Dr Bendžamin Džordž Vilkinson

POBEDONOSNA ISTINA

~ 2 ~

Naziv djela: Pobedonosna istina Autor: Dr Bendžamin Džordž Vilkinson Naslov originala: Truth Triumphant Church in the Wilderness By Benjamin George Wilkinson, Ph. D. Preveo sa engleskog: Dušan Ostojić Korektura: Pavle Simović Izdavač: Institut za religijska istraživanja www.religija.me Dizajn korica i priprema za štampu: Pavle Simović Štampa: Topalović Valjevo Tiraž: 500 primeraka Napomena: Knjiga je štampana u nekomercijalne svrhe.

Beograd 2017.

~ 3 ~

PREDGOVOR

Autor objavljuje ovu knjigu s nadom da ona može otvoriti novi svet svojim čitaocima. Istaknuto mesto koje Sveto Pismo daje Crkvi u pustinji bez dvojbe dokazuje postojanje takve organizacije i naglašava njen značaj.

Skrećući pažnju na ovu uzbudljivu temu, pisac je nastojao da svede u jedan sveobuhvatan pogled moćnu, iako vremenom raščlanjenu, pripovest o Crkvi u pustinji u različitim zemljama. Kumulativni karakter istorijskih dokaza biće ja-san tragaocu za istinom. Uz podršku mnogih sabirnih linija dokaza, autor veruje da je otvorio nova vrata na području istorije u kojem Božje proviđenje ima naji-staknutije mesto.

Premda je autor koristio veliki broj prvobitnih izvora, on je takođe ušao u radove mnogih naučnika i pisaca koji su prošli kroz to prije njega. Kako iz ori-ginalnih tako i iz sekundarnih izvora on je nastojao uobličiti ovu studiju. Cilj je da ove informacije budu od koristi u ukazivanju na obmane sadašnjeg vremena i u razotkrivanju načina upoznavanja sa brojnim podmetnutim učenjima. Pisac po-kušava da objasni sadašnju dužnost čoveka u pogledu svetske istorije.

Uveren da će ova knjiga otkriti jednu novu priču i baciti snažnu svetlost na istoriju Božjeg naroda, autor je predstavlja čitaocima. On se iskreno moli da će obećana pozna kiša Svetog Duha iskoristiti ove stranice da obasja druge tako da mogu podeliti blagoslove tog obećanja sa onima koji žive pobednički u završnim prizorima zemaljske istorije.

AUTOR

~ 4 ~

SADRŽAJ Predgovor ........................................................................................................... 3 Uvod ................................................................................................................... 5 1. Šta je Crkva u pustinji? .................................................................................. 6 2. Crkva u pustinji u proročanstvu ................................................................... 10 3. Apostolsko poreklo Crkve u pustinji ........................................................... 16 4. Tihi gradovi Sirije ........................................................................................ 26 5. Lucijan i crkva u Siriji ................................................................................. 33 6. Vigilant, vođa valdenza ................................................................................ 47 7. Patrik, organizator Crkve u pustinji u Irskoj ................................................ 57 8. Kolumba i crkva u Škotskoj ......................................................................... 75 9. Papas, prvi vođa crkve u Aziji ..................................................................... 88 10. Kako je Crkva odvedena u pustinju ......................................................... 106 11. Dinut i crkva u Velsu ............................................................................... 117 12. Ajdan i crkva u Engleskoj ........................................................................ 126 13. Kolumbanije i crkva u Evropi .................................................................. 139 14. Crkva u Evropi posle Kolumbanija .......................................................... 149 15. Rani valdenški heroji ............................................................................... 162 16. Valdenška crkva ....................................................................................... 186 17. Aba i crkva u Persiji ................................................................................. 203 18. Timotej iz Bagdada – crkva pod muhamedanskom vlašću ...................... 216 19. Hrišćani sv. Tome iz Indije ...................................................................... 229 20. Velika borba u Indiji ................................................................................ 238 21. Adam i crkva u Kini ................................................................................. 251 22. Markos iz Pekinga .................................................................................... 263 23. Crkva u Japanu i na Filipinima ................................................................ 277 24. Crkva ostatka sledi Crkvu u pustinji ........................................................ 288 Bibliografija ................................................................................................... 305 Fusnote ........................................................................................................... 321

~ 5 ~

UVOD

Jedno uveliko zanemareno polje proučavanja otvoreno je istraživanjem au-tora u istoriju Hrišćanske crkve od njenih apostolskih početaka do kraja 18. veka. Uzimajući kao tezu važnost Crkve u pustinji koju joj daje biblijsko proroštvo, kao i činjenicu da je „Crkva u pustinji, a ne ponosita hijerarhija ustoličena u ve-likoj prestonici sveta, bila istinska Hristova crkva,“ on je proveo godine razvija-jući ovaj predmet. U svojoj sadašnjoj formi, Pobedonosna istina predstavlja ve-oma revnosno istraživanje evropskih i američkih biblioteka.

Najteže je doći do vrsnih drevnih izvora, ali autor je uspeo pristupiti mno-gima. Da bi iskristalisao predmetnu materiju u oživeo istorijske fakte u moder-nim vremenima, autor je takođe poduzeo opsežna putovanja po Evropi i Aziji.

Učenja prvobitne Hrišćanske crkve raširila su se do Irske, Škotske i Velsa. Kao seme gorušice ona su se usadila u srcima mnogih pobožnih duša u južnoj Francuskoj i severnoj Italiji – narodima poznatim kao albigenzi i valdenzi. Vera Isusova herojski je uzdiguta u crkvi na Istoku. Ovaj termin, kako ga koristi autor, ne uključuje samo sirijske i asirske crkve, već je takođe primenljiv na razvoj apostolskog hrišćanstva u zemljama Dalekog Istoka.

Duh Hristov koji je goreo u srcima lojalnih ljudi koji nisu hteli kompromise sa paganizmom poslao ih je kao misionare u daleke zemlje. Patrik, Kolumbanije, Markos, i čete drugih bili su misionari u dalekim zemljama. Oni su hrabro doče-kali neznanje varvara, netoleranciju otpalih crkvenih vođa i progonstvo države kako bi mogli zadobiti duše za Boga.

Otkrivanje opasnosti koje su bile uvek prisutne u sukobu prave crkve protiv zabule, razotkrivanje opakih radnji zla i božanske snage pomoću koje su Božji ljudi činili istinu pobedonosnom, izazov Crkve ostatka danas u njenoj završnoj borbi sa silama zla, i pokazivanje svete, nepromenljive poruke Biblije kakva je sačuvana za one koji se „boje Boga i drže Njegove zapovesti“ – iskreni su ciljevi autora u predstavljanju ove knjige onima koji znaju istinu.

MERLIN L. NEF

~ 6 ~

Glava 1. ŠTA JE CRKVA U PUSTINJI?

Ali ženi su bila data dva krila velikog orla da odleti u pustinju na mesto za nju pripremljeno. Tamo je, daleko od zmije, bila hranjena jedno vreme i dva vremena i pola vremena.

A žena je pobegla u pustinju, gde joj je Bog pripremio mesto, da tamo bude hra-njena hiljadu dvesta i šezdeset dana. (Otkrivenje 12:14,6).

Crkva u pustinji je veza između apostolskog hrišćanstva i Božjeg naroda da-nas. Namera ove knjige je da pokaže da su tokom ovog dugog istorijskog perioda u svakoj zemlji postojali hrišćani koji su imali crkve, fakultete, misionske stanice i teološke škole; koji su blisko sledili i čvrsto se držali verovanja i praksi koje su apostoli bili predali svetima; i koji su posedovali i očuvali izvorne biblijske tek-stove koji su dati crkvi u prvom veku. Ovi ljudi sačinjavali su Crkvu u pustinji. Ovo je zamisao koja se generalno ne podržava. Naziv „Crkva u pustinji“ uzet je iz biblijskog proročanstva iz Otkrivenja 12 koje opisuje ženu koja je pobegla u pustinju. Žena predstavlja crkvu.1 Naziv jasno pokazuje da to nije bila popularna ili predominantna crkva.

Ovi istinski vernici držali su visoko zastavu istine, i opirali se prodiranju otpadništva. Njihova sreća je varirala, jer su ponekad imali mnogo crkava, poz-natih škola i udaljenih misionskih stanica, dok su u nekim drugim vekovima patili od siromaštva i užasnog progonstva.

Veliko misionarsko delo ove crkve malo je poznato, na njene patnje nije se obaziralo a njeni heroji nisu opevani. Na sledećim stranicama predstavljeno je dragoceno nasledstvo koje je zaveštano za sadašnja vremena. Vraćanjem istinske crkve na njeno pravo mesto otkriven je ključ koji otključava značenje velikih pitanja sa kojima se suočava sadašnja generacija.

Neko će postaviti pitanje: Ne trebamo li tražiti crkvu koja je vekovima bila omiljena kod careva i naroda da bi pronašli pravu crkvu, umesto da tražimo ljude koji vekovima nikada nisu bili dominantna crkva i koji su mnogo puta bili sakri-veni? Neka prorok Jovan odgovori na ovo pitanje: „A žena [crkva] je pobegla u pustinju.“ (Otkrivenje 12:6). Da bismo prepoznali pravu crkvu naš imperativ je da obratimo pažnju na ona hrišćanska tela koja su u velikoj meri bila zaboravljena u delima istorije.

Božansko otkrivenje uči da će svetlost koja treba da obasja poslednju gene-raciju ljudi biti nastavak i uvećanje one svetlosti koja je obasjavala Crkvu u pusti-

~ 7 ~

nji tokom trinaest vekova, naime u periodu od 1260 godina. Dok je opšteprihva-ćeno da period od 1260 godina Crkve u pustinji nije počeo u apostolska vremena, ipak je neophodno predstaviti ovaj proročki period sa pogodnom pozadinom. Po-četak i završetak perioda od 1260 godina ustanovljen je u kasnijim poglavljima. Kako god, nije načinjen nikakav poseban napor da bi se napravila razlika u nazi-vima između Crkve u pustinji i njenih apostolskih korena.

Za početak trebamo shvatiti da u davanju iznenađujućih izveštaja o ovoj crkvi vrednoj pažnje ne mogu se slediti stare utabane staze koje su koristili skoro svi pisci crkvene istorije. Svetlost biblijskog proročanstva odredila je put ove istrage i način na koji ova tema treba da se tretira. Ovaj predmet je retko, ako uopšte ikad, bio predstavljen na takav način da otkriva neverovatno interesantan međuodnos koji je postojao između i među raznim grupama pravih vernika na široko rasprostranjenim teritorijama.

Neki sadašnji autori marljivo su radili da bi omalovažili američke osnivače verskih sloboda i demokratije, kao što su Vašington, Džeferson i ostali. Ova ista grupa ljudi napala je oblast crkvene istorije, i ono što je pre bilo sakriveno tone u sve veću tamu.

Ovi ljudi teže da slavu Crkve u pustinji daju nekoj drugoj. Tužno za reći, ali mnoge iskrene osobe prevarene su zaprepašćujućom propagandom u knjigama i člancima koje su pronađene u istorijskim uporištima koji vode na stranputicu. Vreme je da se na svetlost iznesu mnoge junačke borbe onih ljudi koje je Bog upotrebio da očuvaju božanske doktrine i Sveto Pismo. Izjave koje su ovde date po pitanju Crkve u pustinji i njene istorije biće razjašnjene, proširene i dodatno objašnjene i podržane dokazima iz pouzdanih izvora.

Crkva u pustinji do istine nije došla tako što se suprotstavljala preovladava-jućim dogmama i jeresima. Njena istina nije bila istina koja je skoro primljena. Religijska verovanja njenih članova bila su nasleđe iz apostolskih dana. Ljudi njima duguju za očuvanje Biblije. Nasuprot skoro univerzalnom verovanju, Crkva u pustinji obuhvatala je istinske misionske crkve tokom duge noći mrač-nog srednjeg veka. Ona je visoko držala baklju obrazovanja dok je ostatak sveta skoro tonuo u tamu neznanja i sujeverja. Njena teritorija nije bila ograničena. Naprotiv, njen uticaj probio se u sve delove poznatog sveta.

OD APOSTOLSKIH DANA

Istorija nominalnog hrišćanstva je izveštaj o žestokim teološkim kontrover-zama i, povremeno, o krvavim susretima radi ostvarivanja ciljeva; to je izveštaj o neverovatnim delatnostima da bi se osigurala politička moć. Istorija Crkve u pustinji je uzbudljivo otkrivenje posvećenog, evanđeoskog rada u vođstvu diljem

~ 8 ~

kontinenta radi spasenja beznadežnih i neprosvećenih. Ona nije, kao što su to činili njeni protivnici, tvrdila intelektualnu logiku na doktrinu; ona nije pokuša-vala da svoje poglede nametne političkom okrutnošću. Ona je prekinula sve teri-torijalne i porodične veze preko kojih je mogla ostati u vezi sa svetom i gramzi-vim crkvama iz raznih carstava, uspešno očuvavši na taj način svoje biblijske doktrine i svoju apostolsku organizaciju.

Sadašnjost se nikada ne može razumeti na ispravan način bez tačnih infor-macija iz prošlosti. Oni koji su bili poučeni lažiranom istorijom ili čiji umovi su bili ispunjeni izvrnutim tumačenjima prošlih događaja, teturaju se kao slepi sa pomračenim umom. Danas svako želi da bude savremen. Ali oni koji zanemaruju pouke iz prošlosti ne dostižu savremenost. Oni dostižu samo sadašnjost. Umovi indoktrinirani istorijama i enciklopedijama koje uzdižu jedinstvo crkve i države neće zapaziti nezadovoljnu sadašnjost u demokratiji koja potpuno razdvaja državu i crkvu, jer će težiti, i truditi se da ostvare drugačiji poredak stvari. Ideje koje neko ima o iščezlim generacijama puno su povezane sa njegovim odnosom prema sadašnjosti.

Podjednako je istina da osoba koja ima iskrivljene poglede o sadašnjosti ne može osnovati bolju budućnost. Oni koji na srednjovekovne godine evropske istorije zajedno sa njenim kmetstvom gledaju kao na ideal biće u pobuni protiv današnjeg društva i tražiće načine da ponovo uspostave taj sistem. Oni koji ne veruju u Isusa Hrista, božanskog Stvoritelja, koji je nesebično umro na krstu, neće naći radost u samopožrtvovanju i dragovoljnoj službi, već će težiti da ugrabe sve što mogu za sebe.

Oni koji su ubeđeni da se desila pobuna na Nebu i da je čovečanstvo danas okruženo silama i vladarima tame biće spremniji da traže pomoć svetog Duha nego ako bi odbacili učenje Biblije o Sotoni i zlim anđelima. Drugim rečima, čovek zamišlja budućnost koja bi logički trebalo da sledi njegovu procenu o sa-dašnjim mogućnostima, bila njegova procena dobra ili loša.

Nisu svi svesni odlučujućih borbi koje su se desile iza scene nad Crkvom u pustinji. Mnogi nisu uspeli da zapaze prava žarišta hrišćanske delatnosti u pro-šlosti. Oni su u celosti premalo shvatili značenje bitnih događaja koji se danas dešavaju jer su bili u neznanju po pitanju istorijske pozadine. Ispravan pogled na prošlost je za delotvorno vođstvo jednako neophodan isto kao i zahvalnost za sadašnje vrednosti. Mnogi malo znaju o Božjim porukama za ovu generaciju jer nisu naučeni da gledaju na osnovne, već na površne korene prošlosti. Prošlost koja nam je dala demokratiju u versku slobodu je istorija koja se treba znati i proučavati. Potrebna nam je sveta Knjiga da nam pokaže put do prave istorije.

Crkvu u pustinji, okruženu divljacima u borbi protiv varvarske tame, njeni neprijatelji prikazuju bez pobeda. Često odvođena u planinska povlačenja, bila je

~ 9 ~

sačuvana od kvarnih uticaja crkvene i političke moći. U mnogim delovima sveta, sve od Irske na zapadu do Kine na istoku, postojali su centri istine. Vođe u ovim centrima bili su ujedinjeni u čežnji da ostanu u veri, i da iz generacije u generaciju ovekoveče čiste istine jevanđelja predate od apostolskih dana. Njihov izveštaj sistematski je uništen.2 Ipak, povučenost i nepoznanost nisu u potpunosti mogli sakriti ove heroje jer je oganj njihovog progonstva nastavio da obasjava događaje njihovog požrtvovanog rada.

Neizopačena istorija istinske crkve vodiće do shvatanja da je Božja crkva danas naslednik Crkve u pustinji. Istinska crkva danas ujedinjuje sadašnjost sa večnošću, kao što je i Crkva u pustinji bila ujedinila apostolsku prošlost sa sadaš-njošću. Dok neko prati istoriju Crve u pustinji, biće data obeležja identifikacije pomoću kojih će se moći prepoznati poslednja crkva ostatka. Štaviše, takvo pred-stavljanje razotkriće lažnu, besmislenu i zavodljivu istoriju koja je danas uveliko upotrebljena da bi se diskreditovala prava istorija.

~ 10 ~

Glava 2.

CRKVA U PUSTINJI U PROROČANSTVU

Tako je proročanska reč koju imamo još pouzdanija, i dobro činite što na nju pazite kao na svetiljku koja svetli na tamnom mestu. (2. Petrova 1:19)

A sve im se to događalo za primer i napisano je za upozorenje nama, koji živimo na kraju vekova. (1. Korinćanima 10:11)

Sada ćemo ramotriti biblijski prikaz Crkve u pustinji i nadahnuto isticanje njene važnosti, naročito onako kako se nalazi u spisima proroka Danila i apostola Jovana. Ove dve proročke studije sijaju neobičnim sjajem među šezdeset i šest knjiga koje sačinjavaju Sveto Pismo. Isaija, Jeremija, Ezekijel i ostali proroci naročito su govorili o stvarima koje su već ustanovljene u Izraelu; Danilo i pisac Otkrivenja s druge strane predstavljaju proročki nacrt svetske istorije. Danilo je govorio sa svog uzvišenog postolja kao ministar Vavilona, prvog od četiri svetske univerzalne monarhije.

Jovan, poslednja živa zvezda na kruni dvanaest apostola, bio je prognan od rimskog imperatora, vladara poslednje od četiri univerzalne monarhije.

Spasitelj je u svojim učenjima ukazivao na mnoge tekstove iz knjiga Starog Zaveta; ali nijedan nije isticao i zapovedio da se proučava sa većom neposred-nošću od knjige proroka Danila (Matej 24:15). Ljubljenom učeniku, prognanom na ostrvu Patmos, Hristos je prikazao veličanstva za koja bi rimski imperator zamenio sve što je imao. Ove dve knjige nisu sakrivanje, već otkrivanje Božje volje. Bog je u obema otkrio krajnje uzbudljivu priču o počecima, rastu, borbama i konačnom trijumfu Njegove crkve. On je takođe razotkrio drsku bezbožnost, saveze sa carevima zemaljskim, dugotrajnu okrutnost i konačno zbacivanje „tajne bezakonja“, religijskog protivnika Njegove crkve. Dalekosežnom vizijom ova dva proroka, Danilo i Jovan, predvideli su sukobe u hrišćanskoj eri i konač-noj krizi. Koristeći dobro poznati prikaz žene koja simbolizuje crkvu, pisac Otkri-venja Jovan je rekao:

„A žena je pobegla u pustinju, gde joj je Bog pripremio mesto, da tamo bude hranjena hiljadu dvesta i šezdeset dana.“ (Otkrivenje 12:6).

Da bi istakao ovo proricanje, apostol Jovan je u istom poglavlju rekao: „Ali ženi su bila data dva krila velikog orla da odleti u pustinju na mesto za

nju pripremljeno. Tamo je, daleko od zmije, bila hranjena jedno vreme i dva vre-mena i pola vremena.“ (Otkrivenje 12:14).

Kada neko prihvati biblijsko pravilo da jedan dan u proročanstvu označava

~ 11 ~

doslovnu godinu od 360 dana, on može objasniti biblijske proročke periode. To pravilo postavio je sam Bog (4. Mojsijeva 14:34; Ezekijel 4:6). Povrh toga, „vreme“ je proročka godina ili 360 doslovnih godina. Ovim dvema neposrednim izjavama o proročkom periodu mi znamo da je crkva trebala biti u pustinji 1260 godina. Vizija se dalje nastavlja da bi pokazala da će ostatak, ili poslednja crkva, biti sledbenik pustinjske crkve. Proročka upotreba reči „ostatak“ je značajna. Isto kao što će ostatak tkanine identifikovati komad od koje je uzeta, tako je i posled-nja crkva nastavak Crkve u pustinji, i ona je identifikuje. U svojoj viziji Jovan se, sa prikaza Crkve u pustinji, sledećim rečima neposredno osvrće ka istaknutom delu crkve ostatka: „Tada se aždaja razgnevila na ženu i otišla da ratuje s ostat-kom njenog potomstva, sa onima koji drže Božje zapovesti i imaju svedočanstvo Isusa Hrista.“ (Otkrivenje 12:17)

Ovi tekstovi jasno prikazuju uporan poziv nadahnuća ljudskoj deci da poz-naju i prepoznaju pravu Božju crkvu u svim vekovima.

Čovečanstvo treba da razmisli o činjenici da je Crkva u pustinji povezana sa jasnim periodom od 1260 godina. Ne samo da su ovih 1260 godina u Bibliji na-ročito prikazani sedam puta, već je ovaj period u svetim spisima mnogo puta izložen bez određenog broja godina (videti: Danilo 11:32-35; Matej 24:21-29; 2. Solunjanima 2:1-7). Da li je istorija ove crkve tokom dugih vekova bila isprazna, kao što je crkveni istoričari obično tretiraju? Zašto ignorišu njena ogromna dostignuća? Da li je Sveto Pismo uzalud dalo proročanstvo za nju? Da li udeo u božanskom otkrivenju 1260 godina istorije ove organizacije ne predstavlja ništa za istorijske istraživače?

Bilo koja organizacija ili povezani pokret među ljudima koji bi mogli da za-uzimaju središte pozornice u toku od 1260 godina trebala bi sačinjavati predmet od ogromnog značaja. Koje političko kraljevstvo ili istaknuto carstvo je imalo tako dugačku istoriju? Izveštaj o Crkvi u pustinji duži je nego što su bili dani Velike Britanije, koji su trajali duže nego rimska imperija, duže čak i od perioda u kojem su Jevreji bili izabrani narod. Nijedno istraživanje hrišćanske ere iz de-vetnaestog veka ne može se uskladiti sa Božjom otkrivenom namerom osim u-koliko ne priznaje dominantno mesto Crkve u pustinji.

KAKO SU NJENI RELIGIJSKI PROTIVNICI LAŽIRALI PROROČANSTVA

Apostolsko hrišćanstvo, kao religija superiornija od paganizma, uzrokovalo

je preokrete širom sveta. Njeni izgledi za uspeh bili su tako veliki da su Isus i Njegovi apostoli strahovali zbog velikih prevara koje će doći zbog krivotvorenja

~ 12 ~

i lažiranja. Da bi se načinila jasna razlika između ovih lažiranja i pravog hrišćan-stva bila je potrebna nova svetlost sa Neba. Takva otrkivenja bila su data u poslednjim knjigama Novog Zaveta. Sve istine potrebne da bi se prikazala bu-dućnost evanđeoskih vernika trebala je biti pronađena u porukama apostola.

Upitna je tvrdnja da je određena crkva ili doktrina došla iz apostolskih dana. Greh je došao od apostolskih dana, a i đavo je takođe bio aktivan u to vreme i ranije. Nije toliko bitno šta je došlo od apostolskih dana, kao što je bitno ono što je došlo od samih apostola. Čak u svoje vreme apostol Pavle je napisao: „Jer se već radi tajna bezakonja“. Kroz poteškoće Crkve u pustinji može se još jasnije videti rast i konačni oblik tajne bezakonja koja je delovala još pre Pavlove smrti.

Otprilike trideset i šest godina stoji između pisanja prva tri jevanđelja – Ma-tejevog, Markovog i Lukinog – i pisanja poslednjeg – Jovanovog. Ovo je tajni bezakonja, koja je delovala već u Pavlovo vreme, dalo toliko mnogo godina da se još snažnije razvije. Izrazita razlika između karaktera jevanđelja po Jovanu i prva tri jevanđelja odavno je prepoznata.1 Zadatak ljubljenog apostola bio je da iz životu božanskog Sina Božjeg naglasi one događaje i učenja koji će njegove sledbenike osposobiti da se suoče sa razarajućim rastom organizovane „tajne be-zakonja“. Na ovu silu ukazano je u simbolima iz knjige Otkrivenja, a ona je već na zastrašujući način bila uznapredovala u vreme poslednjeg pisca jevanđelja.2 Da bi se adekvatno razumela ova značajna pozadina potrebno je da se kratko osvrnemo na pokrete koji su preplavili nacije u vekovima neposredno pre Hristo-vog rođenja. Ovo objašnjava zašto su se moćne crkve, hrišćanske po imenu, ali u duhu protivnički nastrojene prema biblijskim vernicima, pojavile uskoro nakon pojavljivanja jevanđelja.

Kada je hrišćanstvo odvažno istupilo, ono se suočilo sa rastućim talasom religija koje falsifikuju Bibliju. Da bi se izborio sa ovim, Bog je Svete Spise pro-žeo skrivenom silom. Sveti Duh i Biblija se slažu. Bez Duha, Biblija je mrtva; a bez Biblije, sveti Duh i njegova poruka bili bi ograničeni. Sveti Duh unapred je zauzeo tlo istine, a ipak su otkrivenja Starog Zaveta, namenjena od božanskog Autora radi upozorenja protiv ovih zlih sila, bila upotrebljena od strane neprija-telja istine. U vizijama proroka, upozorenja kao i opisi dati su unapred – posebno u knjizi proroka Danila – po pitanju otpalih religija koje će se pojaviti, lažirajući istinu i tražeči prevlast nad narodima. Zaprepašćujuća i značajna činjenica je da je u roku od sto godina nakon smrti proroka Danila u Persiji procvetao zoroastri-zam, u Indiji se pojavio budizam, u Kini konfučijanizam, a malo kasnije Sokrat, poznati grčki filozof, postao je slavni mislilac. Ovo se desilo u trenutku kada su Danilove vizije sejale svet uzbudljivim koncepcijama. Postoje dokazi koji mogu odvesti do zaključka da su Danilove vizije imale uticaj na državnu religiju Per-sije.3

~ 13 ~

VELIKI PROROČKI VREMENSKI PERIODI

Ispunjenje takvih proročanstava kao što su propast Tira i odbacivanje Jevreja privuklo je sveopštu pažnju. U još uzbudljivijim događajima proročanstva o Crkvi u pustinji, onako kao što su data u knjigama proroka Danila i Otkrivenja, našla su svoje ispunjenje.

Kakav značaj Biblija generalno pridaje vremenskim periodima, a posebno vremenu od 1260 godina? Retko se dešava da čovek opštim pojmovima predvidi neke buduće događaje sa preciznošću koja je vredna pažnje. Učiniti ovo nije pro-ročanstvo već ljudske kalkulacije. Biblijska predviđanja budućih događaja su, međutim, data milenijumima unapred; ona govore o narodima koji tek treba da se pojave i o događajima koji treba da se odigraju, o kojima, u trenutku proroko-vanja, u savremenim događajima nije postojalo ništa što bi nadahnulo ovo pred-viđanje. Jedino božansko predznanje može učiniti ovo.

Proročanstva o vremenskim periodima nalaze se u knjigama Danila i Otkri-venja. Najvažnija od ovih u Danilu su sledeća: proročanstvo o 1260 godina iz Danilo 7; proročanstvo o 2300 godina iz Danilo 8; period od 490 godina, koji obuhvata odseke od 483 i 486 godina iz Danilo 9; mnogo manjih vremenskih perioda iz Danilo 11; i periode od 1290 i 1335 godina iz Danilo 12. Postoji mnogo sličnih vremenskih proročanstava u knjizi Otkrivenja. Posvećen um koji je već otkrio večne vrednosti biblijskih istina ima pouzdanu veru da će se ova biblijska predskazanja ispuniti.

Sam Isus je svoja učenja gradio u skladu sa vremenskim proročanstvima Sta-rog Zaveta, naročito sa onima iz Danilove knjige. Kada je Iskupitelj proročkim jezikom pokrivao čitavu hrišćansku eru, tri puta je ukazivao na „te dane“ iz Da-nila (Matej 24:22,29) koji su predstavljali 1260 godina – glavni deo vremena koji se nalazio između Njegovog vremena i danas. Petar je takođe, govoreći o staro-zavetnim prorocima, rekao da su oni ispitivali „u kakvo ili u koje vreme javljaše Duh Hristov u njima, unapred svedočeći za Hristove muke“ (to jest, Njegov prvi dolazak) „i za slavu koja će uslediti“ (to jest, Njegov drugi dolazak). (1. Petrova 1:11). Pavle je crkvu u Solunu upozorio da ne očekuju Hristov drugi dolazak dok se ne ispuni Danilovo proročanstvo o dugoj vladavini „čoveka bezakonja“ (2. Solunjanima 2:3). Zapravo, proročki vremenski periodi sačinjavaju okosnicu oko koje pisci Novog Zaveta grade.

Hristos je došao kao ispunjenje četirihiljadegodišnjih proročanstava. Stari zavet potvrđen je svojim ispunjenjem u Novom Zavetu. Sa velikom sigurnošću i ništa manjom jačinom, osnovni pokreti i događaji koji se tiču Hristove crkve do kraja vremena bili su takođe plod božanskog proročanstva. Proviđenje je dato da

~ 14 ~

bi Njegov narod unapred bio upozoren, da bi im se unapred otkrilo stvarno zna-čenje pokreta – političkih, ekonomskih i verskih – da bi se nadahnulo njihovo pouzdanje i da se pošalju odlučni da se suoče sa bilo čim, čak i smrću, da bi se ovo veliko spasenje moglo objaviti do krajeva zemaljskih.

VREMENSKI PERIOD OD 1260 GODINA

Poslednji među ovim lancima proročanstava bio je vremenski period od 1260 godina koji se tiče Crkve u pustinji. Dat je sedam puta (Danilo 7:25; 12:7; Otkrivenje 11:2,3; 12:6,14; 13:5). Bog ga nije najavio jednom i ostavio. Nije objavio dva puta i ostavio tu temu. Sedam puta ga je naglasio pažnji ljudi. Kakav izgovor može dati smrtni čovek za nepažljivo čitanje poruke od strane njegovog nebeskog Oca date na ovu temu?

Važnost ove teme videće se u kratkom izlaganju dela crkve tokom perioda od 1260 godina u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji, Siriji, Asiriji, Persiji, Indiji, Turkistanu, Kini, Filipinima i Japanu. Mogle bi se napisati mnoge knjige na ovu temu. A ipak u hiljadama izdatih knjiga koje se bave istorijom tokom ovog perioda, kako je samo malo rečeno o ovoj temi koja je tako upadljiva u Božjoj knjizi!

Međutim, preostaje još jedna važna faza iz ovog predmeta. Iz kojeg razloga je Isus dopustio da Crkva u pustinji strada tokom 1260 godina? Sigurno da postoji razlog. Nije li možda da bi se svedočanstvom mučeničke krvi zapečatile nepro-lazne vrednosti u hrišćanskoj religiji? Nisu li ovi vekovi ozbiljne probe pomogle da se potvrdi koje knjige su sačinjavale istinsku kolekciju Biblije, i da se obelo-dane lažirani spisi? Ispunjenjem svoje izvanredne sudbine kao čuvari blaga istine, plemenita deca ove crkve borila su se, krvarila i marširala, i opet se borila, krvarila tokom 1260 godina.4

Ovo pitanje predstavljeno je u veoma značajnim okolnostima. Dvanaesto poglavlje Otkrivenja otkriva čitavu istoriju istinske crkve u tri faze. Upotreblja-vajući dobro poznati simbol žene da predstavi svoju crkvu, Bog pokazuje tri raz-ličite faze njenog iskustva da bi ukazao na tri perioda svoje crkve na zemlji od prvog do drugog Hristovog dolaska. Opisujući apostolsku crkvu, žena na svojoj glavi nosi krunu sa dvanaest zvezda. U vreme nevolje ona je pobegla u pustinju. Poslednji prikaz u Otkrivenju 12 otkriva nam crkvu ostatka. Budući da žena nije imaginarna niti apstraktna, moglo bi se reći da ova žena predstavlja, ne neku ne-vidljivu crkvu, već jednu pravilno organizovanu, vidljivu i opipljivu zajednicu. Ona je organizovana; vidljiva je i opipljiva. Pomoću pustinjskih uslova, Bog je nagovestio da će istinska crkva, iako pod dugim periodom jakog protivljenja i progonstva, nastaviti da nosi jevanđelje svetu.

~ 15 ~

Crkva u pustinji svoje veliko delo trebala je da izvrši u tišini. Prepuštajući raskoš svojim hijerarhijskim neprijateljima, i pokazujući produktivnost u sra-zmerno nepovoljnim okolnostima, ona je trebala da oblikuje ljudski rod. Na-suprot tome, njen protivnik, obučen u skerlet i živeći raskošno sa knezovima i carevima (Otkrivenje 17:2-4), tokom tih istih 1260 godina, hraniće svoje članstvo onim slabim i bednim stihijama sveta od kojih je jevanđelje namenjeno da ih oslobodi.

Gde se može pronaći taj bolji osećaj perspektive koji dodiruje prošlost, koja je tako neophodna osećaju pravih vrednosti sadašnjice i konačnosti delovanja, nego u božanskim vremenskim proročkim periodima Biblije?

~ 16 ~

Glava 3. APOSTOLSKO POREKLO

CRKVE U PUSTINJI

Pojava hrišćanstva i širenje Crkve u Siriji bila je strahovita u svojoj brzini.1 Nasuprot tišini od četiri stotine godina između Malahije i Mateja, dolazak

velikog Iskupitelja doneo je svetu silnu, stimulišuću poruku i predstavio veličan-stvenu novu eru. Nikome od proroka pre Njega nije bilo dozvoljeno da menja osnove odredbe koje je uveo Mojsije. Isus Hristos je, međutim, bio Prorok pro-rečen od strane Mojsija koji je trebao da uvede novu odredbu. On je čoveku dao novo otkrivenje od Jehove. Dvanaest apostola, odlazeći da objave Isusova uče-nja, osnovali su ustavno članstvo apostolske crkve koja se razvijala oko pet sto-tina godina.

Tada su kombinovane jeretičke sekte postepeno prigrabile moć naroda i otje-rale crkvu u pustinju. Ovi apostolski koreni biće tema ovog poglavlja.

Pre uništenja Jerusalima 70. godine n. e. od strane rimske vojske, kada su apostoli bili raštrkani, jevanđelje je otišlo u Samariju, Etiopiju, Siriju, Malu A-ziju, Grčku, Italiju i Indiju. Hristova religija bila je oplođena na svaki način. Kao sjajna i blistava svetlost, ona je evangelizirala zoroastrijance, budiste, grčke filo-zofe i konfučijaniste, polažući čvrste temelje za budućnost. Kako je apostolska crkva napredovala, jevanđelje je bilo posejano ne samo među raznim narodima već i među raznim jezicima. Često su nekoliko nacija koristile isti jezik. Stoga će se u ovoj knjizi sirijsko hrišćanstvo odnositi na sve crkve koje svoje poreklo du-guju Siriji; to jest, sirijskim misionarima i autorima na koje su kasnije crkve gle-dale kao na pionire sirijskog jezika u njihovoj službi; kao na primer u Siriji, Asi-riji, Persiji, Indiji i Kini. Slično tome, termin keltsko hrišćanstvo primenjivaće se na sve crkve i narode koje su upotrebljavale keltski jezik u svom bogosluženju, kao što su Galatija i Francuska, a takođe i Irska, Škotska i Engleska pre nego što su Englesku osvojili paganski Anglo-Saksonci. Grčko hrišćanstvo odnosiće se na crkve širom sveta gde se u njihovoj literaturi i bogosluženju upotrebljavao grčki jezik. Latinsko hrišćanstvo odnosi se naročito na zavičaj Rimljana, Italijana i ne-kih drugih naroda. Ne može se odrediti nikakvo stalno i brzo smišljeno pravilo da bi se objasnilo preklapanje ovih različitih oznaka i termina. Jedino se može uspostaviti opšti opis koji će nas voditi.

~ 17 ~

HRIŠĆANSTVO MEĐU JEVREJIMA

Jevanđelje je prvo predato Jevrejima. Lako je zaboraviti da je skoro svaki junak iz Biblije bio Jevrejin i da je svaka knjiga Svetog Pisma bila napisana od strane Jevrejina. Sam Isus Hristos bio je Izraelac.

Iskupitelj je Svoju poruku prvo uputio onima u čijim venama je bila Avra-mova krv. Njegovi apostoli bili su poslani „izgubljenim ovcama doma Izraelo-vog“. Desetine hiljada primile su reč radosno, a među njima su bili i mnogi sveš-tenici. Čak i do najudaljenijih delova zemlje, gde su Jevreji bili raštrkani a njihovi potomci se brojali u milionima, prodrla je poruka. Dugo vremena, kao što će biti pokazano u kasnijim poglavljima, najveći deo članove rane crkve bio je zadobi-jan među Izraelovim potomcima.

Prvi ljudi osim Jevreja koji su prihvatili jevanđelje bili su Samarjani. Hristos je predvideo da će Njegovi učenici svedočiti za Njega u Judeji, Samariji i do najudaljenijih krajeva zemlje. Filip, novoizabrani đakon, bio jedan od onih koji je određen da radosne vesti odnese Samarjanima (Dela 8:5).

Samarija je bila jedino mesto gde su ljudi dovoljno drski da podignu hram nasuprot onom u Jerusalimu. Tvrdilo se da je on naslednik Solomonovog hrama. Jedino ovde moglo se pronaći još jedno Petoknjižje.2 Mala grupa Samarjana koja još uvek postoji gleda na ovih prvih pet knjiga Mojsijevih, napisanih na staro-hebrejskom jeziku, kao na svoje najveće blago.3

Etiopija je druga strana država koja je bila evangelizirana od strane crkve u Jerusalimu. Priča, kako je napisana u Delima apostolskim, predstavlja evanđeli-stu Filipa podstaknutog od svetog Duha da ide na jug nakon uspeha u Samariji. Tamo je sreo dvorskog blagajnika carice etiopske koji se vraćao svojoj kući iz Jerusalima gde je bio na bogosluženju. Blagajnik je čitao Isaijino proročanstvo, koji je pisao oko osam stotina godina pre Hrista. Filip je ovom tragaocu za isti-nom objasnio ispunjenje proročanstva. Ovo proročanstvo i njegovo precizno ispunjenje dali su Filipu snažnu poruku preko koje je evnuh prihvatio Hrista i krstio se. Tako je počelo evangeliziranje Etiopije.4

POČETAK HRIŠĆANSTVA U SIRIJI Hrišćanstvo je pod vođstvom Pavla, snažnog glasnika krsta, trebalo biti od-

neseno u nova područja. Antiohija, glavni grad rimske provincije Sirije, trebala je biti novi centar za jevanđelje. Kada je Jerusalim, prvobitni štab, bio uništen, rukovodstvo je prešlo u Antiohiju gde je ostalo neko vreme.

Kada je jevanđelje prešlo u Siriju, čitava crkva bila je uzbuđena. Kornelije, rimski centurion iz Cezareje, iskusio je izvanredno obraćenje. Članovi crkve bili

~ 18 ~

su zapaljeni novom revnošću, i ušavši u Antiohiju „nisu propovedali reč nikome osim Judejcima“. Sirija je u to vreme uključivala Palestinu, neke delove Arabije i protezala se do reke Eufrat. Tada je počelo ono što bi se sa pravom moglo opisati kao „zlatno doba Sirije“.5 U Antohiji, njenom glavnom gradu i bogatom centru, bila je smeštena administrativna zgrada rimskih zvaničnika na istoku. Tamo je bilo mnogo Jevreja, i oni su bili tako brojni i uticajni da su njihova prava i privi-legije bili zabeleženi na mesinganim pločama.6

Kao rezultat Barnabine i Pavlove službe u Antiohiji, Isusovim sledbenicima prvo je tamo bilo dato ime „hrišćani“. Božje proviđenje gledalo je na budućnost jevanđelja. Jerusalim je uskoro trebao biti uništen, i desetine hiljada hrišćanskih Jevreja otići će na sever, odbačeni od strane rabinskih Jevreja. Kao Isusovi sled-benici sada će biti njihova velika prednost da se nazovu hrišćani. Više neće biti poistovećivani sa Jevrejima, a novi naziv pomoći će im da izbegnu gnev nezna-božačkog sveta usmeren protiv Jevreja. Kao što će biti pokazano kasnije, ovi izgnanici trebali su da nasele prelepe gradove i institucije nenadmašne učenosti, deo zemlje koji se nalazi severno izvan granica Hanana.7 Doneće evanđeosko shvatanje najvećih hrišćanskih doktrina koje im je njihova pozadina jevrejske istorije omogućila da cene dublje nego obraćenici iz neznaboštva.

Određeni od svetog Duha, Pavle i Barnaba su iz Antiohije pošli kao prvi strani misionari. Rezultati toga su bili otkrivenje. Apostoli su neznatno predvideli način na koji će neznabošci zameniti paganske hramove za crkve, jer su videli da Jevreji dolaze u crkve iz sinagoga. Napuštajući ostrvo Kipar, gde su neznabošci sa zaprepašćenjem slušali Gospodnje doktrine, Pavle i Barnaba otišli su u Malu Aziju. Ovde, kao i u Siriji, gradovi su bili puni Jevreja. Pavle je bio ponosan što je Izraelov sin, jer je znao da je hiljadu pet stotina godina svetog učenja svakog Šabata obogatilo Jevreje takvim načinom shvatanja božanskih stvari koje su im omogućile da spremnije shvate istine kao što su istina o Bogu, grehu, smrtnosti i potrebi za Iskupiteljem. On je stoga ušao u sinagoge na Šabat.

Sinagoge su dugo vremena bile utvrđene u područjima koja su Pavlu i nje-govim pomagačima bila nova, i pomoću Jevreja oni su bili u mogućnosti da se predstave neznabošcima. Nova vizija došla je crkvi u Siriji i Judeji kada su se ova dva čoveka koja su se upustila u inostranu hrišćansku misiju vratila sa izveš-tajima o svojim uspesima. Čak i pre nego što je Pavle završio svoja delovanja, ili pre nego što je Jerusalim ležao u ruševinama, apostol Toma otišao je u Persiju i Indiju.

Istočno u tim plodnim zemljama između i oko reka Tigar i Eufrat bili su uspostavljeni počeci hrišćanstva u drugom sirijskom centru, Edesi. Edesa, sada Urfu, u Maloj Aziji, u to vreme bila je glavni grad malog carstva Osroene. Ovaj grad nalazio se oko trista dvadeset kilometara severno od Antiohije. Iz njega se

~ 19 ~

hrišćanstvo raširilo u Persiju, Indiju, Partiju i Kinu, i odatle i ostalih okolnih gra-dova pristizala je neprestana podrška delu u tim udaljenim istočnim zemljama.

Što se tiče Edese, jedan dobro poznati istočnjak piše sledeće: „Edesa je ta-kođe imala proslavljenu školu medicinskog istraživanja koja je bila premeštena u Usbajin. Mnogi poznati doktori koji su tamo diplomirali bili su ubrojani u Nestorijance.“8 U Edesi se govorio čisti sirijski (aramejski) jezik.

Tertulijan, koji je pisao oko sedamdeset pet godina nakon smrti apostola Jo-vana, o širenju hrišćanstva govori na sledeći način:

„Jer u koga drugog su vaseljenski narodi verovali, ako ne u Hrista koji je već došao? U koga su verovali narodi – Parćani, Miđani, Elamiti, i oni koji naselja-vaju Mesopotamiju, Jermeniju, Frigiju, Kapadokiju, i oni koji borave u Pontu, i Aziji, i Pamfiliji, krotitelji u Egiptu, i stanovnici afričkog područja koji je izvan Kirene, Rimljani i došljaci, da, i Jevreji u Jerusalimu, i svi ostali narodi; kao, na primer… Gaetulijanci, i mnogobrojne granice Moursa, sve granice Španije, i raz-ličiti narodi Galije, i utočišta Britanaca (nepristupačnih Rimljanima, ali pokornih Hristu). U svim tim mestima vlada ime Hrista koji je već došao.“9

Ko je poznanje Hrista doneo u sva ova mesta? Oni hrišćani koji su imali duh istinske sirijske teologije.

Međutim, tamo su postojali i drugi koji su naučavali lažne doktrine. Gnosti-cizam, proizvod Aleksandrije (Egipat), neprijatelja Antiohije, bio je savez pagan-ske filozofije i evanđeoskih istina. Dok je osnivao crkve i gradio univerzitete, odbacivao je Stari Zavet, negirao stvaranje i prezirao sve Jevreje, čak i hrišćanske Jevreje. Ovim rečima istoričar Njumen prigodno opisuje razliku između anti-ohske i aleksandrijske teologije: „U velikoj hristološkoj kontroverzi četvrtog i narednih vekova, Aleksandrija i Antiohija uvek su bili antagonisti, Aleksandrija predstavljajući mistični transcedencijanizam i promovišući alegorično tumačenje Biblije; a Antiohija insistirajući na gramatičko-hristološkom tumačenju Biblije, bez naklonosti prema mističnom načinu razmišljanja.“10

Odakle je dolazila ta čudesna misionska aktivnost crkve sa istoka koja je trajala hiljadu godina? Ona potiče sa područja Antiohije i Edese.

Koliko je samo bila velika razlika između apostolskog hrišćanstva i njegove izopačenosti u Aleksandriji u ranoj istoriji crkve, pokazuje sledeći citat Biga: „Crkva iz drugog veka je dizala uzbunu, a posledica je bila da su svi hrišćanski pisci tog perioda osima Justina mučenika i Klementa aleksandrijskog sa užasom zazirali od filozofije.“11

Uskoro nakon smrti apostola, Novi zavet bio je preveden na sirijski jezik. Ova veličanstvena verzija, koja se zove Pešita, što znači „jednostavno“, veko-vima je naširoko delovala na istoku.12 U mnogim istočnjačkim zajednicama to je i dalje autoritativna Biblija.

~ 20 ~

POČECI KELTSKOG HRIŠĆANSTVA

Apostol neznabožaca, nakon osnivanja sirijskog hrišćanstva, bio je pozvan da jevanđelje poseje među Galatima, u srcu velikog keltskog ogranka ljudske porodice. Kelti iz Galatije bili su od iste porodice i govorili su istim jezikom kao i Irci, Škoti, Britanci i Francuzi.13

Tako je sveti Duh poslao još jedan potok koji je tekao brzo i koji je trebao da navodni zemlje na zapadu. Kao štu su Indija i Kina trebale biti vezane za zapad preko sirijskog hrišćanstva, tako su Irska i zapadni Rim trebali da dotaknu istok preko keltskog hrišćanstva. Pomoću jednog od onih čudnih istorijskih fenomena – ne bi li bilo dobro nazvati to proviđenjem? – Galati, jedan brojni ogranak Gala iz Francuske, upravili su svoj put u Malu Aziju. Sa svom svojom plahovitom prirodom keltskog roda oni su napali i pokorili Italiju i opustošili Rim u četvrtom veku pre Hrista.14 Nezadovoljni ovim uspehom, oni su prodrli u Malu Aziju i, utvrđujući se tamo, postali su osnivači galatske provincije.

Pavle je nameravao da ih zaobiđe dok je putovao na zapad, ali sveti Duh je uredio drugačije. Žestoka nevolja naterala ga je da ostane među njima. On je zadobio ljubav i privrženost ovih ljudi, i uskoro su tamo bile podignute ono što je on voleo da naziva „crkvama u Galatiji“ (Galatima 1:2). Patrik je ušao u Irsku u drugoj polovini četvrtog veka. Tamo je pronašao dobro organizovano i zdravo keltsko hrišćanstvo.15 Dokazi će pokazati da je keltska Irska bila poučena jevan-đelju od vernika u Galatiji. Jedan pisac, koji je izvršio specijalno istraživanje istočnjačke istorije, kaže: „Jevanđelje koje je prvo bilo došlo do Francuske i Engleske (tj. Galije i Britanije) bilo je ono iz škole apostola Jovana, koji je nad-gledao crkve u Maloj Aziji, i stoga je bilo grčkog a ne latinskog tipa.16

Postoji obilje dokaza o međusobnoj vezi između Irske, Francuske i Galatije tokom tri stotine godina između Pavla i Patrika.17 Da su Kelti u Francuskoj evan-gelizirani od strane Kelta u Maloj Aziji pokazano je dobro poznatim događajem u istoriji francuske crkve.18 Sedamdeset godina nakon smrti apostola Jovana, crkve u južnoj Francuskoj pretrpele su užasno progonstvo od paganske ruke. O-žalošćeni vernici su 177. godine poslali tužan izveštaj o svojim nevoljama, ne u Italiju ili Afriku, nego svojoj braći u Malu Aziju.

„Da bismo razumeli situaciju, političku i crkvenu, u južnoj Francuskoj, mo-ramo imati u vidu da su Gali sa zapada i Galati sa istoka imali isto poreklo, i iako je tu bilo uključeno nekoliko nacija, zadržali su nenarušene rodne karakteri-stike.“19

Tako je Irska jevanđelje primila iz Male Azije preko mora i preko keltskih vernika u južnoj Francuskoj; a oni su zauzvrat svetlost dobili od Galata kojima je Pavle služio.

~ 21 ~

Činjenice koje je izneo Daglas Hajd pokazuju koliko su snažno i naširoko Kelti bili rašireni preko Evrope vekovima pre Hrista. Aleksandar Veliki ne bi poslao svoju vojsku u Aziju a da se prvo nije uverio u prijateljstvo Kelta.20

Za vreme one generacije nakon apostola, ako ne čak i pre Jovanove smrti, Novi Zavet bio je preveden na onaj najlepši od svih latinskih tekstova, Italik ver-ziju, često nazivanu Itala. Vekovima su skolari keltske crkve navodili Pisma upravo iz Itale.21

POČECI GRČKOG HRIŠĆANSTVA

Nakon Pavlovog rada u Galatiji Gospod ga je u noćnoj viziji uputio da ide u Grčku. Ostatak svojih dana mogao je korisno provesti u Maloj Aziji, ali sveti Duh je uredio drugačije. Svojim proslavljenim radovima u grčkim centrima Filipe, Soluna, Bereje, Atine, Korinta i kasnije u Efesu, ovaj apostol osnovao je hrišćan-stvo u Grčkoj. U Atini je naišao na svetski intelektualni centar paganizma. Grčka je još uvek bila uzbuđena slavnim uspomenama na njene pobede nad milionima Persijanaca, i narod je uživao u obilatim prodavnicama svoje zlatne literature. Pavle je posadio jevanđelje među narodom koji je govorio grčkim jezikom, tim medijumom kroz koji je Bogu bilo ugodno da svetu prenese najuzvišeniju od sve literature, grčki Novi Zavet. Prva otkrivenja data evanđeoskoj crkvi bila su napi-sana na grčkom jeziku.22

Kasnije se velika mržnja raširila između grčkih i latinskih crkava, a grčki i latinski sveštenici sporili su se žestokim rečima. Ove teološke kontroverze poja-vile su se zato što su obe crkve postale ambiciozne i ujedinile se sa kraljevima i carevima. Na kraju, 1054. godine, došlo je do razdvajanja grčkih i latinskih crkava. Mnogo pre ovoga latinska državna crkva plašila se posledica zbog nago-milanih prodavnica grčke literature. Latinski jezik postao je crkveni jezik za-padne Evrope.23 Grčki jezik, zajedno sa svojom literaturom, bio je osuđen od strane rimskog sveštenstva, njegovo učenje zabranjeno a spisi anatemisani. Irska keltska crkva u srednjem veku ostala je centar za obuku na grčkom jeziku dugo nakon što je na ostalim mestima u zapadnom hrišćanstvu praktično nestala.24 Na univerzitetima latinske hijerarhije poznavanje grčkog jezika bilo je proglašeno punim odbojnosti i otrova.25 U teutonskim carstvima Evrope prestao je da postoji za više od hiljadu godina, osim u samim nedrima grčkog i keltskog hrišćanstva, i među onim evanđeoskim telima koji su na Pismo gledali kao na njihov jedini autoritet.26

Odbacivanje grčke crkve od strane latinske hijerarhije ostavilo je nekadašnju crkvu kao amortizer između zapanjujućih aktivnosti hrišćanstva na istoku i osva-jačkog mača papskih carstava u zapadnoj Evropi.

~ 22 ~

POČECI LATINSKOG HRIŠĆANSTVA

Ponekad Gospod poziva, ponekad nagoni ljudi na velike zadatke, ne zato što su neposlušni već zato što ih njihovi interesi u okruženju čine nesvesnim prilika koje imaju u udaljenim mestima. Pavle je preko vizije upućen da ide u Grčku, ali je kao zatvorenik otišao u Rim. Sa namerom učvršćivanja svog dela ka jevrej-skom hrišćanstvu među neznabošcima, on se povinovao opasnom zahtevu vođa u Jerusalimu. Ostali apostoli su želeli da uklone predrasude jevrejskih autoriteta protiv Pavla tako što su ga nemudro svetovali da se pojavi u jerusalimskom hramu radi ispunjenja zaveta. Pavle je bio voljan da rizikuje svoj život tako što će izvesti zahtevani obred u centralnoj svetinji Izraela samo ako bi time sprečio raskol između neznabožaca i jevrejskog hrišćanstva. On je znao da su vernici iz neznaboštva primili samo oskudnu obuku u dubokim istinama jevanđelja. Da li su iz ovog razloga praktično sve njegove poslanice pisane mladim, neiskusnim neznabožačkim crkvama? Štaviše, on je u viziji predvideo teškog protivnika koji će izrasti u otpalu crkvu i koji će progoniti istinsku crkvu u periodu od 1260 godina, i stoga je čeznuo da nove neznabožačke crkve poveže sa prekaljenim judaizmom koji se okrenuo ka Hristu.

U svojoj službi Jevrejima Isus je bio žrtvovan u Jerusalimu; u svojoj službi neznabošcima Pavle je bio žrtvovan u Jerusalimu. Onima koji su spori u veri jedino žrtva može otvoriti oči za najveće duhovne prednosti. Ništa manje od Isu-sove žrtve nije moglo slomiti tvrda srca i nadahnuti posvećenje. Iako je Pavle u potpunosti znao za goruću mržnju rabina prema njemu, on je sledio plan ostalih apostola i ušao u hram. Masa iz hrama sručila se na njega sa besom. Da vreva nije doprla do ušiju rimske straže, koja je jedva uspela da ga ugrabi iz ruku nje-govih neprijatelja, on bi bio rastrzan ud po ud. Kada se pojavio pred rimskim sudom, Pavle je osetio da u tom mestu ne može dobiti pravdu, pa je stoga rekao: „Pozivam se na cezara.“ Rimski sudija za prekršaje je odgovorio: „Na cezara si se pozvao, pred cezara ćeš i ići.“

Kao zatvorenik, Pavle je bio odveden u Rim, glavni grad naroda koji govore latinski jezik, gospodaricu sveta. Hrišćanstvo u Rim nije prvo stiglo preko Pavla; on ga je tamo već našao kada je stigao. Da li je pre Pavla stiglo preko trgovaca, obraćenih vojnika ili poniznih misionara nije poznato.27 Kako god, tanki počeci uskoro su uzrasli u snazi službom ovog velikog apostola. On je odmah izazvao velike krugove judaizma i paganizma. Budući da je bio prepoznat kao zatočenik neobične vrste, bila mu je dozvoljena sloboda u njegovoj kući, i da tokom dve godine pre nego što je njegov slučaj iznet pred sud dolazi i ide i radi na ne malim javnim putevima.28 Poslanica poznata kao druga poslanica Tiimotiju bila je napi-sana između oslobođenja apostola pri njegovom prvom saslušanju i smrtne kazne

~ 23 ~

prilikom drugog saslušanja. Dok je Grčka bila intelektualno, Rim je predstavljao vojno uporište pagani-

zma. Niko ne može da čita učene autore kao što su Avgust Artur Benjot, koji je napisao istoriju propasti paganizma na zapadu, ako ne shvata kako je gotovo ne-pobedivo bilo odolevanje italijanskog paganizma. Latinsko hrišćanstvo nije tako rano pokazalo prednosti koje su uskoro ukrasile rad keltskog i sirijskog hrišćan-stva. Od tri stotine biskupa koji su potpisali dekrete sa velikog sabora u Nikeji 325. godine – prvog opšteg crkvenog sabora – samo sedmorica su bili iz latinskog zapada.29

Da bismo razumeli apostolske korene istinske crkve potrebno je proučavati pobede ostalih apostola. U prvih sedam ili osam godina istorije jevanđelja, apo-stol Petar bio je dominantna ličnost. Pavle je zauzimao centar pozornice sledećih trideset godina. Petrove završne godine bile su događaji obimnih i značajnih ra-dova. Oni su se širili od Vavilona30 na istoku do Rima na zapadu. Četiri godine on je brinuo o delu u Jerusalimu. Postoji razlog za verovanje da je on u Rimu sledio Pavla u stradanju.31 Kakve odlučne posledice su proizašle iz njegovog rada preko rasprostranjenih područja može se videti obazrivim opažanjem prve Pet-rove poslanice.

PETROVA POSLANICA CRKVAMA

Ova poslanica počinje apostolovim pozdravom upućenim vernima koji su „rasejani po Pontu, Galatiji, Kaladokiji, Aziji i Bitiniji“, a završava se pozdravom iz Vavilona. Svaka od ovih prvih pet provincija nalazila se u Maloj Aziji. Zna-čajni rezultati Petrovog rada u Bitiniji dovode proučavaoca da neko vreme pa-birči u tom polju. Pavle je trebao da evangelizira Galatiju ali sveti Duh mu je zabranio da ide u Bitiniju. U Galatiji je Pavle posejao a Petar zalio (1. Petrova 1:1; Galatima 1:2,21). U Bitiniji, Petar je i posejao i zalio. Mnogi učeni pisci posvetili su mnogo dragocenog vremena analizirajući delo u Bitiniji. 109. godine, negde oko devet godina nakon smrti apostola Jovana, rimski imperator je od ško-lovanog Plinija, guvernera Bitinije, zahtevao da sprovede istraživanje o tamoš-njem hrišćanstvu zbog priča koje čuo.

Ovaj guverner Bitinije, predajući svoj izveštaj imperatoru, otkrio je neodo-ljive prednosti jevanđelja. Plinije se žalio da narod napušta stare bogove i svoje neznabožačko bogosluženje da bi u gomili išao da se poklanja Hristu. On se žalio jer je opala prodaja neznabožačkih žrtava. Odajući divno priznanje hrišćanskim vrlinama, on je opisao kako se oni redovno sastaju jenom sedmično na „svečani dan“ radi bogosluženja, koji je bez sumnje bio sedmi dan Šabat.

Dok je Petar bio živ, crkve su se raširile u Haldeji, Asiriji, Siriji i Maloj Aziji.

~ 24 ~

Kao što će pokazati naredna dva poglavlja, na ovoj teritoriji pojavile su se ple-menite, herojske, samopožrtvovane vođe hrišćanstva koje su za mnogo vekova izgradile najučeniju i najstabilniju silu na svetu da bi se ojačala i pomagla istinska crkva na dalekom istoku i zapadu.

Prema spisima Origena (185-254 n. e.), apostol Andrija je dobio Skitiju kao svoje polje rada, dok je Toma bio zadužen za Persiju.32 Na osnovu dokaza o ko-jima se potpunije govori u naknadnom poglavlju, Toma je otišao dalje od Persije. Pouzdana sirijska istorija ukazuje da je jevanđelje bilo posejano u Mosulu, Me-sopotamija, 170. godine.33 Oko 150. godine, ili pedeset godina nakon smrti apo-stola Jovana, jevanđelje je bilo propovedano i crkve su se podigle u Persiji, Mi-diji, Partiji i Baktriji.34 Rolinson govori o hrišćanstvu koje se širilo u partijskom carstvu od 150. godine.35 Očigledno da pre nego što je bio ubijen u Indiji 72. godine, apostol Toma podigao je mnogo crkava.36

JEVANĐELJE U INDIJI

Panten, jedan od osnivača teološke škole u Aleksandriji, sedamdeset godina nakon smrti apostola Jovana otišao je u zemlju koju je nazvao Indija i saopštio dokaze da je tamo delovao apostol Bartolomej.37 Jevanđelje mora da je ostvarilo veliki napredak među narodom koji govori sirijski i latinski jezik u periodu od pola veka nakon smrti apostola Jovana, jer od tada se pojavio čuveni sirijski Novi Zavet, po imenu Pešita.38 Na jevanđelje je ukazano kao na nešto što se širi među svim slojevima kroz čitavu Persiju, Partiju, Midiju i Baktriju za vreme vladavine imperatora Marka Aurelija (161-180 n. e.).39

Koja sila je navela ove rane vernike da uđu u intelektualna uporišta evrop-skog paganizma, da se izlažu opasnosti unutar fanatičnih panteona Male Azije, da podnose žegu Arabije, da provode živote lutajući po Tartariji i da se, kao stranci, bore pod žestokim suncem Indije? To je bila sila Božje reči, koja je kao vatra gorela u njihovim srcima. Oni su zajedno sa apostolom Pavom vikali: „Teško meni ako ne objavljujem dobru vest!“

Ovi rani misionari držali su se Biblije kao vodiča koji će ih zaštititi od toga da budu prevareni otpadništvom, falsifikatima i vukovima u jagnjećem odelu. Poslušnost ovoj Knjizi izložilo ih je besu paganskih careva. Oni su branili istinu od smicalica lažnih hristosa sa zapada i lažnih doktrina velikih istočnjačkih reli-gija. Štaviše, kao što je Pavle napisao:

„Jer Božja reč je živa i delotvorna, oštrija je od svakog dvoseklog mača.“ (Jevrjima 4:12), i tom rečju oni su pobeđivali.

Ovo poglavlje pratilo je korene hrišćanstva u njegovim raznim ograncima (sirijskim, keltskim, grčkim, latinskim) i pokazalo je kako su apostoli i njihovi

~ 25 ~

neposredni sledbenici dostavili njegove istine ovim različitim ljudima. Naredna poglavlja pratiće dalju istoriju ovih korena u različitim zemljama i pokazaće kako i gde je izvorna novozavetna vera preživela zajedno sa svojim apostolskim kore-njem. Zatim će čitalac biti u većoj mogućnosti da uvidi kako se današnje hrišćan-stvo slaže sa izvornim.

~ 26 ~

Glava 4. TIHI GRADOVI SIRIJE

Poreklo reformatora treba da se potraži u pobožnim ljudima i ženama koji su, čak i uajmračnijim danima, svojom jednostavnom evanđeoskom pobožnošću, održavali o-ganj na oltaru da se ne ugasi u potpunosti.1

U ranim vekovima hrišćanske ere napredni sirijski gradovi bili su prvi koji su trebali zauzeti vodeću poziciju u razvoju doktrina i misionstava istinske crkve. Impresivna je činjenica da mnogi od ovih tihih i napuštenih gradova i dalje ostaju u izvanrednom stanju očuvanosti. Mnogo vekova nakon što su migrirali na sever kada su bili proterani iz Je-rusalima, jevrejski hrišćani nastavili su da uvećavaju članstvo ove već snažne hrišćanske regije čiji glavni grad je bio Antiohija.2 Sirija je okrug, malo poznat, ali dosta značajan po pitanju istorije istinske crkve.

Zbog mržnje prema Jevrejima koji su se pobunili protiv Rima i koji su bili propisno potisnuti, imperator im je, 135. godine, zabranio ulazak u grad Jerusalim. Ovo, naravno, nije uključivalo hrišćane jevrejskog porekla. Ovaj čin je takođe doprineo izgradnji novih sirijskih centara hrišćanstva. Danas se mogu pronaći divni ostaci vila, crkava, zapisa i javnih građevina u Siriji koji su ustanovljeni u ranim vekovima hrišćanstva.3 Ovde su crkvene organizacije i misionska preduzeća uzeli trajni oblik pod rukama apostola i nji-hovih neposrednih sledbenika. Iz ove nove baze, tokovi svetlosti otišli su do krajeva zemaljskih.

Međutim, pre opisa onoga što istraživač može pronaći u mnogim od ovih gradova, pažnja je upravljena ka istorijskoj i arheološkoj pozadini ove rane sirijske civilizacije koja je oformila najraniju bazu za misionsko delo, i na zapadu i na istoku.

ISTORIJSKA I ARHEOLOŠKA POZADINA

Pad Jerusalima proizveo je svoj najveći moralni uticaj na milione Jevreja koji nisu prebivali u Palestini. Zaprepašćeni ovim događajem, oni su slušali jevanđelje i neizreciv broj okrenuo sa ka Hristu. Ovo je učinilo veliko delo u uspostavljanju crkve u svim de-lovima sveta.4 Pošto nisu bili pod uticajem fanatičnog legalizma jerusalimskih rabina, hiljade njih bilo je otvoreno za ubedljiva ispunjenja proročanstava koje su propovedale vođe crkve.

Pobede rimske vojske izazvale su da jevrejski hrišćani u Palestini poslušaju Hristov nalog da beže iz Judeje kad se približi pad Jerusalima. Prva oblast koja je trebala da primi ovaj blagotvorni uticaj iz ovog presedanja stanovništva bio je onaj deo Palestine koji je ležao na istočnoj strani Jordana, na koji se u Biblji ukazuje kao na Dekapolis5, što znači „deset gradova“. Ovim gradovima rimsko carstvo je dodelilo posebna građanska prava i dalo ogromne količine novca radi njihovog ulepšavanja. Cilj Rima bio je da uzdigne primamljivu grčku kulturu i filozofiju u nadi da će Jevreje navesti na pagansku

~ 27 ~

umetnost i način razmišljanja.6 U danima apostola ova oblast preko Jordana bila je plodna, obogaćujući njene sta-

novnike raznolikim i obilnim žetvama. Jevrejski hrišćani pobegli su ovde da bi izbegli užase rimskog rata (66. godine n. e.). Knjiga Dela apostolskih navodi nas na misao da je u to vreme tamo bilo hiljade njih (Dela 21:20). Verovatno da je od sedamdeset do deve-deset hiljada jevrejskih hrišćana pobeglo iz Palestine na istok. Pobeglo je i mnogo hrišćana iz neznaboštva. Prema Euzebiju ove izbeglice su pobegle u grad Pelu.7 Isti isto-ričar opet pominje Pelu u vezi sa rasprostranjenom pobunom Jevreja 135. godine, nakon čega je imperator Adrijan preorao Jerusalim, promenio njegovo ime u Aelija i zabranio hrišćanima iz neznaboštva da imaju vođu jevrejskog porekla.8 U ovo vreme, Pela je bila jedan od čuvenih deset gradova. Došavši u takvu oblast kulture, bogatstva i slobode miš-ljenja, jevrejski hrišćani u bekstvu, uzbuđeni jer su nedavno videli ispunjenje jendnog od Hristovih glavnih proročanstava, teško da nisu mogli izvršiti neodoljiv uticaj na svoje nove susede.

Brojno stanje izgnanika koji su se ustalili ovde umnožilo se tokom narednih godina. Njihovi obraćenici i potomci osnovali su velike i učene hrišćanske zajednice. Zemlja ovih paganskih deset gradova, ili Dekapolisa, odjednom se pronašla kako izvršuje snažan uticaj na hrišćanstvo.

Zatim se desila još jedna značajna seoba iz Dekapolisa u oblast oko Antiohije. De-cenije su prošle od kada su Pavle i Barnaba podigli crkve u tom delu Sirije koji leži direktno na severu od Dekapolisa. Njihovi mnogobrojni obraćenici ka Hristu nalazili su se među neznabošcima i Jevrejima. Većina novih vernika, međutim, u severnom delu sirijske oblasti poticali su od sinova Izraelovih. Ova potonja zajednica dala je znak onima koji su prebivali u Dekapolisu. Kao posledica toga, potomci onih koji su prvobitno po-begli iz Jerusalima napustili su Pelu i njene oblasti da bi obogatili i umnožili hrišćanske centre na severu sve do reke Eufrat.9

Sirija je još ranije privukla pažnju prosvećenih kao oblast u kojoj treba podići veli-čanstvene arhitekture. Ona je bila najbogatija i najprosperitetnija oblast u rimskom car-stvu.10 Takođe je bila čuvena po kulturi i sticanju znanja. U ovoj oblasti pronađeni su najveći hramovi podignuti od strane rimskih imperatora radi obožavanja boga sunca. U središtu ove zemlje stajala je Antiohija, glavni grad. Kasnije, kada je imperator Justinijan oko 530. želeo da u Konstantinopolju sagradi najlepšu crkvu na svetu, on je kroz grčke i latinske civilizacije marljivo tražio nadarenog graditelja, ali na kraju je bio primoran da se okrene ka Siriji. Ovde je našao veštinu koju je zahtevao.

„Škola u Antiohiji je u to vreme prevazišla skoro svaki naučni i književni ugled, a njene metode su dominirale na čitavom istoku. Justinijan je, sredinom šesnaestog veka, želeo da ponovo sagradi katedralu u Konstantinopolju, i iz antiohijske škole izvukao je obojicu svojih arhitekti, Antemija od Trala i Isidora od Milite.“11

Što se tiče sirijske veštine i učenjaštva koji su bili bez premca, jean istoričar kaže: „Glavna karakteristika vizantijske arhitekture je njen razvoj metoda građenja ku-

pole. Najsavršeniji primerak ovog dela je velika crkva svete Sofije u Konstantinopolju, čija je izgradnja bila stvar Justinijanovog ponosa. Dve prethodne crkve bile su spaljene

~ 28 ~

– Konstantinova crkva 404., za vreme Hrizostoma i njegovog sledbenika 532. godine n. e. Strogo govoreći, Justinijanova sv. Sofija – koja i dalje stoji i sada se koristi kao dža-mija – nije tipična vizantijska arhitektura. Ona je poprilično jedinstvena. Ništa takve vrste nije joj prethodilo; nikad nije uspešno podražavana. Njen slavni arhitekta, Ante-mije, ima odliku kojom se može ponositi što je proizveo delo bez premca ili sličnosti u svim vekovima izgradnje. „Sv. Sofija“, kaže M. Bajer, „ima dvostruku prednost: ozna-čavanje dolaska novog stila i u isto vreme takve proporcije koje nikada nisu prevaziđene na istoku.“12

Prateći keltsku crkvu u Irskoj, skolari su mnogo impresionirani uticajem koji su ovi novi stilovi, uvedeni od strane sirijskih arhitekti, imali na zapadnu arhitekturu. Veza o-vog stila sa zapadom je dobro uspostavljena. Novi principi sirijske arhitekture bili su usvojeni u Irskoj.

Iz Konstantinopolja je vizantijska arhitektura brzo prešla na zapad. Grčka umetnost bila je mrtva. Rimska umetnost bila je mrtva. U šestom veku, jedina živa, moćna, živo-pisna umetnost i arhitektura bila je vizantijska. Sada imam da vam pokažem dve stvari: prvo, kako je vizantijska umetnost i arhitektura prešla u Galiju; a zatim, kako je iz Galije prešla u Irsku. Kao prvo, što se tiče prelaska vizantijske arhitekture iz Konstantinopolja u Galiju, vreme i mesto tog prelaska lako je određeno.13

Veličanstvo civilizacije izgrađeno u Siriji i dalje se može videti. Slava koja je ostala opisana je članku Hauarda Krosbija Batlera: „Zemlja napuštenih gradova“:

„Malo ljudi ceni činjenicu da danas, u zoru dvadesetog veka, i dalje postoje delovi starog rimskog carstva gde nijedan putnik sadašnjice nije bio; da postoje drevni gradovi koje nijedan turista nije video, hramovi i tornjevi kojima se nijedan ljubitelj klasične arhitekture još nije oduševio, zapisi na drevnom grčkom jeziku koje nijedan stručnjak još nije odgonetnuo, čitave regije, zapravo, pune antikviteta koje nijedan Bedeker nije zapisao, i koje nisu prikazane na najnovijim mapama.“

Neka čitalac za trenutak zamisli sebe kako je napustio bujne predele brda prekrive-nih šumom i sveže zelene pašnjake sa kojima je upoznat, i neka se postavi u ovu iscrp-ljenu zemlju neplodnih sivih brda, ispod vedrog neba, i neka pred sobom u daljini ugleda ogromnu gomilu porušenih zidova i oštećenih stubova, moćne ostatke grada koji je već dugo napušten od strane civilizovanih ljudi, nemih, u grobu, sa širom otvorenim kapi-jama i svakom kućom neposećenom čak ni od strane divljih zveri. Neka se priseti da je ovaj sada opusteli grad postojao pre Konstantina Velikog, dok je Rim i dalje bio gospo-darica sveta i dok su Antonin imeratori i dalje sedeli na prestolu, da su njegove veličan-stvene crkve bile podignute dok su se naši preci klanjali Vodenu i Toru, dok su njegove prostrane vile i njegova manje pretenciozna, ali i dalje luksuzna prebivališta, bile sagra-đene dok je Anglo-saksonac bio zadovoljan sa kolibom od granja i kože, i neka se zatim seti da je ovaj nekad bogati i uspešan grad stajao nenaseljen trinaest vekova, da se ni-jedna ruka nije podigla da doda niti jedan kamen ili da podigne klimavi zid za čitav taj period, i shvatiće nešto o antici i nešto o opustošenju ovih mrtvih gradova.14

Ovi tihi gradovi Sirije se u svakom pogledu razlikuju od ruševina i ostataka arheo-loške prošlosti bilo gde u svetu. Spomenici nisu delo nekog stranog osvajača, već su

~ 29 ~

domaće delo samih stanovnika. Štaviše, kamenje je vešto bilo uklopljeno bez betona ili maltera. Konstrukcija i uređenje sanitacije bili su na najvišem nivou i ukazivali su na napredni stepen te civilizacije. Neki autori tvrde da su zdravstveno uređenje i sanitacija bili superiorniji od onih koji su pronađeni na mnogim mestima u zapadnom svetu danas, čak i u Evropi i Americi.

„Opipljivi ostaci njihove civilizacije ukazuju da je narod koji je nastanjivao veći broj ovih manjih gradova u severnoj i južnoj Siriji sačinjavao znatan stalež, od bogatog do srednjeg. Čini se da nisu imali pretpostavljene koji su živeli blizu njih, jer postoji samo jedno prebivalište posebne velelepnosti u severnoj Siriji, i jedno u južnoj, i ovo su možda bile kuće lokalnih upravitelja.“15

Apostoli su predvideli da će budući uspeh jevanđelja svedočiti ulasku mnogih rav-nodušnih članova u stado. Pavle je izjavio da su čak i u njegovo vreme lažna braća ušla neopaženo.

U svojoj odbrani čistih hrišćanskih doktrina, crkve u Siriji bile su užasnute slobo-dom koju su mnogi takozvani hrišćani uzeli zajedno sa Biblijom, i oni su se pobunili protiv gnostičkih doktrina koje su se pojavile u iskvarenom hrišćanstvu crkve u Alek-sandriji. „Škola u Antiohiji vodila je pobunu protiv aleksandrijskog tumačenja Biblije, i uspostavila je još kritičniji metod.“16 Lucijan, poznati evanđeoski vođa i učenjak, bio je primoran da se bori i protiv gnosticizma i protiv manihejstva, ali posebno protiv ovog prvog, koje je od ova dva pokreta bilo starije.

Kao opozicija alegorične sklonosti tog doba koncentrisana u teologiji Lucijanove škole, ona je kasnije našla svoje mesto u crkvi na istoku.17 Trebala bi se naglasiti činje-nica da je sirijska teologija imala veliki uticaj, koji je trajao do reformacije, i da je saču-vala svoje apostolsko obeležje. Zapisi pronađeni na mnogim građevinama ukazuju da je sirijsko hrišćanstvo obuhvatalo dobar deo teritorije na kojoj su danas pronađeni tihi gra-dovi.

„Možda je interesantno zapaziti da zapisi iz ove oblasti (izloženoj od strane Vili-jama Kelija Prentisa), koji obuhvataju više od tri veka, u svom načinu izražavanja pri-kazuju izvorno hrišćanstvo u tome da su oni posvećeni „Bogu i Njegovom Hristu“, po-nekad sa pomenom svetog Duha ili Trojstva, ali bez molitava upućenih svecima ili čak devici Mariji. U ovoj oblasti, kao i u Hauranu, skoro da ne postoje islamski ostaci, bla-gostanje obeju oblasti koje se verovatno završilo sa islamskim osvajanjem.“18

EL BARA I DRUGI GRADOVI El Bara, jedan od tihih gradova na putu između Alepa i Latakije, blizu Antiohije, i

dalje sadrži vile, crkve, grobne piramide i druga zdanja koja daju dokaz prošle kulture i prosveti. Monogrami urezani u kamenu obelodanjuju graditeljevu veru u Hrista kao Alfu i Omegu.19

U Džebel Bariši mogu se videti mnogi zapisi i spomenici iz drugog veka posle Hri-sta. Neki istaknuti zapisi na ovim građevinama su na grčkom, neki na latinskom, neki na sirijskom. Nekoliko njih, kao što ih je zabeležio jedna američka arheološka ekspedicija,

~ 30 ~

kaže sledeće: Ako je Bog za nas, ko može biti protiv nas?

Naš Gospod Isus Hristos, Sin, Reč Božja, prebiva ovde; da nijedno zlo ne uđe. Gospod će te čuvati u svemu što radiš. Na ovoj steni sagradiću svoju Zajednicu pozvanih, i vrata hada neće je nadjačati.20

Bauda sadrži ruševine velikog trgovačkog grada. Da bi stigao do njega, posetilac obilazi stari rimski put koji je očigledno sagrađen pre Hrista. Bauda daje znakove da je bila strogo komercijalni, finansijski i transportni centar. Kamena zdanja obezbeđena su za prodavnice koje se nalaze ispod, sa gornjim stanovima za vlasnike. Nedaleko od Ba-ude nalazi se Babiska. Ovde imaju dve crkve, mala i velika javna kupatila sa prostranim kafanama pored njih. Građevine svojom konstrukcijom pokazuju veliku pažnju i arhi-tektonsku veštinu. Deo jedne druge velike građevine, verovatno hrama, datira iz 225. godine.21

ZAŠTO TIHI I NAPUŠTENI GRADOVI?

Da bi neko razumeo zašto su ovi gradovi tihi i napušteni, on mora zapaziti politiku

carskog hrišćanstva tokom vekova koji su prethodili vremenu kada je islamski bič pao na rimsko carstvo u Aziji. Odmah nakon sabora u Nikeji, 325. godine, upadi severnih Gota postali su ozbiljni i zahtevali su pažnju rimskih careva. Pobede ovih osvajača odse-kli su veći deo carstva na zapadu a u Evropi ga smanjilli na samo jednu trećinu njegove prvobitne teritorije. Da bi opstali, bilo je neophodno da blisko ujedine to što je preostalo. Nakon toga, carsko hrišćanstvo je kaznu za jeresi učinilo značajnim delom svog pro-grama. Zatim se užasno progonstvo sručilo na one koji su odbacili rimsku crkvu.

Stoga se uspostavio pokret među vernicima u Siriji koja je dugo bila deo rimskog carstva, što ih je primoralo da beže u one istočne oblasti koje su u duhu već bile otuđene carskim nametima. Bič lova na jeresi pao je na istočnjačke provincije. Čitava hrišćanska populacija migrirala je iz tih oblasti tihih gradova i iz tog dela Asirije koji se nalazio pored gornjih tokova reka Eufrat i Tigar, koji je bio uključen u rimsko carstvo. Kada je imperator Justinijan 532. godine započeo svoju politiku potčinjavanja svega carskom hrišćanstvu, pobožni, učeni i vredni delovi stanovništva već su napustili ove delove da bi pronašli utočište unutar granica obnovljenog persijskog carstva.22

Carsko hrišćanstvo je, s druge strane, bilo potpuno nepripremljeno za islamske horde koje su se neočekivano pojavile iz Arabije oko stotinu godina nakon Justinijana. Islam je nakon 622. godine iz Arabije krenuo neočekivanošću i snagom tornada. Kada je Islam završio sa svojim napadima na Malu Aziju i istočne provincije, istrgunuo je posede rimske imperije u Aziji, severnoj Africi i Španiji. Palestina je bila zarobljena pri prvom nadiranju ove nove fanatične religije. Zatim je sledilo zbacivanje rimskog impe-ratora i njegove vojske na bojnom polju u Siriji. Sledbenici Muhameda vršili su svoje delo ubijanja, pustošenja, pljačkanja i proterivanja. Hrišćansko stanovništo koje je ostalo u Siriji očigledno je upravilo svoj put dalje na istok, ostavljajući za sobom svoje gradove, tihe i napuštene.

~ 31 ~

Dalji istorijski izveštaji, uključujući i crkvu na istoku, otkrivaju da je tih prvih šest i po vekova hrišćanstva u Siriji bilo veličanstveno u uspostavljanju novozavetne crkve, ne samo na istoku već i na zapadu. Mešanje velikih neznabožačkih i jevrejskih evanđe-oskih zajednica na ovom području, spojenih divnom duhovnom pozadinom obuke koju su Jevreji pod Starim Zavetom imali u božanskim stvarima, bogato je obdarilo ovo plodno zemljište radi širenja hrišćanstva. Na kraju, progonstva koja su se nastavila od strane državne crkve, praćeno pustošenjem Muslimana, ostavilo je područje crkve u Si-riji nenastanjeno i opljačkano. Boža zaštitnička ruka nalazila se nad Njegovom istinom, i crkve na dalekom zapadu Evrope, a takođe i na istoku Azije, bile su dovoljno jake da dalje nose svetlost.

EVANĐEOSKA, A NE PAPSKA CRKVA Činjenica da je istok bio pun Jevreja, i da je većina obraćenika u ranim evanđeoskim

zajednicama dugo vremena bila od njih,23 ukazuje da je karakter verovanja i svetkovina koje je držala crkva na istoku pratila model crkava iz Judeje, a ne Rima. Rani vernici su se dugo vremena nazivali Nazareni, naziv koji se nalazi u rečima Luke, koji je izvestio da su optuživači apostola Pavla rekli:

„Utvrdili smo da je ovaj čovek kuga, da izaziva pobune među svim Judejcima po celom svetu, da je kolovođa nazarećanske sekte.“ (Dela 24:5)

Takođe su se nazivali Beni-Izrael ili Sinovi Izraelovi. Obično su o našem Gospodu govorili kao o Mesiji, i stoga su bili nazivani Mesijancima. Mnogi od njihovih obreda i ceremonija bili su izvođeni na takav način da otkriju njihovu vezu sa Jevrejima iz ranijih vremena.

Većina spisa koje je sačuvala rimska crkva podržava tvrdnje tog crkvenog sistema. Svetlost obasjava stvarna verovanja ranih hrišćana proučavanjem osnovnih instrukcija po pitanju organizacije pojedinačnih crkava kao što ih je dao apostol Pavle. Veliki apo-stol neznabožaca učinio je upečatljivo jasnim da su crkve koje je osnovao u svom misi-onskom radu bile po uzoru na hrišćanske crkve u Judeji. On kaže:

„Jer vi ste se, braćo, ugledali na Božje skupštine u Judeji koje su u Hristu Isusu, jer i vi od svojih sunarodnika trpite isto što i oni trpe od Judejaca.“ (1. Solunjanima 2:14)

Pavle nije plan lokalne crkve načinio po obrascu na paganski hram ili neznabožačke modele koje je mogao pronaći na svojim putovanjima. Obrazac koji je dobio bio je od Boga. Šta je bio ovaj obrazac? To je bila prva hrišćanska crkva u Jerusalimu i njene kopije u Judeji.

Teško bi bilo zamisliti da je apostol Pavle, radeći u oblastima sve od Vavilona do zapadnih granica Male Azije, organizovao crkve po uzoru na bilo koji drugi model. Nje-gova okupljanja takođe su bila samo ponavljanje izvornih hrišćanskih skupina u oblasti Judeje, posebno crkava u Jerusalimu. Za neko vreme, grupe hrišćanskih vernika nasta-vile su da okupljaju u sinagogama na Šabat zajedno sa Jevrejima.24 Ova činjenica uka-zuje da apostolska crkva, u svojoj izvornoj organizaciji, nije odbacila sve što je bilo u vezi sa sinagogom. Potvrđujući nagoveštaj ovoga nalazi se u odluci apostolskog saveta

~ 32 ~

zabeleženog u knjizi Dela, gde su okupljeni delegati izglasali da neće doneti nijednu drugu odredbu osim one četiri koje su već bili potvrdili, jer:

„Mojsije od drevnih vremena ima po gradovima one koji ga propovedaju, jer se njegovi spisi svake Subote naglas čitaju u sinagogama.“ (Dela 15:21).

Gnostička teologija iz Aleksandrije koju je sledila rimska crkva bila je neprijateljski nastrojena prema bilo čemu što je jevrejsko, čak i prema jevrejskom hrišćanstvu. Stoga je iz ovih istorijskih događaja sigurno zaključiti da izvorno hrišćanstvo u Siriji nije bilo organizovano prema obrazcu rimske crkve, već je sledilo evanđeoski model judejske i biblijske crkvene organizacije.

Pažljivi istraživač može samo biti zadivljen herojskim podvizima postignutim od strane misionskih crkava, izdancima sirijske zajedničke matične crkve, kroz ogromna područja. Neko ovde može pronaći duhovno vođstvo Lucija antiohijskog, Vigilanta, ču-venog po tome da je bio prvi vrhovni poglavar valdenza, i indirektno Patrika, organiza-tora keltskog hrišćanstva u Irskoj. Ove vođe potpunije su predstavljene u narednim poglavljima.

~ 33 ~

Glava 5. LUCIJAN I CRKVA U SIRIJI

Lucijan je bio zaista učen čovek; njegov rad na tekstu Starog Zaveta, koji je prepravio sa izvornog hebrejskog, uskoro je postao poznat; on je bio hebrejski učenjak, a njegova verzija bila je usvojena od strane velikog broja crkava u Siriji i Maloj Aziji. On se takođe zauzeo i za Novi Zavet. Njegova tumačenja puno se razlikuju od Origenovih. U Antiohiji alegorično tumačenje nije bilo popularno.1

Budući da je važnost Sirije u očuvanju izvornih osnova istinske crkve uzeta u obzir, pažnja je sada upravljena na Lucijana (250-312 n. e.). Rođen među sirij-skim brdima, ovaj učenjak bio je predodređen da izvrši dominantni uticaj na ljud-sku misao kroz vekove. Bio je obdaren neobičnim duhom pronicljivosti, koji je sveti Duh upotrebio da bi uvećao i ojačao temelje koje su postavili apostoli. U periodu od mnogo godina štetna učenja, koja su za rano hrišćanstvo bila smrto-nosnija od zmijskog otrova, zauzimala su teren. Lucijan je bio pozvan da se suoči sa njima, i mada nije uspeo da ih potpuno ukloni, ipak je za sve izgradio sigurno sklonište.

Lucijanu se može pripisati sličnost sa osnivačima američke republike. Kao autori američke Deklaracije o nezavisnosti i onog dela Ustava poznatog kao Za-kon o pravima, oni su narodu dali pisane dokumente na kojima se treba izgrađi-vati država. Tako je Lucijan, u času kada je dokumentarna zbrka bila preteći haos, odbranio, sačuvao i narednim generacijama predao pravi tekst Svetog Pisma. On je evanđeoskim vernicima takođe ostavio teološko remek-delo. On je podstakao i oživeo ispravnu crkvenu orgnizaciju i način evangelizacije. Iako su njegovi pro-tivnici nastojali da se ne sačuva mnogo istorije o tome, ipak ga nisu mogli lišiti njegovih velikih dela.

Lucijan je bio rođen u Antiohiji, centru grčkog života i kulture. U njegovo vreme Rim je imao vrhovnu prevlast. Nije postojala moćnija metropola od Anti-ohije. Na periferijama je ležao glamurozni gaj kod Dafnea, slavniji od svih ostalih gajeva. U njemu su tragatelji za zadovoljstvima mogli pronaći mnogo uživanja, od najluksuznijih i najčulnijih do najviših učinaka klasične umetnosti. U svojoj mladosti, Lucijan je često posmatrao ove prikaze svetske gluposti; ali njegovo pobožno srce okrenulo se od njih ka potpunom predanju njegovom Gospodu. Mogao se potucati nekoliko kilometara istočno ka tim prelepim selima i grado-vima, ostacima koji su opisani u prethodnom poglavlju. U to vreme oni su bili napredni dom učenog, predanog hrišćanstva, koje se čvrsto držalo rane jedno-

~ 34 ~

stavni jevanđelja, i koje je odbijalo da prisvoji nebiblijska učenja i običaje paga-nizma koje je osvajalo teren u nekim hrišćanskim crkvama po imenu. Lucijanove rane godine bile su godine velike suprotnosti. On je brzo uvideo da postoje dva pokreta koja se javljaju u hrišćanstvu, jedan klimav u doktrini i koji se sjedinja-vao sa paganizmom, i drugi zasnovan na dubokim temeljima hrišćanske vere.

NJEGOVO DEČAŠTVO I MLADOST

Za vreme njegovog dečaštva desio se događaj koji mu je otvorio oči da uvidi slabosti carstava. Persijanci, vođeni fanatizmom mitraizma, nametnuli su se kao gospodari blisko-istočnog sveta, oživljavajući carstvo koje će biti užasni protiv-nik Rimu u periodu od pet vekova. Kada je Lucijan imao oko deset godina, Šapur (Sapro) I, persijski monarh, vodio je uspešan ratni pohod ka zapadu, zauzimajući Antiohiju i porobljavajući rimskog imperatora.2 Prirodno, on je iz te oblasti odveo mnogo zarobljenika, među kojima su bili sirijski hrišćani koji su radili na evangeliziranju Persije. Antiohija na granici između Rima i Persije, kao nagrada za kojom su žudela oba carstva, nudila je vodeću poziciju sa koje je Lucijanovo delo moglo izvršiti svoj uticaj na istok i zapad kroz nadolazeće vekove.

Uskoro je vladavina rimskog sveta prešla u ruke energičnog vojnika, impe-ratora Aurelijana, koji je snažno namerio da popravi štetu carskog sistema nane-senu od strane slabih prethodnika. U njegovo vreme izvesni Pavle, rođen u Sa-mosati, bio je biskup antiohijski i zbog svojih učenja navukao je na sebe gnev rimskih i aleksandrijskih crkava. Pavle je bio optužen za verovanje u doktrinu o Hristovom božanstvu koja je u očima Rima i Aleksandrije bila smatrana za jeres. Sada je Lucijan po prvi put čuo grmljavine tog sukoba po pitanju sinaštva našeg Gospoda koji će trajati do i nakon prvog i najčuvenijeg opšteg crkvenog sabora koji je bio održan u Nikeji 325. godine.

Koliko je to bila teška i opasna situacija za Lucijana moglo se ubrzo videti. Crkve Rima i Aleksandrije ušle su u savez. Aleksandrija je, više od dva veka pre Hrista, bila glavni grad Jevreja koji su pravili kompromis sa paganizmom. Crkva u Aleksandriji bila je u takvoj atmosferi. Grad Rim je bio tokom sedam stotina godina, i biće još neko vreme, svetski glavni grad paganizma. Ovo okruženje veoma je uticalo na crkvu u Rimu. Lucijan je odrastao u judejskim crkvama. Ovde se nalazio božanski obrazac za kasnije vernike. Lucijan je osnovao fakultet u Antiohiji koji je težio da se suprotstavi opasnom crkvenom savezu između Rima i Aleksandrije. Kako je situacija postala žestoka i kako su se konačno raz-dvojili istok i zapad biće razjašnjeno iz sledeće četiri činjenice:

Prvo, izvorni osnivači crkvenog fakulteta u Aleksandriji težili su da uzdignu

~ 35 ~

tradiciju. Justin Mučenik se, već 150. godine, zalago se za ovo.3 On je bio du-hovni otac Tacijana, koji je zauzvrat, u svoj verovatnoći, bio učitelj Klimenta. Drugo, Kliment, najpoznatiji iz aleksandrijskog nastavničkog kadra i učitelj Ori-gena, hvalio se da neće naučavati hrišćanstvo ukoliko ono nije pomešano sa pa-ganskom filozofijom.4 Treće, Viktor I, rimski biskup, ušao je u dogovor sa Kli-mentom oko 190. godine da će nastaviti istraživanje oko mediteranskog bazena radi obezbeđivanja podrške da bi se nedelja učinila istaknutim danom bogoslu-ženja u crkvi.5 Nedelja je već bila uzdignuta među neznabošcima kao dan na koji su oni obožavali sunce; a ipak su Rim i Aleksandrija znali da većina crkava širom sveta svetkuje Subotu kao Šabat iz četvrte zapovesti.6 Četvrto, kada je Viktor I, gospodarskim tonom, proglasio ekskomunikaciju svih crkava na istoku koje za-jedno sa njim nisu htele da skroje da Uskrs uvek pada na nedelju, Aleksandrija je podržala ovo prvo ispoljavanje duhovne tiranije od strane rimskog biskupa. Lucijan se suprotstavio politici Aleksandrije i zbog ovoga je bio žestoko omražen i njegovo ime bilo je držano u pozadini.

