејком којим се насмијала прије хиљадама година.''25

25 Ј. Дучић, нав. дело, стр. 320-321.

16

ЗАКЉУЧАК

Поетичке теме заузимају битно место у Илићевом стваралаштву. Осим што песник проговара сам о својој поетици што је свакако драгоцено тумачима за боље разумевање и познавање бића његове поезије, Војислав Илић пишући о овим темама потпуно субјективно, пристрасно, чак понекад и наивно, из перспективе онога који ствара поезију а не онога који је посматра и доноси суд о њој, помаже нам да боље разумемо биће поезије и уметности уопште. Ослобођен ,,научничких'' предрасуда и жеље за објективним критичким сагледавањем Војислав Илић успева да нам непосредније и лепшим језиком поезије приближи њену поетику. Атмосфера присности између песника и његовог дела коју он остварује у стиховима покушавајући да што боље разуме тај однос, преноси се и на читаоца и потврђује његову неопходност— јер је то и циљ сваке уметности. То је и једна од главних идеја Илићевих песама: уметност је најлепши вид комуникације међу људима. Зато је и Илићева песма позив у свет Лепог и нестварног, тај свет можда понекад изгледа утопистички, али свакако да не доноси безвољу и безнадежје, већ напротив охрабрује, или бар на трен ублажава или надограђује реалност. Самим тим Илићеве поруке добијају један шири смисао који се не односи само на природу песника или уметника и онога са чим је он суочен, већ и на сваког човека, јер су машта и лепота оно што их повезује. Сукоб реалног и иреалног, разума и срца, деловања због користи и одређеног циља и оног из љубави које је само себи сврха и циљ су део сваке и свакодневне егзистенције, не само песничке. Узимајући примере из далеке прошлости и културе која овом поднебљу није тако блиска, Илић црпи и подвлачи све оно универзално и општељудско, тако да се разматрање смисла и суштине уметности претвара у потрагу за смислом и суштином живота, а Илићев одговор је јасан- Лепота је смисао. Доза објективности која се проналази у његовим ставовима односи се на чињеницу да је Војислав Илић свестан могућности другачијег рационалнијег гледишта које не оспорава нити потцењује, али га лично ни не подржава.

17

ЛИТЕРАТУРА:

1. Гавриловић, Зоран: ,,Војислав Илић”, Песништво од Војислава до Бојића, Нолит, Београд, 1972.

2. Дучић, Јован: ,,Споменик Војиславу'', Књижевне импресије, ИО Слово љубве, Београд, 1982.

3. Ђурић, Војислав: ,,Увод у римску лирику'', Римска лирика, Просвета, Београд,1961.

4. Живковић, Драгиша: ,,Симболизам Војислава Илића'', Токови српске књижевности, Матица српска, Нови Сад, 1991.

5. Жунић, Драган: Весела естетика, Зограф, Ниш, 2004.6. Илић, Војислав: Сабрана дела I-IV, прир. Милорад Павић, Просвета,

Београд, 1961.7. Илић, Војислав: Песме, прир. Зоран Гавриловић, Рад, Београд, 1988.8. Милошевић, Милош: Романтизам и реализам у српској и европској

књижевности: есеји, књижевнокритички, књижевноисторијски, књижевно- теоријски, аналитички, Змај, Нови Сад, 2002.

9. Павић, Милорад: Војислав Илић (избор критика), ЗУНС, Београд, 1966.10.Павић, Милорад: Војисалав Илић и европско песништво, Матица српска,

Нови Сад, 1971.11.Павић, Милорад: Војислав Илић, његово време и дело, Просвета, Београд,

1972.12.Симовић, Љубомир: ,,О релистичким песмама Војислава Илића”, Дупло дно,

БИГЗ, Београд, 1991.13.Скерлић, Јован: ,,Војислав Ј. Илић”, Сабрана дела III, прир. Мидхат Бегић,

Просвета, Београд, 1964.

18