U crkvenom sukobu zbog Pavla iz Samosate, Lucijan je bio rezervisan od obeju strana. Kada je izgledalo da nijedna strana neće pobediti, upućen je apel paganskom imperatoru Aurelijanu. Strana vođena biskupima Rima i Aleksan-drije mogla je slobodno pognuti glavu od srama što se obratila za pomoć pagan-skom imperatoru u rešavanju sukoba oko božanskog Sina Božjeg. Ono što je naj-čudnije, imperator je odbio da donese sud o ovom slučaju i naredio (270. n. e.) da se on treba potčiniti sudu biskupa Italije i Rima.7 Upućujući ovu stvar biskupu glavnog grada i njegovim saradnicima, pretpostavljalo se da su oni bili odgovorni za čitavu hrišćansku crkvu. Ovo je papi Feliksu od strane paganske države došlo kao priznanje. To bi se lako moglo upotrebiti kao podrška pretpostavljenoj pre-vlasti apostola Petra.

Međutim, ono što mora da je uzbunilo Lucijanov um, koji je u to vreme imao oko dvadeset i pet godina, bile su filozofske špekulacije ponuđene kao podrška teološkom gledištu rimskog biskupa po pitanju Božanstva. Što se tiče hrišćana nakon sabora u Nikeji, gde je rimski uticaj bio dominantan, istoričar Edvard Gi-bon je napisao: „Oni su više težili da istraže prirodu nego da praktikuju zakone njihovih osnivača.“8

Pošto nije pronađen nijedan izveštaj da je Lucijan bio učesik ove kontro-verze, istoričari su jedan za drugim prepoznali svoju nesposobnost da ga optuže za frakcionalizam ili nepostojanost. Čovek mora pročitati temeljnu odbranu ovog svetog čoveka od strane Džordža Bišopa Bula da bi spoznao greške kojima se Lucijan suprotstavljao i prvoklasne doktrine koje je naučavao.9 Ne postoji nije-dan zapis bilo kakve optužbe za jeres, službene ili crkvene, uložene protiv njega od strane njegovih savremenika.

~ 36 ~

U svojoj ranoj mladosti, Lucijan je bio pozvan da se usprotivi pojavi i širenju dvaju izopačenih vrsta hrišćanstva: manihejstvu i gnosticizmu.

PODMUKLA UČENJA SA KOJIMA SE LUCIJAN SRETAO

Manihejstvo je uklonilo prvo poglavlje Postanja odbacivanjem stvaranja i čudotvornog Boga, zahtevanjem celibata od svojih vođa i obožavanjem sunca kao vrhovnog prebivališta Božanstva.10 Prožeto drevnom persijskom mržnjom prema Starom Zavetu, ono je ismevalo Šabat iz četvrte zapovesti i uzdizalo ne-delju.11 Ova fanatična tama, sa svojim proizvodom tekstova, spustila se na Siriju kao magla. Lucijan je oslabio njene napade svojom neodoljivom odbranom Pisma i njegovog učenja.

On je bio sledeći koji se podigao da se u izvornoj crkvi suprotstavi suptilnom obožavanju heroja. Gnosticizam je otvarao sebi put u one delove crkve koji su pravili kompromis sa paganizmom. Gnev papske strane sručio se na njega jer je odbio da učestvuje u sumnjivom pokretu koji je na varljivim osnovama hteo da uzdigne prevlast rimskog biskupa. Više od jednog veka pre toga pojavila se po-zamašna obmanjujuća literatura koja je Petru davala uzvišen položaj. Po ovim lukavim pričama plahoviti apostol bio je došao u Rim, a sa njim i Simon mag, kojeg je on ukorio. Simonu su bile pripisane natprirodne moći. Petar je, u ovim nečasnim bajkama, bio podstaknut da prati Simona, brzo opovrgavajući njegove jeresi i nadljudske podvige, i konačno uništavajući ovog tobožnjeg sledbenika vere moćnim čudom. Ovi bajkoviti Petrovi podvizi bili su naširoko prikazani.

„Apokrifni izveštaji… o Petrovim delima u Rimu odjednom su iskočili izvan svih granica trezvene verodostojnosti. Možda su skrivali nešto malo činjenica ispod izmišljotine, ali izmišljotina je toliko premašila i izvrnula činjenice da je beznadežno sada pokušavati rastaviti jedno od drugog… Pri tome, neko čija je namera da shvati rast papske prevlasti ne može zanemariti ovu literaturu. Zamisli zasnovane na njoj i događaji pozajmljeni iz nje bili su na vreme prihvaćeni od većine uticajnih pisaca rimskog hrišćanstva, čak i od onih koji su kao Euzebije ili Jeronim potpuno uvideli da je ta literatura kao celina bila mreža laži. Naročito, lik Simona maga, jednom postavljen u Rimu, nikada više nije mogao biti potpuno izbačen, niti je Petar mogao biti lišen te slave da je bio prvi moćni pobednik nad onakvom jeresi kakva je oličena u Simonovoj ličnosti. Zapravo, teško je imeno-vati jednog od otaca nakon trećeg veka koji se ponekad ne poziva na ovu poznatu priču. Ambrozije, Jeronim, Avgustin i drugi… niko od njih se nije mogao u ce-losti otarasiti utisaka koje je ona ostavila na njih.“12

Lucijan nikada nije prihvatio takve sumnjive priče. On je protestovao protiv

~ 37 ~

onih koji su branili varljive tvrdnje; ali kako su oni postajali odlučniji u tolerisa-nju ovih lažnih priča, i tako pomogli da se rimski biskup učini „namesnikom sina Božjeg“, sve veći gnev rastao je prema Lucijanu.

LUCIJANOV DAR AUTENTIČNOG NOVOG ZAVETA

Protestantske denominacije izgrađene su na onom rukopisu grčkog Novog Zaveta koji se ponekad naziva Tekstus Receptus ili Prihvaćeni Tekst. To je onaj grčki Novi Zavet iz kojeg su spisi apostola bili prevedeni sa grčkog na engleski, nemački, holandski i druge jezike. Tokom mračnog srednjeg veka, Prihvaćeni Tekst bio je praktično nepoznat izvan grčke crkve. On je povraćen hrišćanstvu radom velikog učenjaka, Erazma. Ukupno uzevši, gotovo je nepoznato da je pravi urednik tog prihvaćenog teksta bio Lucijan. Niko od Lucijanovih neprijatelja ne propušta da mu pripiše ovo delo. Ni Lucijan ni Erazmo, već su apostoli napisali grčki Novi Zavet. Međutim, Lucijanovi dani bili su doba otpada kada je poplava iskvarenosti sistematski pokušavala da razori i biblijske rukopise i biblijsku teo-logiju. Origen, sa aleksandrijskog univerziteta, učinio je svoja izdanja i komen-tare Biblije sigurnim utočištem za sve greške, i unakazio ih filozofskim špekula-cijama uvodeći kauzistiku [namerno izvrtanje misli] i lažući.13 Lucijanov bespre-korni uspeh u proveravanju, osiguravanju i odašiljanju tih božanskih spisa osta-vio je nasledstvo za koje bi sve generacije trebale biti zahvalne.

Sakaćenje svetih Spisa se umnožilo.14 Postojalo je najmanje osamdeset jere-tičkih sekti koje su težile za prevlašću.15 Svaka je uzela neopravdanu dozvolu za uklanjanje i dodavanje tekstova biblijskim rukopisima.16

Razmotrite kako mora da je vešta bila Lucijanova kolekcija dokaza koji su identifikovali i zaštitili spise ostavljene crkvi od strane apostola. Od tada pa sve do danas Prihvaćeni Tekst i Novi Zavet preveden iz njega daleko su ispred bilo koje druge Biblije u upotrebi.

ODBACIVANJE KRIVOTVORENIH KNJIGA STAROG ZAVETA

Ne samo da je Lucijan potvrdio izvorni Novi Zavet nego je i proveo godine u napornom radu na Starom Zavetu.17 Budući da je grčki jezik bio preovladava-jući u vodećim delima objavljenim u civilizovanom svetu, on je hebrejsko Pismo preveo na grčki. On je tako dobro uradio ovaj posao da je čak i Jeronim, njegov žestoki protivnik, priznao da je njegov grčki prevod Starog Zaveta preovladavao u glavnom gradu, Konstantinopolju, i u najvećem dijelu Bliskog Istoka.18

Jeronim je takođe stupio na isto tle i preveo hebrejsku Bibliju, ne samo na grčki nego i na latinski jezik. Kada su se pojavila dva prevoda hebrejske Biblije,

~ 38 ~

postojala je značajna razlika između Lucijanovog i Jeronimovog izdanja. Jeroni-movom latinskom izdanju bili su dodati sedam krivotvorenih knjiga pod nazivom Apokrifi, koje je protestantski svet neprestano odbacivao. Ne može se sva odgo-vornost za to pripisati Jeronimu jer on nije verovao u tih sedam falsifikovanih knjiga. Avgustin, čija slava kao oca papske crkve je nadsijavala Jeronimovu, ih je favorizovao.19 Međutim, otkada je Jeronim od strane rimskog biskupa bio angažovan da objavi ovaj prevod i kada je primio ogroman novac od svog poslo-davca za njegovo izvršenje, papa je bio slobodan da ovih sumnjivih sedam kri-votvorenih knjiga doda latinskom izdanju Jeronimovog Starog Zaveta. Papstvo ga je kasnije proglasilo autoritativnom Biblijom rimokatoličke crkve.

Tako je, na mnogo načina, Lucijan postao blagoslov za one crkve koje su u kasnijim godinama rimsku crkvu označile kao „pridošlicu“ i osetile se potaknu-tim da se ne slože sa njom, dok su one ostale u apostolskim običajima.

RAZOBLIČAVANJE TEOLOGA KOJI GOVORE U ALEGORIJAMA

Kliment (194. n. e.) i Origen (230. n. e.) iz aleksandrijske metafizičke škole, u vreme neposredno pre pojave Lucijana, spojili su zavodljivi i zagonetni metod alegorizacije Biblije. Oni su naučavali prevlast rimskog biskupa i izjavili da nema spasenja izvan crkve. Kliment je, time što je podržavao sjedinjavanje hrišćanstva sa paganizmom i obožavanje sunca sa Suncem pravde, igrao onako kako je narod svirao. Džon Mošejm svedoči o ovome na sledeći način:

„U svojoj Stromati sam on (Kliment) nam izrazito kaže da ne bi predao hrišćansku istinu čistu i nepomešanu, već „udruženu sa, ili tačnije prikrivenu i zaodenutu načelima filozofije… filozofijom Grka.“20

Dok je Kliment, zajedno sa Pantenom, u Aleksandriji pomešao hrišćanstvo sa paganizmom, Lucijan je u Antiohiji osnovao školu sirijske teologije. Duboku razliku između njegovog učenja i učenja severno-afričkih teologa koji govore u alegorijama, dr Vilkinson Voker ovako opisuje:

„Antiohiji iz ovog perioda mora se pripisati osnivanje teološke škole od strane Lucijana, o kome se malo zna iz biografskih detalja, osim da je bio prezbi-ter, koji se držao podalje od one strane u Antiohiji koja se protivila i savladala Pavla iz Samosate, koji je tamo naučavao od 275-303. godine, i koji je umro mučeničkom smrću 312. godine… Kao i Origen, on se predao tekstualnom i kri-tičkom radu na Bibliji, ali nisu mu se baš sviđale alegorične metode velikana iz Aleksandrije. Jednostavniji, gramatičniji i istorijski metod tretiranja i teksta i doktrine karakterisao je njegovo učenje.“21

U danima koji su dolazili nakon napora Klimenta, Origena i Tertulijana – mističnih učitelja iz severne Afrike – na postavljanju novih temelja hrišćanstva,

~ 39 ~

bio je to kritičan trenutak u istoriji crkve. U to vreme Bog je podigao neumornog šampiona istine, Lucijana. Špekulacija unutar crkve kidala je na komade veru koja je jedanput predana svetima. Sam temelj jevanđelja bio je na kocki. Zbog mnogih doprinosa koje je sirijsko hrišćanstvo dalo u narednim vekovima, kasnije generacije dužne su Lucijanu. Za to vreme bile su prikladne reči psalmiste: „Kad se temelji pravde ruše, šta da učini pravednik?“ (Psalam 11:3). Bilo je to u ovo vreme, prema istoričaru koji je prihvatljiv za rimokatoličku crkvu, koji je živeo u istom veku sa Lucijanom, da je ovaj mučenik sačinio priznanje vere.22

OSUĐIVAČKA TRADICIJA IZNAD BIBLIJE Apostol Pavle je prorokovao da će se nakon njegovog odlaska pojaviti ljudi

iz crkve, koji će govoriti iskrivljena učenja i ulaziti među stado kao okrutni vu-kovi (Dela 20:29,30). Pavle je rekao da će se pojaviti; Lucijan je u svoje vreme mogao zaista reći da su se pojavili. Unutar stotinu godina nakon Pavlove smrti, u spisima autora koji sada zauzimaju visok položaj u rimokatoličkoj crkvi, može se pronaći uzdizanje tradicije na nivo, ako ne i iznad, Svetog Pisma. Tertulijan (150-235. n. e.), koji je živeo u istom veku kada i Lucijan, nakon objašnjavanja pričesti za mrtve, znaka krsta na čelu i porivanja kandidata u vodu tri puta radi krštenja, piše:

„Ako, zbog ovih i drugih sličnih pravila, insistirate na imanju potvrdnih biblijskih naloga, nećete pronaći nijedan. Tradicija će vam biti predstavljena kao njihov izvor, običaj kao pojačanje i vera kao njihov osmatrač.“23

Crkva u pustinji verovala je da Biblija treba da bude vrhovni autoritet. Njeni članovi verovali su da su sveti Duh i reč bili u saglasnosti, i oni su se sećali da je Isus na svaki test koji je Sotona stavio na Njega u času iskušenja odgovorio sa rečima: „Pisano je.“ Držanje Svetog Pisma za nepogrešivog vodiča ka spasenju isključuje prihvatanje da je bilo koji drugi autoritet na istom nivou. Uzdizanje tradicije i stavljanje iste na nivo Biblije daje otvorena vrata za priznavanje da svakakve vrste spisa nose pečat božanskog autoriteta. Povrh toga, ona na vernike stavlja nemoguć teret proveravanja širokog spektra literature.

I protestantski i katolički svet naučavaju da je Sveto Pismo od Boga. Postoji razlika, međutim, jer protestanti priznaju Bibliju i samo Bibliju, dok papstvo crkvenu tradiciju izjednačava sa Pismom. Sabor u Trentu, 1545. godine, čije odluke su vrhovni autoritet za doktrine rimokatoličke crkve, o pisanoj i nepisanoj tradiciji govori na sledeći način:

„Sveti, ekumenski i opšti trentski Sinod,… sledeći primer ortodoksnih otaca, prima i poštuje sa jednako pobožnom naklonošću, i poštovanjem, sve knjige i Starog i Novog Zaveta – videvši da je jedan Bog autor oba, a takođe i pomenutih

~ 40 ~

tradicija, kao i onih koje se odnose na veru i moral, kao što je izdiktirano, bilo lično rečima Hristovih usta, ili svetog Duha, i očuvano neprestanim nasleđem u rimokatoličkoj crkvi.“24

Da ovaj princip i dalje preovladava u rimokatoličkoj crkvi pokazano je re-čima proslavljenog kardinala Gibonsa iz Baltimora, koji je dugo vremena bio vodeći predstavnik svoje crkve u Sjedinjenim Državama. Ovako on piše:

„Pravilo vere, ili kompetentan vodič za nebo, mora biti sposobno da poučava svim istinama neophodnim za spasenje. Samo Pismo ne sadrži sve istine koje je jedan hrišćanin dužan da veruje, niti ono eksplicitno podstiče sve dužnosti koje je on dužan da sprovodi. Da ne pominjem ostale primere, nije li svaki hrišćanin dužan da svetkuje nedelju, i da se uzdržava od svakog nepotrebnog ropskog po-sla? Nije li držanje ovog zakona među najistaknutijim od naših svetih dužnosti? Međutim vi možete čitati Bibliju od Postanja do Otkrivenja, i nećete pronaći ni-jedan stih koji odobrava svetkovanje nedelje. Pismo podstiče versko svetkovanje Subote, dana koji mi nikada ne svetkujemo.“25

Lucijan je bio primoran da zauzme stav protiv talasa zablude koji se podizao u njegovo vreme. On se dijametralno suprotstavljao teološkoj školi u Aleksan-driji, čija učenja su uzdizala tradiciju. Tertulijan je zauzeo isti stav kao i ostali rani severno-afrički autori koji su direktno ili indirektno favorizovani od strane papstva.26

Lucijan je naišao na kontradiktorna učenja po pitanju obavezujućeg držanja Deset Zapovesti. Ista protivrečnost pokazana je u papskoj doktrini danas, jer Ka-tolička Enciklopedija kaže: „Crkva je, s druge strane, nakon promene dana od odmora sa jevrejskog Šabata, ili sedmog dana sedmice, na prvi, namestila da se treća zapovest odnosi na nedelju kao dan koji se treba svetkovati kao Dan Gospodnji. Trentski sabor (sednica 6, kanon 14) osuđuje one koji poriču da su Deset Zapovesti obavezujuće za hrišćane.“27 Ovo direktno protivreči učenjima Tome Akvinskog po pitanju četvrte zapovesti.28 A treba se podsetiti da ga rimo-katolička crkva postavlja na prvo mesto kao predstavnika papske doktrine.

PROTIVLJENJE TEORIJI DA „ZAKON NE VAŽI“

Ako je bilo koji deo od Deset Zapovesti ceremonijalni, kao što naučava Toma Akvinski, onda tvrdnja da su sve one savršene, nepromenljive i večne u svojoj obavezujućoj sili prema čoveku pada u vodu. Proslavljeni reformator Kal-vin ogorčeno je odbacio analizu Tome Akvinskog.29 Optužba data od strane Tome Akvinskog da je zapovest o Šabatu bila ceremonijalna nije podržana pro-menom sa Subote na nedelju, jer, ako je nedvosmisleno imenovanje jednog po-sebnog dana u sedmici ceremonijalno, nedelja bi bila jednako ceremonijalna kao

~ 41 ~

i Subota. Niti bi izbor bilo koje druge sukcesije dana, kao recimo jednog dana od deset, ili jednog dana od dvadeset, pobegao ovoj osudi. Pošto Novi Zavet nau-čava da je ceremonijalni zakon prikovan na krstu, ovaj pokušaj da se četvrta za-povest učini delom ceremonijalnom, stavlja je kao igračku u ruke crkve, jasno naučavajući ukidanje moralnog zakona. U tom se može videti kako dijametralno se gornja izjava iz Katoličke Enciklopedije ne slaže sa Tomom Akvinskim. Ovo prvo kaže da je Dekalog moralnog tipa; a drugi tvrdi da je delom ceremonijalni. Kardinal Njumen hvalio je Aleksandriju, sedište gnosticizma, čiji moćni pokret je odbacio Stari Zavet i zajedno sa njim Deset Zapovesti. Lucijan je zauzeo svoj stav protiv takvih zastupnika teorije da „zakon ne važi“ i naučavao obaveznost Deset Zapovesti. Stoga je bio prozvan „Judaistom“ od strane Džona Henrija Kar-dinala Njumena.30

Prekomeran u svojim osudama protiv Lucijana i gospodar upotrebe engle-skog jezika, Njumen, osnivanjem oksfordskog pokreta, pokušao je da de-prote-stantizuje zapadni svet. Svi moraju priznati veliku sposobnost debatovanja oks-fordskog profesora koji je napustio crkvu Engleske da bi ušao u rimokatoličko sveštenstvo. On je stao u odbranu aleksandrijskih teologa.31 On je marljivo tražio ne bi li pronašao drugi način da zaobiđe istinu. Njumen i oksfordski pokret su kao antagonisti radili na tome da autorizovanu verziju Biblije žigošu kao nečistu u doktrini.32 Da bi pronašao razlog za pisanje svoje knjige pod nazivom Arijanci iz četvrtog veka, čiji sadržaj je zapravo ateistički sa maskom jevanđelja, on je bio primoran da prizna Lucijanovo izrazito vođstvo. Tako je on rekao: „Vratimo se sada prošlosti tog Lucijana, učenog čoveka, i na kraju mučenika.“ On je zanema-rivao, međutim, da izjavi da su Lucijanovo pravoslavlje vekovima branili veliki učenjaci kao što su Cezar Kardinal Baronijus, Džordž Bišop Bul i Henri Melvil Gvatkin. Tako je Njumen protiv Lucijana ponovo podigao stari običaj judaizira-nja. Kada je modernista primoran na oružje da bi napao branitelje Deset Zapove-sti, on ponovo predstavlja starog bauka zvanog judaiziranje. Šta su istorijske či-njenice? Njumen je prepoznao da su Jevreji „postali uticajno političko telo u bli-zini njihovog drevnog doma, posebno u sirijskim provincijama koje su u to vreme bile glavno prebivalište suda“.33

Međutim, Njumen nije dodao činjenice priznate od strane Katoličke enciklo-pedije, da su „Jevreji već dugo vremena sačinjavali ogromnu većinu članova u novonastaloj crkvi.“34 Pošto je većina vernika na istoku već dugo vremena bila sačinjena od jevrejskih obraćenika, lako se može uvideti da je u istočnoj crkvi bio opšti običaj svetkovanja Subote kao Šabata.35 Teško da je bilo drugačije. Ple-menito hrišćanstvo sačinjeno od obraćenih Jevreja bilo je bez premca. Vekovi provedene obuke pod vođstvom proroka obdarilo je jevrejske vernike u Hrista mogućnošću da shvate i da propagiraju biblijske istine. Oni su osetili, za razliku

~ 42 ~

od neznabožačkog sveta, silu izraza kao što su Bog, greh, pravednost i pomirenje. Lucijan, iako je bio neznabožac, od strane kardinala Njumena omalovažen

je kao judaista. Zašto? Oni koji su svetkovali Subotu uzdržavajući se od rada bili su žigosani kao judaisti. Zašto bi Lucijan svetkovao Subotu kao sveti dan? To je bio opšti običaj. Crkveni istoričar Sokrat piše jedan vek nakon Lucijana: „Jer iako su sve crkve širom sveta svetkovale svete tajne na Šabat svake sedmice, ipak su hrišćani u Aleksandriji i Rimu, na osnovu neke drevne tradicije, prestale to da čine.“36 Ovde zapažamo jedinstvo crkve u Rimu i Aleksandriji, i njihov zajed-nički antagonizam prema Šabatu kao sedmom danu.

Sozomen, savremenik Sokrata, a takođe i crkveni istoričar, isto tako piše: „Ljudi iz Konstantinopolja, i skoro svuda, okupljaju se na Šabat isto kao i na prvi dan sedmice, običaj koji nikada nije svetkovan u Rimu ili u Aleksandriji.“37

Na saboru u Laodikeji (365. n. e.) rimokatolici su doneli dekret da „hrišćani ne smeju judaizirati tako što će počivati na Šabat, već moraju raditi na taj dan… Ali ako bi se ustanovilo da su neki judaisti, neka budu prokleti od Hrista.“38 Tako je ovaj crkveni zakon ne samo zabranio njenim sledbenicima da svetkuju Subotu, već je takođe one koji su tako činili žigosao kao judaiste.

Duga lista ranih crkvenih pisaca može se predstaviti radi pokazivanja da su vekovima hrišćanske crkve generalno svetkovale Subotu kao Šabat i počivale od rada na taj dan. Mnoge crkve takođe su svetkovale dan Hristovog vaskrsenja tako što su imale versko okupljanje u nedelju, ali taj dan nisu priznale kao sveti dan iz četvrte zapovesti.39

Crkve širom sveta skoro su univerzalno sledile obrazac verovanja i prakse crkve u Jerusalimu. „Istina je da antiohijska liturgija opisuje Jerusalim kao ’majku svim crkvama’.“40 Pavle je napisao:

„Jer vi ste se, braćo, ugledali na Božje skupštine u Judeji koje su u Hristu Isusu.“ (1. Solunjanima 2:14)

Apostol Pavle je, stoga, autor judejskog obrasca. Koliko se ovaj obrazac nastavio? Gornja izjava data iz Katoličke enciklopedije, u članku „Kalendar“, ok-tkriva da su ogroman broj, a ne raštrkana nekolicina, hrišćana bili jevrejski obra-ćenici, tako da je judejski tip hrišćanstva bio skoro univerzalan, i kao takav nasta-vio se dugo vremena.

Sirija, zemlja Lucijana, posedovala je judejski tip hrišćanstva. „One (knjige o kojima je DeLejsiji O’Liri govorio) svakako dokazuju produženo i energično postojanje judaističkog hrišćanstva unutar sirijske provincije.“41

Judejsko hrišćanstvo preovladalo je tako rasprostranjeno da je stiglo daleko u Afriku, čak do Etiopije. Crkva u Etiopiji bila je velika misionska crkva. Niti smemo zaboraviti da je etiopska crkva (koja je izrazito judejsko-hrišćanskog tipa) postala popularna u četvrtom veku. U poslednjoj polovini tog veka sv. Ambrozije

~ 43 ~

od Milana zvanično je izjavio da je etiopski biskup, Muzeum, „putovao skoro svuda u zemlji Seres (Kina)“.42 Više od sedamnaest vekova etiopska crkva nasta-vila je da svetkuje Subotu kao sveti dan iz četvrte zapovesti.

Već u drugom veku judejsko hrišćanstvo u Siriji proizvelo je učenjake poz-nate po biblijskim rukopisima. „Malčionovo delo se generalno smatra početkom ’rane škole’ u Antiohiji… Stvarni vođa ovog kritičnog dela bio je Lucijan koji je došao iz Edese i bio Malčionov učenik. Rezultat je bio antiohijski revidirani grčki tekst oba Zaveta.“43 Lucijan i njegova škola su, kao i Origen, radili na polju tek-stualnog kriticizma, ali on je koristio drugačije rukopise od onih koje je koristio Origen. Erazmo je odbacio Origenove rukopise, kao i Lucijan.44

Lucijan je prevazišao Origena, naročito na istoku. „Biblije proizvedene od strane sirijskih književnika predstavile su sirijski tekst škole iz Antiohije, i ovaj tekst postao je obrazac koji je zauzeo mesto svih ostalih u istočnim crkvama i to je, zaista, Tekstus Receptus (Prihvaćeni Tekst) sa kojeg je prevedena naša auto-rizovana Biblija.“45

Pre svoje smrti Lucijan je širom čitavog hrišćanstva bio priznat kao pravo-slavac sa biblijskog stanovišta, i kao fundametalista. Kardinalu Njumenu je hi-ljadu pet stotina godina kasnije preostalo da protiv njega vaskrsne klevetu judai-ziranja.

Sada predstavljamo kratak pregled teoloških uslova koji su preovladavali u danima Lucijana, i pregled njegovog dela i uticaja.

1. TEOLOGIJA Škola u Antiohiji, koju je osnovao Lucijan, razvila je sistem teologije koji je

bio tako objektivan da iako je sva sila papstva bila usmerena protiv njega, on je na kraju preovladao.

Papstvo je takođe razvilo veliki sistem teologije koji je bio osporavan i od strane Crkve u pustinji i od strane reformacije.

2. KVALITET, NE KVANTITET Antiohijski sistem teologije koji smo proučavali bio je upadljiv; protezao se

od Engleske do Kine i od Turkestana do Etiopije. Papska teologija bila je takođe upadljiva. Nije neophodno ukazati na njen

dominantni pravac koji je imala širom sveta. Ipak brojevi ne sačinjavaju konačni dokaz za istinu. Kao primer, više miliona ljudi u svetu sledi Budu nego bilo koju drugu religiju.

3. AUTENTIČNA BIBLIJA Lucijan i njegova škola sakupili su se i uredili jasnu i kompletnu Bibliju. To

~ 44 ~

je bila kolekcija knjiga od Postanja do Otkrivenja. Dobro poznati pisci kao što su Jeronim, Erazmo i Luter i, u devetnaestom veku Džon Vilijam Burgon i Fenton Džon Entoni Hort, bili prijatelji ili protivnici, složili su se da je Lucijan bio ured-nik koji je svetu preneo Prihvaćeni Tekst – novozavetni tekst koji je bio usvojen prilikom rođenja svih velikih reformatorskih crkava. Nijedna crkva nastala iz re-formacije, kao što su luteranska, kalivnistička, anglikanska, baptistička, prezbi-terijanska, metodistička, kongregacionalistička ili adventistička nisu usvojile ni-jednu drugu Bibliju od one čiji je novozavetni tekst došao od Lucijana.

Papstvo je svetu predalo neodređenu i nepotpunu Bibliju. Dok je u izvesnoj meri priznalo knjige od Postanja do Otkrivenja, ono im je dodalo sedam drugih knjiga koje se nisu smatrale kanonskim od strane gore navedenih autoriteta. U papskoj latinskoj Vulgati ono je usvojilo Novi Zavet sa tekstovima koji se skroz razlikuju od istih tekstova u Prihvaćenom Tekstu. Ono je takođe odluke sabora i besmislice papa izjednačilo sa Biblijom. Drugim rečima, što se tiče rimokatoličke crkve, Pismo je još uvek u procesu sklapanja. Papstvo je uzdiglo crkvu iznad Biblije. Kardinal Gibons kaže: „Samo Pismo ne sadrži sve istine koje je jedan hrišćanin dužan da veruje.“46

4. PRAVI I LAŽNI RUKOPISI Tekst koji je Lucijan predao svetu je u svakom pogledu čist i ispravan.47 Čak

i njegovi protivnici izjavljuju da ne postoji grčki Novi Zavet stariji od Lucijano-vog, i da se sa njim slaže veliki broj grčkih rukopisa.48

Rimokatolički tekst redovnih knjiga od Postanja do Otkrivenja i sedam apo-krifnih knjiga zasnovanih na Origenovim rukopisima – kasnije uređenih od strane Jeronima – pun je grešaka. Hiljade ovih grešaka bilo je zapaženo i predstavljeno svetu od strane eminentnih katoličkih i ne-katoličkih pisaca. Katolici priznaju da je Jeronim bio teolog sklon polemici i da je dozvolio da njegove predrasude iz-vitopere njegov prevod.49

5. ODNOS PREMA BOŽJEM ZAKONU Teologija Antiohije zauzimala se za obaveznost Deset Zapovesti. Papska teologija prisvaja autoritet da menja Deset Zapovesti. 6. HRISTOS KAO NAŠA ZAMENA I JAMAC Teologija Antiohije naučava spasenje grešnog čoveka kroz Hristovu zastup-

ničku smrt na krstu. Papstvo sada ne naučava, i nikada nije naučavalo spasenje za grešnog čovek

kroz Hristovu zastupničku smrt na krstu. Katolička Enciklopedija izjavljuje: „’Zameničko podmirenje duga’, termin koji je sada u modi, ne nalazi se izrazito

~ 45 ~

u crkvenim formularima, i ono nije adekvatan izraz Hristovog posredovanja.“50 7. ŠABAT Većina sirijskih i istočnih crkava nastavilo je da svetkuje Subotu, Šabat iz

četvrte zapovesti iz apostolskih dana kroz vekove. Odatle pokušaj da se žigošu kao judaističke.

Papstvo je uvek nastojalo da svetkovanje Subote, Šabata iz četvrte zapovesti, zameni svetkovanjem nedelje. Papa Grgur I je, 603. godine, izjavio da kada an-tihrist dođe, on će držati Subotu kao Šabat.51

8. NEMA JEDINSTVA CRKVE I DRŽAVE Crkvena organizacija koju su razvili apostoli i koju je u velikoj meri nasta-

vila nastavila sirijska teologija bila je jednostavna i evanđeoska. U osnovi, ona je odbacila jedinstvo crkve i države.

Crkvena organizacija koju je razvilo papstvo je hijerarhijska. Ono je kroz istoriju verovalo u jedinstvo crkve i države.

Lucijan je umro pre nego što je Konstantin upotpunio jedinstvo crkve sa

državom. Lucijanovo učenje, međutim, nastavilo je da muči državno hrišćanstvo. Nasledstvo koje je on ostavio iza sebe Crkva u pustinji je prisvojila. Tek u pet-naestom veku katoličko sveštenstvo ispoljilo je žestoku mržnju prema učenju grčkog jezika.52 Znanje grčkog jezika, međutim, ostalo je blisko Crkvi u pustinji bilo u Siriji, severnoj Italiji, među Keltima ili u istočnjačkim zemljama. I gde god se držala istinska vera, Novi Zavet, potvrđen i prenet od strane Lucijana, bio je poštovan i on se sledio.

Prilike su ostale ovakve sve do svitanja reformacije pod Luterom. Papstvo je postalo silnije i autokratskije. Crkve koje su ostale verne novozavetnom hrišćan-stvu postale su sve sigurnije u tlo na kojem stoje, sledeći vođstvo Lucijana. Ko-načno, kada je počela velika reformacija, skoro prva stvar koju su uradile bila je da Lucijanov grčki Novi Zavet prošire, prisvoje i polože na temelj reformatorske crkve. S druge strane, prve četiri odluke sabora u Trentu – prvog katoličkog svet-skog sabora nakon moćnih početaka reformacije – osudile su Lucijanov tekst i insistirale na Jeronimovoj Vulgati. Istina je da se reformatorske vođe nisu slagale sa svim učenjem papstva koje je nakon toga od strane protestantskih tela sma-trano kao nebiblijsko, naime: jedinstvo crkve i države, ceremonijalizam, hijerar-hijska organizacija itd. Protestantizam je trebao nastaviti sa svojim reformama sve dok se nije vratio čistoti Crkve u pustinji.

Lucijan je svojim životom i svojim protivljenjem aleksandrijskim greškama pokazao da nikada neće prihvatiti bilo kakve doktrine Trojstva koje su uništile

~ 46 ~

moralnu obavezu prema Deset Zapovesti; da je odbacio bilo koje učenje koje je nadahnuće crkve uzdizalo iznad nadahnuća Biblije, i da ne podržava nikakav a-utoritet koji je Dekalog podelio na moralni i ceremonijalni, dokazano je pomoću njegovih spisa.

Lucijan je jedan od onih svetskih ličnosti kojima nije potreban vajar da po-digne spomenik njegovoj slavi. Prenošenje Prihvaćenog Teksta sa njegovim ne-nadmašnim uticajima kroz vekove dovoljno je monumentalno. Još jedan isto-rijski spomenik je Lucijanov uticaj u velikoj crkvi na istoku, onako kako je pri-kazan u njenoj evanđeoskoj misli i životu. U njenoj istoriji videće se Božja ruka, koja gradi siguran temelj za božanska verovanja koja će živeti u dugom pustinj-skom iskustvu crkve.

~ 47 ~

Glava 6. VIGILANT, VOĐA VALDENZA

Paganizam koji je ubrzo počeo da se osvećuje ulazeći u doktrine i prakse rane crkve nikada nije u potpunosti iskorenjen, i uvek je bio spreman da postane jezgro jeresi ili iskvarenosti kada je vera opala ili kada se revnost ohladila.1

Najraniji vođa koji se isticao među plemenitim valdenzima u severnoj Italiji i južnoj Francuskoj je Vigilant (364-408. n.e.). Od strane nekih bio je smatran za prvog vrhovnog upravitelja valdenške crkve.2 U njegovo vreme protest protiv uvođenja paganskih praksi u izvorno hrišćanstvo prerastao je u revoluciju. Zatim su vernici koji su čeznuli da održe veru jedanput predanu svetima u severnoj Ita-liji i jugozapadnoj Francuskoj prešli u sistem organizacije. Želeći istinu zasno-vanu isključivo na Bibliji, na one koji su odbili da slede sujeverne novotarije koje su ušle u crkvu bio je izvršen veliki uticaj od strane Vigilantovih očiglenih biblij-skih učenja. Patrik od Irske, koji je u to vreme uvećavao irsku crkvu, bio je bez sumnje uzbuđen reformama koje se dešavaju u centralnoj južnoj Evropi.

Vigilant je rođen u južnoj Francuskoj blizu pirinejskih planina.3 Njegov otac bio je vlasnik usputne stanice, „mansija“, jedne od mnogih putničkih stanica u rimskoj imperiji. Rani dom ovog reformatora bio je zaprežni centar gde se mogla obezbediti zamena konja putnicima koji su, možda, bili trgovci, ambasadori, ču-vene ličnosti, biskupi, obični turisti ili carski kuriri. Ovaj posao je ovom mladiću u odrastanju pružio ogromnu priliku da se informiše po pitanju svih tema od onih koji su boravili u planinskom prebivalištu njegovog oca.

Dok je Vigilant prolazio zabitima čuvajući stada, razgoneći divljač ili vodeći putnike kroz planinske klisure, napredovao je u stasu i mudrosti. Jednom kada je bio u dodiru sa hrišćanskim putnicima prihvatio je Hrista kao svog Spasitelja. U blizini su se nalazila imanja poznatog istoričara Sulficija Severa. Ovaj čuveni pisac bio je idol obrazovane klase. U svojoj palati on je u jednom trenutku bio domaćin za praktično sve istaknute ljude njegovog vremena. On je pozvao Vigi-lanta da se zaposli kod njega, za početak verovatno u običnoj službi, ali kasnije kao sakupljač stanarina i upravnik njegovih imanja.

Dok je Vigilant bio zaposlen u službama ovog istoričara, dogodila se velika promena za Sulficija Severa. On je bio oboren s nogu talasom isposništva i mo-naštva koji je čistio svoj put ka zapadu. Vigilant je rano naučio da voli svog poslodavca. On se veoma divio briljantnom intelektu ovog čoveka koji je mogao da nahrani gladne, odene siromahe i poseti bolesne, dok je bio zauzet mnogim literarnim radovima.

~ 48 ~

BORBA PROTIV MONAŠTVA

Dakle, nedaleko na severu prebivao je Martin, biskup od Tura. Blizu obala reke Loare ovaj prelat osnovao je prvi manastir u Francuskoj. Ekstremne strogo-sti asketizma kojima se potčinio, zajedno sa zapaljivim izveštajima o njegovim takozvanim čudima, omogućil su mu da na zapadu oslobodi strast prema mona-škom životu. Sulficije Sever, u pratnji Vigilanta, njegovog keltskog finansijera, uputio se da poseti Martina. Taj skup proizveo je duboku promenu u životu i Sulficija i Vigilanta, ali u suprotnim pravcima. Fanatizam Martina, biskupa od Tura, odvukli su Sulficija i njegove briljantne sposobnosti u monaški život.

„Takvi su bili događaji vezani za Vigilanta pored Sulficija, ako ne i posve-dočeni sa njegove strane; i on nije mogao ostati slep pored činjenice da njegov pokrovitelj nije bio ni srećniji ni bolji zbog svoje posete biskupu od Tura. Nakon njegovog povratka kući, Martinov lik ukleo je osetljivog istoričara; proganjalo ga je sećanje na ovog asketskog prelata kako spava na hladnoj zemlji, nemajući ništa do posutog pepela ispod sebe, i pokrivenog samo sa kostreti; odbijajući mekši krevet, ili topliju odeću čak i u žestokoj bolesti; izjavljujući da bi hrišćanin trebao umreti na pepelu; hraneći se najnezdravijom hranom, i odricati se svakog zadovoljstva; moleći se u najzamornijem položaju, ne spavati na silu i izlažući se ekstremnoj toploti i hladnoći, gladi i žeđi. Sulficijeva mašta bavila se onim što je video i čuo u Marmutijeru, sve dok nije poverovao da će Nebo za njega biti zatvo-reno ukoliko ne bude upražnjavao iste strogosti.“4

Čudesna ljubav, navika bavljenja bajkama o čudima i upražnjavanju ispo-sničke surovosti, zarobila je Vigilantovog poslodavca. S druge strane, Vigilant je u ovom sistemu video obličje religije bez jednostavnosti Hristovog jevanđelja.

„Tako je Vigilant sa jedne strane video hvalisavo uzdizanje, duhovni ponos i pretenzije ka čudesnoj moći; a s druge strane lažnu poniznost i poniženje razu-mevanja, gde i jedno i drugo proizilaze iz istog pogrešnog sistema asketizma: sistema koji podriva doktrinu o Hristovoj potpunoj i dovoljnoj žrtvi, i pridaje neprikladnu vrednost zadavanju bolova i dostignućima ljudi kao što je Martin od Tura; i što je on verovatno predvideo da će ih na kraju uzdići u umovima slabije braće do posredničkih prestola, i učiniti ih malo manjim od predmeta božanskog obožavanja. Kao posledica toga prvim utiscima primljenim u Sulficijevom do-maćinstvu mi moramo pripisati napore koje je Vigilant nakon toga načinio da bi prikazao zablude asketizma, i da bi proverio napredak obožavanja svetaca.“5

Jaz između Vigilanta i Sulficija koji se stvorio njihovom prvom posetom Martinu se proširio kada ga je Sulficije zaposlio kao glasnika Pavlinusa od Nole, Italija. Ovaj vrli čovek takođe je otišao da se povuče tamo gde je mogao više

~ 49 ~

vremena posvetiti „onim prevarnim praksama, koje su kasnije postale karakteri-stike latinske crkve; i na kraju se pokazale tako fatalnim za jednostavnost jevan-đelja… Religijske svetkovine, premeštene sa paganskih oltara na hrišćanska sve-tilišta, bile su udostojene časnim imenom zbog uspomene na pokojnog sveca; i kao što su stari heroji prozvani Pavlinusovim precima, tako je i sam on promenio ime Feliks u Herkul ili Kvirinije, i preklinjao za pomoć mrtvog mučenika onda kada nijedno drugo ime u molitvi nije trebalo biti na njegovim usnama, osim imena jednog Posrednika između Boga i ljudi.“6 Štaviše, rečeno nam je da je papa Gelasije, u petom veku, zajedno sa Povorkom Svetlosti na zapadu uveo praznik Čišćenja da bi dopunio paganski praznik Luperkaliju.7

Kakav je bio uticaj na našeg jednostavnog brđanina kada je u Italiji posma-trao velelepna svetilišta podignuta radi uspomene na pustinjaka? Božanskom mi-lošću Vigilant je pobegao od zaluđenosti koja se gotovo neodoljivo spuštala na one koji su se povinovali njenim praksama namenjenim da bi zamenili jednostav-nost jevanđelja.

Doba apostola izbledelo je u dobu crkvenih otaca. Obrazovanje i diskusija bili su korišeni da bi se dokazala istinitost jevanđelja radije nego reči „kojima uči sveti Duh“ (1. Korinćanima 2:13). Ovo je naročito bila istina u Evropi i Africi.

POBUNA PROTIV ASKETIZMA I MONAŠTVA

Kao da otkup Iskupitelja nije bio dovoljan bez njihovih ličnih patnji, oni koji su upražnjavali asketizam stavljali su na sebe užasne muke. Oni su podrivali dok-trinu o Hristovom potpunom i dovoljnom pomirenju za greh. Formirane su po-vorke (procesije), uz relikvije i kad koji je goreo pred grobnicom nekog uzviše-nog askete.

Monaštvo je bilo za petama asketizmu. Justin Mučenik (150. n. e.) bio je istaknut među ranim otpadnicima zbog svojih izopačenih učenja.8 Njega je sledio njegov učenik Tacijan, koji je zauzvrat učio Klimenta (190. n. e.), osnivača teo-loške škole u Aleksandriji. Kliment je izjavio da bi predao jevanđelje pomešano sa paganskom filozofijom. Međutim ostalo je na Origenu, Klimentovom učeniku, koji je osakatio sebe, da pokrene veličanje celibata.

Monaštvo nije proizvod hrišćanstva. Ono je bilo uneto iz nehrišćanskih reli-gija. U hrišćanstvo je prvo bilo uvedeno iz Egipta, očigledno dolazeći iz budizma. Postojale su dve grupe monaha. Prva, isposnici, koji su tražili da žive sami u najsumornijim i najdivljim mestima u pustinji. Druga grupa, monasi, izbegava-jući usamljenički život, oskupljali su se u zajednice zvane manastiri. Odbijajući poslušnost bilo kojem duhovnom vođi osim poglavaru crkve, oni su se na papsku zapovest postavljali u ogromni pokret vojske ljudi koji nisu odgovorni nijednoj

~ 50 ~

kongregaciji. Neka ostane upamćeno da keltske i latinske biblijske škole za o-buku nisu bile manstiri ove vrste, iako postoje pisci koji bi hteli da je tako. Ma-nastirski stanari su imali drugačiji program od biblijskih škola za obuku, čiji su učenici tamo bili u periodu obuke, a ne čitav život, kao što omladina danas na-pušta domove zarad četiri godine na fakultetu.

Monasi su u određeno vreme imali ceremonijalne svetkovine, klanjanja i sl. Sve ove spoljašnjosti bile su sumptomi crkvenog sistema u porastu, i pomogli su da se pripremi put jedinstvu papske crkve sa državom. Pored toga, ova i druga odstupanja od novozavetnog hrišćanstva, u svim zemljama duboko su uzbunila one koji će postati vođe protiv novih izopačenosti i koji će zahtevati povratak „k zakonu i svedočanstvu“ (Isaija 8:20).

PRETEČE VIGILANTA

Raskošni grad Milano, u severnoj Italiji, bio je veza između keltskog hrišćan-stva na zapadu i sirijskog na istoku.9 Misionari iz ranih judejskih i sirijskih crkava su na području oko Milana čvrsto zapečatili jednostavnu i apostolsku religiju. Milano je bio mesto sastanaka brojnih sabora istočnog sveštenstva, tako da su rane liturgije Antiohije, Milana i Gala bile praktično identične.10 Nemoguće je pronaći period kroz vekove kada u severnoj Italiji nije bilo opozicije rimskoj hi-jerarhiji, nekad veće nekad manje, ali uvek evanđeoske. Dr Aliks ovako navodi ovu činjenicu:

„U ovu svrhu biće od koristi pokazati takođe i ustav crkve, kao način na koji je eparhija u Milanu nastavila nezavisno sve do sredine jedanaestog veka, u koje vreme su valdenzi bili obavezni da otvorenije dokazuju svoju averziju prema rimskoj crkvi kao anti-hrišćanskoj. Biće mi dovoljno lako da prikažem ono što sam sam od sebe predložio, sledeći istoriju crkve. Pre sabora u Nikeji, nalazimo da je eparhija Italije veoma drugačije od one u Milanu.“11

Dr Faber sledećim rečima predstavlja jedan način na koji je ovaj jaz između crkava milanskog okruga i Rima započeo:

„Sada je ovaj okrug, na istočnoj strani kotanskih Alpa, tačno mesto valensa (valdenza). Ovamo su se njihovi preci povukli tokom progonstava iz drugog, tre-ćeg i četvrtog veka: ovde, proviđenjem izdvojeni od sveta, oni su zadržali tačne doktrine i prakse izvorne crkve koje su zavoleli kroz patnju i progonstvo; dok su bogati stanovnici gradova i plodnih ravnica, iskvareni sada imućnim i sjajnim i moćnim sveštenstvom, svakodnevno sve dublje tonuli u onaj otpad koji je tako živopisno prorečen od strane velikog apostola.“12

~ 51 ~

PROTIVNICI PAGANSKIH PRAKSI

Prvi među onima koji su protestovali protiv paganskih praksi u crkvi bio je Helvidije (250-420. n. e.). Interesantno je zapaziti da su trojica od istaknutih pro-tivnika papskih novotarija u latinskom hrišćanstvu bili iz severne Italije. Oni su bili Helvidije, Jovinijan i Vigilant. Što se tiče Helvidija, sve ono što je on pisao i što je napisano za njega je uništeno. Iako je živeo vek i po nakon Justina Muče-nika i više od veka nakon Tertulijana, Kiprijana, Origena i Klimenta, njihovi spisi su sačuvani, dok su njegovi bili uništeni. Helvidije je pripadao crkvi koja je težila da biblijske doktrine preda u čistom obliku. Čuven je po svom razotkrivanju Jero-nima da je u uvođenju Vulgate, latinske Biblije papstva, koristio iskvarene grčke rukopise. Da Jeronimovi gromovi nisu bili okrenuti protiv Helvidija znali bismo manje o njemu.

„Helvidije, takozvani jeretik iz četvrtog veka, laik koji se usprotivio rastućim sujeverjima crkve… On je bio učenik Aksentija, biskupa od Milana, i prethodnik Jovinijana.“13 Dukejn ističe da je Aksentije, koji je u periodu od dvadeset godina bio na čelu milanske eparhije, bio iz Male Azije i u tim regijama utisnuo sirijsko vođstvo u hrišćanstvu. Odvažan u svom učeništvu, Helvidije je optužio Jeronima, što Jeronim sam priznaje, da je koristio iskvarene grčke rukopise.14

„Onaj deo crkvenog sistema iz četvrtog veka, koji je naročito bio asketski i strog, pronašao je oličenje u Jeronimu, koji je izlagao njegove najgore i najod-vratnije osobine u čitavom prepisu njegovog života i razgovora. Jetkost, gorčina, zavist, netolerancija i nezadovoljstvo prema svakoj manifetaciji svetosti koja nije proistekla iz njegovog ličnog standarda, postali su mu navika, i bili su iznevereni skoro u svemu što je napisao, rekao ili uradio. Sklonost ka kritici i duh pogrde bili su među njegovim manama koje su bile najsnažnije izražene, i najbolji čovek tog doba nije utekao njegovoj osudi.“15

Drugi čuveni reformator u severnoj Italiji i preteča Vigilanta bio je Jovinijan (330-390. n. e.). On je bio tako superioran u učenjaštvu da ujedinjeni pokušaju tako učenih predstavnika papstva kao što su Jeronim, Avgustin i Ambrozije nisu uspeli da pobiju njegove biblijske i istorijske argumente.16 O njemu Albert Nju-men kaže:

„Da je Jovinijanov protest probudio veliki interes i primio uticajnu podršku očigledno je iz Jeronimovih uzbudljivih naučnih rasprava, i iz javnih protokola koji su bili ustanovljeni protiv njega u Rimu i Milanu… Istrajnost Jovinijanovog uticaja viđena je u pokretu koji je predvodio Vigilant. Nije neverovatno da su Jovinijanovi sledbenici našli utočište u dolinama Alpa, i da su tamo održavali u životu evanđeosko učenje koje će se ponovo pojaviti sa silom u dvanaestom veku.“17

~ 52 ~

Vizart dovodi u vezu kako učeni francuski istoričar govori o nemilosrdnom progonstvu koje se nastavilo sve do 1215. godine od strane monaha protiv takoz-vanih jeretika po imenu jovinijanisti, patareni i albigenzi.18

Jovinijan je navukao Jeronimov gnev jer je naučavao da su životi venčanih ljudi, budući da je sve ostalo jednako, potpuno prihvatljivi u Božjim očima kao i životi onih ljudi koji nisu venčani; da je jedenje sa zahvalnošću vredno pohvale kod Boga isto kao i uzdržanje; i da će svi oni koji su verni svojim kršteničkim zavetima biti jednako nagrađeni na dan suda. Zbog ovoga je Jeronim rekao da je Jovinijan imao „šištanje stare zmije“, „odvratno smeće“, i „đavolju otrovnu izmišljotinu“.19

Vigilant je bio ubeđen da rezultat ovog novog sistema isposništva, povorki i pričesti nije učinio ljude ponajpre srećnima i svetima. Vigilant je svedočio prem-nogim crkvenim nemirima tog doba.

„Kada je Damas postao izabrani papa, 366. n. e., razdori u Rimu bili su tako nasilni da su kapije bazilike, gde je njegov suparnik bio posvećen, bile razbijene, krov iščupan, građevina zapaljena a sto trideset i sedam osoba ubijeno.“20

Slični crkveni razdori bili su u ovo vreme viđeni u Palestini. Jeronim, u jed-noj od svojih poslanica, izjavljuje da su njihove privatne svađe bile razjarene kao varvarske.

ŠTA JE PROUZROKOVALO RAZDVAJANJE VIGILANTA I RIMA?

Kada se Vigilant vratio Sulficiju, njegovom poslodavcu, nalazio se na raskršću. Sa jedne strane nalazio se Martin, biskup od Tura, koji je u uzbuđenju od navodnih čuda jurišao od pećine do ćelije; tu je bio i Sulficije, odvraćajući se od svog učenjaštva ka bajkama i maštarijama; a blagi Pavlinus od Nole puzao je pred kipom omiljenog sveca – žrtve zabluda. S druge strane, tu je bio Helvidije koji je dovodio u pitanje iskvarene rukopise u rukama Jeronima, rimskog biskupa, i njihovih sledbenika; tu je bio i veliki vođa Jovinijan koji je branio jednostavnost jevanđelja i venčano sveštenstvo. Presudni događaj za Vigilanta bio je njegova poseta Jeronimu.

Do tada su Goti, Kelti i Franci zaboravili na dane svojih nasrtaja i religijskih razlika, i bili su ujedinjeni nevidljivim okovima zajedničkog života. Oni su cenili svoju latinsku Bibliju (ne Jeronimovu latinsku Bibliju), koja se uopšteno zvala Itala, „jer se javno čitala u svim crkvama u Italiji, Francuskoj, Španiji, Africi i Nemačkoj, gde je vladalo poznavanje latinskog jezika; i Vetus, jer je bila starija od bilo koje druge“.21 Da bi potisnuo ovu plemenitu verziju, Jeronim je, na zahtev pape i novcem kojim ga je ovaj snabdeo, predstavio novu latinsku Bibliju. On je od strane imperijalne crkve bio poštovan kao prorok svog vremena. Budući da je

~ 53 ~

Vigilant naslediio očevo bogatstvo i da je imao želju se savetuje sa Jeronimom, on je odlučio da ga poseti u njegovoj ćeliji u Betlehemu.

On je otišao preko Italije, drugi put posjetivši Pavlinusa. Dok je bio tamo, načinjene su povorke do groba sveca, praćene lelujanjem kada i nošenjem upa-ljenih sveća; ali Viglant nije rekao ništa. Blagi maniri Sulficija i Pavlinusa ujedi-njeni sa njihovim krotkim predanjem ublažilo je njihove zablude. Kada se, me-đutim, suočio sa žestokim raspravama Jeronima, oči ovog galskog reformatora su se otvorile.

„Vigilant je 396. n. e. nosio pismo od Pavlinusa do Jeronima, i ovo je bio uvod koji je doprineo ličnom poznanstvu sa najistaknutijim čovekom tog doba. Jeronim je bio strah i trepet za svoje savremenike; čovek iznad svih drugih, koji je, u pogrešnom pokušaju da izvrši svoju dužnost prema Bogu, znatno pao u svo-joj dužnosti prema ljudima, ne obazirući se na reči apstola: „Ako neko kaže: ’Ja volim Boga’, a mrzi svog brata, lažljivac je“, itd. Mučenje tela vodilo je ka tome da se njegov duh nadme, i od svih polemičkih pisaca četvrtog veka, on je bio najžešću i najstrožiji.“22

Prvi Vigilantov sastanak sa Jeronimom u Betlehemu opisan je ovim rečima: „Uski put koji je vodio sa ulice, na mestu gde se ranije nalazio grob kralja

Arhelaja, sprovodio je ovog putnika u Jeronimovu ćeliju; tamo je pronašao asketu odevenog u odelo tako grubo i odvratno, da je sama njegova rđavost nosila pečat duhovnog ponosa, i kao da je govorilo: „Ne prilazi, moja odeća je svetija od tebe.“ Lice ovog monaha bilo je bledo i unezvereno. Lagano se oporavljao od žestoke bolesti, i bio je izgubljen u senci. Učestale suze preoravale su njegove obraze dubokim brazdama; njegove oči bile su utonule u duplje; sve kosti na njegovom licu bile su oštre i isturene. Dugi post, navika mučenja i jad prouzro-kovan večitim raspravama davale su njegovom licu izgled sumornosti, što je pra-tilo njegovo razmetanje u bolesti, da mu je njegova ćelija bila kao senica u edem-skom vrtu.“23

Vigilant je u početku bio toplo dočekan od strane Jeronima. Prizori u Betle-hemu bili su isti kao i oni koje je video na imanjima svojih prijatelja koji su bili uvučeni u talas asketizma. Kiselost mirnoće i žestoke pogrde urednika Vulgate počeli su, međutim, da podižu sumnju u umu Vigilanta po pitanju čitavog tog sistema. Galski prezbiter bio je posebno razjaren Jeronimovom kritikom Pavli-nusa; ali kada se Jeronim žestoko osvrnuo na Rufina, njegovog bivšeg prijatelja, tada je došlo do prekida između Vigilanta i Jeronima.

Vigilant je napustio Betlehem da bi posetio Rufina u Jerusalimu. Nije posto-jalo ništa u životu i atmosferi tog drevnog grada što bi ohrabrilo ovog posetioca iz južne Francuske. Od svog razgovora sa Rufinom dovoljno je naučio da bi ustuknuo od Jeronimovog vođstva i da bi otkrio prvi protest koji se u njegovom

~ 54 ~

srcu podizao protiv novog sistema asketizma i monaštva. On se iz Jerusalima vratio u Betlehem potpuno odlučan da protestuje protiv nehrišćanske ćudljivosti monaha kojem se malo njih usudilo usprotiviti. Kao posledica ovog susreta, Vi-gilant je odlučio da zauvek napusti svadljive sledbenike aleksandrijske škole zbog njihove labave teologije i zbog njihove povezanosti sa gomilama egipatskih monaha. Odlučio je da podigne svoj glas u odbranu izvorne jednostavnosti je-vanđelja.

Desio se još jedan slučaj koji će ojačati njegovu odluku. On je ponovo pose-tio Nolu, Italija, vraćajući se putem iz Egipta. Čovek može da zamisli njegovo ogorčenje kada je saznao da Jeronim nije bio zadovoljan svim poniženjima i pat-njama koje je Pavlinus pretrpeo da bi se prilagodio asketizmu, nego je napisao podrugljiv zahtev da njegov prijatelj odmah preda sve svoje bogatstvo.

Tada je Vigilant odlučio da prekine ćutanje. Kako i gde i protiv čega, vidimo iz Jeronimovog odgovora Repariju, svešteniku iz južne Francuske kojem je, oko 404. n. e., Jeronim po pitanju Vigilanta napisao sledeće:

„Sam sam ranije video čudovište, i dao sam sve od sebe da vežem manijaka biblijskim tekstovima, kao što Hipokrat veže svoje pacijente lancima; ali ’on je otišao, udaljio se, umakao, pobegao je’, i našavši utočište između Jadranskog mora i Alpa kralja Kotija, sa svoje strane govorio je protiv mene.“24

U kotskim Alpima, u toj oblasti koja leži između Alpa i Jadranskog mora, Vigilant je prvi otpočeo javne napore da bi zaustavio paganske ceremonije koje su krštene u crkvi. Zašto je odabrao tu oblast? Jer se tamo pronašao među ljudima koji su se čvrsto držali biblijskih učenja. Oni su se sklonili u te doline da bi utekli rimskim vojskama. „On je možda bio svestan da će u kotskim Alpima pronaći soj ljudi koji su se bili protivili tim novotarijama celibata i zavetima uzdržavanja, koji su oformili Jeronimovu omiljenu dogmu, i koji su bili na dnu svih njegovih asketskih surovosti.“25

Koliko su plodni bili Vigilantovi napori može se videti u sledećem, uzetim iz još jednog Jeronimovog pisma Repariju: „Sramno za ispričati, postoje biskupi za koje je rečeno da su udruženi sa njim u njegovoj bezbožnosti – ako se uopšte i trebaju nazvati biskupima – koji su rukopoložili samo one đakone koji su pret-hodno bili venčani.“26 Nije poznato da li su biskupi, koji su pristajali za Vigilan-tom u njegovom krstaškom ratu protiv polupaganskog hrišćanstva njegovog vre-mena, bili na italijanskoj ili na francuskoj strani Alpa. To nije bilo jako bitno što se tiče Jeronima, budući da je propovedanje Vigilanta na obe strane ovih planina proizvelo gromovite osude protiv Jeronima, velikog šampiona državne crkve, koje su se od Betlehema čule sve do Mediteranskog mora. Tako je nova misija Vigilanta stvorila rascep između onih koji su izabrali da hode apostolskim putem i onih koji su naveli crkveni „razvoj“ kao njihov razlog za dodavanje paganskih

~ 55 ~

ceremonija glamuru državnog sjaja.

NOVA ORGANIZACIJA SLOBODNIH CRKAVA

Alpske crkve u Francuskoj i Italiji nisu bile uvučene u novu histeriju. Doče-kale su Vigilanta raširenih ruku, a njegovo propovedanje bilo je silno. „On vrši prepad na crkve u Galiji“, vikao je Jeronim. Oni sa juga Francuske koji su želeli nova učenja apelovali su Jeronimu da odbrani inovacije protiv Vigilantovih na-pada. Jeronimov odgovor, upućen Repariju, otkriva koje doktrine i prakse je gal-ski reformator osuđivao – crkveni celibat, obožavanje relikvija, paljenje sveća, bdenja po čitavu noć i molitve upućene mrtvima.

Jeronim ga je iznova i iznova preklinjao da mu pošalje knjigu koju je Vigi-lant napisao. Istoričar Milner je uzviknuo: „Za jednu Jovinijanovu ili Vigilantovu stranicu rado bih dao sve Jeronimove pogrde.“27 Novi vođa crkava koje se nisu ujedinile sa državom potrošio je svoje bogatstvo sakupljajući rukopise, šireći Pismo i upošljavajući prepisivače da pišu pamflete, traktate i knjige. Jeronim je zahtevao da se on izruči državi radi progonstva ili smrti; a kako istoričari i papski dekreti ističu, državna crkva, kada traži živote svojih protivnika, predaje ih sve-tovnom sudu radi kazne.28 Ovo se činilo da bi se maskirao njihov zločin.29 „Bed-nikov jezik bi se trebao otseći, ili bi se on trebao staviti na lečenje zbog ludila“, napisao je Jeronim. Tako su crkvene vođe, podržane političkom moći države, napuštale ubeđivanje ljubavi zbog brutalnog argumenta sile.

Uprkos svemu ovome, oni koji su se nalazili u oblastima pod razmatranjem, bili su odlučni da slede samo Bibliju. Rasli su u snazi, i sjedinjavali su se. Pod podsticajem Vigilantovih kampanja, stvarala se nova organizacija, predodređena da istraje kroz nadolazeće vekove. Vigilant se godinama pripremao za ovo tako što je dane i noći posvećivao proučavanju i istraživanju. Za žaljenje je činjenica da nijedan od njegovih spisa nije sačuvan.

Koliko demorališući je bio uticaj monaške histerije može se videti u trans-formaciji koja se desila u Avgustinu (354-430. n. e.). Ovaj čuveni crkveni pisac (verovatno najobožavaniji od strane papstva od svih katoličkih otaca) bio je zbog narodnog pritiska primoran da pristane uz Jeronimove stavove, i bio je u prepisci sa njim. Njegovo potpuno predanje politici prognostva izlaže Limborh.30 Avgu-stin je, sa svog eparhijskog prestola u severnoj Africi, dao papstvu smrtonosno oružje; izmslio je monstruoznu doktrinu „primorajte ih da dođu“. Tako je položio temelj za inkviziciju. Opijen grčkom filozofijom, povikao je da je njen duh ispu-nio njegovu dušu neverovatnim ognjem.31 Dugih devet godina on je lutao u ma-nihejstvu, koje je naučavalo jedinstvu crkve i države i uzdizalo svetkovanje prvog dana u sedmici.32 Avgustin je našao mnogo razloga zašto bi se doktrine i prakse

~ 56 ~

crkve trebale nametnuti mačem.33 Doktrina „primorajte ih da dođu“ poslala je u smrt milione zbog ne većeg zločina od odbijanja da veruju u forme crkvenog bogosluženja nametnutog od strane države. Takva je bila atmosfera u vremenu u kojem je Vigilant vršio službu.

U njegovo vreme postojala je još jedna kontroverza koja je trebala da uzdrma hrišćanski svet. Milano, centar severne Italije, zajedno sa svim istočnim crkvama, svetkovao je sedmi dan Šabat, dok je Rim od svojih sledbenika zahtevao da poste na taj dan u pokušaju da ga diskredituju. Interesantne slike tog sukoba date su od strane eminentnog učenjaka i pisca, dr Pitera Hejlina.34 Ambrozije, proslavljeni biskup od Milana, i Avgustin, još proslavljeniji afrički biskup, obojica savreme-nici Vigilanta, opisali su ovu interesantnu situaciju. Ambrozije je rekao da kada je bio u Milanu svetkovao je Subotu, ali kada je bio u Rimu postio je u Subotu a svetkovao nedelju. Iz ovoga je proistekla izreka: „Kada si u Rimu, radi ono što Rim radi.“ Avgustin je osudio činjenicu da u dve susedne crkve u Africi jedna svetkuje sedmi dan Šabat a druga u taj dan posti.35

Vigilant je prozvan „pretečom reformacije“, „jednim od najranijih od naših protestanskih praotaca“.36 Iako su se prakse koje je osudio nastavile stotinama godina, ipak je uticaj njegovog propovedanja i učenja među valdenzima37 zapalio svoj put kroz vekove sve dok se nije ujedinio sa Luterovim herojskim reformama. Kako je papstvo s vremena na vreme unapređivalo progonstvo protiv valdenza, ono je proglasilo da je „jeres“ tih oblasti iste vrste kao i Vigilantova. Dva veka kasnije srednjovekovni pisci sveli su njihove napade protiv Kloda (Klaudija), biskupa od Milana, i protiv njegovih sledbenika na bazi toga da je bio zaražen Vigilantovim „otrovom“.38 Od vremena galskog reformatora pa nadalje, umno-žene crkve iz severne Italije i južne Francuske nosile su potpuno drugačiji izgled od onog koji je počivao na zakonitom sveštenstvu. Tako Vigilant, u južnoj Evropi, kao njegov savremenik Patrik, iz Irske, može se ubrojiti u jednu od ranih sjajnih zvezda Crkve u pustinji.

~ 57 ~

Glava 7. PATRIK, ORGANIZATOR

CRKVE U PUSTINJI U IRSKOJ

Iz svega što se može saznati o njemu (Patriku), nikada nije postojao pleme-nitiji hrišćanski misionar… On je otišao u Irsku iz ljubavi prema Hristu, i ljubavi prema ljudskim dušama… Čudno je da ljudi koji po pitanju svog obraćenja Hri-stu ništa nisu dugovali Rimu, i koji su se dugo borili protiv njenih pretenzija, sada trebaju biti postavljeni među njene najodanije pripadnike.1

Herojski lik Patrika, koji je kao dečak odveden u ropstvo, ističe se kao tvorac civilizacije. On nije bio samo arhitekta evropskog društva i otac irskog hrišćan-stva, već je i podigao standard protiv duhovnih vukova koji ulaze u stado u ovči-jem ruhu. Toliko legendi i izmišljotina je napisano o njemu da neko skoro može poverovati da su postojale dve individue – stvarni Patrik i izmišljeni Patrik. Ova izjava može biti iznenađenje za mnoge, ali ipak je činjenica da je stvarni Patrik pripadao Crkvi u pustinji. On ne bi trebao biti postavljen tamo gde su neki isto-ričari odlučni da ga postave. Činjenice prikazane na sledećim stranicama bez sumnje biće otkrivenje mnogima koji, zavedeni pogrešnim predstavljanjem, nisu shvatili koje crkve je Patrik bio dete i apostol. Kao što će biti pokazano kasnije, on je pripadao onoj ranoj crkvi koja je u Irsku došla iz Sirije.2 On ni na koji način nije bio povezan sa onom vrstom hrišćanstva koja se razvila u Italiji i koja je uvek bila u ratu sa crkvom koju je organizovao Patrik.

Patrik pripada keltskoj rasi, koje su engleski Britanci, kao i Škoti, deo. Živa-hnost keltskog temperamenta jednaka je plemenitoj hrabrosti u opasnosti i dubo-koj ljubavi za učenjem. Kelti, kao i Nemci, poseduju duboku religijsku vatrenost koja ih čini predanima veri koju su izabrali. Ova rasa jednom se prostirala sve od Skitije do Irske.3 Kelti potiču od Gomera, Nojevog unuka, od kojeg su kroz ve-kove nosili naziv Kimerci. Zapravo, Velšani danas sebe nazivaju Kimri.

Za tri zemlje, Britaniju, Irsku i Francusku, od strane raznih pisaca tvrdi se da je Patrikova domovina. Težina dokaza jasno ukazuje da je njegovo mesto rođenja bilo u carstvu Stretklajda, naseljenog i kontrolisanog od strane drevnih Britanaca, koje leži neposredno na severozapadu Engleske.4 Rim je ovo ostrvo podelio na pet provincija i dodatno priznao stretklajdsko carstvo. Tada je bio običaj da se o ovim podelama govori kao o „Britaniji“. Rimski senat je borbu za državljanstvo produžio na deset od svih superiornijih gadova ovih britanskih podela.5 Kako su njegovi roditelji boravili u jednom od ovih deset gradova, Patrik je najverovat-nije, kao i Pavle, bio rođen kao rimski građanin. Rođen je oko 360. n. e.6

~ 58 ~

Na sreću, dva Patrikova spisa, njegova Ispovest i Pismo protiv Korotika, obližnjeg britanskog kralja, opstala su i mogu se lako pronaći. U Pismu Patrik govori kako se odrekao svojih visokih privilegija da bi postao Hristov rob. O svojoj veri i svom posvećenju Bogu, on kaže:

„Gledajući telesno bio sam slobodan. Rođen sam od oca koji je bio dekurion. Prodao sam svoje plemstvo radi dobra drugih, i ne stidim se niti žalim zbog toga. Konačno, ja sam sluga u Hristu predat stranom narodu radi neopisive slave več-nog života koji je u Hristu Isusu našem Gospodu.“

O ova dva spisa, to jest o Ispovesti i Pismu, ser Vilijam Betam piše: „U njima se neće pronaći arogantna drskost, duhovni ponos, pretenzija ka

superiornijoj svetosti, Magijeva prokletstva, ili reke, jer su se njegovi sledbenici utopili u njima, strahopoštovanje ili obožavanje relikvija, osveštano osoblje, ili doniranje njegovih zuba za relikvije, što se tako često događa u životima i kolek-cijama Tajirčana, koji se odnose na Paladija, ne na Patrika.“7

Kada je imao šesnaest godina, Patrik je bio odveden u ropstvo u Irsku od strane gusara koji su očigledno plovili do reke Klajd ili se iskrcali na obližnjoj obali. On piše o ovome ovoj Ispovesti:

„Ja, Patrik, grešnik, neučtiviji i najmanji od svih vernih, i najprezreniji u ve-likoj meri, imao sam Kalpurnija za oca, đakona, sina bivšeg Potita, prezbitera, koji je prebivao u selu Banavan, Tibernija, jer je imao malu farmu blizu mesta gde sam bio zarobljen. Tada sam imao skoro šesnaest godina. Nisam poznavao istinskog Boga; i bio sam odveden u ropstvo u Irsku zajedno sa mnogim hilja-dama ljudi u skladu sa našim zaslugama, jer smo hodili odvojeni od Boga i nismo držali Njegove zapovesti.“

Iz ove izjave može se zapaziti da je Patrikov deda bio prezbiter, što ukazuje na to da je on u crkvi imao službu jednaku službi biskupa u papskom značenju tog termina. Ovo je jedan od mnogih dokaza da celibat nije bio obaveza među ranim britanskim sveštenstvom. Patrikov otac bio je đakon u crkvi, gradski sa-vetnik, farmer i suprug. Na slavu Božju, dogodilo se da je, tokom sedam godina njegovog ropstva u Irskoj, Patrik prisvojio irsku formu keltskog jezika. Ovo je bilo od velikog značaja, jer je žestoka borbena narav paganskih Iraca u to vreme bila barijera Rimljanima ili Britancima koji su pokušavali da izvrše misionsko delo u velikoj razmeri preko svojih kanala. Međutim, mnogi od onih koji su pret-hodno odvedeni u ropstvo mora da su bili hrišćani koji su se tako usrdno anga-žovali da obrate njihove otmičare da je u Irskoj pronađeno znatno hrišćanstvo kada se, nakon svog bekstva, Patrik usudio da se vrati da evangelizira to ostrvo.

U gornjem citatu treba dodatno zapaziti da je on bio odveden u „ropstvo zajedno sa mnogim hiljadama ljudi“. Morska plovila korišćena u ono vreme duž obala Irske, zvana „korakli“, bila su mali brodići načinjeni pokrivanjem sklopa

~ 59 ~

od pruća krznom ili kožom. Problem koji se javljao prilikom transportovanja mnogih hiljada zarobljenika pomoću tako malih brodova ukazuje da prepad mora da je izvršen na obližnjoj obali, što dalje svedoči da je njegova domovina bila „Britanija“.

Patrik, kao i njegov Učitelj iz Galileje, trebao se naučiti poslušnosti kroz patnju. Čekao ga je veliki zadatak. Apostolska crkva zadobila je relativno laku pobedu u svojoj borbi sa paganskim svetom koja je trajala tri veka. Međutim, čekao ju je skoro nemoguć zadatak kada je kompromitovano hrišćanstvo, name-tajući svoje doktrine oštricom mača, postalo državna religija rimskog carstva. To je bio čas kada je bio potreban novi red vođa. Dok je borba slobodnih crkava da žive svojim životima bez nadmoći državnog sveštenstva počela, Bog je bio obu-čavao Patrika.

Dok razmatramo rani život ovog hrišćanskog vođe, najinteresantnije je da zapazimo šta se bilo dešavalo u savremenoj istoriji. Vigilant8 je obavljao svoje delo u južnoj Francuskoj i severnoj Italiji, ili među latinskim narodima. Malo pre Patrikovog vremena carstvo u Konstantinopolju bilo je pod vlašću Konstantina II, koji je ustuknuo od prihvatanja ekstremnih stavova po pitanju Božanstva, koji su pobedili na izborima pod vladavinom njegovog oca, Konstantina Velikog, na prvom saboru u Nikeji. Kako što ćemo to dovesti u vezu kasnije, slično protiv-ljenje prema tim ekstremnim stavovima preovladalo je u Evropi. Patrikovo vero-vanje bilo je verovanje opozicije. Dr Stouks piše: „Britanske crkve pokazale su najoštrije interesovanje za crkvene kontroverze. Protivile su se arijanizmu, ali su oklevale, kao i mnoge druge, oko upotrebe reči ’homoousion’.“9 (Ova reč znači „identitet suštine“). Tako je keltsko hrišćanstvo za vreme Patrika odbilo da pri-hvati ovaj probni termin i zaključke ka kojima su vodile radikalne špekulacije.

Vredno je pažnje da su za vreme Patrika, kao što će kasnije svedočanstvo Alfonsa Mingana istaknuti, postojale ogromne grupe hrišćana koje su se prote-zale od Eufrata sve do severozapadne Indije. Štaviše, 411. godine, kada je Patrik bio na vrhuncu svog delovanja, priznata glava crkve na istoku u Seleukiji, Persija, posvetilo je mitropolijskog upravitelja za Kinu koji mora da je imao mnogo pro-vincijskih upravnika po sobom. Na ovo ukazuje puno hrišćanskih crkava u Kini u tom periodu. Ambrozije je 396. godine prijavio da je Musije, vođa abisinske crkve, „putovao skoro svuda u zemlji Seres“. Seres je bilo ime za Kineze.10 Zai-sta, vreme u kojem je Patrik delovao svedočilo je uzbudljivim događajima u či-tavom svetu.

I Isak, vrhovni upravnik, i Teodor Mopsuestijski, autor i teolog, bili su moćne vođe u velikoj crkvi na istoku tokom perioda Patrikove službe. Uticaj Te-odorovih spisa u formiranom istočnjačkom hrišćanstvu tokom vekova i njegovo izvanredno delo pobijanja doktrina mitraizma na istoku, dok je Patrik zadobijao

~ 60 ~

svoje pobede na zapadu, od velike je važnosti.11

HRIŠĆANSTVO U IRSKOJ PRE PATRIKA

Keltsko hrišćanstvo obuhvata više od irskog i britanskog hrišćanstva. Posto-jalo je galsko (francusko) keltsko hrišćanstvo i galatsko keltsko hrišćanstvo, kao i britansko keltsko hrišćanstvo. Migracije ljudi u drevna vremena bile su toliko velike da se nisu samo Grci, nego takođe i Asirci u velikom broju naselili u zemlji koja se sada zove Francuska. Tako je skoro hiljadu godina nakon Hrista u južnoj Francuskoj postojala silna grčka i istočnjačka populacija. Tek 600. n. e. u Fran-cuskoj su postojali ljudi koji su govorili asirskim jezikom.12

Sigurno da niko nije mogao tvrditi da će ona grana keltskog hrišćanstva u Maloj Aziji, čije crkve su podignute kao rezultat napornog rada apostola Pavla, svoje jevanđelje primiti od rimskog biskupa. S druge strane, očigledno je da je Galija svoje poznanje jevanđelja primila od misionara koji su putovali iz Male Azije. To je bio keltski, ili galatski tip novozavetne crkve koja je evangelizirala Veliku Britaniju.13 Ovako piše Tomas Jejts:

„Ogroman broj ovih keltskih zajednica (Lion, 177. n. e.) – kolonista iz Male Azije – koje su pobegle, migrirale su u Irsku (Erin) i položile temelje crkve koja je postojala pre Patrika.“14

Rimokatolička crkva je kroz vekove bila u mogućnosti da osigura ogroman broj sledbenika u Francuskoj; ali posle francuske revolucije nikad nije uspela da eliminiše duh nezavisnosti u francuskoj hijerarhiji. Ovo se u velikoj meri pripi-suje keltskom poreklu. Kao što H. J. Vorner piše:

„Takvu nezavisnost Francuska je neprestano prokazivala, i ona se može pra-titi ne samo do rasne antipatije između Gala i Pelagije, već do činjenice da za-padna Galija nikad nije izgubila dodir sa svojom istočnom rodbinom.“15

PATRIKOVO DELO U IRSKOJ

Prošlo je dva veka nakon Patrikove smrti pre nego što je ijedan pisac poku-šao da poveže Patrikovo delo sa papskim nalogom. Nijedan papa ga nikada nije pomenuo, niti se u crkvenim izveštajima Rima nalazi nešto što se tiče njega. Po-red toga, ispitujući dva spisa koja je ostavio, pronađene su istorijske izjave koje poprilično nedvosmisleno lociraju period u kojem je on delovao.

Kada Patrik govori o ostrvu sa kojeg je odveden u zarobljeništvo, on ga na-ziva „Britanija“. Ovaj naziv ostrvu dali su Rimljani mnogo godina pre nego što su ga napustili. Nakon što su Goti opljačkali Rim 410. godine, carske legije bile su opozvane iz Engleske da bi zaštitili teritoriju koja je bliže domu. Prilikom

~ 61 ~

njihovog odlaska, divlji osvajači sa severa i sa Kontinenta, invazijom na ostrvo, razorili su ga i zbrisali njegove raznovrsne odlike, tako da se više nije moglo zvati „Britanija“. Nakon povlačenja rimskih legija 410. godine, naziv „Britanija“ pre-stao je da se upotrebljava. Stoga se iz ovog dokaza čini logičnim zaključak da je Patrik svoja pisma i dokumenta napisao pre tog datuma.

Ovaj datum poklapa se sa periodom kada je Kolumba, čuveni diplomac iz Patrikove škole koji je hrišćanstvo doneo u Škotsku, počeo svoju službu. Ko-lumba je diplomirao kada su škole osnovane od strane Patrika porasle do prilično velikih srazmera. Vreme koje je prošlo između osnivanja Patrikovih škola i nji-hovog porasta u danima Kolumbe ukazuje na to da je Patrik svoju službu u Irskoj započeo oko 390. godine.

Šta je Patrik radio između perioda svog bekstva iz ropstva u Irskoj i svog povratka kao misionar u tu zemlju nije poznato. Od strane pro-papskih pisaca uložen je svaki napor da se on u tom periodu smesti u Rim. O jednoj tako izmiš-ljenoj poseti rečeno je da je Patrik uz pomoć anđela izveo sumnjiv podvig krađe mnogih relikvija od pape među kojima se navodno nalazio krvavi peškir našeg Spasitelja i nešto kose device Marije. Jedan pisac uzvikuje: „O čudesnog li dela! O retka krađo ogromnog blaga svetih stvari, počinjena bez svetogrđa, plena naj-svetijeg mesta na svetu!“16

Reči samog Patrika otkrivaju nespokojstvo njegove duše nakon bekstva iz ropstva sve dok se nije pokorio Božjem pozivu da Ircima objavi vest spasenja. On je neprestano čuo glasove iz drveća Hibernije koji su ga preklinjali, kao što je to činio čovek u Pavlovoj noćnoj viziji: „Dođi… i pomozi nam.“ Ni suze nje-govih roditelja ni rasuđivanje njegovih prijatelja nisu ga mogli zadržati. On je odlučio, po svaku cenu, da okrene leđa mamljenju doma i svojih prijatelja i da dâ svoj život za Emerald Ajl.

NJEGOV AUTORITET – BIBLIJA Patrik je propovedao Bibliju. On je apelovao na nju kao na jedini autoritet

za osnivanje irske crkve. Nije pridavao značaja nijednom drugom svetovnom a-utoritetu; on nije deklamovao nijedan dekret. Nekoliko zvaničnih kreda rimske crkve u to vreme bilo je ratifikovano i zapoveđeno, ali Patrik nije pominjao nije-dan. U njegovoj Ispovesti on daje kratku izjavu svojih verovanja, ali ne ukazuje ni na jedan crkveni sabor ili kredo kao na autoritet. Centri za obuku koje je osno-vao, koji su kasnije prerasli u fakultete i univerzitete, svi su bili biblijske škole. Čuveni učenici ovih škola – Kolumba, koje je Škotsku priveo Hristu, Ajdan, koji je zadobio pagansku Englesku za jevanđelje, i Kolumbanije sa njegovim sledbe-nicima, koji je hrišćanstvo doneo u Nemačku, Francusku, Švajcarsku i Italiju –

~ 62 ~

uzeli su Bibliju za svoj jedini autoritet, i osnovali čuvene biblijske trening centre za hrišćanske vernike. Jedan autoritet, opisujući rukom napisanu Bibliju nastalu u ovim školama, kaže: „U nežnosti rukovanja i detaljnog ali nepogrešivog izvr-šenja, čitav niz paleografije ne nudi ništa slično ovim ranim irskim rukopi-sima.“17

U završnim rečima svog Pisma, Patrik piše: „Svedočim pred Bogom i Nje-govim anđelima da će biti onako kako je On nagovestio mom neznanju. Ovo nisu moje reči, već (reči) Božje, i apostolske i proročke, koje sam napisao na latin-skom, koji nikada nije lagao.“

Patrik je, kao i njegov primer, Isus, stavio reči iz Pisma iznad ljudskih uče-nja. On se razlikovao od papstva, koje je stavljalo crkvenu tradiciju iznad Biblije. U svojim spisima on nigde ne apeluje na crkvu u Rimu za ovlašćenje njegove misije. Uvek kada govori u odbranu svoje misije, on ukazuje samo na Boga, i tvrdi da je svoj poziv primio direktno sa Neba. Ser Vilijam Betam navodi da je skorija latinska verzija Biblije, poznata kao Itala, bila javno upotrebljavana. Inte-resantno je zapaziti da je to bilo otprilike devet stotina godina pre nego što je Jeronimova Vulgata mogla steći prednost na zapadu u odnosu na Italu.18

Gde god je ovaj hrišćanski vođa sejao, tamo je i žnjeo. Irska se vatrenošću Patrikovog misionarskog duha zapalila za Boga. Opet napuštajući Englesku sa nekoliko saradnika, prema izveštaju u spisu Knjiga Armagova, on se iskrcao kod Viklou Heda na jugoistočnoj obali Irske. Legendaran i sjajan je Trostruki Patri-kov život. Ne može se reći sa verodostojnošću, ali on je bez sumnje bio izgrađen oko određenih činjenica njegovog života.

Patrik je verovao da bi se hrišćanstvo trebalo osnovati tako da dom i porodica budu njegova snaga. Prečesto su hrišćanske organizacije tog doba bile koncen-trisane na celibat. Ovo nije bila istina što se tiče irske crkve i njenih keltskih ćerki u Velikoj Britaniji, Škotskoj i na Kontinentu. Keltska crkva, organizovana i raz-vijena pod vođstvom Patrika, dopuštala je svom sveštenstvu da se venčava.19

Odsustvo celibata u keltskoj crkvi dodatno potvrđuje činjenicu da njeni ver-nici nisu imali nikakvu vezu sa crkvom u Rimu. Tako dr Dž. H. Tod piše: „On (Patrik) ništa ne govori o Rimu, niti da mu je bio dodeljen čin o strane pape Se-lestina. On je svoje irsko apostolstvo u celosti pripisivao unutrašnjem pozivu, koji je smatrao božanskom zapovešću.“20

Jedan od najjačih dokaza da Patrik nije pripadao papskom hrišćanstvu nalazi se u istorijskoj činjenici da je Rim vekovima ulagao napor da uništi crkvu koju je Patrik osnovao. Žil Mišele piše o Bonifaciju, koji je bio papin apostol za Nemce oko dve stotine godina nakon Patrika: „Mržnja njegovog poglavara usme-rena je prema Škotima (ime koje je jednako davano i Škotu i Ircu), i on naročito osuđuje njihovo dopuštanje sveštenstvu da se venčava.“21

~ 63 ~

Patrik je tragao za dva cilja u svom naporu da istinu učini pobedonosnom. Prvo, on je tražio da razgovara sa onima među kojima je bio rob, i drugo, težio je da zadobije Taru, centralni glavni grad Irske, za Hrista. Stoga je odmah nasta-vio ka Okrugu Antrim na severozapadu, gde je pretrpeo ropstvo. Dok nije uspeo u pokušaju da zadobije svog bivšeg robovlasnika, bio je uspešan u obraćanju vla-snikovog domaćinstva. Ovo je dalo otvorena vrata za dalji misionski rad ne samo u toj oblasti već takođe i preko susednih voda ka obližnjoj Škotskoj.

Istorija voli da se bavi legendom o Patrikovom napadu na Taru, centralni glavni grad. Irci su, kao i ostali ogranci keltske rase, imali lokalne poglavice koje su bile praktično nezavisne. Oni su takođe imale, po svom izboru, vrhovnog gospodara, za kojeg se može reći da je bio kralj i koji je mogao sazvati sve ljude kada je bila potreba za odbranom nacije. Tokom mnogo godina Tara je bila ču-veni glavni grad Irske u koji su bile pozvane irske poglavice da bi rukovodile opštim poslovima te oblasti. Ovi sporazumi bili su preneseni ne samo na poslove, nego takođe i na praznike ukrašene sjajnim prikazima i uzbudljivim događajima. Kao što Tomas Mur napisao:

Harfa, koja je jednom Tarinim dvoranama dušu muzike prolila,

kao nema visi sada na zidovima, duša ta kao da je utekla. –

Spava tako ponos prošlih dana, slavno je, tako, uzbuđenje prestalo;

i srca, koja su jako kucala radi hvale nekada, više sada puls taj ne osećaju.22

Za vreme jednog od ovakvih okupljanja, tako kaže priča, Patrik se lično po-javio da objavi Hristovu poruku. Taj događaj je tako okružen legendama, od kojih su mnoge suviše bajkovite da bi se razmatrale, da mnogi detalji ne mogu biti predstavljeni kao činjenice. Njegov uspeh ipak nije ispunio njegova očekivanja; ali vernim naporima on je zastavu hrišćanstva postavio u političkom centru naci-onalnog života.

On nije ušao u glavni grad jer je osećao da je Božjem delu bila potrebna pomoć države. Patrik je odbacio jedinstvo crkve i države. Više od sto godina prošlo je otkada je prvi svetski sabor u Nikeji ujedinio crkvu sa carstvom. Patrik je odbacio ovaj model. On je sledio pouku naučavanu u Jovanovom jevanđelju kada je Hristos odbio da bude zacaren. Isus je rekao: „Moje carstvo nije od ovog sveta.“ (Jovan 18:36) Nije samo irski apostol već su se i njegovi čuveni sledbe-nici, Kolumba u Škotskoj i Kolumbanije na Kontinentu, oglušivali o prevlast papskog pontifa. Oni se nikada ne bi složili da se papa zacari. Iako je rimsko

~ 64 ~

carstvo nakon četvrtog veka odobrilo tu prevlast, i dalje je u čitavoj Evropi posto-jalo nezadovoljstvo prema ovom zadiranju civilne moći u crkvu.

Dok je Patrik bio radio u Irskoj, jedan biskup iz severne Afrike je 418. godine ekskomunicirao Aparija, sveštenika, zbog teških krivičnih dela. Okrivljeni se ža-lio papi, koji ga je oslobodio mimo njegovih nadređenih. Biskupi su se osvetili okupljajući se na saboru i upućujući protest koji nižem sveštenstvu zabranjuje podnošenje žalbe protiv njihovih biskupa autoritetu koji se nalazi preko mora. Papa je odgovorio odlukama za koje je tvrdio da su donešene na nikejskom sa-boru. Njihova nezakonitost bila je razotkrivena od strane afričkih prelata.23

Ipak ne sme se misliti, kao što neki pisci koji se protive keltskoj crkvi tvrde, da je Patriku i njegovim sledbenicima falila crkvena organizacija. Dr Benedikt Ficpatrik, katolički učenjak, prezire bilo kakav stav te vrste. On iznosi zadovo-ljavajući dokaz da su irski osnivači keltskog hrišćanstva stvorili jednu sjajnu organizaciju.24

IZMIŠLJENI PATRIK

Mnogo čuda bilo je pripisano Patriku u tradicionalnim pričama koje su se pojavile. Dve ili tri biće dovoljne da pokažu razliku između čudesnog heroja fa-natične izmišljotine i stvarnog Patrika. Keltski Patrik do Irske je došao na običan način. Izmišljeni Patrik, da bi se obezbedio prostor za gubavca kada u čamcu nije bilo mesta, bacio je svoj prenosivi kameni oltar u more. Kamen nije potonuo na dno, niti se udaljio od čamca, već je plovio oko čamca sa gubavcem na njemu dok nije došao do Irske.25

Da bi se ovaj veliki čovek doveo u vezu sa papskim sedištem, bilo je rečeno: „San je došao na stanovnike Rima, tako da je Patrik odneo koliko god relikvija je želeo. Kasnije su te relikvije Božjim savetom i savetom ljudi iz Irske bile od-nete u Armu. Ono što je tada donešeno bilo je tri stotine šezdeset i pet relikvija, zajedno sa relikvijama Pavla, Petra, Lorensa i Stefana, i mnogih drugih. Tu se nalazio i čaršav sa Hristovom krvlju (na njemu) i sa njim kosa device Marije.“26 Međutim dr Kilen pobija ovu priču izjavljujući:

On (Patrik) nikada ne pominje ni Rim ni papu niti ukazuje da je na neki način bio povezan sa svešteničkim glavnim gradom Italije. On ne priznaje nijedan drugi autoritet osim autoritet Božje reči… Kada je Paladije stigao u zemlju, nije bilo za očekivati da će primiti veoma srdačnu dobrodošlicu od irskog apostola. Ako je od strane (pape) Selestina bio poslat domaćim hrišćanima da bude njihov nad-biskup ili arhiepiskop, nije ni čudo što je hrabri Patrik odbio da uđe u bilo kakav jaram ili ropstvo te vrste.“27

Oko dve stotine godina nakon Patrika, papski autori počeli su da govore o

~ 65 ~

izvesnom Paladiju, koji je 430. godine bio poslat u Irsku kao biskup od strane istog ovog pape Selestina. Svi oni priznaju, međutim, da je on samo za kratko vreme ostao u Irskoj i bio je naveden da se povuče zbog nepoštovanja koje je bilo pokazano prema njemu.

Još jedno od mnogih legendarnih čuda koje se raširilo iz rimske lakovernosti i tradicije ponavlja se ovde. „On je otišao u Rim da bio primio (crkvena) naređe-nja koja su mu data; a Selestinije, rimski opat, on je taj koji mu je pročitao nare-đenja, a Gemanije i Amato, car Rimljana, bili su prisutni sa njima… I kada su se naređenja čitala, tri hora međusobno su odgovorila, naime hor nebeskog doma-ćinstva, hor Rimljana i dečji hor iz šume Fokšlad. Svi su pevali ovo: ’Svi mi Irci molimo te, sveti Patriče, da dođeš i hodiš među nama i da nas oslobodiš.’“28 Sumnjivo je da li bi nebeski horovi prihvatili ovo izlaganje da su bili Irci.

RAT PROTIV KELTSKE CRKVE Rastuća hladnoća između keltskih i rimskih crkava kao što je prikazana u

prethodnim pasusima nije započela u neprijateljski nastrojenom umu keltskog sveštenstva. Ona se pojavila jer su oni smatrali da se papstvo sve više i više uda-ljavalo od apostolskog sistema Novog Zaveta. Nijedan papa nikada nije vodećim biskupima crkve predao vesti o velikoj transformaciji iz paganstva u hrišćanstvo koju je načinio Patrik. Oni bi ovo sigurno uradili, kao što je učinjeno u ostalim slučajevima, da je on bio agent rimskog pontifa.

Čovek je zatečen odusustvom bilo kakve napomene o Patriku u Crkvenoj istoriji Engleske koju je napisao strasni sledbenik Vatikana, Englez Bede, koji je živeo oko dve stotine godina nakon smrti apostola Irske. Ta istorija danas stoji kao bunar iz kojeg izvlače mnogi koji bi hteli da pišu o anglo-saksonskoj Engle-skoj. Bede je imao pristup rimskim arhivama. On je bio dobro upoznat sa čuve-nim keltskim misionarima koji su bili produkt Patrikovih škola. On takođe nagla-šava temeljne razlike između keltskih i rimskih crkava koje su dovele do žestokih kontroverzi između careva i biskupa. Iako je bio veliki sakupljač činjenica, Bede ne daje nikakve napomene o Patriku. Razlog je verovatno taj da, kada je ovaj istoričar pisao, papstvo još uvek nije odlučilo da prisvoji Patrika.

Kada je papa poslao Avgustina sa njegovih četrdeset monaha da obrati pa-gansku Anglo-Saksoniju, Avgustin je, uz pomoć Berte, katoličke supruge kralja Alberta od Kenta, odmah započeo rat protiv crkve u Velsu. On je zahtevao po-koravanje hrišćanskog društva od skoro tri hiljade članova u Bangoru u severnom Velsu.29 Avgustin se predsedniku ovog društva obratio ovim rečima: „Priznaj a-utoritet Rima.“ Brzo je primio odgovor da papi nije bilo dodeljeno da se nazove „Očem očeva“ i jedina pokornost koju bi mu ukazali, bila bi ona koju duguju

~ 66 ~

svakom hrišćaninu. Avgustin im je pretio mačem, i, kao što ćemo zapaziti kas-nije, dvanaest hiljada ovih britanskih hrišćana bilo je pobijeno od strane paganske vojske.30

Kao dalji dokaz o razdoru između rimske i keltske crkve, u Engleskoj se 664. godine desila još jedna epizoda kada je papstvo državnom silom nanelo žestoku ranu kod dobro poznatog Sinoda od Vitbaja u severnoj Engleskoj. Kralj te oblasti oženio je rimokatoličku princezu koja je, uz pomoć svog svešteničkog ispoved-nika, postavila zamku pastorima koji su diplomirali u Patrikovim školama. Kralj je, izmoren razdorom između dvaju zajednica, postao alatka za izvršenje plana. Ta konferencija sa svojim nepravednim odlukama proterala je vođe keltske crkve iz severne Engleske.31 Oko pedeset i pet godina nakon ovoga, ili 715., rastući uticaj rimokatoličke crkve podržan papskim monarsima u Evropi, izveo je napad na škotske centre keltskog hrišćanstva u Ajoni. Osnovano od strane Kolumbe i proslavljeno u pesmi i priči, ovo je bilo napadnuto, a sveštenstvo irske crkve bilo je proterano sa tog mesta.

PATRIKOV KARAKTER

Patrik je, dok je pokazivao sve blagodati apostolskog karaktera, takođe po-sedovao ozbiljne vrline. Kao i Mojsije, on je bio jedan od najponoznijih ljudi. Otkrivao je postojanost namere potrebne za ostvarivanje velikog zadatka. Nje-gova sjajna sposobnost da organizuje i sprovede svoju hrišćansku preduzimlji-vost otkrila je uspešnu mogućnost da bude vođa. Bio je iskren i čestit. On je pri-vlačio ljude k sebi, i bio je okružen grupom ljudi čije srca je dodirnuo Bog. Takav vođa bio je potreban da bi oživeo treptući plamen novozavetne vere na zapadu, da bi podigao stare temelje i postavio podlogu za moćnu hrišćansku budućnost.

Da bi vodio nove obraćenike, Patrik je rukopoložio nadglednike ili biskupe koji su bili zaduženi za lokalne crkve. Gde god je otišao nove crkve su se širile, i da bi ih ojačao takođe je osnivao škole. Ove dve organizacije bile su tako blisko ujedinjene da su ih neki pisci greškom nazvali manastirima. Učene i misionske grupe koje je Patrik osnovao bile su veoma drugačije od onih asketskih i celibat-skih centara koja je papstvo težilo da umnoži.32 Prema ser Vilijamu Betamu, Škoti i Goti su tokom prva četiri veka hrišćanske ere monaški život smatrali sra-motnim.33

Među najpoznatijim fakultetima za obuku koje je Patrik uspostavio bili su Bangor, Klonmaknojs, Klonard i Arma. U Armi, najčuvenijem centru Irske, da-nas se nalaze palate i nadbiskupa crkve Engleske i nadbiskupa rimokatoličke crkve. Dve veličanstvene katedrale su tamo koje zahtevaju da se obrati pažnja na njih.34 Jedna je katedrala za relikvije rimske crkve, a druga za relikvije engleske

~ 67 ~

crkve. Arma je od male škole prerasla u fakultet, a zatim u univerzitet. Rečeno je da je jednom prilikom imala sedam hiljada studenata. Kako je Irska postala poz-nata po svojim centrima za obuku zahtevala je naziv „Zemlja svetaca i uče-njaka“.35 U ovim školama Pismo se marljivo čitalo, a drevne knjige bile su obe-ručke sakupljane i proučavane.

Postoje istoričari koji jasno uviđaju da je benediktijanski red monaha bio izgrađen na temeljima tako divno položenim od strane irskog sistema obrazova-nja. K. V. Bisfam postavio je pitanje zašto je Benediktijanskom pravilu, daru jednog od sinova papstva, bila pokazivana naklonost od strane crkve, i štaviše, ona je bila ljubomorna na keltsku crkvu i istisnula je pravilo Bangora.36 Benedikt, osnivač reda, prezirao je ovo učenje i nije mario za njega u svom redu, a njegove škole nikad ga nisu usvojile sve dok nisu bile prinuđene na to oko 900. godine, nakon što je Karlo Veliki preduzeo mere.37

Čudesni obrazovni sistem keltske crkve, revidiran i bolje organizovan od strane Patrika, uspešno se raširio Evropom dok benediktijanski sistem, kome je papstvo bilo naklonjeno i koji je država ponovo nametnula, nije ukrao renome keltskoj crkvi i tražio da uništi sve izveštaje o njenom obrazovnom sistemu.38

PATRIKOVA VEROVANJA I UČENJA

U godinama koje su prethodile Patrikovom rođenju, novi i čudan talas dok-trina preplavio je Evropu kao veliki talasi okeana. Istine jevanđelja, stimulišući umove ljudi, otvorile su toliko mnogo oblasti uticaja da su bile uvedene lažne doktrine od strane lukavog sveštenstva koje je težilo za krunom dok je izbegavalo krst. Patrik je bio primoran da se suprotstavi ovim učenjima.

Na saboru u Nikeji, sazvanom 325. od strane cara Konstantina, počela je religijska kontroverza koja nikad nije prestala. Okupljajući se pod odobrenjem ujedinjene crkve i države, taj poznati skup zapovedao je pokoravanje vernika no-vim doktrinama. Tokom Patrikove mladosti i tokom pola veka pre toga, četrdeset i pet crkvenih sabora i sinoda okupilo se u raznim delovima Evrope. Samjuel Edgar o njima kaže:

„Hvalisavo jedinstvo romanizma bilo je slavno prikazano od strane raznovr-snih sabora i priznanja iz četvrtog veka. Papstvo je tom kao i svakom drugom prilikom pomračilo protestantizam proizvodnjom kreda. Četrdeset i pet sabora, kaže Džortin, bilo je održano u četvrtom veku. Trinaest od njih bili su protiv arijanizma, petnaest za tu jeres i sedamnaest za polu-arijanizam. Putevi su bili ispunjeni biskupima koji su navaljivali na sabore, a putni troškovi, koje je plaćao imperator, iscrpeli su javna sredstva. Ove egzibicije postale su zamka neznabo-

~ 68 ~

žaca koji su se zabavljali time da posmatraju ljude koji su od rođenja bili obra-zovani u hrišćanstvu i određeni da upućuju druge u tu religiju, žureći na ovaj način ka udaljenim mestima i skupovima da bi osigurali svoja verovanja.“39

Goruće pitanje decenija koje je usledilo nakon sabora u Nikeji bilo je kako navesti odnos između tri ličnosti Božanstva: Oca, Sina i svetog Duha. Sabor je odlučio, a papstvo je odobrilo odluku kao svoju. Ličnosti Trojstva nisu bile po-mešane, a supstanca nije bila podeljena. Rimsko sveštenstvo izjavilo je da je hrišćanstvo u grčkoj reči homoousios (što znači „jednakosuštinski“) pronašlo odgovarajući termin za izražavanje ovog odnosa.40

Zatim je papski deo postupio tako da one koji se nisu slagali sa ovim učenjem nazove arijancima, dok su sebi dali naziv trinitarijanci. Kružila je pogrešna optu-žba da su svi koji su bili nazivani arijancima verovali da je Hristos bio stvoreno biće.41 Ovo je uzburkalo ogorčenje onih koji nisu bili snosili krivicu ove optužbe.

Patrik je bio posmatrač mnogih od ovih konfliktnih sabora. Biće zanimljivo, da bi pravilno shvatili situaciju, ispitati za trenutak ovu reč, ovaj termin, koji je razdvojio mnoge crkve i koji je prouzrokovao da mnogi iskreni hrišćani budu spaljeni na lomači. Termin „jednakosuštinski“ označava da više od jedne osobe poseduje istu supstancu bez podele ili razdvajanja. Izvorni termin na grčkom je homoousios, od reči homos, koja znači „identičan“, i reči ousia, reč za „biće“.

Međutim pojavila se velika nevolja, jer na grčkom postoje dva termina isto-rijske slave. I prvi, homos, koji označava „identičnost“, i drugi, homoios, koji znači „sličnost“ ili „poput“, oba su imala burnu istoriju. Spelovanje ovih reči je slično. Razlika u značenju, kada se primeni na Božanstvo, je zbunjujuća za proste vernike. Ipak, oni koji su razmišljali u terminima homoiousian, ili „sličan“, ume-sto homoouisan, ili „identičan“, bili su brzo od strane sveštenstva označeni kao jeretici i arijanci. Ipak kada je imperator Konstantin pred celim sabornin skupom u Nikeji pitao Husija, predsedavajućeg biskupa, koja je razlika između ova dva termina, Husije je odgovorio da su oba slična. Na ovo su svi osim nekolicine buskupa prasnuli u smeh i zadirkivali predsedavajućeg zbog jeresi.42

Pošto su u prošlim vekovima bile pisane knjige o ovom problemu, bilo bi neprikladno da o tome diskutujemo ovde. On je ostavio, međutim, tako dubok učinak na druge doktrine koje su se odnosile na plan spasenja i na spoljašnje činove bogosluženja da se stvorio jaz između papstva i crkvenih institucija koje je Patrik osnovao u Irskoj.

Dok je Patrik bio ništa drugo do arijanac, on je pored toga odbio da se složi sa idejom o „jednakosti“ pronađenoj u toj neodoljivoj reči „jednakosuštinski“ ili homoousian. Obično kada nasilna kontroverza besni, postoje tri strane. U ovom slučaju bile su dve krajnosti, jedna koju je vodilo papstvo, druga koju su vodili

~ 69 ~

arijanci, a treća strana bili su umereni vernici, čije gledište je bilo isto kao i Patri-kovo.43 Kako Dž. H. Tod kaže o reči homoousian, probnoj reči papske hijerarhije, prilikom komentarisanja Patrikovih verovanja: „Ovo priznanje vere svakako nije homoousian.“44 Druga činjenica koja potvrđuje ovo protivljenje britanskih crkava ekstremnim špekulacijama nikejskog sabora po pitanju Trojstva je priča o saboru u Riminiju 359. godine, održanom otprilike u vreme Patrikovog rođenja. Ovo je, čini se, bio poslednji crkveni sabor na kojem su prisustvovali keltski de-legati iz britanske crkve pre povlačenja rimskih legija 410. godine, i bio je praćen osvajanjem Engleske od strane Anglo-Saksonaca. Ovaj sabor u Riminiju izdao je dekrete koji osuđuju i odbacuju zaključke iz Nikeje po pitanju Trojstva. Rimski papa nedavno je potpisao slične dekrete na saboru u Sirmijumu. Niko neće kriviti evanđeliste zbog odbacivanja papskog viđenja Trojstva, kada istorija pokazuje da su njihova viđenja bila dovoljno jaka da prouzrokuju da dvojica papa potpišu dekrete koji se suprote politici papstva po pitanju Nikeje.

Jedan od razloga, bez sumnje, zašto papstvo mnogo godina nije pominjalo Patrikovo ime ili njegov uspeh bio je stav irske crkve po pitanju dekreta iz Nikeje. Trebali su proći vekovi pre nego što je papstvo otkrilo da su njegove zasluge bile tako čvrsto ustanovljene da bi se zanemarile. Ono je radilo da bi prisvojilo Patrika u svoje stado izmišljajući razne vrste istorije i priča da bi ga učinilo papskim herojem. Ono je okružilo oreolom slave izvesnog Paladija, očigledno poslatog od strane Rima u Irsku u sred Patrikovog uspeha. On je takođe bio prozvan Patrik.45

Patrik je posmatrao Isusa kao svoju zamenu na krstu. On je zauzeo svoj stav prema Deset Zapovesti. On kaže u svojoj Ispovesti: „Bio sam odveden u ropstvo u Irsku zajedno sa mnogim hiljadama ljudi u skladu sa našim zaslugama, jer smo hodili odvojeni od Boga i nismo držali Njegove zapovesti.“ Oni koji su ustuknuli od ekstremnih špekulacija i zaključaka takozvanih trinitarijanaca verovali su 5. Mojsijevoj 29:29: „Ono što je sakriveno pripada Gospodu, našem Bogu, a ono što je otkriveno pripada nama i našim sinovima doveka.“

Obavezujuća dužnost Dekaloga bila je goruće pitanje u vreme Patrika. U teoriji, sve strane koje se nisu slagale po pitanju Trojstva priznale su Deset Za-povesti kao Božji moralni zakon, večno savršen i nepromenljiv. Lako se mogo uvideti da prilikom Suda, Gospod ne može imati jedan standard za anđele a drugi za ljude. Nije postojao jedan zakon za Jevreje a drugi za neznabošce. Sotonina pobuna na Nebu pokrenula je veliku pobunu protiv večnog moralnog zakona. Svi učesnici u raspravi o Trojstvu priznali su da kada je Bog stvorio čoveka po svom obličju, to je bilo isto što i pisanje Deset Zapovesti na njegovom srcu stvaranjem čoveka sa savršenom moralnom prirodom. Sve strane napravile su korak dalje. One su priznale i nisu odbacile da u čitavom svemiru ne postoji niko, ni anđeo, heruvim, serafim, čovek, niti bilo koje drugo stvorenje, osim Hrista, čija je smrt

~ 70 ~

jedino mogla dati pomirenje za prekršeni zakon. Tada se desila šizma. Oni koji su odbacili intenzivnu, strogu definiciju o tri božanske ličnosti u jednom telu, onako kako je uspostavljena saborom u Nikeji, verovali su da je Golgota učinila Hrista božanskom žrtvom, grešnikovom zamenom. Papstvo je odbacilo učenje da je Isus umro kao čovekova zamena na krstu. Kao posledica toga ono je zane-marivalo uzvišen položaj koji je dat Dekalogu Hristovim rapećem. Oni koji su uvideli večnu neophodnost veličanja zakona, i odavanja časti istom, tvrdili su da je smrt polagala pravo na Sina Božjeg, ali da nije dotakla Oca i svetog Duha. Ovo je bilo učenje Patrika i njegovih sledbenika.

Tako je keltska crkva podržala svetost Deset Zapovesti. Oni su prihvatili I-saijino proročanstvo da je Hristos došao da učini zakon velikim i slavnim. Pro-povedali su, kao Jeremija i Pavle, da je svrha Novog Zaveta da upiše Božji zakon na srce. Bog može biti pravedan i opravdati grešnika koji je pritekao Hristu. Nije čudo što su se keltske, gotske, valdenške i jermenske crkve, i velika crkva na istoku, kao i druga tela, temeljno razlikovale od papstva u njegovim metaforič-nim koncepcijama Trojstva i kao posledice toga važnosti Deset zapovesti.

Ne zanemarujući usvajanje kipova od strane rimokatoličke crkve – što je suprotno drugoj zapovesti – i drugih kršenja moralnog zakona koja su ostala tela odbila da prihvate, jedan od osnovnih uzroka razdvajanja bilo je svetkovanje Ša-bata. Kao što će biti predstavljeno u ostalim poglavljima, gotske, valdenške, jer-menske i sirijske crkve, i crkva na istoku kao i crkvena organizacija koji je osno-vao Patrik, u velikoj meri svetkovale su Subotu, sedmi dan u sedmici, kao dva-deset-četvoročasovni period u kojem je Bog počivao nakon stvaranja. Mnogi su takođe imali svete sabore u nedelju, kao što mnoge crkve danas imaju molitveni sastanak sredom.

Baveći se keltskom crkvom, istoričar A. K. Flik piše: „Kelti su koristili la-tinsku Bibliju drugačiju od Vulgate, i držali su Subotu kao dan odmora, sa pose-bnom religijskom službom u nedelju.“46

T. Ratklif Barnet, u svojoj knjizi o strasnoj katoličkoj kraljici Škotske, koja je 1060. godine bila prva koja je pokušala da uništi Kolumbinu braću, piše: „Po ovom pitanju Škoti su možda zadržali tradicionalnu upotrebu drevne irske crkve koja je držala Subotu umesto nedelje kao dan odmora.“47 Takođe se može navesti da je Kolumba, koji je Škotsku obratio u hrišćanstvo, naučavao svoje sledbenike da treba da praktikuju onakva dela pobožnosti i čedne neporočnosti kakva su mogli naučiti iz proročkih, evanđeoskih i apostolskih spisa.48 Ovo otkriva kako su Patrik i njegovi fakulteti učinili Bibliju izvorom i centrom svakog obrazova-nja.

~ 71 ~

NEPRIJATELJI KELTSKE CRKVE U IRSKOJ

Tama je padala na istoriju keltske crkve u Irskoj, počevši pre dolaska Danaca u devetom veku i nastavljajući se u periodu od dva i po veka tokom njihove pre-vlasti na Emerald Ajlu. Nastavila je da se produbljuje sve dok kralj Henri II 1171. nije poveo rat protiv te crkve kao odgovor na papsku besmislicu. Razlog za ovu konfuziju u istoriji je taj kada je Henri II srušio i političku i crkvenu nezavisnost Irske, on je takođe uništio i vredne izveštaje koji bi razjasnili kakav je unutrašnji duhovni život i evanđeoski stav keltske crkve bio u vreme Patrika. Čak i ovo, međutim, nije imalo dovoljno sile da zamagli ili pomrači slavnu eksploziju evan-đeoskog probuđenja i učenja koji su sledili Patrikovo delo.

Zašto su Danci upali u Englesku i Irsku? Odgovor se nalazi u užasnim rato-vima izazvanim od strane papstva i vođenim od strane Karla Velikog, čije ope-racije su nanele ogromnu štetu Dancima na Kontinentu. Svaku student zna za taj Božič iz 800. godine, kada je papa, u velikoj katedrali u Rimu, na glavu Karla Velikog položio krunu da bi ukazao da je on bio car novostvorenog svetog rim-skog carstva. Sa bojnom sekirom u ruci, Karlo Veliki je neprestano vodio rat da bi Skandinavce doveo u crkvu. Ovo je ogorčilo Dance. Dok su bežali pred njim, zakleli su se da će se osvetiti tako što će rušiti hrišćanske crkve gde god je to moguće, i da će ubijati sveštenstvo. Ovo je razlog fanatičnog upada od strane ovih skandinavskih ratnika i u Englesku i u Irsku.49

Pustošna ekspedicija prerasla je u organizovane nadmoći pod vođstvom ču-venih danskih vođa. Turgesije se sa svojim flotama ranih brodova iskrcao na irsku obalu oko 832. godine. On je isplovio ka unutrašnjosti tako da je zadomi-nirao istočnim, zapadnim i severnim delom zemlje. Njegove flote opustošile su njene centre za učenje i porušile crkve.

Kako su Danci uspeli da obore keltsku crkvu? Prvo podnošenjem, a zatim prigrljavanjem papstva. Ne sme se misliti da su ovi osvajači, zato što su bili pa-gani, takođe bili neznalice i nepismeni. Ovo je daleko od istine. Oni su se u mno-gim crtama odlikovali obrazovanjem i kulturom.

Kako su godine prolazile i gorčina prema hrišćanstvu se kod Danaca uma-njivala, mnogi su postali nominalni hrišćani. Pošto su bili u stalnom konfliktu sa centrima keltske crkve, neprijateljstvo prema njoj bilo je urođeno u ovim osvaja-čima. S druge strane, polupagansko hrišćanstvo Danaca bilo je silnije utisnuto pomoću veličanstvenih katedrala, raznobojne hijerarhije i primamljivih obreda i ceremonija papstva. Prirodno je, stoga, da su oni rukopoloženje svog sveštenstva tražili iz ruku latinskih biskupa. Kako se ova tema nastavlja, uočiće se sila slede-ćeg citata dr Džordža T. Stouksa: „Danci su oformili jedan osnovni kanal kroz koji je papsko sedište obnovilo i dovršilo svoje namere po pitanju nezavisnosti

~ 72 ~

irske crkve tokom jedanaestog i dvanaestog veka.“50 Kada su danski biskupi iz Vaterforda bili posvećeni od strane sedišta u Kanterburiju, oni su zanemarivali irsku crkvu i Patrikove sledbenike, tako da su od tog vremena pa nadalje u Irskoj postojale samo dve crkve.51

Turgesije je bio prvi koji je prepoznao vojne prednosti i poželjnu konturu zemlje u kojoj se sada nalazi grad Dablin. Sa njim je počelo osnivanje grada koji je prerastao u dablinsko carstvo. Kasnije, u ovom novom glavnom gradu uspo-stavljena je biskupija, po uzoru na papski ideal. Kada je došao dan da su Irci želeli da proteraju svoje strane osvajače, oni nisu bili u mogućnosti da se ispet-ljaju iz mreže papske religije koju su osvajači počeli da pletu. Ovo nas vodi priči o Brajanu Boruu.

BRAJAN BORU ZBACUJE DANSKU PREVLAST

Gerilske borbe, vođene decenijama između domaćih Iraca i njihovih stranih baštinika, uzele su oblik nacionalnog rata kada se Brajan Boru pojavio kao jedan od najvećih heroja Hibernije. Prvo, on se hrabro borio zajedno sa svojim bratom Mejhonom, kraljem Munstera, a nakon smrti njegovog brata sam, kao naslednik tog carstva. Korak po korak, on je pokoravao danska carstva jedno za drugim. Dve najveće bitke koje su bile vrhunac njegove karijere bile su bitke kod Glen Mame i Klontarfa, obe pored Dablina. U prvoj on je sebe učinio gospodarem čitave Irske, sve do kapija Dablina. U drugoj, Dablin je potpao pod vladavinu domaćeg irskog kralja, iako su on, njegov sin i njegov unuk izgubili živote u ovom sukobu.

Ne sme se misliti da su Brajanovim pobedama Danci bili potpuno proterani sa irskog zemljišta. Oni su ostali za nekoliko godina sa promenljivom srećom, nekad slabi nekad jaki, ali nikad više sa nadmoći. Moć Danaca slabila je sve više i više, ali papstvo, čiji su ulazak među Irce Danci olakšali, sve više je jačalo. Velika Brajanova pobeda 1014. godine, u bici kod Klontarfa, desila se samo ne-kih pedeset godina pre vremena kada je Vilijam Osvajač, pod vođstvom pape, vodio svoje Normande u osvajanje Engleske. Latinsko sveštenstvo u Irskoj, že-leći propast keltske crkve, dobilo je znatnog saveznika u papskim normandskim kraljevima Engleske. Bio je to lak zadatak, nakon smrti vođe keltske crkve u Irskoj, s vremena na vreme postaviti rimskog biskupa kao njihovog naslednika. Konačno, izdajica keltske crkve pronađen je u Kelsiju, keltskom nadbiskupu iz Arme, koji je osmislio da učini Malahiju, mladića vaspitanog u kontinentalnoj školi Bernarda Klervoa duboko prožetoj papskim učenjem, svojim naslednikom. Ovaj Malalhija je „konačno postavio Irsku pod prevlast Rima i uveo rimsku disci-plinu“. Stoga kada je, malo kasnije, Henri II, pod autoritetom papstva, potčinio

~ 73 ~

Irsku pod vladavinu Engleske, potčinjavanje keltske crkve bilo je dovršeno.

PROPAST PATRIKOVE CRKVE Pokazujući da je uvođene papstva u Englesku pod vođstvom monaha Avgu-

stina bilo religijsko i da potpuna moć od strane Rima nije osigurana sve do Vili-jama Osvajača (1066. n. e.), Blekstoun kaže:

„Ovo je po prirodi stvari uvelo nekoliko papskih iskvarenosti po pitanju vere i doktrina; ali ne čitamo ni o jednom građanskom autoritetu zahtevanom od strane pape u ovim carstvima sve do ere normandskih osvajanja, kada je tada vladajući pontif pokazivao naklonost vojvodi Vilijamu u njegovoj projektovanoj invaziji, blagosiljajući njegovu vojsku i posvećujući njegove zastave, i on je tu priliku takođe iskoristio za uspostavljanje svojih duhovnih prisvajanja i bilo mu je ta-kođe dozvoljeno da to učini pomoću politike ovog osvajača, da bi još efikasnije ponizio saksonsko sveštenstvo i uvećao svoje normandske crkvene velikodostoj-nike; prelate koji su, budući uveliko odgajani u doktrini i praksi ropstva, ugovorili poštovanje i cenili ga, i uživali u zakivanju lanaca narodu rođenom u slobodi.“52

Bula pape Adrijana IV izdata engleskom kralju Henriju II 1156. godine, o-dobrila mu je da upadne u Irsku. Deo te bule glasi ovako: „Želja vašeg visočan-stva za poštovanje slave vašeg imena na zemlji, kao i zadobijanja izveštaja o večnoj sreći na nebu, za pohvalu je i blagotvorna; utoliko jer je vaša namera, kao katoličkog princa, da proširite granice crkve, da ukažete na istinu hrišćanske vere neukim i neupućenim narodima, i da iskorenite porok sa Gospodnjeg polja.“

Nekoliko stvari je jasno iz ove bule. Prvo, u navođenju Irske kao neuke i neupućene nacije, očigledno je da papske doktrine, obredi i ceremonije nisu bile dominantni tamo. Drugo, urgirajući kralju „da proširi granice crkve“, papa priz-naje da Irska i njeno hrišćansko stanovništvo nisu bili pod vladajućom prevlasti papstva. Treće, hvaleći Henrijevu nameru da na hrišćansku veru ukaže irskom narodu, papa Adrijan priznaje da papski misionari pre ovoga nisu odneli rimsku veru u Irsku. Polažući na Henrija II zapovest da treba da aneksira irsku krunu pod uslovom da bi obezbedio jedan peni od svake kuće u Irskoj kao prihod papi,53 jasno je da papstvo nije bila drevna irska religija i da nikakve rimske veze nisu vezivala tu zemlju za njega pre sredine dvanaestog veka.

V. K. Tejlor, u svojoj Istoriji Irske, govoreći o sinodu irskih prinčeva i pre-lata koje je Henri II sazvao u Kašelu, kaže: „Bula pape Adrijana, i njena potvrda od strane (pape) Aleksandra, bile su pročitane pred skupom; suverenitet Irske dodeljen je Henriju uz glasno odobravanje; i nekoliko propisa doneto radi uve-ćanja moći i privilegija sveštenstva, i prilagođavanja discipline irske crkve onoj disciplini koju je rimsko sedište uspostavilo u zapadnoj Evropi.“54

~ 74 ~

Od tog vremena pa do Reformacije, keltska crkva u Irskoj imala je iskustvo pustinje zajedno sa svim ostalim evanđeoskim vernicima u Evropi. Tokom uža-snih godina mračnog srednjeg veka mnogi pojedinci, u crkvama ili u grupi crkava, lutali su da bi ponovo uspostavili i zadržali izvornu čistotu apostolskih učenja. Bez sumnje se, pod besom vladavine ispoljene pomoću religijske i poli-tičke moći, veći broj predao potpuno ili delimično. Kao što je, tokom 1260 go-dina, Crkva u pustinji u muslimanskim i dalekim neznabožačkim zemljama posr-nula u varvarske obrede i ceremonije, tako je keltska crkva u Irskoj manje ili više podlegla papskim praksama. Uprkos tome, slavna podloga je opstala, i kada je Bog u svojoj milosti na svet izlio duhovnu vrsnoću Reformacije, mnogi od ovih potlačenih hrićana su oživeli i zamenili premoć Biblije umesto dominacije hije-rarhije.

~ 75 ~

Glava 8. KOLUMBA I CRKVA U ŠKOTSKOJ

Kolumba je posedovao visoko obrazovanje. Poznavao je latinski i grčki, se-kularnu i crkvenu istoriju, načela pravne nauke, zakon naroda, medicinsku nauku i zakone uma. Što se tiče mentalne moći, on je bio najveći Irac keltske rase; on je osnovao Ajonu, najučeniju školu na britanskim ostrvima, a verovatno i u za-padnoj Evropi tokom dugog vremenskog perioda.1

Dok je duga noć mračnog srednjeg veka pokrivala Evropu i tama prekrivala narode, u Škoskoj i Irskoj svetiljka istine sjajno je svetlela. Ovde se pojavila za-povednička ličnost Kolumbe. Ovde su, snažne crkve, jedne u veri, ali pokrivajući dva zasebna ostrva, objavile istinu. Irska na zapadu i Škotska na severozapadu, ivici poznatog sveta, stajale su kao zid da bi se oduprle nadolazećoj pretnji reli-gijske tiranije. Naročito je Škotska, kao valdenzi u severnoj Italiji, u njenim ste-novitim planinama pronašla snažnu tvrđavu koja će joj pružiti pomoć.

Kolumba, Irac, je rođen u Donegalu 521. godine, i oba njegova roditelja i-mala su carsko poreklo. On je osnovao znamenit fakultet na malom ostrvu Ajone koji je bio svetionik istine u Evropi tokom vekova. To da je keltska, ne latinska, rasa naseljavala britanska ostrva bio je presudni faktor, jer su hrišćanske crkve u kojima je Patrik odrastao svoje istine primile ne od Rima, već od svoje braće iste vere iz Male Azije. Ovde se nalazila veza koja je povezivala veru Patrika i Ko-lumbe sa izvornim hrišćanstvom.2 Najudaljenije zemlje koje su dodirivale Atlan-tik videle su uspon energičnog apostolskog hrišćanstva koje nije bilo povezano sa rimskom crkvom, već je bilo nezavisno od nje.

Odupiranje Škotske rastućoj evropskoj hijerarhiji ima svoje poreklo u Ko-lumbinom radu. Negde u vreme kada je on napustio škole, koje je u Irskoj uspo-stavio Patrik, da bi otišao u Škotsku, bio je održavan tradicionalni sabor u Kon-stantinopolju (553. n. e.). Na tom saboru crkve iz rimskog carstva predale su svoju slobodu u ruke papstvu. Uvređene nebiblijskim novotarijama srednjove-kovnih evropskih kompromisa, četiri velike zajednice na istoku – jermenska, koptska, jakobitska i crkva na istoku (često puta lažno nazavna nestorijanskom crkvom) – odvojile su se od zapadne hijerarhije.3 Vesti o ovim revolucionarnim događajima doprle su do ušiju keltskih vernika širom britanskih ostrva. Škotska i Irska na zapadu, sa istim duhom nezavisnosti koji su i istočne zajednice bile pokazale prema imperijalnom hrišćanstvu, pripremile su se za suočavanje sa ne-voljom.

~ 76 ~

Posvećujući svoj život širenju biblijske religije, za Kolumba, koji je bio car-skog porekla, rečeno je da se odrekao svoje prilike da sedne na irski presto.4 On je bio potomak Najla od Devet Talaca, irskog kralja tako moćnog da je za njega rečeno da je držao taoce devet carstava koja je pokorio.5 Kolumba je takođe imao veze sa čuvenom porodicom Rijada koja je za sebe pokorila kneževinu u severo-istočnoj Škotskoj (staro ime za Irsku). Nova država bila je Dalrijada, od reči Dal, koja znači „nasledstvo“, ili kraljevstvo Rijadansa. Ova veza dobro je došla Ko-lumbi kada je odlučio da osnuje svoj štab u Ajoni, jer su pola veka ranije, članovi plemena Dalrijade prešli preko Irske i osigurali sebi dobar deo centralnozapadne Kaledonije (bivše ime za Škotsku), i ovo novo carstvo takođe nazvali Dalrijada.6 Ovaj čin doveo je Škote iz Irske, ili Škotije. Kako su, tokom vremena, Škoti iz drugog carstva Dalrijade trebali da osvoje veliko carstvo Pikta u Kaledoniji se-verno i zapadno od njih, a zatim carstvo Britonaca, ili Stratklajd, do neposredne južne strane od njih, naziv Škotska prirodno je došao u drevnu Kaledoniju.7 To-kom nekoliko vekova dva carstva Dalrijade, jedno u Irskoj i jedno u Škotskoj, postojala su istovremeno. Tako je ovo pleme preko Kolumbe ne samo dalo du-hovno vođstvo Škotskoj, nego je kasnije preko njihovih ratnika zadobilo poli-tičku vlast nad njom.

U Božjem proviđenju, Kolumba se pojavio u ovom trenutku da oblikuje ove značajne revolucije. Ajona, groblje kraljeva i plemića, sveto sedište paganskog druidskog učenja i religije, postala je centar Kaldi crkve i fakultet Kolumbe. Ovde je ovaj novi apostol razvio novo poglavlje biblijskog hrišćanstva među ra-tobornim i obrazovao paganski narod.

KOLUMBINO OBRAZOVANJE

Prilikom njegovog rođenja Kolumbi su, rečeno je, bila data dva imena – Krimtan, „vuk“, i Kolum, „golub“.8 Međutim, u njegovim kasnijim danima vrhovnog predanja Hristu u biblijskoj istini obično je bio poznat po drugom i-menu, Kolum. U njegovoj ranoj mladosti slava irskih fakulteta, izdanka Patri-kove rane organizacije i radova, bila je naširoko poznata. Za Kolumbu se obično smatra da je prvo bio poučavan od strane Finijana iz Movile. Nakon toga preselio se Lenster gde se predao vođstvu pesnika Gemana.9

Verovatno najistaknutiji od svih Kolumbinih učitelja bio je čuveni Finijana iz Klonarda, naširoko poznat po svom učenju. On je bio popularan, i postavio je Bibliju kao temelj svih svojih učenja. Prema nadbiskupu Ašeru, njegov institut upisao je tri hiljade učenika i poredili su ga sa univerzitetom.10 Mnogi koji su tamo došli da se obrazuju predali su se u službu jevanđelja.11 U Klonardu je Ko-lumba postao naročito vešt u kopiranju i osvetljavanju rukopisa. Tamo je ostao

~ 77 ~

nekoliko godina dok ga hitnost njegovog duha da pomogne čovečanstvu, da po-diže crkve i da osniva misionske stanice nije poslao na opširne poslove.

RAD U IRSKOJ

Kolumba je imao samo dvadeset i pet godina kada je podigao crkvu u Deriju, u severnoj Irskoj, gde je kasnije osnovao školu. Ovo mesto je sada dobro poznati Londonderi. Mladalačka revnost i dostignuća ovog misionara veoma su uticala na istoričara Bedea koji na poseban način pominje Deri.12

Tokom sedam godina nakon osnivanja Derija, Kolumba je osnovao mnoge crkve i biblijske institute. Njemu se pripisuje dovođenje u postojanje više od tri stotine crkava tokom ovog perioda. Oko trećina njih bile su takozvani „mana-stiri“, ili crkvene škole. Srećan u svojoj aktivnosti za Boga, on je neprestano pu-tovao. Bolesni i nemoćni blagosiljali su njegovo ime, dok su siromašni uvek o-sećali da u njemu imaju prijatelja. Visokog stasa, imao je silan glas koji se mogao čuti na velikoj udaljenosti. Nijedno putovanje nije bilo preveliko, nijedan rad prenaporan za njega da preduzme dok je služio potrebama ljudi. U Irskoj, gde su poglavice neprestano vodile rat jedni protiv drugih, Kolumba je obezbedio do-voljno poštovanja da putuje bezbedno. Bio je predan proučavanju Pisma. Njegov biograf pominje da je puno vremena provodio u pisanju, to jest, u prepisivanju delova Biblije. Pripisuje mu pravljenje kopija tri stotine Novih Zaveta svojim rukama. Bio je autor, ne samo latinskih himni, nego i pesama na svom maternjem irskom jeziku. Pažljivo ispitivanje njegovih spisa pokazuje da na mnogo mesta koristi Itala verziju Biblije. O njemu Adamnan kaže: „Nije mogao proći čak ni jedan jedini sat a da se ne predaje ili molitvi, ili čitanju, ili pisanju ili nekom drugom fizičkom radu.“13

PUTOVANJA U ŠKOTSKU

Postoje verovatno tri razloga zašto je Kolumba odabrao Škotsku za svoje misionsko polje. Na prvom mestu, veliki deo tog ostrva, naročito u zemlji Pikta, bio je paganski. Kolumba je čeznuo za misionskim poljem i životom službe. Drugi, oko pedeset godina pre ovoga njegovi zemljaci, Dalrijadanci, osvojili su carstvo u centralnozapadnom delu onoga što se danas zove Škotska. Ovde su bila otvorena vrata u mračnoj zemlji. Treći, Kolumba je uvideo da bi tamo mogao osnovati centar koji bi mogao izvršiti silan uticaj ne samo na Škotsku, nego i na Englesku, Vels i Irsku.

Nakon što je otplovio iz svog voljenog Derija, sa oko dve stotine svojih sa-radnika, bio je u iskušenju da se nastani na obližnjem ostrvu, kada je otkrio da bi

~ 78 ~

sa njegovih planinskih krajeva mogao raspoznati obale Irske. Zatim je rekao da se nastavi sa plovidbom. Na kraju je odabrao malo ostrvo Ajonu, čije urođeničko ime je bilo Haj, pošto je veliko ostrvo Mal ležalo između nje i kopna.14 Ovde su se on i njegovi saradnici iskrcali 563. godine. U svoj verovatnoći, gospodar ostrva Mal, koje je bilo u vezi sa njegovim, dodelio mu je vlasništvo nad Ajonom. Nje-govi sledbenici posedovali su ostrvo šest stotina četrdeset i jednu godinu, dok nisu bili proterani sa njega 1204. godine od strane benediktijanskih monaha.15

U svim svojim aspektima priča o Ajoni bila je pionirska. Morala su se izgra-diti prebivališta; posaditi usevi. U sedištu Ajone i drugih centara osnovanih od strane Kolumba i njegovih učenika očigledno nije uložen nikakav napor prema raskoši i razmetanju. Ovi jednostavni misionari nisu dozvolili da ih uplitanje bilo u političke ili svetovne poslove omete u poslušnosti nebeskoj viziji. Iako je Ko-lumba trebao da rukovodi i nadgleda ustanove ovih novih poduhvata za Hrista, on je pored toga našao vremena da obrati mnogo ljudi na ogromnom susednom ostrvu Mal.

On je osnovao hrišćansku školu i institut za obuku koji su kasnije stekli naj-veću reputaciju za ostvarenje biblijskog proučavanja i nauke.16 Njegovo delo u-činilo je ovaj centar tako poštovanim da su njegovi igumani imali kontrolu nad graničnim plemenima i crkvama, a čak su i njihovi pastori (tada zvani biskupi) priznali autoritet ovih igumana. On je u Ajoni izgradio divni centar za evangeli-zaciju koji je ovo ostrvo učinio poznatim za sva vremena. Ovde nisu sahranjeni samo škotski kraljevi, već i kraljevi Irske, Francuske, Danske i Norveške. Čak i danas na hiljade posetilaca godišnje dolazi na ovo posvećeno tlo.17

MISIONSKI CENTAR U AJONI

Božji Duh silno je delovao u Kolumbi, i u poniznosti on je odabrao da pre-biva u grubom skloništu pionirske građevine. Skromno boravište njegovih ener-gičnih i učenih saradnika u Ajoni dokazuje da su u svojim srcima oni pokorili nemirni duh tog doba. Čak i jednu generaciju kasnije, kada je jedan od čuvenih apostola Ajone podigao još jednu misionsku stanicu u severzapadnoj Engleskoj, tvrdi se da je „on sagradio crkvu po uzoru na Škote, ne od kamena već od sečenog hrasta, i pokrio je trskom“.18 Suprotno ambasadorima imperijalnog hrišćanstva, koji su voleli zajednice u prestonicama i dvoranama, ovi misionari odabrali su pustinju ako bi to bilo srećno mesto za službu Bogu.

Mnogo zemljišta bilo je potrebno da bi se podržala misija Ajone. Mnogo jutara zemlje, voćnjaka i poljana bilo je održavano od strane studenata i nastav-ničkog osoblja koji su kombinovali fizički rad sa učenjem. Znatan deo dana bio je potrošen u sakupljanju i prosejavanju žita, hranjenju jaganjaca i teladi, radeći

~ 79 ~

u bašti, u pekari i u mehaničkoj aktivnosti. Ove dužnosti vršene su naizmenice sa raznim vrstama instrukcija od strane obrazovanih učitelja, a takođe i sa satima provođenim u molitvi i pevanju psalama. Pažnja sa kojom su ovi studenti teolo-gije bili obučavani da budu čuvari učenja kao i učitelji jevanđelja može se zaklju-čiti iz činjenice da je često bilo potrebno osamnaest godina učenja pre nego što su bili rukopoloženi.19 Drugim rečima, Ajona nije bio manastir, već veliki misi-onski institut. Može se uporediti sa proročkim školama iz Starog Zaveta, ili sa predivnim centrima za obuku crkve na istoku.

DOKTRINE CRKVE U ŠKOTSKOJ

Činjenica da je Irska ležala van granica Rimskog carstva čuvala ju je od o-božavanja svetaca, obožavanja kipova i obožavanja relikvija koje je preplavilo državnu crkvu u to vreme. U Ajoni ne postoji izveštaj o studentima teologije koji su tragali za relikvijama, ili da su slati u Rim zbog relikvija koje su navodno pripadale nekom hrišćanskom mučeniku. Nije bilo povorki u kojima su prikazi-vane relikvije, nije bilo paljenja kada ili sveća pred grobnicom. Zapravo, u vreme kada je apostol Pikta podigao svoj duhovni svetionik u škotskoj Dalrijadi, Engle-ska je još uvek bila netaknuta papskim manastirima kontinentalnog tipa.

Na sreću, Kolumba je imao više od jedne generacije u kojoj je trebao da radi pre nego što je uticaj vladara na Kontinentu doveo drugu vrstu hrišćanstva na obale Engleske. On je svoju crkvu sagradio na Bibliji i jedino Bibliji. Mogao je posmatrati autentičnu kopiju Ispovesti Patrika, njegovog velikog prethodnika, koji je u ovom malom dokumentu upotrebio dvadeset i pet citata iz Svetog Pisma.20 Kolumba je svoje sledbenike učio da nikad ne prihvataju kao religijsku istinu bilo koju doktrinu koja nije podržana dokazima iz Svetih Spisa. Bede izra-zito tvrdi da je Kolumba otplovio iz Irske u Škotsku iz određenog razloga obra-ćanja pagana ka reči Božjoj.21 O Bajtenu, Kolumbinom sledbeniku u Ajoni, re-čeno je da nije dorastao ovoj strani Alpa u svom poznavanju Svetog Pisma i u svom poznavanju nauke.22

Kolumbovski sistem institucija bio je član konfederacije duhovnih centara koji su zajedno bili povezani nevidljivim okovima blagodati i istine, gde je svaki lokalitet gledao na bratstvo kao na vrhovni izvor autoriteta. Nije imao papu, i nije imao silazne stepenike sveštenstva kao što su nadbiskup, biskup, sveštenik i đa-kon. Glava svakog lokaliteta generalno je bio opat misionskog instituta.23 Ovi centri duhovnog života i obuke prerasli su u dobro organizovane institucije divno prilagođene širenju biblijskih istina.

Mnogo vekova Ajona je bila priznata kao vodeći centar, čiji je glavni zapo-

~ 80 ~

vednik pored toga što se nazivao opatom, bio takođe poznat kao činovnik ili du-hovni sledbenik Kolumbe.24 Iako je postojao izraz sličan reči „biskup“ koji je ponekad upotrebljavan da označi sveštenstvo, on nije označavao biskupa u pri-hvaćenom izrazu dvadesetog veka.25 Reč „Kaldi“, koja znači „Božji čovek“, ka-snije je upotrebljena da bi označila kolumbijsku crkvu.

Mekloklan navodi da, uopšteno govoreći, većina karakteristika za koje se može pokazati da su karakterisale škotsku crkvu, čak i u kasnijem periodu, bila je takva da ih nijedan protestant nije mogao cenzurisati.26 Uspeh je pratio ove posvećene ljude dok su krčili put u obraćanju severnih i zapadnih delova Škotske, i dok su hristijanizirali centar Škotske i istočni deo Engleske blizu naselja Ajone. Ostaci mesta bogosluženja, koja i dalje stoje na severu i za koja je otkriveno da se protežu do najudaljeniji razdaljina Hebrida, svedoče o sveobuhvatnom uticaju Kaldi crkve.27

„Postoji neprestani tok misionara iz crkava Irske i Škotske koji teče prema kontinentalnoj crkvi, o kojima imamo obilne dokaze u brojnim galskim manus-kriptima koji pripadaju ovim crkvama pronađenim u kontinentalnim manasti-rima.“28

BIBLIJSKI RUKOPISI I STUDIJE

Ako je istina da je Kolumba svojom rukom prepisao tri stotine Novih Zaveta, kao i neke delove Starog Zaveta, kakav je onda bio učinak Ajone kada su svi radnici kojima je bilo dodeljeno da prave rukopise dali svoj doprinos? Ne sme se zaboraviti da Kolumba, dok je nadgledao institucije u Škotskoj, nikada se nije odrekao brige o mnogim centrima za obuku koje je uspostavio u Irskoj tokom prvih četrdeset godina svog života. Ne čudi što su irske i škotske crkve pokrivale britanska ostrva i evropski kontinent sa hiljadama svojim misionskih centara u kratkom periodu.

Lusi Menzis, u svom Životu Kolumbe, daje izvrsan sledeći prikaz prepisiva-nja od strane škotske crkve:

„U ovome kao i u svemu što je povezano sa širenjem hrišćanstva u Škotskoj, moramo gledati u Irsku zbog istorije razvoja umetnosti. Slova su bila poznata u Irskoj pre dana sv. Patrika; on je nekada poučavao svoje učenike veštini pisanja. Slova i crteži koje su koristili ovi rani pisari bili su verovatno vizantijskog pore-kla i došle su u Irsku iz Ravene preko Galije. Irci su ih prilagodili svojoj zamisli lepote, ali iako rani irski rukopisi imaju karakteristike jedinstvene za Irsku, slična preplitanja pronađena su u ranim italijanskim crkvama, posebno onim u Raveni. Ova preplitanja simbolizovala su život i besmrtnost, nemajući ni početak ni kraj.

~ 81 ~

Prepleteni crteži na radnoj traci, pletenim rogozima, kolutima, konopcima i maš-nama uobičajeni su najranijoj umetnosti raznih naroda, i kada su prvi misionari došli u Irsku donoseći prepise jevanđelja, oni su sa sobom prirodno doneli ovu umetnost. Predmet pisanja bio je, naravno, umnožavanje kopija Pisma… U Ajoni mora da je postojala zasebna prostorija ili koliba gde se čuvao pribor za pisanje, biblioteka gde su oni angažovani u prepisivanju Pisma mogli raditi, gde su polari koji su sadržavali završene kopije visili na zidovima i gde su se bili čuvali ovi vredni rukopisi.“29

Omladina u Kaldi školama držala se osnovnih hrišćanskih doktrina, kao što su Hristovo božanstvo, krštenje, očišćenje, nadahnutost Pisma i proročanstva po-vezana sa poslednjim danima. Nisu prihvatali doktrine nepogrešivosti, celibata, transupstancijacije, ispovedaonice, mise, obožavanja relikvija, kipova i Petrove prevlasti. Kao što Kilen kaže:

Manastir je, zapravo, bio fakultet gde su se sve tada znane grane obrazovanja marljivo razvijale; gde se proučavala astronomija; gde je grčka kao i latinska li-teratura ušla u nastavni plan; gde su sinovi kraljeva i plemića primali školarinu; i gde je pobožna i obećavajuća omladina bila obučavana za svetu službu… Ali teologija je bila predmet kojim je pažnja učitelja u manastiru bila najviše zaokup-ljena; Biblija je bila njihov svakodnevni udžbenik; od njihovih učenika zahtevalo se da mnogo toga upamte.30

Ovako su zabeležni poslednji Kolumbini sati: „Nastavljajući svoj rad u Škotskoj tokom trideset i četiri godine, on je jasno

i otvoreno prorekao svoju smrt, i u Subotu, devetog juna, rekao je svom učeniku Dirmitu: „Ovaj dan nazvan je Šabat, to jest, dan odmora, i takav će zaista biti i za mene; jer će privesti kraju moj rad.“31

VEK NAKON KOLUMBINE SMRTI

O Saulu je u božanskoj reči napisano da su sa „njim pošli i hrabri ljudi kojima je Bog podstakao srce “. Na isti način su neki članovi plemenite galaksije koja je okruživala Kolumbu bili tako ispunjeni plamenom žive vatre da su pokorili ne-savladive ratnike te severne zemlje za Hrista. Među prvima od ovih Kolumbinih savremenika bio je Bajten. Nevoljan da uvek bude zaklonjen krilima Ajone, ma-tične institucije, dobio je dozvolu da plovi zapadno na ostrvo Tajri gde je sagradio podređeni centar za obuku. Zatim se, nakon što se uticaj Ajone raširio preko se-verozapadne Škotske, vratio u glavni centar da postane njegova glava nakon što je Kolumba umro. Iako privilegovan da zauzme sedište opata na samo četiri go-dine pre svoje smrti, stekao je rasprostranjenu slavu zbog značajnih učenja i odvažnog rada.

~ 82 ~

Bilo bi uzbudljivo čitati kako su Kenet, Kiran, Kolmonel, Donan, Molejz i drugi probili svoj put prema jugu ka rtovima Kintajra; prema zapadnim ostrvima, ili Hebridima; prema prelepim okruzima Fajfa, Forfaršira, Aberdina koji su gle-dali prema norveškim vodama; i povrh svega, prema severnoj Škotskoj, naročito ka okruzima Kajtnesa, Saterlanda i Rosa. Ovde su članovi keltske crkve obratili pagane i sagradili crkve; osnovali su institucije prema obrascu Ajone; distribui-rali su Biblije, učili ljude da čitaju i zapalili njihove obraćenike svojom ličnom misionskom revnošću. Ako je Ajona bila centar severnih Pikta, tako je i Abemeti postao isto za južne Pikte. Probili su se dalje prema jugu u anglo-saksonsko car-stvo Nortumbrija.

Već sredinom sedmog veka, ili oko stotinu godina nakon osnivanja Ajone, nekoliko velikih i uticajnih misionskih škola raširilo se na britanskim ostrvima.32 Odmah po čuvenosti do Ajone je Lindisfarn na severoistočnoj obali Engleske. Ovaj duhovni centar vidljivo je povezan sa Ajdanom čije delo je uzeto u obzir u poglavlju 12.

BORBA PROTIV SEVERNJAKA I PAPSTVA

Četiri stotine godina nakon uspostavljanja Ajone zapažena su tri događaja u Engleskoj i Škotskoj. Prvi, postojao je intenzivan rivalitet i rat između sedam carstava Engleske, poznatih kao Heptarhija, i između tri carstva Škotske. Drugi, sve tri zemlje – Engleska, Irska i Škotska su uznemiravane, napadane, i u slučaju Engleske i Irske, pokorene od strane Skandinavaca, posebno Danaca. Treći, i verovatno najdalekosežniji događaj, bila je intenzivna borba vođena između pap-stva i keltske crkve. U Škotskoj su carstva Pikta i Britonaca bila konačno progu-tana od strane uvek rastućih Škota. Ako je Engleska pretpela tako ozbiljne posle-dice od ruke Normana, a Irska od Danaca, lako se može uvideti kako je bila teška borba keltske crkve da opstane protiv sile papstva kada je ono bilo podržano sve-moćnim državama sa Kontinenta.

Unutar sto dvadeset i pet godina nakon smrti Kolumbe, Pikti su od strane moćnog uticaja Rima dovoljno zastranili da bi usvojili rimski Uskrs. Štaviše, pri-hvatanje Uskrsa nije predstavljalo potpunu predaju papstvu. Negde u isto vreme je Nektan, pitski kralj, izbacio kolumbansko sveštenstvo. Kada je, međutim, osvajački Kenet MekAlpin, kralj Škota, 846. godine pod jednu krunu ujedinio Škote i Pikte, vratio je čast kolumbanskom sveštenstvu. On je bio kralj koji je premestio sedište vladavine iz Ajone u Forviot, drevni glavni grad piktskog car-stva. U njegovo vreme Danci su žestoko napadali obale, upadajući na zapadna ostrva, dok praktično nisu prigrabili vrhovnu vlast i u Irskoj i u Engleskoj. Svirepi ratnici kakvi su bili, uskoro su naučili da nisu bili dorasli Škotima. Škotska mora

~ 83 ~

da je bila bogata zemlja u ovo vreme jer je, na severnoj geografskoj širini, privu-kla vek dugu invaziju Skandinavaca. Interesantno je dodati da je usred ove gun-gule Andrija postao svetac zaštitnik Škotske, dok je čkalj bio izabran za nacio-nalni grb. Kasnije je bio izabran zbog jednog istorijskog incidenta: kada su Danci trebali da izvrše iznenadni napad, jedan ratnik je stopalom stajući na čkalj izustio bolni jauk dovoljno glasan da ga čuju borbeni Škoti.

Iako su Danci često spaljivali i pljačkali Ajonu, duboko poštovanje prema njoj bilo je toliko veliko i hodočašća učinjenih ka njoj bilo je toliko mnogo da nije mogla dugo ostati u razorenom stanju. Obrazovano i pravedno sveštenstvo upravljalo je Kaldi crkvom, i njih je narod toliko voleo da je ova zajednica bila duboko ukorenjena u svačijoj ljubavi. Mora se imati na umu da tokom dva veka u kojima su se Severnjaci borili da se nastane u Škotskoj, Danci su još uvek bili pagani. U više navrata je zabeleženo kako bi pobožni kraljevi, ratnici i narod uzeli Kolumbine ostatke i odneli ih na siguno mesto, ponekad u Irsku, a ponekad dalje na istok u Škotsku. Neko vreme je biskup od Armaga u Irskoj istupao kao sledbenik i Kolumbe i Patrika, te su dve službe često bile ujedinjene u istoj osobi. Kako je tokom ovih godina jedno carstvo težilo da osvoji drugo, zaraćene sile prirodno bi pozvale svoje saveznike. Ovde se nalazila šansa za papstvo. Kako su vekovi prolazili, keltska crkva i civilni vladari koji su bili pro keltski nastrojeni gledali bi preko na Kontinent, ali nisu mogli primetiti nijednu veliku naciju koja nije ušla u savez sa Rimom.

Godine 1058. i 1066. su godine potresnih promena. Bilo je samo osam go-dina između vremena kada je Malkolm III postao kralj Škotske, i između godine u kojoj je Vilijam Normanac osvojio Englesku. U vreme kada je Malkolm III došao do prestola, agresivni Škoti uspeli su da okupiraju Stratklajd, severoza-padno carstvo Britonsa. Energično su svoju teritoriju proširili južno ka reci Tvid. Pošto su Severnjaci i dalje posedovali zapadna ostrva, postavili su klin između Irske i Škotske. Kako je papstvo bilo to koje je podstaklo normansku invaziju Engleske od strane Vilijama, Kolumbina crkva u Škotskoj našla se sama bez ika-kve snažne političke podrške u Irskoj, Engleskoj ili na Kontinentu.

Povrh toga, Malkolm III, ili Malkolm Kenmor (to jest „velika glava“), obra-zovan je u Engleskoj zajedno sa rimokatoličkim kraljem Edvardom Ispovedni-kom. Kada je došao na presto Škotske bio je poslednji koji je bio prožet keltskom atmosferom i keltskim pogledima od bilo kojeg njegovog prethodnika. Ipak, tek 1058. godine, škotska crkva u velikoj meri ostala je ista kao i kada je bila obli-kovana od strane njenih ranih učitelja. Ali krunisanje Malkolma dovelo je ove vernike u ranom hrišćanstvu do žestoke borbe. Malkolm III uzeo je Margaretu za svoju drugu ženu, devojku koja je određena da uđe u manastir. Ona je bila član jedne od bivših kraljevskih kuća Engleske. U izgnanstvu u Mađarskoj, ona i njena

~ 84 ~

braća bili su dovedeni u snažno katoličko okruženje. Malkolm III bio joj je stras-tveno predan jer se ona odrekla svog plana da postane kaluđerica da bi se udala za njega. Međutim, ona je zauzvrat postala zadužena za verska pitanja i, poučena od strane jednog od najsposobnijih ljudi papske crkve iz Engleske i Kontinenta, pokrenula je silu koja je u periodu od tri veka zasenila Kolumbinu crkvu.

KRALJICA MARGARETA I ŠKOTSKA CRKVA

Margareta je otkrila da je škotska crkva crkva naroda; odlučila je da je učini crkvom monarha. Strast njenog života mogla bi se svesti na jednu reč – Rim. Kao što dr Barnet piše: „Mađarska je bila žestoko rimokatolička zemlja… Ovde na-lazimo prvi bitan izvor iz kojeg je kraljica Margareta iscrpla svoju strastvenu privrženost rimskoj crkvi.“33 I opet on piše: „Revnost za crkvu ju je doslovno istrošila.“34 Koje su bile njene namere kada se udavala za Malkolma III, kralja Škotske, ovaj isti pisac dalje navodi: „Margareta se vrlo skoro nakon venčanja dala u pokret da romanizuje i anglikanizuje drevnu keltsku crkvu u Škotskoj.“35 Još jedan citat istog autora pomaže da se razjasni ogromna i odlučna namera ove kraljice:

„Lako će se razumeti, stoga, da je ova sveta kraljica koja je odrasla među uporednim veličanstvom monaške religije, prvo u Mađarskoj, a zatim u Engle-skoj gde su se začele građevine kao što su Vestminster Ebi, bila željna da crkvu u zemlji svog usvojenja dovede u sklad sa svemoćnim Rimom.“36

Spor koji je sada nastao bio je razdor između prestola i naroda. Kraljica je u sebi posedovala oružje oštrog intelekta, jake memorije, spremnost na suptilno izražavanje i obučenost za raspravu u korist odbrane papskih doktrina. Ona je takođe u sukob uvela i grupu monaških učenjaka koji su je mogli podstaći i zaš-tititi u njenim napadima na keltsku crkvu. Kada se Margareta iskrcala na obale Fajfa sa svojom pratnjom, narod je video najveće brodove na kaledonskim oba-lama. Stanovnici ovih ruralnih proplanaka posmatrali su lepotu saksonske prin-ceze. Međutim, oni su veću vrednost pridavali Božjoj blagodati nego kraljičinim rubinima i dijamantima. I Pismo i život i dela Kolumbe poučila su ih ljubavi prema duhovnom.

Uništiti Kolumbinu slavu bilo je nemoguće. Margareta je takođe mogla po-kušati da unizi apostola Pavla. Tokom pet stotina godina ljubav Škotske prema Kolumbi nije se ublažila. Ostvarljiviji put do uspeha bio bi donošenje zakona protiv verskih običaja keltske crkve. Margareta nikada nije oklevala da ujedini crkvu i državu. Kao i Konstantin, ona je spojila ono što je Hristos razdvojio. Po-čevši sa nedeljnim zakonom, ona je nastavila sa razbijanjem keltske crkve. Kako samo malo javnost pretpostavlja da su verski zakoni donešeni radi nametanja

~ 85 ~

Uskrsa i nedelje često bili način da se uguši život u slobodoljubivoj crkvi. Margareta je ovako postupila. Kraljica je sazvala crkveni kongres, i tokom

tri dana ona je predsedevala. Raspravljala se, nagovarala, zapovedala i u mekoj rukavici manipulisala gvozdenom rukom. Nabusit, nestrpljiv, ratoborni kralj sta-jao je pored sa rukom na dršci mača. Nije li car Konstantin podržavao episko-palnu stolicu na velikom saboru u Nikeji 325. godine, kada je pompezna crkva postala supruga rimskog carstva? Nije li kralj Osvi predsedavao u severnoj Engleskoj na saboru u Vitbaju (664. n. e.), kada je užasan udarac pogodio keltsku crkvu usred Anglo-Saksonaca? I tako je Malkolma strastvena ljubav prema nje-govoj supruzi navela da potpunu moć države stavi iza kraljice.

PROBLEMI SAVETA

Iako nedostaju detalji, nije teško prikazati vođe Kolumbine crkve u Škotskoj kako su, tokom tri dana, bile primorane da slušaju protokole Maragaretinog sa-bora. Postojale su tačke razlike kao što je zabeleženo u njenom Životu, napisanom od strane njenog svešteničkog ispovednika, Targota.37 Prve dve tačke odnosile su se na vek dugu kontroverzu oko Uskrsa. Sve je bilo stvar religijskog mišljenja, čime vlada nije imala pravo da se bavi. Što se tiče treće tačke, proslavljanja mise, neki autori misle da je ovo bila ogorčena pretnja, jer su Kaldiji upražnjavali obrede večere Gospodnje ne na latinskom, kao što je to Rim činio, nego na ma-ternjem jeziku.

Pitanje Šabata i nedelje bilo je naročito sporno. Kao što je prethodno poka-zano u citatima dr Flika i Barneta,38 tradicionalna praksa keltske crkve bila je svetkovanje Subote umesto nedelje kao dana od odmora. Ovakav stav podržava vojska autora. Rimokatolički istoričar, Belešajim, daje tvrdnje kraljice i opisuje praksu Škota na sledeći način:

„Kraljica je dalje protestovala protiv preovladavajuće zloupotrebe skrnavlje-nja nedelje. ’Poštujmo’, rekla je ona, ’Gospodnji dan, pošto je naš Spasitelj ustao iz mrtvih na njega: nemojmo raditi ropske poslove na taj dan.’… Škoti su po ovom pitanju bez sumnje zadržali tradicionalnu praksu drevne manastirske irske crkve, koja je svetkovala Subotu radije nego nedelju kao dan od odmora.“39

Endrju Leng pišući o uopštenoj praksi keltske crkve kaže: „Oni su radili ne-deljom, ali su držali Subotu na šabatni način.“40 Jedan drugi autor izjavljuje:

„Čini se da je u ranim vremenima u keltskim crkvama bio običaj, u Irskoj kao i u Škotskoj, da se drži Subota kao jevrejski Šabat, kao dan počinka od rada. Oni su poštovali četvrtu zapovest doslovno na sedmi dan u sedmici.“41

Istoričar Skene, komentarišući delo kraljice Margarete, takođe otkriva istak-nutost pitanja o Šabatu na sledeći način:

~ 86 ~

„Njena sledeća tačka bila je da oni nisu propisno poštovali Gospodnji dan, ali u ovom narednom slučaju izgleda da su sledili običaj o kojem nalazimo tra-gove u ranoj manstirskoj crkvi Irske, kojim su držali Subotu da bude Šabat na koji su se odmarali od svih svojih poslova, a u nedelju, na Gospodnji dan, oni su proslavljali vaskrsenje.“42

Kako je predočeno u priči o Patriku, protivnici Deset Zapovesti nisu uspeli da prepoznaju da je ključni razlog za Hristovu smrt na krstu bio taj da, dok je postajao čovekova zamena, On je trebao da podrži moralni zakon. Papska crkva negira da je Hristos na krstu umro kao čovekova zamena i jamac.43 Kolumba je, međutim, prepoznao ovu istinu. Stih iz pesme koju je uputio svoj Otkupitelju glasi ovako:

Na krstu dok si patio da spaseš grešni rod

pokaži mi Tvoju moć, sa Tvojom ljubavlju i slavu dodeljenu, sa milošću44

Ništa ne dovodi tako brzo do progonstva kao nedeljni zakoni. U zemlji kao što je Škotska mogli su biti anglo-saksonska sekta koja svetkuje nedelju, keltska crkva koja svetkuje Subotu od apostolskih dana, muslimani koji svetkuju petak i nevernici koji ne svetkuju nijedan dan. Zakon koji bi istakao bilo koji dan sed-mice i uzdigao ga do svetosti bio bi sektaški zakon. Uskoro bi se favorizovana sekta odala osećanjima nadmoćnosti i uperila prst prezira ka onima koji savesno svetkuju drugi dan. Ogorčenost bi ubrzo nastupila, praćena progonstvom.

Ovako je Kaldima bilo naređeno da se povinuju ili da odu. Kada je kralj David, sin Margarete, konfiskovao njihove zemlje Lok Levena, naredio im je da se povinuju obredima monaha koji svetkuju nedelju, kojima je dodelio oduzeto imanje, ili da budu proterani.45 Suvišno je reći da su bili proterani. Ovo se desilo 1130. godine.

ŠKOTSKA NAKON PAPSKOG PRODORA

Beskrupuloznost pobednika prilikom uništavanja ili pogrešnog predstavlja-nja izveštaja o prošlosti navukla je lažno lice preko prave istorije o keltskoj crkvi.46 Jaz između te crkve i papstva bio je veliki čak i 1120. godine. Ozbiljna razlika pojavila se između kralja Aleksandra, još jednog Margaretinog sina, i Edmera, novoimenovane glave biskupiji svetog Andrije. Kada je upitao Koncil o dvojici kanterburških monaha, oni su dali jednu značajnu izjavu: „Oni kažu da se Edmer ne može prilagoditi običajima škotske crkve a da ne obeščasti svoj ka-rakter i stavi na kocku svoje spasenje.“47 Iako Rim priznaje da su tek 1120. obi-čaji Kaldija bili tako daleko od običaja Rima da bi biskup ugrozio svoje večno

~ 87 ~

spasenje da bi ih sledio, ipak u isto vreme ona je škotskom heroju učinila isto što i Patriku – upisala Kolumbu kao rimskog sveca.

Značajna je činjenica da su upravo one oblasti u kojima je irsko-škotsko mi-sionsko delo bilo najuspešnije tokom šestog u sedmog veka bile upravo te oblasti u kojima su evanđeoske sekte kasnijih vremena najviše cvetale.48

Preobražaji u karakteru i praksama načinjeni od strane Kolumbe i njegovih sledbenika uzdigle su položaj žene, privukle voljenu pažnju deci, proizvele ver-nike koji vole Bibliju, uspostavile prikladne odnose između crkve i države i uda-hnule trajni misionski život u energični zapadni narod. U Škotskoj su ova semena bila posejana u izobilju i duboko. Tamo je postojalo bogato evanđeosko podzem-lje. Ovo obogaćenje trajalo je dugo, iako je rast bio kasnije prekriven slojem pap-skih praksi i tradicija. Kada je reformacija došla u ovu oblast, to je u velikoj meri bilo ukidanje kraljevske ustanove papstva u Škotskoj. Papstvo nije bilo u moguć-nosti da u potpunosti istrebi veru i jednostavniji sistem drevnih Kaldija, naročito u onim okruzima koji su bili najranija prebivališta i najkasnija skloništa izvornog hrišćanstva. Kako su postojali reformatori u skoro svakoj zemlji Evrope pre re-formacije, ne bi bilo mnogo pogrešno zaključiti da su oni takođe nastavili da postoje i u toj zemlji koja je bila poslednja koja je zabeležila svoj javni protest protiv uzurpacije crkve iz Rima.

„Nijedna religija nikada nije bila uništena progonstvom ako narod koji ju je ispovedao nije bio uništen.“ Drevna vera Kolumbe prenosila se sa oca na sina, obavijena trajnom ljubavlju i privrženošću. Patnje koje su Škoti pretrpeli od ruke uzurpirajuće religije takođe su produbile njihovu veru kao što izraz produbljuje utisak. Čvrsto su odbijani upadi Romanista. Kao što će se videti kasnije, poje-dinci iz valdenške zajednice, kao i sledbenici Viklifa, našli su se u Škotskoj to-kom dana papske prevlasti u toj zemlji. Poslednji i trajni ustanak protiv religijske tiranije došao je kada je reformacija osigurala ovu zemlju kao jednu od svojih najvećih saveznika. Nije nepravedno prema istoriji reći da je Škotska dva puta sačuvala svet zbog reformacije. Na kraju je Crkva u pustinji trijumfovala, dugu-jući ne u maloj meri podsticaju datom od strane predivne organizacije i pobožnog života Kolumbe.

~ 88 ~

Glava 9. PAPAS, PRVI VOĐA CRKVE U AZIJI

Nestorijanski hrišćani su mali, ali dostojni poštovanja, ostatak nekada velike i uticajne hrišćanske crkve. Oni su najstariji od hrišćanskih sekti; i, u svojim boljim danima, bili su mnogobrojni kroz sve ogromne oblasti od Palestine do Kine; i odneli su jevanđelje u samu Kinu.1

U pričama o Vigilantu i Patriku dat je primer istinske crkve u centralnoj Evropi i u Irskoj. Priča o Papasu (Smit i Vejs napisali su Papas, Vigram Papa a ostali Fapas) vodi nas istočno u ogromnu, gusto naseljenu oblast koja je već bila dom nebrojenih hrišćanskih crkava. Kada je Papas izabran za vrhovnog vođu crkve na istoku 285. godine, ni za jednog generalnog upravnika prostrane hrišćanske organizacije to se ranije nije smatralo, bar što se tiče istorije. Papas je bio Lucijanov savremenik, i kao i on, preteča Patrika i Vigilanta. Iz činjenica predstavljenih u ovom poglavlju čovek može uvideti da na ovu poslednju dvojicu mora da je izvršen snažan uticaj za njihovo delo iskustvom Papasa i crkve na istoku.

U priči o Papasu načinjen je pokušaj da se kaže kada i gde je crkva na istoku bila organizovana. Čim se ova crkva pojavila bila je suočena sa snažnim lažnim religijama. Crkva na istoku često je nazivana asirskom crkvom jer leži na podru-čju koje se nekada zvalo Asirija. Ova oblast proteže se duž reka Tigar i Eufrat gde su se nekada nalazila drevna carstva Asirije i Vavilona. Ova crkva je mnogo puta pogrešno nazvana nestorijanskom crkvom. I zato što se Seleukija, njen štab, nalazio samo oko šezdeset pet kilometara od bivšeg grada Vavilona, ona je naz-vana crkvom Vavilona, a takođe i haldejskom crkvom.

Papas je bio izabran da bude vođa ove nove organizacije kada je čitav svet bio u pokretu. Veličina njegove vizije mnogo je značila Crkvi u pustinji. U vreme njegovog biranja on je bio upravnik crkve u oblasti koja leži oko Seleukije. Stva-ranje nove službe uzdiglo ga je sa mesta provincijskog upravnika do pozicije vođe svih crkava na istoku. Jedinstvo koje je vladalo u tom telu bilo je toliko jako da su upravnici crkvenih provincija od Asirije do Kine potvrdili ovaj izbor, priz-navajući i pokoravajući se vrhovnom autoritetu Papasa. On je došao da izvrši uticaj na sirijsko, ili asirijsko, hrišćanstvo kada je bio potreban vođa koji neće samo upravljati rastućim delom na istoku, već koji će pokazati kako crkva na istoku treba da se odnosi prema hrišćanstvu u Evropi. Papas je prepoznat kao obrazovan vođa, izvešten u persijskoj i sirijskoj literaturi.2

~ 89 ~

PREOBRATITI PAGANIZAM A NE BITI PREOBRAĆEN

Samo stotinu godina nakon smrti apostola Jovana, asirski hrišćani posadili su svoje crkve među Parćanima, Persijancima, Miđanima, Baktrijancima, Ski-tima, Turcima i Hunima.3 Jedna okolnost koja je ovo omogućila bilo je obraćenje hiljada slušalaca na Pedesetnicu koji su se sa jevanđeljem vratili Parćanima, Mi-đanima, Elamljanima, Arapima i onima iz Mesopotamije (Dela 2:9-11). Hrišćan-ske istine slomile su utvrđenu poligamiju među Parćanima. Njihova crkvena vrata bila su otvorena jedino onim Parćanima koji su imali samo jednu ženu. „Grešne strasti u telu“ iščezle su u onim obraćenicima koji više nisu hodili po telu, nego po duhu. Među svojim persijskim obraćenicima pronašli su sveopšte upražnjavan incest. Očevi su ženili svoje ćerke, a sinovu su uzimali svoje majke za žene. Ova praksa bila je deo zoroastrizma, državne religije.4 Bes države, kao i gnev mobda, magijskih sveštenika, sručio bi se na svakoga ko bi govorio protiv toga. Sve ovo bilo se promenilo među hrišćanima.

Propovedanje visokih standarda Novog zaveta tako je podiglo industrijski život Miđana, Baktrijanaca, Huna i Skita. Sile tame pale su pred decom svetlosti! Bardesan, pišući oko 180. godine, kaže to ovako:

„Mi se nazivamo hrišćani po imenu Mesije. Što se tiče naših običaja, naša braća se uzdržavaju od svega što je suprotno njihovom ispovedanju, na primer, parćanski hrišćani ne uzimaju dve žene. Jevrejski hrišćani nisu obrezani. Naše sestre iz Baktrije ne upražnjavaju promiskuitetnost sa strancima. Persijanci ne uzimaju svoje ćerke za žene. Miđani ne ostavljaju svoje umiruće rođake ili ih sahranjuju žive. Hrišćani u Edesi ne ubijaju svoje žene ili sestre koje počine pre-ljubu već ih drže odvojenim i predaju Božjem sudu. Hrišćani u Hatri ne kamenuju lopove.“5

Posebna pažnja stavljena je na izjavu u gornjem citatu: „Jevrejski hrišćani nisu obrezani.“ Ovo pobija optužbu da hrišćani koji svetkuju Subotu takođe upražnjavaju obrezanje.

Uspesi asirskih hrišćana među Skitima uspostavili su moralnu revoluciju. Ta ogromna, nedefinisana oblast, koja leži na severu i istoku Crnog i Kaspijskog mora, opšte poznata kao Skitija, bila je kolevka naroda. Iznova i iznova, uza-stopni talasi žestokih ratnika išli su zapadno kroz civilizovane delove Azije. Oni su se često smeštali na teritoriji koju su pokorili i osnivali su nova carstva.

Jedno skitsko pleme može se naročito zapaziti. Ono je zauzimalo teritoriju severozapadne Indije, kojom je onda vladao naslednik Aleksandra Velikog, i osnovalo je dinastiju Kušan (45-225 n. e.). Na svom spisku ono je imalo nekoliko znamenitih careva, od kojih je jedan, vatreno predan budizmu, sazvao čuveni sa-

~ 90 ~

bor budističkih sveštenika sa namerom da se promoviše jedinstvo među mona-sima i obraćenje čitavog sveta ka novoj religiji Indije. Glavni predmet na ovoj konferenciji bio je postizanje ravnopravnosti među budističkim monasima po pi-tanju svetkovanja njihovog sedmičnog šabata. Jedan svetski kongres održan u Vajšali otkriva kako je Stari Zavet uticao na Budu i njegove sledbenike da svet-kuju sedmični sveti dan. Artur Lojd o ovom saboru piše:

„Da li je bilo dopustivo za braću koja pripadaju istoj zajednici da zasebno drže šabate?... Iz pitanja o šabatu možemo videti koliko su bile jake emocije u-česnika. Suprotstavljene strane očigledno više nisu mogle da se sastaju radi za-jedničkog svetkovanja običajnih obreda, i tenzija između monaha na istoku i za-padu bila je veoma velika.“6

Tako je jasno zapaženo kako je pripremljen teren za dolazak hrišćanstva. Misionari iz Asirije nisu ustuknuli od ulaska u carstva osnovana od strane

Skita u Indiji i Skitiji, niti su doživeli neuspeh u istrajavanju u svojim pokušajima da evangelizuju brojna plemena na severu. Postavili su svoje šatore uz ove luta-juće narode na ravnicama Tartarije. Tamo su podigli hiljade hrišćanskih centara i postigli čudesne uspehe u misionskim poduhvatima.7

SELEUKIJA, CRKVENI ŠTAB

Da bismo razumeli silu crkve na istoku nad kojom je Papas bio izabran za prvog vrhovnog vođu, trebali bismo razmotriti gradove blizance Seleukiju i Kte-sifon, prvi centar ove snažne organizacije. Mora se upamtiti da je u vreme apo-stola parćansko carstvo bilo to koje je ležalo istočno od Sirije i Male Azije. Ovo carstvo bilo je određeno da traje skoro pet stotina godina (od 250. god. pre n. e. do 226. n.e.). Ono se nastavilo dovoljno dugo da posvedoči pojavi Rimljana i njihovom pokoravanju Aleksandrovih slabih naslednika. Rimljani su se, među-tim, plašili okršaja sa Parćanima zbog njihove snažne konjice. Da su se Parćani odrekli zoroastrizma, religije koja je bila snažna i lukava i odlučna da vlada drža-vom od vremena persijskog carstva, i da su Parćani bili pohlepniji za moći, mogli su nastaviti da budu strašni osvajači.8 Ali nisu uspeli u ovome. Persijanci su ih zbacili 226. godine, a novo cartvo takođe je postavilo Seleukiju za glavni grad. Kada je Papas bio izabran za vrhovnog vođu crkve, on je štab premestio tamo. Tako su tokom vekova u kojima su Seleukija i Ktesifon obuhvatali sedište vlade, prvo Parćana a zatim i persijskog carstva, novozavetni vernici gledali na ovo mesto kao na njihov zemaljski duhovni centar.9

To je bila oblast koja uzbuđuje maštu. Nedaleko od crkava duž reke Eufrat kovčeg se zaustavio nakon potopa, i u ovoj zemlji Nojevi sinovi položili su te-melje vavilonske imperije. U blizini su se Avram i njegovi saputnici zaustavili

~ 91 ~

dok su putovali od Ura haldejskog ka hananskoj zemlji. Da je apostol Jovan u svojoj starosti posetio Edesu, video bi jedan od najlepših i najnaprednijih gradova svog vremena.10

ASIRSKE CRKVENE VOĐE PRE PAPASA

Vek i po između smrti apostola Jovana i vremena Papasa bio je pun zanima-nja za vernike na istoku. Ne samo tamo, nego i na zapadu, u hrišćanskom svetu dešavali su se događaja od ogromnog značaja. Zbog tolerantnog duha Partije, nijedna gvozdena monarhija nije držala narode na Bliskom istoku čvrstim sti-skom kao što je rimsko carstvo držalo Evropu. Bili su otvoreni putevi za omla-dinu koja se opraštala sa očevima i majkama dok su odgovarali na poziv Make-donije. Putnici su se zaustavljali kod čuvenih gradova Edese ili Erbila dok su prolazili na svom putu od irskih Kelta do turkestanskih ili mongolskih Kelta. Ni inje na visoravni ni indijski monsuni nisu mogli zadržati revne evangeliste sirij-skih poslanstava. U svojim rukama držali su izvor nadahnuća, Pešitu, sirijski pre-vod Biblije. Barkit kaže: „Mesto koje je autorizovana verzija zauzela među hrišćanima koji govore engleski u sirijskim crkvama zauzeto je od strane Pe-šite.“11 Ta verzija trebala je imati tiraž velik skoro kao autorizovana verzija na zapadu. Hrišćani su je pamtili, citirali, opevali je. Mongolac, Mančuanac, Tartar, Hindus, Malajac i Filipinac sa čuđenjem su slušali poruku dok je padala sa nji-hovih usana.

Tolerantni stav parćanskog carstva, dok nije zbačeno 226. godine, olakšavao je slobodu kretanja. Nijedna omiljena religija nije navela državu da uvede pro-gonstva. Istina je da je zoroastrizam u svojoj matičnoj zemlji Persiji prigodno bio osion. Štaviše, iako je bio moćan, u to vreme nije se smatrao državnom religijom, religio licita, u ovoj oblasti.

Podkraljevstvu Adijabene, budući pod carstvom Partije, bilo je dopušteno da živi svoj život. Međutim, pet uzatopnih provincijskih upravnika u ovom carstvu pre Papasa stradalo je zbog svoje vere.12 Samson je usmrćen jer se suprotstavljao zoroastrijancima. Njegov sledbenik, Isak, bio je zatvoren na neko vreme u jami jer je sakrio istaknutog čoveka koji je bio obraćenik iz magijanizma. U vreme Noja (163-179. n.e.), zoroastrijanci su izmislili nov i dostojan prezira način pro-gonstva. Kidnapujući ćerke hrišćana, hteli su da od ovih devojaka zadobiju neki izraz naklonosti njihovoj religiji obožavanja sunca. Kada je to jednom bilo postignuto, za ovu decu su tvrdili da su obraćenici i odveli ih u život zarobljeniš-tva.

Carski dekret tolerancije trebalo je da bude izdat kada je smrt parćanskog

~ 92 ~

monaha osujetila njegovo izdavanje. Poslednji rukovodeći pastor u Adijabeni o-buhvata poslednje godine parćanskog carstva. Zatim je ogroman pokret došao da odabere vođu čitave crkve na istoku. Mora da je postojalo značajno uzbuđenje kada je Papas bio odabran.13 Ovo zajedničko delovanje sjedinilo je duhovne vođe iz mnogih velikih provincijskih crkava i tako je vernicima od Sirije do Kine do-šao novi život i nada.

Pred kraj drugog veka, dok su hrišćani sa istoka žurno vršili delo evangeli-zacije od Male Azije do Skitije, bili su odjednom zatečeni naređenjem Viktora I, rimskog biskupa, koji ih je ekskomunicirao. Držeći se određenih praksi, sledilli su Pismo, i kao takvi bili su suprotstavljeni novim teorijama i praksama koje su uvodila njihova braća u rimskom carstvu. Suptilne duhovne opasnosti za istinsku crkvu na zapadu bile su opasnije od fizičkih opasnosti koje su saletale crkvu na istoku. Da bismo razumeli ovu prvu uzurpaciju pomoću koje je crkvena moć u Rimu zavadila istočne hrišćane, potrebno je kratko objašnjenje.

RAZDVAJANJE CRKAVA Podela među crkvenim članovima koji su težili za svetovnim vođstvom i o-

nih koji su ponizno sledili Isusa rasla je u Evropi. Većina spisa hrišćanskih autora prihvatljivih na zapadu, koji su nam predati u vekovima neposredno nakon apo-stola, reflektuju mešavinu hrišćanstva i paganske filozofije. Ovo je naročito istina što se tiče učitelja koji govore u alegorijama i diplomcima sa crkvenog fakulteta u Aleksandriji.

Mnogo poznatih teologa, posebno protestantskih, govore protiv prihvatanja spisa takozvanih apostolskih otaca sa premnogim autoritetom. Avgust Neander kaže da su nam oni „predati u stanju koje je veoma malo vredno poverenja“.14 Džon L. Mošejm svedoči da su svi oni verovali da jezik Pisma ima dva značenja, jedno koje je jasno, a drugo koje je skriveno; i da su pridali više vrednosti skri-venom značenju, prekrivajući na taj način Sveto Pismo nejasnoćom.15 Arhiđakon Frederik V. Farar piše: „Postoji samo nekoliko njih čije stranice nisu ispunjene greškama.“ „Njihovo poznanje Starog Zaveta je naopako, popularno i puno gre-šaka.“16 Dok je Martin Luter, koji je duboko proučavao spise tih alegoričnih, mističnih crkvenih otaca, izjavio da kada oni tumače Božju reč, to je kao ceđenje mleka kroz vreću uglja.17 Adam Klark izjavljuje da „u većini ortodoksnih kreda ne postoji nikakva istina, koja se ne može dokazati njihovim autoritetom, niti ikakva jeres koja je osramotila rimsku crkvu, koja ih ne bi mogla osuditi da su njeni saučesnici.“18

U drugom veku ciljevi imperatora koji su obožavali sunce i ciljevi aleksan-drijskih teologa su se podudarali. Postojao je ambiciozan plan koji je nastojao da

~ 93 ~

spoji sve religije u jednu u kojoj je „sunce trebalo biti glavni predmet obožava-nja“.19 Govoreći o uticaju paganske filozofije na rane crkvene pisce, Šaf kaže: „Možemo joj ući u trag… čak i kod sv. Avgustina, koji je priznao da je ona u njemu rasplamsala neverovatan oganj.“20

Odobravajući u svojim srcima pomirljivo stanovište paganskih careva i me-tode masa aleksandrijskog evangelizma, rimski biskupi odlučili su da zaklone bilo kakvu privlačnost koju su paganski praznici mogli ponuditi. Smešteni u glav-nom gradu carstva, sa visine svog uticajnog postolja, odlučili su da spoje Uskrs, godišnji praznik, i nedelju, sedmični praznik posvećen obožavanju sunca, da bi načinili najveći crkveni praznik u godini.

Kontroverza oko Uskrsa, koja je besnela vekovima, sada je počela. Bog je odredio da starozavetna Pasha treba da se svetkuje u proleće na četrnaesti dan prvog biblijskog meseca. Paganizam je vekovima pre Hrista imao lažni godišnji praznik koji je proslavljao prolećnu ravnodnevnicu. On se nazivao „Eostre“ od skandinavske reči za boginju proleća, od koje dobijamo englesku reč „Uskrs“ (Easter). Pošto se Hristovo vaskrsenje desilo u vreme starozavetne Pashe, razvio se običaj njenog godišnjeg proslavljanja, iako ni Hristos ni Novi Zavet ne govore o tome.21 Ovo se poklapalo sa paganskim prolećnim praznikom. Međutim, četr-naesti dan meseca Pashe mogao je pasti, kao i sada, na bilo koji dan sedmice. Crkve na istoku proslavljale su Hristovo vaskrsenje na godišnjem nivou, dva dana nakon praznika Pashe. Obeležavale su vaskrsenje na bilo koji dan sedmice da je šesnaesti dan tog meseca padao. Ovo je bilo u skladu sa načinom na koji je Biblija uređivala starozavetni praznik Pashe.

Kao dodatak njihovom godišnjem prolećnom prazniku Uskrsa, obožavaoci sunca takođe su imali sedmični praznik. Kao što je ranije istaknuto, prvi dan sed-mice imao je široko rasprostranjeno priznanje posvećenosti suncu. Rimski biskup, u želji da nadmaši pagansku raskoš, napadao je one crkve koje su pro-slavljale Uskrs kao praznik koji se mogao pomerati. Odlučio je da silom nametne da Uskrs pada na isti dan u sedmici svake godine, naime, nedelju.22

Ovim bi napravio presedan kojem se jedino pobožna i obrazovana opozicija mogla suprotstaviti. Pomoću ovoga bi privukao popularne predrasude svog vre-mena, čak iako su one maksimalno netačne. Pomoću ovoga bi tvrdio da je gospo-dar kalendara, tog oruđa tako neophodnog da bi se narodi civilizovali. On bi ovim objavio rat radi uspostavljanja crkvenih praznika i svetih dana. Ovim bi zbunio ostale crkvene zajednice, jednostavnije i više biblijske nego on sam. Jedino oni koji su pažljivo čitali istoriju rasta papske sile znaće uvek koliko moćno je ova kontroverza oko Uskrsa poslužila u rukama rimskog biskupa.

Viktor I, rimski biskup, sazvao je provincijske sinode uzduž i popreko me-diteranskih obala da bi postigli saglasnost po pitanju uskršnjeg datuma. Kliment,

~ 94 ~

na čelu aleksandrijske škole, doneo je odluku u korist rimskog stava objavljujući kratak pregled tradicija koje je sakupio u korist svetkovanja nedelje.23 Kliment je otišao dalje. Ne postoji izveštaj o piscu koji se usudio da nedelju nazove Gospod-njim danom pre njega. Kliment je to uradio. U isto vreme Viktor ga je objavio svim narodima oko Mediteranskog mora. Znao je da će se pagani složiti sa usta-ljenim godišnjim prolećnim praznikom i da će oni hrišćani koji su postajali sve-tovni učiniti isto. Stoga, on je izdao svoj dekret naređujući sveštenstvu svuda da svetkuje Uskrs u prvu nedelju koja sledi nakon prve pojave punog meseca nakon prolećne ravnodnevnice. Gopodarska zapovest izdata od jednog biskupa koji je bio nad svim ostalima bilo je nešto novo u svetu. Hrišćansko sveštenstvo, do tog vremena, imalo je svoje provincijske sinode. Oni su uopšteno sledili dekrete izdejstvovane većinom glasova na ovim regionalnim okupljanjima. Nikada pre Viktora I nijedan biskup nije se usudio da zaobiđe poglavara provincijskih sinoda da bi zapovedio ostalom sveštenstvu da poštuju njegove dekrete. Šok je bio tako zaprepašćujuć i otpor prema tome tako jako izražen da istoričar Arčibald Bauer ovo preuzimanje moći opisuje kao „prvi pokušaj uzurpacije papstva“.24

Crkva na istoku odgovorila je ovoj gospodarskoj rekviziciji, izjavljujući ve-likim duhom i odlukom da nikako neće prestati sa običajima koji su im predati. Tada su gromovi ekskomunikacije počeli da grme. Viktor je, ogorčen, prekinuo kontakt sa njima, proglasio da sveštenstvo sa istoka nije dostojno da se naziva braćom i isključio ih iz svakog zajedništva sa crkvom u Rimu.25 Ovde se stvorio jaz između istočnih i zapadnih crkava, jaz koji se povećavao kako je rimski biskup rastao u moći. Kada je Papas izabran kao vrhovni vođa asirskih zajednica, pronašao je sebe i svoju crkvu anatemisanom, ekskomuniciranom.

ZOROASTRIZAM NAPADA CRKVU

Crkva na istoku, ekskomunicirana od strane zapadne, bila je ostavljena sama da razreši svoju sudbinu. Kao dodatak ležanju pod zabranom Rima, ona se nepre-stano susretala sa upornim suprotstavljanjem zoroastrizma, državne religije Per-sije, zemlje svog porekla. Zaratustra je bio osnivač zoroastrizma, koji je u svom kasnijem razvitku bio nazvan mitraizam. Kada se današnjem putniku u Persiju pažnja usmeri na plamene hramove koji obeležavaju zemlju, on je smesta uveren u bivšu moć zoroastrizma. Mnoge ruševine ovih plamenih hramova mogu se pro-naći na iranskim planinama.26 Putnik takođe može posetiti Malabar Hil, Bombaj, Indija, dobro poznato mesto na kojem su Parsi, potomci drevne persijske vere, bacali svoje mrtvace. On se neće najviše zanimati onim betonskim kulama tišine na kojima se smeštaju lešinari, spremni da se hrane beživotnim ljudskim telima.

~ 95 ~

Umesto ushićene meditacije, on može gledati na hram gde svečano obučen sveš-tenik sedi pored svetog plamena, održavajući ga sandalovinom. Parsi su pobegli u Indiju nakon što je brzo napredovanje vojske novonastalog Islama srušilo ve-liko persijsko carstvo. Poneli su sa sobom, oni tvrde, sveti plamen. Sve do njiho-vog odlaska, Persija je bila međusobno vezana skoro nepobedivom religijom Mitre, zoroastrijanskog boga sunca.

Sa svojom zavodljivom filozofijom, božanstvima povezanim zanimljivim fantazijama sa kretanjem zvezda i planeta, svojim svetim knjigama, opčinjavaju-ćom muzikom, intrigantnim misterijama, svetim danima i hijerarhijom u belim haljinama, mitraizam je vladao nad Partijom i persijskim carstvom mnogo ve-kova do osvajanja od strane muhamedanizma 636. godine. Skoro sve je bilo uhvaćeno u trajni stisak rimske imeprije.

ZOROASTRIJANSKA IMITACIJA BIBLIJSKIH DOKTRINA

Istoričari su zadivljeni izvanrednom sličnošću između biblijske religije i kra-snih misterija sa iranskih visoravni. Dok su ovi pisci podeljeni po pitanju činje-nica koje se tiču Zaratustre, predstavićemo snažan dokaz da bismo pokazali da se on, kao i druge izvesne svetske religijske varalice, pojavljuje na stranicama prošlosti kao falsifikator Starog Zaveta uopšteno a naročito plodnih vizija koje su dodeljene proroku Danilu. Čitaoca će zainteresovati izjave koje su sada ponu-đene.

Obrazovani Praido jasno govori o Zaratustrinim aktivnostima, kao podređe-nim proroku Danilu koji je bio premijer i vavilonskog i persijskog carstva. Nakon rasprave o različitim teorijama površnih pisaca po pitanju ovog persijskog reli-gijskog mistika, on piše:

„Ali istočnjački pisci, koji bi trebali najbolje znati, svi se jednoglasno slažu da je postojao samo jedan Zerdušt ili Zaratustra; i da je on cvetao u periodu u kojem je Darije Histap bio car Persije… stoga mora biti da je ovaj varalica služio pod Danilom… I, bez sumnje, njegovo viđenje tog velikog, dobrog i mudrog čoveka kako dostiže takvu visinu i dostojanstvo u carstvu, budući pravi Božji prorok, bilo je ono što je postavilo ovog lukavog bednika na mesto lažnog… Sve to jasno pokazuje da je autor ove doktrine (zoroastrizma) bio dobro upoznat sa svetim spisima jevrejske religije iz kojih je očigledno sve preuzeto; jedino se lu-kavi prevarant pobrinuo da je odene u takav stil i oblik koji će se najbolje slagati sa tom starom religijom Miđana i Persijanaca, koju je nakalemio na nju.“27

Gornju pretpostavku podržava sledeća izjava E. A. Gordona, istočnjaka koji je naširoko poznat. Čitajući ova svedočanstva moramo se setiti da su Danilo, Ezekijel i Jeremija kao dečaci zajedno odrasli i kao proroci su prorokovali u isto

~ 96 ~

vreme. Tako možemo jasnije videti moguću vezu Zaratustre sa Danilom. „Zapazite da je o persijskom mudracu, Zaratustri, rečeno da se savetovao sa

Jeremijom, još jednim prorokom hebrejskog izgnanstva.“ „U petom veku pre n.e. Ezekijel daje divan izveštaj o karavanskoj trgovini

sa Tirom u njegovo vreme, koje je takođe bilo vreme Konfučijea, Lao-cina, Gau-tama Bude i Pitagore.“28

U odgovoru upućenom onim istoričarima koji zastupaju pretpostavku da je ovaj persijski varalica bio legendarna ličnost, Katolička Enciklopedija kaže sle-deće o Zaratustri: „Ne može se više dovoditi u sumnju da je Zaratustra bio prava istorijska ugledna ličnost. Pokušaji nekih učenjaka da ga predstave kao mitsku ličnost su propali, iako ima mnogo toga ispričanog o njegovom životu što je le-gendarno, kao i u slučaju Bude.“29

Sličnost između Danilovih vizija i Zaratustrinih snova je tako upadljiva da su neki biblijski komentatori koji naginju ka modernizmu pretpostavili da je Da-nilo svoje vizije preuzeo od ovog persijskog proroka. Neki drugi su ga pomešali sa prorokom Danilom. Ostali pisci su mislili da obojica imaju isto poreklo, i da istine iz Starog Zaveta, posebno Danilova proročanstva, ili dolaze od zoroastri-janaca ili su bile usvojene iz Starog Zaveta od strane Zaratustre.30

Sledeće doktrine proroka Danila ponovo se pojavljuju u učenjima Zaratustre: jedan vrhovni Bog, dolazak Mesije, postojanje anđela i njihova otkrivenja čo-veku,31 vaskrsenje mrtvih, suđenje čitavom čovečanstvu i Adam i Eva – prvi ro-ditelji. Postoji kolekcija „svetih“ knjiga – spisi sastavljeni od strane Zaratustre – koji su nazvani Avramova knjiga. Ista pravila u vezi mesa, čistog i nečistog, pro-nađena su isto onako kako ih je dao Mojsije. Postoji zapovest o davanju desetka, rukopoloženju prvosveštenika nad svima i napomene o Josifu, Mojsiju i Solo-monu na isti način na koji su predstavljene u Starom Zavetu. Zaratustra je takođe mrzeo idolatriju.

Isto kao što su Jevreji imali vidljivu slavu Šekine, koja ukazuje na Božje prisustvo u Hramu, tako je Zaratustra učio svoje sveštenike da gledaju u sunce i u sveti plamen u plamenim hramovima, prebivalištu njihovog vrhovnog boga. Zaratustra je takođe osnovao sveštenstvo slično jevrejskom.

U većim plamenim hramovima sveštenici su gledali u štafete i održavali sveti plamen tokom dvadeset i četiri časa na dan. I druidi iz paganske Irske i vestalke iz paganskog Rima, zavetovavši se na večno devičanstvo, neprestano su održa-vale svete hramske plamenove tokom vekova.32

Zaratustra je prikazivanje svoje religije uredio tako da je ista bila propraćena sa raskoši i šarenilom. Sveštenici su bili ukrašeni dugom, belom odećom i imali su visoke, šiljate kape na glavama. Marširali su u povorci na određene dane sve-čanih okupljanja. Učinjeno je sve da njihove službe budu upečatljive. U ovim

~ 97 ~

prilikama na zemlju se prolivalo alkoholno piće, pevale su se svete himne i čitani su delovi svetih spisa Zaratustre. Radi finansijske podrške primali su priloge, a takođe su posedovali i značajne zadužbine.33

Otkrivenja iz Starog Zaveta raskrinkala su Trojstvo. „Nakaradnom i prostač-kom prividnošću“ Zaratustra je objavio svoje vrste trojstva.34 Na čelo svoje ne-beske hijerarhije postavio je Ormazda (ili Ahura-Mazdu), velikog mudrog duha, i Ahrimana, vrhovnog zlog duha, koji je bio savremenik i suparnički bog tame koji je prebivao u noćnom bezdanu. Sa njima je na značajan način udružio Mitru, boga svetlosti, koji je bio sunce i otelovljenje obožavanja sunca. Kako sunce nije bilo ni na nebu ni na zemlji, nego se klatilo na sredini između neba i zemlje, na isti način je i Mitra bio veliki posrednik. Kada se mitraizam raširio preko rimskog carstva, za Mitru je bilo rečeno da je pobornik grešnika, prijatelj nakon smrti i vodič duše do Neba nad nebesima.

Ezra, Nemija i Estera svedočili su dominaciji Zaratustrinog kulta u persij-skom carstvu. Ista religija porobljavala je provinciju za provincijom u rimskom carstvu sve dok, popularizacijom njenog boga sunca, nije zapretila da uguši hrišćanstvo.

Predanje Mitri bilo je zaprepašćujuće dalekosežno. Dugi niz mitraeja, ili božjih hramova, protezao se od južne Francuske duž reke Rajne, dosežući preko teritorije germanskih plemena. Možda nijedne političke državne podele nisu doprinele slavi ovog istočnjačkog božanstva više od germanskih provincija u car-stvu. Sam grad Rim obiluje Mitrinim spomenicima.35 Dokaz velike snage mitra-izma je to što je paganski Rim, a kasnije i papski Rim, viđen kako se predaje religiji persijanaca, svojih neprijatelja.

Za hrišćanstvo je bilo teško da se u svojim pionirskim danima suoči sa reli-gijom koja je tokom šest stotina godina bila dominantni kult persijskog i parćan-skog carstva. Duhovno protivljenje, međutim, ozbiljnije nego progonstvo dopalo je rane hrišćanske evanđeliste zbog mnogih vidljivih karakteristika i verovanja zoroastrizma koje su se pokazale istovetnim sa karakteristikama i verovanjima apostolske crkve. Ova antihrišćanska religija počela je da govori o Mitri kao posredniku, o njegovoj zemaljskoj misiji da odbrani verne, o njegovom vaznese-nju na Nebo, o krštenju koje je uspostavio, o njegovom drugom dolasku praće-nom obnovom svih stvari i konačnom neprekidnom vladavinom pravednika. Sličnosti između hrišćanstva i zoroastrizma bile su tako velike da kada su se rani hrišćani umnožili dovoljno da se suoče sa svojim protivnikom, svako telo bilo je u takvoj poziciji da na drugo gleda kao na lažno.

~ 98 ~

ZARATUSTRIN KREDO O OBOŽAVANJU SUNCA

Povezivanjem sezonskih svetkovina svog kulta sa planetama i zvezdama, zoroastrizam je otvorio sigurnije polje za nalete špekulacija nego legende starijih mitologija. Najveća prepreka, međutim, sa kojom se rana crkva susrela bio je uzvišeni karakter dat nedelji od strane persijskih privrženika. Veliki nedostatak mnogih drevnih religija bio je taj što su zanemarivale da okupljaju svoje sledbe-nike na jedan od sedam dana da bi čuli izlaganje zakona njihovih osnivača. Ovo je Mojsije zapovedio svom narodu da čini.36 Zoroastrizam nije zanemario ovo načelo. On je naglasio svetost jednog od sedam dana. Pošto je on bio prevashodno religija obožavanja sunca, šta je bilo prikladnije nego izabrati nedelju, dan sunca, kao sveti dan?37

Da bi uzdigli svetkovanje nedelje, magovi, ili persijski mudraci, naučavali su da su pet planeta, sve koje su bile poznate u njihovo vreme, zajedno sa suncem i mesecom, bile božanstva. Svakom od tih sedam nebeskih tela bio je posvećen po jedan dan u sedmici. Tako je nedelja bila posvećena Mitri, ili suncu, najvećem od svih bogova zoroastrizma.

Njihova krštenička služba, koja se zvala „tavrobolijum“, bila je primer mitra-ističkih obreda tako odvratnih Isusovim sledbenicima. Učenik bi legao go na pod donje odaje čiji krov je bila rešetka. U gornjoj odaji zaklao bi se bik, i krv bi se kroz rešetku slivala na kandidata koji se nalazi ispod. Već smo pominjali upraž-njavanje incesta. Pošto je za Mitru rečeno da je bio rođen na ovaj način, ova odvratna praksa nastavila se vekovima. Kao dodatak persijskim žrtvama koristili bi se prilozi, kao što je prolivanje ulja, meda ili mleka na zemlju. Kako su sled-benici u kultu mitraizma napredovali naviše kroz sedam faza ili stepena, zahte-vana su mnoga čišćenja i šibanja bičem.

Primetili smo nejednaku brzinu i snagu kojom je mitraizam osvojio provin-cije rimskog carstva. To je bilo u Persiji, centru i izvoru falsifikovanja, gde su prvi misionari hrišćanske vere upali u njene tvrđave. Tako je, između protivljenja zapadne crkvene moći u Evropi i usred moćnog antagonizma zoroastrizma na istoku postojala skoro nepremostiva prepreka koju bi crkva na istoku savladala. Proviđenjem je u ovo kritično, vreme dok je crkva bila proširivala svoj obimni program prema istoku, ona zbila svoje redove i u Papasu pronašla snažnog vođu.

CRKVA SE SUOČAVA SA BUDINIM LAŽIRANJEM

U vekovima pre Hrista i neposredno nakon, civilizovani narodi upoznali su se jedni sa drugima pomoću plovidbe, ugovora, trgovine i putovanja.38 Rim, Grčka, Persija i Kina, svi su bili zainteresovani za izgradnju i održavanje dobrih

~ 99 ~

puteva, i međusobno su bili odlučni da dosegnu do teritorije onog drugog. U vreme Pompeja, oko 50. godine pre n.e., rimska vladavina se protegla do zapad-nih obala Kaspijskog mora, gde su se mogle naći granice Kine.39 Od vremena Aleksandrovog osvajanja severne Indije (325. pre n.e.), postojala je znatna me-đusobna veza između Egipta i Indije.40 Odvođenje u ropstvo Jevreja – dva ple-mena na jugu, počevši 606. godine pre n.e., i deset plemena na severu, počevši oko 800. godine pre n.e. – i njihovo rasejanje među sve narode, bili su druga sredstva interkomunikacije između istočnjačkih naroda u starozavetna vremena. Jezuitski učenjak, M. L. Hac, naglasio je da su se Jevreji u brojnim karavanima kretali ka Persiji, Indiji, Tibetu i čak i Kini; da je ovo uticalo na širenje njihovih knjiga, njihovih doktrina i njihovih proročanstava među sve stanovnike Azije; da su Jevreji bili raštrkani po svim gradovima; i da nije bilo lako pronaći mesto na zemlji koje ih nije primilo i na kojem se nisu smestili.41

Međusobnu vezu između istočnjačkih naroda izrazio je jedan drugi autor: „U vreme dinastije Han, komercijalni odnosi postojali su između Rima i

Kine, dva najveća i najsnažnija drevna carstva. U prvom veku, Strabo je video 120 brodova u luci Crvenog mora, spremnih da otplove u Indiju; a, do početka trečeg veka, pomorske ekspedicije napustile su egipatske i persijske luke preko Crvenog mora i Indijskog okeana zbog Kantone i drugih luka na jugu Kine.“42

Kotan, veliki turkestanski grad, daleko od nadležnosti Kine prema zapadu, bio je osnovan od strane kinekog cara koji se sagradio kineski veliki zid (214. pre n.e.). On je bio glavni grad Turkestana, zemlje veličine Francuske i veoma bogate resursima. On je bio centralni grad gde su se sreli Kinezi i arijevci. Turkestan je imao autoputeve, gostionice i transportna postrojenja koji su omogućavali trgo-vinu i komunikaciju između Kine, Persije i Indije.

Sledeća značajna veza u istoriji je najzanimljivija. Istoričari naglašavaju da je Darije Veliki, Histapov sin, osvojio severozapadnu Indiju negde u vreme kada je Buda otišao u čuvenu posetu kralju Adžatašatru, čija dinastija je vladala nad velikom teritorijom severoistočne Indije.43 Ovde se nalazio način za mešanje Za-ratustrinih učenja sa Budinim. Nad delom Indije koji je pokoren od strane Persije vladalo se kao nad dvanaestim satrapstvom, ili provincijom, i on se smatrao za najbogatiji okrug u persijskom carstvu. On je donosio najviše prihoda u carstvu azijatskih provincija. Kontigent indijskih strelaca borio se u persijskoj vojsci koja je išla na Grčku.44 Ovo preklapanje Persije i Indije učinilo je da zoroastrizam bude dostupan narodu Indusa.

Budino ime bilo je Gautama. Reč Buda znači „prosvetljeni“. Ernest de Bun-sen kaže: „Zaratustrine doktrine bile su dobro poznate Gautami kao i iniciranim hindustima, iako su oni ovo znanje manje-više krili od naroda.“45 Bunsen dalje kaže: „Budistička reforma zasnivala se na zoroastrijanskim doktrinama.“46 Grčki

~ 100 ~

Pitagora sledio je Zaratustru. Pošto je konfučijanizam u Kini u svojoj bliskoj slič-nosti sa budizmom očigledno sledio starozavetna učenja i bio sličan Pitagorinoj filozofiji, mogu se pronaći slaganja između ove tri religije.47 Njihovo razlike su uglavnom u naglašavanju. Indijski Buda naglašava svet koji će doći; kineski Konfučije religiju doma i države; a grčki Pitagora um i dušu. Prvo je bilo pante-ističko, drugo nacionalističko a treće spiritističko. Na ovaj način su ove religijske vođe uticale na narode i uhvatile ih u njihovoj očaranosti lažnim primenama bo-žanskih otkrivenja.

Do pojave Bude, oko 400. pre n.e., Indija se nalazila u stisku bramanizma, natovarena sistemom kasti i predata idolatriji. Nova religija Bude uspešno je upli-vala u ovaj podkontinent. Budizam je idolatriju obožavanja miliona bogova pro-menio u obožavanje samog Bude.48 Njegovo učenje je prožeto doktrinama i ce-remonijama suprotnim otkrivenoj religiji Starog Zaveta. Čovek u budizmu može pronaći vizije, čuda, sveštenstvo, fizičkih Deset Zapovesti, povorke, hramove, kipove i praznike.49 Veliki Budin festival petnaestog dana sedmog meseca tre-balo bi zapaziti kao tačan dan biblijskog praznika Senica.50 Buda je u ovome verovatno sledio Zaratustru.51 Kasnije će biti dati upečatljivi dokazi o tome kako se budizam zatim spasao odbacivanja od sveta lažirajući istoriju i Hristove dok-trine.52

Odnos Bude prema sedmom danu, Šabatu, izražen je od strane Artura Lojda ovim rečima:

„Nama se čini lako pretpostaviti kraj iz kojeg je on dobio ideju o sedmičnom Šabatu, a pomoću činjenice da je Red monaha držao njihove Šabate tokom mnogo vekova nakon nirvane lakše ćemo prepoznati i priznati doktrinu koju je držao veliki deo severnih budista koju je Buda takođe naučavao, lično i tokom svog zemaljskog života, spasenje izdejstvovano za mnoge od strane drugog Bude, čiji život, svetlost i saosećanje su neograničeni, i kojeg Japan poznaje kao Amitabu.“53

CRKVA NA ISTOKU U BORBI PROTIV HINDUIZMA

Hinduizam, koji je već pokušao da odgovori na izazove starozavetnih učenja i budističke reforme, ponovo se suprotstavio crkvi na istoku. U vreme proroka Danila potpuna svetlost Božje istine prodrla je među narod Gange. Oni su bili zaokupljeni senzualnim obožavanjem njihovih idola. Besmrtnost i degeneracija osvojili su ih užasnom silom. Bili su određeni da iščeznu u svojoj iskvarenosti da ih spasenje nije dosegnulo iz nekog drugog kraja. Deset jevrejskih plemena, više od jednog veka pre Danila, bili su odvedeni u ropstvo. Božjim proviđenjem oni

~ 101 ~

su bili raštrkani u mnoge zemlje; a ipak su i dalje bili Božji izabrani narod. Pod-staknuti predivnim novim otkrivenjima datim proroku Danilu, oni su animistič-nim bogovima Indije propovedali sa direktnim izazovom. Hebrejska literatura sručila se preko Himalaja govoreći o Bogu Ocu, svetom Duhu i o trećoj Osobi o kojoj je psalmista izjavio: „Gospod je rekao mom Gospodu: ’Sedi meni s desne strane.’“ (Psalam 110:1) Jevreji su se smestili u Indiji.54 Jedan istočnjak pronašao je ubedljiv dokaz da su Avganistanci potekli od izgubljenih plemena. U zemlji Avganistanaca među brojnim potomcima jevrejskih zarobljenika vladala je Bu-dina rasa. Desili su se uzbudljivi događaji Budine službe.55

Bramanci su žurili da razviju novu filozofiju božanstva. Istoričari pokazuju da su u ovo vreme (500. pre n.e.) hindu sveštenici zamenili svoja učenja i usvojili dostojan obožavanja koncept divnog nebeskog Oca.56 Raširila se nova literatura, i brojni traktati bili su napisani kako bi Bramu (stvoritelja), Višnu (spasitelja) i Šivu (uništitelja) postavili u ravan sa Jehovom. Ovi apstraktniji i manje materi-jalistički koncepti religije sačinjavali su verovanja bramanaca i obrazovanih klasa, ali oni su ostalu masu prepustili njihovoj prostoj idolatriji. Bramanci su stremili da kontrolišu idolatriju neobrazovanog naroda koristeći moćne doktrine straha i naklonosti.

U Jevrejima koji su bili u zarobljeništvu ništa nije do te mere probudilo elan kao Danilove vizije koje otkrivaju dolazak njihovog Mesije. Jevrejski prorok u-činio je jasnim da je ovaj Pomazanik trebao da bude posrednik koji pati, zamena svojom smrću za grešnike (Danilo 9:24; 7:27). Dok bramanci nisu shvatali ovu fazu Mesijine misije ništa više od fariseja, bili su podstaknuti značajnim pozivom koji će božanski posrednik uputiti narodnim masama. Stoga, izmislili su nova učenja bez priznavanja izvora njihovog nadahnuća. Počeli su da naučavaju hindu trojstvo, protivnika starozavetnom Božanstvu. Ilustracija ovoga može se videti izvan Mumbaja, u hramu kamene pećine na Elefantskom ostrvu, koje godišnje poseti hiljade hodočasnika i putnika.57

Pored davanja svojim pristalicama trojstva tipa tri glave na jednom telu, sveštenici su prisvojili paganske doktrine panteizma, nirvanu i reinkarnaciju. Preko panteizma su naučavali da je Božanstvo potpuni zbir svemira. Materijalne stvari, onako kako ih je neko video, nisu postojale. Svaki vidljivi objekat bio je iluzija, sve je bilo samo prolazna manifestacija božanstva. Ništa nije imalo suš-tinsku stvarnost. Samo jedna stvar bila je stvarnost – Brama, Apsolutni, Besko-načni i Neopisivi, Sve.

Doktrina o reinkarnaciji ulila je strah u srca indijskog naroda. Ona je razma-trala neprekidnu sukcesiju sahrana i sledstvena ponovna rođenja u niže oblike životinjskog ili biljnog postojanja. Postojanje u ovom sadašnjem životu za hindu

~ 102 ~

mase predstavljalo je u najboljem samo jednu misteriju za drugom. Smrt ih, me-đutim, nije oslobađala. Umesto da dođe kraj životnim patnjama, duša mora iznova sići u zemlju da bi postala zmija, pas ili prljava svinja. Ako je postojala ikakva nada u prilici da se izabere manje od dva zla u svetu koji dolazi, oni mo-raju biti poslušani sveštenicima u ovom životu. Otuda moć bramanaca.

Treća doktrina, nirvana, bila je verovanje o potpunom prestanku postojanja prilikom smrti. Ona je značila uništenje čoveka, ja, pomoću potpunog jedinstva sa Bramom. Podrazumevala je stapanje svih svesnih entiteta u hladni mir i neak-tivnost misli božanstva. Najblaženije postojanje bilo je krajnje poništenje svakog postojanja. Trojstvo bi tokom beskrajnih godina u sebe sakupilo sve nebrojene ličnosti svemira. Nebo nije bilo mesto, ono je bilo stanje uma. Za hindusa je bila jeres reći da će večnost biti ispunjena svetim, srećnim bićima kakve ih je Stari Zavet opisao. Prema hinduizmu, prestola, poglavarstva, anđeli, demoni i svi posrednici će iščeznuti. To su sve bile fantazije duha; oni nisu zapravo postojali.

NOVA REVOLUCIJA U HINDUIZMU

Takva je bila Indija pet stotina godina nakon Darnela kada je crkva na istoku ušla u tu nesrećnu zemlju. Od svih teških situacija sa kojima su se hrišćani susreli na istoku, ona u Indiji bila je bez premca. Neustrašiv u sili svetog Duha, apostol-ski zanos odmah je izazvao uskogrudi paganizam. Sada ujedinjeni pod organiza-cijom dovršenom od strane Papasa, crkva je otišla dalje u osvajanja za Hrista. Bog je podario predivan uspeh. Sa srpom istine Isusovi svedoci sakupili su zlatna žita za nebeski ambar. Godinu za godinom, deceniju za decenijom, hrišćanstvo se pokazivalo kao osvajačka sila u Indiji.

Zatim se desila neverovatna revolucija. Bramanci su se trgunli. Shvatili su da su im nove istine oduzimale snagu. Bez sumnje su ovako razmišljali: „Zašto sedimo ovde kao budale? Nismo li videli da je crkva u Rimu na zapadu sagradila uspešnog protivnika novozavetnoj crkvi? Hajde da nadmašimo i Rim i prostija tela hrišćanstva. Hajde da izmislimo tako zaslepljujuću šemu imitacije da sve druge religije, čak i naše bivše učenje, budu potpuno zamračene.“ Zatim su oko 600. godine izmislili legendu o Krišni, i kao podršku tome lažirali su svoju hro-nologiju.

Sila jevanđelja da izazove zabludu otkrila se u komešanju hindu vođa. Pa-ganske vođe bile su svesne da je njihovoj sili došao kraj osim ukoliko ne izmisle novo oružje. Uspeh je ovisio o njihovoj sposobnosti da imitiraju. Moraju uputiti isti moćni poziv ljudskim emocijama koji je prvi put na svet došao kroz Isusa Hrista. Moraju prepraviti svoje religijske dužnosti i kopirati ili lažirati službe istinske crkve.

~ 103 ~

Da bi podigli odbranu protiv jevanđelja, bili su primorani da urade tri stvari. Prvo, morali su izmisliti njihovog boga koji je uzeo ljudsko telo. Ovo bi se moglo uporediti sa pričom o Isusovom rođenju u telu, koja je svuda osvajala srca. Drugo, moraju ovom lažnom mesiji dati ime slično Hristovom, sa sličnim doga-đajima iz Njegovog života i jednaka učenja. Treće, moraju urediti svoju hrono-logiju zajedno sa hinduističkom astronomijom da bi datum ovog izmišljenog u-telovljenja postavili vekovima pre rođenja Hrista da bi učinili da izgleda kao da je hrišćanstvo kopija hinduizma. Obezbeđena je nova literatura radi uspeha ovog novog poduhvata.

Božanstvo koje su odabrali da utelove bilo je Krišna, ime vrlo slično Hristo-vom. Knjige napisane od strane pagana, pre dolaska hrišćanstva, govorile su o silascima bogova među ljude. Oni su, međutim, jednostavno bili manifestacija nekog dela nekog atributa božanstva. Nova doktrina o utelovljenju koja se sada raširila proizvela je kompletan krug literature i teologije po pitanju čudesnog ro-đenja Višnua, vrhovnog božanstva, koji je došao u telu pod imenom „Krišna“.58 „On je sišao u svoj punini božanstva, u tolikoj meri da se Višnu nekad meša sa Bramom, koji se kasnije utelovio u Krišni kao ’vrhovni Brama’“.59 Mnogi epovi bili su napisani da bi se proslavili podvizi ovog boga koji je sišao da bi sa čove-čanstvom podelio radosti i žalosti. U srcima miliona, Krišna je došao da zauzme mesto samog Višnua. Isto kao što su hrišćani upućivati svoje molitve Hristu u-mesto Bogu, tako i hindusi mogu upućivati njihove molitve Krišni radije nego Višnuu, vrhovnom božanstvu.

Velike zasluge priznate su Džonu Bentliju koji je, 1825. godine, otkrio ovu prevaru bramanaca hiljadu dvesta godina nakon njegovog prihvatanja. Sličnost između imena Hrista i Krišne zapažala se dugo vremena. Pisci su nabrojali mnoga podudaranja između događaja Hristovog i Krišninog rođenja i života.60 Kada su kasniji prevodi hinduističke literature bili objavljeni, mislioci su bili zbunjeni mnogim iznenađujućim sličnostima između učenja ove dve religije. Indijski sveš-tenici koji su tvrdili da se utelovljenje Krišne desilo šest stotina godina pre Hrista, voleli su da se hvale time da je Novi Zavet nastao iz hinduističkih epova. Bentli je rešio ovu misteriju. Od bramanaca je dobio horoskop Krišne koji je, kako su oni rekli, bio rođen u ponoć 25. marta, a takođe i pozicije sunca, meseca i pet planeta među nebeskim sazvežđem. Ovaj pronicljivi Englez, vešt u astronomskoj matematici, definitivno je dokazao da je najraniji datum koji bi se mogao navesti kao rođenje Krišne bio 7. avgust 600. godine n.e.61 Kasniji pisci o hinduizmu osećali su da su Bentlijeva otkrića vredna razmatranja.

Sledeći zanimljivi detalji po pitanju Krišne dati su od strane MekKlintoka i Stronga:

~ 104 ~

„Krišnaizam, sa svim svojim nesavršenstvima, može se smatrati kao neop-hodan i ekstreman revolt ljudskog srca protiv nezadovoljavajućih ćudljivosti bez-božne filozofije u koju su se bramanizam i budizam zajedno izrodili. Špekulacije šest škola filozofije, koje su nabrojane od strane domaćih pisaca, služile su jedino da zbune um dok se reč maja, „iluzija“, nije razvila kao predstavnik svega onoga što pripada životu koji treba da dođe. Čovečja priroda traži osvetljenje kompli-kovanih pitanja moralne egzistencije, ali u isto vreme zahteva ono što je od veće važnosti, sidrište za dušu koje je u blizini i opipljivo...

S druge strane, Puraneovo otkriće ljudskog života u vezi sa Krišnom, kada se razmatra sa najpovoljnijeg gledišta, diskreditovalo je ime i prirodu čoveka. Ono je tkivo dečaštva i razuzdanosti. Čudesna dela Krišne retko su bila stvar srazmerna ideji božanskog umetanja. Njegova druženja kao pastira (gopala) sa gopijima (ženkama) – u kojem svojstvu je on najpopularniji kao predmet oboža-vanja – ništa nisu bolja od ljubavnih afera klasične mitologije.“62

U vreme kada su bramanci izmislili priču o Krišni, u Indiji nije bilo opozici-one sile dovoljno jake da ih spreči u izmišljanju ove prevare. Mračni srednji vek dešavao se u Evropi. Na zapadu nije postojalo ni interesovanja ni mogućnosti za razotkrivanje ove prevare. Crkva na istoku pokazala je veliko poštovanje prema divnoj misionskoj aktivnosti da je hinduizam, u strahu od gubitka moći, bio pri-moran da stvori lažnog hrista i njegovo jevanđelje. To dokazuje da je evanđeoska crkva nad kojom je Papas bio izabran 285. godine, 600. godine postala sila na koju treba računati.

Govoreći o Kozmasu, proslavljeni nestorijanski putnik i propovednik, dobro poznati istočnjački pisac, upotrebljavajući reč „monah“ u njenom izvornom zna-čenju reči pastor, ukazuje na ogroman opseg crkve na istoku 538. godine:

„Ovde ćemo se ponovo zaustaviti na trenutak da razmotrimo opis koji je Kozmas dao (koji je pre nego što je postao monah bio aleksandrijski trgovac i plovio je Mediteranom, Crvenim morem, Persijskim zalivom, i koji je takođe posetio Indiju i Šri Lanku) o ogromnom opsegu ISTOČNJAČKOG HRIŠĆAN-STVA na sam datum, 535. n.e., pristizanja Mahajane u Japan. On je izjavio da su crkvama sa celovitom liturgijom koje su se onda trebale pronaći u Šri Lanci, Ma-labaru, Sokotri i severozapadnoj Indiji (očigledno identične sa hrišćanima sv. To-masa) služilo preko biskupa i sveštenika poslatih od seleukijskog patrijarha; ta-kođe u Baktriji i među Hunima; u Mesopotamiji, Skitiji itd.“63

U priči o Papasu videli smo sile s kojima se crkva na istoku sukobljavala. Ipak protiv svih ovih moćnih neprijatelja crkva je pod organizacijom započetom u vreme Papasa bila pobedonosna. Svaka od ovih lažnih religija bila je primorana da uvede drastične mere da bi se sukobila sa prodorima ove crkve, čuvara apo-

~ 105 ~

stolskog hrišćanstva. Bog je veoma blagoslovio crkvu na istoku i očuvao je ve-kovima dok nije ispunila svoju misiju.

~ 106 ~

Glava 10. KAKO JE CRKVA ODVEDENA U PUSTINJU?

Goti su vratili hrišćanske zarobljenike (iz Male Azije) u Dačiju, gde su bili smešteni, i gde je znatan broj prihvatio hrišćanstvo preko njih. Vulfila je bio dete jednog od hrišćanskih zarobljenika, i bio je vaspitan prema hrišćanskim nače-lima.1

Priča o Gotima snažno obeležava tumačenje proročkog perioda od 1260 go-dina. Kada sagledamo Gote i njihovo pojavljivanje među narodima, ono nas do-vodi do imena Vulfile.

Pero ne može prikazati kako je potpuno lice zapadne Evrope bilo prome-njeno tevtonskim upadima koji su se širili od istoka do juga i zapada. Ovo se nastavilo najmanje dva veka, sa završetkom 508. godine kada je papstvo kom-pletiralo svoju pobedu nad ovim pridošlicama. Evropsko stanovništvo saterano je u pozadinu, što je takođe bio i slučaj sa opštom upotrebom latinskog jezika, dok su stranci i strani jezici vladali od Dunava do Temze. Veličina teritorije sta-rog rimskog carstva bila je praktično prepolovljena. Desile su se duboke promene u onome što je ostalo od carstva, sada ograničenog do istočnog kraja Mediteran-skog mora. U međuvremenu, u istočnoj Evropi dešavalo se oživljavanje jedno-stavnijih oblika hrišćanstva. Keltski i gotski narodi na zapadu takođe su doprineli ovom novom evanđeoskom dobu.

Vulfila je zadobio velike pobede za Hrista (311-383. n.e.). Pobede ovog mi-sionara ostvarene su među narodima naseljenim duž severnih granica rimskog carstva. Kao i Patrik od Engleske, on je rane godine svog života proveo u zemlji zarobljeništva. Vulfila je svoje delo završio negde u vreme kada je Patrik zapo-činjao svoje. Postoji mnogo sličnosti u verovanjima i dostignućima ova dva heroja.

Lucijan antiohijski bio je na vrhuncu svoje karijere kada je Vulfila bio mla-dić. Mala Azija, domovina njegovih predaka, bila je, u ranim godinama crkve, pozornica snažnog protivljenja onim alegoričnim sveštenicima koji su bili oba-suti carskim naklonostima od strane Konstantina, i koji su se ophodili antagoni-stično prema Lucijanovom prevodu Biblije i njegovom sistemu učenja. Vulfila je bio pozvan da načini svoj izbor. Odlučio je da ne ide za ovim alegoričnim učiteljima. Gotska Biblija koju je dao narodima koje je obratio uglavnom sledi Prihvaćeni Tekst koji nam je predao učeni Lucijan.2 Tako su rane veze i druženja oblikovali verovanje i planove Vulfile. Goti koji su se nalazili duž severne obale Crnog mora nagurali su svoje brodove do južnih luka i odveli u zarobljeništvo

~ 107 ~

pretke Vulfile koji su boravili u Maloj Aziji. Konstantin II, sin i naslednik Konstantina Velikog, nije, kao što je ranije

zapaženo, delio gledišta svog oca, i postavio je okrilje carske zaštite oko druge strane koju je crkva u Rimu označila kao arijevce. Njima je dao potpunu versku slobodu. Kakav je bio stav Vulfile prema raspravama po pitanju Božanstva koje je potreslo sabor u Nikeji? Istoričar V. F. Edeni kaže:

Nema razloga za sumnju da je Vulfila bio savršeno iskren u teološkom stavu koji je zauzeo. Kao najusrdniji misionar, više zabrinut za praktično evanđeosko delo nego za teološku kontroverzu, on je možda bio zahvalan za jednostavan oblik hrišćanstva koji je mogao učiniti razumljivim svom grubom sunarodniku lakše nego neko ko je bio umešan u suptilnu grčku metafiziku.3

Iako su Goti odbili da veruju isto kao i crkva u Rimu, i za posledicu bili označeni kao arijevci, romanizam im je zapravo malo značio. Zapravo, malo je značio Vulfili, njihovom velikom vođi.4 Goti su odbili da se slože sa nameštenim inovacijama koje su bile uvedene u crkve cezara, čija crkva je bilo kojeg supar-nika brzo označavala arijevcem. Oni su, iznad svega, bili ratoboran narod pre pojave Vulfile. Najveća borba koju je ovaj apostol imao sa Gotima, kako nas obaveštava, nije bila toliko uništenje njihove idolatrije koliko sa odstranjivanjem njihovog ratobornog temperamenta. Oni su, međutim, učinili veliki napredak me-njajući svoju vatrenost za borilačke kampanje sa uređenom, organizovanom vla-dom i izgradnjom njihove civilizacije.

Od 250. do otprilike 500. godine, tevtonske narodne mase preplavile su pro-vincije zapadne Evrope i formirale deset novih nacija. Među ovih deset nalazile su se dve grane Gota – Vizigoti ili zapadni Goti, i Ostrogoti ili istočni Goti. Ostala upadačka plemena bila su Franci, Burgundi, Vandali, Anglo-Saksonci, Alemani, Heruli i Svevi. Ovi su bili određeni da postanu moćne nacije zapadne Evrope. Ove osvajačke vojske smestile su se u rimskom carstvu, formirajući carstva kao što su Engleska, Francuska, Nemačka, Švajcarska, Španija, Italija i Portugal. Tri druga carstva pojavila su se iz ovih migracija, i da nisu bila pokorena, Heruli bi sada možda vladali nad centralnom i južnom Italijom, Vandali nad severom Afri-kom i Ostrogoti u južnoj Evropi.

Tokom dva veka ova pitanja visila su o koncu: Da li će ove nove nacije pri-onuti uz svoj drevni germanski paganizam? Da li će se obratiti u keltsko hrišćan-stvo? Da li će potpasti pod vlast crkve u Rimu? To je emotivna priča koja otkriva kako su se oni bili obratili, neki na početku u gotsko, ali kasnije svi u keltsko hrišćanstvo, pre nego što su bili pokoreni od strane neprijateljskih naroda čije vojske su bile podstaknute od strane papstva.

Zato što jeVulfila pripadao crkvi koja je odbila da prihvati ekstremne špeku-lacije po pitanju Trojstva, postojao je jaz između njegovih obraćenika i onih koji

~ 108 ~

su sledili Rim. Odveden u ropstvo, on nije bio svedok uzbudljivim događajima Nikejskog sabora (325. n.e.). Na tom čuvenom istorijskom okupljanju, crkva u Rimu i imperator odbacili su Arijeve stavove, i nad onima koji su odstupili od prihvatanja odluke sabora bilo je izrečeno prokletstvo. Da li su Arijeva učenja bila takva kakvim nam se obično predstavljaju ili ne, ko zna? Filip Limborh sum-nja da je sam Arije ikada verovao da je Hristos bio stvoren umesto rođen.5

Zbog Konstantinove naklonosti, strana crkve u Rimu bila je nadmoćna. Me-đutim, nakon Konstantinove smrti carevi su se skoro pola veka labavo odnosili prema protivnicima rimske crkve i često su podizali zabranu nad suprotstavlje-nim grupama. Zapravo, bilo je perioda kada je izgledalo kao da će stavovi onih koji su odbacili ekstremne trinitističke špekulacije postati trajno dominantni u carstvu. Prema tome, kada su hiljade crkava i crkvenih vođa opozicije bili obele-ženi kao arijevci, nije iznenađujuće pronaći Vulfilu kako zauzima stav za ova verovanja.

Pošto Goti nisu imali pisani jezik, Vulfila je bio primoran da izmisli pismo. Sveo je izgovaranje gotskih reči na pisani oblik. Prvo veliko literarno delo koje je narod ovih ogromnih nacija, ležeći severno od granica carstva, ugledao bila je Biblija. Ona je postala sveza jedinstva među gotskim narodima. Bila je roditelj tevtonske literature. Ona je bila preteča Lutera, Šekspira i Getea. Ali, kao što Masman primećuje, nije bilo traga o onome što se zvalo arijanizam u preživelim ostacima gotskog prevoda Novog Zaveta.6

Pošto su njegovi preci bili iz Male Azije (provincija u koju je apostol Petar bio posebno upućen od Boga da seje jevanđelje), na Vulfilu su bez sumnje uticale doktrine ovog apostola za Jevreje; i on je odbacio liberalna i nebiblijska učenja koja su preplavila mnoge zapadne crkve. On je verovao u božansko otkrivenje Starog Zaveta, kao i Novog. On je među gotski narod utisnuo jednostavno, de-mokratsko hrišćanstvo. Kao Patrik i Kolumba, on je očigledno držao sedmi dan kao Šabat. Ovo se može videti u sledećem citatu koji se tiče Teodorika, sledećeg kralja Gota (454-526. n.e.), preuzetom od istoričara Sidonija Apolinarija. Sido-nije nije bio samo biskup crkve u Francuskoj, nego takođe i zet rimskog cara. On se nalazio u Francuskoj kada su se desili veliki upadi Gota. Stoga je bio dobro obavešten o praksama Gota. On piše:

„Činjenica je da su ranije oni koji su prebivali na istoku bili naviknuti da kao crkva svetkuju Šabat kao Gospodnji dan, i da održavaju svete sabore; zbog čega je Asterije, biskup Amasije u Pontu, u propovedi po pitanju nekompatibilnosti Šabat i nedelju nazavao predivnim rasponom, a Gregori od Nise u izvesnoj pro-povedi ove dane naziva braćom i stoga osuđuje raskoš i šabatska zadovoljstva; dok je s druge strane, narod na zapadu, boreći se za Gospodnji dan, negirao svet-kovanje Šabata, kao svojstvenog Jevrejima. Odakle Tertulijan u svojoj Apologiji

~ 109 ~

kaže: ’Mi smo uz one koji u Šabatu vide dan jedino za odmor i opuštanje.’ Stoga je očigledno da su Goti, kao učenici režima Grka, smatrali da treba svetkuju Šabat na grčki način.“7

Od učenjaka i putnika koji opisuje rusku crkvu muskovita (hrišćana koji i dalje prebivaju u oblasti gde je Vulfila nekada svojim učenjima uticao na ple-mena) saznajemo da su nakon njihovog obraćenja oni „od tada nastavili sa grč-kom prišesti i religijom;… držeči nezakonskim da se posti u Subote.“8

Isti ovaj autor, opisujući doktrinu grčke pravoslavne crkve, kaže: „Oni priznaju svešteničke brakove… Da su odbacili religijsku upotrebu ma-

sija, slika ili kipova, dopuštajući fotografije ili obične slike u svojim crkvama. Da su svetkovali Subotni (stari Šabat) praznično, i na njega jeli meso, zabranju-jući kao nezakonito da se posti na bilo koju Subotu u godini osim na uskršnje veče.“9

Papstvo je tokom mnogo vekova zapovedalo da se posti na Subotu i među članovima crkve koji ne misle tako to je prouzrokovalo neraspoloženje zbog sve-tosti tog dana.10

VULFILINO OBRAĆENJE GOTA

Bilo bi nemoguće ispravno shvatiti događaje koji su odveli crkvu u pustinju a da se ne shvati veliki deo u ovoj drami koja je kružila oko Gota. Pleme za plemenom Tevtonaca – praktično nepoznatog naroda koji živi severno od Du-nava – posedovalo je moć da pravi udarna postrojenja protiv uređenih država. Narodne mase ljudskog roda, sposobne za mobilizaciju u destruktivne osvajačke vojske, visile su na granicama rimskog carstva. Dok procenjujemo njihovo mesto u prošlosti, videće se revolucija nastala njihovim migracijama i odlučnim pobe-dama u bici. Na svačije iznenađenje, jevanđelje je osvojilo Gote za zapanjujuće kratko vreme, ne nagovaranjem od strane Rima, nego od strane Vulfile. Dok je crkva u Rimu grabila za sekularnom moći, ove crkve živele su sa misionarskom revnošću.

Zatim su se pojavile one moćne osvajačke vojske. Džinovski ljudi na bornim kolima prestizali su natkrivene vagone u kojima su se nalazile žene, deca i ze-maljska imovina. Provincija za provincijom padala je pred njihovim silnim bor-benim sekirama. Rimsko stanovništvo ili je iščeznulo ili je pobeglo u planine i jazbine. Konačno, 409. godine, osvajači su stigli pred Rim. Nakon osvajanja grada koji je vekovima užasavao svet, oni su se povukli. Ali vratili su se nakon nekoliko decenija radi konačnog osvajanja Italije.

Goti i Vandali nisu se borili zbog krvožednog temperamenta, nego zato što su bili blokirani od strane Rimljana kada su ih divlji narodi iz Skitije i Sibira

~ 110 ~

proterali na zapad. Istoričar Valter F. Edeni prikazao je duh i metode Gota kada su opljačkalli Rim 410. godine:

„Kao prvo, bila je to velika stvar za Evropu kada su Goti preplavili Italiju i čak zarobili Rim da su oni došli kao hrišćani, poštujući i pošteđujući crkve, i uzdržavajući se od onog divljaštva koja je pratila invaziju Britanije od strane pa-ganskih Saksonaca. Ali, kao drugo, mnogi od ovih prostih gotskih hrišćana na svoje iznenađenje saznali su da su bili jeretici, i da su samo njihovi napori usme-reni prema bratimljenju sa njihovim kolegama hrišćanima u pravoslavnoj crkvi bili ljutito vređani.“11

Sledeće reči Tomasa Hodžkina pokazuju kako su ove osvajačke vojske bile nadmoćne u odnosu na iskvareno stanje u državnoj crkvi u severnoj Africi, kada su Vandali koji su takođe odbili rimske doktrine propisane od države osvojili zavičaj Tertulijana i Kiprijana:

„Avgust je rekao: ’Došao sam iz svog rodnog grada u Kartaginu, i svuda oko mene bučala je peć nesvete ljubavi… Prokazane kuće vrvele su u svakoj ulici i svakom kvartu, i bile lovljene od ljudi sa najviših položaja, i od strane onoga što je trebalo biti poštovana starost; čedna neporočnost izvan redova sveštenstva bila je nepoznata stvar u koju se nije verovalo, i ni u kom slučaju sveopšta unutar te oblasti; mračni poroci, gresi koje su upražnjavali Sodom i Gomor, javno prizna-nje, uzvisivanje – to je bila slika koju je galski prezviter naslikao o glavnog gradu Afrike.“

U ovaj grad greha umarširala je vandalska vojska, može se reći, kada neko čita istoriju njihovih dela, puritanske vojske. Sa svom svojom okrutnošću i svom svojom pohlepom držali su sebe neuprljanim od razuzdanosti tog divnog grada. Proterali su ljude koji su za svoje živote zarađivali služeći najgorim požudama. Iskorenili su prostituciju mudrom a opet ne surovom rukom. Ukratko, Kartagina je, pod vlašću Vandala, bila promenjen grad, varvarski ali moralan.12

U ovom trenutku trebalo bi se jasno navesti da Goti nisu predstavljeni kao oni koji sačinjavaju Crkvu u pustinji. Međutim, oni svakako nisu bili naklonjeni crkvi u Rimu. Oni su bili narod među kojim se istina borila da ispliva na površinu. Ali, s druge strane, religijska sila prorečena u Danilo 8:12 trebala je da pogazi istinu, to da upražnjava i napreduje (Danilo 8:12).

1260-GODIŠNJE PROROČANSTVO O MALOM ROGU

„A on je ovako rekao: Četvrta zver predstavlja četvrto carstvo koje će nastati na zemlji i koje će se razlikovati od svih drugih carstava. Ono će proždreti svu zemlju, zgaziće je i satrti. A deset rogova znači da će se iz tog carstva podići

~ 111 ~

deset careva. Nakon njih podići će se još jedan, i on će biti drugačiji od prethod-nih, i poniziće tri cara. Govoriće reči čak i protiv Svevišnjeg, i ugnjetavaće svete sluge Najvišeg. Imaće nameru da promeni vremena i zakon, i svete sluge će mu biti predate u ruke za jedno vreme, dva vremena i pola vremena. I Sud je seo i oduzeo mu vlast da bi bio zatrt i sasvim uništen.“ (Danilo 7:23-26)

Proročki lanac u Danilu 7 simbolima životinja otkriva sled svetskih događaja od vremena tog proročkog pisca do Hristovog drugog dolaska. Na glavi četvrte zveri iz Danilovog proročanstva, zveri koja se često tumači kao četvrta univer-zalna monarhija, rimsko carstvo, viđeno je deset rogova. Komentatori ispravno zaključuju da je ovo deset germanskih carstava koji su upali, srušili i zauzeli za-padni deo rimskog carstva, ili prvobitnu teritoriju četvrte zveri. Pojava „malog roga“, porast njegove sile, njegovo čupanje tri od deset rogova i njegove teške reči protiv Boga, propraćeno sa 1260-godišnjim progonstvom svetih, sada mora zahtevati pažnju.

Klovis je bio kralj Franaka, jednog od paganskih plemena koje je prethodno proširilo granice carstva u galsku provinciju. Njegov otac pre njega predano je radio sa rimskim biskupom. Klovis je dočekao i uspešno zbacio nemoćno odole-vanje carske vojske. Njegov sledeći silan neprijatelj bili su paganski Alemani, kasnije nazvani Nemci.13 Sa njima je vodio dugu i krvavu bitku u kojoj je uspešno odoleo njihovom upadu. Pre ovoga, on se oženio Klotildom, ćerkom bur-gundskog kralja, i predanog katolika.

„Posmatrajući silu i uticaj papstva, i željan da zadobije papsku podršku, on je objavio obraćenje 496. godine, i čitava njegova pratnja ujedinila se s njim u odanosti katolicizmu, od kojih su tri hiljade bili kršteni zajedno sa njim ubrzo nakon njegovog obraćenja. Kao što se i očekivalo, katolici su se ujedinili oko njega kao jedinog katoličkog princa na zapadu.“14

Tevtonska carstva koja su zauzela druge rimske provincije, kao i Francusku, ili su nastavila sa svojom idolatrijom ili su bila obraćenici u hrišćanstvo naučena od Vulfile. Obično su imenovana kao arijevci. Nakon njegovog političkog obra-ćenja u hrišćanstvo uz podršku crkve u Rimu, Klovis je porazio Burgunde, narod koji je u to vreme bio podeljen između paganizma i hrišćanstva. Čežnja da širi svoju novu religiju i da uništi hrišćanska carstva koja su odbacila nove doktrine čini se da je bio cilj njegovog ratobornog temperamenta. Varvartvo i okrutnost njegovih sledećih dela dokazali su koliko je njegovo obraćenje bilo političko a ne predanje istini iz srca. Nema sumnje da je njegova nova profesija služila svrsi uspostavljanja i uvećavanja njegovog carstva, i iz ovog razloga on se odrekao idolatrije zbog hrišćanstva crkve u Rimu.15

Vrhunac njegovog uspona u slavi i sili bio je postignut kada je posegnuo da preuzme bogatstvo i prelepe zemlje južne Francuske od carstva Vizigota. Korak

~ 112 ~

po korak, podržan od Rima i uticajem cara Konstantinopolja, Klovis ih je povu-kao nazad i povela se odlučujuća bitka iz 507-508. godine. Bila je odlučujuća zato što su susedna paganska carstva koja su ga mrzela bila spremna da jurnu na njega ako izgubi. Rim je zabrinutog srca posmatrao ishod ove odlučujuće bitke, jer je dobro znao da su njegove nade o proširenju u ovom svetu bile uzaludne ako njegov jedini princ na zapadu doživi neuspeh.

Konstantinopoljski car je takođe bez daha pratio vesti o ovom ratu. Car, su-očen sa moćnim neprijateljima na istoku i severu, video je malu budućnost za oblik hrišćanstva za koji se borio ako Klovis ne uspe da Francima dodeli trajno mesto pod suncem ovom konačnom pobedom.

Vojska Vizigota bila je iskorenjena od Franaka u sukobu iz 507. godine. Za Klovisa je bilo neophodno da uništi izvore daljeg snabdevanja. On je napao kad je bilo najpogodnije, i 508. godine proterao Vizigote do njihovih južnih uporišta i nadvladao ih. Klovis je od cara nazvan konzulom;16 dok je od crkve u Rimu nazvan prvim katoličkim veličanstvom i njegovim naslednikom, „najstarijim si-nom crkve“. „Mali rog“ sada je bio u procesu iskorenjivanja ostalih rogova. Od kolikog značaja je bilo za tok svetske istorije kulminacija uspostavljanja prvog katoličkog carstva na zapadu 508. godine, neka kažu svedoci. Kaže R. V. Čurč:

„Franački kralj je zauzeo stav protiv arijevskog slučaja, i postao borac i nada katoličke populacije kroz čitavu Galiju.

Osvajači su konačno stigli, oni koji su trebali da ostanu. Bilo je odlučeno da su Franci, a ne Goti, trebali da upravljaju budućim sudbinama Galije i Nemačke, i da je katolička vera, a ne arijanizam, trebala biti religija ovih velikih cartava.“17

Opet, od dr Dejvida Dž. Hila, bivšeg ambasadora Sjedinjenih Država u Ne-mačkoj:

„Do vremena Klovisa osvajačke horde sa istoka nepokolebljivo su se pome-rale ka zapadu… Otada se taj talas trebao povući nazad, i osvajanje se trebalo nastaviti u suprotnom pravcu. Jedino Franci, od svih varvarskih rasa koje su na-padale carstvo, nisu bili potpuno zahvaćeni time; već su održali, takoreći, otvoren kanal kumunikacije sa velikom germanskom pozadinom. Franci su bili ti koji, okrećući se ka istoku, ne samo što su kontrolisali dalja napredovanja varvara, već su… trebali da postanu branioci hrišćanstva.“18

Kao što prof. Džordž Adams piše: „Ovo pitanje Klovis je rešio, ne dugo nakon početka svoje karijere, svojim

obraćenjem u katoličko hrišćanstvo… Na ova tri načina, stoga, Klovisovo delo imalo je kreativni uticaj na budućnost. On je izjednačio rimski i nemački narod, od kojih je svaki sačuvao izvore svoje snage radi formiranja nove civilizacije. Osnovao je političku moć koja je trebala da ujedini skoro sav kontinent za sebe, i da PERIOD OSVAJANJA PRIVEDE KRAJU.“19

~ 113 ~

Takav je bio Klovis, kralj Franaka, koji je 508. godine srušio izglede da pa-ganizam možda stekne nadmoć.

„On (Klovis) se po svim prilikama pokazao kao bezdušni siledžija, pohlepni osvajač, krvožedni tiranin; ali svojim obraćenjem on je otvarao put za pobedu katolicizma; on je spasao rimsku crkvu od Skilije i Karibdisa jeresi i pagani-zma.“20

Preko Klovisa je počela nova era. Sada citiramo Luisa Serdženta: „Ali nakon svih promena, Franci su ti koji su neprestano rasli u snazi, koji

su stvorili zakon, crkvu i carstvo… Klovisovo krštenje, koje je ukazivalo na opšte obraćenje Franaka u hrišćanstvo, krunisalo je vek upečatljivih uspeha zapadne crkve.“21

POKORAVANJE GOTA OD STRANE CARA JUSTINIJANA

Trideset godina nakon pobede iz 508. godine papstvo je bilo uzdignuto do sveopšte prevlasti od strane Justinijana. Pozornica je već bila spremna. Klovisova pobeda nad Vizigotima 508. godine koja je prekinula vekove paganske prevlasti nije nužno istrebila paganizam koji je svuda bio raštrkan. Trideset godina kasnije (538. n.e.) prevlast je prosleđena papstvu, teokratiji koja je progonila okrutnije nego paganizam. Opšte je poznato da je jedinstvo crkve i države netolerantnije od političke države.

Zapaljena Klovisovom pobedom, crkvena moć Rima svuda se mešala. U se-vernoj Africi uznemiravali su mir hrišćanskog carstva Vandala, a u Španiji su ustajali protiv Vizigota. Svuda su, kaže Milman, sveštenici uvećavali svoju moć kao posrednici, pregovarači ugovora ili kao potčinjeni agenti ili kao pobunjenici gradova.22

CRKVA NATERANA U PUSTINJU

Justinijan je odlučio da unutar svoje vladavine papsku vlast učini sveopštom. 532. godine izdao je svoj čuveni dekret koji je položio temelj za progonstva crkve koja je zadržala apostolsku veru tokom 1260 godina. Sada bi trebalo razmotriti razliku između važnosti 532., 533. i 538. godine.

Arčibald Bauer o Justinijanovom ediktu kaže: „Ediktom koji je izdao da bi ujedinio sve ljude pod jednu veru, kao što nije,

bilo Jevreje, neznabošce ili hrišćane, da u roku od tri meseca prihvate i ispove-daju katoličku veru, bili su ozloglašeni i, kao takvi, isključeni iz svih civilnih i vojnih službi, predstavljeni kao nesposobni da išta ostave svojom voljom, a nji-hova imovina oduzeta, bilo nepokretna ili lična. Ovo su bili ubedljivi argumenti

~ 114 ~

istinitosti katoličke vere; ali mnogi su im se, međutim, opirali; i protiv takvih kakvi jesu, carski edikt bio je izvršen sa najvećom strogošću. Veliki broj njih bio je odveden sa svojih prebivališta sa njihovim ženama i decom, skinute odeće i goli. Drugi su se upustili u bežanje, vodeći sa sobom ono što su mogli sakriti, za svoju podršku i izdržavanje; ali i to malo što su imali bilo im je opljačkano, a mnoge od njih su neljudski masakrirali katolički zemljoradnici ili vojnici koji su čuvali prolaze.“23

Car je propisao veru za svakog čoveka, a ta vera sastojala se od rimskih dok-trina. Nije bilo protesta od pape. Vladavina paganizma nad svetom došla je kraju; ali vladavina još gora po izvorno hrišćanstvo, mnogo razornija za razum, zauzela je njeno mesto. Justinijanov edikt iz 532. godine protezao se preko čitavog car-stva dokle god je ono dopiralo. Kada su, međutim, severna Afrika i Italija bili pokoreni, ovaj edikt je praćen carskom armadom. Žestoka i razorna primena o-vog dekreta nije prestala kada su istekla tri meseca navedena u njemu. Ona je otvorila put za period od 1260 godina predstavljenih od strane proroka Danila.

Dekretom iz 532. Justinijan je sve prave i iskrene vernike doveo u strašan položaj. Ali dekretom iz 533. godine on je papstvo uzdigao do najviše zemaljske pozicije koja je moguća. Ovo uzdizanje, međutim, bilo je samo propisano dektre-tom, dok ga uspeh u ratu nije stavio na snagu. Ono se, stoga, na početku moglo primeniti jedino na njegovu teritoriju. S druge strane, oba dekreta primenila su se u Evropi kada su 538. Ostrogoti u Italiji bili uništeni i više sile bilo je dato papstvu.

Justinijan je 533. papi napisao: „Nismo oklevali u potčinjavanje i ujedinja-vanje svih sveštenika sa čitavog istoka Vašoj svetosti.“ U istom pismu on je ta-kođe rekao: „Ne možemo dozvoliti da se nešto što se odnosi na stanje crkve pro-meni bez znanja vaše svetosti, POGLAVARA SVIH CRKAVA, koliko god to nešto bilo očigledno i neupitno.“24

Kada su stigle vesti o uspehu njegovog generala u poražavanju Vandala u Africi 534. godine, Justinijan je bio ushićen. Zatim, kao što istoričar Gibon kaže: „Nestrpljiv da ukine privremenu i duhovnu tiraniju Vandala, on je bez odlaganja nastavio ka potpunom osnivanju katoličke crkve.“25

Pošto se otvorio prostor da objavi rat Ostrogotima, Justinijan je poslao svog generala Belisarijusa na njih. Nakon serije pobeda, general je sa svojom vojskom ušao u Rim. 150.000 Ostrogota je došlo da postave opsadu protiv Justinijanove vojske, ali bili su nadjačani. Nisu mogli prodreti u grad; dok ih je s leđa pritisnuo neprijateljski narod. „Čitava nacija Ostrogota okupila se za napad“, kaže Tomas Hodžkin, „i bili su gotovo pojedeni u toj opsadi.“ „Godinu i devet dana nakon početka opsade“, kaže dalje on, „vojska u poslednje vreme tako snažna i osva-

~ 115 ~

jačka spalila je njihove šatore i ponovo prešla most Milvijan.“ „Teških srca var-vari mora da su, dok su ih potiskivali ka severu, razmišljali o mnogim grobovima otmenih ljudi koje su ostavljali na tom fatalnom poprištu. Neki od njih mora da su sumnjali u melanholičnu istinu da su iskopali nečiji grob, dublji i širi od svih ostalih, grob gotske monarhije u Italiji.“26

Zbog događaja odigranih te godine, 538., papstvo je steklo privremeno upo-rište. Ono je progresivno moglo zahtevati nezavisni suverenitet i tako je bilo u većoj mogućnosti da sprovodi svoj program radi obezbeđivanja vrhovne vlada-vine. Čineći papsku hijerarhiju vrhovnom u Italji tu bi se konačno stvorio dvos-truki suverenitet, i napravio presedan za isti metod među ostalim narodima. U-ništenje ostrogotske sile blokiralo je put za ujedinjenu Italiju da postavi svog cara na presto.

Istoričar Milman, komentarišući o uništenju Ostrogota, piše: „Osvajanje Italije od strane Grka bilo je, u velikoj meri u najmanju ruku,

delo katoličkog sveštenstva… Zbacivanje gotskog carstva za Italiju je predstav-ljalo apsolutno zlo… Njihovim zbacivanjem otpočela je fatalna politika rimskog sedišta, fatalna bar za Italiju,… koja nikada ne bi dozvolila moćnom domaćem carstvu da ujedini Italiju, ili veoma veliki deo nje, pod svoju vlast. Šta god to značilo za hrišćanstvo, papstvo je bilo večni, neumoljivi neprijatelj italijanske nezavisnosti i italijanskog ujedinjenja.“27

Malu razliku čini to da li samoimenovani Petrov naslednik vlada nad deset kvadratnih kilometara ili deset miliona kvadratnih kilometara. Ako vlada, on je car isto kao i bilo koji drugi vladar. Danas, on je car vatikanskog carstva. On imenuje svoje ambasadore, kuje svoj novac, ima svoju ličnu poštansku službu. A ipak zašto bi on bio učinjen carem više nego poglavar bilo koje od protestantskih crkava? Takvo carstvo zahteva jedinstvo crkve i države. A Isus je naročito osudio takvo carstvo.

Justinijan je papu proglasio za „POGLAVARA SVIH CRKAVA“. Iako su pape zaboravile da je ovaj naziv dao pogrešivi čovek, a ne Bog, oni nikada nisu zaboravile da prisvajaju tu moć. Gorka nepravda nanesena italijanskom narodu Justinijanovim ustoličenjem papstva među njima, što je stvorilo suverenost unu-tar suverenosti, može se videti u karakteru cara. Kakav čovek je bio Justinijan? Gibon izjavljuje:

„Vladavina Justinijana bila je jednoličan a ipak raznolik prikaz progonstva; i čini se da je on nadmašio svoje trome prethodnike, i u izumu njegovih zakona i u surovosti njihovog sporovođenja. Nedovoljan rok od tri meseca bio je propisan za obraćenje ili izgnanstvo svih jeretika; a ako bi još nešto čuo o njihovom nesi-gurnom ostanku, pod njegovim jarmom bili bi lišeni ne samo društvenih predno-sti, nego i običnog prava stečenog rođenjem ljudi i hrišćana.“28

~ 116 ~

Papstvo je uvek smatralo da njegova tradicija ima jednak autoritet kao i Pismo. Imajući „oči kao oči ljudske“ (Danilo 7:8), papstvo je vikalo: Još moći, još moći. Ono je odmah svoj gnev usmerilo ka izbeglicama u Italiji koje su sa istoka pobegle od Justinijanovog dekreta da bi našli sigurnost pod tolerantnom vladavinom ostrogotskog kralja Teodorika.

Oni su se pridružili valdenzima koji su bili uvereni da je papstvo „mali rog“ iz Danila, i „čovek bezakonja“ iz Pavlovih spisa.29 Crkva u Rimu prihvatila je progoniteljsku politiku Justinijana, isto kao što je prihvatila i uzvišeni naziv koji joj je on dodelio. Zatim su istinskoj crkvi bila data dvoja krila velikog orla da bi mogla da pobegne od „velike nevolje, kakve nije bilo od početka sveta do sada, niti će biti“ (Matej 24:21).

Počeo je mračni srednji vek. Neumoljivo i nepopustljivo progonstvo bilo je sredstvo sistema crkve i države. Posedujući silu veću nego što se ikad upražnja-vala od cezara, romanizam je progonio crkvu sve dalje i dalje u pustinju. Štaviše, nesreće i iskušenja prouzrokovala su da progonjena crkva i dalje živi, sijajući sjajnije i sjajnije dok, rukom Božjeg proviđenja, njen progonitelj nije zadobio „smrtnu ranu“ kada se navršilo 1260 godina.30

Vulfila je napredovao. Crkva careva, koju je ignorisao i čija učenja je odbio da podeli narodima na severu, kasnije je uništila suverenitet onih naroda koji su ispovedali njegovu veru. Nisu bili pokoreni ni novozavetnim učenjem niti misi-onskim naporom, nego mačem. Iako je Gotima oduzeta nezavisnost, gotski narod nastavio je da živi. Bili su potčinjeni, ali nisu pokazivali veliku ljubav prema člancima vere naučavanim pomoću udaraca biča. Lišeni vojničkog oružja, postali su lak plen za brzo napredujuće Franke. Povrh toga, čovek može pratiti uzbud-ljive pokrete među njihovim potomcima dok su slušali ljude silne u proročan-stvima i veri Isusovoj. Osvanuli su dani kada su došli drugi u duhu i sili Vilfile. Oni su učinili svoje kada je došao čas da se Biblija još jednom uzvisi kao centar čitavog hrišćanskog života i verovanja.31

~ 117 ~

Glava 11. DINUT I CRKVA U VELSU

Opat najistaknutijeg britanskog manastira, u Bangoru, po imenu Nejnoh, čije mišljenje je u crkvenim poslovima imalo najveću težinu zajedno sa njegovim zemljacima, kada ga je Avgustin pozvao da se u svemu pokori uredbama rimske crkve, dao mu je sledeći izvandredan odgovor:1 „Svi smo spremni da slušamo Božju crkvu, papu u Rimu i svakog pobožnog hrišćanina, da bi na taj način sva-kome pokazali, prema njegovom položaju, savršenu ljubav, i podržali ga i rečju i delom. Ne znamo da se od nas može zahtevati nijedna druga poslušnost prema onome koga vi nazivate papom ili ocem očeva.“2

Herojska ličnost Dinuta (530-610. n. e.) baca nebeski sjaj na istoriju hrišćan-stva u Velsu. On je svoju ličnost obeležio u životu velškog naroda, i upravljao je prvim beznadežnim susretom između između veštog vođe keltske crkve i papskih agenata. Postao je upravnik keltskog hrišćanstva u Engleskoj i Velsu negde u vreme kada je 538. godine započinjao 1260-godišnji period. On je vodio keltsku crkvu u kritični susret sa Avgustinom, osnivačem papske crkve u Engleskoj.

Velšani šesti vek i dalje smatraju najsjajnijim periodom njihove istorije.3 Ko-lumba je privodio kraju svoje delo u Škotskoj kada je Dinut bio na vrhuncu svoje karijere. Pošto su ova dvojica bili vođe iste vere tokom pobedonosnih godina napretka keltske crkve na britanskim ostrvima, Dinut je učio od Kolumbe, i sledio je njegov program evangelizacije.

Dodajmo imenima ovih pionira ime Ajdana, čuvenog vođe keltskog hrišćan-stva u Engleskoj tokom generacije koja je došla nakon Dinuta, i videće se jedin-stvo, kao i obilna evangelizacija, koje je ova crkva prikazala. Da bismo imali detaljan pregled okoline u kojoj je Dinut sprovodio svoje delo, neophodno je da istražimo istoriju britanskih ostrva dok su doživljavala tri preplavljujuća talasa prodiranja.

Vels je bio prva nacija Velike Britanije koja je osetila oružje agresije usme-reno protiv keltske crkve nakon dolaska papstva. Velški vernici bili su primer drugih koji su položili živote zbog svoje vere. Keltski narod bio je čuven po svo-joj hrabrosti, i skoro su iscrpeli osvajačke sile rimskog carstva kada se vojska za vojskom topila pred rodnim plemenima velških planina.4

Velšani, deo velikog keltskog ogranka ljudske porodice,5 izvorno su u svojoj religiji bili pagani. Neki su upražnjavali politeizam, dok su ostali sledili druidi-zam. Druidske škole u istoriji su poznate po svojoj učenosti i literarnom vaspita-nju.

~ 118 ~

DOLAZAK HRIŠĆANSTVA

Hrišćanstvo je rano stiglo na britanska ostrva. Čak je i u dane apostola po-

ruka je možda stigla do njih, jer Mošejm piše: „Da li je bilo koji apostol, ili neki saradnik apostola, ikada posetio Britaniju, ne može se utvrditi; a ipak bilans vero-vatnoće radije naginje prema potvrdnom odgovoru.“6

Origen je oko 225. godine n. e. o Britaniji govorio sledeće: „Kada je Britanija pre Hristovog dolaska pristala na obožavanje jednog Boga? Kada muslimani? Kada ceo svet? Sada, međutim, preko crkve svi ljudi prizivaju Boga Izraelovog.“7

Tokom četiri stotine godina kada je Britanija bila pod rimskim carstvom, tamošnji sledbenici jevanđelja ništa nisu znali o crkvenoj vladavini i raskošnim ritualima Rima. Vera se upražnjavala u apostolskoj jednostavnosti. Britance prvo nije evangelizirao Rim, nego njihova braća iz Male Azije koji su nastavili da upražnjavaju izvorno hrišćanstvo.8 Kolumbanije, koji je bio iste vere kao i Dinut, izjavio je da njegova crkva nije primila ništa osim doktrina Gospoda i apostola.9 Stoga, kao što će se kasnije videti u njegovim sukobima sa papskim vođama, moramo zaključiti da je rano britansko hrišćanstvo bilo apostolsko a ne papsko.

Upadanje Gota i pljačkanje Rima dovelo je do krize u keltskoj crkvi u Engle-skoj i Velsu. Odbrambena politika carstva bila je primorana na radikalnu pro-menu. Odmah je izdato naređenje da carske legije napuste Britaniju, jer su bile potrebne na Kontinentu bliže domu. Granica carstva se skratila, prepuštajući Bri-tance njihovoj sudbini. Smesta su surovi Pikti iz Škotske i Saksonci iz skandina-vije upali na ostrvo. I, kada je oko 499. godine veliki talas invazije Anglo-Sak-sonaca započeo, mržnja ovih tuđina protiv Britanaca iskalila je svoj bes na bri-tanskoj crkvi. Konačno, paganizam je bio dominantan od engleskog kanala do granice Škotske – jedino Vels je bio u mogućnosti da ostane ostane na svojoj zemlji.

Korak po korak Anglo-Saksonci su osvojili i naselili Englesku. Trebalo im je skoro dve stotine godine da učine ono što su Rimljani učinili za nekoliko go-dina. Tamo nikada nije postojala plemenitije, samopožrtvovanije i odlučnije o-dupiranje napadačima. Zauzimanje Italije i Španije bio je migracioni događaj, ali Engleska je bila osvojena jedino centimetar po centimetar i korak po korak. Bra-nioci su bili farmeri i pastiri kao i borci, ali paganski osvajači zauzeli su njihove zemlje. Hrišćanske crkve bile su razvaljene ili zamenjene paganskim hramovima. Tokom ovih sukoba u Engleskoj, međutim, keltsko hrišćanstvo širilo se i jačalo u Irskoj, Škotskoj i Velsu.

Dok su paganski Anglo-Saksonci pritiskali keltsku crkvu nazad u Vels, u Francuskoj se desila revolucija koja će konačno uticati na hrišćanstvo kroz čitavu

~ 119 ~

Veliku Britaniju. Paganski Franci, žudeći za bogatim zemljama južne Francuske koje su posedovali hrišćanski Vizigoti, podvrgli su se političkom obraćenju Rimu, snažno poduprti rimskim biskupom i rimskim carem. Franci su pokorili Vizigote 508. godine. Ovo je njihovu novu veru učinilo dominantnom u Francu-skoj, i nagovestilo sličnu prednost i u Engleskoj. Pre nego što je revolucija u Galiji prestala, osvajački Anglo-Saksonci u Engleskoj ujedinili su se u snažne konfederacije. Konačno, tamo su se pojavila brojna kraljevstva, najviše sedam, o kojima se govorilo kao o heptarhiji. Od svih njih, kraljevstvo Kenta bilo je prvo koje je privuklo pažnju zbog svog ranog jakog vođstva i zbog svojih odnosa sa crkvom u Rimu.

Kralj od Kenta u ovo vreme (560-616. n. e.) bio je Etelbert, koji je oženio Bertu, ćerku rimokatoličkog kralja Franaka. Papstvo je odmah dobilo moćnu prednost, jer ova revna princeza nije imala podršku samo od silnih naroda Galije i Italije, nego takođe i istočnog carstva, čiji car je bio u savezu sa papstvom. Berta je na ovaj brak pristala samo pod uslovom da u Englesku ide u pratnji svog ka-pelana.

AVGUSTIN U VELIKOJ BRITANIJI

Kada su se Avgustin i njegovi monasi iskrcali na ostrvo (597. n. e.), političke prilike pokazale su naklonost njegovom dolasku. Papstvo je tokom više od dve stotine godina težilo da prodre u apostolsko hrišćanstvo koje je preovladavalo širom Velike Britanije. Pogrešnim predstavljanjem i mačem ono je progonilo e-vanđeoske disidente u severnoj Italiji. Ono je takođe mrzelo sličnu organizaciju u Velikoj Britaniji. Sada je, konačno, našlo saveznika. Prethodno tvrdoglavo o-dupiranje keltskih Britonaca germanskim anglo-saksonskim upadačima proželo je ove druge besom prema njihovim žrtvama. Religijska mržnja obavijena pap-stvom sada se pridružila rasnoj mržnji Anglo-Saksonaca.

Kada se iskrcao, Avgustin je otišao u Kanterburi, metropolu Kenta. On i nje-gova družina su se približavali, „obdareni božanskim, a ne magičnim vrlinama, noseći srebrni krst kao zastavu, i lik našeg Gospoda i Spasitelja naslikan na dasci; i pevajući litaniju“.10 Za hrišćanstvo uvedeno među Anglo-Saksonce bilo je žestoko poniženje navesti ih da veruju da se nepogrešivi Večni može predstaviti bilo kakvom slikom na dasci, i učiti ih da su oslobođeni Božje zapovesti protiv slika dok objavljuju poslušnost Hristu, jer nije li prorok o Bogu izjavio: „S kim ćete me uporediti?“ (Isaija 40:25).

Ovim pridošlicama bila je data dozvola da slobodno poučavaju, da oprave i da ponovo otvore crkve koje su paganski Anglo-Saksonci uništili. Koliko poli-tička i stoga koliko je površna bila Avgustinova velika prodaja krštenja često po

~ 120 ~

hiljadu kentskiih podanika, postalo je očigledno kada je ubrzo nakon smrti kralja to kraljevstvo posrnulo u paganizam.11 Verovatno zbog Avgustinovog uticaja, napravljena je revizija starih zakona u kojoj je obična kazna propisana za prekr-šaje protiv običnih stanovnika, devetostruka kazna za prestup protiv kralja, ali jedanaestostruka kazna za povredu biskupa i dvanaestostruka kazna za prekršaj protiv crkvene građevine.

Zatim su usledili više strategijski brakovi. Verovatno najveća granica uspeha koju je postigao Avgustin bila je brak rimokatoličke princeze Etelberge, ćerke Etelberta, sa paganskim kraljem Edvinom, vladarom Nortumbrije, a kasnije i brak rimokatoličke princeze Enflede, unuke kralja Etelberta, za nortumbrijskog kralja Osvija, Edvinovog unuka, koji je prigrlio britansku veru pod uticajem svog svetog oca, kralja Osvalda, učenika Kolumbine proslavljene škole za obuku u Ajoni. Ovo troje, Berta, Etelberga i Enfleda, predstavljali su rimsku politiku u-davanja katoličkih princeza za vladare onih zemalja čija vera treba biti srušena. Od njih troje Enfleda je imala najveći uticaj, kao što je rečeno za nju, kada je odvratila srce svog muža, kralja Osvija iz Nortumbrije, od keltske crkve nakon što je, tokom deset godina kao kralj, hodio stopama svog plemenitog oca.

KRALJ ARTUR I RANI VELŠKI HEROJI

Jedno ime oko kojeg je romansa izgradila obimnu literaturu je ime kralja Artura, velškog heroja. Njegov zemljak Džordž Vašington morao je voditi žestoke bitke da bi potisnuo Anglo-Saksonce. Očigledno je Artur bio Gospodnji mač u odbrani britanskih crkava. Njemu se pripisuje izgradnja ili obnova mnogih crkava, kao i uspešna borba. Istoričar Gibon kaže:

„Ali svako britansko ime zbrisano je slavnim imenom ARTURA, naslednog princa Silura, u južnom Velsu, i izbornog kralja ili vođe nacije. Prema najracio-nalnijem izveštaju, on je, u dvanaest sukcesivnih bitaka, porazio Angle sa severa i Saksonce sa zapada; ali silazno doba ovog heroja bilo je ogorčeno narodnom nezahvalnošću i domaćim nedaćama.“12

Sjajni rast keltske crkve tokom perioda koji je protekao između vemena kra-lja Artura i Avgustinovog iskrcavanja doneo je ozbiljne bojazni papskoj crkvi. Dr A. Ebrard o papi Grguru I kaže: „Britansko-irska crkva i misija na britanskim ostrvima koje su bile oslobođene Rima već su postojale. On je Avgustinu dao jurisdikciju nad svim biskupima britanske crkve.“13 Činjenica da je papa Grgur dodelio Avgustinu čin nadbiskupa nad britanskim biskupima kao i nad rimoka-tolicima dokazuje da je ovaj pontif planirao istrebljenje keltske crkve.

Avgustin je uticao na kralja Etelberta od Kenta da sazove keltske učitelje iz

~ 121 ~

najbližih britonskih provincija kod Avgustinovog hrasta, mesto koje je najvero-vatnije smešteno na obalama reke Severn. Pozivi su bili upućeni poznatoj kelt-skoj školi za obuku u Bangoru u Velsu. Bede navodi da je veliki upis svešteničkih studenata na ovaj fakultet iziskivao da se podeli na sedam divizija od kojih je svaka imala svog dekana. Nijedna od zasebnih strana nije sadržavala manje od tri stotine ljudi, od kojih su svi živeli od rada svojih ruku.14

Dinut bi, kao rektor ovog fakulteta, prema organizaciji keltske crkve u tom periodu, bio vrhovni rukovodilac takođe i crkava u Velsu. Da je Dinut prisustvo-vao predloženoj konferenciji, Avgustin bi imao priliku da se susretne sa obrazo-vanim predstavnikom ranog britanskog hrišćanstva.

Kod Avgustinovog hrasta, međutim, došla je delegacija doktora ili učitelja iz Bangora, Vels, na čiji fakultet bi se moglo gledati kao na crkveni centar Brito-naca.15 Rimokatolici su započeli optuživanjem keltskih pastora za činjenje mno-gih stvari protiv jedinstva crkve. Avgustin je od njih zahtevao da napuste svoj način svetkovanja Uskrsa, da bi sačuvali katoličko jedinstvo, i da bi zajedno pro-povedali jevanđelje paganima. Usledila je duga rasprava. Onim pastorima, čija crkva ima poreklo nezavisno od papstva i koja nikada nije imala bilo kakvu vezu sa Rimom, bilo je očigledno jasno da je ovo jedinstvo od njih zahtevalo gubitak njihovog identiteta. Nisu se dali poljuljati podsticajima i ukorima Avgustina i njegove družine. Oni su odgovorili da je to bila njihova prednost da slede svoje hrišćanske običaje. Britonci su neodložno izjavili „da se ne mogu odvojiti od svojih drevnih običaja bez saglasnosti i dozvole njihovog naroda“.16 Stoga je bila sazvana druga konferencija.

DRUGI SABOR U VEZI CRKVENIH DOKTRINA

Na ovaj drugi sastanak došlo je sedam biskupa, kako ih Bede naziva, i mnogi britonski učenjaci. Pre nego što su ovi delegati došli na ovu konferenciju posetili su jednog njihovog drevnog čoveka, zapaženog po svetosti i mudrosti, da bi ga upitali za savet. On ih je savetovao da puste Avgustina i njegovu stranu da prvi dođu na mesto sastanka. Ako bi, kada Britonci stignu, Avgustin ustao i primio ih sa blagošću i krotošću Hristovom, oni su trebali gledati na njega kao na nebeskog glasnika. Ako, međutim, iskaže oholost i arogantnost, to bi bio znak da treba da odbiju da se udruže sa njim ili da prihvate njegov autoritet.

Kada su stigli na mesto sastanka, Avgustin je već bio tamo i, sedeći na svojoj stolici, nije se udostojio da ustane. Nakon toga su ga Britonci osudili da je pono-sit, odgovarajući na sve njegove argumente. Avgustin im je zapovedio da drže Uskrs po uzoru na crkvu u Rimu, da odustanu od svog evanđeoskog jedinstva i

~ 122 ~

da postanu rimokatolici. Britonci su potpuno i odlučno odbili Avgustinove tvrd-nje da je on vrhovni autoritet svoje crkve i prevlast pape koji ga je poslao. Izjavili su da neće „učiniti ništa od toga, niti ga prihvatiti kao svog nadbiskupa“.17 Zbog toga je Avgustin predskazao njihovu propast, govoreći da „ako nećete da se uje-dinite sa nama, od svojih neprijatelja pretrpećete smrtnu osvetu“.18

Džejms Ašer piše o ovom intervjuu: „Velški hroničari dalje navode da je Dinut, opat iz Bangora, u to vreme izneo razne argumente da bi pokazao da mu nisu dugovali nikakvu potčinjenost.“ Od istog autora dalje saznajemo da je Vel-šanin rimskim monasima odgovorio da su se oni čvrsto držali onoga čega su se njihovi sveti oci držali pre njih, koji su bili Božji prijatelji i sledbenici apostola, i stoga oni nisu dužni di ih zamene nikakvim novim dogmatistima.19

Uskoro nakon ovog spora između Dinuta i Avgustina velško sveštenstvo do-živelo je da vidi užasni pokolj njihovih mladih propovedničkih kandidata u ratu koji je vođen protiv Britonaca i britanske crkve u Velsu. Etelfrit, kralj Nortum-brije, podigao je veliku vojsku za rat protiv njih. Dok se pripremao da napadne, primetio je posebno društvo od hiljadu dvesta mladića kako učestvuju u molitvi. Oni su bili iz čuvenog fakulteta za obuku iz Bangora, Vels. Iako su se ovi mladići protivili nošenju oružja, imali su običaj da se mole za vojnike svog naroda koji su se borili za nacionalni opstanak. Po saznanju ko su ovih hiljadu i dvesta mla-dića, Etelfrit je uzviknuo da su njihove molitve pokazale na čijoj su strani stajali iako nisu nosili oružje, i da će ih prve ubiti. Ovom bezbožnom zapovešću prak-tično je svaki od njih bio istrebljen. Pokolj je bio tako veliki da papski istoričar Bede misli da u ovome vidi ispunjenje Avgustinovog prokletstva.

Ašer je zabeležio neku od pesama vodećeg velškog pesnika, Talisina, slav-nog pesnika možemo reći, koji je napisao:

Teško onome ko ne čuva svoje sveto stado od rimskih vukova.

Svi se moraju diviti duhu velških crkvenih vođa. Njihovo mnoštvo bilo je dovoljno čvrsto da se izbori sa snažnim anglo-saksonskim vojskama koje su ih neprestano uznemiravale. Osim toga, postojali su i zahtevi papskih izaslanika i organizacije podržane od strane kralja Francuske i rimskog cara. Jaz između dve vrste vernika bio je dubok i širok. Isti ovaj papa Grgur koji je Avgustina poslao u Britaniju izdao je bulu izjavljujući da su dekreti sa prva četiri sveopšta crkvena sabora bili jednakog nadahnuća kao i jevanđelja. Ovo je bilo neprihvatljivo čo-vekovo uvećavanje Pisma. Keltska crkva ga je odbacila i prionula za Bibliju i jedino Bibliju.

Na drugom mestu Velšani ne bi prihvatili ono što je Avgustin učinio u Kentu. Na savet Grgura, on je nastavio da posvećuje, a ne da ukida, idolopokloničke praznike koje je tamo pronašao. To je bila praksa apostola i njihovih neposrednih

~ 123 ~

sledbenika da gde god je to moguće ukinu paganske žrtve koje su, kako oni kažu, bile žrtvovane đavolima.20 Nikakvi likovi nisu bili dozvoljeni u crkvama izvor-nog hrišćanstva tokom prve tri stotine godina.

Zatim, pritisak da se prihvati prevlast stranog italijanskog biskupa kao postavljenog od Boga za opšteg poglavara crkve pomoću apostolske sukcesije bio je uvredljiv za velšku crkvu koja je svoju veru primila direktno od apostola.

Četvrta tačka bila je nova koncepcija službe biskupa. Keltska crkva zadržala je izvorno razumevanje Novog Zaveta da je biskup bio pastor crkve, prezbiter, a ne duhovni baštinik koji je svoj autoritet imao od pretpostavljenog u rimokato-ličkoj hijerarhiji.

Peti razlog za razliku između velške crkve i papstva bio je povećanje zahteva celibata sveštenstva od strane Rima. Crkva u pustinji uvek je zadržavala prvo-bitnu Bogom danu slobodu svojih službenika da se žene. U vremena kada su o-pasnosti, izlaganje i putovanje bili sudbina misionara, oni su često birali da budu neoženjeni. Ovi slučajevi bili su izuzetak i svakako nikada nisu činili sine kva non da bi se ušlo u službu. Papstvo, čak i u vreme svoje najveće moći, nikada nije bilo u mogućnosti da nametne celibat velškom sveštenstvu, iako je pokuša-valo da to učini.21

Zatim je došla kontroverza po pitanju Šabata. Istoričar A. K. Flik kaže da je keltska crkva svetkovala sedmi dan kao Šabat.22 Vernici su se zamerali naporu da budu obeleženi kao judaisti zbog svog savesnog verovanja da je sedmi dan iz četvrte zapovesti i dalje obavezujuć. Štaviše, isti ovaj papa Grgur javno je izjavio protivljenje jednoj oblasti samog Rima jer su hrišćanski vernici tamo počivali i vršili bogosluženje na Šabat.23 Kada činjenice otkriju da je u ovo vreme, sedmom veku, postojalo još više hrišćanskih crkava širom sveta koje svetkuju sedmi dan, dan koji je Bog posvetio u četvrtoj zapovesti Dekaloga pre nego nedelju, možemo potpuno razumeti apostolske crkve koje su odbile da vrše bogosluženje na neki drugi dan.

„Postoji puno dokaza da je Šabat univerzalno preovladavao u Velsu do 1115. godine n.e., kada je rimski biskup bio ustoličen u crkvi sv. Davida.

Stare velške crkve koje su svetkovale Šabat čak ni tada se nisu u celosti poklonile Rimu, već su pobegle u svoja skrovišta gde su uredbe jevanđelja do danas izvršavane u svom izvornom obliku bez krivotvorenja iskvarene rimske crkve.“24

Velšani i papisti predvođeni Avgustinom nisu se složili. Velška crkva nasta-vila je nezavisno. Sada ništa ne bi zadovoljilo Rim osim uništenja keltske crkve.

Nastupila je promena kada se Vilijam Osvajač iskrcao u Englesku sa svojom normanskom vojskom i srušio anglo-saksonsku moć. Ovde se nalazi zaista inte-

~ 124 ~

resantna paralela. Kada su Franci, i dalje pagani, prešli Rajnu, da bi oborili Ga-liju, papstvo je sarađivalo sa ovim novim paganskim plemenima, oslanjajući se na svoj veliki savez sa istočnim carem da bi tako uticalo na osvajače da, uništa-vajući Galiju, takođe unište i keltsku crkvu. I tako se desilo, kao što ćemo to izložiti u kasnijem proučavanju o rasprostranjenom delu keltskih misionara iz Irske i Škotske u Evropi. Takođe, Vilijam Osvajač imao je potpuno uverenje i pomoć pape, i shvatanje da će imati ovu neprestanu podršku pod uslovom da keltska crkva mora da nestane.25

Priča se da je korak po korak nastavljena politika da zameni keltsku crkvu u Velsu. Neko će biti ushićen duhom nezavisnosti i vernosti apostolskim istinama koji su bili pokazani od strane njenih članova u narednim vekovima. Dinut je tip divnog vođstva datog domaćoj crkvi. Da je čitav sukob došao neposredno nakon što se Vilijam Osvajač iskrcao, umesto daljeg iščeznuća, rana keltka crkva bez sumnje bi i dalje bila tamo. Malo po malo, međutim, intrigama, laskanjima, pret-njama, podržanim na svakom koraku od engleske oružane sile i podupretim snaž-nim papskim uticajima u Italiji i Francuskoj, papsko sveštenstvo je nakon sedam vekova uspelo u sticanju nadmoći.

KORACI U POKORAVANJU

Analizirajući različite korake u osiguravanju ove pokornosti možemo ih predstaviti na sledeči način: Prvo, neki od keltskog sveštenstva bili su navedeni da potraže rukopoloženje od papskog primata u Engleskoj, nadbiskupa od Kan-terburija. Drugo, engleski biskup prisvojio je moć da nominuje sveštenstvo Velsa. Treće, Engleska, po pravu osvajanja koja su usledila iz određenih ratova, zahtevala je određene delove teritorije unutar velške oblasti u kojoj bi sagradila katolički manastir i nad zajednicom postavila katoličkog biskupa. Četvrto, kad god bi normanski biskup bio ustoličen u Velsu, on je pronicljivo sledio politiku polaganja prava na zemlju koja je pripadala bilo kojem obližnjem plemiću po-sedniku koji je dugovao neplaćene dažbine. Peto, vršeni su neprestani napori od papskog sveštenstva u Engleskoj da bi se zabio klin između keltskog sveštenstva i velške princeze. Šesto, kada se to dogodilo, oni su ubeđivali velšku princezu da je za njihovo dobro da razdvoji njihove interese od interesa domaće crkve. Sedmo, kada je dovoljan broj papskog sveštenstva stekao uporište u Velsu, počeli su da održavaju regionalne sabore ili konvencije. Osmo, još jedan korak načinjen je kada se domaće sveštenstvo pokorilo nadzornim posetama katoličkog biskupa.

Novi poredak stvari došao je sa pobedama kralja Edvarda I. Ovaj agresivni ratnik koji je zbacio ser Vilijama Valasa iz Škotske kao i princa Levelina iz Velsa, isticao je svoj zahtev da bude poglavar velške crkve, a takođe da bude i suvereni

~ 125 ~

vladar nad Velsom. Preko zakonodavnih propisa on je donio ukaz da bi engleski zakon trebao da bude izvršni pravilnik gde god je kruna posetila države u Velsu. Na drugim teritorijama je želeo da stare keltske svešteničke mere preovladavaju u crkvi dok bi engleski građanski zakon vladao državnim stvarima. Tako od 1272. godine sve do pojave kralja Henrija VIII, Vels više nije bio pod velškim građanskim i religijskim zakonom, već je bio pod tri različita zakona.

Pod vladavinom Henrija VIII sve ovo bilo je uklonjeno. Ovaj monarh, koji je uspostavio crkvu Engleske, naredio je da engleski građanski i religijski zakoni dominiraju širom Velsa. Ovo je imalo ogroman uticaj na rušenje velških običaja i na obaranje uticaja keltske crkve. To je postavilo keltsko sveštenstvo u tešku poziciju u kojoj je trebalo ili da se odrekne svojih ubeđenja i praksi koje su držali vekovima, ili da se nađe u pobuni protiv vrhovnog zakona zemlje. Ova situacija nastavila se od tada pa do sada. Imala je tendenciju da ozlojedi narod koji nikada nije previše voleo svoje susedno anglo-saksonsko carstvo. Ove promene bile su im nametnute i nikada nisu bile srdačno prihvaćene, tako da kada je metodističko probuđenje u osamnaestom veku preplavilo Vels, ono je pronašlo naciju kojoj je uvek bio odbojan ritualizam, spremnu da se vrati evangelizmu.

Keltska crkva u Velsu, a ne papska, u toj zemlji je veza između apostolskog hrišćanstva i kasnijeg protestantizma.

Iako su prošli vekovi, stare religijske karakteristike ovog naroda i dalje su ostale. Sveštenstvo koje im je bilo nametnuto nije dublje od tanke glazure. Smr-tonosna borba između ovih keltskih i rimskih crkava može se sumirati rečima Dž. V. Vilis Banda:

„Stvar je odjednom bila preokrenuta od borbe između hrišćanstva i pagani-zma do borbe, smrtonosne borbe, između latinskih i keltskih crkava. Na severu Engleske latinska crkva bila je pobednička. Ona je prisilila keltske misionare da se povuku u Škotsku ili Irsku, i nominalno je dovela Englesku pod vlast Rima. Ali u Velsu je rezultat bio drugačiji. Ovde je latinska crkva bila odbačena, ako ne pobeđena; ovde je keltsko hrišćanstvo dugo zadržalo svoj položaj sa svojim jedinstvenim idejama i izuzetnim verovanjima.“26

~ 126 ~

Glava 12. AJDAN I CRKVA U ENGLESKOJ

Ne Avgustin u Kanterburi, nego predani irski Gali u svakoj dolini te heptar-hije – Ajdan, Finan, Kolman, Maeldub, Dijuma i drugi – prvi su odneli jevanđelje hrišćanske kulture divljim plemenima Engleske.1

Patrik u Engleskoj, Kolumba u Škotskoj i Dinut u Velsu bili su apostoli za narod koji govori keltskim jezikom. Ajdan, s druge strane, učenik Kolumbine keltske škole, bio je pozvan da bude apostol drugačijoj rasi – paganskim Anglo-saksoncima iz Engleske. Tokom svog šeststotinagodišnjeg anglo-saksonskog pe-rioda, obraćenje Engleske stajalo je kao spomenik Ajdanovoj misionskoj revno-sti.

Osvajanjem Britanije pomoću mača pagani su uništili sve osim izvorne bri-tanske crkve. Skoro dve stotine godina kasnije ista ova evanđeoska crkva nepo-vezana sa Rimom, kroz Ajdana i njegove sledbenike pokorila je praktično dve trećine njihovih neznabožačkih osvajača silom jevanđelja.2

Sedam carstava, heptarhija, na koja se Engleska bila podelila za vreme Ajdana, bili su ljubomorni jedno na drugo kao što su to danas balkanske države. Merša u centru bila je najveće. Sledeće najveće, zauzimajući severoistočni deo oblasti, bilo je Nortumbrija, gde je Ajdan započeo svoje veliko delo. Južno od Nortumbrije duž obale nalazili su se (po redosledu) Istočna Anglija; Eseks, car-stvo Istočnih Saksonaca; Kent; i Saseks, carstvo Južnih Saksonaca. Jugozapadno od ovih leži sedmi član heptarhije, Veseks, carstvo Zapadnih Saksonaca.

AJDANOVA LIČNOST I OBRAZOVANJE

Zapadno i severno od ovih sedam paganskih anglo-saksonskih carstava leže keltsko-hrišćanske zemlje Velsa, Irske i Škotske; a prema jugoistoku preko engleskog kanala nalazilo se carstvo Franaka koje je vladalo pomoću papskih vladara.

Ajdan je došao iz Ajone koja je prerasla u dobro opremljen univerzitet.3 Ču-veni učenjaci zauzimali su njene nastavne stolice. Ova činjenica je tako impresi-onirala dr Samjuela Džonsona, interesantnu ličnost u engleskoj literaturi, da je napisao: „Sada smo gazili po tom slavnom ostrvu, koje je jednom bilo svetiljka kaledonskih oblasti, odakle su divlja plemena i lutajući varvari stekli prednosti znanja i religijske blagoslove.“4 Mnogi putnici sa pučina zauzeli su gostionicu u Ajoni tokom Ajdanovog studentskog života, tako da je on željno gutao znanje

~ 127 ~

pruženo od strane moreplovaca sa Islanda na severu, iz Svete zemlje na jugu i sa ostalih udaljenih delova sveta.5 On takođe mora da je prilično bio upoznat sa sedam carstava paganske Engleske, pošto je mnogo Angla došlo u Kaledoniju, bilo kao begunci ili kao zarobljenici porobljeni od strane ratobornih Škota.

Desila su se dva događaja koja su Ajdanov poziv izdvojila kao poziv neo-bične prirode. Skupština u Ajoni odabrala je jednog od svojih studenata da ide u odgovoru na zahtev za evanđelistom upućen od kralja Osvalda iz Nortumbrije. Iako su se isticali po strogosti svog života i svog učenja, odabrani bi se brzo vratili kući žaleći se, kao nekadašnjih deset uhoda, na svirepost naroda i velike prepreke koje je trebalo savladati. Nedostajala im je vera za službu, koliko god oni voleli da nose svetlost. Još jedan student u skupštini, koji se zalagao za ljubav, nežnost i strpljenje u zadobijanju Anglo-Saksonaca, bio je odabran. To je bio mladoliki Ajdan.

Drugi neobični faktor u ovom slučaju bio je izvanredna karijera Osvalda, vladara zemlje u koju je Ajdan bio pozvan. U ranoj mladosti Osvald je znao za nacionalnu mržnju njegovog paganskog naroda prema Britoncima što je dovelo do pokolja hiljadu i dve stotine studenata.6 On je takođe svedočio obraćenju svog paganskog oca u površno hrišćanstvo koje je zastupao Pavlinije, sveštenik poslat iz Kenta. Kasnije je ovaj sveštenik pobegao kada su, prilikom smrti Osvaldovog oca, Nortumbrijanci posrnuli u idolatriju. Sam Osvlad bio je primoran da beži iz sopstvene zemlje i pronađe azil u Ajoni. Tada je oživela ljubav njegovih zemljaka i Osvald je pozvan na presto. Pavlinije, rimski biskup, bio je i dalje živ i nadohvat ruke, ali Osvald je želeo da njegov narod u Nortumbriji hodi Kolumbinim pute-vima, tako da je zaobišao ovog sveštenika i poslao u Ajonu po vođu.

RIMSKA MISIJA ZA CARSTVO KENT

Nortumbrija nije bila jedino anglo-saksonsko carstvo koje je, nakon što je iz rimokatolicizma posrnulo u idolatriju, keltska crkva zadobila za Hrista. Zapravo, istorija čitavog 1260-godišnjeg perioda otkriva da je Crkva u pustinji u papskim zemljama bila ta koja je, svojim nadmetanjem, pomogla da se rimokatolicizam održi u životu. Kada je bila uklonjena ili uništena u određenim oblastima, sta-ndardi hrišćanstva brzo su počeli da opadaju. To je bio slučaj u Eseksu, Merši, Istočnoj Angliji i Kentu. Da bi se ovo razumelo i da bi se moglo pratiti delo Ajdana i njegovih sledbenika, trebao bi se razmotriti rad Avgustina i njegovih četrdeset monaha koji su došli iz Rima u Kanterburi 597. godine.

Sledeće uputstvo od pape Grgura upućeno Avgustinu nakon što je ovaj drugi pomoću napora Berte, katoličke supruge paganskog kralja, Etelberta, osigurao sebi i svojim četrdeset monaha položaj u Kentu, vredno je pažnje:

~ 128 ~

„Prvobitna Grgurova namera, koju je zaista nagovestio kralju Etelbertu, bila je da uništi sve idolske hramove; ali kada je bolje razmislio promenio je mišlje-nje, i poslao pismo po opatu Melitu, u kojem je izjavio da idolski hramovi, ako su dobro sagrađeni, ne trebaju biti uništeni nego, poškropljeni svetom vodicom i posvećeni svetim relikvijama, trebaju biti obraćeni u hramove živog Boga; tako da bi narod bio lakše naveden da se okuplja na svojim uobičajenim mestima. Povrh toga, praznici u čast idolima, kojih je potlačeni narod bio lišen, trebali bi se zameniti drugima, bilo na godišnjice posvećenja crkava ili na dane posvećene sećanju na svece čije relikvije su bile nagomilane u njima. Narod se trebao naučiti da na te dane podigne senice oko crkava, u kojima bi svetkovao svoje praznične obede, i tako bio zadržan da zahvali darodavcu svega dobrog za ove privremene darove. Budući da im je tako bilo dozvoljeno da se odaju nekim čulnim zadovolj-stvima, mogli su lakše biti odvedeni ka onima koji su okrenuti ka unutrašnjosti i koji su duhovni.“7

Što se tiče metoda koje je Avgustin upotrebio, sledeći citat je od istoričara Alberta Henrija Njumena:

„Praveći paradu od asketskog života, tobožnjim čudima i obećanjima ze-maljskih prednosti, oni su uspeli u obraćanju Etelberta, kralja Saksonaca, koji je zajedno sa oko deset hiljada sledbenika primio krštenje u reci od ruke misionara. Pošto je između kralja i rimskog prestola formiran čvrst savez, misionari su se uputili ka mnogo težem zadatku potčinjavanja britanskih hrišćana Rimu. Kada su se sva ostala sredstva pokazala kao uzaludna, naveli su saksonskog kralja da pošalje ekspediciju protiv njih. Jednom prilikom bilo je ubijeno tri hiljade britan-skih hrišćana. Vekovima su hrišćani starog britanskog soja u Velsu, Škotskoj i Irskoj, kao i raznim delovima Nemačke, svom svojom snagom odolevali zadira-nju Rima, i verovatno je da hrišćanstvo ovog tipa nikada nije potpuno bilo istreb-ljeno.“8

AJDANOV MISIONARSKI RAD

U direktnoj suprotnosti sa načinom koji je u Kentu upotrebljavao Avgustin stoji način koji je Ajdan upotrebljavao u Nortumbriji. Džon Lingard, branilac papstva, piše:

„Čim je primio episkopalno rukopoloženje, uputio se ka Osvaldovom dvoru. Njegov dolazak bio je predmet opšteg likovanja; i kralj se udostojio da na sak-sonskom jeziku objasni uputstva koja je ovaj misionar dostavio na svom mater-njem jeziku. Ali svoj uspeh Ajdan nije ništa manje dugovao svojim vrlinama nego svom propovedanju. Teška strogost njegovog života, njegov dubok prezir

~ 129 ~

prema bogatstvu i neumorno vršenje dužnosti njegove profesije osvojilo je poš-tovanje, dok su njegovi argumenti ubedili shvatanje njegovih slušalaca. Svakog dana broj prozelita se povećavao; i, u roku nekoliko godina, crkva u Nortumbriji bila je postavljena na čvrst i trajan temelj.“9

Ajdanova ličnost bila je dobro izbalansirana. U religijskom zanosu bio je prvi od velikih crkvenih vođa. Njegova aktivnost bila je zadivljujuća. Nikada nije bio besposlen. U njemu je bio plamen živog ognja koji je plamteo tako slavno u mnogim mladim misionarima poslatim iz škola Patrika i Kolumbe. Bede o njemu kaže:

„To je bila najveća pohvala njegove doktrine, od svih ljudi, da nije naučavao drugačije od onoga kako su on i njegovi sledbenici živeli; jer nije tražio niti voleo ništa od ovog sveta, već je među siromašnima uživao u neposrednoj raspodeli onoga što je dobio od kraljeva ili svetskih bogataša. Imao je običaj da i gradove i sela pređe pešice, nikada na konjima, osim ukoliko je bio primoran nekom hit-nom nuždom; i gde god je na svom putu video neke, bogate ili siromašne, pozvao ih je, ako su nevernici, da prigrle misteriju vere; ili ako su bili vernici, da ih ojača u veri, i da ih rečima i postupcima podstakne na milostinju i dobra dela.“10

Dobro delo proširilo se ka ostalim anglo-saksonskim carstvima. Kako uzbudljivo ohrabrenje mora da je ovaj evanđeoski pokret među ovim paganskim susedima dao onima slične vere koji su u Persiji i na Dalekom Istoku radili na obraćenju neznabožaca! Jedan srednjovekovni istoričar nadmašuje u divljenju dok pokušava da ispriča šta je Bog učinio za kralja Osvalda. On nabraja sve na-rode – Britonce, Škote, Pikte i Engleze – i provincije Britanije koje su potpale pod vlast Osvalda.11

Ajdan je bio čovek molitve. On bi se povukao u svoju sobicu i zatvorio vrata. Na povijenim kolenima izlivao je svoje usrdne molitve Bogu. Imao je jasno shva-tanje istine i dužnosti, i vršio je spasonosni, preobražavajući uticaj na sve koji su bili oko njega.

Iskazivao je veliku saosećajnost u svom radu za grešnike i u svom naporu da olakša siromahu i unesrećenom. „Za njega je rečeno da je bio duboko zabrinut za blagostanje siromašnih i da je puno pažnje posvetio otkupljenju robova.“12 Za Bedea, dok jasno izražava svoje neodobravanje Ajdanovog odbijanja da prihvati papske doktrine, predstavlja veliko zadovoljstvo da govori o tome da je ovaj mi-sionar bio pažljiv da ne izostavi ništa od onoga što je pronašao u apostolskim i proročkim spisima, već da je do krajnjih granica svoje snage nastojao da ih sve izvrši.13

Ajdan je takođe bio osnivač crkvenih škola i fakulteta za obuku. Na početku njegove službe, kralj Osvald dodelio mu je ostrvo Lindisfarn. Ono je bilo smeš-teno na istočnoj obali Nortumbrije blizu glavnog grada tog carstva, ali dovoljno

~ 130 ~

udaljeno od glavnih puteva da pruži podesno okruženje za obrazovni centar. U-zimajući Ajonu kao model, Ajdan je kroz ovaj matični fakultet učinio za Engle-sku ono što je Kolumba učinio za Škotsku. Ova polja bila su iskorišćena za rad da bi se izdržavali studenti, kao i za snabdevanje hrane za nastavničko osoblje i učenike. Namera keltske crkve bila je da posadi mnogo centara radije nego da koncentriše cifre i bogatstvo u nekom crkvenom glavnom gradu. Ajdan i njegovi sledbenici ograničili su građevine potrebama škole.

O lokaciji Lindisfarna i njegovom uticaju u stvaranju sličnih institucija, Džon Lingard kaže da je u čitavom svom teškom radu Ajdan držao oči fiksirane na svog pokrovitelja, Kolumbu.14 Od Ajdanove prve institucije, slični centri za obuku bili su osnovani u carstvima Berniše, Dejre, Merše i Istočne Anglije. Ajda-novo delo bilo je pobeda za istinu. Prvo, paganizam je bio zbrisan i zamenjen religijom zasnovanom na novozavetnim doktrinama.

Samo trideset godina obuhvaćeno je od strane Ajdana i njegovih neposrednih sledbenika, Finana i Kolmana. Odmeravajući ove godine, Bede daje sedamnaest Ajdanu, deset Finanu i tri Kolmanu.15 A opet u tom kratkom periodu keltska crkva je rasla i napredovala tako da Džon Majsner kaže: „Izvorno keltsko hrišćanstvo je na ovaj način snažno držalo tu zemlju u vreme kada se prvi rimski izaslanik iskrcao u Kentu.“16 Edvard Halm piše da je „Ajdan bio apostol Engle-ske“.17

CENTRI ZA OBUKU KELTSKE CRKVE

Glavno oruđe Ajdanovog uspeha bila je škola za obuku. Imenujući ove e-vanđeoske fakultete mnogi pisci ih nazivaju „manastirima“, upotrebljavajući o-vaj termin u njegovom drevnom smislu. V. M. Heterington kao dodatni dokaz da je istok bio zavičaj ranog britanskog hrišćanstva pokazuje da termini „monah“ i „manastir“, kako su upotrebljeni od strane crkvenih pisaca tog doba, ne označa-vaju izdvojene zajednice neoženjenih ljudi kako pisci obično sada upotrebljavaju te izraze. Ove reči radije označavaju da su učenici britanskih teoloških seminara bili oženjeni ljudi i često su ih u njihovim službama i dužnostima sledili njihovi sinovi. Ovaj autor dalje navodi da gde god su kaldiji ili keltski hrišćani osnovali nova naselja, predsedavajući službenik odbora direktora biran je na izborima, a ne određivan od strane nekog inostranog poglavara. „On je zapravo bio ništa više nego ’prvi među jednakima’.“18

Nadbiskup Džejms Ašer piše da su „naši manastiri u drevna vremena bili seminari svešteničke službe: budući da je tako, toliko mnogo fakulteta učenih duhovnih lica, gde su ljudi obično pribegavali radi uputstva, i odakle je crkva imala neprestanu naviku da bude obezbeđena sposobnim sveštenicima“.19 Povrh

~ 131 ~

toga, učeni Džozef Bingam ulaže značajne napore da bi istorijskim autoritetima dokazao da su reči „monah“ i „manastir“ izvorno imali drugačija značenja od onih koji im se obično sada pripisuju.20

Ubrzo nakon osnivanja Lindisfarna, Ajdan je osnovao Melrouz na reci Tvid kao drugo polje obuke. Iako su se vekovima od tada senke svakodnevno polako nadvijale nad upražnjenim poljima gde je nakada stajao Kolumbin fakultet, ipak i dalje ostaju svečani spomenici da pokažu plemeniti doprinos civilizaciji.21

VITBAJ KAO CENTAR ZA OBUKU

Drugi takav institut, verovatno najpoznatiji od svih Kolumbinih duhovnih štabova u Engleskoj, bio je Vitbaj u carstvu Nortumbrije. Dva proslavljena imena – Hilda i Kadmon – povezana su sa ovim centrom koji piše istoriju. Vitbaj je posebno upamćen po proslavljenoj opatici Hildi. Ona je bila kraljevskog porekla, i od svoje trinaeste godine bila je poznata po svojoj pobožnosti i predanju hrišćan-skoj veri. Kada se paganizam ponovo pojavio u Nortumbriji nakon površnog rada Avgustina, Hilda je napustila zemlju i otišla na jug, verovatno u Južnu Angliju. Zatim su došle sjajne vesti da se kralj Osvald nalazi na prestolu njene domovine. Ističući se plemenitim radom u dva centra za obuku, vratila se u Nortumbriju i preuzela ili da gradi ili da uređuje seminar u Vitbaju. Bede navodi da su je Ajdan i drugi religiozni ljudi poznavali i da su poštovali njeno delo. Zbog njene urođene mudrosti i sklonosti ka Božjoj službi, oni su je često posećivali i marljivo je upu-ćivali u doktrine. Čak su i kraljevi i kraljice tražili i dobijali njen savet.22 Seminar u Vitbaju stavila je pod efikasnu i akademsku disciplinu. Ova ustanova bila je veoma velika, imajući dva zasebna odeljka, po jedno za svaki pol.

Ovo kasnije uređenje bilo je neobično. Ona je obavezala sve one koji su bili pod njenim rukovodstvom da u velikoj meri prisustvuju čitanju Biblije i da nauče kako da poučavaju biblijskim istinama.

Postoji obilan dokaz da je ovo bio tip centra za obuku osnovanog širom sveta od strane Crkve u pustinji. Uvedena je specijalnost proučavanja i prepisivanja Svetog Pisma. Naučavala se poljoprivreda i drugi zanati. Devojkama je dato u-putstvo koje odgovara njihovom kasnijem životu. Vitbaj je postao uzgajalište e-minentnih ljudi, školujući petoricu koji su postali provincijski upravitelji, i dajući svetu Kadmona, prvog od engleskih religioznih pesnika. Dagdejl kaže da je Hilda „bila zakleti neprijatelj produžetka papske jurisdikcije u ovoj zemlji, i svom svo-jom snagom suprotstavljena brijanju glava sveštenika i proslavljanju Uskrsa po uzoru na rimokatolički ritual“.23 U krizi koja se ubrzala u nacionalnom zboru, kada su se takmičarski papski i britanski delegati susreli u Vitbaju 664. godine,

~ 132 ~

Hilda se našla na strani Ajdanovog sledbenika. Mnogi drugi centri za obuku po-red Vitbaja bili su osnovani od strane Škota u Velikoj Britaniji i Irskoj.

KADMON

Gospodnja milost upotrebila je jednostavan običaj u jednom od ovih centara za obuku da dovede vođu. Izgleda da bi prilikom određenih zabava harfa prela-zila od jednog pojedinca do drugog i da se od svakog očekivalo da sroči pesmu bez pripreme i da je prati harfom. Kadmon, budući jednostavan pastir, osećao je tako duboko svoju inferiornost da je jedne noći kada je harfa došla do njega odbio da pokuša, i povukao se u štalu gde je bio zadužen za stoku. Izgleda da mu se u snu pojavio jedan čovek i pozdravio ga, govoreći: „Pevaj, Kadmone, neku pesmu za mene.“ Odgovorio je da ne bi mogao, i da je zbog toga napustio gozbu. Pose-tilac mu je odgovorio: „Kakogod, pevaćeš za mene.“ „Šta da pevam?“ upitao je ovaj ponizni mladić. „O početku stvorenih stvari“, zapovedio je glas. Odmah je počeo da peva i komponuje u slavu Bogu. Kada je ovo bilo saopšteno, Hilda, uvek tražeći darove među učenicima, zahtevala je od njega da ispriča san i da ponovi reči koje je čuo. Bede kaže: „Svi su zaključili da mu je naš Gospod dode-lio nebesku milost.“

Učenici opatije uživali su u upotrebljavanju darova koje su otkrili u Kad-monu. Dali su mu tekstove iz Svetog Pisma koje bi, kada se prevedu na engleski, on odmah pretvorio u harmonične stihove i slatko ih ponavljao svojim učiteljima. Bede piše:

„On je pevao o stvaranju sveta, poreklu čoveka i o čitavoj istoriji Postanja: i proizveo mnoge stihove o izlasku Izraelove dece iz Egipta, i o njihovom ulasku u obećanu zemlju, sa mnogim drugim događajima iz Svetog Pisma; utelovljenju, stradanju, vaskrsenju našeg Gospoda i Njegovom vaznesenju na Nebo; silasku svetog Duha i propovedanju apostola; takođe i o užasu budućeg suda, o jezi paklenih bolova i o nebeskim zadovoljstvima; pored mnogo toga i o božanskim prednostima i sudovima, kojima je On nastojao da odvrati sve ljude od ljubavi prema razvratu, i da uzbudi u njima ljubav prema, i primenu, dobrih dela.“24

Kadmonove propovedi izražene u stihu zadobile su srca Engleske. Kadmon je voleo svete teme. Komponovane na narodnom jeziku, ove teme koje uzdižu mogle su se pevati u svim krugovima. Po prvi put običan narod je uživao u pre-divnim životnim rečima u himnama koje su mogli razumeti. U te dane kada nije postojala štamparija, Kadmon je, kroz pevanje, dao poruku koju su Ajdan i nje-govi učenici predstavili propovedanjem.

~ 133 ~

FINAN

Prilikom Ajdanove smrti umesto njega izabran je Finan. On je dalje nosio delo vešto započeto od strane njegovih prethodnika.

Kada je Finan evangelizirao carstvo Meršu, ono je zauzimalo vodeću pozi-ciju u heptarhiji, jer je bilo smešteno u centru Engleske i bilo je nastanjeno hra-brim, ratobornim narodom. Kroz uticaj ratobornog vladara, Pende, carstvo se o-dalo idolatriji. No Pendin sin, Peada – najuzorniji mladić, otvorenog uma i sna-lažljiv – bio je zaljubljen u Elfledu, ćerku kralja Osvija nortumbrijskog, koji je bio Osvaldov brat. Kada je zatražio devojčinu ruku, njen otac je odbio zbog toga što on nije bio hrišćanin; ali zatražio je od Peade da primi uputstva o Hristovim učenjima i da radi na obraćenju južnog dela Merše nad kojim ga je njegov otac postavio za vladara. Kada je bio poučen jevanđelju i kada je bio naučen stvarima koje se tiču vaskrsenja i budućeg besmrtnog života, radovao se u svom novopro-nađenom svetlu i obavestio Elfledinog oca da je njegova velika želja bila da postane hrišćanin dobio devojku ili ne. Finan je odmah zatim bio poslat ka Peadi sa velikom pratnjom grofova, vojnika i slugu. Nakon što je Finan krstio mladog princa, radi daljeg upućivanja njega i njegovog naroda, ostavio je za sobom četiri pastora keltske crkve – Keda, Adu, Betija i Dijumu. Poslednji koji je naveden imao je škotsku krv dok su ostali bili Englezi. Kada su ovi pastori stigli u provin-ciju ovog princa, propovedali su reč Božju, koja je radosno bila primljena od mnogih iz plemstva kao i od običnog naroda. Mnogi su se odrekli svoje idolatrije i bili kršteni.

ISTOČNI SAKSONCI

Od carstva Merše okrećemo sa ka Eseksu. Proučavanje religije Istočnih Sak-sonaca ponovo otkriva površno delo papskih misionara. Sledeći svoj prvi uspeh u Kentu, Avgustin je postavio Melita kao biskupa Sabertu, kralju Istočnih Sak-sonaca. Mnogi su bili kršteni, i izgledalo je kao da je Melit uradio dobar posao. Prilikom smrti Saberta, međutim, njegova tri paganska sina odmah su se otvoreno predala idolatriji koje su se prethodno odrekli. Narodu su dali slobodu da služe idolima. I kada su videli da rimski biskup slavi misu i narodu daje oblandu, pre-pirali su se sa ovim sveštenikom. Konačno, prisilili su biskupa i njegove sledbe-nike da napuste carstvo Kenta. Sva trojica su se složila da bi za njih bilo najbolje da napuste Englesku, pa su se povukli u Francusku.

Pod vođstvom Finana hrišćanska vera ponovo je bila uspostavljena među Istočnim Saksoncima, i ovog puta je keltska crkva donela vest. Kralj Eseksa, Si-

~ 134 ~

gebert, i njegovi prijatelji, bili su kršteni. Nakon njegovog krštenja, kralj je kelt-ske misionare pozvao da dođu u njegovo carstvo. Tako je keltska crkva u Božjim rukama bila oruđe koje je učinilo da hrišćanstvo prevlada nad idolatrijom i car-stvu Eseks.

Finan je prepoznao kako je Bog bio radio sa crkvenim misionarima u Eseksu. Sledeći primer Kolumbe i Ajdana pre njega, on je osnovao teološki centar za obuku u Tilberiju.

Pokazano je kako su tri carstva Nortumbrije, Merše i Eseksa bili odvraćeni od njihove idolatrije ka veri keltske crkve preko posvećenih radova Škota. Go-voreći o veličanstvenom delu učinjenom od strane keltske crkve u ovim car-stvima, istoričar Rapin de Tojra piše:

„Ostin (Avgustin) imao je čast da radi na obraćenju Engleske, kada u glav-nini napredak koji je načinio nije bio veoma značajan. ’Istina je da je on propo-vedao Saksoncima iz Kenta, kao što je i Melit onima iz Eseksa, i to sa dobrim uspehom…

Avgustin je na vrhuncu svog uspeha, za šta je toliko počastvovan, postavio samo dva biskupa, Justija u Ročesteru (u njegovom Kentu), i Melita u Londonu, iako mu je papa izrazito naredio da postavi biskupe gde god se pojavi prilika… Ovo je jasan dokaz da napredak koji mu je pripisan nije bio tako značajan kao što Grgur misli… Stoga je iznenađujuće čudno da se obraćenje Engleske pripi-suje Avgustinu pre nego Ajdanu, Finanu, Kolmanu, Kedu, Dijumi i drugim škot-skim monasima, koji su nesumnjivo radili mnogo više nego on. Ali u ovome je stvar. Ovi poslednji nisu svoja naređenja dobili iz Rima, i stoga im se ne sme dopustiti nikakav udeo u slavi ovog dela.“25

Istoričar Henri Soams na istu ovu temu piše: „Samo dva okruga, stoga, severno od Temze… uvek su bila pod rimskim

supernadzorom tokom njihove tranzicije iz paganizma u hrišćanstvo, i ova dva okruga bila su veoma dužna domaćoj (škotskoj) revnosti za njihovo obraćenje. Svaki drugi okrug, od Londona do Edinburga, ima potpuno zadovoljstvo u uka-zivanju na drevnu crkvu Britanije kao na svoju nežnu majku u Hristovoj svetoj veri.“26

CRKVA U KENTU, VESEKSU, ISTOČNOJ ANGLIJI I SUSEKSU

Šta bi se sada trebalo reći o četiri ostala carstva – Kentu, Istočnoj Angliji, Suseksu i Veseksu? U Kent, carstvo koje se nalazilo na jugoistočnom delu ostrva i koje je bilo najudaljenije od misionarskog progresa Škota, Avgustin je rano u-šao. Hrišćanstvo koje je preovladavalo u ovoj provinciji je, stoga, bilo papskog tipa. Veseks, carstvo Zapadnih Saksonaca, bilo je najudaljenije od škotskog ili

~ 135 ~

papskog napretka; stoga se dugo opiralo bilo kakvom ispovedanju hrišćanstva. Što se tiče zemlje Istočnih Saksonaca, ovde je opet bio uticaj škotskih misi-

onara koji su ga vratili u hrišćanstvo kada je, nakon odlaska rimskih monaha, palo u idolatriju. Nekoliko godina nakon ovog pada u paganizam škotski pastor je radio tako marljivo među njima da je veliki broj apostola bio naveden da se odrekne svojih grešaka i vrati se veri.27 Što se tiče Suseksa, carstva Južnih Sak-sonaca, on je za znanje o Hristu mnogo dugovao keltskoj crkvi. Njihov kralj bio je kršten u provinciji Meršana od evanđeoskih Škota. Čak je i u rimokatoličkoj provinciji Zapadnih Saksonaca rad škotskih misionara bio ono što je na efikasan način pomoglo tamošnjim Anglo-Saksoncima da se odvoje od svog paganizma i prigrle jevanđelje.

„Nije preuveličavanje ako se kaže da je, sa izutekom Kenta i Suseksa, ceo engleski rod primio temelj svoje vere od keltskih misionara, a čak je i u Suseksu poznato da su irski misionari bili na delu pre dolaska Vilfrida.“28 Kao što je pro-slavljeni Grof de Montalember, francuski katolički učenjak napisao: „Nortum-brijsko hrišćanstvo raširilo se preko južnih carstava.“29

KOLMAN

Prilikom smrti Finana, Kolman je bio izabran kao njegov naslednik da pred-vodi keltsku crkvu. Bede kaže da je on bio poslat iz Škotske.30 Kolman je došao da engleskom narodu propoveda reč Božju.31 Škoti su ga poslali u Lindisfarn, stoga su njegovo posvećenje i njegovo polje rada bili slični sa Ajdanovim i Fina-novim – carstvo Nortumbrije. Pošto je, međutim, u to vreme Osvi, kralj Nortum-brije, bio glavni među ostalim carstvima Engleske, Kolman bi prirodno bio vođa nad vođama. On je imao Hristovu krotost. Korak po korak britansko hrišćanstvo se uspešno suprotstavljalo utvrđenom paganizmu i dekadentnom rimokatolici-zmu i napredovalo iz provincije u provinciju.

Odjednom se desio vetar promene; usledile su intrige Osvijeve rimokato-ličke kraljice. Kada je Kolman bio u službi svega tri godine, kraljičini postupci ubrzali su sabor u Vitbaju. Tri stvari bile su protiv Kolmana: prvo, kratko vreme u kojem je bio u službi; drugo, činjenica da je njegov suparnik, Vilfrid, bio uve-žban u papskim metodama; i poslednje, intriga riimokatoličke kraljice.

Glavno pitanje u ovom sporu bilo je isto ono koje je bilo i između Avgustina i Dinuta, isto ono koje je navelo Viktora I, rimskog biskupa, da ekskomunicira sveštenstvo na istoku – datum svetkovanja Uskrsa. U ostalim zemljama mač je bio upotrebljen protiv onih koji su odbili da prihvate rimske doktrine.32 Enfleda, Osvijeva rimokatolička kraljica, bila je odlučna da usmeri kralja ka praksama Rima.

~ 136 ~

Kraljičin kapelan, Vilfird, bio je jedan od najodlučnijih protivnika keltske crkve. On je bio poslat u Rim gde je četiri godine posmatrao predivne obrede i hramove papstva. Tokom ovog perioda on se uvežbao u argumentima i tradici-jama namenjenim da šire rimski autoritet, i vratio se u Nortumbriju sa ciljem da prisili keltsku crkvu da se uskladi sa papskim praksama.33 Javna debata je upravo ono za čim je Vilfrid težio da bi se proglasila odluka u korist papstva. Kraljeva slabost unapred je osigurala ovu pobedu. Osvi je naredio da se obe strane okupe na javnom skupu. Odabrano mesto bilo je Vitbaj. Osvi je predsedavao ovim sa-borom. Kolman, njegovi škotski službenici, opatica Hilda i njeni sledbenici i biskup Ked bili su na strani Škota. Kralj, njegov sin, princ Alčfrid, kraljica i dva sposobna rimska sveštenika pored Vilfrida bili su na strani Rima.34

Niko ne može čitati izveštaj sa ove rasprave onako kako je predat od strane papskog istoričara Bedea a da ne shvati kako vešto je Kolman odgovarao argu-mentima u ovom slučaju. Međutim, Vilfrid je vešto debatu usmerio ka Petrovoj prevlasti. Informativnog tipa je znati da, iako ovo pitanje nikako nije bilo suštin-sko, rimski duhovnici prosuli su poruge na velikog Kolumbu dok je Vilfrid vikao:

„Što se tiče vas i vaših saradnika, vi sigurno grešite u tome što, pošto ste čuli odredbe apostolskog sedišta i univerzalne crkve, odbijate da ih sledite; jer iako su vaši očevi bili sveti, da li mislite da je njihov mali broj, u uglu najzabačenijeg ostrva, prioritetan u odnosu na univerzalnu Hristovu crkvu? I iako je taj vaš Ko-lumba bio svet i silan u čudima, opet, može li on biti ispred najblagoslovenijeg princa apostola, kojem je naš Gospod rekao: „ti si Petar i na ovoj steni sagradiću svoju crkvu, i vrata hada neće je nadjačati. Daću ti ključeve Carstva nebe-skog?’“35

Kralj se odmah ubacio: „Je li istina, Kolmane, da su ove reči bile izgovorene Petru od našeg Gospoda?“ Kada je Kolman odgovorio potvrdno, nastojeći u isto vreme da pokaže zabludu i slabost upotrebe slučaja sa ključevima kao osnove za crkvenu prevlast, njegove primedbe bile su računate kao da nisu stvar teme. Kralj je publiku doveo do još veće neodlučnosti, sve dok se konačno nisu odrekli svog prošlog običaja i odlučili da se povinuju tobožnjoj nadmoći papskog Uskrsa.36

Nije teško uvideti zašto je kralj Osvi pao pod pritiskom kraljice i njenog kapelana. Kroz savez sa evropskim carevima, Rim je polagao široke i duboke temelje svoje teokratije. Novi red careva, potomaka Karla Velikog, podizao se ka prevlasti na Kontinentu i nosio je papstvo zajedno sa sobom. Dekreti sa sve-opštih sabora papstva bili su vrhovni. Čak i odlučniji kraljevi od Osvija bi pali pod ovim pritiskom.

~ 137 ~

ČETIRI VEKA NAKON VITBAJA

Neki su postavili pitanje zašto su Kolman i njegov saradnici odmah otišli na ostrvo Ajona. Šta je inače mogao da učini? Da je ujedinio svoje snage za borbu protiv kralja i stranih sveštenika, takav plan bi mogao srušiti crkvenu organiza-ciju koja su tako vešto izgradili Ajdan i Finan. On se setio da kada su prva žestoka progonstva pala na mladu crkvu u Jerusalimu apostoli su napustili grad, tako da se napadačka opozicija odvratila od crkve. Tako možemo videti Kolmanovu mudrost u neposrednom odlasku zajedno sa njegovim saradnicima.

„Tokom četiri mračna veka koja su usledila nakon sabora u Vitbaju, proši-renje rimokatoličke crkve na sever bilo je propraćeno rasnim sukobom i pagan-skim invazijama koji su izgradili dodatne barijere između severa i juga.“37

Božjim proviđenjem, Kolmanov odlazak nije se mogao dogoditi u bolje vreme. Papstvu nije bilo dozvoljeno da mnogo uživa u svojoj sumnjivoj pobedi na saboru u Vitbaju, kao što navode mnogi istoričari. Pre nego što su Vilfrid i njegovi sledbenici mogli dovršiti uništenje keltske crkve, za šta je bio obučavan u Rimu, Danci su preplavili Englesku donoseći sa sobom novu poplavu pagani-zma.

Međutim, kada su vođe britanske crkve otišle, predstavnici rimokatolicizma odmah su ugrabili duhovnu vladavinu nad carstvom. Godinu dana nakon Vitbaja, papa Vitalijan napisao je pismo kralju Osviju po pitanju postavljanja nadbiskupa u Kanterburiju, u kojem je rekao: „Božjom zaštitničkom rukom obratio si se ka istinskoj apostolskoj veri.“ Papa Vitalijan rekao je kralju da će iskoreniti nepri-jateljski kukolj.38 On je dalje obećao da će uz pismo poslati relikvije apostola Petra i Pavla. Nedugo zatim, kraljev sin, Alčfrid, razotkrio je i proterao škotsku sektu.39 Ovu nepravdu naneo je kralj Alfrid škotskim vernicima uz odobrenje njegovog oca, Osvija, jer su Škoti odbili da se povinuju crkvi koja je odobravala obožavanje relikvija.

Iako je papstvo osiguralo nadmoć u Engleskoj, Bog nije dozvolio da istina umre. Seme posejano od strane Ajdana, Finana i Kolmana, iako uspavano, nije bilo beživotno. Vera koju su predstavljale keltske vođe ostala je silna u Škotskoj, Irskoj, Velsu i u jugozapadnom delu Engleske. Sledbenici istine istrajavali su vekovima, tako da kada je Viklif započeo svoje čudesno oživljavanje vekovima kasnije, neko je za njegove sledbenike naučavao da su to bili oni koji su Ajdanove doktrine održavali iz generacije u generaciju.

Tokom četiri stotine godina od Vitbaja do normanskog osvajanja papstvo u Engleskoj nikada nije bilo u mogućnosti da na odgovarajući način potpuno pre-vaziđe danski paganizam ili nadahnjujuću hrabrost keltskih vernika. Stoga, crkva u Rimu je uvidela da ako želi pobedu, mora biti osmišljen novi plan bitke. Vreme

~ 138 ~

i okolnosti su u njegove ruke postavili vođu određenog da donese promenu na britanskim ostrvima. Ovaj šampion bio je Vilijam iz Normandije.

PAPSTVO I VILIJAM OSVAJAČ

Papstvo je odobrilo osvajanje Engleske od strane Vilijama iz Normandije.40 Postojala su tri razloga za ovo. Danci su u pokoravanju anglo-saksonske Engle-ske (820. n. e.) bili prožeti sa takvom paganskom pozadinom da Rim preko njih nikada nije mogao očekivati snažnu prevagu iako su oni u kasnijim godinama naginjali ka toj veri. Ovo je moglo označavati i pobedu za drevnu keltsku crkvu koja se već pokazala duhovno sposobnom da pobedi i Anglo-Saksonce i Dance. Stoga, papstvo je pozdravilo čas kada je snažni normanski vođa u Francuskoj očigledno zahtevao presto Engleske. Na drugom mestu, nešto se moralo učiniti da bi se slomila moć keltske crkve, naročito u Škotskoj i Irskoj. Konačno, bilo je potrebno imati novu rasu na kojoj bi se gradilo. Normandi, čija domovina je bila Francuska, živeli su pod vođstvom naroda koji je papa nazvao „najstarijom ćer-kom crkve“. Oni su imali entuzijazam za političku kombinaciju mnogobojnog sujeverja, tiranski sistem kasti i kraljevsku raskoš. Ako bi Normandi mogli posta-viti gvozdenu ruku nad saksonskom i danskom Engleskom, čitava britanska ostrva mogla bi se potpuno dovesti pod papsku zastavu.

Kada se Vilijam iz Normandije sa svojim ratnicima iskrcao u Englesku 1066. godine, danski kralj, Harold, upravo je bio pozvan da se na severu bori u užasnoj borbi protiv buntovnog protivnika. Obavezan da prisilnim kretanjem krene na jug da bi se susreo sa normanskim osvajačima, njegova izmorena vojska postrojila se na visinama Hejstingsa. Ali nije se mogla odupreti osvajačima, i Normandi su dobili bitku.

Pobeda kod Hejstingsa rimokatoličkoj crkvi u Engleskoj donela je novo vođ-stvo. Usledila je silna reorganizacija engleskog života, običaja i institucija. Šta-više, tri stotine godina prošlo je pre nego što su udružene sile kontinentalnog rimokatolicizma i normanskog junaštva mogle dovesti Irsku i Škotsku pod pap-sku vlast. Vels nije bio pokoren. Čak i tada je duhovno osvajanje bilo osvajanje sile a ne prava. Poljuljani strahom i ispunjeni strahopoštovanjem prema autori-tetu, narod je prihvatio običaje Normanda i dao površnu izjavu prihvatanja pap-skih doktrina. Dublja ubeđenja istine i slobode koji su preovladavali u danima keltske crkve bili su ugušeni pod bremenom osvajača. Ajdanovo veliko delo oči-gledno je bilo pokriveno potpunom tamom. Ipak, u kasnijim vekovima kada se reformacija suprotstavila rimskoj prevlasti, seme koje su posejali Ajdan, Finan i Kolman proklijalo je u novinu života. Crkva u pustinji se pokrenula, i novi dan osvanuo je ne samo za Englesku nego i za svet.

~ 139 ~

Glava 13. KOLUMBANIJE I CRKVA U EVROPI

Kolumbanije se dokazao kao veliki izvorni vesnik ponovnog rođenja civili-zacije u Evropi. Tokom pet stotina godina koje su usledile jedva da je postojala generacija koja nije videla vinograde pune irskih radnika, koja nije čula glas neke autoritativne ličnosti iz Galije koji odzvanja u ušima prinčeva i naroda.1

Kako se talas keltskog misionskog rada kretao, iznedrio je vođu koji je za ponovno obraćenje Evrope učinio više nego bilo ko nakon njega. Kolumbanije (neki njegovo ime pišu kao Kolumban) bio je apostol za Evropu preplavljenu uticajem Klovisa i severnih pagana. Patrik je uzeo drevnu pagansku civilizaciju Irske i oblikovao ju u krstaško hrišćanstvo; Kolumba je preko svog fakulteta u Ajoni uzdigao Škotsku iz tame do vođe svetlosti; ali Kolumbanije je trebao da utisne Hristova učenja u Francusku, Nemačku, Švajcarsku i Italiju.

Sveti Duh je Kolumbanija obdario mnogim duhovnim darovima dok je on predavao svoje srce Spasitelju. Zajedno sa njegovom obukom došao je i neiz-bežni teret nošenja jevanđelja koje je naučio na Kontinent u njegovom tada hao-tičnom stanju.

Okolina u kojoj je Kolumbanije (543-615. n.e.) rođen bila je najbolja nego bilo gde na zapadu. Preplavljivanje tevtonskih upada koji su srušili strukturu rim-ske civilizacije u Evropi ostavili su Irsku i Škotsu netaknute. Najbolje u keltskoj, rimskoj i hrišćanskoj kulturi je očuvano, organizovano i negovano od strane Patrika, Kolumbe i generacije entuzijastičnih učenjaka. Kolumbanije je udahnuo ovu atmosferu, i pomoću izvanredne samodiscipline bio je, kao Mojsije na dvoru faraona ili Pavle na farisejskim seminarima, „poučen svoj mudrosti“ (Dela 7:22) svog vremena. Bio je visok, snažan i zgodan. „Njegova lepa pojava i njegova divna boja“, kaže njegov biograf Džonas, „izazivala je oko njega požudu pohot-nih devojaka.“2

Kolumbanije je proveo nekoliko godina u proučavanju u dvoranama učenja u Bangoru. Ovde je predano proučavao Pismo. Muzika svete pesme šarmirala je njegovu dušu, i on je usavršio svoj dar pisanja poezije. Iz Bangora mogao je da gleda preko voda irskog kanala na Englesku koja je i dalje bila u stisku paganskih Anglo-Saksonaca. Prema severu je mogao posmatrati čudesnu transformaciju koja se desila u Škotskoj preko Kolumbe. Dalje na istoku leži Francuska u izo-pačenom moralnom stanju. Apostolski duh goreo je unutar Kolumbanija dok je slušao priče o jadnom stanju Galije, i odlučio je da krene u evangeliziranje Fran-cuske u misionskom duhu keltskog hrišćanstva.

~ 140 ~

MISIONSKI PODUHVATI U FRANCUSKOJ

Dolazak Kolumbanija u Galiju doneo je svitanje novog dana za Evropu. U

mnogim centrima civilizacije koja su on i njegovi sledbenici podigli, on je usadio duh hrišćanstva u srce naroda.3 Sila jevanđelja nastavila se vekovima uprkos pap-skoj prevlasti.4 Zapravo, crkva u Rimu, da bi sačuvala svoj prestiž, bila je primo-rana da izvrši napad na kolumbanski red i pravilo, i da favorizuje benediktanski. Ono najbolje u evropskoj civilizaciji i dalje svoju ponovnu izgradnju duguje Ko-lumbaniju, njegovim saradnicima i njegovim sledbenicima; sarađivali su i drugi evropski evanđelisti.5

Četiri godine pre dolaska Kolumbanija tamo je bilo divlje, bratoubilačko ratno stanje među Klovisovim potomcima. Što se tiče naroda, oni su imali obličje religioznosti ali ne i pojam istinske pobožnosti; i bez čvrstih vodećih načela, bili su kao neznabošci. Nemoral i degradacija su obilovali. Kolumbanije i njegovi saradnici nisu se oslanjali na političku moć, nego na silu Božje ljubavi u njihovim srcima da ubede stanovništvo. Oslonili su se na svetog Duha da svojim plemeni- tim životima izazovu narodne mase da budu gladni i žedni pravednosti.

Kolumbanijevo učenje obezbedilo mu je visoku naklonost vladajućih Klovisovih potomaka. Kralj Gantram radosno je pozdravio njegov dolazak. Kla-rens V. Bisfam kaže: „Ovde se nalaze irski misionari u novim okruženjima. Pre ovoga oni su bili u neslozi sa neznabošcima. Sada su počeli da se bore protiv iskvarenog i krivotvorenog hrišćanstva.“6 Ili, kako je Džonas, Kolumbanijev bi-ograf koji je od njegovih saradnika saznao za činjenice o njegovom životu, napi-sao: „Ostala je samo vera. Ali lek pokajanja i ljubav prema pokoravanju telesnih požuda našli su se samo u nekolicini.“7 Tako ga je kralj Gantram molio da se smesti u njegovom carstvu, govoreći: „Ako želiš da uzmeš Hristov krst i da Ga slediš, traži mir utočišta. Samo pazi, radi uvećanja tvoje lične nagrade i našeg duhovnog dobra, da ostaneš u našem carstvu i da ne ideš ka susednim narodima.“ Misionari su prihvatili ponudu starog, poluminiranog utvrđenja u Anagratu (sa-dašnjem Anagreju), koje datira iz doba Rima, kao položaj za njihovu prvu misiju.

PRVA TRI CENTRA U FRANCUSKOJ

Počeci kod Anagrata u pustinji Vogeze bili su teški. Dok su se građevine podizale i pre nego što su se prvine zemlje mogle pojaviti, irski misionari znali su šta znači patnja. Hrana je ponekad bila tako oskudna da su živeli na bobicama, na kori drveća i na bilo čemu što su mogli pronaći na zemlji. Jednom prilikom kralj Gantram, čuvši za njihovu nemaštinu, zapovedio je da im se odnese hrana.

~ 141 ~

Oni su ipak stojali verno na svom mestu dužnosti. Sve što su tražili bila je prilika za ručni rad i usamljenost u kojoj bi proučavali Pismo. Ovi visoki, silni ljudi obučeni u njihove duge, grube haljine, sa knjigama koje su visile preko njihovih ramena u kožnim torbama, noseći štapove u svojim rukama mora da su ostavili dubok utisak na domaće stanovništvo. O njihovom uzornom životu i spasono-snom primeru Džonas ponovo piše:

„Skromnost i trezvenost, blagost i nežnost isijavale su iz svih njih. Zla lenjo-sti i buntovnih naravi bila su potisnuta. Ponos i oholost su ispaštali žestoke kazne. Prezir i zavist su nestali pomoću verne marljivosti. Toliko je bila velika snaga njihovog strpljenja, ljubavi i nežnosti da niko nije mogao sumnjati da Bog milosti prebiva među njima.“8

Kolumbanije bi se ponekada izdvojio i danima živeo sam. Nije imao društva osim Biblije koju je bez sumnje svojom rukom prepisao u Bangoru. Verovao je Bogu za hranu i prepustio mu brigu za osnovne stvari. Na njega se gledalo kao na princa divljih zveri. Iz ovih izdvajanja istupao bi kao stari proroci, osnažen i osvežen za svoj rad.

Rasprostranjeni uticaj ubrzo je došao do nove misije. Mladež te zemlje, od koje su mnogi bili iz plemićkih porodica, okupila se u centar za obuku za mlade. Sada nije bilo neophodno putovati u inostranstvo radi pohađanja visokih škola ostrva Emerald. Ovde se nalazilo nastavničko osoblje od trinaest irskih učitelja u njihovoj zemlji, donoseći posvećenost, učenost i uputstvo za veštinu njihovih ču-venih keltskih misionara. Stotinu godina ranije Klovis je sklopio politički savez sa papstvom da bi zadobio podršku istočnog cara; ali ovo se pretvorilo u štetu, ne u podsticaj. I nije za čudo, jer u vreme Kolumbanija rimski papa bio je Grgur I, nazvan Grgur Veliki, dobro poznat kao neprijatelj klasičnog učenja.9 Mnogi au-toriteti prekorili su ovog pontifa jer je doveo matematičare iz Rima, zabranio grčki jezik i otkazao učenje.10

Anagrat je uskoro postao previše mali. Broj kandidata za upis u ovo novo naselje veoma se umnožio. Kolumbanijev uticaj postao je široko rasprostranjen. Iskrenost i posvećenje irskog kampa bilo je superiornije od bilo čega te prirode na Kontinentu koji kao da je uvodio novu religiju. Stanovnici olujom zbrisane Evrope upravili su svoje oči na mesto odakle su dolazili nadahnjujući izveštaji, i vrata prilike bila su otvorena za evanđeliste. Kolumbanije je zbog ovoga rešio da otvori još jedan centar za širenje jevanđelja.

Naišao je na srdačnu saradnju kralja Gantrama. Vladar Burgundije rado im je odobrio položaj u Luksevilu, smeštenom u podnožju Vogezninih planina, gde su planinske šume okupirale ravnicu. Ovde su bile ruševine starih rimskih vila, zaraslih u upetljano žbunje. Pustinja je obilovala medvedima, vukovima, lisicama i drugim divljim životinjama. Ali pod snažnim udarcima ovih misionara Crkve u

~ 142 ~

pustinji sve ovo se promenilo. Šuma je bila posečena i zemlja očišćena. Raonici su preorali neobrađeno zemljište, i uskoro su se videla polja njišućih žitarica. Kako su smeštaji bili obezbeđeni, plemićka mladež te zemlje okupila se kod Ko-lumbanija kao kandidati novog bratstva. Luksevil je bio određen da postane majka brojnih centara evropske civilizacije.11 Dok su ovi misionari radili, odgo-varali bi na pitanja: „Mi smo Irci koji prebivaju na samim krajevima zemlje. Mi smo ljudi koji nisu primili ništa osim doktrine apostola i evanđelista.“

U Luksevilu je opet došlo do brzog rasta i skučenih uslova kao i u Anagratu. Kolumbanije je osnovao treći centar za obuku u Fontanu, nazvavši ga tako zbog toplih lekovitih izvora koji su izlazili iz zemlje. Smešteni u poluprečniku od oko trideset kilometara, ova tri naselja oformila su evanđeoski centar dela Crkve u pustinji u Francuskoj. Ljudi su se svuda okupljali oko njih. Sveže ideje pobedo-nosne istine raširile su se kao na krilima vetra. Tamo su se pojavile druge vođe koje su obučavale regrute koji bi ponavljali njihove podvige. Iz Irske je takođe stizao neprestani tok obučenih vođa i učitelja da bi uvećali broj prvih evanđeli-sta.12 Tako je Božja reč silno rasla. Uskoro je, međutim, opasnost smrtonosne prirode podigla glavu radi ugrožavanja porasta crkve.

BORBA SA RIMSKIM BISKUPIMA

U Škotskoj i Engleskoj irski misionari su se rvali sa čistim paganizmom. Na Kontinentu su se suočavali sa još težom situacijom. Jaz između keltske i rimske crkve bio je veći nego između irskog hrišćanstva i paganizma. Zapravo, ovaj jaz bio je daleko veći nego između protestantizma i rimokatolicizma u vreme Lutera. Paganizam nije imao pristup kulturi i istini kakav je papstvo tražilo. On nije bio podržan, kao što je bilo papstvo, vojnom mašinerijom istočnog rimskog carstva, osnovanom od strane Belisarijusa, najvećeg ratnog genija tog doba. Jedinstvo hrišćanske crkve sa državom uvek je opasnije za slobodu nego jedinstvo pagani-zma sa državom. Protivljenje rimskih biskupa Kolumbanijevom delu je, stoga, označavalo borbu između slobode i despotizma.

Stanje papstva u ovoj oblasti ovako je opisano od strane modernog istoričara: „Crkva je među Francima i Germanima bila u jadnom stanju. Mnoge crkvene

zemlje bile su u rukama laika. Bilo je malo ili nimalo discipline, i sveštenstvo se nije kontrolisalo. Svaki sveštenik je radio ono što je bilo ispravno u njegovim očima. Tamo je, u ovo vreme, bilo mnogo skitničarskih sveštenika i monaha koji su lutali zemljom, zadobijajući nepouzdane prihode nametajući se narodu.“13

Što se tiče crkve u vreme Justinijana, isti istoričari srednjovekovnog perioda izjavljuju: „Hrišćanstvo tog vremena bilo je sasvim degradirano, i hrišćani su se malo razlikovali od ostalog naroda oko njih. Islam se jednim delom bunio protiv

~ 143 ~

ove degradacije.“14 Sveštenici su bili ljubomorni na uticaj i rast keltskih misionara. Iza svega

toga, međutim, stoji njihova ozlojeđenost prilikom ukora koji je Kolumbanije uputio njihovim sumnjivim životima. Stoga, oni su pozvali ovog irskog vođu 602. godine da odgovara pred sinodom galskih biskupa. On je odbio da se pojavi, ali u svoju odbranu poslao je poslanicu preklinjući ih da se ne mešaju. Rimoka-tolički istoričar Džon Heli ovako piše o ovom sukobu:

„Prigovor je bio beskoristan; oni su se uporno držali praksi svoje zemlje. Ništa ih nije moglo ubediti da je ono što su im sv. Patrik i irski sveci predali na bilo koji način bilo pogrešno. Samo su hteli da budu ostavljeni na miru. Nisu želeli da svoje prakse nametnu drugima. Zašto da drugi nameću svoje prakse njima? Imali su pravo da im se dozvoli da žive u miru u svojoj pustinji, jer nisu povredili nijednog čoveka, i molili su se za sve. Kolumbanije je to tako obrazlo-žio, ili se radije protivio sinodu francuskih biskupa koji su prigovarali njegovim praksama. Njegova pisma upućena njima i papi Grguru Velikom po pitanju Uskrsa i dalje postoje, ali ne može se opravdati nekim izrazima koje je upotrebio. On je važećim biskupima na jednom mestu rekao da bi im bilo bolje da se daju u nametanje kanonske discipline među svojim sveštenstvom, nego što se rasprav-ljaju o uskršnjem pitanju sa njim i njegovim monasima. Ipak tu i tamo on govori ne samo sa silom i slobodom, nego i sa istinskom poniznošću i pravom rečitošću. On je ove prelate preklinjao najsvečanijm jezikom da dopuste njemu i njegovoj braći da žive u miru i ljubavi u njihovim tihim šumama, pored kostiju njihovih sedamnaestoro braće koji su bili mrtvi.“15

Ovo je događaj pomoću kojeg se može uporediti duh te dve crkve. Čovek samo treba da uporedi Kolumbanijevo pismo sa oholim postupkom prema Dinutu iz keltskog Velsa od strane Avgustina. Klarens V. Bisfam o ovome piše:

„Kolumbanijev odgovor je u divnoj suprotnosti sa Avgustinovom nesrećnom izjavom, kojom je proročki bio odgovoran za određena krvava dela. Kao zaklju-čak, moramo priznati da je Bangorovo pravilo života, iako najteže, proizvelo kro-tost karaktera u vatrenoj keltskoj prirodi koja je zadivljujuća, i da je u predivnom kontrastu sa umerenijim benediktanskim pravilom koje je proizvelo aroganciju sv. Avgustina.“16

KOLUMBANIJE I KRALJICA BRUNHILDA

Ako je ikada postojala druga Jezabela, to je bila Brunhilda, supruga kralja Sigeberta iz Austrasije, Gantramovog brata i progonitelja Kolumbanija. Nakon ubistva njenog muža 575. godine, ona je šarmirala sina njegovog brata, Kilperika,

~ 144 ~

kralja Neustrije. Zaljubivši se ovaj momak ju je oženio. Ona je kasnije svog u-nuka, Teuderika II, kralja Burgundije, odvela u rasipnički život. Teuderik je imao veliko poštovanje prema Kolumbaniju, i nekoliko godina ga je štitio i branio čak i dok se ovaj irski misionar protivio njemu i njegovoj raskalašnoj babi zbog nji-hovih zlih puteva. Iz straha da će Teuderik oženiti kraljicu koja će je zameniti, Brunhilda je skovala zaveru da bi ga sačuvala u razvratnom životu.

Kada ju je keltski misionar ukorio zbog grešnog života na dvoru, ona se raz-besnela na njega; i od tada je počelo neprestano progonstvo evanđeoskih fakul-teta koje je osnovao Kolumbanije. Oko deset godina pre ovoga Avgustin, monah poslat da obrati Englesku, doneo je Brunhildi pismo upoznavanja od pape.17 O Brunhildinim vezama sa religijskim neprijateljima keltske crkve istoričari pišu: „Čini se da je Brunhilda bila, prema idejama njenog vremena, religiozna žena. Gradila je crkve, manastire i bolnice, i bila je prijatelj sa nekima od vodećih crkvenjaka njenog vremena.“18 Od kada su ova kraljica-udovica i rimokatolički biskupi bili neprijatelji Kolumbanija, ona im je urgirala da napadnu keltsku veru i da ukinu njegov sistem obrazovanja.

KOLUMBANIJE U IZGNANSTVU

Do sada je Kolumbanijeva slava veoma porasla u svim gradovima i provin-cijama Francuske i Nemačke, toliko da je bio visoko poštovan i slavljen. Čak su i kraljevi vojnici u raznim situacijama ili oklevali da izvrše kraljevsku naredbu za njegovo proterivanje, ili su je izvršavali tako labavo da je Kolumbanije mogao pobeći nazad u Luksevil. Plašeći se osvete nad njegovim saradnicima, ovaj stari učenjak odlučio je da se izdvoji. Prvo je sa izvesnim prijateljima otišao ka reci Loari, koju se čini da je pratio, nameravajući da isplovi iz luke u Nantu za Irsku.

Priča o njegovim kretanjima ne shvata se kao odlazak u izgnanstvo, nego kao osvajački marš. On nije međutim ispolovio iz Nanta, nego je otišao Soason, glavni grad Klotarija II, kralja Neustrije. Tamo je zauzimao položaj sličan polo-žaju premijera, ako ne čak položaj kraljevske moći. Klotarije ga je konsultovao po svim važnim državnim pitanjima i sledio njegov savet, ali Kolumbanije je imao veći posao da uradi. Nadao se da će posaditi nove centre u Nemačkoj, Švaj-carskoj i Italiji.

Kako je Kolumbanije bio počastvovan od Klotarija II, kralja Neustrije, zem-lje koja se kasnije proširila i postala Francuska, tako je i kraljevski bio tretiran od Teodeberta, kralja Austrasije, zemlje koja će kasnije zauzeti delove one teritorije koja je sada Nemačka. Dok je bio na putu ka Teodebertu, zaustavio se kod Moa, gde ga je ugostio ugledan građanin, Teodebertov prijatelj. Njegov pobožni život

~ 145 ~

uticao je na ćerku njegovog domaćina da posveti svoj život Kolumbanijevim mi-sijama. Ovi počeci keltskog hrišćanstva bili su umnoženi kada su učeni Kolum-banijevi saradnici odbili da nastave dalje ka istoku u pustinju, i kada su odmah počeli da osnivaju nova naselja počevši sa Mecom kao centrom.

Kralj Teodebert bio je srećan zbog Kolumbanijeovog dolaska na njegov dvor. Molio ga je da trajno ostane u njegovom carstvu i da nastavi svoj rad. Ovaj učenjak, međutim, želeo je više da učini za Evropu koja se nalazila u varvarskom stanju.19 Kao što Benedikt Ficpatrik kaže: „Irci su bili prvi misionari u Nemačkoj, i oni su Nemačku uglavnom učinili hrišćanskom zemljom kada je Bonifacije, koji je bio nazvan apostolom Nemačke, prvi put došao tamo.“20

Sada bi bilo dobro protestovati protiv pripisivanja benediktanskim mona-sima dela koje su izvršili irski misionari. Ficpatrik kaže: „Opšte verovanje da su benediktanci, koji su bili jedini ’suparnici’ irskih monaha u periodu koji se sada razmatra, bili učeni ljudi totalno je pogrešno. Nije postojao nijedan ogranak be-nediktanaca koji je obrazovna proučavanja činio svojim ciljem sve do uspostav-ljanja Mauristija u sedamnaestom veku.“21

Nekoliko godina je Kolumbanije radio u Nemačkoj i Švajcarskoj, ostavlja-jući niz misija da bi nastavio delo koje je započeo. Međutim, paganska zavera protiv njega naterala ga je da se opet skloni u druge zemlje. Napuštajući centar u Bregencu, što je sada u Austriji, nadležan za jednog od njegovih prošlih sarad-nika, Galija (opšte poznatog kao sv. Gal),22 Kolumbanije, iako je prešao sedam-deset godina, uputio se preko veoma visokih Alpa ka dvoru Agilulfa, kralja Lom-bardijaca. U ovoj oblasti izvorna hrišćanska učenja Jovinijanova iz četvrtog veka, i Kloda iz devetog, i dalje su istrajavala.23 Ovde je Kolumbanije radosno prim-ljen. Sada su, moglo bi se reći, Kelti i valdenzi ujedinjavali ruke u širenju jevan-đelja. Lombardi i potomci Gota sledili su jednostavnije i više biblijsko hrišćan-stvo crkve na istoku i nikada nisu išli putem papstva.24 Moćnom lombardskom kralju bilo je drago što ima ovog silnog duhovnog vođu iz Irske u svom carstvu. U ovim srednjovekovnim vremenima ove doline bile su krajnje naseljene.

Međutim, odbijajući da ostane na dvoru, Kolumbanije je molio kralja za mesto u kojem će moći da podigne novi centar. Agilulf se setio lokaliteta Bobijo gde se nalazila iskopana crkva. Lombardi su u ovo vreme, jer nisu bili povezani sa papstvom, bili označeni kao arijevci. Pošto je papstvo, podržano oružanim si-lama istočnog rimskog carstva, zauzelo preteći stav i prema keltskom hrišćanstvu i prema onim zajednicama koje je odabralo da naziva arijevcima, prirodno je postojala bedna zajednica između Kolumbanija i kralja Agilulfa.

Džon Heli piše da se Bobijo „nalazio blizu Trebije, skoro na istom mestu gde je Hanibal prvi put osetio surovost te žestoke zime u snegovima Apenina.“25 Neko bi se zaprepastio čudesnim delom čišćenja šuma, uređivanja građevina,

~ 146 ~

obrađivanja zemlje i proizvodnje useva iznova izvedenom u Bobiju. Izgleda da je Kolumbanije imao neobičnu sposobnost u rukovođenju farmerskih poslova, u ulozi doktora za svoje saradnike i u korišćenju medveđe kože da načini sandale. Naročito je bio vešt u pripitomljavanju divljih životinja. Dok se odlikovao ruko-vođenjem takvih radova kao što su gradnja puteva, kopanje bunara, izgradnje crkava i škola za obuku, nije zanemarivao učenje. Jedan učenjak piše: „Irski te-melji Nemačke i severne Italije postali su glavni centar za proizvodnju knjiga na Kontinentu.“26 Kada su kasnijji učenjaci počeli svoju potragu za pisanim irskim rukopisima, sv. Gal i Bobijo pronašli su se kao vredna skladišta.

O Bobiju je zapisano: „Ovde je jezgro onoga što je trebalo biti najproslav-ljenija biblioteka u Italiji formirano pomoću rukopisa koje je Kolumbanije doneo iz Irske i studija kojih je on lično bio autor.“ „Slava Bobija dosegla je obale Irske, a sećanje na Kolumbanija bilo je drago srcima njegovih zemljaka.“ „Katalog iz desetog veka, objavljen od strane Muratorija, pokazuje da je u tom periodu svaka grana znanja, božanskog i ljudskog, bila predstavljena u ovoj biblioteci.“27 Bo-bijo je postao takav evanđeoski centar za obuku da je kasnije rimokatolička crkva sledila istu proceduru sa Kolumbanijem kao što je učinila sa Patrikom i Kolum-bom; na kraju je za njega tvrdila da je njen.

KOLUMBANIJEVA SMRT

Kolumbanije nije živeo više od godine nakon što je završio svoje delo u Bo-biju. Iako je tamo postojao rasprostranjen bol zbog njegove predstojeće smrti, u njegovom srcu nije bilo žaljenja. Mogao se osvrnuti na svoj naporan rad koji je trajao više od trideset godina i uvideti da je ostavio neizbrisiv utisak na Franke, Germane, Svevije, Švabijance, Švajcarce i Lombarde. On je dragovoljno izvršio delo za koje ga je Bog postavio. Svoje delo on je završio 615. godine, imajući u to vreme nekih sedamdeset i dve godine. Njegovo telo bilo je sahranjeno ispod crkvenog oltara, i do danas se njegovi ostaci čuvaju u grobnici crkve u Bobiju. Za oko dvadeset i pet postojećih rukopisa se tvrdi da su njegovi spisi.

RAZLOZI ZA PROTIVLJENJE PAPSKIH BISKUPA

Postoje izvesni pisci koji traže da umanje razlike između keltske i rimokato-ličke crkve. Ovo je verovatno mišljenje koje oni žele, jer vole da veruju da su božanske poruke keltske crkve prešle u protivničku zajednicu, da se nikad više ne pojave. Ovakav stav je suprotan ne samo temeljnom ispitivanju izvršenom od brojnih autoriteta, nego i zaključcima do kojih se došlo jednostavnim razmatra-njem različitosti života i doktrine ova dva sistema. Džordž T. Stouks, govoreći o

~ 147 ~

konačnoj voljnosti keltskih vođa da se slože po pitanju Uskrsa, kaže: „Ali iako je keltska crkva početkom osmog veka na ovaj način pristala na

univerzalnu praksu i istočne i zapadne crkve, ovaj pristanak nije uključivao ni-kakvo potčinjavanje ostalih stvari rimskoj prevlasti. Ne, pre ćemo videti da se odsada pa do dvanaestog veka keltska crkva razlikovala od Rima po veoma važ-nim pitanjima, što je u stvari stvorilo izgovor za osvajanje ove zemlje od strane Normanda.“28

Koja su to bila važna pitanja po kojima se keltska crkva vekovima razliko-vala od rimske? Razlika se zasnivala na tako vitalnim pitanja kao što su vrhovni autoritet Biblije, prevlast pape, celibat sveštenstva, tajna ispovesti, transupstan-cijacija, trojstvo i obavezujući zahtevi moralnog zakona. Mogu se pomenuti i mnoge druge razlike. Razmatrajući nepopustljivo neprijateljstvo papstva prema keltskoj crkvi, jasno je da ili jedna ili druga od ove dve zajednice moraju ili umreti ili se predati.

Odsustvo učenja u papskoj crkvi i njeno ogromno prisustvo u keltskoj crkvi u vreme nakon pada rimske imperije, dokazano je u sledećim rečima Benedikta Ficpatrika: „U zemljama koje su nekada uključivale zapadno rimsko carstvo, gde je latinski jezik bio sredstvo hrišćanstva i obrazovanja, jedva da je postojala škola u pravom smislu te reči osim onakve koja je već ustanovljena, direktno ili indi-rektno, irskim rukama.“29 Ovaj rimokatolički autor dalje kaže: „Papa Evgenije II je 826. n.e. po prvi put u istoriji izdao bule kojima širom Galije i ostatka hrišćan-stva zabranjuje škole te vrste koje su tada vekovima postojale u Irskoj.“30

Kolumbanije i Dinut iz Velsa su prema katoličkim vođama ispoljili hrišćan-sku učtivost, ali su odbili da se potčine.31 Oni su težili, bez ikakvog odricanja od svoje lične istorijske prošlosti koja je sezala do apostola, da razviju bratsku at-mosferu koliko god je to moguće.

Kao što je zapaženo u sukobu između rimokatoličke kraljice Margarete iz Škotske i sledbenika velikog Kolumbe, jedna ozbiljna razlika između keltske i rimokatoličke crkve bila je svetkovanje Subote kao svetog dana od odmora. Papa Grgur I, koji se u vreme Kolumbanija protivio klasičnom učenju, bio je tako raz-jaren jer su mnogi hrišćani u Rimu svetkovali Subotu kao Šabat da je 602. godine izdao bulu izjavljujući da kada antihrist dođe, on će držati Subotu kao Šabat. Ovaj čin je stvar uobičajenih izveštaja.32 Da li strogo protivljenje mnogih papa prediv-nom delu irskih misija u Evropi u velikoj meri duguje činjenici da je praksa keltke crkve bila da svetkuje Subotu kao dan od odmora i bogosluženja?

Opanjkavajući keltsku crkvu na Kontinentu kao jeretičku po mnogim pita-njima, naročito zbog svetkovanja sedmog dana Šabata, Rim ju je osudio za juda-iziranje. Tako, 45. poslanica pape Grgura III upućena biskupima nemačke Bava-rije opominje ih da prionu uz rimske doktrine i da se čuvaju Britonaca koji dolaze

~ 148 ~

među njih sa lažnim i jeretičkim sveštenicima.33 Oni misionari koji su radili bez papskog autoriteta bili su osuđeni od Bonifacija, papskog izaslanika, kao zavod-nici naroda, idolopoklonici i (jer su bili oženjeni) preljubnici. U svemu ovome rimokatolička crkva dobro se pobrinula da jedino nejasni i neodređeni izveštaji o svim ovim tačkama koje su predmet debate ostanu do današnjeg dana.

Što se tiče optužnice da su izvesne crkve judaizirale, zapisnici sabora u Lif-tinaju (moderni Estinej), Belgija, 743. godine, daju poželjniju informaciju. Dr Karl J. von Hefele piše: „Treća beseda sa ovog sabora upozorava protiv svetko-vanja Šabata, ukazujući na dekret sa sabora u Laodikeji.“34 Već na laodikejskom saboru, održanom negde pri kraju četvrtog veka, odlučeno je da su svi koji odma-raju od svojih poslova u Subotu judaisti, i da trebaju biti ekskomunicirani.

LUKSEVIL, SV. GALIJE I BOBIJO

Među umnoženim centrima koje su oformili Kolumbanije i njegovi sarad-nici, zapaženo je da je Luksevil bio vodeći centar u Francuskoj, sv. Galije vodeći centar u Nemačkoj i Švajcarskoj, dok je Bobijo zauzimao ovaj položaj u Italiji. Postojali su, međutim, i mnogi drugi centri. O Luksevilu Benedikt Ficpatrik piše: „Luksevil se pokazao kao najveći i najuticajniji od svih manastira i škola koje je uspostavio Kolumbanije. On je postao priznata duhovna prestonica svih zemalja pod franačkom vladavinom… U sedmom veku Luksevil je bio najslavnija škola u hrišćanstvu izvan Irske.“35 O sv. Galiju i Bobiju on piše: „Sam sv. Galije postao je poznat kao ’intelektualni centar nemačkog sveta’, dok je Bobijo, osnovan od strane Kolumbanija, dugo bio ’svetlost severne Italije’.“36

Svaki pokušaj da se oceni Kolumbanijevo delo mora biti zaista nemoćno. Nije unutar čovekove sile da dâ adekvatnu slavu onome što je Bog uradio u či-njenu svoje istine pobedonosnom. Ovaj pionir izgradio je svoje duhovne temelje na ruševinama rimskog carstva. Njegovi misionski centri postali su jaslice civi-lizacije, studentski grad i propovedaonica evangelizma. Plemeniti karakter ovog čoveka, njegovi umnoženi talenti, njegova visoka izvršna sposobnost i povrh svega njegovo potpuno predanje Bogu čini ga tipom čudesnog dela učinjenog od strane keltske crkve.

~ 149 ~

Glava 14. CRKVA U EVROPI POSLE KOLUMBANIJA

Pravo delo ranih irskih misionara u obraćanju pagana iz Britanije i cen-tralne Evrope, i sejanje semena kulture, bilo je previđeno kada namerno nije lažno predstavljeno, dok je istinsko delo obraćenja paganskih Nemaca bilo delo Irca Vinfrida, ili, kako je poznatiji, sv. Bonifacija, čoveka velike političke sposo-bnosti, koji je požnjeo polje koje su oni posejali, i prozvan je apostolom Nemačke, iako je veoma sumnjivo da je on ikada propovedao neznabošcima.1

Sunce Kolumbanija briljantno je obasjavalo hladna srca Evrope. On i nje-govi sledbenici doneli su svetlost zemljama pokrivenim tamom od dolaska Fra-naka.2 Tri revolucije uskoro su usledile jedna za drugom, koje pričaju priču o Evropi nakon njegove smrti tokom srednjovekovnog perioda Crkve u pustinji. To su bile: prva, razvoj civilizacije na Kontinentu pomoću napora vođa keltske crkve koji su sledili Kolumbanija i preko ranih valdenških heroja; druga, papsko organizovano protivljenje ovom delu; i poslednja, katastrofalni vekovi koji su usledili nakon krunisanja Karla Velikog od pape kao osnivača karolinškog reda careva i prvog cara svetog rimskog carstva.

Keltski misionari koji su u sedmom i osmom veku došli iz Irske pronašli su Evropu u neznanju i u neredu. Njihovi centri za obuku podigli su intelektualni nivo oblasti u kojima su radili. Evangeliziranjem i ispoljavanjem samopožrtvo-vanog duha oni su uzdigli hrabrost i nadu stanovništva prema pobedonosnoj istini. Utisnuli su u ljude ljubav prema poštovanju svetih i plemenitih tema. Dostojanstvo rada nije bilo zanemareno. Podigle su se farme u oblastima koje su nekada izgledale neuredno. Bile su snabdevene stokom i drugim neophodnim domaćim životinjama. Živo cveće procvetalo je tamo gde je nekada bila pustinja. Ponovo su oči posmatrale polja njišućih žitarica, i osmeh prosperiteta obasjavao je zemlju.

Šta je nastalo od mnogobrojnih centara civilizacije u Evropi koje su podigli Kolumbanije i njegovi sledbenici? Klarens V. Bisfam kaže: „Kolumbanije je u Galiju uneo tako trajnu uspomenu religijskog duha Irske, da su tokom njegovog života ne manje od hiljadu opata priznali zakone jednog pretpostavljenog.“3 Ko-lumbanije je na Kontinent stigao manje od pola veka nakon početka 1260-godiš-njeg perioda koji je otpočeo 538. godine. Merovinški carevi, Klovisovi potomci, bili su osnivači franačkog carstva. Dobro je poznata priča o tome kako je oslab-ljeno Klovisovo potomstvo, poznato kao „carevi koji ne rade ništa“, u vladu u-velo glavnog domija (načelnika palate), kao neku vrstu premijera. Oni su postali

~ 150 ~

silni, i na vreme smenili slabog cara da bi osnovali karolinšku dinastiju, tako nazvanu od strane Karla Velikog. Karlovi prethodnici zadobili su moć uz pomoć rimskog sveštenstva, a zatim maltretirali Kolumbanijeve sledbenike.4

Skrećemo pažnju na Kolumbanijeve saradnike, koji su izgleda zajedno sa njim napustili Irsku i koji su kao i on postali osnivači ne samo centara za obuku nego i škola, gradića i gradova. Ovi ljudi bili su marljivi u evangeliziranju i u proučavanju literature.

Rani irski rukopisi i dalje postoje u evropskim bibliotekama svedočeći i o kulturi i o rasprostranjenoj misionskoj aktivnosti ovih irskih monaha. Spisi koji su nam predati na staroirskom jeziku isključivo su religijske prirode. Ovi irski monasi u ovo vreme takođe nadmašuju ostatak zapadne Evrope ovim prosvetlju-jućim rukopisima; to jest, ukrašavajući ih obojenim inicijalima, osmišljavanjem ivica i ilustracijama.5

Već je bio pomenut Galije, takođe nazvan sv. Gal. Benedikt Ficpatrik pridaje pažnju Euriciniju, koji je nakon kreiranja minijature hrišćanstva na obalama bil-skog jezera, Švajcarska, osnovao gradić Sv. Ursan; Sigsbert koji je, napuštajući Kolumbanija u podnožju Alpa koji dele Italiju od Švajcarske, prešao opasne gle-čere i visoku oblast večitog snega i uspostavio dragocenu zajednicu u Disentiju; i Dikuilije, očigledno brat sv. Gala, koji je položio temelje gradića i misionskog centra u Luru.6 Ovi i mnogi drugi centri za obuku keltske kulture trajali su kroz vekove krize. Nastavili su da iz svojih eminencija obrazuju prosto stanovništvo Evrope i da proizvode nove generacije učenjaka i učitelja.

Sveta Pisma mora da su se veoma umnožila kada se razmatra ogromno pro-tezanje teritorije u kojoj su locirana žarišta keltske crkve na Kontinentu. Neki od ovih seminara bili su ispunjeni studentima. Računajući da je samo jedna kopija Biblije išla na svaka tri ili četiri studenta, i da je to bilo nedovoljno, mora da je postojalo rasprostranjeno širenje Starog i Novog Zaveta širom zemalja koje sada nazivamo Francuska, Belgija, Nemačka, Švajcarska, Austrija i Italija. Značajne političke promene, koje su se desile prilikom papskog ulaska u savez sa vlada-rima ovih različitih oblasti da bi unapredilo svoju crkvu, gurnule su škotsko-irske ustanove u pozadinu.

Postoje pisci koji su pokušali da optuže keltsku crkvu na lažnoj osnovi da je bila bedno organizovana i bez centralne vlasti. I verovatnoće i činjenice ovog slučaja su protiv ovog zaključka. Irski kolinizatori proučavali su i bili poslušni biblijskoj opomeni:

„A sve neka bude pristojno i onako kako je red.“ (1. Korinćanima 14:40). Istina je da nisu otišli pod bič crkve ujedinjene sa državom niti su bili prisi-

ljeni da budu poslušni pod pretnjom mača. Radije su se držali zajedno nevidlji-vim vezama istine, blagosloveni nadahnućem svetog Duha. Težili su da izbegnu

~ 151 ~

hijerarhijsku gradaciju, i tako su upotrebili druga imena u odnosu na ona koja je upotrebljavao Rim. S druge strane, crkva na istoku, sve od Asirije do Kine, koja je bila duplikat keltske crkve na zapadu, priznala je vrhovnog pastora, katolikosa koji je sedeo u Seleukiji u južnoj Mesopotamiji, štabu te crkve.7 Ovo je zasigurno bila organizacija. Nakon osvajanja Persije od strane muslimana, ova organizacija se nastavila; ali patrijarško sedište bilo je preneseno u Bagdad, a pet stotina go-dina kasnije u Mosul (blizu Ninive) na reci Tigar u severozapadnoj Mesopota-miji.8

PAPSKO NEPRIJATELJSTVO PREMA KELTSKOJ CRKVI NA KONTINENTU

Jedna sila, međutim, sa strahom i nemirom posmatrala je obim dela koji je

izgrađivala keltska crkva. Papa Zaharije je u pismu upućenom njegovom glav-nom agentu u ovom delu Evrope priznao da su pastori ove crkve bili brojniji nego pastori njegove crkve.9 Neander citira 45. poslanicu pape Grgura III upućenu biskupima u Nemačkoj, opominjući ih da se čvrsto drže doktrina i praksi rimo-katoličke crkve, i da se čuvaju doktrina Britonaca i doktrina lažnih i jeretičkih sveštenika koji dolaze među njih.10 Ovaj isti istoričar navodi iz drugih poslanica istog pape upućenih biskupima i vojvodama, obaveštavajući ih da je jedan od razloga zašto je među njih poslao Bonifacija taj da povrati one koji su postali žrtve „jeresi pomoću đavolske veštine“.

Ovo nas vodi do razmatranja Bonifacija (izvorno Vinfrida), koji nam je tako često predstavljen kao apostol i osnivač hrišćanstva u Nemačkoj. Citat na početku ovog poglavlja beleži ono što će svako ko je pošten čitalac pronaći, da se Kolum-baniju i njegovim sledbenicima trebalo pripisati osnivanje hrišćanstva u zem-ljama u kojima se ovo obično pripisuje Bonifaciju. Ako čovek ne obrati posebnu pažnju, neće primetiti da je Bonifacije bio Englez koji je upao u prezrivu mržnju prema keltskoj crkvi. Vilfrid, još jedan Englez, ne sme se mešati sa Vinfridom. Prvi se žestoko protivio keltskom hrišćanstvu u Engleskoj; ovaj drugi, pod ime-nom Bonifacije, učinio je isto u Nemačkoj.

Što se tiče Bonifacijevih ciljeva, dr A. Ebrard piše: „Njegov životni cilj i njegovo životno delo bilo je potčinjavanje hrišćanskih

crkava Austrasije i Neustrije papskim uredbama kanonskog zakona, naročito po-robljavanje i uništenje te hrišćanske denominacije koja je odbila da prizna pre-vlast rimskog prestola, i koja se čvrsto držala svojih ustava i svojih uredbi.“11

Benedikt Ficpatrik, rimokatolički učenjak širokog istraživanja, prikazuje ko-liko visoko je Bonifacije ustao protiv irskih misionara zbog njihovih učenja.12 Ovaj papski agent doveo ih je pred savet i obezbedio njihovu osudu kao da su

~ 152 ~

bili jeretici. Papa se veoma plašio da bi sam Bonifacije mogao pasti pod izvanredan uticaj

ovih misionara čije delo mu je bilo povereno da uništi. Stoga je on, na početku njegovog rada, Bonifacija obavezao papstvu svečanom zakletvom. Kod navod-nog groba apostola Petra u Rimu, on je dao ovu zakletvu:

„Obećavam ti, prvom od svih apostola, i tvom predstavniku papi Grguru, i njegovim sledbenicima da ću, s Božjom pomoći, prebivati u jedinstvu katoličke vere, da se ni na koji način neću složiti sa bilo čim što je protivno katoličkoj crkvi, nego ću na svaki mogući način održati svoju veru čistom i moju saradnju nepre-stanom zbog tebe, i za dobrobit tvoje crkve, kojoj je od Boga poverena moć da svezuje i razvezuje, i zbog tvog pomenutog predstavnika i njegovih sledbenika. I uvek kada nađem da je ponašanje predsedavajućih službenika crkava suprotno drevnim odlukama i uredbama otaca, neću imati zajedništvo niti vezu sa njima nego ću, naprotiv, ako ih mogu omesti, omešću ih; a ako ne, verno ću ih prijaviti papi.“13

Neander nastavlja dalje i kaže da iako su misionari kojima se Bonifacije zakleo da će se suprotstaviti bili njegovi pretpostavljeni u učenju i zadobijanju duša, njegova zakletva papi značila je da nemačko hrišćanstvo treba biti pripo-jeno starom sistemu rimske hijerarhije, stvarajući reakciju protiv slobodnog hrišćanskog razvoja ugnjetavanjem britanskih i irskih misionara.14 Ova šokantna zakletva nije od Bonifacija tražila samo da omete sve one koji se nisu slagali sa papstvom, nego ga je obavezala i da uguši svoja lična ubeđenja i da se u svemu složi sa Rimom. To je prva zakletva ove vrste, ali je otada zahtevana od svakog rimokatoličkog biskupa. O njoj istoričar Arčibald Bauer piše:

„Kada je Bonifacije dao ovu zakletvu (i to je prvi slučaj koji se desio u isto-riji, zakletve poslušnosti ili, kako bismo je mogli nazvati, vernosti, date papi), on ju je položio, napisanu njegovom rukom, na navodnom telu sv. Petra, govoreći: Ovo je zakletva, koju sam dao, i koju obećavam da ću držati. I kako ju je zaista držao, kakve napore je uložio da uspostavi, ne samo u Nemačkoj nego i u Fran-cuskoj, suverenu vlast svog gospodara pape, i da sve ostale biskupe dovede u bedno stanje zavisnosti i ropstva, kojma se on sam tako podlo potčinio, videće se u nastavku.“15

Hajnrih Cimer piše da kada se anglo-saksonski Bonifacije (Vinfrid) pojavio u francuskom carstvu kao papin izaslanik 723. godine da rimokatolizuje crkve koje su već postojale tamo, nijedno od germanskih plemena, tj. Franci, Tijurin-gijani, Alemani ili Bavarci, nije se moglo smatrati paganskim. Ono što su irski misionari i njihovi strani učenici usađivali, prilično nezavisno od Rima, više od jednog veka, Bonifacije je organizovao i uspostavio pod rimskim autoritetom, delom pomoću sile oružja.16

~ 153 ~

Iz ovoga saznajemo da kada je Bonifacije započeo potčinjavanje i rimokato-lizaciju kolumbijanskih misija, bavarske provincije praktično su pripadale ko-lumbijanskom crkvenom sistemu.17 Kada je Bonifacije stigao tamo, smesta je osudio Erenvolfa, koji je bio istaknuti kolumbijanski sveštenik.18 Nakon što je Šarl Martel zadobio pobedu nad muslimanima u dobro poznatoj bici kod Tura (732. n.e.), vojvoda od Turingije koji je prethodno bio pritisnut da sa svoje teri-torije protera škotsko-irsko sveštenstvo, nije se usudio da zanemari ovu zapovest od pobedonosnog Šarla. Tako je 733-34. keltsko sveštenstvo bilo proterano.19 Međutim, nedostatak pastora bio je tako velik da je Bonifacije, užasnut kad je prepoznao opasnost da će čitava zemlja ponovo upasti u neznaboštvo, dobio je dozvolu da ponovo postavi određeni broj kolumbijanskog sveštenstva.20 Godine 743, Bonifacije je dvojicu škotsko-irskih sveštenika bacio u zatvor na osnovu toga da su hodočašća ka Rimu proglasili bezvrednim; i da su odbacili kanonski zakon kao i spise Jeronima, Avgustina i Grgura.21 Međutim, među narodom je postojao takav metež da je čak i načelnik palate, Pepin, mislio da je mudro da oslobodi obojicu.

ŠARL MARTEL

Kao i Bonifacije, Šarl Martel bio je precenjen. Postoje pisci koji priznaju da je ova pobeda nad muslimanima bila prenaglašena. Valter F. Edeni nam kaže da sve što je Šarl Martel trebao da uradio bilo je da proveri mavarski prepad na zapadu koji je skoro izgubio na snazi – prepad koji nikad nije mogao rezultirati trajnim pokoravanjem Evrope.22 Mnogi ne znaju koliko je slab bio ovaj napad muslimana koji je Martel zaustavio, zbog toga što je istorija u velikoj meri napi-sana da bi se proslavili papski heroji.

Alban Batler otkriva dalji uticaj Bonifacijeve zakletve u njegovom odnosu prema Šarlu Martelu. „Papa Grgur dao mu (Bonifaciju) je knjigu odabranih crkvenih kanona, da bi mu služila kao pravilo u njegovom ponašanju, i preko pisama ga preporučio Šarlu Martelu.“23

Šarl Martel je nakon svoje prenaglašene pobede nastavio da izgrađuje pap-stvo. Italija je i dalje bila pod istočnim rimskim carem u Konstantinopolju. Uskoro je trebao da osvane dan svetog rimskog carstva na zapadu. Džon Dauling predstavlja preciznu sliku uslova u tom vremenu pišući:

„740. godine, kao posledica papinog odbijanja da preda dvojicu buntovnih vojvoda, podanika Lijutpranda, kralja Lombarda, taj ratoborni monarh napao je i opustošio rimske teritorije. U svojoj nevolji, njihov strah od careve ozlojeđenosti sprečavao ih je da zatraže od njega pomoć koja im je hitno bila potrebna, te su rešili da se obrate proslavljenom Šarlu Martelu…

~ 154 ~

Izvesno je da se oglušio o te jadne papine zahteve; dok ga ovaj drugi, očaj-nički želeći da zadobije njegovu pomoć obraćajući se njegovoj pobožnosti ili su-jeverju, nije napao tamo gde je ranjiviji, obraćajući se njegovoj ambiciji. Grgur je ovo uradio predlažući Šarlu da će se on i Rimljani odreći svoje odanosti caru, kao javno priznatom jeretiku, i priznajući njega za svog zaštitnika, dodeliti mu konzularno dostojanstvo Rima, pod uslovom da štiti papu, crkvu i rimski narod od Lombarda; i, ako se pojavi neophodnost, od osvete njihovog drevnog gospo-dara, cara. Ovi predlozi više su odgovarali ratobornoj i ambicioznoj Martelovoj naravi, i on je odmah poslao svoje ambasadore u Rim da uzme papu pod svoju zaštitu, nameravajući, bez sumnje, da u što kraćem periodu izvrši dogovor.“24

U međuvremenu Šarl Martel je umro a nasledio ga je njegov sin Pepin. Novi glavni domije otpočeo je smišljanje zbacivanja svog nemoćnog monarha, Klovi-sovog potomka. On je rešio da zadobije duhovno priznanje naroda za svoju zaš-titu argumentujući to da otkada poseduje moć bez titule, ima pravo da dobije titulu. Papa Zaharije, koji je u to vreme imao zategnute odnose sa carskim vlada-rem u Konstantinopolju sa jedne strane, i koji je bio izložen ratobornim Lombar-dima u severnoj Italiji sa druge, osećao se da je bio obavezan da obezbedi naklo-nost i zaštitu moćnog Pepina i njegovih Franaka. Dogovor je bio postignut. Ne-moćni car bio je svrgnut. Pepin je bio krunisan i učinjen vitezom ubrzo nakon ovoga od strane Bonifacija, koji je delovao kao papin izaslanik. Ova zavera je primer toga kako papstvo izgrađuje sebe pomoću saveza sa carevima zemaljskim.

Papstvo je pomoglo Pepinu da postane kralj. Sada je bio Pepinov red da po-mogne papstvu. Kralj Lombarda postavio je opsadu kod grada Ravene i pretio da će umarširati u Rim ukoliko njegov zakonski autoritet ne bude priznat. Papa je odmah zatražio izbavljenje od cara u Konstantinopolju, koji je nominalno bio suveren Rima. Kada, međutim, nije bio u mogućnosti da obezbedi to pojačanje, papa je smatrao da je moć istočnog cara u Italiji bila pri svom kraju; i on se lično pojavio pred kraljem Pepinom iz Francuske da zatraži oslobođenje. Ubrzo nakon kratkog odlaganja Pepin i papa na čelu pobednosne vojske ponovo su prešli Alpe i porazili Lombarde. Kralj je tada ispunio obećanje dato pontifu predajući mu sve gradove, dvorove i teritorije koje su nekada pripadale caru na zapadu da ih papa i njegovi sledbenici poseduju zauvek.25

KARLO VELIKI I SVETO RIMSKO CARSTVO

Živopisna je bila scena Uskrsa u Rimu (800. n.e.) kada je papa carsku krunu postavio na glavu Karla Velikog, Pepinovog sina, i proglasio ga glavom čitavog rimskog carstva, označavajući ogromnu evropsku revoluciju. To je značilo ukla-

~ 155 ~

njanje cara u Konstantinopolju od dalje moći u evropskim poslovima. To je zna-čilo uklanjanje mnogih prinčeva, vojvoda i vojvodstava, i pokoravanje Akvita-nije, Alemanije, Saksonije i Bavarije jer je Karlo Veliki sada bio mnogo jak s mačem da bi dopustio rivale na snazi. To je značilo jedinstvo crkve i države; jedinstvo papstva sa carstvom tokom više od hiljadu godina. Značilo je da će Karlo Veliki kao silan ratnik rukovati svojom ratnom sekirom da preko čitave Evrope raširi vladavinu papske crkve. Henri Hart Milman piše:

„Saksonski ratovi Karla Velikog, koji je skoro čitavu Nemačku pridodao svojoj vlasti, bili su otvoreno religijski ratovi. Ako je Bonifacije bio hrišćanin, Karlo Veliki je bio musliman, apostol jevanđelja. Objavljeni predmet njegovih napada, prema njegovom biografu, bilo je istrebljenje neznaboštva; potčinjavanje hrišćanskoj veri ili istrebljenje.“26

„Tokom čitavog rata Karlo Veliki je nastojao da potčini plemena dok je napredovao terorom svog oružja; i zaista je užasno bilo to oružje! Jednom prili-kom tokom pohoda na Verdun on je hladnokrvno masakrirao četiri hiljade hra-brih ratnika koji su se predali.“27

Takvi Karlovi postupci su od vodećih papista bili rečito slavljeni kao po-božna dela ortodoksnog člana crkve. Među varvarima koji su navodno bili novo-obraćenici, crkva je usadila svoja sujeverja i svoju mržnju prema jereticima i ne-vernicima. Karlova poligamija bila je više kao poligamija istočnjačkog sultana. Ozloglašena razuzdanost njegovog dvora bila je neproverena, i uistinu nepreko-rena od religije nad kojom je bar privremeno bio glava. Duhovni suveren te iste religije je na njegovo čelo stavio krunu svetog rimskog carstva. Muslimani, u svom besu prema idolima i kipovima, tvrdili su da ih je Bog podigao da unište idolatriju; ali papstvo je svojim vođama dozvoljavalo da podižu kipove u crkvama.

Dobro je poznata činjenica da su zbog svireposti kojom je Karlo Veliki do-veo evropsko stanovništvo pod papsku veru Danci u velikom broju napustili svoju domovinu i otplovili, zaklinjući se da će uništiti hrišćane i hrišćanske crkve gde god da ih pronađu. Ubrzo nakon toga pokorili su Englesku i Irsku, upadajući u ove zemlje sa velikim snagama. Iskalili su svoju osvetu na hrišćanstvu u oba ova carstva. Dva veka su prošla pre nego što je Irska, pod čuvenim Brajanom Boruom,28 zbacila dansko carstvo i ponovo uspostavila irsku ulogu. A što se tiče Engleske, sve do normanskog osvajanja prisutna linija kraljeva nije zbacila Dance i zadobila presto Velike Britanije.

Od datuma osnivanja svetog rimskog carstva teško da možemo reći da je vođstvo Crkve u pustinji u Evropi bilo ograničeno na duhovne sledbenike Ko-lumbanija. Odigrali su se događaji koji su doneli snagu svim evanđeoskim telima. Vidljivo jedinstvo evanđeoske vere širom različitih progoniteljskih carstava te

~ 156 ~

imperije bilo je nemoguće. Ali pojavile su se vođe u različitim delovima Konti-nenta, i grupe Crkve u pustinji bile su ujedinjene u suštinskim doktrinama iako vidljivo razdvojeni.

Dekret pape Grgura IX (1236. n.e.), pominjući ova različita tela imenima koja su stekli, priznao je jedinstvo njihovih evanđeoskih učenja. On glasi ovako: „Ekskomuniciramo i anatemišemo sve jeretike, puritance, patefine i sirote lionce, pasagene, džozefine, amoldiste, speroniste i sve ostale kako god se zvali: njihova lica se možda razlikuju, ali njihovi repovi su upetljani u jedan čvor.“29 Izrazom „njihovi repovi su upetljani u jedan čvor“, papstvo je priznalo kako je duboko bilo jedinstvo među ovim evanđeoskim telima. Ranije (1183. n.e.) papa Lucije izdao je bulu protiv jeresi i jeretika koji bi se našli u različitim evropskim drža-vama i koji su nosili različita imena, izjavljujući: „Sve katadiste, paterine i one koji se nazivaju poniznima ili sirotim ljudima iz Liona, i Pasaginija… staviti pod večito prokletstvo.“30

Mračni srednji vek, kao što mnogi autoriteti navode, duboko se nastanio u narod sa Kontinenta. Džon Daulin kaže:

„Period u koji sada trebamo ući, koji obuhvata deveti i deseti vek, sa većim delom jedanaestog, najmračniji je u analima hrišanstva. To je bila duga noć skoro sveopšte tame, neznanja i sujeverja, sa retkim zračkom svetlosti koji bi osvetlio tamu. Ovaj period je od strane raznih istoričara prikladno označen kao ’mračni vek’, ’gvozdeno doba’, ’teško doba’ i ’svetska ponoć’…. Tokom ovih vekova retko se desilo da laik bilo koje vrste zna da se potpiše.“31

Takođe, Dž. L. Mošejm piše: „Sveopšte je priznato da je neznanje ovog doba bilo ekstremno, i da je učenje bilo potpuno zanemareno… Latinski narodi nikada nisu videli mračnije i neveselije doba.“32

Neznanje i siromaštvo ostavili su narod kao lak plen sujeverja. Broj i red monaha i kaluđerica, religijskih vojnika Vatikana, veoma se umnožio. Papstvo je u nekoliko prilika zaklelo careve, prinčeve i lokalne vladare da love one koji odbijaju da slede carsku crkvu i da ih osude kao jeretike. Narodi su bili tako zaplašeni političkim mačem i sujevernim užasima da kako je vreme prolazilo, ako bi čak i car odbio da se povinuje zahtevima papstva, crkva bi njegove poda-nike oprostila njihove zakletve odanosti njemu. Tako se papina moć obimno u-većala. Ljudi jednostavne evanđeoske vere koji su istinski voleli Pismo i koji su bili voljni da umru za njega bili su pretrpeli zatvor, oduzimanje imovine i ubijeni.

ALBIGENZI I PAVLIĆANI

Negde u vreme uspostavljanja svetog rimskog carstva, ako ne i znatno ranije, veliko telo evanđeoskih hrišćana došlo je u Evropu iz Male Azije. To su bili

~ 157 ~

pavlićani, vekovima pogrešno predstavljani i lažno optuživani ali u poslednje vreme oslobođeni optužbe. Zbog njihove najusrdnije čežnje da žive po Pavlovim poslanicama bili su nazvani pavlićanima. Ubrzo su se raširili po Evropi, i iako nikakva hronika ne beleži njihovo raspršivanje, ova činjenica potvrđena je poja-vom njihovih učenja u mnogim zemljama na zapadu. Pridružili su se migrantskim grupama, i kao što Dž. A. Vajli piše: „Od tog vremena viđeno je kako je novi život oživeo napore valdenza u Pijedmontu, albigenza u južnoj Francuskoj i dru-gih koji su, u ostalim delovima Evrope, pobunjeni protiv rastućih sujeverja, po-čeli ponovo da slede svoje korake prema drevnim izvorima istine.“33

Plemenito delo koje je ranije učinio Vigilant u severnoj Italiji trebalo je biti uvećano dolaskom pavlićana, a novozavetne doktrine koje su utisnute u zapadnu Evropu od strane Kolumbanija, hrišćanstvo koje voli slobodu koje je karakteri-salo vizigotske hrišćane, trebali su biti ponovljeni. Istoričari ostaju pri tome da iako su pavlićani od svih evanđeoskih sekti najbezobzirnije oklevetani, jasno je dokazano da oni predstavljaju opstanak najizvornije vrste hrišćanstva. Štaviše, ljudi koji su trebali znati bolje nastojali su da ih označe kao manihejce. V. F. Edeni o njima piše:

„Mariolatrija i posredništvo svetaca su odbačeni; obožavanje kipova, upo-treba krstova, relikvija, kada, sveća i pribegavanje svetim izvorima sve je odba-čeno kao idolatrijska praksa. Ideja o čistilištu je odbačena. Sveta godina počinje sa praznikom Jovana Krstitelja. Šesti januar obeležavan je kao praznik krštenja i Isusovog duhovnog novorođenja. Zatik, ili Uskrs, održavan je četrnaestog nisana. Ne nalazimo naročita svetkovanja nedelje, a moguće da je bio zadržan subotni Šabat. Ne postoji praznik Uskrsa ili Blagovesti. Kada pristupimo razmatranju pi-tanja o doktrini, zapažamo da se reč ’trojstvo’ nikad ne pojavljuje u knjizi.“34

Edvard Gibon, koji piše čitavo poglavlje o pavlićanima, oslobodio ih je optu-žbe za manihejstvo.35 Na isti način učenjak Džordž Faber, u svojoj knjizi posve-ćenoj opravdanju albigenza i valdenza, pišući Konstantinu, osnivaču pavlićana, kaže: „Zaista je istina da je Konstantin, duboko prožet Hristovim govorima i Pavlovim spisima, otvoreno odbacio knjige drevnih manihejaca.“ Faber dalje go-vori o čistoti njihove Biblije: „Samo ova jedna okolnost, nezavisno od svih dru-gih dokaza, obimno je dovoljna da demonstrira nemogućnost njihovog navodnog manihejstva.“36

Tako se veoma uvećana prevlast papstva suočila sa rastućom pobedom čiste biblijske istine u srcima evanđeoskih tela. Otpočela je borba koja nikada nije pre-stala sve dok reformacija nije razbila silu tame. Iako je mnogo istraživanja posve-ćeno odnosu pavlićana i albigenza jednih prema drugima, samo ovoliko je jasno – njihova verovanja i prošlost su slični, ako ne identični. Albigenzi su bili brojni

~ 158 ~

u južnoj Francuskoj gde su zadobili mnoštvo obraćenika. Ovde su zadržali neza-visnost u odnosu na papstvo i odbacili transupstancijaciju.37

Papstvo se uznemirilo zbog porasta neslaganja i delovalo. Prvo su nastala progonstva na malom nivou. 1198. Rim je poslao izaslanike u južnu Francusku, i veliki broj albigenza bio je predat plamenu. Kada ove mere nisu uspele da osi-guraju željene rezultate, Rejmondu, vladajućem grofu Tuluza, bilo je naređeno da se upusti u rat istrebljenja protiv njegovih bezazlenih podanika. Rejmond je oklevao. Kasniji događaji povećali su ogorčenost, i papa je objavio krstaški rat protiv južne Francuske. Svima koji se pridruže bilo je obećano obimno oproštenje greha počinjenih tokom života. Ne ulazeći u detalje po pitanju brojnih avanturi-sta, vojnika i slavoljubivih boraca koji su sačinjavali osvajačku vojsku, možemo reći da su usledili gnusni masakri i rasprostranjen pokolj ovih mnogobrojnih, jed-nostavnih vernika u Novi Zavet.

Okupljena vojska ovih osvajača bila je ulogorena oko utvrđenog grada Bezjea, u julu 1209. Kada su građani ovog opkoljenog mesta, od kojih su većina bili dobri katolici, odbili da se predaju, krstaši su papinog izaslanika pitali kako da razlikuju katolike od jeretika. On je odgovorio: „Pobijte ih sve; Bog će znati svoje.“38 Usledio je užasan masakr. Tokom nekoliko godina odvratan pokolj nastavljao se od grada do grada dok se nije pojavio strašan vapaj, ne samo među rimokatoličkim narodima već širom Evrope. Nastradao je moralni prestiž pap-stva.

FRANJEVCI I DOMINIKANCI

Postoji još jedna komadić istorije povezan sa ovim istrebljivačkim krstaškim ratom koji će doći kao iznenađenje za mnoge. Na stazu ovih histeričnih religio-nista koji su imali ubilačko oružje u svojim rukama, stupili su franjevački i do-minikanski monasi koji su spaljivali fanatike u svom mističnom besu.39 Velikim delom u cilju da se istrebi rasprostranjeno neslaganje širom Kontinenta protiv neprihvatljivih doktrina Rima, naročito u južnoj Francuskoj, pojvila su se ova dva reda monaha. Franjevci su zvanično bili odobreni 1223. godine od pape; do-minikanci malo ranije. Oko 1200. godine papa Inoćentije III uspostavio je inkvi-ziciju. Biskupi i njihovi namesnici budući, po mišljenju pape, ni podobni ni do-voljno marljivi za uništenje jeretika, dva nova reda, sv. Dominika i sv. Franje, bila su pravovremeno uspostavljena.40

Zapanjujuće je čitati kako je kasnije izdata ogromna količina literature od strane modernih autora koji veličaju sv. Franju, osnivača franjevaca, za ono što nazivaju njegovim svetim, blagim životom i silnim propovedanjem. On je bio okružen oreolom takozvanih čuda i iskustava a isto tako bio je prikazan kao akter

~ 159 ~

događaja koji se nikada nisu desili. Stvarne činjenice o ovom slučaju ukazuju da je njegovo jedino pravo na mesto na stranicama istorije zbog toga što je bezazlene vernike u Novi Zavet odveo u zatvor, na lomaču i u progonstvo zbog nijednog drugog zločina osim odbijanja da veruju u papske doktrine. Međutim, o aktivnom delu dominikanaca u vezi sa inkvizicijom ima više toga da se kaže nego o delu franjevaca. Takođe postoje i dobri autoriteti koji, pišući bez ikakve napomene o franjevačkoj i dominikanskoj politici lova na jeresi, navode da su njihova mistična učenja i verovanja bila slična sa manihejstvom i drugim panteističkim istočnjačkim učenjima.41

SILA REFORMACIJE

Godine su brzo prošle. Osnovna učenja Crkve u pustinji, koja je prema Otkri-venju 12 bila sledbenik apostolske crkve, pridobila su uvećavajući broj slebenika širom Velike Britanije i na Kontinentu. Negde u vreme kada su uloženi napori da se zavičaj albigenza pretvori u Akeldamu, papstvo je, preko svog sledbenika Vi-lijama Osvajača, poslalo vojske koje su marširale ka Irskoj da dovrše pokorava-nje ranog keltskog hrišćanstva.

Štaviše, pojavljivale su se nove i energične duhovne vođe koje su, iako raz-ličitih imena i organizacija, uzele zastavu istine onako kao što je bila podignuta rukama Kelta i albigenza. Viklif, „zvezda danica reformacije“, tokom četrnaestog veka ispunio je čitavu Englesku svojim protivljenjem Rimu i svojom odbranom Biblije. U Bohemiji su ga sledili Hus i Jeronim, koji su obojica bili spaljeni na lomači. Pre nego što se epohalna reformacija predvođena Luterom probila u Ne-mačku, papstvo je pobilo valdenze u severnoj Italiji kao što je ranije progonilo albigenze. Žan Kalvin, uspešni vođa protiv papstva u Francuskoj i Škotskoj, priz-nat je kao direktan potomak valdenza.42 Lolardi, kako su često nazivani Viklifovi sledbenici, bili su poučeni od albigenza i valdenza.43

U prethodnim poglavljima zapazili smo bes Rima usmeren protiv onih koji su nastavili da veruju da je subota, sedmi dan u sedmici, bila Šabat iz četvrte zapovesti. Podsetili smo da istoričar A. K. Flik i drugi autoriteti tvrde da je kelt-ska crkva svetkovala Subotu kao svoj sveti dan od odmora, a cenjena učenost istakla je da su ga Velšani svetkovali kao takvog do dvanaestog veka. Isti dan svetkovan je od strane petrobrisijana i henrikijana, a Edeni, zajedno sa ostalima, svetkovanje Subote pripisuje pavlićanima. Postoje pouzdani istoričari koji kažu da su valdenzi i albigenzi u suštini bili svetkovatelji Šabata.

Došla je reformacija, i unutar trećine veka od njenog početka silni narodi Evrope otrgnuti su od papstva. Da li je neko sada u iskušenju da kaže da je ovo bilo vreme kada je crkva izašla iz pustinje? Teško. Reformacija sačinjava deo

~ 160 ~

istorije pokrivene od strane Crkve u pustinji. Ona pada u okviru perioda od 1260 godina. Dvanaesto poglavlje Otkrivenja, međutim, ne predstavlja crkvu reforma-cije kao sledbenika Crkve u pustinji. Crkva ostatka, ili poslednja crkva, treba da objavi skori dolazak Isusa Hrista i držanje „Božjih zapovesti i vere Isusove.“ Otkrivenje 14:12.

Crkva ostatka je istinski i poslednji sledbenik Crkve u pustinji.

KRAJ SVETOG RIMSKOG CARSTVA

Ono što je reformacija uradila vraćanjem Biblije zapadnim zemljama, vojske francuske revolucije trebale su postići oslobađanjem naroda sa Kontinenta iz sti-ska starog režima. Ljudski rod je morao u savršenoj slobodi i sa jedinstevim pred-nostima u učenju u nauci, imati još jednu šansu da svemiru demonstrira da li će verovati i živeti prema otkrivenoj volji Božjoj u svetlu ispunjenja proročanstva. Sjedinjene Američke Države bile su prva nacija koja će u svom Ustavu propisati potpunu versku slobodu. Britansko carstvo i neke druge vlade manifestovale su toleranciju koja u praksi čini versku slobodu, ali i dalje su zadržali državnu crkvu i nisu, kao zakonsko pravo, odobravali potpunu slobodu savesti svojim građa-nima.

Posledica američke revolucije uticala je na Francusku. Običan narod je ustao i oborio tiransko pravilo plemstva i sveštenstva; i, kopirajući američki Zakon o pravima, ne samo da su objavili versku slobodu Francuskoj, nego takođe i svim narodima gde god je otišla vojska francuske revolucije. Krunski čin desio se u maju 1798. godine, kada je francuska vojska ušla u Rim, zarobila papu, rasterala fakultet kardinala i proglasila versku slobodu na Kapitol Hilu, najčuvenijem od rimskih sedam gora. Opravdano je kazati da se proročanstvo o 1260 godina zavr-šava u ovom periodu istorije.

Slom starog režima se nastavio. Taj vojni genije, Napoleon, postavio se na čelo francuske revolucionarne vojske i rešio se onoga što je ostalo od reda uspo-stavljenog od nezakonitog jedinstva između Karla Velikog i pape širom Konti-nenta. Istoričari obično kažu da je sveto rimsko carstvo udahnulo svoj poslednji udah fatalnim udarcima Napoleona 1804. godine. Istina je da je Napoleon načinio konkordant za Francusku sa papom 1801. godine, ali je u njemu ovaj pobedono-sni general odbio da prizna papstvu njegov stari položaj pod bivšim carevima; nije priznao više nego da je katolička vera bila religija većine Francuza. Iako se Napoleon složio sa ostalim priznanjima papstvu, oni nisu bili ništa više nego o-bične prednosti zahtevane kroz diplomatiju.

Kome će se pripisati slava za oslobađanje potlačenog zapadnog sveta od ove tiranije? – ne maču bilo kojeg velikog osvajača, nego Crkvi u pustinji, koja je

~ 161 ~

stradala i krvarila i umrirala kroz vekove za slobodu, istinu i Sveto Pismo. Pri-meri ovih mučenika u srca ljudi uneli su duh otpora prema tiraniji sve dok slo-boda nije postala zakon zemlje.

Tako su duh i sila Kolumbanija i njegovih sledbenika, pomešani sa duhom slobode, prebivali među potomcima Kelta, Gota i Lombarda, i uzdigli se do kre-ščenda u srcima careva koji su odlučili da vrše Božju volju. Priča o Evropi nije završena, međutim, bez spoznaje koliko obilno su valdenzi doprineli rasterivanju paklene senke mračnog srednjeg veka i obnovi biblijskog hrišćanstva; ima još mnogo da se kaže o Crkvi u pustinji na Bliskom istoku, u centralnoj Aziji i Kini.

~ 162 ~

Glava 15. RANI VALDENŠKI HEROJI

Svaki put kada se u narednim događajima, stoga, pomenu izrazi kao što su berengarijanci, petrobrisijani, henrikijani, arnoldisti, valdenzi, albigenzi, leoni-sti, ili siroti ljudi iz Liona, lolardi, katari itd, mora se shvatiti tako da oni odre-đuju narod koji se saglasio sa izvesnim vodećim načelima, koliko god da se raz-likovali u nekim manjim stvarima, i da su katolici sve njih smatrali pod opštim imenom valdenza.1

U severozapadnoj Italiji, jugoistočnoj Francuskoj i severnoj Španiji moraju se tražiti te duhovne tvrđave koje su vekovima bile nesavladive za žestoke napade srednjovekovne hijerarhije. Tamo su se džinovski Alpi nagomilali kao silan zid između Francuske i Italije. U mirnim dolinama Alpa živeli su plemeniti i herojski valdenzi. Draž tih zelenih poljana bila je učinjena još dražom prisustvom naroda koji je uvek bio odan jevanđelju.

Valdenzi se, dok su pokrivali mnoge zemlje svojim biblijskim učenjima, nisu raširili u sve zemlje u kojima su se našli drugi ogranci Crkve u pustinji. Oni nisu svoje članove brojali u milionima kao što su to činile ostale crkve tokom mračnog srednjeg veka. Njihovo prvo pominjanje dugujemo činjenici da su ostali najveća od bilo koje hrišćanske grupe u borbi da se sačuva Biblija i izvorno hrišćanstvo. Kada je došla reformacija, oni su i dalje protestovali protiv crkvene tiranije. Među njima je istina pobedila.

Nije teško razlikovati linije uticaja koji od valdenza širi silu koja je pomogla duhovnim prevratima koje su vodili Martin Luter i Žan Kalvin. Amblem jevan-đelja bio je iz njihovih bitkom izbrazdanih ruku predat u ruke reformatora, i bio je nošen sa pobedonosnim klicanjem do tevtonskih naroda severne Evrope i dalje do mlade republike u Severnoj Americi.

Valdenzima je bio dat zadatak prenošenja svetlosti do protestanata modernih vremena i probijanja tame sveta slavom istinske biblijske doktrine. Tokom mrač-nog srednjeg veka valdenški heroji očuvali su veru koju su primili od svojih o-čeva, čak i od apostolskih dana.

Ser Džejms Mekintoš o njima piše: „Osvitom istorije nalazimo neke jednostavne hrišćane u dolinama Alpa, gde

i dalje postoje pod drevnim imenom vudvi, koji su pomoću svetlosti Novog Za-veta videli izvanredan kontrast između čistote starih vremena i poroka velelepne i carske hijerarhije koja ih je okruživala.“2

Zaključani u planinskim dolinama, oni su se čvrsto držali doktrina i praksi

~ 163 ~

izvorne crkve dok su stanovnici italijanskih ravnica svakodnevno odbacivali istinu.3 Kada neko posmatra njihove zadivljujuće planinske bedeme, može samo da prizna da je Bog tamo za svoj narod obezbedio bezbedna i sigurna skloništa kao što je Jovan prorekao u Otkrivenju.

Nakon što je car Konstantin objavio (325. n.e.) koje hrišćanske crkve priz-naje, i naredio da rimski svet mora da se povinuje njegovoj odluci, došlo je do udaljavanja između hrišćana koji su odbili da kompromituju učenja Novog Za-veta i onih koji su bili spremni da prihvate ljudsku tradiciju. Mošejm izjavljuje:

„Drevni Britonci i Škoti dugo vremena nisu mogli biti naterani, bilo pret-njama ili obećanjima papskih izaslanika, da se potčine rimskim dekretima i za-konima; kao što je Beda obimno posvedočio. Gali i Španci, što niko ne može poreći, pontifu su dodelili samo onoliko autoriteta koliko su pretpostavljali da će biti njima na korist. Ni u samoj Italiji on nije mogao biskupa od Ravene i ostale naterati da se pokorno potčine njegovoj volji. I od fizičkih lica postojali su mnogi koji su otvoreno izrazili svoje gnušanje zbog njegovog razvrata i pohlepe za moći. Niti oni oskudnih argumenata koji tvrde da su valdenzi, čak i danas (se-damnaesti vek), ustalili svoje prebivalište u dolinama Pijedmonta, i otvoreno se protivili rimskoj vladavini.“4

Robert Oliveton, domorodac valdenških dolina, koji je 1535. preveo Vudvo Bibliju na francuski, ovako je o Bibliji napisao u predgovoru:

Samo Tebi (francuskoj reformatorskoj crkvi) predstavljam ovo dragoceno Blago… u ime izvesnog siromašnog Naroda tvoji Prijatelji i Braća u Isusu Hristu, koji od kada su bili blagosloveni i obogaćeni njime od apostola i Hristovih am-basadora, i dalje su uživali i posedovali isto.5

VALDENZI DATIRAJU OD APOSTOLA

Vezu između valdenza, albigenza i ostalih vernika u Novi Zavet i izvornih hrišćana zapadne Evrope Volter ovako objašnjava:

„Usmena ispovest nije bila prihvaćena tek do osmog i devetog veka u zem-ljama izvan Loare, u Langdoku i Alpima – Alkvin se žali na ovo u svom pismu. Stanovnici tih zemalja izgleda da su uvek imali sklonost da se pridržavaju običaja izvorne crkve, i da odbacuju principe i običaje koje je crkva u svom naprednijem stanju osudila kao pogodne za usvajanje.

Oni koji su se nazivali manihejcima, i oni koji su kasnije nazvani albigen-zima, vudvima, lolardima i koji su se tako često pojavljivali pod drugačijim ime-nima, bili su ostatak prvih galskih hrišćana koji su bili privrženi nekolikim drev-nim običajima, koje je crkva u Rimu kasnije smatrala pogodnim za izmenu.“6

Skoro dve stotine godina nakon smrti apostola, proces odvajanja nastavio se

~ 164 ~

između ove dve grupe crkvenih članova dok nije nastupio otvoreni raskol. 325. godine prvi svetski crkveni sabor održan je u Nikeji, i u to vreme Silvesteru je bilo odato veliko priznanje kao rimskom biskupu. Od vremena ovog rimskog biskupa valdenzi datiraju svoje isključenje papske strane iz svoje zajednice. Kao što crkveni istoričar Neander kaže:

„Valdenzi iz ovog perioda nisu bez nekog temelja istine naveli visok anti-kvitet njihove sekte, i tvrdili su da je od vremena sekularizacije crkve – to jest, kako su verovali, od vremena Konstantinovog dara rimskom biskupu Silvesteru (314-336. n.e.) – takvo protivljenje kakvo je konačno izbilo u njima, neprestano postojalo.“7

Ovi hrišćani sa Apla i Pirineja nazvani su valdenzima od italijanske reči „do-line“, a tamo gde su se raštrkali po Francuskoj nazvani su vudvi, francuska reč koja znači „stanovnici dolina“ u određenoj provinciji. Mnogi pisci ih neprestano nazivaju vudvima. Neprijatelji ovog ogranka Crkve u pustinji nastojali su da prave zbrku od njihove istorije vodeći poreklo njihovog imena, valdenzi, do pogrešnog izvora,. Oni teže da njegove početke povežu sa Peterom Valdom, i-mućnim trgovcem iz Liona, Francuska, koji je zapažen negde oko 1175. Priča o ovom izvanrednom čoveku upućuje na vredno utočište u hramu događaja. Me-đutim, ne postoji ništa u originalnim ili najranijim dokumentima valdenza – nji-hovim istorijama, pesmama i priznanjima vere – što se može pratiti do njega ili koji pominju bilo šta o njemu.

Valdo, pošto se u sredovečnom životnom dobu obratio ka istinama sličnim onima kojih su se držali vudvi, razdelio je svoje bogatsvo siromasima i obimno radio na širenju evanđeoskih učenja. On i njegovi prijatelji uskoro su naišli na okrutno protivljenje. Konačno, radi utočišta su u očaju pobegli ka onim valden-zima koji su prešli Alpe i oformili značajno telo u istočnoj Francuskoj.

Veliki antikvitet valdenškog maternjeg jezika kroz vekove je očuvao sve-doke njihove linije porekla nezavisno od Rima, i čistote njihovog izvornog latin-skog jezika. Aleksis Maston kaže:

„Žargon vudvivskih dolina ima radikalnu strukturu daleko redovniju nego pijedmontski idiom. Poreklo ovih žargona bilo je bliže rastu italijanskog i fran-cuskog jezika – prethodnika čak i rimskog jezika, čiji najraniji dokumenti izlažu još više analogije sa sadašnjim jezikom ovih vaudskih brđana, nego sa jezikom trubadura iz trinaestog i četrnaestog veka. Postojanje ovih žargona samo po sebi dokaz je visokog antikviteta ovih brđana, i njihovog neprestanog čuvanja od stra-nih mešavina i promena. Njihov dragoceni idiom je dragoceni spomenik.“8

Vraćajući se stranicama istorije šest stotina godina pre Petera Valdoa, postoji još čuvenije ime povezano sa valdenzima. Ovaj vođa bio je Vigilant (ili Vigilant Leo). On bi se mogao smatrati Špancem, pošto je narod iz njegovih oblasti bio

~ 165 ~

jedno u praktično svim tačkama sa onima iz severne Španije. Vigilant je zauzeo stav protiv ponovnog padanja u paganizam. Hrišćani iz severne Italije, severne Španije i južne Francuske držali su se podalje od ovih otpadničkih sklonosti. Priča o Vigilantu i kako se on identifikovao sa ovom oblašću ispričana je u jed-nom drugom poglavlju.9 Zbog veza sa njim, ovaj narod vekovima se nazivao le-onistima, isto kao i valdenzi i vudvi.

Rajner Sako, službenik inkvizicije (1250. n.e.), napisao je traktat protiv val-denza koji objašnjava njihovo rano poreklo. On je ranije među njima bio pastor, ali je otpao i kasnije postao papski progonitelj. On bi o njima trebao znati isto onoliko koliko i bilo koji neprijatelj. Nakon izjavljivanja u svom ličnom svedo-čanstvu da su sve drevne jeretičke sekte, kojih je bilo više od sedamdeset, bile uništene osim četiri – arijevaca, manihejaca, ranerijanaca i leonista – on je napi-sao: „Među svim ovim sektama, koje i dalje postoje ili su postojale, ne postoji nijedna opasnija po crkvu od leonista.“

On je dao tri razloga zašto su bili opasni po papstvo: „Prvo, zbog dužeg postojanja; jer neki kažu da je postojala od vremena pape

Silvestera; neki od vremena apostola; drugo, jer je opštija. Jer jedva da postoji neka zemlja gde nema ove sekte. Treće, jer kada su sve druge sekte prouzroko-vale užas među slušaocima pomoću sramnosti njihovih hula protiv Boga, ova sekta leonista imala je veliki izgled pobožnosti; jer su živeli pravedno pred lju-dima i verovali ispravno po svim pitanjima koji se tiču Boga i članaka koji se nalaze u veroispovesti; samo oni hule na crkvu u Rimu i sveštenstvo.“10

Tako je Sako pokazao da su leonisti, ili valdenzi, bili stariji nego arijanci; da, stariji čak i od manihejaca.

NJIHOVA TERITORIJA NIJE BILA RIMSKA

Dugo se prepoznavala razlika između poluostrva severne Italije i centralnog dela, tako da su se biskupi u severnoj Italiji više od hiljadu godina nazivali Italici, dok su se oni u centralnoj Italiji nazivali Rimljani. Ili, kao što Frederik Nolan kaže, govoreći o ranoj latinskoj Bibliji na ovoj teritoriji: „Autor je opazio, bez ikakvog dela ispitivanja, da je ona (Italik Biblija) svoje ime preuzela iz one epar-hije koja je nazvana Italik, kao kontrast rimskoj.“11

Grad Milano u severnom delu italijanskog poluostrva uvek je bio jedan od najčuvenijih gradova u istoriji. Povremeno je bio rival gradu Rimu. Nekoliko rimskih careva, napuštajući gradove na obali reke Tiber, tamo su postavili svoju prestonicu. On je bio omiljeno mesto okupljanja za istok i zapad. Jedan autor navodi da se religijski uticaj Milana poštovao, i da se njegov autoritet naročito

~ 166 ~

osetio u Galiji i u Španiji.12 On je bio glavni centar Kelta koji su živeli na itali-janskoj strani Alpa.13 Pre nego što je potpao pod preovladavajući uticaj rimskog biskupa, gotske vojske dovršile su svoje osvajanje Italije kao i Francuske. Ove pridošlice, koje su se obratile ka Hristu više od stotinu godina ranije, čvrsto su se držale praksi i običaja izvorne crkve i nisu nanele štetu Milanu.14

Kako su Goti svojim potčinjenicima dodelili religijsku slobodu, Milan je time profitirao. Kada su iz svih delova Evrope novoizabrani biskupi stigli u Rim da bi se posvetili, iz italičke eparhije Milana i Torina niko se nije pojavio. Nisu se pridružili povorci. Zapravo, tokom mnogo godina nakon 553. postojala je ras-prostranjena šizma u severnoj Italiji i susednim zemljama između Rima i biskupa iz devet provincija pod vođstvom biskupa iz Milana koji se odrekao zajedništva sa Rimom da bi postao autonoman. Bili su izdvojeni čuvenim dekretom „Tri poglavlja“, donešenog 553. godine na saboru u Konstantinopolju, osuđujući tro-jicu velikih vođa crkve na istoku.15 Narod iz ove oblasti poznavao je pravu istinu. Oni nisu verovali u nepogrešivost pape i nisu smatrali da je biti izvan zajednice sa njim značilo biti izvan zajednice sa crkvom.16 Smatrali su da je njihovo lično rukopoloženje dovoljno efikasno kao i rukopoloženje navodnog apostolskog nasleđa rimskog biskupa.

Dok je papstvo veliki deo Evrope dovodilo pod svoju kontrolu, dve eparhije Milana i Torina nastavile su kao nezavisne. Za papstvo je bilo nepodnošljivo to da je, u samoj zemlji u kojoj se nalazi njegov presto, postojao Mardohej na kapiji. Ove dve moćne sile poništile su sve njegove napore da anektira teritoriju Milana. Prvo, prisustvo lombardskih careva, nepokorenih sve negde do 800. godine, o-bezbedilo je religijsku toleranciju. Štaviše, Lombardi, kao i Goti pre njih, odba-cili su tako mnogo novotarija koje je uveo Rim da nikada nisu priznali papske biskupe iz Italije kao predsedavajuće na svojim zakonodavnim saborima.17 Stoga su brzo bili nazvani arijevcima, imenom koje je Rim nadenuo svojim protivni-cima.

RANI VALDENŠKI HEROJI

Zbog očajničkog pokušaja papskih pisaca da odrede datum pojave valdenza od Petera Valdoa, svi valdenški heroji pre vremena krstaških ratova koji su u velikoj meri uništili albigenze, biće nazivani „ranim“. Ovaj izraz odnosi se na one evanđeoske vođe koje su kontinentalnu Evropu održavale vernom izvornom hrišćanstvu između apostolskih dana i krstaških ratova protiv albigenza. Takvi vernici nisu se odvojili od papstva jer mu nikada nisu ni pripadali. Zapravo, oni su rimokatoličku crkvu mnogo puta nazivali „pridošlicom“.

~ 167 ~

Govoriti o pobožnim podvizima ranih alpskih heroja od Vigilantovih do Val-dovih dana znači odgovoriti na tezu papista da se valdenzi nisu pojavili sve negde do 1160. godine. Najzapaženiji papski neprijatelj valdenza koji je nastojao da naznači tako da oni potiču od tog datuma je biskup Žak Beninj Boset. Boseta, briljantnog francuskog papistu, neki smatraju za jednog od sedam najvećih go-vornika u istoriji. Sa gotovo neprimetnom lukavošću on je analizirao svaku isto-rijsku stavku za koju je mislio da bi valdenzima mogla dati rano poreklo, a zatim izvlačio svoje lažne zaključke. Mošejm o njemu kaže: „Ovaj pisac sigurno nije pitao izvore, i budući da je na njega izvršila uticaj stranačka revnost, bio je voljan da pravi greške.“18 Obični čitalac, ili neko ko je delimično informisan, lako bi mogao biti zaveden od strane Boseta. Potpuno poznavanje izveštaja, međutim, izlaže ovog biskupa optužbi za sramotnu zloupotrebu informacije.

Onima koji ulažu previše napora da pokažu kako je Peter Valdo bio osnivač valdenza može se reći da su postojali mnogi pod imenom Valdo. Posebnu pažnju skrenuo je papski autor na Petera Valdoa, protivnika papstva, koji se pojavio u sedmom veku.19

Određeni papski pisci sva religijska tela u Evropi grupisali su kao rimskog neprijatelja od 1000. godine ili ranije pod nazivom valdenzi.20 Njihov razlog za ovo može se videti kada se posmatra izveštaj o rastu crkava koje odbijaju da se slože sa rimskim novotarijama. Razmotrite u kojoj meri su valdenzi bili vođe u ovoj politici. Vigilanotva učenja i organizaciona sposobnost dala je vođstvo e-vanđeoskim potomcima apostola u severnoj Italiji, južnoj Francuskoj i severnoj Španiji.21 U to vreme evanđeoske crkve nisu bile u mogućnosti da ostvare vid-ljivo jedinstvo u ovim delovima Evrope. Kako su se oni koji su očuvali izvorno hrišćanstvo umnožili na kontinentu i kako su se povezali sa Keltima sa britanskih ostrva i crkvom na istoku, otkrili su da su bili jedno u svojim osnovnim verova-njima. Tada su potpunije shvatili ispunjenje proročanstva našeg Spasitelja da će njegova crkva biti crkva svih naroda. Iako su uloženi veliki napori da bi se odre-dila imena ovih različitih evanđeoskih grupa, čak su i njihovi neprijatelji pone-kada bili primorani da priznaju da su oni bili „ljudi iz dolina“, ili valdenzi.

Neznabožačke narodne mase prirodno su postale misionsko polje za napore dve suprotstavljene zajednice – Rim i Crkvu u pustinji. Spolja, papstvo je izgle-dao dominantno zbog svojih očiglednih pobeda ostvarenih zakonom, mačem i političkim savezima. Međutim, snaga ovih evanđeoskih crkava je porasla.

Osmi vek započinje snažnim vođstvom koje se pojavljuje u obe ove zajed-nice. Sledbenici Kolumbanija, kao i silni evanđelisti severne Italije i Kelti, upu-ćivale su neodoljive apele narodnim masama. Sabor u Frankortu (794. n.e.) na kojem su prisustvovali biskupi iz Francuske, Nemačke i Lombardije svedoči o nezavisnosti koju je pokazala skupština narodnog sveštenstva prema volji Rima.

~ 168 ~

U prisustvu papskih izaslanika oni su odbacili drugi sabor u Nikeji (787. n.e.) koji je izdao dekret o obožavanju kipova.22 Na istoku, u istom ovom veku, neza-visna istočna crkva upravo je u prestonici Kine podigla taj čuveni spomenik, koji i dalje stoji, koji govori o širokim osvajanjima ostvarenim od strane posvećenih misionara u centralnoj i dalekoj Aziji.23

KLAUDIJE IZ TORINA

Čovek ne može biti ispravno upoznat sa devetim vekom bez prepoznavanja čuvenog apostola tog doba – Klaudija, svetla severne Italije. Iako Španac rođe-njem, njegovi eminentni talenti i učenje privukli su pažnju vladajućeg zapadnog cara. Klaudije je prvo bio pozvan od ovog princa u njegovu prestonicu u severnoj Evropi, a kasnije ga je isti promovisao u biskupa Torina, uticajnog grada smeš-tenog usred valdenških oblasti. Kada je stigao u svoje novo mesto, pronašao je državnu crkvu u žalosnom stanju. Porok, sujeverje, simonija, obožavanje kipova i druge demorališuće prakse bile su uzele maha. Postoji skoro jednoglasno sve-dočanstvo istoričara po ovom pitanju. Papstvo je klizilo nazad u paganizam. Kla-udije je odmah preuzeo skoro nemoguć zadatak zadržavanja ovog talasa. Uvideo je da su čak i evanđeoske crkve primorane da se snažno bore protiv preovladava-jućih uticaja. Klaudije je odvažno pokazao prkos prema papstvu i pozvao narod da se vrati novozavetnoj veri i praksi.

Očito Klaudije, dok je držao da je Hristos po prirodi bio božanski, nije pri-hvatio ekstremne špekulacije po pitanju Božanstva izglasane na prvom saboru u Nikeji. Ovo je bilo istina u većini evanđeoskih tela koja su se razlikovala od crkve u Rimu.24 Ništa u spisima ovog čuvenog reformatora nikada nije bilo izneseno što bi ga okrivilo za bilo kakvu jeres, iako ga je dobro poznati antagonista nakon njegove smrti optužio za jeres.25 Nasuprot tome, njegovi biblijski komentari i druga njegova dela jasno otkrivaju da je on bio novozavetni hrišćanin. U jednoj od svojih poslanica Klaudije žestoko poriče da je podizao neku novu sektu, i u-kazuje na Isusa koji je takođe bio osuđen kao sektaš i demonizovan. On tvrdi da je našao da su sve crkve u Torinu prepune odvratnosti i zlosretnih kipova, i odmah je počeo da uništava ono što se obožavalo.26

Od jednog drugog protivnika ovog reformatora može se saznati interesantna činjenica da je Klaudijeva eparhija bila podeljena na dva dela: s jedne strane, oni koju su sledili sujeverja tog vremena i koji su mu žestoko bili suprotstavljeni; s druge strane, oni koji su se slagali sa njim u doktrini i praksi. Ovo su očigledno bili Valensi iz kotijskih Alpa. Ovaj protivnik, po imenu Dangal, uzdignut od mo-dernih papskih pisaca kao briljantni sveštenik, neprestano je optuživao Klaudija za ovekovečavanje Vigilantovih jeresi. Činjenica da takvi protivnici nikada nisu

~ 169 ~

prestali da obasipaju optužbama Klaudija i njegove Valense da su verovali i na-učavali iste doktrine kao i Vigilant, istaknuti reformator koji je živeo četiri stotine godina ranije dokazuje neprestani lanac istine među stanovnicima severne Italije tokom trajanja ta četiri veka.27

Klaudije je ovako vikao protiv obožavanja slika: „Ako čovek ne bi trebao da obožava Božja dela, još manje bi trebao da obožava i ukazuje poštovanje ljud-skim delima. Ko god očekuje spasenje koje dolazi jedino od Boga, da će doći preko nekih slika, mora biti grupisan sa onima iz Rimljanima 1. glave, koji više služe tvari nego Tvorcu.“ Protiv obožavanja krsta on je naučavao: „Bog nam je zapovedio da nosimo krst; ne da mu se molimo. Oni koji su voljni da mu se mole, nisu voljni da ga nose, bilo u duhovnom ili doslovnom smislu. Obožavati Boga na ovaj način zapravo znači odstupiti od Njega.“ Kada je optužen da se ne drži autoriteta pape, on je napisao: „Ne treba da se nazove apostolskim,… onaj koji sedi na apostolskoj stolici; nego onaj koji izvršava dužnosti apostola. Jer o onima koji zauzimaju to mesto a ipak ne ispunjavaju dužnosti, Gospod kaže: ’Na Moj-sijevu stolicu sedoše.’“28 Klaudije je želeo da zna zašto trebaju obožavati krst a ne takođe i mnoge druge stari – kao što su jasle, pecaroški čamci, drveće, trnje i koplja – sa kojima je Isus došao u dodir. On se takođe branio od onih koji su ga ružili zbog osude hodočašća.

POJAVA NOVE KONTROVERZE

Tako se jaz proširivao između zajednice koja je vodila poreklo od apostola i onih koji su privrženi papstvu. Negde u ovo vreme (831. n.e.) bila je napisana knjiga koja je proširila prolom.29 Ona se na revolucionaran način bavila pitanjem hleba i vina za Gospodnju večeru. Možda je ovaj smeo poduhvat načinjen jer je pisac znao da će u svojoj novoj doktrini biti podržan od papstva. Rimski biskup je upravo uz pomoć Karla Velikog uspeo da organizuje sveto rimsko carstvo, i na taj način stekao moćan uticaj. Autor je, stoga, podržan teokratijom, smelo dao u štampanje doktrinu koja je neko vreme bila na razmatranju. Već su se pojavili zastupnici papskih teza da sveštenik ima moć da promeni hleb i vino u stvarno telo i krv Isusa Hrista, ali sada je ova potresna teorija bila predstavljena javnosti.

Jednostavni biblijski vernici zaključili su da ovo učenje omalovažava Hri-stovu žrtvu na krstu. Hrišćani koji su bili pod apostolskim uticajem zauzeli su stav da se spasenje dobija jednom jedinom smrću Iskupitelja. Ako ova nova dok-trina preovlada, oni su uvideli da će logično uslediti to da će Dekalog, za koji je Iskupitelj umro na krstu da bi ga potvrdio, dobiti inferiorniji položaj. Od tada pa nadalje snažne evanđeoske vođe nikada nisu prestale da se suprotstavljaju ovim

~ 170 ~

novotarijama. Ova revolucionarna knjiga koja se bavi pitanjem transupstancija-cije bila je napisana negde oko šest godina pre smrti plemenitog Klaudija 839. godine. Ne postoji zapis da je ovaj reformator bio dovoljno upoznat sa ovim naj-kasnijim padom u paganizam da bi ga oštro kritikovao.

Kad god se među Crkvom u pustinji pojavio novi nosilac zastave, papstvo je njega i njegove sledbenike neodložno žigosalo kao „novu sektu“. Ovo je dalo dvostruki rezultat. Prvo, učinilo je da se ovi ljudi pojave tako kao da nikada ranije nisu postojali, s obzirom da su stvarno pripadali onim mnogim sledbenicima Biblije koji su od dana rane crkve postojali u Evropi i Aziji. Drugo, očigledno je odvojilo evanđeoska tela jedna od drugih, pošto su bili jedno u osnovnim doktri-nama. Različite grupe koje su se držale zajedno sačinjavale su Crkvu u pustinji. To je kao kada bi neko pisao o vašingtonijancima, džefersonijancima, linkolni-tima i Amerikancima; ili, kao kada bi neko opisao matejevce, tomovce, petrićane, pavlićane i hrišćane. Grupisanje nije poticalo od njih; ono je umesto toga bilo izum njihovih protivnika.

Kao što Filip Limbork piše: „Zato što su boravili u različitim gradovima i zato što su imali svoje posebne učitelje, papisti, da bi ih učinili odvratnijim, pred-stavljali su ih kao različite sekte i pripisivali im različita mišljenja, iako drugi tvrde da su svi oni imali ista mišljenja i da su u potpunosti pripadali istoj sekti.“30

U ovo vreme je Džon Skot, čuveni irski učenjak, bio pozvan na dvor Karla Ćelavog, unuka Karla Velikog. On se obično naziva Ivan Skot Eriugena. U to vreme reč „Skot“ je definitivno označavala Irca. „Eriugena“ je grčki ekvivalent za Skota. Ovaj čovek, glava kraljevske škole u Parizu, bio je autor mnogih por-slavljenih dela, i svrstava se kao vodeći učenjak svog vremena. Bio je šokiran prilikom užasnog uvoza traktata koji zastupaju da se hleb i vino Gospodnje ve-čere menja u Hristovo stvarno telo i krv pomoću obreda mise. Uzeo je olovku i napisao knjigu koja se uspešno suprotstavila ovom novom neprijatelju evangeli-zma i duboko uskomešala vernike u izvorno hrišćanstvo. Dva veka kasnije papski sabor osudio je ovo delo jer su učesnici priznali silan uticaj koji je dugo vremena imalo nad narodom.

BLJEŠTAVI PAPSKI FALSIFIKATI

Ovaj vek takođe je svedočio izvesnim drugim novim i katastrofalnim tvrd-njama izdavanim sa papskih položaja. Mračni srednji vek već je započinjao da zasenjuje evropske narodne mase. Religijska misao bila je zatrovana delom ne-koga ko je sastavio i izdao seriju falsifikovanih dokumenata.31 Ova kolekcija, obično nazivana pseudo-izidorski dekreti, pojavila se da proizvede rane auten-tične izveštaje koji potvrđuju tvrdnje papstva na duhovnu i zemaljsku svetovnu

~ 171 ~

moć. Ovi izveštaji upotrebljeni su sa silnim uticajem tokom osam narednih ve-kova (800-1520. n.e.) da bi zaveli i vladare i potčinjene. Iako je nekih sedam stotina godina ranije njihova podmuklost bila razotkrivena, papstvo se nije odre-klo tiranije i vlasti koje je zadobilo pomoću njih. U suvoparnom i opadajućem dobu tako proizvedeni dekrete, obučeni u autoritativni antikvitet, korišćeni su protiv Crkve u pustinji. Da nije bilo njene urođene muževnosti, rođene od Božjeg Duha, apostolska religija sigurno bi pala pred ubitačnim uticajem takvih falsifi-kata. Sam Rim je vekovima kasnije bio primoran da odbaci ovaj falsifikat.

VALDENŠKI HEROJI IZ JEDANAESTOG VEKA

Razmatrajući crkve iz centralno-južne Evrope koje su sačuvale izvorno hrišćanstvo, najveća zasluga obično je data onim ljudima koji su živeli duž obeju strana Alpa i Pirineja. U ovim dubokim, predivnim, osamljenim dolinama oni su često bili nazivani imenima koja ukazuju na njihovu lokaciju. Tako Ebrard iz Betuna, papski autor (1200. n.e.), u pokušaju da objasni ime „valensi“, piše: „Oni su neki koji se nazivaju Valensima, jer borave u Dolini suza.“32 Pilkdorfije, pisac priznat od strane Rima, oko 1250. napisao je ovo: „Valensi… su oni koji tvrde da su tako postojali od vremena pape Silvestera.“33 Pošto je Silvester bio rimski biskup u ranom delu četvrtog veka, postoji još jedan svedok tvrdnji da su ljudi iz dolina postojali već 325. godine.

Kardinal Peter Damian, jedan od sposobnih graditelja papske građevine, u svojoj kampanji (1059. n.e.) protiv ovih izvornih hrišćana u severnoj Italiji, na-ziva ih podalpinima.34 Reč u običnom načinu govora koja je trebala da označava ove graničare Alpa bila je „valensi“, od koje je vremenom reč V promenjena u W, jedno od slova l u d, i oni se od dvanaestog veka uopšteno nazivaju valdenzi.

Izvorno hrišćanstvo, uvećavajući svoj uticaj, postalo je pretnja papskoj hije-rarhiji da su mnogi sinodi i sabori bili sazvani da se bore protiv njega. Evanđeo-sko razilaženje sa rastućim paganizmom papstva bilo je tako snažno da su čak i branioci Rima bili primorani da ga nazovu „okorelim“.35 Papstvo je odlučilo da se suprotstavi ovoj novoj sili nemilosrdnim merama. Na jednom sinodu ili saboru za drugim, evanđelici ili su dovođeni na suđenje ili su protiv njih preduzimane radnje. Primer nepravde koja se desila na takvim sudovima dogodila se u slučaju kanona u Orleanu, Francuska, 1017. godine.

Ova takozvana jeres mora da je uticala na brojne provincije jer su sudije tvrdile da je ona u Galiju ušla iz Italije pomoću misionara „preko kojeg su mnogi u mnogim delovima bili iskvareni“. Papski autoriteti bili su užasnuti saznanjem da su Stefan, kraljičin bivši kapelan; Heribert, koji je bio jedan od ambasadora carstva; i Lisoj – svi čuveni po učenju i svetosti – bili članovi omražene crkve.

~ 172 ~

Kao zatvorenici, optuženi za jeres, bili su izvedeni pred crkvene velikodostoj-nike.

Četiri kontradiktorna izveštaja predata su nam sa sabora u Orleanu.36 Papski pisci, kao što su Boset, izvlače iz ovih izveštaja materijal koji žele, misleći da će tako opravdati svoje neosnovane optužbe za manihejstvo protiv evanđelista. Pisci koji proučavaju ove izveštaje ne mogu da se uzdrže od zapažanja da ova optužba nije podržana, i da su činjenice na apsurdan način bile izopačene.37

Dogodile su se tri stvari povezane sa saborom u Orleanu koje otkrivaju duh papskih sudija koji su trinaest izvornih hrišćana osudili da budu spaljeni na lo-mači. Prvo, kraljica Konstanca stojala je kod vrata, i kako su osuđeni mučenici ulazili, ona je zabila štap u oko Stefana koji je ranije bio njen lični kapelan, i očigledno je ukorio zbog njenog raskalašnog ponašanja. Zbog ovog čina njene hvale bile su obimno opevane od zastupnika papskog autoriteta. Drugo, poznato je da se franački plemić, da bi obezbedio dokaz, pretvarao da se pridružio izvor-nim hrišćanima kao član njihove crkve. Ovim dvostrukim delovanjem on se do-mogao nekih začkoljica koje bi se na sudu lažno mogle okrenuti protiv optuženih. Treće, nakon što su ovi mučenici bili spaljeni na lomači, otkriveno je da je izvesni plemić bio član ove omražene crkve tokom tri godine i da je umro pre suđenja. U besu, njegovo telo bilo je iskopano i javno obeščašćeno.

Vera onih osuđenika na ovom nepravednom sudu može se shvatiti iz reči kojima su se obraćali sudijama na isteku osmočasovnog roštiljanja. Oni su rekli:

„Možete ispričati ove doktrine drugima koji su mudri u svetovnom mudro-vanju, i koji veruju u izmišljotine telesnih ljudi napisane na životinjskom perga-mentu. Ali nama koji imamo zakon napisan u unutrašnjem čoveku svetim Du-hom, i koji ne znamo ništa osim onoga što smo naučili od Boga, Stvoritelja svega, uzaludno predlažete stvari koje su izlišne i sveukupno odvojene od jasnog bo-žanstva. Završite sa rečima: i učinite sa nama ono što ste stavili na spisak. Mi jasno gledamo našeg Cara koji vlada na nebesima, koji nas svojom desnicom uzdiže do besmrtne pobede; i uzdiže nas do punine nebeske radosti.“38

Može li ovo biti svedočanstvo raskalašnika i zabludelih religionista? Osam godina kasnije (1025. n.e.) u Arasu u severnoj Francuskoj održano je

još jedno lakrdijaško suđenje. Optuženi su bili osuđeni za manihejstvo, uobiča-jenu lažnu optužbu papstva protiv evanđelista. Ako je suđenje ičim rezultiralo, ono je otkrilo da ovi posvećeni misionari nisu bili krivi ni za kakvo takvo pona-šanje.39 Pojašnjeno je da je doktrina neprihvatljiva za taj nepravedni sud došla iz severne Italije. Mučenici u izveštaju nisu bili nazvani valdenzima. Njihova vero-vanja, međutim, bila su verovanja mučenika iz Orleana i bila su slična učenjima valdenza. Iz svedočanstva zadobijenog na ovim suđenjima izvornim hrišćanima mi smo u mogućnosti da zaključimo da su njihove crkve bile mnogobrojne, sa

~ 173 ~

nekim učenjacima i istaknutim ličnostima. Čuveni grad Tuluz u južnoj Francuskoj primer je toga kako su se izvesne

zajednice čvrsto držale doktrina apostola iz ranih dana hrišćanstva sve dok nisu izazvale bes istrebljujućeg krstaškog rata. Tuluz nije okrivljen samo kao odgaji-vačko mesto takozvane jeresi, nego je rečeno da su uspešno primali odbacivače Rima tokom vekova, prvo u vreme gotskog hrišćanstva, a kasnije u pesmama albigenza i valdenza.40 Niko od ovih disidenata ne može se nazvati „reformisa-nim“ jer se nikada nisu dovoljno odvojili od rane crkve bilo u verovanjima ili praksama da bi bili uključeni u pokret reforme.

Što se tiče dalekog antikviteta omraženih evanđelista u gradu i carstvu Tu-luza, postoji izvanredna izjava kapelana koji je pratio krvavi krstaški rat 1208-1218., koji je uništio predivnu albigenšku civilizaciju. „Ovaj Tuluz“, rekao je on, „potpuno jadan, je, to je potvrđeno, od samog svog osnivanja, retko ili nikad bio slobodan od miazme ili gnusnog pomora optužene jeresi, predajući, i tokom ge-neracije uspešno šireći sa oca na sina, svoj otrov sujevernog neverstva.“41

BERENGARIJE

Surova upotreba obmane i sile protiv bezopasnih i progonjenih sledbenika Isusa Hrista samo ih je utvrdila u ubeđenju da je njihov slučaj bio Božji slučaj. Običan narod saosećao je sa tlačenim biblijskim vernicima i molio se za izbavi-telje. Plemenite i obrazovane vođe ustale su da se suprotstave tlačiteljima. Me-đutim, bile su pokošene pre nego što im je bilo dozvoljeno da odu dovoljno da-leko u svojim samopožrtvovanim naporima da obrnu talas progonstva i netole-rancije. Među onima čiji se protest prinudno vratio kući nalazio se Berengarije iz Francuske, čija pojava zahteva posebnu pažnju. Njegovi sledbenici bili su nazi-vani berengarijancima ili ranijim valdenzima.42

Verovatno je održano više crkvenih sabora protiv Berengarija nego protiv bilo koga drugog. Papisti su ga mrzeli i živog i mrtvog. On je bio drugi istaknuti svedok u čijim ustima je istina bila uspostavljena. Ivan Skot Eriugena, svetska ličnost dve stotine godina ranije, bio je prvi. Utisak da je Skot došao iz jedne od škola koje je uspostavio Kolumba postao je tradicija. Obojica su istinski analizi-rali doktrinu transupstancijacije. Za Berengarija to nije jednostavno bila greška crkve; to je bio vrhunac zavodljivih obmana. Ostale greške bile su tradicija, ale-gorizacija, ukidanje Dekaloga, zanemarivanje Šabata i pomračivanje jedne i do-voljne žrtve Isusa Hrista. Otpad je ojačao od vremena Vigilanta i Klaudija, i Be-rengarije je bio primoran da se suprotstavi svemu onome što su oni osudili, i više od toga. On je stoga bio obeležen kao „dobavljač mnogih jeresi“. Okupio je uče-nike oko sebe i mnogim grupama obučenih mladića poverio zadatak da svuda

~ 174 ~

šire svetlost. Hiljade u čijim srcima je boravila ljubav izvornog hrišćanstva dra-govoljno su primili njegove učenike.

Matej iz Vestminstera (1087. n.e.) žali se da su Berengarije i valdenzi iskva-rili čitavu Francusku, Englesku i Italiju.43 Ovo je bilo čitav vek pre Petera Valdoa. Mnogi autoriteti priznaju da je odolevanje Berengarija papstvu bilo isto kao i odolevanje koje su pokazali valdenzi. Drugi, kao što su Ašer i Benedikt, u Be-rengariju vide vođu valdenza.

Nadbiskup Lanfrank bio je savetnik i crkveni kolega Vilijamu iz Normandije kada je ovaj krenuo da osvoji Englesku. Nakon što je Vilijam englesko kraljev-stvo dodao svojim francuskim posedima, ponudio je Lanfranku prevlast nad no-voosvojenim zemljama. Lanfrank je žudeo da zbaci Berengarija koga je smatrao neprijateljem u doktrini. Krenuo je da ga uništi pomoću svoje olovke, jer je Be-rengarije bio veoma istaknut i veoma voljen da bi bio spaljen na lomači, iako su pedeset godina ranije mnogi vernici u doktrine koje su dolazile iz severne Italije izgoreli u plamenu. U više navrata osuđen od strane mnogih sabora, Berengarije je bio proteran u izgnanstvo. Iako nominalno rimokatolički izaslanik, doktrinarno je pribegao valdenzima. Od Lanfranka je poznato da je Berengarije rimokato-ličku crkvu nazvao „zborom bezbožnika i Sotoninim prestolom“, što su takođe učinili i valdenzi. Papstvo je neodložno obeležilo hiljade onih koji su se radovali u njegovoj svetloj i sjajnoj svetlosti kao berengarijance. Oni su tačnije bili deo onih rastućih brojeva onih koji su odbili da slede Rim u udaljavanju od učenja apostola.

ODVAJANJE IZMEĐU GRČKIH I LATINSKIH CRKAVA

Usred svog pokušaja da zbaci duhovno vođstvo Berengarija i svoje vojne pobede u osvajanju Engleske, papstvo je dostiglo svoj konačni raskid sa grčkom crkvom. Tokom ovih godina punih događaja rimski pontif posedovao je tri crkvena feldmaršala izvanredne lukavosti. Oni su bili Lanfrank, Damian i Humbert. Papstvo je upotrebilo Lanfranka protiv Berengarija. Kardinal Humbert je poslat u Konstantinopolj (1054. n.e.) da zahteva od grčke crkve da u potpunosti prizna svetsku prevlast pontifa u Vatikanu. Kardinal Damian bio je poslat u se-vernu Italiju (1059. n.e.), oblast valdenza, da potčini milansku eparhiju koja je uvek ostala nezavisna u odnosu na sedište u Rimu. Pošto se učenjačko odbaciva-nje sa kojim se ovaj oholi sveštenik susreo u Konstantinopolju desilo pre misije u Milanu, ono je veoma osnažilo valdenze u njihovom otporu.

I grčke i latinske crkve izgubile su mnogo duhovne sile koju su sačuvali val-denzi. Din Stenli otkriva koliko dublji je bio otpad latinske crkve nego otpad grčke tek u dvanaestom veku: „U određenim periodima njihovog puta ne može

~ 175 ~

biti sumnje da je civilizacija istočne crkve bila daleko viša nego civilizacija za-padne.“44 Rimsko nezadovoljstvo prilikom oklevanja istočne crkve najpre se iskazalo kada su car Bugarske i njegov narod bili obraćeni u hrišćanstvo od grč-kih misionara 864. godine. Papa je zapazio da su ovi misionari sledili primer istočnog evangelizma prevođenjem Biblije ne sa latinske Vulgate, nego sa origi-nalnog grčkog. Oni su takođe Bugarima predali liturgiju, ili red crkvenih službi, što nije kompatibilno sa nebiblijskom rimskom liturgijom. Papstvo je bilo jed-nako odlučno da postigne duhovnu prevlast nad Bugarskom kao i nad Lombar-dijom i Engleskom.

Pitanje Šabata ponovo je postalo istaknuto. Crkva na istoku od najranijih dana svetkovala je subotu kao Šabat, i gde god da se nedelja uvukla, religijske službe bile su svetkovane na oba dana.45 Bugarska je u začetku svoje evangeliza-cije bila naučena da se na Šabat ne bi trebao raditi nikakav posao.46 Mnogo pre ovoga, migracije iz pavlićanske crkve dosegle su Bugarsku. Ovi pavlićani svet-kovali su sedmi dan Šabat iz četvrte zapovesti. Zbog toga su bili snažno pojačanje grčkom stanovištu po ovom pitanju.

Papa Nikolas I je u devetom vladajućem princu Bugarske poslao dugačak dokument koji razjašnjava politička, teritorijalna i crkvena pitanja, i govoreći u njemu da čovek treba da prestane sa radom u nedelju, a ne na Šabat. Poglavar grčke crkve, uvređen mešanjem papstva, proglasio je papu ekskomuniciranim. Grčki patrijarh takođe je poslao cirkularno pismo jednom vodećem biskupu sa istoka, osuđujući rimokatoličku crkvu zbog nekoliko pogrešnih doktrina, pose-bno naglašavajući njenu pobunu protiv prošlih crkvenih sabora zbog primorava-nja svojih članova da poste na sedmi dan Šabat. Ovaj post bio je naređen da bi nepovoljno uporedili surovost sedmog dana sa zadovoljstvima prvog dana. Ovo pismo ukorilo je papstvo zbog zahtevanja da Bugarima nametne ovaj jaram. Pot-puni razdor između crkava, međutim, nije se desio u ovo vreme. Vrelina sukoba se nastavila, samo da bi kasnije ponovo izbila.

Skovani su događaji koji su trebali da grčke i latinske ogranke crkve još više razdvoje. Dve stotine godina kasnije (1054. n.e.) ponovo je izbio sukob. Grčki patrijarh, Mihajlo Cerularije, i učeni grčki monah, obojica su napali rimokato-ličku crkvu po nekoliko pitanja, uključujući post na Šabat. Sada oholi kardinal Humbert stupa na scenu. Dok je Lanfrank saletao Berengarija, i dok se kardinal Damian pripremao da privede valdenšku teritoriju u stado, papa je u Konstanti-nopolj poslao tri izaslanika sa protivtužbama. Među ostalima je od pape protiv grčke crkve bila podneta sledeća optužba: „Zato što svetkujete Šabat zajedno sa Jevrejima i Gospodnji dan sa nama, čini se da takvim svetkovinama podražavate nazarensku sektu koja na ovaj način prihvata hrišćanstvo da ne bi bila primorana da napusti judaizam.“47 Razjaren prilikom svog neuspeha da potčini grčku crkvu,

~ 176 ~

Humbert ju je proglasio ekskomuniciranom. Saznao je da vodeći biskupi sa istoka pristaju sa grčkim patrijarhom. Jaz između ove dve zajednice bio je kona-čan.

Naredni citat Džona Mejsona Nila otkriće razliku u stavu prema Šabatu između grčke i latinske crkve: „Svetkovanje Subote je, kao što svi znaju, predmet žestoke rasprave između Grka i Latina.“48

REVOLUCIJA U SEVERNOJ ITALIJI

Papa je odmah svoju pažnju usmerio ka valdenzima. Oslobodivši se grčke crkve, on je sada postao zvanični duhovni poglavar Evrope. Rešio je da više ne toleriše nezavisnost milanske eparhije. On je, kao novog neprijatelja, video uzlazni talas evanđeoskih crkava širom Kontinenta čiji nervni centar je bila se-verna Italija. On je napadao njihovu tvrdnju da su oni jedina istinska crkva koja je potekla direktno od apostola, i prezirao je njihovo propovedanje da je papstvo bilo mistični Vavilon prorečen u Otkrivenju.

Papa se nikad nije dosetio da bi, umesto da ruši eparhiju severne Italije, mo-gao stvoriti malu ali dobro organizovanu manjinu sa opasnim mogućnostima. Za infiltraciju u tu eparhiju on se oslonio na one koji su pristajali za Rimom. Ovi su kasnije bili odlučni da eliminišu protivnike vatikanskih pravila. Stoga, lukavi kar-dinal Damian je poslat u Milano 1059. godine da se pozabavi nezadovoljstvom i da potčini tu eparhiju.

Sveštenstvo i narod jednako su bili veoma uzbuđeni. Zahtevali su da znaju kojim autoritetom jedna eparhija može napasti prava i povlastice druge.49 Bili su duboko razjareni kada je Damian sazvao sabor milanskog sveštenstva i postavio sebe iznad njihov nadbiskupa, Gvida. Koristeći lažne dokumente, on je nagova-rao, pretio i obećavao. Sledio je jezuitski moto: „Gde ne možemo ubediti, mi ćemo obećati.“ Među ostalim stvarima on je predlagao da usvoje nekoliko dok-trinarnih članaka odbačenih od strane Grka, uključujući celibat sveštenstva. Re-zultat je bio taj da čim je njegovo poslanstvo napustilo grad, verno sveštenstvo i plemstvo sazvalo je sabor koji je utvrdio pravo sveštenstva da se ženi. S druge strane, papska strana do sada je uspela u svojim naporima da navede upravnika grada da upotrebi javne pretnje protiv stanovnika Milana. Sa gradom srušenim pomoću razdora i spora, oni koji su odobravali oženjeno sveštenstvo zaključili su da je jedina stvar koju treba da urade bila ta da se zbog svoje privrženosti povuku u odvojeno mesto po imenu Patara, nakon čega su prekorno bili nazvani pata-rini.50 „Oni su ovaj nadimak patarini dali valdenzima jer su valdenzi bili oni po-dalpini prema Peteru Damianu, koji je u isto vreme zadržao iste doktrine u torin-skoj arhiepiskopiji.“51

~ 177 ~

Manevrisanje kardinala nije samo uništilo vekovima dugu nezavisnost mi-lanske eparhije, nego je takođe transformisalo patarine u trajnu opozicionu orga-nizaciju. Ono je na taj način prouzrokovalo revoluciju. Lanfrankovom opozici-jom, papstvo je objavilo Berengarijeve propovedi; pomoću Humbertovog nepri-jateljstva, ono je na stranicama istorije ostavilo silnog protivnika u grčkoj crkvi; kroz delo Damiana, ono je milansko neslaganje pretvorilo u organizovane pata-rine. Tako je oholo delovanje ove trojice papskih izaslanika ne samo udaljilo jav-nost, već je takođe prouzrokovalo velike dodatke hrišćanskim zajednicama koje su prianjale uz izvorno hrišćanstvo. Ljudima iz dolina sada su bila data tri nova imena; naime, berengarijanci, podalpini i patarini.

GRGUR VII, ZAPOVEDNIČKI INOVATOR

Dok su neslaganja između tradicije i Biblije, i između apostolskog i srednjo-vekovnog hrišćanstva intenzivno rasla, papa Grgur VII (1073-1085. n.e.) primio je papsku krunu. Kada je izabran kao vrhovni pontif, odmah je počeo da potči-njava rimokatoličko sveštenstvo potpunije nego rimski biskup. Promenio je jed-nostavnije liturgije, ili službe bogosluženja, koje su postojale od ranih dana da bi se prilagodile kasnijoj iskvarenosti; on je sveštenstvu strogo nametao celibat; i evropske prinčeve potčinio je pod svoju gvozdenu petu.52

On je papa koji je zapadnog cara, Henrija IV, naterao da tri dana stoji boso-nog i gologlav u zimu u spoljašnjem dvorištu dvorca moleći za oproštaj i podršku uvređenog pontifa. Grgurove grube i okrutne mere u pogledu primoravanja ven-čanog sveštenstva da napusti svoje žene konačno je učvrstilo celibat u rimokato-ličkoj crkvi. To je proizvelo takav kontra efekat na evanđeoske grupe da je ubr-zalo dolazak reformacije.

Izvorno hrišćanstvo raslo je dovoljno brzo da se zabrinutost rimskog pontifa može videti u dekretu Urbana II, pape koji je pokušao da nastavi sa reformama Grgura VII. Ovaj vatikanski vladar je 1096. (skoro jedan vek pre Petera Valdoa) izdao bulu protiv jedne od valdenških dolina na francuskoj strani Alpa jer su bili preplavljeni sa „jeresi“.53

Sledećih stotinu godina druga tri imena bila su dodeljena ljudima poznatim kao valdenzi; naime, petrobrisijani, henrikijani i amoldisti. Ali ovo su bila više nego puka imena. Iza svakog imenovanja stajao je izveštaj o moćnom vođi u evangelizmu. Kako se pojavljivao svaki novi apostol, Rim se prvo zadovoljavao time da njega i njegove sledbenike tretira kao „novu sektu“, jer time je imao za cilj da prikrije činjenicu da je obnovljeni evanđeoski talas koji je prolazio Evro-pom bio još jedna manifestacija Crkve u pustinji. Kasnije, međutim, kada je izvorno hrišćanstvo izvršilo razarajeće upade na njegovo stado, on je počeo da

~ 178 ~

progoni i usledili su inkvizicija, lomača i prostorije za mučenje. U jedanaestom veku odigrala su se tri važna događaja koja su oblikovala

pozadinu za reakcije koje su proizvele čuvene duhovne vođe među izvornim hrišćanima. Prvi događaj bio je osvajanje Engleske. Drugi se sastojao u sili nad-biskupa Lanfranka kao duhovnog gospodara Engleske pri čemu je uspostavio po-litiku namenjenu da sruši keltsku crkvu u Škotskoj i Irskoj. Treće, krstaški ratovi koji su usledili nakon osvajanja Engleske pretvorili su Evropu preko noći u jednu ogromnu naoružanu konfederaciju, sa Rimom na čelu vojske koja je iz Evrope išle u Aziju da spasi Palestinu od muslimana.

Papa Urban II, autor bule koja osuđuje „jeres“ ljudi iz dolina, sazvao je sve careve, prinčeve, biskupe i opate da isuču mač i otpočnu borbu za Palestinu 1096. godine. Trenutak je bio povoljan, jer se Kontinent ispunio tradicijom umesto biblijskim učenjima. Zatim su narodne mase takođe bile duboko zamišljene zbog pogrešnog tumačenja Otkrivenja. Budući da je prolazio milenijum od pisanja te knjige, približio se čas, mislili su oni, za svezivanje Sotone, spuštanje svetog Grada i konačni sud. Kada su poklonici, vraćajući se iz Jerusalima i sa prizora putovanja našeg Spasitelja, ispričali tužne priče o muslimanskim okrutnostima nad hrišćanima, dodato je još ulja na vatru. Vatikan je poslato svoje agente uzduž i popreko zemlje da ih zapale i da sruše muslimane i veličaju vođstvo rimokato-ličke crkve.

Za manje od jednog i po veka desio se teški poraz četiri krstaška rata. Usred njih, Rim je podigao bandu i ološ pod krvožednim megdandžijama da unište pre-divnu civilizaciju albigenza u južnoj Francuskoj. Oči Evrope su se otvorile. Postale su site gledanja zemalja rastrzanih građanskim razmiricama i natopljenih bratskom krvlju. Reformatorski pokreti su rasli. Pravda je manje zavisila od hira jednog čoveka. Rastao je nacionalizam. Trgovina se proširila. Zahtevi rimskog pontifa postajali su sve slabiji i slabiji, a učenja Crkve u pustinji postajala su sve snažnija i snažnija.

PETER (PJER) DE BRIJS

Krstaški ratovi imali su drugačiji uticaj na narodne mase nego što je papstvo očekivalo. Krst nije ostvario pobedu nad polumesecom. Pogažene i pobeđene vojske, vraćajući se sa istoka, otkrile su glupost papske politike. Demonstrirali su narodu da bi se Hristova učenja trebala živeti na drugačiji način. Shvatili su da se hrišćanske pobede u ovom životu ne stiču pomoću mača. Ovo je mnoge dovelo do preispitivanja Svetog Pisma, i oni su se okrenuli ka valdenzima, albi-genzima i pavlićanima – različitim imenima istih izvornih hrišćana – koji su uvek širili prevode Biblije na svom maternjem jeziku i koji su usvojili jednostavnu

~ 179 ~

crkvenu službu. Ljudi dubokog predanja i velikog obrazovanja bili su podstak-nuti potrebama narodnih masa. Dvanaesti vek video je pojavu trojice izvanrednih evanđeoskih heroja.

Prvi među ovima u trenutku vremena bio je Peter de Brijs. On je bio rođen u valdenškoj dolini na francuskoj strani Alpa koju je Urban II proglasio preplav-ljenu sa „jeresi“. Krv ovog mladića zagrejala se evanđeoskim zanosom. Dekreti koji objavljuju da se ne može sazvati nijedan crkveni sabor bez saglasnosti pape izazvali su ogorčenje južne Francuske. Peter de Brijs počeo je svoje delo negde oko 1104. godine. Čovek mora pročitati spise jednog opata, savremenika i nepri-jatelja, da bi obezbedio mnogo od onoga što se može saznati o ovom evanđeo-skom propovedniku.54

Dvadeset godina Peter de Brijs komešao je južnu Francusku. Tamo je posto-jao dubok duhovni pokret među narodnim masama. On ih je vratio Bibliji i apo-stolskom hrišćanstvu. Njegova poruka imala je silu da preobrazi karaktere. On je posebno naglašavao dan bogosluženja koji je u to vreme bio priznat među kelt-skim crkvama na britanskim ostrvima, među pavlićanima, i u velikoj crkvi na istoku; to jest, taj sedmi dan iz četvrte zapovesti, sedmični sveti dan Jehove. Pet vekova kasnije, tokom vrućih debata po pitanju Šabata, učeni biskup crkve Engleske ukazivao je na držanje šabata petrobrisijana.55 Vekovima su evanđeo-ska tela, naročito valdenzi, bili nazivani insabati ili ensavati, to jest, insabati, zbog držanja Šabata.56 „Mnogi su zauzeli ovaj stav“, kaže Ašer.57 Učeni jezuita, Jakov Grecer, oko 1600. godine, priznao je da su valdenzi, albigenzi i insabati bila raz-ličita imena za isti narod.58

Teze da su bili nazivani insabati zbog njihove obuće ogorčeno je odbacio učeni Robert Robinson.59 Da bismo pokazali kako je ovaj rasprostranjen termin, insabati, bio primenjivan na valdenze, navedena je zakletva koju bi monasi koji su vodili inkviziciju izvlačili iz zatvorenika za koje se sumnjalo da imaju različite religijske poglede od pogleda crkve u Rimu:

Zakletva kojom se osoba osumnjičena za jeres trebala očistiti glasila je o-vako, data u javnosti. „Ja, Sančo, zaklinjem se, svemoćnim Bogom i ovim svetim Božjim jevanđeljima koje držim u ruci, pred tobom gospodaru Garsija nadbi-skupe, i pred tvojim pomoćnicima, da nisam, niti sam ikada bio, insabati valdenz, ili bedna osoba iz Liona, ili jeretik bilo koje jeretičke sekte osuđene od crkve; niti verujem, niti sam ikada verovao, u njihove zablude, niti ću verovati u budućem periodu svog života: štaviše izjavljujem i protestujem da verujem, i da ću odsada uvek verovati, u katoličku veru, koju sveta apostolska crkva u Rimu javno drži, uči i propoveda, i koju vi moj gospodaru nadbiskupe, i ostali izaslanici katoličke crkve javno drže, propovedaju i uče.“60

Najgori kriticizam protiv dela Petera de Brijsa bilo je označavanje istog kao

~ 180 ~

oživljavanje manihejstva. Ovo se iznova pokazivalo kao laž. Pored toga, mnogi moderni istoričari čije mišljenje je izvrnuto papskim dokumentima ponavljaju ovu optužbu. Vek ili više pre Petera de Brijsa manihejstvo je prestalo da bude sila u svetu. Sve crkve prezrele su njegovo divlje učenje i idolopokloničke prakse. Izneti ove optužbe protiv nevinih sledbenika izvornog hrišćanstva bilo je izreći svakakvo zlo protiv petrobrisijana. Peter de Brijs bio je šikaniran i maltretiran od njegovih neprijatelja, i konačno je bio uuhvaćen i spaljen na lomači negde oko 1124. godine. Ime petrobrisijani bilo je dodato od strane papista drugim imenima koja su već bila data evanđeoskim telima.

HENRI IZ LOZANE

Još jedan veliki heroj ovog doba je Henri iz Lozane. Dok je papstvo trošilo radnu snagu Evrope u krstaškim ratovima, Henri iz Lozane, opšteprihvaćen kao učenik Pitera de Brijsa, menjao je karaktere ljudi. Henri nije bio vizionarski krstaš; on je rukovao mačem Duha, ne čeličnim mačem.

Kao i u slučaju Petera de Brijsa, mnogo od onoga što je poznato u njegovim učenjima pronađeno je u traktatu napisanom protiv njega od strane jednog o-pata.61 Da bi se videlo koliko malo informacije je Henrijev neprijatelj posedovao da bi napisao svoj traktat, potrebno je samo citirati njegove reči:

„Prilikom žrtvovanja Petera de Brijsa u Sv. Žileu, kroz koje je prilikom nje-govog spaljivanja izvršena osveta zbog revnosti ovog vernika, i da je bezbožnik prešao iz privremenog u večni život, Henri, naslednik bezbožnosti sa ne znam kojim ostalima, nije toliko ispravio koliko je preinačio svoje satansko učenje; tako da je on kasnije objavio u knjizi, za koju je rečeno da ju je on izdiktirao, ne samo pet nego mnogo članaka. Protiv koje je duh ponovo podstaknut da se svetim govorima suprotstavi satanskim rečima. Ali zato što nisam potpuno uveren da on tako veruje i propoveda, odložiću svoj odgovor do vremena kada budem potpuno uveren po pitanju stvari koje su saopštene u vezi njega.“62

Ovaj pisac priznaje da njegovo znanje dolazi iz druge ruke. On velikodušno govori o doktrinama sledbenika Petera de Brijsa i Henrija, i u isto vreme priznaje da je njegova informacija neadekvatna. Ova Henrijeva knjiga, pomenuta od strane Petera de Klanija, teško da nije uspela da utiče i na Arnolda iz Breše i Petera Valdoa, dva reformatora koja su usledila nakon njega.

Dok je Henri putovao, radio, molio se i propovedao da bi narode uzdigao do pobedonosne istine, bio je oštro kritikovan od najzapovednije ličnosti u papskom svetu. Bernard, opat iz Klervoa, bio je jedini čovek sa silom dovoljnom da suje-vernu Evropu bičem natera u ludilo drugog krstaškog rata. Prvi krstaški rat titrao je tako katastrofalno da je papstvo bilo primorano da osudi Bernardove usluge.

~ 181 ~

Reč ovog pobornika bila je dovoljno jaka da donese odluku čak i o papinim iz-borima. Mnoge njegove poetske komozicije, pošto su imale dobru sreću da budu pretvorene u dražesnu muziku, od strane njegovih poštovalaca stavljene su u pro-testantske pesmarice. On je zabavljao i usmeravao irskog biskupa koji je učinio više od bilo koga drugog u izdavanju keltske crkve u Irskoj. On je irske monahe koji su se vratili kući obučio da zbace Patrikove sledbenike. On je nazvan „pro-rokom tih vremena“. To je bio onaj Bernard koji je protiv Henrija izlio svoje zajedljive pogrde. Iako je mogao odrediti izbor papa, iako je mogao prebaciti krstaške vojske iz Evrope u Aziju, iako je mogao pomoći da se rukovodi norma-niziranjem i rimokatoliziranjem keltske crkve na britanskim ostrvima, nije mo-gao uplašiti neumornog Hernija. Bernard je pozvao grofa iz Sv. Žilea da zatva-ranjem i smrću zaustavi Henrija. On je rekao:

„Koliko su velika zla koja sam čuo i upoznao da je jeretik Henri učinio i svakodnevno čini u Božjim crkvama! Grabljivi vuk u ovčijem ruhu zaposlen je u tvojoj zemlji, ali usmeravanjem našeg Gospoda znam ga po njegovim rodo-vima. Crkve su bez skupova, skupovi bez sveštenika, sveštenici bez svog dužnog poštovanja i, najgore od svega, hrišćani su bez Hrista. Crkve se smatraju sinago-gama, za Božju svetinju se kaže da nema svetosti, naučava se da pričesti nisu svete, praznici su lišeni svojih uobičajenih svečanosti… Ovaj čovek, koji govori i deluje nasuprot Bogu nije od Boga. A opet, tužno je reći, mnogi ga slušaju, i on ima sledbeništvo koje veruje u njega… Reč jednog jeretika utišala je sve proroke i apostole.“63

Bernard je bio nemilosrdan progonitelj Petera de Brijsa, Henrija iz Lozane i Arnolda iz Breše. Pored njihovog kritikovanja u posebnim spisima, on je našao za shodno da pokrene svoje klevetničke govore protiv čitavog evanđeoskog pokreta svog vremena. Pismom od susednog sveštenika u Nemačkoj, to jest, E-vervinija, biskupa iz Kelna, Bernard je upitan da objasni zašto su ovi takozvani jeretici otišli na lomaču radujući se u Bogu. Kada je Bernard napisao odgovor na ovo pitanje, on je ove jeretike nazvao apostolicima, navodeći kao svoj razlog za takvo imenovanje to što ih niko nije mogao povezati sa imenom bilo kojeg pose-bnog osnivača. On je priznao da su arijevci imali Arija kao osnivača; da su ma-nihejci imali Manija (ili Menija); i da su sabelijani imali Sabelija; eunomijani su imali Eunomija; a nestorijanci su imali Nestora.64 Priznao je da sva prthodno po-menuta tela nose imena svojih vođa, ali nije mogao pronaći takvog osnivača pod kojim bi mogao urediti omražene crkve protiv kojih se borio osim ukoliko, kako je on zaključio, nisu bili potomci demona. Činjenica da je Bernard objavio da je ime ovih hrišćana apostolici i da se ne nazivaju po nijednom ljudskom osnivaču, ističe ih kao potomke rane izvorne crkve.

~ 182 ~

Jedinstvo ovih vernika u osnovnim doktrinama i činjenica da su oni bili pre-teče Lutera i Kalvina priznato je od mnogih autoriteta. Tako Fransoa Mezeraj ukazuje da su postojale dve vrste „jeretika“: Jedna neobrazovana i mlitava, neke prirode poput manihejaca; druga, obrazovanija i manje neuređena, čuvala je uglavnom iste doktrine kao kalvinisti, i nazivali su se henrikijani i valdenzi.65 Mora se priznati papski stav ovog pisca. On nije jasno izneo činjenicu da su sled-benici Petera de Brijsa i Henrija verovatno bili pomešani sa manihejcima od biskupa i sveštenstva.

Postoji takođe značajna izjava Žilbera Žinebara koji definitivno tvrdi da su duhovni očevi kalvinista bili petrobrisijani, henrikijani i albigenzi.66

Brojni učenici koje su podigli Peter de Brijs i Henri iz Lozane prouzrokovali su sazivanje crkvenih sabora da se bore protiv ustajućeg talasa evangelizma. 1119. papa Kalist sazvao je sabor u Tuluzu, Francuska, na kojem je „kazna ekskomunikacije zagremla protiv sekte jeretika u tim delovima koja osuđuje eu-haristiju, krštenje beba, sveštenstvo, sve svešteničke redove i zakonske bra-kove.“67 Pod zakonskim brakovima papisti su mislili na protivljenje evanđelista da se brak naziva sakramentom, i da ga izvodi jedino sveštenik.

Kada je papa Inoćentije II održao sabor u Pizi, Italija, 1134. godine, „dok-trine koje je naučavao pustinjak po imenu Henri bile su proglašene jeresima i osuđene zajedno sa njihovim autorom i svima koji su ih naučavali ili držali“.68 Isti ovaj papa nakon pet godina sazvao je sveopšti sabor u Rimu na kojem su se okupili svi prinčevi sa zapada, i to je bio veliki sabor. „Pomoću dvadeset i trećeg kanona sadašnjeg sabora, mišljenja Arnolda iz Breše bila su proglašena odvrat-nim za doktrinu primljenu od katoličke crkve, i osuđena kao takva.“69 Pošto su svi ovi sabori održani mnogo godina pre nego što je Peter Valdo stupio na scenu, čitalac može videti da je evangelizam uzrastao do velike sile pre Valdovog vre-mena.

ARNOLD IZ BREŠE

Arnoldu iz Breše pripada slava otvorenog osuđivanja preraslog carstva crkvene tiranije. U njemu su bili i duh evangeliste i generala. Arnold je bio iz Breše, grada nezavisnog duha kao Milano i Torino. Odatle potiče predivni ruko-pis Briksijana, primer ljubljene Itale, prvog prevoda Novog Zaveta sa grčkog na latinski tri veka pre Jeronimove Vulgate. Rođen među takvim tradicijama, Arnold je trebao samo da sedne kod nogu čuvenog Abelarda da primi potpuni plamen slobode koji je već žario unutar njega. Sa svojih studija koje je imao kod Abelarda on se vratio u Brešu gde je njegov glas imao silu. Njegove reči čule su se u Švajcarskoj, južnoj Italiji, Nemačkoj i Francuskoj. U ovoj poslednjoj zemlji,

~ 183 ~

Bernardove osetljive uši otkrile su preteću notu u njegovim učenjima. Arnold je bio daleko ispred svog vremena. Zapravo, on je učinio ono što

reformatori nisu uspeli. Napao je jedinstvo crkve i države. Arnoldov idealizam i elokvencija probudili su u narodu visok nivo entuzijazma. Papski biskupi i sveš-tenstvo ujedinili su se protiv njega. Crkveni sabor – uvek potencijalni neprijatelj napretka – bio je sazvan, i 1139. godine Arnold je bio osuđen na ćutanje i isklju-čenje iz Breše.

Pobegao je u Cirih, Švajcarska, i ponovo zauzeo stav protiv bogatstva, raskoši i zemaljske sile sveštenstva. Pozivao je na demokratski tip službe, i silno je uzbudio te oblasti. Čak je i papski izaslanik, budući papa, prešao na njegovu stranu. Bernard iz Klervoa neodložno je potčinio tog potencijalnog papu. Biskup iz Konstance stao je na Arnoldovu stranu, ali ga je Bernard zastrašio tako da ne bi dalje imao bilo kakvog učešća u arnoldizmu. Gospodarski cisterijanski monah zahtevao je da se sve Arnoldove knjige i spisi spale. To je bilo učinjeno.

Ali uprkos ovom žestokom protivljenju Arnold je nastavio sa radom. Tlo je bilo dobro, a reformator je rasuo seme nadaleko i naširoko. Ko zna već da je buduća snaga Švajcarske u njenom stavu za slobodu i religijsku slobodu u nekoj meri bila dužna Arnoldovom sejanju. Papisti nisu mogli oprostiti njegovo protiv-ljenje određenim doktrinama. On je propovedao protiv transupstancijacije, kršte-nja beba i molitvi za mrtve.70 Zbogo ovoga, Bernard iz Klervoa neprestano je navaljivao na progonstvo Arnolda.

U međuvremenu su se u Rimu odigravali događaji. Taj grad zauzeo je stav za građansku vladavinu. Papa je pobegao, ali čim je on otišao, došao je Arnold. Narod ga je dočekao sa pomamnim entuzijazmom. Ovde je Arnold kompromito-vao svoje istinsko evanđeosko vođstvo odobravanjem, ako ne i vođenjem, naroda koristeći silu. Ova mrlja uticala je na njegovu viziju. Posedujući vođstvo bez suprotstavljanja, međutim, on je u ovom gradu odvojio religiju od građanske val-davine. Obnovio je rimski senat. Stare slave Italije bile su povraćene. Njegovo protivljenje tradicji, neprihvatljivim ceremonijama i nebiblijskim doktrinama ohrabrilo je vernike u Novi Zavet. Izvorni hrišćani podigli su glave, i njihovi sledbenici svuda su se umnožavali. Papski pisci odmah su izjavili da je osnovana nova sekta koju su oni nazivali arnoldisti.

Zatim su se papa i car ujedinili protiv Arnolda. On je uskoro naučio da oni koji se dohvate mača izginuće od mača. Nestalna masa ga je napustila a njegovi politički prijatelji su se sklonili. Nakon što je papa na čelu vojske proterao Arnolda iz Rima, uhvatila ga je careva naoružana vojska. Njegovo telo bilo je spaljeno a njegov pepeo bio je bačen u reku Tiber.

Tako je postradao neustrašivi vođa koji se, bez pomoći, usudio da osudi nesveto jedinstvo crkve i države. Nije imao vidljivu podršku na koju bi se oslonio

~ 184 ~

osim snažne saglasnosti ljudskog uma sa veličinom njegove poruke. Njegov uti-caj na buduće generacije bio je dalekosežan. „Valdenzi su na Arnolda gledali kao na jednog od duhovnih osnivača njihovih crkava; a njegova religijska i politička mišljenja verovatno su gajila duh republikanske nezavisnosti koja je širom Švaj-carske i čitavog alpskog okruga čekala svoje vreme.“71

Da su provincije južne Francuske bile naseljene sledbenicima Petera de Brijsa i Henrija mnogo pre nego što su Valdo ili njegovi sledbenici počeli tamo da deluju vidi se u pismu napisanom oko 1150. godine od strane nadbiskupa iz Narbone kralju Luju VII: „Moj gospodaru kralju, mi smo krajnje pritisnuti mno-gim nesrećama, među kojima je jedna koja od svih najviše utiče na nas, a to je da je katolička vera krajnje uzdrmana u našoj eparhiji, a čamac svetog Petra je tako silovito uznemiren talasima da je u velikoj opasnosti od potonuća.“72

Dalje svedočanstvo dato je od pape Lea, kao što je zabeleženo u Analima Rodžera de Hovedena 1178. godine kao sledeće:

„Zato, pošto su u Gaskoniji albigenzi, a na drugim mestima naseljenim jere-ticima neki koje neki nazivaju „katam“, drugi „publikani“ a ostali „paterini“, i ostali koji se drugačije nazivaju, njihove gnusne izopačenosti toliko su ojačale da oni više i ne uvežbavaju svoje bezbožnosti, u tajnosti kao i drugde, već javno izlažu svoje greške, i odvlače proste i slabe da budu njihovi saučesnici, zapove-damo da oni i njihovi zaštitnici i čuvari budu ekskomunicirani.“73

NOBLA LEKON

Ako nijedan pokret među ljudima nije velik osim ukoliko je proizveo slavnu literaturu, onda se poruka valdenza može nazvati velikom. Među ostalim produk-tima preostalim od spisa ovog izmučenog i divnog naroda trebao bi se pomenuti Nobla Leton (Plemenita pouka) napisana romantičarskim jezikom, uobičajenim jezikom južne Evrope od osmog do četrnaestog veka. Njene uvodne reči navode da ova kompozicija datira iz 1100. godine. U njoj je narod kome pripada ova studija definitivno nazvan vudvima, a to je skoro jedan vek pre Petera Valdoa. Mnogo istraživanja izvršeno je da bi se odlučilo da li je izjava u pogledu 1100. od jednog ili više autora Noble Leton, ili je iz neke druge ruke. Počecima 1100-tih godina takođe je data značajna misao.

Nobla Leton počinje: „Čujte, braćo, Plemenitu pouku.“ Zatim se pred čitao-cima pojavljuje uzvišen prikaz porekla i priče o planu iskupljenja. Nobla Leton stoji kao večna moralna obaveza Deset zapovesti, i u tom svetlu ona predstavlja veliko ispaštanje na krstu. Čovek je vođen korak po korak u razmatranju one vrste ljubavi kakvu je Otac pokazao prema čoveku u takvim božanskim proviđenjima radi njegovog iskupljenja od pada. Njeni meki i vatreni termini uzbuđuju dušu.

~ 185 ~

Niko ne može čitati poglavlje Pitera Aliksa u kojem on analizira i predstavlja poruku Noble Leton a da ne oseća da je učinjen veliki doprinos svetskoj literaturi.

PETER VALDO

Da sada pomenemo tu čuvenu osobu, Petera Valdoa. Neki autoriteti tvrde da je ime Valdo poteklo od valdenza zbog njegovog istaknutog dela među njima. Bilo ovo istina ili ne, mi znamo da je od njegovog vremena pa nadalje ime val-denzi bilo uopštenije korišćeno da ukaže na ona velika reformatorska tela koja su ranije nazvana „ljudi iz dolina“, ili valensi, albigenzi, insabati, berengarijanci, podalpini, patarini, petrobrisijani, henrikijani, arnoldisti i druga imena.

Peter Valdo iz Liona, Francuska, svoje delo otpočeo je negde između 1160. i 1170. godine. On je bio bogati trgovac koji se odrekao sveg svog dobra i počeo da propoveda istinske doktrine Novog Zaveta. On je tvrdio da je papstvo „čovek bezakonja“ i zver iz Otkrivenja. On je mnogo vremena posvetio prevođenju i širenju Biblije.

~ 186 ~

Glava 16. VALDENŠKA CRKVA

Vudvi (valdensi) su zapravo potekli od onih izbeglica iz Italije koje su, nakon što je sv. Pavle tamo propovedao jevanđelje, napustili svoju predivnu zemlju i pobegli kao žena pomenuta u Otkrivenju u ove divlje planine, gde su do današ-njeg dana prenosili jevanđelje sa oca na sina u istoj čistoti i jednostavnosti kakvo je propovedao i sv. Pavle.1

Prethodno poglavlje dovelo je priču o valdensima do dela Petera Valdoa. On je ovoj crkvi dao novi podsticaj, i načinio novo oružje za evanđeliste koji su odbili da idu zajedno sa Rimom u tome da je obezbedio popularna izdanja Božje Reči na maternjem jeziku. Kao što je to uvek slučaj kada Biblija kruži među lai-cima, vernici postanu prožeti duhom evangelizma. Tako se Peteru Valdou može pripisati doprinos uvećanja u brojnosti i uticaju valdenza širom sveta.

Međutim, nije prošlo dugo vremena pre nego što je osetio gnev papstva. Kada je bio progonjen, povukao se na sever Francuske. Gonjen, pobegao je u Bohemiju. Kada se bes progonstva od njega okrenuo ka njegovim obraćenicima, mnogi su tada požurili ka valdenškim dolinama u Italiji.

Prelazak Valdoa u centralno-istočnu Evropu i migracija ogromnog broja nje-govih sledbenika unutar terena okolnih planina bili su u Božjem proviđenju. Se-menje istine posejano u prethodnim vekovima počelo je da israsta u obimnu žetvu. U dvanaestom veku širom Evrope postojala je težnja ka vraćanju onom tipu religije koju je Isus istakao kada je rekao: „A vi ste svi braća.“ Crkve sa raskoši i ceremonijama, koje su napravile tako veliki jaz između sveštenika i na-roda i koje su sveštenstvo razvrstale u uzlazne rangove sa počasnim zvanjima, rasle su u nenaklonosti. Nametanje doktrina zakonom dovelo je do pobune. Sveto Pismo je sada kružilo u još većoj meri. Biblijska načela upoređivana su sa hije-rarhijskim kanonima. Mnoštvo, postajući svesno vrlijeg hrišćanstva odvojilo se od crkvenog naraštaja, i ujedinilo se da bi oformilo velika crkvena tela. Bili su nazivani takvim imenima kao što su albigenzi, katari i pasagijani. Ali prethodno mnošvo imena dodeljenih njima počelo je da nestaje kada su preuzeli opšte ime valdenza.2

S druge strane, sveštenici koji su se ujedinili sa carevima, generalima i svet-skim zvaničnicima bili su odlučni da zadrže onu zemaljsku moć koju su stekli i da poseduju sedište apsolutnog autoriteta. Njihove agresije bile su tako jasno vid-ljive i njihov okrutni, nadmeni duh je tako žudno vređao da narodne mase više nisu mogle ne povezati jeres sa raskoši. Pokušaj da se narod nazove kriminalcima

~ 187 ~

zbog slobode verovanja doveo je do rastuće ozlojeđenosti. Stoga se ime valdenza više nalazilo na usnama naroda, naziv koji je u Evropi trebao biti sinoniman sa hrišćanstvom pokazanim od strane Hrista i apostola u Novom Zavetu.

Kako užasno su valdenzi patili pod progonstvom dobro je poznata priča u čitavoj istoriji. Njihova postojanost i njihova pobeda bila je ništa manje nego čudesna. Mnogo slobode, prosvetljenja i napredak civilizacije danas može se pri-pisati vernosti Crkve u pustinji, a posebno odvažnim valdenzima zbog njihovih hrabrih i pobedonosnih napora da održe načela demokratije.

NJIHOVI ZAPISI SU UNIŠTENI

Progonstvo nije bilo jedini način vođenja rata protiv evanđelista. Njihovi za-pisi bili su sistematski uništeni. U antičkim carstvima za novim osvajačem često bi sledila čistka prethodne dinastije pomoću uništavanja svih spisa koji govore o njenoj prošlosti, čak i do mere sečenja anala iz kamenih spomenika. Na isti način je plemenita i obimna literatura valdenza, bilo italijanskog, francuskog ili špan-skog ogranka, bila skoro potpuno zbrisana papskim besom.3 Ostali su samo ostaci. Za ostalo, čovek mora upotrebiti klevetničke govore napisane da bi se oni omalovažili, zapise papskih inkvizitora, izveštaje istraživača njihovih prelata, i dekrete i presude izrečene od careva, papskih sabora i inkvizicije usmerene protiv njih da bi se pomogla rekonstrukcija njihove istorije.

UČENJE VALDENZA

Valdenški pastori i učitelji bili su dobro obučeni. Da bi pobili zamerke koje su ponekad bačene na njih dat je sledeći citat. Aleksis Maston piše:

„Žile kaže: ’Ovaj vudvi narod imao je pastore visokog obrazovanja… vešti u jezicima Svetog Pisma… i veoma radni… naročito u prepisivanju knjiga Sve-tog Pisma do krajnjih granici njihovih mogućnosti, njihovim učenicima za upo-trebu.’“4

S. V. Bompijani navodi: „Nažalost mnoge od ovih knjiga su izgubljene tokom progonstava iz sedam-

naestog veka, a očuvane su jedino te knjige i drevni dokumenti koje je pastor Ležer poslao u biblioteke Kembridža i Ženeve. Papisti su se pobrinuli da nakon svakog progonstva unište što je više moguće valdenške literature. Mnogi berberi bili su učeni ljudi i dobro uvežbani u jezicima i nauci Biblije. Biblijsko znanje bilo je specifično u odnosu na drevno, i sada pripada modernim vudvima… To-kom vekova lišeni vidljive crkve i primorani da bogosluženje vrše u pećinama i

~ 188 ~

jazbinama, ovo prisno poznavanje Božje Reči bilo je njihova jedina svetlost. Nji-hova škola nalazila se u skoro nepristupačnoj usamljenosti duboke planinske kli-sure po imenu Pra del Tor, a njihove studije bile su ozbiljne i dugotrajne, obu-hvatajući latinski, romanski i italijanski jezik.“5

Aleksis Maston takođe piše: „Sujeverje, zasenjujući moralne i religijske percepcije, jednako je bacalo

svoje senke povrh svih oblasti ljudske inteligencije; dok, s druge strane, svetlost jevanđelja… uzdiže, povećava i pročišćuje sve sile uma. Vudvi su dokaz svega ovoga, jer su zauzeli svoje mesto,… na čelu moderne literature, budući prvi koji su pisali prostim jezikom. Ono što su zatim upotrebljavali bio je romanski jezik za sve rane ostatke koje dugujemo vudvima. Iz ovog jezika formirani su francuski i italijanski. Religiozne pesme vudva i dalje nastavljaju da bivaju najsavršenije kompozicije koje pripadaju tom periodu; a one su takođe one u kojima zraci je-vanđelja sijaju najvećom sjajnošću.“6

Ideja proizvdena i podsticana od Rima da su valdenzi bili malobrojni, bez mnogo organizacije ili učenja, i zavisni od Rima za svoju Bibliju i kulturu, raz-vejana je preko brojnih verodostojnih i učenjačkih svedočanstava. Može se pro-izvesti mnogo dokaza da su u nekim mestima plemići bili članovi valdenških crkava; da su se među njima nalazili najveći učenjaci i teolozi tog doba; da su među njima bili vodeći ljudi jezika, literature, muzike i govora.

Njihova misionska nastojanja bila su rasprostranjena. Koliko je silan bio nji-hov uticaj na reformaciju dobro je izraženo u narednom citatu:

„Oni naizgled nisu učestvovali u velikom sukobu koji se dešavao oko njih u svim delovima Evrope, ali u stvarnosti oni su vršili silan uticaj na svet. Njihovi misionari bili su svuda, objavljujući jednostavne istine hrišćanstva, i uzbuđujući srca ljudi do krajnjih dubina. U Mađarskoj, Bohemiji, Francuskoj, Engleskoj, Škotskoj, kao i u Italiji, oni su radili sa ogromnom, a ipak tihom silom. Lolard, koji je Viklifu otvorio put u Englesku, bio je misionar iz ovih dolina… U Ne-mačkoj i Bohemiji učenja vudva oglašavala su, ako ne i ubrzala. reformaciju, a Hus i Jeronim, Luter i Kalvin učinili su malo više od nastavljanja dela započetog od misionara vudva.“7

Mera do koje je plemstvo prihvatilo doktrine valdenza i albigenza može se videti u narednom citatu Filipa Morneja:

„Mnogi veliki i otmeni ljudi pridružili su im se kao što su Rejmund Erl iz Tuluza i iz Sv. Žilea, kraljev rođak, Rejmund Rodžer Vikont iz Bezijera i Karka-sone, Peter Rože Lord iz Kabarea, Rejmund, Erl iz Fua, blizak rođak kralja Ara-gona, Gasto Princ iz Bima, Erl iz Bigora, Lejdi iz Vaura, Erl iz Karmana, Rej-mund iz Termesa, Amerik iz Montreja, Vilijam iz Menerbe i bezbroj ostalih, i gospodari i gospoda, zaista ljudi sa tog položaja za koje nijedan čovek zdravog

~ 189 ~

rasuđivanja ne bi ni pomislio da će izložiti opasnosti svoja životna bogatstva i čast radi odbrane tako odvratnih poroka i grešaka za koje su sve bili optuženi.8

Nakon ranog školovanja za valdenšku omladinu nije bilo neuobičajeno da nastave sa seminarima u vellikim gradovima Lombardije ili pariskom univerzi-tetu.“9

NAROD BIBLIJE

Zaista je zadovoljstvo to što je ovaj ogranak Crkve u pustinji bio narod Biblije. Nijedna naredna protestantska crkva nije cenila Sveto Pismo više nego oni. Njihova poslušnost Božjoj knjizi smesta je bila uzrok njihovog nemerljivog uspeha, kao što je takođe bila i uvreda koju su naneli svojim neprijateljima. Kroz dugu noć mračnog srednjeg veka ovaj narod je bio svetilište Svetog Pisma. Oni su bili barka Evrope koja je Bibliju sigurno nosila kroz olujne vode srednjove-kovnog progonstva.

Pošto su valdenzi postojali od ranih hrišćanskih vekova, bilo bi prirodno o-čekivati da njihova prva Biblija na njihovom jeziku bude na latinskom. Marljivi istraživači dokazali su da je ovo tačno. Oni su pre vremena posedovali tu pre-divnu latinsku verziju Biblije po imenu Itala, koja je prevedena sa grčkih ruko-pisa.10 Ovo je dokazano poređenjem Itala verzije sa liturgijom, ili ustanovljenom formom božanske službe, upotrebljavanom vekovima u milanskoj eparhiji, koja sadrži mnoge biblijske tekstove iz ove Itale.11 H. J. Vorner kaže: „Za verziju koja važi među zapadnim jereticima može se dokazati da je zasnovana na grčkoj ver-ziji a ne na Vulgati.“12 Kada je došao pad rimskog carstva zbog navale tevtonskih naroda, romanski, taj predivni govor koji je vekovima povezivao prelaz sa latin-skog na moderni italijanski, postao je maternji jezik valdenza. Oni su zbog ljudi na tom jeziku umnožavali kopije Svetog Pisma.13 U ta vremena Biblija je, na-ravno, bila prepisivana rukama.14

Biblija je formirala osnovu zajedničkog bogosluženja, a deca su učena da pamte velike delove iste.15 Formirane su zajednice mladih ljudi sa ciljem da u-pamte Bibliju. Svakom članu ovih pobožnih udruženja bila je poverena dužnost pažljivog očuvanja u svom sećanju određenog broj poglavlja; i kada bi se zbor okupio oko svog sveštenika, ovi mladi ljudi mogli su zajedno deklamovati sva poglavlja Knjige koju je pastor odredio.16 Tako se može uvideti kako prirodno su njihovi pastori, nazivani „berberima“, bili obrazovana grupa.17 Oni nisu bili samo vešti u poznavanju Biblije na latinskom i maternjem jeziku, nego su takođe bili poučeni izvornom hebrejskom i grčkom, i poučavali su omladinu da budu misi-onari na jezicima koje su onda upotrebljavali drugi evropski narodi.

Tako je preko ovih ljudi sadašnjoj generaciji predata Biblije izvorne crkve,

~ 190 ~

koja je uspostavila trajan uticaj u prevodima autorizovane verzije.

PROGONSTVA VALDENZA

Pre trinaestog veka postojala su progonstva protiv onih koji su smatrani val-denzima, koji su možda bili pod drugim imenima. Stotinama godina vođeni su istrebljivački ratovi da bi se uništio svaki trag spisa ovih različitih tela. Njihovi neprijatelji nisu prezali od nikakvih smicalica, nikakvih napora, nikakav trošak nije se štedeo da bi se sa lica zemlje zbrisali svi zapisi drevnih valdenza.

Nije postojalo selo vudviških dolina u kome nije ostao ostao niko do ubije-nih. Valdenzi su bili spaljivani; bili su bacani u vlažne i surove tamnice; bili su ugušeni u gomilama u planinskim pećinama, majke i bebe i starci i žene zajedno; bili su proterani u izgnanstvo po zimskoj noći, neobučeni i nenahranjeni, da se penju po snežnim planinama; bili su bacani po stenama; bile su im oduzete kuće i zemljišta; njihova deca su otimana da bi bila indoktrinirana religijom koju su mrzeli. Među njih su bili poslati pohlepni pojedinci da bi ih lišili njihovog po-seda, progonili i isterbili ih. „Hiljade jeretika, starci, žene i deca bili su obešeni, raščerečeni, rastrzani na točku, ili spaljeni živi, a njihova imanja konfiskovana radi cara i Svete stolice.“18

Toliko mnogo knjiga napisano je koje se odnose na ove okolnosti i koje osli-kavaju ove srceparajuće scene da je dalje nabrajanje nepotrebno. Dovoljno je reći da su valdenzi ostali verni istini. Kada je reformacija osvanula, pod Luterom, Cvinglijem, Kalvinom i ostalima, oni su bili spremni da prime delegaciju iz no-vog pokreta reformatora koji su došli da se raspitaju za njihova verovanja. Bilo ih je dovoljno ostalo 1550. godine, prema V. S. Žiliju, tako da je osam stotina hiljada duša u alpskim provincijama nastavilo da odbacuje prihvatanje verovanja i praksi papstva.19

ISTINA POSEJANA U MNOGIM ZEMLJAMA

Podstaknuti silom pobedonosne istine, valdenzi su otišli dalje u Evropu. Ko-liko rasprostranjeno je bilo delo ovog plemenitog naroda može se videti u rečima Samjuela Edgara:

„Valdenzi, kao što su bili drevni narod, bili su takođe mnogobrojni. Vignijer, od drugih istoričara daje visoku ideju o njihovoj mnogobrojnosti. Valdenzi su se, kaže ovaj autor, predivno umnožavali u Francuskoj, kao i u ostalim zemljama hrišćanstva. Imali su mnogo zagovornika uprkos papskim naporima za njihovim uništenjem.

Ova sekta, kaže Nanžis, bili je brojčano beskonačna; pojavili su se, kaže

~ 191 ~

Rajner, u skoro svakoj zemlji; umnožavali su se, kaže Sander, po svim zemljama; uticali su, kaže Cezarije, na hiljade gradova; i širili svoju zarazu, kaže Cijakonije, skoro po čitavom latinskom svetu. Teško da je ijedna oblast, kaže Grecer, ostala slobodna i neokaljana ovom kugom. Valdenzi su se, kaže Poplajner, širili ne samo po Francuskoj, nego takođe i po skoro svim evropskim obalama, i pojavili su se u Galiji, Španiji, Engleskoj, Škotskoj, Italiji, Nemačkoj, Bohemiji, Sakso-niji, Poljskoj i Litvaniji. Metju Paris predstavlja ovaj narod kao raširen preko čitave Bugarske, Hrvatske, Dalmacije, Španije i Nemačke. Njihov broj, prema Benediktu, bio je čudesan u Francuskoj, Engleskoj, Pijedmontu, Siciliji, Kala-briji, Poljskoj, Bohemiji, Saksoniji, Pomeraniji, Nemačkoj, Livoniji, Sarmaciji, Konstantinopolju, Filadelfiji i Bugarskoj.“20

Neki su tvrdili da su albigenzi bili drugačiji od valdenza. Međutim, istina je da se oni nisu razlikovali u verovanju. Oni su nazivani albigenzima samo zbog Albija, francuskog grada koji je bio njihov glavni štab. Ali papski dekreti osudili su ih kao valdenze; papski „izaslanici spremili su rat protiv njih kao onih koji ispovedaju verovanja valdenza; monaški inkvizitori oformili su svoj proces i optužnice kao i protiv valdenza: narod ih je progonio kao takve… Mnogi istori-ografi nazivaju ih valdenzima“.21

Kako su valdenzi ili albigenzi stvarali obraćenike među Bugarima pokazaće naredni citat Filipa Morneja:

„Metju Paris dalje kaže da su se do sada raširili u Bugarskoj, Hrvatskoj i Dalmaciji, i tamo se tako ukorenili da su im proizveli mnoge biskupe: i tamo je došao izvesni Bartolomej iz Karkasone u selu Narbon u Francuskoj, ka kome su se svi oni sjatili… i on je stvorio biskupe i postavio crkve.“22

PROTESTANTIZAM KAO SLAVNI PLOD VALDENIZMA

1517. godine, zora protestantske reformacije stigla je u Evropu. Protestanti-zam nije toliko bio odvajanje od crkve u Rimu koliko je bio oživljavanje apostol-skih doktrina tako dugo držanih od valdenza. Protestantizam je bio duhovno pro-širenje Crkve u pustinji. Od preostalih evanđeoskih crkava koje su došle iz apo-stolskih dana, valdenzi su bili najčistiji i najistaknutiji. Džejms D. MekKejb piše o delegatima ranih reformatora poslatih na saborno okupljanje valdenza:

„Tako je vreme prolazilo dok nad svetom nije osvanula reformacija. Vudvi su bili zadovoljni ovim sveopštim buđenjem ljudskog uma. Oni su ušli u prepisku sa reformatorima u raznim delovima Evrope, i poslali nekoliko njihovih barbasa ka njiima da ih pouče. Reformatori su sa svoje strane priznali starost vudviških obreda i čistotu njihove vere, i ophodili se prema planinskoj crkvi sa najvećim poštovanjem. Dvanaestog septembra 1532. godine, održan je saborni skup u

~ 192 ~

Angronji. Posetili su ga brojni poslanici iz reformatorskih crkava u Francuskoj i Švajcarskoj. Među njima se nalazio Vilijam Farel iz Francuske… On je pokazao najveće zanimanje za prepise manuskripta Biblije koje su vudvi sačuvali od naj-ranijih vremena, i u njegovom slučaju, čitava Biblija bila je prevedena na fran-cuski, i poslata kao besplatan dar vudvima u francuskoj crkvi.“23

Jednostavnost i čistota njihovih života bili su rezultat jednostavnosti i čistote njihovih doktrina. Sledili su nalog apostola Jovana da nijedan čovek ne bi trebao da doda, niti oduzme, od Reči Božje. Ovaj stav bio je velika odbrana od zablude, i sačinajvala je božansko pravilo uspeha u misionskim poslovima. Čak su i nji-hovi neprijatelji priznali da su njihova verovanja bila ista kao i verovanja ranih hrišćana. Nabrajanje njihovih verovanja zvuči kao Vigilantova propovedanja u četvrtom veku i Klaudijeva u osmom. Antoan Monastije u sledećim rečima po-kazuje neke od zabluda koje su odbacili:

„Drevni vudvi neprestano su odbacivali doktrine koje su se zasnivale na ljud-skom autoritetu i tradiciji; oni su, sa svetim ogorčenjem i užasom, odbacivali kipove, krstove i relikvije kao predmete za poštovanje ili obožavanje; obožavanje i posredništvo device Marije i svetaca; neprestano su odbacivali praznike posve-ćene istim ovim svecima, molitve upućene njima, kad i sveće koje su gorele u njihovu čast; isto tako odbacivali su misu, usmenu ispovest, čistilište, poslednje pomazanje, i molitve za mrtve, svetu vodicu, veliki post, uzdržavanje od mesa u određena vremena i na određene dane, nametnute praznike i pokajanja, povorke, hodočašća, sveštenički celibat, monaštvo, itd. itd. Njihovo izjašnjavanje po ovim pitanjima bilo je izrazito koliko i snažno.“24

Rajner Sako, njihov neprijatelj, bio je primoran da prizna da su oni bili narod koji je držao zapovesti:

„Što se tiče njihovih manira, on (Rajner) piše, oni su bili skromni, jedno-stavni, malo su se mešali u trgovinu ili ugovore… Da je prvo pravilo i instrukcija koje su kao osnovu davali svojoj deci bio Dekalog zakona, Deset zapovesti.“25

Bilo je za očekivati da će progonstva, izolovanost i očajne okolnosti otrgnuti mnoge iz tog naroda od njihovih verovanja; i da će povremeno postojati određena mera popuštanja papskim praksama. Štaviše, kada je reformacija, manifestujući ekstremni liberalizam u mnogim stvarima, preplavila Evropu, imala je veliki uti-caj na drevne crkve koje su dugo patile zbog mnogih doktrina ka kojima su se reformatori okrenuli. Ove drevne crkve su po mnogim pitanjima posedovale i-dentična verovanja sa onima objavljenim preko reformacije. Nažalost, u njihovoj radosti nad reformacijom usaglasili su se sa određenim manama reformatora. Re-formacija je imala silan uticaj na dobro sve dokle je trajala; ali naširoko je priz-nato da nije trajala dovoljno.26 Neki drugi mimo reformatorskih pionira bili su primorani da rade za dalju obnovu izvornih hrišćanskih verovanja i praksi u

~ 193 ~

crkvama koje su iskreno sledile Učiteljeva pravila.

DA LI SU RANI VALDENZI DRŽALI SUBOTU?

Pre nego što razmotrimo specifične slučajeve svetkovanja Subote od strane drevnih valdenza, bilo bi korisno pogledati na status svetkovanja nedelje na kraju onoga što se obično smatra da je prvi period u istoriji crkve, koji se završio sabo-rom u Nikeji (325. n. e.).

Konstantin, koji je bio prvi hrišćanski vladar rimskog carstva u vreme kada su crkva i država bili ulazili u savršeno jedinstvo, izdao je svoj sada čuveni ne-deljni zakon (321. n.e.). Komentar na ovo u vodećem rimokatoličkom časopisu jasno iznosi ovaj slučaj:

„Car Konstantin je nakon svog obraćenja u hrišćanstvo proglasio svetkova-nje nedelje građanskom dužnošću, a zakon koji je to zapovedao pronađen je u rimskom zakoniku. ’Neka se sve sudije i sav narod grada odmara, i neka se sve vrste trgovine obustave na prečasni dan sunca. Oni koji žive na selu mogu, me-đutim, slobodno i bez krivice raditi u poljoprivredi, jer se često dešava da je ovaj dan najpovoljniji za sejanje žita i sadnju vinograda, kako ne bi prilika ponuđena božanskom darežljivosti bila izgubljena zajedno sa naklonošću trenutka.’ Teško da sada možemo zamisliti da je Konstantin očekivao poljoprivredni rad, ako je crkva od pradavnih vremena među hrišćanima strogo zabranjivala tu vrstu rada koji je kasnije zabranjen… Stoga je bila jednoglasna doktrina duhovnih lica, od prastarih vremena, da prestanak sa ropskim radom nije samo stvar discipline odgovorne za promenu nego se može i izostaviti svešteničkim autoritetom kada se god pojavi razuman razlog.“27

Postoji obilan dokaz koji pokazuje da gornji citat ne otkriva bilo kakav spo-redni uslov ili bilo šta neobično u svetkovanju nedelje u četvrtom veku. Ovo nije bio samo običaj državne crkve generalno, nego se može dokazati da je ista crkva tvrdila da ima moć dovoljnu da ustanovi nedelju u početku, i takođe da kaže ko-liko se sme a koliko ne sme uraditi na taj dan. Kao dokaz, dat je još jedan citat iz istog časopisa:

„Da bismo jasnije postavili stvari, možemo navesti da prema mnogim uče-nim piscima nije bilo striktno naređeno da se uzdržava od rada nedeljom tokom prvih vekova crkve. Ovaj dan su hrišćani bez sumnje smatrali kao dan radosti, pobede i zahvalnosti Bogu; i oni su se sastajali u crkvi da odaju čast Svemoć-nome; ali ne postoji dokaz koji pokazuje da je prestanak sa radom samtran oba-veznim; verovatno zbog mogućeg postojanja neke opasnosti od judaizma u ovom prestanku sa radom, a možda i jer bi praksa, u vreme progonstva, u velikoj meri razotkrila one koji se izjašnajvaju kao hrišćani. Smatralo se dovoljnim zameniti

~ 194 ~

javnu molitvu za jevrejski Šabat, naročito jer je ovo drugo svetkovano od strane mnogih vernika.“28

Tako se može videti da nedelja u ranim hrišćanskim vekovima nije bila sveti dan božanskog imenovanja, nego je pre bila imenovana od čoveka, a sa fizičkim radom se nastavilo. Iz citata crkvenih istoričara koji slede, videće se da su u crkvama na istoku kao i u crkvama na zapadu, osim u Rimu, Subotu javno svet-kovali oni koji su bili dovoljno hrabri da izdrže ustajući talas onih koji su nastojali da udovolje neznabožačkom svetu koji je slavio sunce, a koji je posebno isticao nedelju.

Nasuprot sumnjivim počecima nedelje, razmotrimo u isto vreme sedmi dan Subotu. Naredna dva citata data su ranije, ali vredna su ponavljanja. Sokrat, crkveni istoričar iz četvrtog veka, ovako je napisao: „Jer iako su sve crkve širom sveta svetkovale svete tajne u Subotu svake sedmice, ipak su hrišćani u Aleksan-driji i Rimu, na osnovu neke drevne tradicije, prestale to da čine.“29

Još jedan navod od crkvenog istoričara Sozomena, koji je bio Sokratov savremenik, izjavljuje: „Ljudi iz Konstantinopolja, i skoro svuda, okupljaju se u Subotu isto kao i na prvi dan sedmice, običaj koji nikada nije svetkovan u Rimu ili u Aleksandriji.“30

Suština ova dva citata otkriva da je hrišćanstvo grčke crkve bilo hrišćanstvo koje je svetkovalo Subotu; i da je hrišćanstvo na zapadu, sa izuzetkom grada Rima i moguće Aleksandrije, bilo takođe hrišćanstvo koje je svetkovalo Subotu.

Međutim, postoji konkretnija informacija po pitanju svetkovanja Subote pre 325. godine kada čovek razmotri istoriju Španije. Španija je imala dobru sreću da vekovima izmiče svakom upadljivom uticaju crkve u Rimu. Njena crkvena prošlost podeljena je na dva dela: prvi, koji pokriva vreme do 325. godine; i drugi, period između 325. i 1200. godine. Za istraživanje prva četiri veka više je nego povoljno to da osamdeset i jedna crkvena rezolucija ili kanon donet od strane sabora održanog u Elviri, Španija (305. n.e.), i dalje postoji.

Izveštaj sabora u Elviri otkriva tri stvari: prvo, da do tog sabora crkva u Špa-niji nije usvojila nijedan kredo, a svakako ne kredo kasnije usvojen u Nikeji;31 drugo, da kažnjavanje nesavesnih članova od strane crkve nije otišlo dalje od odstranjivanja, jer nije bilo žalbe građanskom zakonu; treće, da do sabora u Elviri pokreti za jedinstvo crkve i države nisu napredovali, ali očigledno je da se to pokušavalo sve do tada.

Što se tiče istraživanja kakav je bio stav hrišćana u Španiji po pitanju svet-kovanja Subote, dokaz je jasan. Kanon 26 sabora u Elviri otkriva da je crkva u Španiji u to vreme držala Subotu, sedmi dan. „Što se tiče posta svake Subote: Odlučeno je da će zabluda posta na svaki Šabat biti ispravljena.“32 Odluka sabora je u direktnoj suprotnosti sa politikom koju je uvela crkva u Rimu, politikom

~ 195 ~

naređivanja da Subota bude dan za post da bi bio unižen i da bi se narodu učinio odvratnim.33

Kakva veza postoji između ovih činjenica i ranih valdenza? Ova: da dok je vekovima hrišćanstvo u Španiji bilo ujedinjeno, ipak kada su rimska uznemira-vanja ovih izvornih hrišćana u Španiji otpočela, pirinejski narod odvojio se od zabluda koje su se uvukle među njih. Robert Robinson piše da je narod koji je živeo u dolinama u različitim zemljama postao poznat kao „stanovnici doline“, ili valensi. Zapravo, ovaj autor navodi svoje verovanje da su stanovnici Pirineja bili istinski izvorni valdenzi.34 Izvorna reč je latinska, valis. Od nje potiče „do-line“ na engleskom, valdezi na italijanskom, vudvi na francuskom i valdensi na španskom.35 Pošto je odluka 26 sa sabora u Elviri otkrivala da je rana crkva u Španiji držala Subotu, i pošto je istorija dokazivala da su u to vreme postojali valdensi iz severne Španije, ove veze dokazuju svetkovanje sedmog dana Subo-teod strane ranih valdensa u Španiji.

Stvar je daljeg interesa zapaziti da se u severoistočnoj Španiji blizu grada Barselone nalazi grad po imenu Sabadel, u okrugu izvorno naseljenom, po svoj verovatnoći, od naroda po imenu „valdensi“ i sabatati.“36 Nije li ovo ime, Saba-del, moglo poteći od izraza „dolina svetkovatelja Subote“? Takođe je pokazano da ime sabatati potiče iz činjenice njihovog držanja Subote. U blizini Sabadela i dalje postoje arheološki ostaci ovog drevnog naroda.37

Mnogo vekova kasnije kada se papstvo u Španiji uzdiglo do vlasti, i kada je progonstvo palo na ove stanovnike doline, oni bi često prešli u severnu Italiju gde su bili dobrodošli i gde im je pružen dom među alpskim valdensima.38

VALDENSI, NAROD BIBLIJE

Što je crkva u Rimu više jačala, to se više naglašavala nedelja. S druge strane, crkve koje su nastavile u apostolskom hrišćanstvu držale su se što je duže moguće dana koji su Isus Hristos i apostoli svetkovali.

Valdensi su tako savršeno bili narod Biblije da su vekovima držali sedmi dan Subotu kao sveti dan od odmora. Dva veka kasnije papa Grgur I (602. n.e.) izdao je bulu protiv zajednice svetkovatelja Subote u gradu Rimu, crkveni sabor, koji je otkrio u kojoj meri se na tom poluostrvu svetkovala Subota, održan je u Furla-niji, severna Italija (791. n.e.). Furlanija je bila jedan od tri velika vojvodstva u kojem je izvorno organizovano lombardsko carstvo. Ovaj sabor, u svojoj naredbi svim hrišćanima da svetkuju Gospodnji dan, svedočio je rasprostranjenom svet-kovanju Subote na sledeći način: „Dalje, kada se govori o tom Šabatu koji su Jevreji svetkovali, poslednjem danu sedmice, koji takođe svetkuju svi zemljorad-nici.“39 Oko stotinu godina kasnije (865-867. n. e.), kada je između crkve u Rimu

~ 196 ~

i grčke crkve u prvi plan izbio oštar sukob zbog novoobraćenih Bugara i njihovog svetkovanja Subote, ovo pitanje opet je postalo predmet sukoba, kao što se može videti u odgovoru pape Nikolasa I na šest stotina i jedno pitanje koje mu je izlo-ženo od strane bugarskog cara.40

Peter Aliks, govoreći o jednom autoru koji je raspravljao o doktrinama val-densa, piše: „On ga takođe predstavlja kao jedno od njihovih mišljenja; da se Mojsijev zakon treba držati po slovu, i da svetkovanje Subote, obrezanje i drugi zakonski propisi moraju da se obave.“41 Međutim, optužba da su oni praktikovali obrezanje ponovo je dokazana kao lažna. Pišući o pasagenima, koji se uzimaju za ogranak valdensa, Dejvid Benedikt kaže:

„Izveštaj o njihovom upražnjavanju obrezanja bez sumnje je klevetnička priča krivotvorena od njihovih neprijatelja, i verovatno skrojena na ovakav način. Zbog toga što su držali sedmi dan bili su sa podsmehom nazivani Jevrejima, često kao i subotari danas; a ako su bili Jevreji, onda naravno sledi da su obrezivali ili su trebali obrezivati svoje sledbenike. Ovo je verovatno bilo shvatanje njihovih neprijtelja; ali da su zapravo upražnavali ovaj krvavi obred sveukupno je neve-rovatno.“42

Adam Bler kaže: „Među dokumentima od istog naroda imamo objašnjenje Deset zapovesti,

koje je od strane Bojera datirano 1120. godine. Ono sadrži sažet pregled hrišćan-ske moralnosti. Podsticala se vrhovna ljubav prema Bogu, a pribegavanje uticaju planeta i vračara je osuđeno. Istaknuto je zlo obožavanja Boga pomoću slika i idola. Priznata je svečana zakletva koja potvrđuje sve ono što je sumnjivo, ali bezbožno zaklinjanje je zabranjeno. Zapoveđeno je svetkovanje Subote, sa pre-stankom sa svetovnim radom i grehom, dobrim delima, i promovisanje prosveći-vanja duše kroz molitvu i slušanje Reči.“43

Uprkos besu tlačitelja, Hristova zaštitnička ruka bila je nad njegovim naro-dom koji drži zapovesti. Rasli su brojčano. Ali sve do dvanaestog veka biskup iz Rima nije postao užasnut rastom valdenza. Takozvani jeretici u južnoj Francu-skoj bili su u stvarnosti zapadni deo valdenza, i oni su obično predstavljani kao albigenzi zbog velikog broja u velikom gradu Albiju. Provincija u kojoj je Albi privukao pažnju bila je u savezu sa francuskim kraljem, iako nije legalno pripo-jena tom carstvu. Papstvo je bilo ujedinjeno sa francuskim kraljevima. Sabor „je-retika“ bio je održan 1167. u okrugu Tuluza na kojem su bili prisutni katari iz Lombardije i Italije, kao i iz Francuske. Od Nikite, pavlićanskog vođe ili biskupa u Konstantinopolju, zahtevano je da prisustvuje i on je predsedavao.44 Ipak su pavlićani, kao što Edeni ukazuje, zanemarivali nedelju i svetkovali Subotu.45

Da bi se suprotstavili novim ekonomskim uslovima u kojima se rimokato-

~ 197 ~

lička crkva našla i da bi se borila protiv pretnje jeresi, osnovana su dva reda mo-naha – franjevci i dominikanci. Kao što jedan autor piše: „Potvrđeno je da su redovi franjevaca i dominikanaca bili uspostavljeni da ućutkaju valdenze.“46

Što se tiče progonstava koje su valdenzi pretpeli zbog svetkovanja Subote, sledeći citat pronađen je u dekretu Alfonsa, objavljen oko 1194:

„Alfonso, kralj Aragona itd., svim nadbiskupima, biskupima i svima osta-lima:.. Zapovedamo vam u ime naših predaka i u poslušnosti crkvenim uredbama, ti jeretici, naime, valdenzi, insabati i oni koji se nazivaju siromasima iz Liona i svi ostali jeretici trebaju biti odstranjeni ispred Božjeg lica i ispred svih katolika, i treba im se narediti da odu iz našeg carstva.“47

Upotreba izraza „insabati“ u prethodnom citatu, u označavanju onih koji mo-raju biti proterani iz Španije, vodi do razmatranja španskih svetkovatelja Subote u srednjem veku. Da su insabati bili valdenzi dokazano je izjavom Bernarda Guija, čuvenog graditelja programa inkvizicije, da je „ensavati (insabati) bilo ime dato vudvima.“48 Obilje dokaza može se proizvesti da se dokaže da su ovi svet-kovatelji Subote bili naizmenično nazivani valdenzima i insabatatima.49

Postoje dve stavke interesa koje bacaju svetlost na izraz „insabati“ upotreb-ljen u dekretu kralja Alfonsa (1195. n.e.) kao što je gore navedeno. Prva stavka je ta da je postojala gotsko-španska liturgija.50 Ona je bila veoma drugačija od one u Rimu, i nije bila ukinuta sve do 1088.51 Sledeći citat Majkla Gedsa pomoći će nam da pokažemo međuodnos činjenica: „Papska prevlast nije bila stvar poz-nata u drevnoj gotsko-katoličkoj crkvi: Tako da su papske doktrine transupstan-cijacije, i čistilišta, molitve anđelima i svecima, obožavanja kipova, usmene ispo-vesti itd. u njoj bile malo poznate; može se, smatram, lako dokazati iz njenih zapisa, koji postoje.“52 Zatim autor dalje kaže u istom pasusu da je vera drevne špansko-gotske crkve bila ista kao vera drevne britanske crkve. Čitalac treba samo da se osvrne na prethodna poglavlja u ovoj knjizi da bi bio u mogućnosti upotrebiti dokaze tamo date da je drevna britanska ili keltska crkva svetkovala sedmi dan kao Subotu iz četvrte zapovesti. Ovo sačinjava još jednu kariku u lancu dokaza da izraz insabatati ukazuje na svetkovanje sedmog dana kao Šabata.

Druga stavka interesa vredna je posebne pažnje. Dekret kralja Alfonsa iz Aragona dat je 1194. godine. Ovo ukazuje koliko kasno u srednjem veku su val-denzi držali Subotu u Španiji. To da su papski autori u Nemačkoj, Italiji i Fran-cuskoj otprilike u isto vreme kao i gornji dekret izdavali svoje spise protiv saba-tatija, ili insabatatija, razotkriva koliko mnogo je bilo ovog naroda i koliko je on bio rasprostranjen. Postoji obilan dokaz koji ukazuje na „jeretike“ pod imenom sabatati, ili insabatati, u izveštajima inkvizicije. Objašnjenja njihovog verovanja, međutim, oskudna su jer, kao što Robert Robinson piše: „Kod katolika je bilo

~ 198 ~

pravilo izbeći pominjanje jeresi na njihovim saborima, da se u nekome ne bi stvo-rila čežnja da sazna o čemu se radi. Zabranili su propovednicima da citiraju čak i njihove dobre argumente da narodu ne bi privuklo pažnju pozitivno mišljenje njihovih autora.“53

Ovi izrazi sabati, sabata, insabatati ukazuju na svetkovanje sedmog dana kao Subote. Istoričar Goldast o onima koji su bili nazivani insabatatijima kaže da su „bili nazivani insabati, ne zbog toga što su bili obrezani, nego zbog toga što su držali Šabat po jevrejskom zakonu“.54

Ubrzo nakon dekreta kralja Alfonsa protiv insabatatija razvijao se strastan papski pisac u Španiji koji je zatim postao prilično ozloglašen. To je bio Lukas iz grada Tuija, opšte poznat kao Lukas Tudensije. Njegovi spisi pojašnjavaju kako su oko 1260. godine insabatati u Španiji bili snažni i brojni. Lukas je umro oko sedamdeset i pet godina pre pojave Viklifa, „zvezde danice reformacije“. Briljantni rezime njegovih spisa dat je na sledeći način:

„Oni, koji će upasti u nevolju čitajući njegovo delo, i posmatrati kako se nežno Lukas bavi pretpostavljenim mišljenjima Isidora, španskog sveca, kako se žali da bi španski entuzijazam trebao da splasne, i kako ne bi trebao da se ispolji u oružju protiv neprijatelja katoličke vere – kako govori protiv jeretičkih tajnih sastanaka – javnih rasprava jeretika – njihovog skrnavljenja parohijskih crkava – dolaska Arnalda u Španiju i transakcijama u Leonu – spoznaće da je Lukasov um bio okupiran razmatranjem španskog a ne albigenškog, ili stranog nekonformi-zma.“55

Naredno svedočanstvo po pitanju Subote dala je jedna valdenška zatvorenica pred inkvizicijom (verovatno u Frajburgu, Nemačka):

„Barbara fon Tis je svedočila… da sa ispovešću na poslednji dan svetog Mi-haila, onako kako je propisano od sveštenika, ona nema ništa. Što se tiče onoga što ima veze sa devicom Marijom, na to nema šta da odgovori. Što se tiče nedelje i prazničnih dana ona kaže: ’Gospod Bog nam je zapovedio da počivamo na sedmi dan i sa tim ću se složiti; Božjom pomoću i njegovom milošću, mi ćemo svi ostati i umreti u veri, jer to je prava vera i pravi put u Hristu.“56

Hristov blagoslov nad ovima, njegovom progonjenom decom, bio je tako velik da su ušli u mnoge zemlje. Mošejm izjavljuje da su se, pre Luterovog vre-mena, u skoro svakoj zemlji Evrope – posebno u Bohemiji, Moraviji, Švajcarskoj i Nemačkoj – nalazile skrivene mnoge osobe u čijim umovima su duboko bili ukorenjena načela valdenza, viklifovaca i husita.57

Subota iz četvrte zapovesti bila je svetkovana među ovim narodom u posluš-nosti moralnom zakonu. Koliko visok je bio ugled subotara među vladarima i prinčevima može se videti iz sledećeg Lejmijevog citata:

„Svi savetnici i veliki vladari sa dvorova, koji su već bili pristali uz doktrine

~ 199 ~

iz Vitenberga, Augzburga, Ženeve i Ciriha, kao što su Petrovic, Jasper Kornis, Kristofer Famigal, Džon Gerendi, poglavar subotara, naroda koji nije držao ne-delju nego Subotu, i čiji učenici su uzeli ime gernoldisti. Svi ovi, i drugi, pristali su na Blandratova mišljenja.“58

Postoji obimno svedočanstvo koje pokazuje harmonični lanac doktrine koji se proteže od apostolskih dana do reformacije i kasnije, uključujući verovanja koja su držali vernici u severnoj Italiji, albigenzi, viklifovci i husiti. Andre Favin, čuveni rimokatolički istoričar koji je pisao na francuskom, prati Luterova učenja unazad preko Vigilanta do Jovinijana, tvrdeći da je Vigilant svoje doktrine pre-dao „albigenzima, koji su drugačije bili nazivani valdenzima“, a da su ih oni za-uzvrat predali viklifovcima i sledbenicima Husa i Jeronima u Bohemiji.59

Nadahnuti od Iskupitelja, valdenzi su uvek izlazili u misionska dela. Zbog ovoga, oni su na nekim mestima u određena vremena bili nazivani pasagenima. Tako Žile piše (u Valdenškim istraživanjima, strana 61, beleška 2): „Pasagi i pa-sageni, ili stanovnici prolaza, od latinske reči pasagijum, je jedno od imena datih valdenzima od strane drevnog autora.“

Velik deo valdenza, bilo da su nazivani tim imenom ili drugim imenima, verovao je da je četvrta zapovest obavezujuća za ljudski rod. Zbog ovoga bili su obeleženi značajnim imenom insabati, ili insabatati. Farmeri ili meštani koji su u subotu nastavljali sa radom bili su tako impresionirani prizorom grupe hrišćan-skih okupljanja radi bogosluženja na taj dan da su ih nazivali insabatatijima. Ter-min „Šabat“ skoro nikada se nije primenjivao na nedelju. Govoreći o Konstanti-novom nedeljnom zakonu iz 321., Robert Koks piše: „Nije iznet nijedan dokaz da je pre donošenja ovog zakona postojalo šabatno svekovanje Gospodnjeg dana u bilo kojem delu hrišćanstva.“60

Da će valdenzi bili odani suboti kao Šabatu može se videti u ovim rečima: „Oni drže da nijedna uredba crkve koja je uvedena od Hristovog vaznesenja ne treba da se svetkuje, budući da nema vrednost; praznike, postove, odredbe, bla-goslove, crkvene službe i slično, oni su potpuno odbacili.“61 Ovo o njima rečeno je u Bohemiji. Erazmo svedoči da tek oko 1500. godine ovi bohemijanci nisu samo savesno držali sedmi dan, nego su takođe bili nazivani subotarima.62

Tako, iz istorijskih navoda, iz neupitnog istorijskog dokaza da su pod raznim imenima i oznakama valdenzi držali Subotu, kao i iz toga što su nazivani sabatati, insabatati, i drugim oblicima ovog imena, jasno je da je jedno od osnovnih učenja i praksi većeg dela valdenza bilo svetkovanje sedmog dana kao svetog dana iz četvrte zapovesti.

~ 200 ~

VALDENZI I REFORMACIJA

Iako su reformatorske crkve promenile lice Evrope, nisu uspele da odbace latinske prakse koje su se opet pojavile da ih muče. Pastor Robinson, u svom oproštajnom obraćanju hrišćanima koji napuštaju obale Holandije u potrazi za novim svetom, rekao je da je bilo nemoguće da su crkve (ukazujući na reforma-tore) koje su kasnije izašle iz tako debele anti-hrišćanske tame primile svu sve-tlost.

Moguće da su crkve Pijedmonta, u svojoj radosti i bezgraničnom osećanju bratstva prema novoj vojsci protestanata, bile u mogućnosti da nastave da se drže svoje drevne čistote, pitanje o modernim valdenzima koje se podudara sa izveš-tajima o njihovoj izvornoj i srednjovekovnoj braći sada se ne bi postavljalo. Odgovor je pronađen u događaju iz 1630.

„Potomci valdenza koji su živeli zatvoreni u dolinama Pijedmonta su po-moću svoje neposedne blizine bili dovedeni do Francuza i Ženevljana da prigrle njihove doktrine i bogosluženje. Ipak oni su zadržali ne malo od svojih drevnih pravila discipline sve do1630. godine. Ali te godine najveći deo valdenza bio je zbrisan kugom; i njihovi novi učitelji, koje su dobili iz Francuske, regulisali su sve njihove poslove prema obrazcu francuske reformatorske crkve.“63

Iako su valdenzi bili jedno u osnovnim doktrinama sa crkvama reformacije, nisu izgubili svoju zasebnu organizaciju. Reformatorske crkve rasle su u sili do te mere da su u zemljama poput Nemačke i Engleske bile oslobođene rimskih progonstava. Ovo, međutim, nije bio slučaj sa valdenzima, koji su i dalje bili pod vladavinom Italije.

Nakon sabora kada se delegacija reformatora sastala sa njima, zavetovali su se da će svedočiti javno odvažnije nego ikada ranije. 21. janura 1561., dan nakon što su se delegati iz njihovih crkava zakleli na večno prijateljstvo na snežnim vrhovima Alpa, objavljen je dekret njihovih neprijatelja koji naređuje da svi val-denzi prisustvuju misi. Nakon ratobornih pokušaja da ih odvuku u galije, na lo-maču, u zatvor i na vešala, oni su razvili takav otpor i izdržljivost da ih je vojvoda iz Savoja, pod uticajem svoje protestantske žene, amnestirao.

Progonstvo koje je besnelo od 1655. do 1689. bilo je najužasnije. U potpu-nosti su ugasili ovaj evanđeoski narod užasni pokolji, neverovatna dela podmu-klosti, spaljivanje sela, otimanje dece od svojih majki da budu tresnuta od kame-nje, vojska begunaca proterana preko granice – takva odvratna dela kao što su ova sledila su jedno za drugim. Polovina valdenza bila je proterana u izgnanstvo za tri i po godine. Što se tiče progonstava u ovom periodu, jedan autoritet navodi: „1655. godine progonstvo je opet besnelo, i da se sve protestantske sile Evrope nisu umešale, rezultat bi bio potpuno uništenje valdenza.“64 1689. godine njihov

~ 201 ~

pastor i heroj, Henri Arno, poveo je devet stotina njihovih ratnika iz Švajcarske na pogranični grad Balsilj. Čitavu zimu oni su odolevali vojsci od deset hiljada. Kada je sve izgledalo izgubljeno vojvoda iz Savoja pridružio se protestantskom princu iz Holandije, i bilo im je dozvoljeno da se u miru vrate u svoje doline. Ovaj veliki podvig nazvan je „slavni povratak“. U vreme kada je istekao 1260-godišnji period, ovaj verni ogranak Crkve u pustinji obezbedio je religijsku tole-ranciju.

Progonstvo valdenza navelo je Džona Miltona da napiše svoju poznatu pesmu, „Na kraju masakra u Pijedmontu“.

Osveti, o Gospode, Tvoje pobijene svete, čije kosti

leže raštrkane na hladnoći alpskih planina, i njih koji drže Tvoju istinu tako čistom odavno

kada su svi naši očevi obožavali stoku i kamenje.

Ne zaboravi: u Svoju knjigu zapiši njihova uzdisanja koji su bili Tvoje ovce i u svom drevnom stadu

pobijene krvavim pijedmontezama koje su se kotrljale majke sa bebama niz stene. Njihove jauke

Doline uvećaše do brda, a ona

do neba. Njihova mučenička krv i pepeo posejani preko čitavih italijanskih polja i dalje se njišu

Trostruki tiranin: da bi iz ovih izraslo njih

stostruko, koji su poučeni Tvom putu, Rano će doleteti vavilonska tuga.

SVETSKO PROBUĐENJE KA BIBLIJSKIM PROROČANSTVIMA

Protestantizam je velikim delom bio obilan rod Crkve u pustinji. Protestan-

tizam je odbacio teoriju razvitka, važnu i esencijalnu doktrinu romanizma. Ovom teorijom papstvo polaže pravo na urođenu moć da nastavi razvijanje apostolskih učenja. Preko nje Rim je otišao dalje u svom razvijanju ove doktrine sve dok nije proizveo učenje surotno Bibliji. Kardinal Gibons piše: „Samo Pismo ne sadrži sve istine koje je hrišćanin dužan da veruje.“65

Protestantizam je bio povratak Bibliji. On je naglašavao sve savesniju i pro-svetljenu primenu biblijskih verovanja.

Protestantizam je silno rastao, i kako je nastavljao širenje proučavanja

~ 202 ~

Biblije, njegove crkve su se u osamnnaestom veku probudile na hitnu neophod-nost obaziranja na upozorenja upakovana u biblijskim proročanstvima. Inten-zivno proučavanje bilo je primenjeno na velike proročke periode. Tako je Džon Vesli 1756. u vezi sa dvorogom zveri iz Otkrivenja 13 uzviknuo:

„Nije još došla, iako ne može biti daleko; jer treba da se pojavi na kraju četrdeset i dva meseca prve zveri.“66

1260-godišnji period iz proročanstva počeo je da se tiče svih. Ovo je dovelo do prisnijeg proučavanja sedamdeset sedmica iz Danila 9. glava u kojem je datum Hristovog raspeća bio odlučujući faktor. Približilo se vreme da crkva izađe iz pustinje. Ovo je dovelo do molitvenog i učenog razmatranja dužeg, 2300-godiš-njeg vremenskog perioda iz Danila 8. Pojavila su se biblijska društva; formirana su misionska udruženja. Misionari su otišli u sve zemlje da objave da je „vreme kraja“ došlo. Vekove vernosti viđene u istoriji Crkve u pustinji nasledila je Crkva ostatka koja će „držati Božje zapovesti i veru Isusovu“ (Otkrivenje 14:12).

~ 203 ~

Glava 17. ABA I CRKVA U PERSIJI

Prema izveštaju jednog nestorijanskog putnika, u šestom veku hrišćanstvo je uspešno propovedano Baktrijancima, Hunima, Persijancima, Indijcima, Persar-menijanima, Miđanima i Elamitima; varvarske crkve, od persijskog zaliva do Kaspijskog mora, bile su skoro beskonačne… Revnost nestorijanaca preskočila je granicu koja je ograničavala ambiciju i radoznalost i Grka i Persijanaca. Mi-sionari iz Balča i Smarkanda bez straha su pratili stope lutajućih Tartara… Na svom putu preko mora i zemlje nestorijanci su ušli u Kinu preko luke Kanton.1

Istaknut među neustrašivim vođama koji je veru širio od Tigra ka istoku je Aba (500-575. n. e.). On je poistovećen sa tom velikom crkvom koja se zvala valdenzi sa istoka. Vekovima su Isusovi sledbenici u Aziji uopšteno bili nazivani mesijancima, ili narod Mesije. Mnogi čuveni mesijanci koji su pretrpeli žestoko protivljenje persijske državne religije, ili mitraizma, upisali su izvorno hrišćan-stvo u Indiju, centralnu Aziju, Kinu i Japan. Među njima isticao se Aba. Ako je pobeda hrišćanstva nad mitraizmom u rimskom carstvu bila pobeda Evrope, po-beda Crkve u pustinji nad ovim falsifikatom u Persiji bila je još izvanrednija. Mitraizam nije bio ponosan samo zbog svog uticaja na Persiju, nego takođe i što je zoroastrizam prilagodio zapadnom svetu; utrvši tako put da ovaj oblik oboža-vanja sunca postane sveopšta religija u rimskom svetu.2

Dva i po veka koja su obuhvatala vreme između Papasa (285. n.e.), prvog katolikosa, ili vrhovnog poglavara crkve na istoku, do katolikosa Abe (538. n.e.), bila su naizmenične godine mira i progonstva. Moramo se podsetiti da je vrhovni poglavar crkve na istoku bio nazivan „katolikos“ a njegov položaj „katolikat“. Ranije poglavlje govori kako je u istoj godini papstvo bilo bezbedno ustoličeno u gradu Rimu. Tokom međuvremenih decenija postojalo je mnogo blistavih sve-tiljki nad asirskom crkvom da ukazuju put vernima. Neki od ovih zapečatili su svoje svedočanstvo svojom krvlju. Persija je prilikom rata sa Rimom prirodno doživela progonstvo. Persijski zapovednici nisu pravili razliku između papskog hrišćanstva rimskog carstva i crkve Mesije. Njima su svi hrišćani bili slični bilo da su vernici iz Persije ili iz Rima. Iranski vladari plašili su se dosluha između persijskih evanđelista i Rima, a takođe su sumnjali u postojanje špijuna. Povrh toga, mitraizam je težio da osigura svaku priliku da napadne jednostavnu ali sta-lno rastuću Crkvu u pustinji.

Sunce je za mitraizam bilo sveto. Progonstvo je palo na vernike koji su živeli i radili u prisustvu obožavaoca sunca, i hrišćani se nisu usudili da kažu da sunce

~ 204 ~

nije bilo živo biće. Mitraisti su podražavali biblijske ceremonije.3 Crkva u Rimu koja je, prema nekim autoritetima, upila mnogo toga od draži i filozofije mitrai-zma, u duhu je bila veoma bliska sa njim.4 Hrišćani u Persiji odbacili su uzdig-nutu idolatriju Iranaca i stradali zbog toga.

Prvo veliko progonstvo nakon saveza svih okruga crkve sa istoka pod vođ-stvom Papasa pokrenuo je persijski car Šapur II. Ono je počelo za vreme katoli-kata Šimuna (Simeona) i nastavilo se tokom četrdeset godina (335-375. n.e.). Car Šapur bio je ambiciozan da povrati sve teritorije nad kojima je vladao car Kserks iz ranog persijskog carstva. On je pokrenuo svoj napad čim je ocenio da je vreme pogodno. Ali članovi crkve odbili su da služe u njegovoj vojsci, i carevo ogorče-nje nije znalo za granice. Bio je razjaren ne samo zbog poraza njegove kampanje, već i zato što su hrabri branioci u velikim tvrđavama Nisiba izdržali njegove na-pade i zato što ih je živima održao Jakov, tamošnji biskup postavljen od crkve u Rimu. Prilikom svog povratka u Seleukiju, prestonicu, car je odlučio da kazni persijske hrišćane.

Mobadi, sveštenici magijanizma, bili su pogodni da izazovu carev gnev. Prvi potpaljivač progonstva položio je dvostruki porez mesijancima da bi snosili tro-škove rata. Šimunu, katolikosu, bilo je naređeno da ga prikupi. On je to odbio na osnovama religijskog osećanja dužnosti i zbog siromaštva njegovog naroda. Iako je Šimun bio carev lični prijatelj, sada ništa nije smelo stajati na putu tome da hrišćani nauče lekciju. Bilo je naređeno uništenje crkvenih građevina širom car-stva, a katolikosi su bili uhapšeni. Njemu i njegovom narodu bila je ponuđena sloboda ako samo jednom bude obožavao sunce. Zbog njegovog odbijanja on je, zajedno sa petoricom saradnika nad okruzima i stotinom od ostalog sveštenstva, bio usmrćen.

Četrdeset godina suđenja ognjem sada se spustilo na Božju decu. Provincij-ski upravnici imali su moć da osude ili oslobode. U slučaju srdačnog i pravednog upravnika crkva je dobro prošla; ali situacija nije obično bila takva. Popularne žalbe dovoljne da održe u životu ozlojeđenost protiv hrišćana glasila bi otprilike ovako: „Oni preziru našeg boga sunca. Nije li Zaratustra, sveti osnivač naših bo-žanskih verovanja, uspostavio nedelju pre hiljadu godina u čast sunca i zamenio Šabat iz Starog Zaveta koji su Jevreji u našoj zemlji tada svetkovali? A ipak ovi hrišćani bogosluženja imaju u Subotu. Oni skrnave svetu zemlju sahranjujući svoje mrtve u nju i zagađuju vodu svojim pranjima. Odbijaju da idu u rat za ša-hanšaha [car careva na persijskom]; i propovedaju da je zmije, škorpije i životinje od kojih podilaze žmarci stvorio dobri Bog.“

Namera Šapura II da se efiksano pozabavi sledbenicima Novog Zaveta nije se zaustavila smrću Šimuna. Sledeći katolikos, izabran kao njegov sledbenik, pratio ga je do mučeničkog groba. I kada je drugi poglavar crkve bio izabran i

~ 205 ~

takođe usmrćen, ta služba ostala je upražnjena tokom dvadeset godina. Glavni objekat napada prirodno je bilo sveštenstvo, ali najogorčenija osećanja bila su ispoljena protiv obraćenika iz magijanizma. Dok je istina da crkva na istoku nije imala manastire u smislu celibatskog života koji se proširio nad Egiptom i Evro-pom, ipak su postojali oni koji su verovali da mogu još efikasnije raditi preko preostalih neženja. Oni koji su tokom mnogih generacija živeli među narodima slobode i svetlosti malo mogu ceniti očajničko protivljenje sa kojim su se glasnici krsta susreli u različitim zemljama kroz rane vekove. Na istoku, hrišćanstvo se sukobilo sa budizmom, religijom koju su najvećim delom držali monasi i mona-hinje. Da bi savladali tako moćne neprijatelje kao što su budizam i zoroastrizam, postojali su oni koji su prirodno osećali da to efikasnije mogu učiniti time što se neće ženiti.

Propagiranje nevenčanog sveštenstva nikada nije imalo nadmoć u crkvi na istoku. Takve kuće celibatskog života nisu bile u mogućnosti da opstanu u Persiji. Progonstvo je bilo dovoljno žestoko protiv teoloških centara za obuku na istoku, i besnelo je protiv nevenčanog sveštenstva. Mitraistička vera bila je jaka u zastu-panju braka i predstavljanju državi dece koja bi mogla služiti u vojsci i biti u drugim službama.

Nakon smrti Šapura II tokom nekog vremena postojalo je zatišje u strada-njima crkve. Konačno, vernici su sakupili snagu da izaberu novog poglavara. Za-tim su katolikosi i vodeće sveštenstvo iskoristili vreme mira da reorganizuju crkvu. Sada je postojao veći zahtev za snažniju organizaciju, jer je progonstvo zapalilo revnost vernika. Mnogi od tlačenih pobegli su istočno u druge zemlje da tamo osnuju nove crkve. Nije prošlo dugo, međutim, dok u uzastopnim vladavi-nama Jazdegerda I, Bahrama V i Jazdegerda II talasi smrti i uništenja nisu pre-plavili persijske vernike. Nisu bili dugi kao pod Šapurom II, ali bili su mnogo žešći. Činejnice koje se tiču izbijanja progonstva pod Jazdegerdom I, prvim od ovih careva, izneo je DiLejsi O’Liri.

Persijski biskup iz Suse, koji je bio sklon plahovitosti, uništio je jedan od plamenih hramova zoroastrijanaca. Pošto je caru uložena žalba, biskupu je bilo naređeno da obnovi građevinu i da nadoknadi svu štetu koja je načinjena. Kada je biskup to odbio, Jazdegerd I pretio je da će uništiti svaku crkvu u njegovom carstvu. Takva izdata naređenja željno su sprovodili zoroastrijnci, zapaljeni lju-bomorom protiv vernika. Pre nego što se dugo uništenje crkava razvilo u opšte progonstvo, Jazdegerd I umro je 420. godine, a njegov sin, Bahram V, umnožio je nesreće crkve.5

Sveštenstvo i laici zajedno su bili potčinjeni najužasnijim mukama. Njihova stopala bila su bušena oštrim gvožđem, a neki su okusili ono što se zove „devet smrti“, gde su njihova tela malo po malo bila sečena na komade. Bilo je prilično

~ 206 ~

uobičajeno pod različitim monarsima da se zapleni bogatstvo bogatih i da se o-pljačkaju njihovi domovi.

Da u rimskom carstvu nije bilo državnog hrišćanstva, verovatno u Persiji ne bi došlo do progonstava hrišćanstva. Zeno, rimski car, zatvorio je fakultet asirske crkve u Edesi jer se nije slagao sa teološkim stavovima koji su tada preovladavali u državnoj religiji. Moćni vođa crkve na istoku premestio je školu u Nibis, snažno utvrđeni grad u kojem se fakultet razvio u jedan od intelektualnih centara sveta.

Fenomenalno delo i uticaj novog fakulteta u Nibisu, koji je otvorio Barsum, stigli su do Oksforda, Kembridža i Pariza. tako V. A. Vigram piše:

„Kada se setimo koliko toga od kulture srednjovekovne Evrope je trebalo doći do nje preko Saracena, i da su ’nestorijanci’ bili učitelji Saracena, čovek se pita nemaju li Oksford, Kembridž i Pariz neslućen dug prema Bar-somi, iako se put od Nibisa do onih centara može preći preko Bagdada i Salamanke.“6

Persija je kasnije postala tolerantna prema hrišćanstvu; sloboda se tamo u-većavala dok je iščezavala u Evropi. Da islam nije pokorio Persiju, hrišćani bi verovatno stekli potpunu religijsku slobodu.

PERSIJSKI HRIŠĆANI IZBEGAVAJU TEOLOGIJU RIMA

Hrišćanstvo u Persiji nije postojalo samo kao izazov mitraizmu, nego se ta-kođe i vrlo razlikovalo od vladajuće crkve u rimskom carstvu. Četrdeset godina progonstva Šapura II učinilo je bilo kakav spoj između vernika u ova dva carstva nemogućim. Revolucionarni događaji koji su se koncentrisali na saboru u Nikeji i u ljutim sukobima koji su sledili nakon tog okupljanja bili su nepoznati crkvama izvan Eufrata. One nisu imale udela u žestokim raspravama po pitanju Božanstva. Rasle su u snazi i činile čuda u širenju jevanđelja ka istoku pre nego što je nastao spor zbog Nestora. Nestorijanizam je, prema Samjuelu Edgaru, spor oko reči.7 To je pogrešan naziv za crkvu na istoku, nestorijanska. Čak i do danas zajednice tako označene su kivne na to ime.8 Crkva na istoku u Indiji takođe je bila oslo-bođena kontroverzi carskog hrišćanstva. Ova činjenica otkriva razdvajanje između crkve u Indiji i zapadne hijerarhije.

Da bi se zapazile neke različitosti između crkve na istoku i papstva, može se uočiti da se prvo odbacila upotreba slika, i nije umetnut nijedan posrednik kao devica Marija između Boga i čoveka. Crkva na istoku takođe je izostavila sveće, kad, relikvije i mnoge druge običaje carskog hrišćanstva. Imali su drugačiju Bibliju nego Rim; za svoju Bibliju koristili su Pešitu, očigledno delo Lucijanove škole.9 Asirski hrišćani (ime često dato crkvi na istoku) odbacili su prevlast rim-skog biskupa. U ovo vreme je Seleukija, glavni štab crkve, bila puna Jevreja,10 i mnogi hrišćani širom istoka bili su jevrejske krvi.

~ 207 ~

O persijskim hrišćanima V. F. Edeni piše: „Oni nemaju doktrinu transupstancijacije, čistilišta; ne odobravaju mariola-

triju ili obožavanje kipova; niti bi ikada dozvolili da ikone budu izložene u nji-hovim crkvama. Ljudi i žene jednako učestvuju u pričešću. Svima od pet redova sveštenstva ispod biskupa dozvoljeno je da se ženi.11

MISIONSKA EKSPANZIJA OD PAPASA DO ABE

„U ranim hrišćanskim vekovima postojao je sistem puteva i stanica između gradova iz ravnica centralne Azije (kao što je kasnije pokazano rekonstrukcijom dokumenata u nekima od iskopanih gradova), i nije postojao prolaz nepoznat ki-neskim hodočasnicima – ne samo direktni putevi nego svi putevi koji su povezi-vali budističke centre.“12

„Kada se persijski car Kavad (498. n.e.), zbog pobuna u njegovom carstvu, dva puta sklonio sa Hunima i Turcima, tamo je pronašao hrišćane koji su mu pomogli da ponovo osvoji svoju zemlju.“13 Kada je ponovo zadobio svoj presto, ubio je neke mitraiste, zatvorio ostale, ali bio je blagonaklon prema hrišćanima jer mu je grupa njih pružila uslugu na njegovom putu do kralja Turaka.“14

Negde u ovo vreme asirskim hrišćanima pripisano je da su Turke poučili veštini pisanja na njihovom jeziku. Komentarišući njihovu ekspanzju ka istoku, Vigram ukazuje na njihov uticaj nad Tibetom: „Sedmi vek bio je period misio-narenja u Kinu; a čudna ceremonija modernih lama slična hrišćanskoj vrlo vero-vatno je pozajmljena iz asirskih izvora.“15

Učenjak Aleksander fon Humbolt otkriva koliko je temeljno bilo obrazova-nje i organizacija u crkvi na istoku pre Abe. On takođe pokazuje kako je ova ista crkva Arape poučavala umetnosti i nauci:

„Bilo je određeno u izvanrednim dekretima kojim kursom se reguliše tok događaja, da se hrišćanske sekte nestorijanaca, koje su vršile vrlo upadljiv uticaj na geografsku rasprostranjenost znanja, trebaju pokazati od koristi Arapima čak i pre nego što su napredovale ka učenom i spornom gradu Aleksandriji, i da su, zaštićene naoružanim sledbenicima islamske veroispovesti, ove nestorijanske doktrine hrišćanstva bile u mogućnosti da se probiju daleko u istočnu Aziju. A-rapi su prvo bili upoznati sa grčkom literaturom preko Sirijaca, srodnima sa se-mitskom rasom, koji su sami stekli to znanje tek oko sto pedeset godina ranije preko jeretičkih nestorijanaca. Doktori, koji su obrazovani u školskim objektima Grka i u proslavljenoj školi medicine koju su osnovali nestorijanski hrišćani kod Edese u Mesopotamiji, bili su smešteni u Meki već u vreme Muhameda, i tamo su živeli na osnovu prijateljske veze sa ovim prorokom i Abu-bekrom.“16

Godine 549, Beli Huni, naseljavajući oblasti Baktrije, i Huni na severnim i

~ 208 ~

južnim obalama reke Oksus, poslali su zahtev u Persiju katolikosu Abi da im postavi upravnika. Persijski car bio je zaprepašćen videvši kako ovi predstavnici hiljada hrišćana u toj dalekoj zemlji dolaze ka njemu; i budući zadivljen Isuso-vom silom, on se složio. Duhovni upravnik bio je postavljen, i on se vratio sa misijom.17 A. Mingana daje spisak dvadeset i jednog gradića i provincija zapadno od reke Oksus koji su imali duhovne vođe postavljene da u njima upravljaju crkvama a posebno pominje one vođe iz petog i šestog veka. On takođe navodi da su većina od dve moćne podele istočnih Turaka, Ujguri i Kerajiti, bili hrišćani, i da je Hristovo jevanđelje prodrlo u moćnu konfederaciju Nejmana koja je obu-hvatala devet moćnih plemena.18 Ovi misionari takođe su obratili četiri konglo-merata plemena turskog porekla sa mešavinom mongolske krvi, po imenu Mer-kiti.19 Svi ovi energični narodi živeli su daleko na severoistoku u Aziji. Što se tiče dopunskih izveštaja o ovoj ekspaniziji, gdin E. A. Gordon kaže: „Dr Aurel Stejn nedavno je u praporu u kineskom Turkestanu otkrio hiljade svitaka drago-cenih rukopisa.“20

Klaudije Bjukanan, koji je ostavio uzbudljivi izveštaj o svojim ličnim iskus-tvima i životu u Indiji negde oko 1812. godine, izjavljuje da je u toj zemlji video sirijsku verziju Biblije koja će prema popularnom verovanju datirati verovatno davne 325. godine, godine sabora u Nikeji.21 Nema sumnje da je žestoko četrde-set-jednogodišnje progonstvo persijskog kralja Šapura II najurilo mnoge hrišćane u Indiju. Jedan vrhovni poglavar crkve napisao je da je poslanica Rimljanima bila prevedena na sirijski (425. n.e.) uz pomoć pastora Danila iz Indije.22 Sirijci su u Indiji kao i drugde u petom veku bili dobro obučeni ne samo u crkvenim slu-žbama već i u učenju, a Indija je bila pod katolikosom iz Seleukije. Marko Polo, čuveni venecijanski putnik, govori o velikom ostrvu Sokotra u Arapskom moru blizu Adenskog zaliva, na kojem se nalaze mnogi kršteni hrišćani koji nemaju ništa sa papom u Rimu, već su bili potčinjeni katolikosu u Bagdadu. Neki pisci pronašli su vezu između hrišćanstva tog ostrva i abisinske crkve.23 O ovom ras-prostranjenom misionskom nastojanju P.J. Saeki piše: „Čuveni Bar Somas, biskup iz Nisibina od 435. do 489. godine n.e., mnogo je učinio da bi raširio nestorijansko učenje na istok – u centralnu Aziju, a zatim u Kinu.“24

Mingana otkriva civilizacijske uticaje ovih misija: „Ne trebamo se ovde ba-viti dobro poznatom činjenicom da su sirijski simboli onako kao što su upotreb-ljeni od strane nestorijanaca doprineli pojavi mnogih centralno-azijskih i daleko-istočnih alfabeta kao što su mongolski, mančuanski i sogdijanski.“25

Ove činjenice otkrivaju da su misionari crkve u Aziji bili tvorci alfabeta kao i tvorci daleko-istočne literature. Zapravo, i dalje postoji obimna literatura sirij-ske crkve koja, sa istraživanjem, donosi uzbudljive činjenice iz prošlosti.

Od svih upravnika crkvenih okruga očekivalo se da godišnje izveštavaju

~ 209 ~

glavni štab. Od onih iz dalekih istočnih zemalja zahtevano je da izveštavaju ka-tolikose ne manje nego jednom u šest godina. Za persijskog cara mora da je bio zaprepašćujući prizor da vidi kako predstavnici iz tako mnogo različitih zemalja stižu u Seleukiju radi zvaničnih zadataka.

U spisima Kozmasa, putničkog geografa oko 530. godine, postoje neki uzbudljivi opisi asirske crkve u zemljama istočno od Persije. Kozmas je bio iz iste crkve i iste zemlje kao što su bili Papas i Aba. Živeo je u isto vreme kao i Aba i bio je lični prijatelj katolikosa. Pošto se bavio istraživanjima u mnogim azijskim zemljama, on je nazvan „Indikupolestom“, ili indijskim putnikom, zbog njegovih putovanja u Indijsko more u ranom periodu šestog veka. On je verovao da je zemlja bila oblikovana kao Mojsijev šator, i angažovao se u istraživanje nadaleko i naširoko u proučavanju svoje teze. Njegova knjiga, nazvana Topogra-fija kristijana (Hrišćanska topografija), sadrži antologijsku kolekciju izvanred-nih činjenica, od kojih su mnoge od prave vrednosti. Iz nje se može naučiti kako su naširoko prošireni bili poklonici u crkvi na istoku.

„Prema izveštaju jednog nestorijanskog putnika, u šestom veku hrišćanstvo je uspešno propovedano Baktrijancima, Hunima, Persijancima, Indijcima, Per-sarmenijanima, Miđanima i Elamitima; varvarske crkve, od persijskog zaliva do Kaspijskog mora, bile su skoro beskonačne; a njihova skorašnja vera bila je u-padljiva u brojnosti i svetosti njihovih monaha i mučenika. Bibersko ostrvo iz Malabara i okenaska ostrva, Sokotra i Cejlon, bili su naseljeni rastućim mnoš-tvom hrišćana; a biskupi i sveštenstvo iz tih odvojenih oblasti svoje rukopolože-nje dobili su od katolikosa iz Vavilona.“26

ABA DOLAZI DO KATOLIKATA

Aba je došao do katolikata nakon godina zbrke prouzrokovane sporovima i opuštenosti suproćenih potraživača tog položaja. On je bio obraćenik iz zoro-astrizma. Dok je još uvek obožavao sunce, njegovo učenje i sposobnost unapre-dili su ga dok je bio učitelj magije. Nakon njegovog obraćenja neko je vreme studirao u proslavljenom fakultetu asirske crkve u Nisibu. Kasnije je otputovao daleko na zapad da bi osmatrao stanje hrišćanstva u Siriji i Konstantinopolju. Prilikom njegovog povratka pozvan je da bude učitelj na hrišćanskom fakultetu u Nisibu. Radi daljih događaja iz njegovog života dati su sledeći izvodi iz divnog dela V.A. Vigrama:

„Delo organizovanja i reforme nije bilo prerano dovršeno; jer nije moglo proteći mnogo nedelja nakon patrijarhovog povratka sa njegovog putovanja kada je njegovo progonstvo otpočelo rukama maga – suđenje koje se nastavilo do nje-gove smrti.27

~ 210 ~

Prirodno nije mnogo prošlo pre „otpada“ tako upadljivog kada je patrijarh bio napadnut; budući da je bio optužen kod cara od strane mobadskog mobada lično, i osuđen zbog preziranja nacionalnog „dina“ (religija – prim. prev.) i pro-zelitizma...

Patrijarh je bio uhapšen, i burno optužen kao otpadnik i prozelita, od kojih je obe optužbe potpuno priznao, i bilo mu je zaprećeno smrću.28

Abi nije data prilika da se brani, nego je proglašen krivim i dostojan smrti. Povodom ovoga obratio se caru, koji se dotle (jer je za ove postupke trebalo vre-mena) vratio iz rata u Seleukiju.

Hozroje je čuo za ovaj slučaj, da mobadi zahtevaju smrt neprijatelja ’reli-gije’, i pozvao patrijarha da odgovori. ’Ja sam hrišćanin’, rekao je on; ’Propove-dam svoju veru, i želim da joj se svako pridruži; ali svojom slobodnom voljom, a ne prinudom. Ne koristim silu nijednog čoveka; ali upozoravam one koji su hrišćani da drže zakone svoje religije.’ ’I ako biste ga samo čuli, oče, pridružili biste nam se, i mi bismo vas primili’, povikao je glas iz publike. To je bio neki Abrudaku, hrišćanin u carevoj službi, i reči su, naravno, veoma razljutile mobade koji su zahtevali smrt hulnika.29

Ipak se otkrio lažni optužitelj na sudu – gde se potpuno i sramno rasplakao, priznajući da su sve njegove optužbe bile lažne. Takav kraj jednoj ovakvoj optu-žbi protiv čoveka koji je izvršio Abino reformatorsko delo je najviše svedočan-stvo za karakter tog dela koje se moglo dati.30

Ubrzo nakon toga Hozroje je sreo Abu na ulici (patrijarhu je očigledno bila dozvoljena određena mera lične slobode), i na užas i bes magija uzvratio mu poz-drav sa upadljivim prijateljstvom, i pozvao ga na službeni prijem. Tu mu je iskreno rekao da je, kao otpadnik, bio legalno podložan smrti… „Ali bićeš slo-bodan i nastaviti da deluješ kao katolikos ako prestaneš da primaš obraćenike, dopustiš onima koji su vezani magijanskim zakonom da učestvuju u večeri Gospodnjoj i dozvoliš svom narodu da jedu magijanske žrtve.“ Očigledno je da su mobadi uticali na cara; ali carska ponuda baca korisno svetlo na rapidan rast crkve, i na položaj patrijarha kao priznate glave svog meleta (naroda – prim. prev.). Na ove uslove, međutim, Aba je mogao uzvratiti jedino svoj postojani non posumus (nije moguće – prim. prev.), i car mu je, iznerviran ovim stavom, odre-dio zatvor pod zaštitom magija. Ovo je bilo jednako smrtnoj kazni, iako vero-vatno to nije bila namera; jer dok se nalazio u zatvoru onda ga je bilo lako pogu-biti rukom nekog potčinjenog, i predstaviti da taj čin kao moguću nepravovre-menu revnost prema ozloglašenom otpadniku ne bi trebalo strogo suditi.31

Usred strašne žalosti svih hrišćana on je otišao, i stigao do određene provin-cije; ali lokalni starešina, Dardin (čovek odabran zbog svog ozloglašenog tvrdog

~ 211 ~

karaktera), ubrzo je pokazao takvo poštovanje i obzir prema patrijarhu da je pre-mešten odatle i poslat u ’Sirš’, sami centar i uporište magijanizma… Ovde je njegovo zarobljeništvo u početku bilo veoma žestoko, u otvorenoj nadi da će njime biti prouzrokovana njegova smrt; a teške zime visoke persijske visoravni morale su biti produženo iskušenje nekom ko je rođen u radanskoj zemlji, što je praktično vavilonska ravnica. Kasnije mu je, međutim (možda u odgovoru na nagoveštaj sa dvora), bilo dozvoljeno da živi u svojoj kući, gde je namestio sobu kao crkvu, i gde je njegovim prijateljima bilo dozvoljeno da ga posećuju. Ovde je tokom sedam godina istrajao u zarobljeništvu koje se sa poštovanjem može uporediti sa zarobljeništvom sv. Pavla; i delovao kao patrijarh iz svog zatvora u magijanskom uporištu. On je posvećivao biskupe, mirio pokajnike, vodio razgo-vore i prepiske. Mnogi ljudi dolazili su da ga vide, a ’azerbejdžanske planine bile su zagrejane stopalima svetaca’ koji su dolazili ili crkvenim poslom, ili time što su težili da postanu hodočasnici ka živom svecu.32

Na kraju su njegovi progonitelji, bez sumnje razočarani zbog neuspeha nji-hovog dvostrukog plana da ga liše njegove moći ili da ostvare njegovu smrt, odlučili da zauvek završe sa njim. Unajmljen je ubica, izvesni Peter iz Gargana, otpali hrišćanski sveštenik; i skovana je zavera za ubistvo Abe, uz objašnjenje da je bio sprečen u pokušaju bekstva. Zavera nije uspela i bila je razotkrivena, a bezbožno oruđe je pobeglo. Aba je, međutim, prepoznao da će se pokušaj pono-viti, možda sa boljom srećom, i doneo odvažnu odluku. Napustio je svoje mesto izgnanstva sa jednim ili dvojicom prijatelja, ali je otišao, ne u neko skrovito mesto, nego pravo u Seleukiju i k caru, pred čijim zaprepašćenim izbezumljenim pogledom se pojavio. Magijani su naravno bili oduševljeni, misleći da im se nji-hov neprijatelj konačno predao u ruke. Patrijarh je, naravno, bio uhapšen; a za-divljeni Hozroje upitao ga je šta je očekivao nakon što je ovako doleteo pred lice carskog zapovednika. Mar Aba je neustrašivo odgovorio da je bio carev sluga, speman da umre ako je to bila njegova volja; ali iako voljan da bude pogubljen na carevo naređenje, nije bio voljan da bude ubijen oprečno njegovom naređenju. Neka car nad carevima izvrši pravdu! Nijedna žalba ne zuči toliko poznato jed-nom istočnjaku kao: ’po carevoj pravdi’….

Sada je čuo bujicu optužbi koju su izlili magijani, a zatim se obratio patri-jarhu. ’Stojiš optužen za otpadništvo, za prozelitizam, za prisiljavanje tvog me-leta da se uzdržava od braka koji država prihvata, za delovanje kao patrijarh u izgnanstvu protiv carevog naređenja, i za bekstvo iz zatvora – i priznaješ svoje prekršaje. Sve prekršaje protiv države ja ti otvoreno opraštam; kao odmetnik od magijanizma, međutim, moraš odgovoriti na optužbu pred mobadima. Sada, kada si sa svojom saglasnošću došao pred carevu pravdu, idi slobodno svojoj kući, i dođi da odgovoriš na optužbu kada budeš pozvan.’ Odluka u isto vreme pokazuje

~ 212 ~

snagu i slabost cara: mogao je oprostiti prekršaje protiv sebe i mogao je odati poštovanje plemenitom karakteru; ali nije se usudio da prkosi magijanskoj hije-rarhiji…

Ipak je kod cara prevladao strah od mobada, i on im je dozovlio da uhapse patrijarha i tajno ga sprovedu u zatvor, zbog bojazni od pobune; iako se mora priznati da je izdao jasna naređenja da on ni po koju cenu nije smeo biti ubijen. Mesecima je Aba ostao u zatvoru i u lancima; iako je, kao što je uobičajeno u istočnjačkim zatvorima, njegovim prijateljima bilo dozvoljeno da ga posete (verovatno pomoću milosti velike moći bakšiša), i bilo mu je dozvoljeno čak i da posvećuje biskupe dok se nalazi u zarobljeništvu. Iako zarobljenik, bio je primo-ran da prati cara tokom čitavog njegovog ’letnjeg puta’; iako su se na svakom mestu zaustavljanja hrišćani okupljali da ga vide i prime njegov blagoslov, i da mole cara za njegovo oslobođenje. Čak su ga i mobadi poštovali, i obećali da će se zalagati za njegovo oslobođenje ako obeća da više neće stvarati obraćenike.

Konačno, ubrzo nakon što se car vratio u Seleukiju, njegovo strpljenje bilo je pobedonosno. Hozroje je poslao po njega i oslobodio ga, potpuno i bezuslovno. Istina je da kada je car napustio grad, ubrzo nakon toga mobadi su se okomili na svoj plen i patrijarh se još jednom našao u zatvoru; ali iako je Hozroje mogao dugo oklevati, on nije bio oruđe kakvim su ga mobadi zamišljali, i ovaj otvoreni prezir carskog dekreta ga je probudio.

Oštro formulisano naređenje za trenutno oslobođenje zatvorenika se pono-vilo i Mar Aba, iscrpljenog tela i oštećenog zdravlja, ali ipak pobedonosan, još jednom je izašao, i to konačno, iz svog zatvora. Devet godina progonstva i opa-snosti bili su njegov deo, ali on je izdržao do kraja i bio je izbavljen.“33

Ubrzo nakon ovoga Aba je preminuo. On je prikazan kao tip onih patrijarha koji su upravljali crkvom na istoku tokom dana ispunjenih događajima kada je religija Mitre dominirala prestolom Persije. Aba je bio pozvan na svoj težak za-datak u trenutku kada je slučaju trebala ruka snažnog vođe.

OD ABE DO ISLAMSKOG OSVAJANJA

Pojedinačna istorija Abinih sledbenika u dva veka koja su protekla između njegovog katolikata i muslimanskog zbacivanja vladavine zoroastrizma puna je zanimljivosti. Ljudi koji su sledili Bibliju nastavili su da žive. Persijska brda i doline Tigra i Eufrata ponovo su odjekivale njihovim pesmama hvale. Oni su požnjeli svoju žetvu i platili svoje desetke.34 Neopterećeni pravilima koja su izdejstvovana sa zapadnom hijerarhijom, usmerili su svoju pažnju na reči Svetih Spisa. Uputili su se u svoje crkve na Šabat radi slavljenja Boga.35 U njihovim inostranim misionskim zajednicama verna omladina ponudila se kao spremna da

~ 213 ~

ide u Turkestan, Skitiju, Mongoliju, Tibet, Mandžuriju, Kinu ili gde god bi ih Bog pozvao. Ovi ljudi sa svojom jednostavnošću vere, bogosluženjem i dubokim poštovanjem prema Pismu; sa svojim protivljenjem kipovima, ikonama, ispove-daonicama, čistilištu i obožavanju nebeske vojske bili su protestanti Azije.36 Kao reformatori pre reformacije, slali su darove i poruke istine i svetlosti potopljenim vernicima Evrope, koji su se tokom mračnog srednjeg veka molili i umirali za pobedu biblijskog hrišćanstva. Što se tiče njihovih misija u centralnoj Aziji, Indiji, Kini i Japanu tokom prevlasti muslimana, izlaganje ovih trenutaka punih događaja sačuvano je za naredna poglavlja.

Jakob, organizator još jednog crkvenog protesta protiv rimskih novotarija, bio je pozvan da bude vođa jakobinaca iste godine kada je Aba postao katolikos asirskih hrišćana.37

Jakobinci su sačinjavali veliki sektor izdvojenih istočnjačkih miliona koji su ustuknuli od rimskih špekulativnih analiza božanske prirode. Zbog doktrina usvojenih na saboru u Halkedonu (451. n. e.), etiopska crkva, koptska crkva iz Egipta, jakobinska crkva iz Sirije i crkva iz Jermenije prekinule su sve veze sa Rimom. Značajno je kako su ova tela tokom vekova bila slobodna od akumula-tivnih verovanja i praksi Rima koja su kasnije bila odbačena pomoću reformacije. Istina je da uprkos relativnoj čistoti apostolske vere koju su zadržali tokom pap-ske prevlasti, ponekad bi dali prostora nekoj papskoj ili neznabožačkoj praksi.

Ser E. A. Valas Badž, komentarišući kontroverzu po pitanju dve Hristove prirode, piše: „Veoma je teško saznati tačno šta je Nestorije naučavao i rekao o njima, jer imamo samo izjavu njegovih neprijatelja pomoću koje možemo doneti zaključak.“38 Mešanje države u religiju dovelo je do tenzije među jakobincima. Veliko mnoštvo vernika bili su ogorčeni zbog situacije koju im je nametnula re-ligija po diktatu države. Bili su spremni za vođu kada se pojavio Jakob Baradaj, i on im je pružio entuzijastičnu organizaciju koja je istrajala do danas. Slučaj jakobinaca, čak i slučaj disidenata u drugim zemljama, ojačan je rukama Jakoba Baradaja.

Edvard Gibon, pokazujući prednosti istočne crkve pod turskom vladavinom pre nego papskom pod groznim uslovima, napisao je: „Nakon perioda od 1360 godina… neprijateljske zajednice i dalje su održale veru i disciplinu svojih osni-vača. U najbednijem stanju neznanja, siromaštva i ropstva, nestorijanci i mono-fiziti (drugo ime za jakobince) odbacili su duhovnu prevlast Rima, i negovali toleranciju njihovih turskih gospodara.“39

Dok bi bilo netačno reći da su se jakobinci i crkva na istoku slagali u doktri-nama, organizaciji i praksama, ipak njihove razlike fundamentalno nisu bile ve-like. Crkva na istoku, rastući u čitavom istočnjačkom okruženju, nikada nije bila

~ 214 ~

pod Rimom. Monofiziti, u svim svojim ograncima – abisinskim, koptskim iz E-gipta, jakobinskim i jermenskim – iako stanovnici carstva do razdvajanja sa Ri-mom, rano su odbili da se slože sa religijom cezara. Vernici smešteni u dolinama Tigra i Eufrata izbegli su mnoga verovanja i prakse koje je papstvo kasnije usvo-jilo.40 Kada su, oko 650. godine, oba tela manje ili više potpala pod islamske vladare, njihove nesreće bile su manje žestoke od onih koje su iskusili evanđelisti u deset gotskih carstava zapadne Evrope kada su potpali pod papsku vladavinu. Asirski hrišćani i jakobinci relativno su malo patili od ruku muslimana, ali kas-nije mnogo više od ruku jezuita. Ove kasnije nesreće imale su tendenciju da ih zbliže. Kao ilustracija, svedok asirskih hrišćana iz Indije, kada ih je razarajuće progonstvo jezuita uništilo, prihvatio je vođstvo monofizitskog biskupa koji je slučajno u tom trenutku stigao na malabarsku obalu. Već je do detalja zapaženo mnogo fundamentalnih razlika između ova dva tela s jedne strane, i carske crkve sa druge. U daljoj istoriji ekspanzije asirske crkve tokom muslimanske vladavine u Persiji biće navođeni autoriteti kao dokaz da su monofiziti svetkovali Subotu iz četvrte zapovesti kao i crkve na istoku u njihovim razdvojenim oblastima u bližoj i daljoj Aziji.

POJAVA I OSVAJANJE MUSLIMANA

Kao dim iz bezdana (Otkrivenje 9:1-3), pomračujući sunce i nebo, nova Mu-hamedova religija iznenada je proizašla iz Arabije. Kao vihor iz pustinje, ona je besno preplavljivala reke i ravnice sve dok čitava zapadna Azija, severna Afrika i južni delovi Evrope nisu bili pokoreni. Tri faktora doprinela su iznenadnom i čudesnom osvajanju ovih Arapa. Prvi je bio novo nacionalno probuđenje među Arapima. Drugi je bio iznemoglost rimskog i persijskog carstva prouzrokovano četiri veka neprestanim ratovanjem između njih plus ogromnim invazijama Gota koji su pregazili zapadne provicnije Rima. Treći je bio sam Muhamed.

Za vreme Abe i njegovih sledbenika novi pokreti komešali su Arape. Oni su odbacivali njihovu staru idolatriju i čeznuli za monoteističkom religijom kakvu su imali Jevreji i ostali moćni susedi. Imali su jaku težnju ka nacionalnom jedin-stvu. Nekoliko prepada propraćenih uspehom uverili su ih u slabost i rimskog i persijskog carstva. Bio ime je potreban samo vođa, a taj vođa bio je Muhamed.

Naravno, bilo je potrebno vreme da ovaj nepoznati jahač kamila ubedi svoje zemljake u njegovo navodno otkrivenje sa neba da postoji samo jedan Bog i da je Muhamed njegov prorok. Rođen oko 570. n.e. u Meki, on se od običnog rad-nika uzdigao do braka sa bogatom udovicom kod koje je bio zaposlen. U dubo-kom religioznom zanosu počeo je da dobija vizije i da sanja snove, ali za neko vreme njegov uspeh bio je ograničen na obraćanje njegovih direktnih rođaka i

~ 215 ~

slugu. Njegov rastući napredak probudio je neprijateljstvo Meke. Tako kada je, oko 622. godine, sa svojim najvernijim prijateljem pobegao u grad Medinu gde je bio prihvaćen kao prorok, ovaj beg, hidžra, bio je izabran kao prva godina islamske ere.

Ovaj novi prorok i njegovi ratoborni učenici započeli su sa napadima na bo-gate karavane. Osnaženi bogatstvima i oružjem svojih pljački, otpočeli su poko-ravanje Arabije, što je bilo dovršeno do vremena Muhamedove smrti. Pod plaho-vitošču njegovih neposrednih sledbenika, Abu-Bekira, Omara i Otmana, nije pro-šlo mnogo pre nego što su Sirija, Egipat i Persija bili pokoreni. Kada je arapsko carstvo bilo u potpunosti uspostavljeno, ono je sagradilo Bagdad, svoju veličan-stvenu novu prestonicu. Crkva na istoku, i dalje prepoznajući važnost posedova-nja svojih glavnih štabova u centru sekularne vladavine, premestila je svoju pre-stonicu iz Seleukije u Bagdad, gde je ostala otprilike tokom narednih pet stotina godina.

Štaviše, crkva na istoku je dovršila velika osvajanja za Boga, dok je islam vladao u svim zemljama koje su se protezale prema Pacifiku. Ovo će biti tema u narednim poglavljima.

~ 216 ~

Glava 18. TIMOTEJ IZ BAGDADA –

CRKVA POD MUHAMEDANSKOM VLAŠĆU

Ne od Nestorija, nego od Tome, Bartolomeja, Tadeja i drugih je ovaj narod prvo primio znanje o Spasitelju, kao što će se videti u nastavku.1

Oni su bili snažan i prosperitetan narod pre nego što su muslimani preplavili Aziju, živeći na ravnicama Asirije, podržavajući škole i fakultete, čiji učenici su, verovatno, u Kinu i širom Indije nosili prvu poruku koja govori da je Mesija do-šao.2

Timotej je izuzetni vođa crkve na istoku povezan sa njenom velikom ekspan-zijom širom Azije. On pripada periodu kada muslimani nisu dominirali samo Persijom, nego takođe i Bliskim istokom nakon što su zbacili vladavinu zoro-astrizma. On je predstavnik one linije patrijaraha koji su vodili crkvu tokom ve-kova islamske moći.

Od vremena Tiimoteja, čak i malo pre, crkva na istoku zauzela je svoje mesto u istoriji kada je otišla u pustinju. Ovo nije bilo zato što su arapski vladari progo-nili hrišćane nego pre zbog stava papske crkve na zapadu. Kada je muslimanska sila porazila persijske mitraističke careve, islam još uvek nije bio dovoljno jak da se potpuno suprotstavi ostalim religijama. Na mnoge načine islam se ljubazno odnosio prema hrišćanstvu, naročito prema jednostavnijim vernicima u Isusa kao što su asirski hrišćani.3 Kada je pobedonosni muslimanski general pokorio zoro-astrijansku Persiju, crkva na istoku bila je u rukama mudrog i sposobnog pogla-vara, koji je hrišćanima na sledeći način osvojio pravo na privilegije.

Išojab (ponekad nazivan Isus-Jabus), kao katolikos, uspeo je da zadobije o-bećanje da će dobiti zaštitu i slobodu bogosluženja pod uslovom da hrišćani plate izvesni danak. Ser E. A. Valis Badž o ovome kaže:

„Patrijarh Išo-jab II, koji je delovao od 628-44, videvši da je pad persijskog cartva bio blizu, uspostavio je odnose sa Muhamedom ili Abu Bekrom… Patri-jarh je ugovorio da hrišćani budu zaštićeni od napada njihovih neprijatelja; da ih Arapi ne teraju da idu u rat sa njima; da ih ne prisiljavaju da menjaju svoje običaje i zakone; da im pomognu da obnove svoje stare crkve; da porez siromašnih ne prelazi četiri zuza; da porez trgovaca i bogataša bude deset zuza po čoveku; da hrišćanske sluškinje ne budu primoravane da menjaju svoju veru, niti da zane-maruju post i molitvu.“4

Ove imunitete koje je Abu Bekr proširio ne samo što je potvrdio Oman, nje-gov sledbenik, nego je čak i porez bio oprošten. Čuvenom ratniku Kalebu ostalo

~ 217 ~

je da potvrdi i proširi visoka prava i privilegije koje su bile dozvoljene crkvi. Arapi su, kao i Persijanci, bili veoma naklonjeni asirskim hrišćanima jer su u ranim danima svoje moći našli za neophodno da se oslone na divne škole koje je crkva razvila. Medicina je ostvarila veliki napredak u rukama crkve na istoku.5 Arapski dvor i njegova šira administracija zaposlili su njene članove kao sekre-tare i državne predstavnike.

Justinijanovi žalosni zakoni protiv vođa u Maloj Aziji i Persiji unesrećili su crkvu na istoku. On je uništio svaku mogućnost pomirenja sa asirskom crkvom kada je izdao carsku osudu nad trojicom crkvenih vođa koja se obično naziva Tri poglavlja. Ovim dekretom on je gorko otuđio milione vernika u Aziji bez zado-bijanja nezadovoljnih. Nikada više među azijatskim hrišćanima neće postojati bilo kakav sveopšti pokret prema religiji Rima. Godina ovog dekreta je 533.

KATOLIKOS SE SELI U NOVU PRESTONICU ISLAMSKOG CARSTVA

Muhamedanci su iskoristili pokoreno persijsko carstvo kao oslonac za dalja

i brža osvajanja. Oni su pohlepno gledali na bogata i prosvećena carstva centralne Azije. Današnjim putnicima koji posmatraju peščana prostranstva Palestine teško je da vizualizuju nekadašnja moćna carstva Izraela i Jude koja su zauzimala te pustoline. Vihornim napretkom unutar ovih edenskih vrtova neustrašivi Muha-medovi ratnici osigurali su odlučujuće pobede; zatim su se vratili da zaprepašće-nim očima prikažu zaslepljujuća bogatstva Transoksijane. Proširenje vladavine dovelo je do slabosti kontrole. Brze i neočekivane pobede zapadnih islamskih vojski koje su se protezale duž južnog Mediterana do Atlanskog okeana i šireći se severoistočno do Turkestana slomile su jedinstvo tog carstva.

Razdor oko premoći pojavio se između različitih ogranaka Muhamedovog potomstva. Umesto jednog pojavila su se tri kalifata. Ime Omnijadi bilo je dato dinastiji prorokove porodice koja je ugrabila moć koja se protezala od Medite-ranskog mora do granica sa Kinom. Rođenje ovog novog kalifata bio je signal za stvaranje nove prestonice. Odabran je odličan položaj na reci Tigar, i grad Bag-dad, koji danas još uvek postoji, pojavio se u svom svojem veličanstvu.

Vođe crkve na istoku svojim uobičajenim predviđanjem su 762. godine pre-mestili centralnu administraciju svog široko raširenog dela u novu prestonicu u Bagdadu. Od kalifa su priznati kao melet, naziv obično dodeljivan potčinjenim religijama pod istočnjačkim monarsima. Abraham Johanan piše da arapska isto-rija Indije za 1000. godina beleži da je glavni deo populacije u Siriji, Iraku i Ku-rasanu bio hrišćanski.6 On dalje navodi da su asirski hrišćani imali visoke službe pod kalifima. Istoričar Arminije Vamberi beleži da je od 1000. godine crkva na

~ 218 ~

istoku načinila veći napredak u centralnoj Aziji nego što su muslimanski istori-čari voljni da to dozvole.7

TIMOTEJEV KATOLIKAT

Timotej I (780-824. n.e.) bio je izabran kao katolikos u vreme kada je Karlo Veliki mahao svojim teškim mačem da bi unapredio uticaj papstva u Evropi. On je izabran dvanaest godina pre osnivanja Kjotoa, najčuvenijeg od drevnih japan-skih gradova. Tokom ranih godina njegovog katolikata Japan je poslao Kobo Da-išija, o kome će kasnije biti više rečeno, da poseti Kinu i da u Japan donese po-mirenje između budizma i stare domorodačke religije mikadske oblasti, po imenu šintoizam.

U vreme Timoteja talas ispitivanja preplavljivao je umove ljudi u istočnoj i severoistočnoj Aziji. Literatura i učenje bili su u rukama crkve na istoku. Prak-tično svi predmeti ponuđeni u sličnim institucijama danas naučavani su na njiho-vim fakultetima.8 Neke linije ponuđene nastave bile su nauka, filozofija, materija medika, medicina, astronomija, zakon, Biblija, teologija, geometrija, muzika, a-ritmetika, dijalektika, gramatika, retorika, grčka literatura i grčki, sirijski, haldej-ski i egipatski jezik. Klaudije Bjukanan piše:

„Oni su sačuvali rukopise Svetog Pisma neiskvarenim tokom dugog niza ve-kova, a sada su ih poverili našim rukama. Zbog njihove duge i energične odbrane čiste doktrine od anti-hrišćanske zablude oni polažu pravo na zahvalnost i hvalu ostatka hrišćanskog sveta.“9

Timotej je ovaj položaj zgrabio rukom majstora. Ovaj neumorni radnik bio je uvek zauzet primanjem izveštaja iz udaljenih zemalja, u isto vreme podstičući centre za obuku da školuju što više misionara. Pazio je na čistotu doktrine. Nepre-stano je posvećivao predanu omladinu koji su imali samopožrtvovani duh, misi-onare koji će doneti blagodat u okorela srca, koji će usaditi prosvećenost u odba-čene narode i koji će galopirajuća plemena iz pustinje okupiti oko sebe da bi proučavali poruke Svete Reči. Timotej mora da je bio uzbuđen vestima iz Kine, iako odloženim zbog ogromnih udaljenosti, da je u vreme prethodnog katolikosa sa carskom saglašnošću kameni spomenik bio podignut u Šanganu, prestonici nacije, za pobede hrišćanstva među žutom rasom. Povrh toga, Kina je tada bila najveće carstvo na svetu, a njen carski centar bio je najuzbudljiviji grad na svetu.10

Postoji izveštaj o pismu koje je Timotej napisao, likujući zbog vesti o obra-ćenju cara Turaka. On navodi da su se ovi ljudi odvratili od idolatrije, postali hrišćani i zatražili da se posveti velegradski biskup i da se pošalje da vodi njihovu naciju u novoj veri. Njihov zahtev za biskupom ukazuje na postojanje mnogih

~ 219 ~

vođa provincijskog sveštenstva među Turcima. Ovaj zahtev, izjavljuje Timotej, već je bio odobren.11 Ili, kao što u pismu stoji: „Ovih dana sveti Duh pomazao je biskupa za Turke, a mi se pripremamo da posvetimo još jednog za Tibetance.“12 Donošenje ove odluke za Tibet prikazuje uspeh postignut od strane crkve na istoku u toj visoravanskoj naciji.

U ostalim pismima izvesnom Rabanu Sergiju, patrijarh ne beleži samo či-njenice da se pripremao da posveti biskupa za stanovnike Tibeta, već takođe i da su u njegovo vreme mnogi misionari „prešli preko mora i otišli ka Indijcima i Kinezima samo sa štapom i torbicom.“ U jednom od ovih pisama on svoje dopi-snike izveštava o smrti kineskog biskupa.13 Tako dok je Karlo Veliki udarcima svoje ratne sekire uništavao predivne centre keltskog hrišćanstva u severozapad-noj Evropi, i dok su agenti iz Rima radili na odolevanju daljem kretanju škotskog i irskog hrišćanstva u Englesku, Crkva u pustinji na istoku je posvećivala biskupe kao odgovorne duhovne vođe na Tibetu, Kini, Indiji i među Turskim narodom.

Toma iz Marge, pišući o Timotejevim neumornim radovima, govori o ime-novanju osamdeset misionara poslatih da obrate neznabošce na Dalekom istoku:

„Ovo su bili biskupi koji su propovedali Hristovo učenje u zemljama Daji-lamita i Gilanijana, i ostalim divljim narodima van njih, i koji su u njih posadili svetlost istine o jevanđelju našeg Gospoda… Oni su ih evangelizirali i krstili, čineći i pokazujući čuda, i vesti o njihovim podvizima dosegle su najudaljenije tačke na istoku. Sve ovo možete jasno saznati iz pisma koje su trgovci i carevi sekretari, koji su došli do tamo radi državne trgovine i poslova, napisali (patri-jarhu) Mar Timoteju.“14

Na drugom mestu isti istoričar navodi da je negde u ovo vreme Šubališo bio rukopoložen od strane Timoteja da evangelizira primitivne narode koji su nase-ljavali zemlju izvan centralne Azije. Patrijarh je izjavio da je ovaj novo rukopo-loženi za taj zadatak bio podesan za njega jer nije bio vešt samo u sirijskom, nego takođe i u arapskom i persijskom jeziku. U ovom pismu treba se zapaziti da crkva na istoku ne samo što je dovela neznabošce u svoju veru, nego je takođe preva-zišla težak zadatak obraćanja jeretika kao što su markioniti i manihejci. Tako on nastavlja:

„On je naučavao i krštavao mnoge gradove i bezbrojna sela, i doveo ih do učenja o božanskom životu. Sagradio je crkve i u njima postavio sveštenike i đakone, a neku braću koja su bili misionari izdvojio je sa sobom da ih nauči psal-mima i slavopojkama Duha. I on sam je otišao duboko u unutrašnjost do najdaljeg kraja istoka u delu velike evangelizacije koju je bio činio među paganima, mar-kionitima, manihejcima i ostalim vrstama verovanja i gadosti, i posejao je uzvi-šenu svetlost učenja jevanđelja, izvora života i mira.“15

Pomoću ovih činjenica, koje su dobro potvrđene, može se uvideti zračak

~ 220 ~

ogromne aktivnosti koja se dešavala u nedrima asirske crkve. Ovo delo trebalo je da se nastavi tokom mnogo vekova nakon Timoteja. Timotej se može uzeti kao tip inteligentnih, predanih i marljivih vođa koji su, deceniju za decenijom širom Azije, obraćali mnoge ka pravednosti.

Usred ovih radova Indija nije bila zaboravljena. Već je zapaženo kako je Timotej poslao mnogo misionara u Indiju u isto vreme kada ih je slao u Kinu. Patrijarh Išojab, koji je postigao dogovor sa muslimanskim kalifom o zaštiti nje-govog naroda više od stotinu godina pre Timoteja, osudio je zbog rđavog pona-šanja biskupa jugoistočne Persije, koji je bio smešten blizu granica severoza-padne Indije. Njegov pisani prekor žalio je zbog zlokobnog uticaja nepravilnosti ovog vođe jer on kaže da je „episkopalno nasleđe prekinuto u Indiji“, i da se „božansko učenje preko zakonitih biskupa“ povuklo iz Indije. Drugim rečima, prekor ukazuje na to da se širom čitavog hindu poluostrva mogu pronaći svešten-stvo, provincijski upravitelji, organizovane crkve i društva hrišćanskih zajednica.

O samom Timoteju zabeleženo je da dok je pisao monasima u Mar Maronu po pitanju spornih reči: „koji je bio razapet za nas“, on dodaje: „U svim zemljama izlaska sunca, to jest, među Indijcima, Kinezima, Tibetancima, Turcima i u svim provincijama pod jurisdikcijom ovog patrijarhalnog sedišta, ne postoji dodatak reči ’razapet za nas’.“16

MONGOLSKA OSVAJANJA

Mingana navodi pismo za koje se tvrdi da je napisao Filoksenije. On je bio čuveni pisac privržen manjoj istočnoj crkvi (monofizitima).17 Ovaj dokument ima dva dela. Drugi deo, koji je očigledno delo kasnijeg pisca, ističe uvod u hrišćanstvo među Turcima. Obim i analiza njegovog tretiranja koji se bave naro-dima dalje Azije, kao i svežina njegovih opisivanja, bacaju neobičnu svetlost na oblast koja je malo poznata. Ona predstavlja Turke koji borave u šatorima i ne-maju gradiće, sela ili kuće. Dobro organizovani, oni žive kao što su Izraelova deca živela tokom njihovog četrdesetogodišnjeg lutanja u pustinji. Ovi Turci i-mali su dobro održavana imanja, dok je sam narod bio veoma čist i uredan u svojim navikama. Oni su prihvatili i Stari i Novi Zavet na sirijskom, iako dokazi ukazuju na to da su imali Pismo takođe i na njihovom tekstu. Kada su božanski spisi upotrebljavani u javnim službama, pastor u službi ih je prevodio na maternji jezik da bi narod mogao razumeti šta se čita.

Najosvetljavajuća izjava za čitati po pitanju ovih Turaka je ta da su nad njima vladala četiri velika i moćna cara koja su očigledno živela na popriličnoj udalje-nosti jedan od drugog. U pismu je naziv Tartar primenjivan na sve grupe, a nji-hova zemlja označena je kao Serikon. Ovo je ime (kao što Mingana ističe) koje

~ 221 ~

je bilo dato Kini u Hristovim danima. Svaki od ova četiri cara vladao je nad četiri hiljade porodica koje su prihvatile i bile poslušne Hristovim učenjima i jevanđe-lju. Ako je svaka porodica bila u proseku sačinjena od pet osoba, to bi značilo da su četiri carstva imala populaciju od oko osam miliona, i svi su bili hrišćani.

Od dvadest sedam velikih ogranaka crkvene administracije koja je pokrivala istok, komunikacija nisu slata samo u vezi novih religijskih razvoja, nego takođe u vezi događaja od internacionalne važnosti. Tako je 1009. godine Abdišo, biskup iz Merva, crkveni upravitelj u moćnoj provinciji Horasan, pisao patrijarhu Jovanu obaveštavajući ga da su dve stotine hiljada Turaka i Mongola prihvatili hrišćanstvo. Istakao je da se obraćenje desilo jer se car Kerajita, čiji narod se raširio preko oblasti oko jezera Bajkal, Sibir, našao kako luta po visokim plani-nama gde ga je bila zadesila silna snežna oluja. U svom beznađu mislio je da je izgubljen, i sanjao je ili mislio da je video džina koji mu se pojavio u viziji, go-voreći: „Ako prihvatiš Hrista, vodiću te do bezbednog mesta.“ Obećavši da će postati hrišćanin i vrativši se bezbedno u svoje carstvo, potražio je hrišćanske trgovce koji su bili putovali među njegovim plemenima i od njih naučio put spa-senja.

Ovde bi se trebalo pomenuti ime prestera Jovana, o kome su priče uskome-šale srednjovekovnu Evropu. Preko zapada su došli izveštaji o silnom hrišćaninu koji je, u dubinama Skitije, vladao nad moćnim narodom. On je poznat pod raz-ličitim imenima, prester Jovan, prezviter Jovan i sveštenik Jovan. Neki misle da je on bio car Kerajita, a drugi veruju da, uz to što je sam bio veliki car, takođe je bio zet caru moćnog Karakitajia. Opis ovih naroda sa njihovim strašnim care-vima, od koji su svi, ili skoro svi, dovedeni Hristu, potvrđuje mišljenje izraženo od Mingane da je crkva na istoku „bila daleko najveća misionska crkva koju je proizvelo hrišćansko delo“.18 Prateći njena evanđeoska osvajanja, čovek dopire preko Turkestana, Sibira, Mongolije, Mandžurije i Tibeta. Ovo protezanje terito-rije predstavljeno je više nego što bi bilo moguće vizualizovati u bilo kojoj drugoj četvrtini planete. Čovek postaje zainteresovan i upoznaje narode i delove svet-skih naroda koji ranije nisu skretali pažnju. Zaista, Crkva u pustinji bila je pre-divna misionska crkva.

OSVAJANJA DŽINGIS-KANA

Nijedan od dvanaest vekova stalnog proširenja duhovnih osvajanja nije bio dovršen od strane crkve na istoku. Žestoka energija bezbrojnih plemena Mongo-lije i Sibira, uzbuđena novim idejama koje su čuli sa usana misionara, počinjala je da se prikazuje kao opasna po svet. Ovim hordama bio je potreban samo vođa koji poseduje kalibar Julija Cezara da bi krenuo sa osvajanjima koja se nikada

~ 222 ~

nisu zaustavila dok Nemačka, Francuska i Engleska nisu uzdrhtale pred sledećim udarcem. Na početku trinaestog veka taj vođa se pojavio. Njegovo ime bilo je Džingis, vođa Mongola. Nakon svojih prvih pobeda nad okolnim plemenima u Sibiru on je uzeo naziv kan, ili kralj. Kako je Džingis-kan pokorio čitavu Aziju, kako su on i njegov sin, Ogotaj, razorili istočnu Evropu, i kako se papa uzbunjeno trgnuo prilikom izveštaja o ovim vestima i kako je težio da upotrebi uticaj istočne crkve da spase katoličke narode na zapadu, priča je od velikog značaja.

Ime Mongol, dva veka nakon Džingis-kana, bilo je užas centralne Azije. A ipak poreklo ovog plemena je nepoznato. Brojčano nije bilo veće od tartarskih carstava. Džingis je potekao od ratobornog oca i majke, ali je ostao bez oca kada je imao samo trinaest godina. Njegova majka odlučno je prisvojila uzde carstva, i ponovo stekla prevlast nad polovinom buntovnih poglavara. Kasnije, Džingis je sve pobunjenike vratio u pokornost i otpočeo uspešno osvajanje obližnjih car-stava Kerajita, Merkita, Ujgura i Najmana.

Nenadmašne pobede koje je Džingis ostvario u Kini bile su rezultati koliko strategije toliko i veštine. Posedovao je veštu sposobnost u upravljanju obimnim telima trupa naširoko rasprostranjenih, ciljajući na različite tačke osvajanja. On je tolerisao religiju. Hrišćanstvo, budizam, islam i ostale vere tretirao je nepris-trasno; neki autoriteti kažu da bi ih sve jednako pobio ako su stajali na putu nje-govih osvajanja ili ako su se nalazili u gradovima osuđenim na uništenje. Abul Faraj o njemu piše da je „zapovedao pisarima Ujgura i da su oni decu Tartara poučavali njihovim knjigama“.19 Bio je zakonodavac visokog reda, stvarajući na-rodu nad kojim je vladao kodeks propisa koji su kasniji osvajači dragovoljno usvajali. Utvrđen svojim pobedama u Sibiru, Mongoliji i Kini, svoju pažnju usmerio je ka novim uspesima u zapadnoj Aziji i istočnoj Evropi.

O uništenju koje je proizveo Džingis-kan, Arminije Vamberi piše: „Iako je već imao sedamdeset godina, Đengiz je još jednom zauzeo poziciju

protiv Tanguta, koji se bio pobunio protiv njega; ali umro je tokom ovog pohoda 624. godine (1226.), ostavljajući za sobom širom čitave Azije tragove ognja i mača sa kojima je njegova ljubav prema ratu razorila čitav kontinent; ali nigde tako duboko upadljiv kao u Transaksoniji, gde je uništena vekovna civilizacija, i gde je narod utonuo u dubinu varvarstva u koju su spomen na njihovu nekadašnju veličinu i čitava njihova budućnost bili jednako utonuli. Nijedan deo Azije nije tako žestoko patio od upada mongolskih hordi kao zemlje na ivicama Oksusa i Džakarte…

Nije za čudo, onda, da su unutar pet kratkih godina, veliki glavni putevi cen-tralne Azije, kojima su proizvodi Kine i Indije isporučivani u zapadnu Aziju i Evropu, bili opustošeni; da oaze, dobro poznate po svojoj plodnosti, leže jalove i zanemarene; ili, konačno, da je trgovina oružjem i nakitom, svilom i dekorom,

~ 223 ~

tako proslavljena širom islama, zauvek propala. Gradići su bili u ruševinama, seljaci ili ubijeni ili obavezno upisani u mongolsku vojsku, a hiljade zanatlija ispraćene do najudaljenijeg istoka da ukrašavaju i ulepšavaju dom osvajača…

Bokara i Smarakand nikada nisu povratile svoju nekadašnju mentalnu aktiv-nost, a njihovi intelektualni radovi bili su odsada potpuno posvećeni kauzistici, misticizmu i lažnoj religiji.“20

U vreme kada je Rusija bila pokorena sačinjavalo ju je mnogo manjih neza-visnih država koje su neprestano ratovale jedna protiv druge i koje su nominalno bile pod zajedničkim sizerenstvom velikog princa ili cara.21 Svi gradovi koje su opustošile Džingisove vojske bili su potpuno zbrisani sa ljudskog pogleda da je mongolski vođa mogao reći, kao što je mnogo puta rekao svom palom neprijate-lju, da je on bio „bič Božji“. Tako, dok su njegove vojske pokoravale severno kinesko carstvo na istoku i dok su ostale mongolske vojske pokoravale severo-zapadni deo Indije, Džingis-kan takođe je uništavao deo Rusije i napadao gornju Volgu. Smrt ga je zadesila dok je bio u ovom ratu.

On nije bio progonitelj hrišćanstva. Navedeno je da je jedna od njegovih žena, po rođenju Kerajitkinja i blizak rod prestera Jovana, bila hrišćanka.22 Za-veštao je svoje ogromno carstvo, koje se protezalo od Kine sve do Mađarske i Poljske, svojoj trojici sinova. Jedan od trojice, Ogotaj, bio je izabran kao car nad carevima da bi nasledio svog oca.

KUJUK POŠTEĐUJE EVROPU

Užasni ratovi koje je vodio Ogotaj vratili su evropskim narodima pretnju potčinjavanja Mongolima. Batu, neustrašivi i nepobedivi Ogotajev general, odjednom se pojavio na istočnim stranama Poljske i Mađarske. Mađarska se oslo-nila na to da oproba Mongole, ali neočekivano je pružila relativno slab otpor; i tokom nekoliko godina tartarske sile su iznova prelazile njene zemlje, pljačka-jući, harajući i razarujući je. Sada je samo sveto rimsko cartvo ležalo između osvajača na istoku i Francuske i Engleske na zapadu.

Ogotaj je umro 1241. godine. Prinčevi su bili opozvani iz rata da izaberu novog kana. Dok su se zajedno vraćali, kraljica majka usrdno je radila na izboru njenog omiljenog sina, Kujuka, i njeno delo rezultiralo je njegovim izborom. Ku-juk je bio istinski hrišćanin, i u njegovo vreme prestiž mnogih hrišćana u njego-vim vladavinama bio je veoma visok.23 Mingana navodi da je njegov logor bio pun crkvenih vođa, sveštenstva i učenjaka, i da je hrišćanin po imenu Kadak bio njegov veliki vezir. Čini se da su pod Kujukom pokolji i razaranja koja su karak-terisala vladavinu Džingisa i Ogotaja došla do neposrednog kraja. Pitanje je da li bi Evropa bila pošteđena daljeg mongolskog gneva da nije hrišćanin, kakav je

~ 224 ~

Kujuk, izabran za vrhovnog vladara. Nakon Kujukove smrti 1521. godine nasledstvo je prešlo na Mangua. Tul,

Ogotajev brat, bio je moćan general. Za Sarkuti Bagi, Tulovu ženu, Mingana po-kazuje da je bila još jedna hrišćanska kraljica, istinski vernik i mudrija od svih.24 Bila je majka trojice sinova koji su zauzvrat stekli carsko dostojanstvo, i svaki od njih se izjašnjavao za hrišćanina ili je imao hrišćanske žene. Njihova imena bila su Mangu, Hulagu i Kublaj. Uzbudljivi kraj njihovih doprinosa crkvi na istoku pripada istoriji Kine u kasnijem poglavlju.

Kada je pretećim stavom Ogotajevih veštih generala mač uništenja visio nad Nemačkom, Italijom, Francuskom i Engleskom, papa je odlučio da pošalje iza-slanika nemilosrdnom Batuu, vođi tartarskih vojski. Kaluđer Plano Karpini bio je odabran za ovaj zadatak. Putovao je do obala Dnjepra gde su bile ulogorene tartarske legije, susrećući se na putu sa mnogim poteškoćama. Primajući oskudnu pažnju, požurio je do Volge, Batuovog glavnog štaba. Ali Batu nije bio voljan da prihvati predlog, i žilavi kaluđer morao je prisilnim marševima da nastavi ka cen-tralnom logoru dalje na istok. Stigao je nakon Ogotajeve smrti i pre izbora novog cara. Nekoliko godina nakon putovanja kaluđera Jovana, kralj Luj IX iz Francu-ske naložio je kaluđeru Vilijamu iz Rubruka da nastavi ka centralnom logoru Mongola, nadajući se da bi mogao obratiti ovog cara u rimsku veru. Kaluđer Vi-lijam izlaže mnoge stavke o asirskim hrišćanima.25 Ono što čoveka najviše inte-resuje je šta je kaluđer Vilijam iz Rubruka rekao o asirskim hrišćanima (koje je nazivao nestorijancima) sa kojima se susreo prilikom njegovih poseta onih obla-sti. Pronašao ih je u skoro svim zemljama koje je prešao; sreo se sa njima u zemlji Karakata, gde je zapazio da turski narod, po imenu Majmani, ima nestorijanca kao cara.26

Nestorijance su, rekao je on, u onim delovima naselili Turkmeni. Oni su svoje službe sporovodili na jeziku ovih drugih i pisali knjige na njihovom alfa-betu; u svim njihovim gradićima pronađena je mešavina nestorijanaca.27 On na-vodi da su u petnaest gradova Kataja postojali nestorijanci koji su posedovali episkopalno sedište. Veliki skeretar cara Mangua, po imenu Bugaj, bio je nesto-rijanac, čiji savet se uvek bio sledio i koji je bio carski tumač.28

DOKTRINE MONGOLSKIH HRIŠĆANA

Duga i preovladavajuća naklonost sa kojom su mongolski vladari tretirali crkvu na istoku ukazuje da su doktrine mongolskih hrišćana bile doktrine asirske crkve. Ovo će se kao slučaj više pokazati kada se budu razmatrali kasniji istori-čari ovog izvanrednog naroda. Početak njihove moći, međutim, povezan je sa

~ 225 ~

značajnom činjenicom iz koje se mogu izvući zaključci po pitanju vrste hrišćan-stva u koju su upali tokom prvih godina njihove vladavine.

Opet razmatramo tu proslavljenu ličnost, prestera Jovana. Ime prester Jovan povezano je sa velikom revolucijom koja se desila u azijskoj Tartariji oko 1000. godine. Mnogi iskreni pisci koji su dostojni zasluga navode da se car Kerajita obratio ka Hristu. Uzeo je ime Jovan, i zajedno sa hiljadama iz njegovog naroda bio je kršten od crkve na istoku. Njegovo carstvo je raslo; svaki naredni vladar takođe se zvao Jovan. Nakon otprilike dva veka, Džingis-kan pobedio je posled-njeg cara. Otkako je pobedonosni mongolski poglavar oženio ćerku ubijenog sveštenika-kralja, doktrina crkve na istoku uzdigla se do velikog uticaja među Mongolima.29 Mošejm kaže da je Evropa bila duboko uzbuđena izveštajem o bo-gatstvu, snazi i sreći ovog hrišćanskog carstva. Car Portugala poslao je ambasadu u Abisiniju jer je zaključio da su doktrine prestera Jovana bile doktrine Abisina.30 Poslanstvo je otkrilo mnoge stvari među Abisinima koje su bile slične sa onim stvarima koje je izlagao prester Jovan.

CRKVA NA ISTOKU U SVOM ŠIROKOM OPSEGU MISIONSTAVA

Organizacija istočnjačkih vernika jednako je interesantna kao i uzbudljivi događaji usred kojih su oni radili. Od Timotejevih dana vernici u čitavoj Aziji podeljeni su od strane crkve na od dvadeset šest do trideset velikih divizija. Nad svakom od njih postojao je episkop ili predsedavajući službenik. S vremena na vreme, verovatno jednom godišnje, ovo sveštenstvo okupljalo se pod svojim pod-provincijskim predsednikom da bi podneli izveštaj o stanju vernika u njihovim parohijama i da bi međusobno razmotrili probleme sa kojima su se suočavali na sličan način. Zatim bi povremeno postojao veliki skup pod predsedništvom epi-skopa sa delegatima iz različitih provincija. Kada su udaljenosti bile prevelike da bi se lako komuniciralo sa katolikosom, poglavarom u Bagdadu, tada se od epi-skopa očekivalo da podnose izveštaj najmanje jednom na svakih šest meseci.

Već je dat izveštaj o čistoti doktrine i prakse crkve na istoku, koja je često pogrešno nazivana nestorijanskom po Nestoru. MekKlintok i Strong smatraju ih za protestante istočnjačkog hrišćanstva. „Hrišćani sv. Tome, u istočnoj Indiji, su ogranak nestorijanaca. Ime su dobili po apostolu Tomi, za kojeg se pretpostavlja da je propovedao jevanđelje u toj zemlji.“31

Oni su bili potpuno odvojeni od crkve u Rimu. Edvard Gibon pokazuje da hrišćani sv. Tome kao i sirijski hrišćani nisu bili ni na koji način povezani sa Rimom. On kaže da kada su Portugalci u svojim prvim otkrićima Indije hrišća-nima sv. Tome u šesnaestom veku predstavili kip device Marije, oni su rekli: „Mi smo hrišćani, ne idolopoklonici.“32

~ 226 ~

Ovde je spisak doktrina tog ogranka asirskih hrišćana u Indiji koji su nazi-vani hrišćani sv. Tome. Ti vernici su –

1. Osudili papsku prevlast, 2. Potvrdili da je rimska crkva otpala od vere, 3. Negirali transupstancijaciju, 4. Osudili obožavanje kipova, 5. Nisu koristili ulja, 6. Negirali čistilište, 7. Ne bi priznali duhovno srodstvo, 8. Nisu znali ništa o usmenoj ispovesti, 9. Nikad nisu čuli za poslednje pomazanje, 10. Dozvoljavali su sveštenstvu da se ženi, 11. Negirali su da su brak i osveštanje bili sakramenti, 12. Svetkovali sa kvasnim hlebom i osvećivali molitvom.33 Značajna činjenica je da je usred džinovskih poteškoća crkva na istoku bila

u mogućnosti da tokom vekova zadrži tako divno jedinstvo verovanja i zdravost biblijskog življenja. „Na prvom mestu“, kaže Eteridž govoreći o jednom ogranku crkve na istoku, „nestorijanska crkva je uvek negovala izvanredno strahopošto-vanje prema Svetom Pismu. Njihovo pravilo vere bilo je, i jeste, pisana Božja Reč.“34

Među vernicima crkve na istoku i hrišćana sv. Tome iz Indije koji nikada nisu bili povezani sa Rimom, svetkovanje sedmog dana Šabata bilo je rasprostra-njeno i trajno. Ono je takođe opstalo među onim telima koji su otpali od Rima nakon sabora u Halkedonu; to jest, abisinima, jakobincima, maronitima i Jerme-nima. Broj onih koji su svetkovali Šabat varirao je unutar ovih tela; neki su izdr-žali duže nego ostali. Čuveni crkveni istoričari, pišući o nestorijancima u Kurdi-stanu, kažu: „Nestorijanski postovi veoma su brojni, meso je bilo zabranjeno na 152 dana. Nisu jeli svinjetinu, i držali su i Subotu i nedelju. Nisu verovali ni u usmenu ispovest ni u čistilište, i dozvoljavali su svojim sveštenicima da se žene.“35

Svetkovanje Subote među abisinima naročito je vredno pažnje. O njima isto-ričar Gibon daje odgovarajuće naznake: „Okruženi sa svih strana neprijateljima njihove religije, Etiopljani su spavali skoro hiljadu godina zaboravivši na svet, od kojeg su bili zaboravljeni.“36 Kada je u šesnaestom veku Evropa ponovo došla u dodir sa abisinima, otkriveno je da je sedmi dan njihov sedmični počinak; ne-delja je bila samo dan okupljanja. Krajnje pritisnuti islamom, načinili su istu gre-šku koju su načinili hrišćani sv. Tome iz Indije time što su se 1534. obratili za pomoć Portuglacima, najvećoj mornaričkoj sili tog doba. Naredni argument bio je predstavljen Portugalu od strane abisinskog ambasadora kada je pitao zašto

~ 227 ~

Etiopija svetkuje sedmi dan: „U Subotu, jer je Bog, nakon što je završio stvaranje sveta, počinuo u nju:

Dan koji, kao što ga je Bog nazvao najsvetijim, ne svetkovati sa velikom čašću i posvećenjem, znači jasno se protiviti Božjoj volji i pravilu, koji će dopustiti da nebo i zemlja nestanu pre nego njegova Reč; a naročito pošto je Hristos došao ne da ukine zakon, nego da ga ispuni. Ne zbog oponašanja Jevreja, nego zbog po-slušnosti Hristu i njegovim svetim apostolima mi svetkujemo taj dan… Mi svet-kujemo Gospodnji dan na način na koji i svi ostali hrišćani, kao spomen na Hri-stovo vaskrsenje.“37

Kada su Portugalci učinili gest slanja pomoći abisinima, jedan broj jezuita bio je uključen u tu misiju, i oni su odmah počeli da abisinsku crkvu zadobijaju za rimokatolicizam. 1604. godine uticali su na cara da se potčini papstvu. Jedan od njihovih prvih napora bio je da se dobije objava izdata od cara koja pod stro-gim kaznama zabranjuje svim njegovim potčinjenicima da nadalje svetkuju sedmi dan.38 Usledio je građanski rat. Jezuiti su bili izbačeni i njihovi zakoni ukinuti.

Sa poštovanjem prema jakobincima, postoji izjava tog dobro poznatog i u-čenog Samuela Purkasa koji, pošto ih je posetio na početku sedamnaestog veka, piše: „Oni drže Subotu svetom, ali ne poštuju subotni post po zakonu osim na uskršnje veče. Imaju svečanu službu na Subote.“39

Jedan drugi autoritet, Josif Abudaknus, pišući u osamnaestom veku u svojoj istoriji jakobinaca, naveo je da su se oni svake Subote okupljali u svojim hramo-vima, kojoj izjavi kasniji urednik, Dž. Nikolaj, dodaje sledeću fusnotu:

„Naš autor navodi da su se jakobinci na Šabat, pre Gospodnjeg dana, okup-ljali u hramu i držali taj dan, kao što su takođe i abisini, kao što smo videli iz njihovog priznanja vere od strane etiopskog kralja Klaudija… Iz ovoga se ispo-stavlja da su jakobinci držali Šabat isto kao i Gospodnji dan, i da su i dalje nasta-vili da ga drže.“40

Aleksandar Ros piše da su maroniti isto tako svetkovali Subotu kao i nede-lju.41 Tako vidimo kako su ove četiri istočnjačke zajednice, od kojih tri nikada nisu išle zajedno sa papstvom, nastavile da poštuju Subotu.

Kada čovek posmatra otprilike pet vekova islamske vladavine u Aziji, tri stvari vredne su pažnje. Na prvom mestu, relativno tolerantan stav vladara daje utehu. Ovo ne znači da povremeno nisu bili postojali periodi progonstva i žesto-kog protivljenja. Međutim, nismo svedoci uporne, odlučne namere da se hrišćani iskorene okrutnom, krvavom svirepošću. Vrhovni motiv muslimanskog osvajača bila je želja za moći više nego fanatična strast da ubija i uništava druge vere. Vođe islama bile su tako neprestano okupirane ratom među sobom da nisu imali ni vremena ni želje da unutar svojih rangova formiraju organizaciju sveštenstva

~ 228 ~

čvrsto vezanu apsolutnom poslušnošću, kao što je to bilo viđeno u papskoj hije-rarhiji. Dinastije su ustajale i padale, ali crkva na istoku povećavala je i širila svoje misije nad svim zemljama Azije.

Drugo, čovek je iznenađen divno uravnoteženom organizacijom koja je da-vala energiju crkvi na istoku. Odbacujući poligamiju muslimana, ona nije bila ometena domaćim sporovima. Ista ova crkva odbila je da svom sveštenstvu naglašava život neženstva, pravilo koje je preovladavalo u budizmu i zapadnom rimokatolicizmu. Kako je brak uspostavljen od Boga ne samo da uveća ljubav, nego da pročisti ljubav, crkva na istoku bezbedno se čuvala od takve degradacije normi kakva je bila viđena među budističkim sveštenicima i kaluđericama. Nji-hove misli uvek su bile okrenute ka njihovom subotnom domu, njima dražem nego bilo kakve palate. Drugim rečima, oni su poštovali četiri božanske polise propisane u prvom poglavlju Postanja: naime, obožavanje Stvoritelja, svetkova-nje Subote, porodični život i odgovarajuća ishrana i umerenost.

Napokon, članovi crkve na istoku nisu bili samo crkva evanđeoskih aktivno-sti, nego takođe i ljudi zdravih doktrina. Teško je reći šta je opasnije – zdrava doktrina bez evangelizacije ili evangelizacija bez zdrave doktrine. Ovo prvo do-vodi do hladnoće u religiji; drugo proizvodi vodvilj (vrstu komedije – prim. prev.) u propovedanju. Obe ove krajnosti crkva na istoku je izbegla. Bila je u mogućnosti da dâ razlog za veru, i u isto vreme pokazivala je život misionske revnosti i žrtve koji je retko nadmašen.

~ 229 ~

Glava 19. HRIŠĆANI SV. TOME IZ INDIJE

Sa svom svojom netolerancijom i užasima, inkvizicija je pokrenuta u Goi (Indija) u šesnaestom veku; i kada je bila rešena da pokori sirijsku crkvu papskoj jurisdikciji, ova nemilosdna institucija upotrebljena je da preplaši i da spreči dolazak biskupa iz Vavilona. Pokoravanje je bilo završeno sinodom u Dajamperu 1599. godine, i skoro dve generacije trajala je rimska tiranija, sve do divne po-bune asirske crkve kod Kunan Krosa.1

U Indiji, zemlji boje i romanse, jevanđelje je bilo objavljeno rano već kad i u Italiji. Hristos je svojim učenicima rekao da mu trebaju biti svedoci sve do kraja zemlje (Dela 1:8), i apostoli su bili spremni da idu bilo kuda. Sa verom dovoljno velikom da pomeraju planine, oni nisu oklevali da evangeliziraju bilo koje pleme ili narod bez obzira sa kako zastrašujućom situacijom su se trebali suočiti.

Jedan rani crkveni pisac tvrdi da kada je svet bio odmeren za evangelizaciju, Tomi je bila dodeljena Partija.2 Postoji dovoljan dokaz da je Toma radio u Partiji. Biblioteke su pune literature koje govore o njegovom osnivanju crkava u Indiji.3

Izveštaji koji govore kako je Toma podigao i uspostavio hrišćanstvo u Indiji oblikuju interesantnu vezu u životima apostola. Učitelj je odabrao mlade ljude kao svoje učenike, koji su bili u mogućnosti da delo nastave mnogo godina nakon njegovog raspeća 31. n.e. Pavle je bio obezglavljen oko trideset i pet godina ka-snije. Toma je bio ubijen, neki autoriteti tvrde, 72. godine na zapadnoj obali In-dije kopljem od strane bramanaca.4 Dokaz upućuje da apostol Jovan, živeći do punine starosti od stotinu godina (prema Jeronimu), mora da je čuo sve o duhov-nim pobedama u Indiji pre nego što je napisao svoje jevanđelje i knjigu Otkrive-nja.

TOMA I JEVANĐELJE U INDIJI

Mnogi autori su raspravljali o pitanju da li je ili nije Toma radio u Indiji, i izvršeno je ogromno istraživanje u nadi da će se doći do nepobitnog zaključka. Dobro je poznato da ako je Crkva u pustinji ikada stradala u bilo kojoj zemlji, svakako je stradala u Indiji. Svi su puni čežnje da saznaju ko je bio osnivač te crkve. A Mingana piše:

„Stalna tradicija istočne crkve je da je apostol Toma evangelizirao Indiju, i ne postoji istoričar, ni pesnik, ni trebnik, ni liturgija i nijedan pisac bilo koje vrste koji, imajući priliku da govori o Tomi, ne povezuje njegovo ime sa Indijom.“5

~ 230 ~

Dž. M. Nil svedoči: „Postoji stalna tradicija crkve da je jevanđelje u Indiji prvo propovedao sv.

apostol Toma. Pošto je evangelizirao Srećnu Arabiju i ostrvo Zokotru, stigao je u Kranganor, gradić smešten malo prema severu od Kokina, a gde je tada obita-vao najmoćniji među prinčevima koji su vladali u Malabaru. Pošto je ovde učinio mnogo čuda i uspostavio crkvu, otputovao je južno u grad Kulan. Ovde su nje-govi radovi bili praćeni sa jednakim uspehom, i nakon prelaženja poluostrva sti-gao je u Melijapur, gradić u blizini poznatijeg grada Madrasa. Ploveći iz ove luke propovedao je hrišćanstvo u Kini, i vraćajući se opet u Melijapur proširio je zna-nje o veri tako široko da je probudio zavist i mržnju bramanaca. Dvojica od njih čekajući priliku, uzbunili su narod protiv njega; oborili su ga i kamenovali. Jedan od bramanaca primećujući neke znakove života u svetom apostolu probio ga je kopljem, i tako dovršio njegovo mučeništvo.“6

M. L’Abe Hak, briljantni jezuitski putnik i pisac, kaže: „Slučaj sv. Tome i da li je uopšte propovedao u Indiji često je dovođen u

pitanje od pisaca vrednih pažnje; ali mi nalazimo da je podržan tolikim dokazima, da se umu bez predrasuda čini teško da odbaci da pripiše zasluge činjenici garan-tovanoj od strane tako prvoklasnih istorijskih autoriteta. Svi grčki, latinski i sirij-ski spomenici objavljuju da je sv. Toma bio apostol Indije, koji je nosio baklju vere u zabačene oblasti gde je pretrpeo mučeničku smrt. Neki pisci potvrdili su da je on svoje apostolske radove nastavio sve do Kine; i na misiju i mučeničku smrt svetog Tome u Indiji aludira se u svim martarologijama i u drevnim liturgi-jama, koje formiraju najčistiji i autentičan izvor hrišćanske tradicije.“7

V. F. Edeni, navodeći porekla jermenske, abisinske i gregorijanske crkve, kaže:

„Sirijska crkva u Indiji, koja svojata sv. Tomu kao svog osnivača – svaka od njih kao nezavisna crkva u oblastima izvan rimskog carstva – potraživaće kasnije našu pažnju; jer kako su ostale u nezavisnom postojanju do naših dana mi ćemo hteti da znamo nešto o pravcu njihove istorije kroz vekove.“8

Ovo je svedočanstvo Dž. D. D’Orsija: „Usred oblaka koji pokrivaju tradicije hrišćana sv. Tome, sledeći izveštaj

čini se da poseduje najveću vrednost verovatnoće, i najbliži pristup istini. Nakon što je uspostavio hrišćanstvo u Srećnoj Arabiji, i na ostrvu Dioskorid (koje se sada zove Sokotra), sveti apostol iskrcao se u Kranganoru, u to vreme prebiva-lištu najmoćnijeg cara na malabarskoj obali. Znamo, od istoričara hrišćanskog naroda, od Josifa Flavija i iz samih Svetih Knjiga, u izveštaju o čudu Pedesetnice da je pre rođenja Isusa Hrista iz Judeje otišao veliki broj njenih stanovnika, i da su se raštrkali širom Egipta, Grčke i nekoliko azijskih zemalja. Sv. Toma je saz-

~ 231 ~

nao da se jedna od ovih malih kolonija smestila u zemlji pored Kranganora. Lju-bav prema njegovom narodu zapalila je njegovu revnost; i veran nalogu Isusa Hrista koji je naredio svojim apostolima da objave veru Jevrejima pre nego što se okrenu neznabošcima, uputio se u zemlju koju su njegovi sunarodnici odabrali kao svoj azil; njima je propovedao jevanđelje, obraćao ih i njihovu sinagogu pro-menio u hrišćansku crkvu. Ovo je bila kolevka hrišćanstva u Indiji.“9

ULAZAK HRIŠĆANSTVA U INDIJU

U vreme apostola Tome, navodi jedan autoritet, „sto dvadeset velikih bro-dova svake godine plovilo je u Indiju iz Egipta“.10 Kao svedoci rasprostranjene trgovine zabeležene između Rima i onih istočnih zemalja pre i nakon Hrista, ve-like količine rimskih novčića pronađeni su u zemljama južne Indije. Teodor Momsen je rimsku kovanicu slatu u Indiju svake godine cenio da vredi pet stotina hiljada funti.11 Stoga ne postoji ništa što bi učinilo neistinitom pionirsku evange-lizaciju Partije i Indije od strane apostola Tome.

„Njihov glas je otišao po celoj zemlji i njihove reči na kraj sveta“, apostol Pavle mogao je reći u svoje vreme o onima koji su širili jevanđelje (Rimljanima 10:18). Razmotrite koliko mnogo zemlja je bilo predstavljeno u Jerusalimu na Dan pedesetnice pun događaja, i karakter njihovih predstavnika. „Bogobojazni ljudi, iz svakog naroda pod nebom“, glasi izveštaj. Ko su bili oni? „Parćani, Me-đani, Elamljani, stanovnici Mesopotamije,… Krićani i Arapi.“ (Dela 2:5, 9-11). Priča o Pedesetnici raširila se kao na krilima kada su se ovi posetioci oduševljeno vratili u svoje domove i srca. Tradicija tvrdi da je Toma u Indiju stigao ubrzo nakon Pedesetnice.12

Još jedna situacija koja je podržala brzo širenje jevanđelja na istok bila je raspršivanje Jevreja širom Azije. Avramovo potomstvo pokrilo je istok; jedva da je postojala zemlja ili grad u koji nisu otišli. Ovi potomci svetkovali su svoje svete dane na način koji je podsećao na njihova jevrejska udruženja.13 Početak hrišćanstva u Edesi (moderna Urfa u Maloj Aziji), prvom intelektualnom centru za širenje jevanđelja na istok, bio je među Jevrejima.14 Zapravo, Jevreji su mnogo vremena sačinjavali većinski deo ove mlade crkve.15

Još jedno sredstvo za raspršivanje jevanđelja na istok bio je aramejski jezik. Hebrejski, sirijski i aramejski – ovaj poslednji kao Hristov maternji jezik – bili su srodni jezici. Istorija govori da je Josif Flavije, čuveni jevrejski autor iz vre-mena apostola, napisao svoj Rat Jevreja prvo na aramejskom a kasnije na grčkom zbog velikog čitalačkog tela na istoku koji je upotrebljavao aramejski. Aramejski se duboko probio u parćansko carstvo, uključujući Seleukiju-Ktezifont, briljan-tnog grada blizanca, prestonicu tog carstva.16

~ 232 ~

RANI PORAST HRIŠĆANSTVA U INDIJI

Prirodno, crkva na istoku gledajući na Tomu kao na svog osnivača, nije pri-

davala važnost tvrdnji da je Petar bio „stena“ na kojoj će Hristos sagraditi svoju crkvu i da će on samo Petru dati „ključeve“. Razlika između crkve u Indiji koja svoje poreklo datira od apostola Tome i crkve u Rimu koja svoje poreklo datira od apostola Petra, razlika je doktrina i običaja. Ovaj kontrast pojavljuje se u izveštaju datom od strane istoričara Gibona o prvom sastanku između jezuita kada su oni stigli na obale Indije i hrišćana sv. Tome. On piše:

„Kada su Portugalci prvi put otpočeli oplovljavanje Indije, hrišćani sv. Tome bili su smešteni na obali Malabara… Naziv Majka Božja bio je uvredljiv za nji-hovo uho; i oni su sa skrupuloznom škrtošću odmerili počasti device Marije, koju je sujeverje Latina uzdiglo skoro na nivo boginje. Kada je njen kip prvi put bio predstavljen učenicima sv. Tome oni su ogorčeno uzviknuli: ’Mi smo hrišćani, ne idolopoklonici!’“17

Koliko je svet dužan hrabrom stavu koji je zauzelo hrišćanstvo u Indiji, čo-vek nikada neće saznati sve do suda. Tokom prvih šest stotina godina crkve južne Indije uspešno su se rvale sa preovladavajućim budizmom; zatim su se tokom narednih hiljadu godina takmičile sa degradiranim i lukavim hinduizmom. Ali prava borba počela je u sedamnaestom veku kada su jezuiti, podržani portugla-skim oružjem, ušli u njihove parohije. Znači nisu misionari iz Rima, stoga, bili ti koji su prvi ušli u Indiju. Vrsta novozavetne vere koja je prvi put posađena na ostrvu Malabar pre hiljadu i devet stotina godina i dalje je tamo i slična je veri ostalog protestantskog sveta.

U periodu od hiljadu i šest stotina godina hrišćani sv. Tome odbijali su da postave crkvu iznad Biblije. Svoju početnu tačku postavili su u Svetom Pismu, radije nego u dobro poznatoj frazi da je crkva bila „ispunjenje nebeskog života“. Odbijali su da prihvate učenje da je jedino sveštenstvo a ne i laici bilo u moguć-nosti da tumači Bibliju. Prema tome, prionuli su Svetom Pismu kao jedinom ka-nalu kroz koji je spasonosni i preobražavajući uticaj svetog Duha mogao delovati. Odbili su da izaberu spasenje kroz sakramente pre nego kroz Pismo. „Reči koje sam vam govorio Duh su i život su“, rekao je Isus (Jovan 6:63), i oni su pazili na njegov savet.

„Bilo kakav pokušaj“, piše Mingana, „da se o ranom hrišćanstvu u Indiji govori kao o drugačijem od istočno-sirijske crkve je, prema našem sudu, osuđen na propast. Hrišćanstvo u Indiji sačinjavalo je sastavni deo crkve koja je snažno počela da se razvija pred kraj prvog veka u dolini reke Tigar.“18

Negde u ovo vreme desile su se tri velike značajne revolucije – jedna u

~ 233 ~

nedrima hrišćanstva, jedna u parćanskom carstvu i treća u rimskom carstvu. Prva revolucija desila se kada je crkva na istoku definitivno prekinula sa zapadom i-zabiranjem Papasa iz Seleukije za svog nezavisnog poglavara (285. n.e.), prizna-jući tako važnost svoje regularne autonomne organizacije. Zašto je ovaj novi ka-tolikos deset godina nakon njegovog izbora pretvorio Indiju u jedno od velikih crkvenih divizija na svetskom polju i postavio Davida iz Basre, poznatog po nje-govom učenju, kao prvog nadležnog upravnika ove nove divizije?19 Odgovor ne treba dugo tražiti. Persijanci, vođeni fanatičnim zoroastrizmom, organizovali su se u novoj snazi, napali i zbacili Parćane. Ovo je bila nova situacija za vernike. Kako je pobedonosno persijsko carstvo bez tolerancije bilo zoroastrijanističko ili mitraističko, bilo je neophodno za crkvu na istoku da izmenjenu situaciju dočeka sa novim uređenjem sa njene strane. Ovo je postignuto izborom Papasa kao ka-tolikosa.

Treća revolucija bila je kompromis hrišćanstva sa paganizmom. Car, Kon-stantin, video je kao svoju prednost da se time pozabavi. Poslednje pagansko progonstvo novozavetnih vernika bilo se besno razjarilo kada je Konstantin pri-svojio carsku purpurnu boju i naredio prekid religijskih neprijateljstava. Njegov nedeljni zakon iz 321. godine bio je mamac bačen za kompromitovane hrišćane i umirenje za one Rimljane koji su proslavljali dan uzdignut od strane zoroastri-janaca koji su obožavali sunce.

Ali Konstantin se tu nije zaustavio. Progonstvo je iznova počelo. Ovog puta nije bilo protiv svih hrišćana, nego protiv onih crkava koje su bile odlučne da brane veru jednom predanu svetima. Oni su pobegli. Mržnja Persijanaca prema Rimljanima značila je mržnju prema novom rimskom hrišćanstvu i naklonost prema evanđeoskim vernicima. Stoga su izbeglice, neke od najboljih članova crkve u Evropi, sledili stope svoje braće koji su bili progonjeni od paganskog Rima sto godina ranije, i pridružili se crkvi na istoku. Sledeći ovaj rast asirske crkve, nova migracija vernika, sačinjena od veštih mehaničara, trgovaca, zana-tlija i sveštenstva, otišla je u Indiju 345. godine.

Neverovatno je saznati kako brzo se slepilo sleglo nad zapadnom hijerarhi-jom nakon sabora u Nikeji. Mračni srednji vek, određen da zaseni papske zemlje tokom hiljadu godina, je otpočeo. Na istoku je postojala svetlost. Crkva u pustinji bila je barka koja je Svete Spise nosila od apostolskog doba do svitanja moderne slobode. Klaudije Bjukanan u svojim istraživanjima 1812. godine pronašao je među hrišćanima sv. Tome sa ostrva Malabar prepis Biblije za koji je verovao da se među njima nalazio od vremena pre sabora u Nikeji. Tako je on napisao: „U svakoj crkvi, i u mnogim privatnim kućama, postoje rukopisi na sirijskom jeziku: i bio sam uspešan u nabavci nekih starih i vrednih kopija Pisma i drugih knjiga, napisanih u različitim periodima i različitim slovima.“20 On je pisao o jednom

~ 234 ~

drugom gradu u Travankoru: „U ovom mestu pronašao sam mnogo dobrih vred-nih rukopisa.“21

HRIŠĆANSTVO U INDIJI TOKOM MRAČNOG SREDNJEG VEKA

Na osnovu izveštaja iz Indije po pitanju stanja hrišćana sa ostrva Malabar, katolikos je poslao Tomu, trgovca, sa sveštenstvom, đakonima, zanatlijama i veš-tim majstorima (grupom od tri hiljade ljudi) da se nastani među braćom u Tra-vankoru (345. n.e.). Malabarski car ljubazno ih je primio i dao im društvene i trgovačke privilegije od velike vrednosti. Neki veruju da su ove privilegije odo-brene od cara Perumala postavile ove hrišćane i njihove sledbenike među plem-stvo.

Više od stotinu godina sveže grupe vernika nastavile su da pristižu iz Persije. Vladavina Šapura II, koji je vladao Persijom nakon što je Konstantin u rimskom carstvu usvojio hrišćanstvo, trajala je više od šezdeset godina. Kada je Persija bila u miru, izvorni vernici koji su dolazili sa zapada bili su dobro tretirani; ali u ratu je bilo drugačije. Pošto su ova dva carstva bila u sukobu nakon Konstanti-nove smrti, bilo je prirodno da će zoroastrijanci biti sumnjičavi prema svim hrišćanima i tvrditi da su oni špijuni plaćeni od rimskog carstva. Tako je lako razumljivo kako je Indija po svoj prilici postala utočište za progonjene.

Da je postojanje hrišćana u Indiji apelovalo na maštu vernika u Evropi može se videti iz mnogih referenci koje ukazuju na činjenicu pronađenu u spisima iz drugog, trećeg i četvrtog veka.

Evanđeoski i jednostavan duh koji su ovi hrišćani sa visokim poštovanjem pokazali prema Svetom Pismu ne karakteriše ih ni kao papske ni kao jevrejske. Mingana piše: „Peti vek počinje sa indijskim hrišćanstvom koji je bio u takvom stanju razvijanja da je u mogućnosti da pošalje svoje sveštenike da se obrazuju u najboljim školama istočno-sirijske crkve i da asistira doktorima te crkve u njiho-voj reviziji drevnih sirijskih pregleda Pavlovih poslanica.“22

Tako početak 500. godine n. e. otkriva zajednice asirskih hrišćana širom In-dije. Verni u svom evanđeosko-misionskom životu, okupljali su se Subotom radi bogosluženja.23 Kada su sveštenici iz Rima ušli u Indiju hiljadu godina kasnije, papska mržnja žigosala je progonjenu crkvu kao judaiste. Ovi hrišćani sv. Tome pažljivo su nadgledali duhovnu obuku svoje dece, ne imajući veću svrhu u životu za njih nego da budu službenici ili misionari. Njihove škole bile su u rangu sa najboljima na svetu i bile su daleko iznad drugih škola u mnogim zemljama. Brz i prostran put preko mora direktno iz Egipta do južne Indije, kao i od Persijskog zaliva do istog odredišta, održavalo ih je u kontaktu sa mišlju i školstvom na drugim mestima. Nisu u neznanju došli do doktrina koje su držali, već su svoju

~ 235 ~

veru zasnovali na činjenici njenog prenošenja direktno od apostola i, na drugom mestu, molitvom i pobožnim proučavanjem. „Ovo jedinstvo crkve u Indiji sa crkvom iz Mesopotamije i Persije još očiglednije je izrazio jedan drugi učenjak škole u Edesi, Mana, biskup iz Rivardašira, koji je na persijskom (tj. pahlavskom) napisao religijske govore, slavopojke i himne, i sa grčkog na sirijski preveo dela Diodorija i Teodora iz Mopsustije i sve ih poslao u Indiju.“24

Asirski hrišćani nisu bili samo učenjaci, prevodioci i sveštenici, nego su ta-kođe bili i putnici. Kozma, koji je boravio blizu Vavilona, najčitaniji zbog svojih istraživanja u prvoj polovini šestog veka, plovio je Indijskim okeanom tako često da je nazvan indikopulestom (indijskim putnikom). Kozma je lično bio u kon-taktu sa patrijarhom asirske crkve. U svojim čuvenim tekstovima koji otkrivaju koliko rasprostranjena je bila crkva na istoku koje je bio član, on kaže da je posto-jao neograničen broj crkava sa sveštenstvom i ogroman broj hrišćana među Bak-trijancima, Hunima, Persijancima, Grcima, Elamitima i ostalim Indijcima.25

Govoreći o svojim istraživanjima u Cejlonu, Kozma govori da ostrvo ima crkvu persijskih hrišćana smeštenu tamo sa prezbiterom postavljenim iz Persije i đakonom, dobro opremljenu sa svim neophodnim predmetima za javno bogoslu-ženje. Komentarišući ove činjenice, Mingana piše: „Gornji citati Kozme doka-zuju ne samo postojanje brojnih hrišćanskih zajednica među narodom centralne Azije, u Indiji i u okolnim okruzima, nego takođe i podređenost svih njih nesto-rijanskom patrijarhatu iz Seleukije i Ktezifonta.“26

Ono što je Kozma napisao o ostrvu Sokotri na Indijskom okeanu, koje leži direktno na morskom putu od Egipta do južne Indije, je značajno. On je rekao da su svi naseljenici bili asirski hrišćani. Ono što je njegov sledbenik u putovanjima, čuveni italijanski putnik Marko Polo, koji je pripadao papskoj crkvi, 1295. go-dine napisao o Sokotri – dovoljno dugo nakon Kozme da vidi glavni štab crkve premešten iz Seleukije u Bagdad – takođe je otkrivenje:

„Njihova religija je hrišćanstvo, i oni su pravilno kršteni, i nalaze se pod upravom, kako zemaljskom tako i duhovnom, nadbiskupa koji nije potčinjen rim-skom papi nego patrijarhu koji boravi u Bagdadu, od koga je postavljen. Ili je ponekad bio biran od samog naroda, i njihov izbor je potvrđen.“27

O istom mestu Nikolo de Konti, drugi poznati putnik, napisao je oko 1440: „Ovo ostrvo koje proizvodi aloju Sokotre, opsega od hiljadu kilometara, najve-ćim delom je naseljeno nestorijanskim hrišćanima.“28

Oko 774. godine stiglo je pojačanje sa zapada. Ovaj događaj očigledno je podigao položaj malabarskih hrišćana u očima vladajućeg cara. On je izdao jednu od onih povelja na bakarnim pločama, tako poznatim u istoriji Indije, Iraviju Kor-tanu, očigledno poglavaru hrišćanske zajednice. Ovo ga je priznalo kao suvere-nog trgovca carstva Kerala, i očevidno hrišćane unapredilo znatno iznad nivoa

~ 236 ~

njihovih paganskih okruženja.29 Oko pedeset godina nakon što je 774. godine stigao taj kontigent, Božjim

proviđenjem stiglo je još pojačanja. Oni su očigledno bili prelivanje hrišćana u Persiji koji su do ovog vremena uzrasli do toga da budu veći deo tamošnje popu-lacije. Oni su odbili da se sebično nastane usred obilja njihovog zavičaja. Konti-gent izvanrednih ljudi sa njihovim porodicama otišao je u Travankor. Iako je mu-hamedanizam do sada postao svemoguć u Iranu, još se nije utisnuo u najveći deo Indije. Vođeni molitvom vere, dvojica istaknutih vođa crkve na istoku sprovela su ovu hrišćansku koloniju u carstvo Kerala.30

Godina ovih novih pristizanja bila je 822. Bili su primljeni uz počasti, a bu-dući status moći i privilegija odat im je u povelji od pet bakarnih ploča.31 U car-stvo Indije, i dalje dovoljno jakom da odbije strane upadače, tada su stigli novi hrišćanski regruti. Privilegije na bakarnim pločama koje su im odobrene u to vreme politički je uzdiglo domaću crkvu do pozicije nezavisnosti u njihovim pa-ganskim okruženjima; društveno su ih smestili do bramanaca; a duhovno su im dali slobodu u religijskom životu. Sve ovo otkriva snagu crkve na malabarskom ostrvu u devetom veku.

Što se tiče nihovog statusa sedam vekova kasnije, Vilijam V. Hanter piše: „Portugalci su ih pronašli čvrsto organizovane pod vođstvom njihovih duhovnih vođa, biskupa, arhiđakona i sveštenika koji su delovali kao njihovi predstavnici u odnosu sa indijskim prinčevima. Dugo vremena imali su svoje lične hrišćanske careve, a kasnije poglavare.“32 Šireći se preko čitave zemlje, imali su organiza-ciju jednostavnu i delotvornu kao i snažnu. Svaka zajednica koja se nalazila pod vrhovnim duhovnim upraviteljem nastojala je da održi fakultet naprednih raz-reda. Iz ovih obrazovnih institucija diplomci su odlazili na seminare učenjačke teologije u Asiriju.

Portugalci su stigli 1500. godine. Ubrzo su ih pratili jezuiti. Pobrinuli su se da se spale svi zapisi ovih „jeretičkih“ zajednica; inače bi se moglo dati više de-talja o datumu i mestu.33 Štaviše, od sekularnih i crkvenih istoričara došlo je do-voljno toga da se prikaže prava slika njihovih aktivnosti. Postoje takođe i zapa-žanja evropskih i muslimanskih putnika.34 Marko Polo naveo je da je postojalo šest velikih careva i carstava u srcu Indije, od kojih su troje bili hrišćanski a dru-gih troje muhamedanski. „Najveće od svih šestoro“, rekao je on, „je hrišćan-sko.“35

Crkva u pustinji u Indiji nastavila je da raste kroz trinaesti, četrnaesti i pet-naesti vek. Nakon toga ušla je u svoj fatalan sukob sa jezuitima. Mingana pred-stavlja važno svedočanstvo Marinjolija, koji u svojim Sećanjima sa istočnih pu-tovanja govori o indijskim hrišćanima kao o gospodarima kantara i vlasnicima začina južne Indije.36 Nikolo de Konti, još jedan putnik u Indiju iz istog veka,

~ 237 ~

govori nam da su nestorijanci „bili raštrkani širom čitave Indije na isti način kao što su i Jevreji među nama“.37 Ukazujući na opreznost života koji su živeli, Konti dalje izveštava da iako su raštrkani širom čitave Indije, oni su jedini izuzeci po pitanju poligamije. On se priseća da je sreo čoveka iz severne Indije koji mu je rekao da je postojalo carstvo dvadeset dana putovanja udaljeno od Kataja (se-verna Kina) gde su car i svi stanovnici bili nestorijanci, i da je on došao u Indiju da sazna o istim ovim hrišćanima. Konti zapaža da su crkve hrišćana u ovom carstvu koje je opisao bile veće i silnije od onih u Indiji.38

Luj iz Varteme napisao je najinteresantniju knjigu o svojoj maršruti u južnu Aziju u petnaestom veku. On govori o hrišćanima sv. Tome koje je sreo na ma-labarskoj obali 1505. godine, i takođe opisuje navodni grob sv. Tome koji se na-lazi na kratkoj udaljenosti od Madrasa na obali Koromandel.39

On se na sledeći način priseća ljubopitljive priče o trgovačkim hrišćanima sv. Tome koje je sreo u Bengalu:

„Kazali su da su iz grada po imenu Sarnaj (u Sijamu) i da su na prodaju doneli svilene stvari, drvo aloje, benzoin i mošus. Hrišćani koji su rekli da je u njihovoj zemlji bilo mnogo gospodara takođe hrišćana, ali da su potčinjeni veli-kom kanu Kataja (Kina). Što se tiče oblačenja ovih hrišćana, oni su bili odeveni u kebec (kožuh) načinjen sa preklopima, a rukavi su bili prošiveni pamukom. Na svojim glavama nosili su kape dlan i po dugačke, napravljene od crvenog platna. Isti ovi ljudi jednako su beli koliko i mi, i izdaju se za hrišćane… Zatim smo otišli od pomenutih hrišćana i uputili se prema gradu po imenu Pego (u Burmi), udaljen oko hiljadu i šesto kilometara od Bangele (Bengal). Putovanje na kojem smo prošli zaliv (Martabanski) prema jugu, i tako stigli u grad Pego.“40

Vartema je bio papske vere, i prepoznao je da je religija oblasti Pego bila drugačija. On kaže da je car „sa sobom imao više od hiljadu hrišćana iz zemlje koja vam je gore navedena, to jest nestorijanaca iz Sarnaja“.41 On i njegovi sa-putnici dogovorili su se sa hrišćanima da oni deluju kao njihovi vodiči dok su u poseti ostrvima Sumatra, Java, Borneo i Maluko. Za ovu istaknuto misionsku crkvu karakteristično je da njeni članovi nisu bili zadovoljni time što su seme svoje vere posejali u Persiji, Indiji i Kini, nego su takođe proširili svoje delo preko Malajskog prolaza u Sumatru, Javu, Borneo i ostrva začina (ili Molučka ostrva – prim. prev.). Pisano je da je katolikos, Ilija V, 1503. godine rukopoložio tri biskupa i poslao jednog u Indiju, jednog u Kinu i jednog na Javu.

Ove crkve su se tokom godina čvrsto držale jednostavne vere koja im je bez sumnje predata od apostola Tome. Zadobivši velike pobede nad neznaboštvom, sada su trebali pretrpeti najveće iskušenje jer su u šesnaestom veku počeli da pristižu jezuiti.

~ 238 ~

Glava 20. VELIKA BORBA U INDIJI

Pored lova na jeretike, Jevreje, nove hrišćane i sve oni koji su bili optuženi za judaiziranje (to jest, ravnali se prema ceremonijama Mojsijevog zakona kao što je nejedenje svinjetine, prisustvovanje svetkovanju Šabata, jedenje Pashalnog jagnjeta i tako dalje), goaneski inkvizitori takođe su popunili svoje tamnice lju-dima optuženim za magiju i vračanje.1

Dok se crkva na istoku proširivala u Indiji i na istoku, događaji na zapadu ubrzavali su ka krizi koja je podigla sumornost mračnog srednjeg veka. Izbio je sukob između uspostavljenih sistema i reči Božje. 1517. godine Luter je zauzeo svoj stav za Sveto Pismo, i ono je bilo ponovo postavljeno na svoje pravo mesto. Mračni srednji vek je prolazio.

Do ovog vremena bio je osnovan novi katolički red monaštva, po imenu I-susovo društvo, opšte poznato kao jezuiti. Ono je isključivo oformljeno u svrhu vraćanja, ako je to moguće, onoga što je bilo izgubljeno, opravke onoga što je bilo oštećeno, jačanja i čuvanja onoga što je ostalo i napretka oživljavanja pap-stva.2 Pre nego što je reformatorska sila novonastalog protestantizma došla u Špa-niju i Portugal, jezuitski red sklopio je siguran savez sa monarhijama tih zemalja. Bila je to mračna noć za hrišćane sv. Tome kada su jezuiti, podržani portugalskim oružjem, stigli u Indiju.

Za Portugal je bila lutrija to da podigne zadivljujuće carstvo na istoku. Za-panjujuće je kako se malo javnost seća onih sedam oblasti zaplenjenih od strane portugalskih ratnika i za koje je kruna potpuno tvrdila da su carsko područje, postupak koji je papa odobrio.3 Izostavljajući naselja na zapadnoj obali Afrike, ova ogromna kolonijalna vladavina mogla bi se podeliti na sledećih nekoliko de-lova:

(1) istočna obala Afrike sa susednim ostrvima; (2) južne obale Arabije i Persije; (3) obale Balokistana i severo-zapadne Indije; (4) zapadna obala Indije na kojoj je bio smešten, kako su ga Portugalci nazi-

vali, „najplemenitiji grad Goe“; (5) istočna obala Indije; (6) zapadna obala onoga što je danas Burma i Malajske države; (7) obala od Singapura unaokolo do Sijama, Indokine i Kine, na sever sve

do ostrva Makao. Dok je čovek zapanjen uzbudljivim podvizima portugalskih kavaljera koji

~ 239 ~

su pokorili ova prekomorska carstva, primoran je da osudi njihov fanatizam i okrutnost. Kao što Dž. D. D’Orsi kaže: „Religija, ili tačnije religijski fanatizam, bio je inspirišući princip, glavna pobuda svakog pokreta svakog herojskog pod-viga. Njihovi ratovi su pre bili krstaški ratovi nego patriotske borbe.“4

Može se navesti jedan incident koji ilustruje okrutnost koja je konačno pro-uzrokovala pad osvajača. Prilikom treće ekspedicije Portugala (1502. n.e.), koju je vodio Vasko da Gama, flota od dvadeset brodova otplovila je u Kalikat. Prili-kom prethodne ekspedicije zamorin (vladar) hindu carstva Kalikat izazvan je od strane arapskog imućnog trgovca da napadne Portugalce, kada je Gasper Korea, Vaskov bliski prijatelj, bio ubijen. Motivi Vaska da Game u ovoj novoj ekspedi-ciji bili su da kazni muslimane za njegovu smrt, kao i za njihove uvrede nanesene katolicizmu. Dok je bio na svom putu suočio se sa okeanskim brodom punim muslimanskih hodočasnika koji se se vraćali iz Meke. Arapi, znajući nadmoć Portugalaca, ponudili su veliki otkup koji je bio prihvaćen. Štaviše, data je zapo-vest da se puca na brod. Očajni narod uspeo je da ugasi plamenove, ali je Gama naredio da opet pucaju. Rečeno je da su majke svoju decu podigle prema da Gami, moleći za milost. Požar je bio tako užasan da ga je jedan pisac poistovetio sa paklenim ognjem.5 Povrh toga, jezuiti su bili hladni prema užasu mrtvih, tvr-deći da je to jednostavno bio uvod za dalje uspehe.

Jedna ekspedicija pratila je drugu dok nije bila uspostavljena portuglaska prevlast. Kao rezultat nekoliko ratova, Goa, kod širokih usta reke Mandavi, bila je osvojena, snažno utvrđena i učinjena prestonicom novog carstva. Um zamišlja široku luku prepunjenu svetskom mornaricom, briljantnim vojnim kavalkadama, državnom raskoši, dolaskom i odlaskom narodnih ambasadora, velikim skladiš-tima prepunih robom koja treba biti razmenjena između zapada i istoka, i veli-čanstvenim imanjima latinskog plemstva. Verovatno najglamurozniji od svih pri-zora tih sjajnih dana bili su sveštenički posedi i crkvene funkcije. U Goi čovek i dalje može posmatrati svečane katedrale na kojima su zvona zvonila dok su žrtve bile vođene na pogubljenje. Takvi su bili sjaj, moć i bogatstvo Goe. Kada čovek danas poseti Gou, on nalazi da su se portugalske teritorije smanjile do malih de-lova zemlje na centralno-zapadnoj obali, tako jako opustošenoj da je samo slaba senka svoje nekadašnje veličine. Međutim, i dalje ostaju mnogi tragovi Goine nekadašnje veličanstvenosti i slave.

Kako su jezuiti već kontrolisalli Španiju i Portugal, oni su pratili osvajače uglavnom u svrhu obraćanja hrišćana sv. Tome.6 Nesrećna sudbina Indije bila je da iskusi poraznu težinu ovih oholih monaha. Ovi ljudi bili su vešti u potajnom izdajstvu i godinama obučavani u veštini brze debate u kojoj su mogli namamiti protivnika lukavom upotrebom dvosmislenih izraza; stoga im jednostavni, po-verljivi hrišćani sv. Tome nisu mogli parirati. Jezuiti su predložili da vode sve

~ 240 ~

škole i fakultete. Ovo su težili da izvrše u ne-katoličkim školama zauzimajući propovedaonice i profesorske stolice ne kao jezuiti, nego kao vajne pristalice protestantskih crkava kojima su ove škole pripadale. Kao primer njihovog uspeha do 1582. godine, samo četrdeset i osam godina nakon što je red bio osnovan, oni su kontrolisali dve stotine i osamdeset sedam fakulteta i univerziteta u Evropi, od kojih su neke oni osnovali.

Njihov promišljeni cilj bio je da, pod plaštom prijateljstva, zadobiju prijem u državne službe i da se uzdignu na mesto savetnika najvećih službenika, gde bi na poslove mogli uticati tako da ih dovedu pod okrilje Rima. Oni su bili savršeni majstori obmane. Bili su vešti u politici tajnog dovođenja do javne katastrofe, u isto vreme pružajući spasenje od krajnjih užasa te katastrofe; tako bi se njima pripisalo spasenje od konačne propasti, dok su drugi bili okrivljeni za njen uzrok.

JEZUITI ZAUZIMAJU SABOR U TRENTU

Ovo Isusovo društvo predložilo je da podredi Sveto Pismo i da umesto njega zamene tumačenje Biblije crkvenim pisacima iz prvih vekova koje su oni zvali „očevima“. Bile su izabrane sve zablude i zastranjivanja onih koji tumače u ale-gorijama, koji su zbunili i pomračili prva tri veka. Prvim velikim papskim sabo-rom koji se okupio nakon reformacije, saborom u Trentu (1545-1563.), domini-rali su jezuiti. Ovaj skup postavio je zakon, i nikakav papski autoritet otada nije se usudio da ga ospori.

Prilikom okupljanja ovog crkvenog sabora, car Karlo V dao je naređenje da bi se u crkvi trebale razmatrati samo zloupotrebe, ne doktrine. Bio je rastrojen gledajući svoje carstvo podeljeno između dve sukobljene crkve, i nije mu mnogo značilo koja vera je preovladala. Jedino je želeo neko sveopšte okupljanje da popravi stanje. Car je želeo da luterani i katolici zajedno zasedaju na sveopštem saboru, i uzaludno je verovao da će se Evropa ponovo ujediniti.

Uticaj jezuita vidio se odmah kada je papa ignorisao carsku naredbu da se obaveste reformatori. Sedmice su prolazile, i sabor se konačno organizovao i pri-hvatio sledeće kao svoje prve četiri uredbe:

(1) Vulgata je bila istinska Biblija a ne Prihvaćeni tekst koji su sledili refor-matori i koji je kroz vekove bio Biblija grčke crkve, crkve na istoku i istinskih crkava na zapadu;

(2) tradicija je imala jednak autoritet kao i Sveto Pismo; (3) pet spornih knjiga pronađenih u katoličkoj Bibliji ali odbačenih od strane

protestantskih učenjaka bile su proglašene kanonskim; (4) samo su sveštenici, ne i laici, bili u mogućnosti da ispravno tumače

Pismo.7

~ 241 ~

Kada je car saznao da protestanti nisu pozvani na sabor, bio je razjaren. U-pućujući žestoke pretnje, zahtevao je da se izvrši ovaj prvobitni plan. Iako je papa nevoljno i sa dugim odlaganjem poslušao, uredbe koje su već neopozivo donete kompromitovale su situaciju. Luterani su odbili da prihvate uvredljiva obavešte-nja. U međuvremenu papa je umro a njegov naslednik zastupao je jezuitsku po-litiku. Razmatranja su se nastavila kako su i počela. Objavljena je uredba za u-redbom; uspostavljena je doktrina za doktrinom. Car je iznova bio zavođen sve dok nije snažno ispoljio svoj bes prema rimskom pontifu zbog obmanjivačkog rukovođenja.

Kako su crkveni izaslanici trebali da odbrane ove doktrine koje nisu imale biblijski autoritet?

Sati, sedmice i meseci; da, prolazili su mnogi sastanci sa ovim zabrinjavaju-ćim pitanjem u njihovim srcima. Zatim je jednog jutra, 18. januara 1562. godine, nadbiskup iz Ređija požurio iz svoje sobe i pojavio se pred svojim kolegama da objavi da je pronašao odgovor. Protestanti, brzo je obrazložio, nikada nisu mogli odbraniti svetost nedelje.8 Ako nastave da nude kao svoj autoritet „Bibliju i samo Bibliju“, bilo je jasno da nisu imali biblijsku zapovest za prvi dan sedmice. Prema Palavićiniju, papskom poborniku sabora, nadbiskup je rekao: „Stoga je očigledno da crkva ima moć da promeni zapovesti,“ jer samo svojom moći a ne Isusovim propovedanjem ona promenila Šabat sa subote na nedelju.9 Tradicija, zaključili su, nije bila starina, nego neprestano nadahnuće. Niko nije mogao nastaviti da se bori protiv prihvatanja tradicije kada je jedini autoritet za svetost nedelje u crkvi bila tradicija. Ovo otkriće osnažilo je sabor da nastavi dalje sa svojim radom.

Sve doktrine protiv kojih su reformatori protestovali bile su tako ponovo for-mulisane i ojačane od strane Rima. Svi običaji i prakse koje se Crkva u pustinji borila da izbegne bili su snažnije nego ikada pripojeni u papsku tradiciju pomoću dvadeset i pet saborskih sastanaka između 1545. i 1563. godine.

Otsada, papstvo je trebalo imati samo jednu misiju u svetu, to jest, da zapo-vedi narodima i ljudima svuda da se pokore saboru u Trentu. Novi slogan koji je sada izmišljen, koji je morao odjekivati širom zemlje, bio je: „Sabor u Trentu, sabor u Trentu, sabor u Trentu“. Kako je jadna Indija bila naterana da drhti i da se povinuje ovom uzviku!

Sa jezuitima je u Indiju došla inkvizicija. „Još odlučniji oblik prinude bila je inkvizicija uspostavljena u Goi 1560. godine, koja je uskoro sama osetila njene užasne i misteriozne kazne.“10 Ovo je bila evropska, ne azijatska, mašina za mu-čenje nametnuta hrišćanima sv. Tome u Indiji. U njoj se moglo pronaći mučenje vatrom, vodom, na postolju za mučenje i spaljivanjem na lomači.

Vrhovna kazna, naravno, bila je spaljivanje na lomači. Ako se nesrećni ver-nik u novozavetno hrišćanstvo ne bi odrekao svoje jednostavne vere i prihvatio

~ 242 ~

sve novotarije, obrede i misterije rimokatoličke crkve, došao bi dan kada bi, sa crnom odorom i kapuljačom preko glave, bio odveden na javni trg da bude uči-njen vrhovnom žrtvom. Stižući na svoju Golgotu, oni koji su osuđeni na oganj bili bi lancem vezani za kolac višlji mnogo metara iznad gomile snopova. Zatim bi dvojica jezuita uzvikivali parolu podsticaja na pokajanje. Kada je bio dat poslednji signal inkvizitora, zapaljene baklje na dugim motkama poletele bi ka licima očajničkih mučenika; i ovo bi se nastavilo dok njihova lica ne bi bila spa-ljena do ugarka. Plamen bi se zatim postavio ispod; i kako se burna vatra penjala višlje i višlje, spaljivala bi stradalnike koji su umrli zbog svoje vere.

Negde oko 1674. godine dr M. G. Delon, francuski lekar, putovao je u Indiju. Iznenada je bio uhvaćen i stavljen u inkvizicijski zatvor u Goi na osnovu optužbe da nije poštovao određene papske doktrine i da je prezrivo govorio protiv inkvi-zicije. Stvarni razlog, sumnjao je on, bio je taj što se družio sa mladom damom kojoj je portugalski guverner poklanjao pažnju, iako ovaj putnik nije imao ozbilj-nih namera.11 Bio je zatvoren u tamnicu od tri kvadratna metra, gde je ostao skoro dve godine bez da vidi ijednu osobu osim one koja mu je donosila obroke i onih koji su ga dovodili na suđenje. Kada je izveden pred sud, bio je primoran da zajedno sa ostalim zatvorenicima hoda bos po oštrom uličnom kamenju; ovo je izranjavalo i raskrvarilo njegova stopala. On je rekao da se njegova sreća nije mogla izraziti kada je čuo da neće biti spaljen, nego da je osuđen da pet godina radi kao galijski rob.12

U svojoj knjizi napisanoj na osnovu ovih iskustava u inkviziciji, dr Delon otkrio je svetu užase tog mesta. On navodi da su građevine imale dva sprata i da su sadržavale oko dve stotine odaja; da je smrad bio toliki da kada bi se približila noć, nije se usudio da legne iz straha od rojeva štetočina i prljavštine koja je svuda obilovala.13 Stalno je čuo krike svojih kolega zatvorenika dok su se oni grčili u mučenju. On nije podneo ovaj oblik poniženja; ali, pošto je pretrpeo mnogo pro-duženih ispitivanja, nekoliko puta pokušao je da izvrši samoubistvo. Bio je poslat da svoju kaznu odsluži na brodu, ali na putovanju je naišao na prijatelja od uticaja koji je bio u mogućnosti da zadobije zamenu za njegovu osudu.

Beležući spaljivanja na lomači koja su naneta mnogim hrišćanima sv. Tome, sledeće izjave su iz izveštaja dr Delona, koje reprodukcuje Džordž M. Rea:

„Ali možda najcrnja dela ovog nesvetog skupa treba tek da se zabeleže. Slu-čajevi takvih koji su bili osuđeni da budu spaljeni treba tek da se prikažu, i prema tome iziskuju da se navedu zasebno. To su bili muškarac i žena, i likovi četvorice preminulih ljudi, sa grudima u kojima su bile nataložene njihove kosti… Dva od četiri kipa takođe su predstavljali osobe optužene za magiju, za koje je bilo re-čeno da imaju obraćenike iz judaizma. Jedan od njih umro je u zatvoru svete službe; drugi je izdahnuo u svojoj kući, i njegovo telo odavno je zakopano na

~ 243 ~

porodičnom groblju, ali, budući da je optužen za judaizam nakon svoje smrti, i kako je ostavio značajno bogatstvo, njegov grob bio je otvoren i njegovi ostaci iskopani da se spale na auto-dã-fé (izraz na francuskom koji označava obred jav-nog kažnjavanja – prim. prev.)… Možemo potpuno skinuti veo sa zadimljenog prizora na obalama reke koja se čini da je privukla potkralja Goe i njegovu bez-dušnu pratnju.“14

Koliko je gnev jezuita bio usmeren protiv hrišćana sv. Tome zbog toga što su svetkovali Subotu, sedmi dan sedmice, kao Šabat, može se videti u sledećem citatu od Ree: „Na severu, hrišćani koju su prebivali u pustarama okrivljeni su zbog rada i trgovine nedeljom i u svete dane, posebno naveče.“15

Jezuiti su sada metodično nastavili da uništavaju hrišćane sv. Tome. Oslonili su se na svoja uobičajena oružja:

(1) osnivanje jezuitskog fakulteta na kojem je omladina pridobijena iz asir-skih zajednica, ili od hrišćana sv. Tome, bila obučavana kako papsko sveštenstvo na sirskom jeziku;

(2) moći biranja asirskih vođa; (3) sazivanju sabora na kojem su unapred bili uvereni da će dominirati. Jezuitski fakultet osnovan u Vaipikoti blizu Kočija uveo je sirijski jezik.

Omladini hrišćana sv. Tome dozvoljeno je da u njemu koriste sirijsku odeću. Ova omladina bila je indoktrinirana tradicionalnim verovanjima i praksama papstva. Ali kada su nastavnici završili obuku jednog broja omladine sirijskih hrišćana, ova omladina saznala je da, kako budu išli među svoj narod, asirska crkva ih neće priznati kao sveštenstvo. Ova crkva takođe je odbila da dozvoli portugalskim sveštenicima da ulaze u njihova mesta bogosluženja.

Doživevši neuspeh u ovom školskom poduhvatu, jezuiti su se okrenuli ka poglavarima crkve. Izdvajali su vođe jednog za drugim, Mar Josif, Mar Abraham i Mar Simeon. Ne imajući biskupe u prihvaćenoj upotrebi tog termina, crkva na istoku nazivala je svoje provincijske upravitelje imenom „mar“, što znači „du-hovni gospodar“; dok je naziv „katolikos“ ili „patrijarh“ bio dat vrhovnom pogla-varu, ocu nad očevima u Bagdadu (ranije u Seleukiji). Jezuiti su vođe u Indiji okružili špijunima. Pretili su im strahotama inkvizicije u Goi.

Tokom ovog perioda u Gou je stigao papski izaslanik, Aleksis de Menezes, rimski agent koji je doživeo uspeh u rušenju asirske crkve. On je bio čovek ne-savladive istrajnosti i savršene veštine. Vatikan ga je uzdigao da bude nadbiskup Goe i zapovedio mu da učini kraj jeresima hrišćana sv. Tome. Prilikom smrti Mar Abrahama, Menezes se sa svim svojim besom okrenuo ka arhiđakonu Georgiju, kojeg je Abraham postavio da vrši funkciju do dolaska novog poglavara crkve iz Bagdada.

Menezes je odmah krenuo na težak i neobičan put od otprilike šesto pedeset

~ 244 ~

kilometara od Goe do malabarske obale. Arhiđakon Georgije bio je pritisnut da se složi sa rimskim doktrinama. Odbio je govoreći da su hrišćani sv. Tome uvek bili, i da će uvek biti, nezavisni od Rima. O neposrednim posledicama D’Orsi piše sledeće:

„Narodno uzbuđenje sada je bilo na vrhuncu. Siroti brđani, koji su isprva tako toplo dočekali svoje kolege hrišćane iz Rima, bili su sasvim razdraženi pro-tiv svojih ugnjetavača. Oni su na Portugalce gledali kao na nemilosrdne neprija-telje njihove drevne vere, i kao na varvarske progonitelje njihovih voljenih biskupa i sveštenika. Stoga su zgrabili oružje, proterali jezuite iz svoje zemlje, i u dva slučaja jedva su bili zaustavljeni da ih ne usmrte.“16

Ali ono najgore je tek trebalo da se desi. Kada je nadbiskup stigao u Koči, januara 1599., bio je primljen sa bučnom dobrodošlicom. On je prethodno izdej-stvovao savez sa hindu radžom (monarhom – prim. prev.), na čijoj teritoriji su prebivali hrišćani sv. Tome, jer je iskoristio portugalske flote da zbriše piratsko gnezdo. „Najveća priprema sprovedena je za njegov prijem, stepenice sa bogatim tepihom bile su naročito izgrađene; upravnik i briljantno osoblje bili su na mestu iskrcavanja, i crkveni knez iskrcao se usred njišućih zastava, uz zveket vojne mu-zike, uzvike naroda i praskanje artiljerije.“17

Raspolažući uskoro vojnim i političkim stvarima, rimokatolički primat usmerio je svoju pažnju ka glavnom poduhvatu svog života. Pozvao je pred sebe zbunjenog i preplašenog arhiđakona Georgija. Ovaj drugi odlučio je da igra dvos-truku igru. Smatrao je da ako bi samo mogao da odugovlači dok se nadbiskup Menezes ne vrati iz Goe, vreme bi radilo u njegovu korist. On i njegova naoru-žana pratnja otišli su u Koči da dočekaju ovog moćnog sveštenika. Poljubili su ga u ruku, i dali mu dozvolu da propoveda i opeva misu u sirijskim crkvama. Ali kada je nadbiskup saznao da je patrijarh iz Vavilona u molitvama hrišćana sv. Tome bio pomenut kao univerzalni pastor crkve, njegov bes nije poznavao gra-nice. Sazvao je profesore, učenike, arhiđakone i sveštenstvo da se pojave pred njim, besno tvrdeći da je samo papa vrhovni poglavar i da je asirski katolikos jeretik. Izdao je pisani dokument, ekskomunicirajući bilo koga ko bi se ubuduće molio za patrijarhe iz Vavilona ili Bagdada. „Potpiši“, naredio je arhiđakonu. Portugalske ratne galije ležale su u luci. Pod Menezesom su bili ujedinjeni vojna sila i crkveni autoritet. Na sramotu hrišćanstva, on je prisilio evanđeoskog pastira da se odrekne prava svog naroda. Klonuvši pred jezuitskim nadbiskupom, arhi-đakon Georgije je potpisao.

Obarajući poglavara ovog sistema, papski izaslanik sada je nastavio ka tome da veliki broj vođa hrišćana sv. Tome navede da se odreknu ostatka svog hiljadu pet stotina godina starog nasleđa. Pošto mu je bila data dozvola da poseti sirijske

~ 245 ~

poklonike pod uslovom da neće podučavati papske doktrine, nadbiskup je prekr-šio obećanje. Otvoreno je propovedao protiv verovanja i običaja malabarske crkve. Čak je i rukopoložio za službu mladiće koji su obećali da će se odreći vavilonskog patrijarha i priznati papu. Ova omladina odrekla se svojstvenih uče-nja crkve na istoku radi papskih doktrina i obreda. Nastavio je da čini ovo sve dok nije obezbedio dovoljno glasova na saboru koji se približavao. Arhiđakon je radži uputio molbu za zaštitu; ali Menezes je uz to video su sve radže pomoću pretnji i naklonosti bile uzdržane. Još jedan čin, i on je zadao konačan udarac.

Naredio je arhiđakonu Georgiju da se potčini papi i da potvrdi papske odluke odobravajući sazivanje sabora. Arhiđakon je oklevao. Zatim je Menezes predsta-vio najužasnije oružje od svih koje je čuvao u rezervi. Zapretio je ovom namuče-nom vođi ovog bespomoćnog naroda ekskomunikacijom i inkvizicijom u Goi. Viđenja o vešalima, postolju za mučenje i snopu pojavila su se pred ovim usam-ljenim zvaničnikom. Nadvladan užasom, potpisao je deset članova položenih pred njim, što je utrlo put za sabor u Dajamperu.

ZLOKOBNI SABOR U DAJAMPERU

Jutro 20. juna 1599. godine bio je dan kada se ova velika crkva odrekla svoje nezavisnosti. Jedanaest dana ranije, nadbiskup Menezes pristigao je sa svojim pristalicama i nekim podređenim vođama asirske crkve da bi oni stavili konačni pečat na odluke koje je on predložio saboru da treba da ih odobri. On je planirao da bi ovaj sabor trebao da sačuva izgled savetodavne delegacije, dok je zapravo to bilo potčinjeno telo.

Odlučeno je da se sabor održi u crkvi Svih Svetih u Dajamperu, zajednici koja se nalazi na oko dvadeset dva kilometra istočno od Kočija. Mnoštvo je po-čelo ranije da se okuplja. Službenici državne uprave u Kočiju, sa velikim štabom zvaničnika bogato obučenih u svilu, somot i čipke, mešajući zaslepljujuće boje sa poliranim prslucima i perjanim šeširima, stigli su veče ranije.18

Papska crkva bila je predstavljena dekanom, pastorom i horom. Zajedno sa njima došao je gradski savet praćen trgovcima i brodskim kapetanima. Zapravo svi koji su putovali iz daljine ostavili su svoja uobičajena zanimanja da bi prisus-tvovali na dan otvaranja. Arhiđakon Georgije, kao vođa hrišćana sv. Tome, došao je odeven u svečanu službenu odeću bordo svile, velikim zlatnim krstom koji mu je visio oko vrta i bradom koja je padala ispod pojasa. Stotinu pedeset i tri njiho-vih sveštenika su ga pratila, odeveni u njihovu dugu službenu odeću i noseći svoje jedinstvene šešire od crvene svile. Bilo je šest stotina delegata iz raznih malabarskih crkava, pored brojnih đakona koji su uvećavali crkveno telo sirijskih predstavnika do skoro hiljadu ljudi.

~ 246 ~

Menezes je otvorio uvodno izlaganje u kojem se zahvalio Bogu za veliki skup koji je ispunjavao malu katedralu. Njegov naredni čin bio je da proslavi svečanu misu koristeći formu određenu od rimokatoličke crkve radi uklanjanja raskola. On je potpuno zanemarivao zahteve sirijskog arhiđakona da učestvuje u bilo kojem delu religijske službe. Zatim se popeo na propovedaonicu da snažno iskaže tvrdnje rimskog pontifa na poslušnost jer mu je, kao Hristovom namesniku na zemlji, zapoveđeno da se pobrine da nijednom sirijskom sledbeniku ne bude dopušteno da se iskrca u Indiju nakon smrti Mara Abrahama. Nakon ovog govora predstavio je rimske odluke i zahtevao od delegata da ih odobre i potpišu.

Prva odluka koja se ticala razlika između dvaju crkava bila je kao prva odluka na saboru u Trentu, i bila je usmerena protiv protestantske Biblije. Ova odluka postavila je latinsku Vulgatu kao Bibliju koja se trebala slediti nasuprot sirijskoj Bibliji. Predstavljene su i ostale odluke, usmerene ka priznanju sedam rimskih sakramenata, pošto su Sirijci priznali samo tri; zahtevali su da se večera Gospodnja trebala slaviti prema papskom obredu, i da Sirijci u euharistiji, ili Gospodnjoj večeri, trebaju priznati transupstancijaciju. Zatim su usledile odluke koje su trebale sirijsku crkvu dovesti u jedinstvo sa papskim doktrinama ispašta-nja, usmene ispovesti, poslednje pomasti, obožavanja kipova, poštovanja reli-kvija, čistilišta, večnih muka, obožavanja svetaca, doktrinu oproštajnica, papske prevlasti, i iznad svega obožavanja device Marije. Sve koji su naučavali bilo šta što se suprotstavlja saboru u Trentu trebalo je prokleti. Doneseno je devet odluka po pitanju euharistije i petnaest po pitanju mise, što sve ukazuje na uništenje si-rijskih običaja i uvođenje rimske doktrine i rituala bez i najmanjeg ustupka.19

Kao dodatak uklanjanju sirijske Biblije, zahtevano je da se sve sirijske knjige trebaju predati, izmeniti ili uništiti; da se svaki trag koji se odnosi na vavilonskog patrijarha ili doktrine hrišćana sv. Tome moraju prokleti; i da se svi hrišćani sv. Tome trebali potčiniti inkviziciji u Goi. Bila je doneta četrdeset i jedna odluka koja je upućivala na postove i praznike, organizaciju i poredak u crkvenim poslo-vima. Sveukupno je bilo devet sastanaka koji su trajali sedmicu dana i koji su objavili stotinu šezdeset i sedam odluka.

Potčinjavanje koje se zahtevalo od arhiđakona i sveštenstva udruženog sa njim predstavljeno je u sledećim rečima učenog Gedesa koji daje skraćeni prevod postupaka na saboru, predatih od strane pisara prepoznatog kao službenika od portugalskih autoriteta:

„Nakon što je dao ovaj protest i priznanje vere, najčasniji biskup je ustao i smestio se na svoju stolicu, sa mitrom na glavi, i svetim jevanđeljima, i sa krstom na njima u svojim rukama; časni Georgije, arhiđakon pomenute biskupije iz Sere, klečeći pred njima, dao je isto priznanje vere glasnim i razumljivim glasom na malabarskom jeziku, polažući zakletvu u ruke mitropolitskog gospodara, a nakon

~ 247 ~

njega svi sveštenici, đakoni, pod đakoni i ostalo sveštenstvo koje je bilo prisutno, budući na svojim kolenima, Jakov paroh iz Palanije, i saborski tumač, pročitao je pomenuto priznanje na malabarskom jeziku, i svi su izgovarali zajedno sa njim; kad se završilo, svi su predali zakletvu u ruke mitropolitskog gospodara koji je jednog po jednog zasebno pitao da li čvrsto veruju u sve što se nalazilo u prizna-nju.“20

Tri od ovih zahteva donesenih na ovom poraznom skupu nadmašuju sve ostale svojom okrutnošću. Prvo, postojala je odluka koja zahteva celibat svešten-stva. Da je sinod od tada ovu uredbu doneo silom, to bi bila dovoljno velika re-volucija; ali odluka je doneta retroaktivno. Svi sirijski sveštenici trebali su odmah da otpuste svoje žene. Pošto je bio običaj hrišćana sv. Tome da ženama svešte-nika dopuštaju da izvlače neku malu finansijsku platu iz crkvenih prihoda, ovo je takođe bilo prekinuto, ostavljajući sirotu ženu i njenu decu bez podrške.

Još jedna od okrutnih uredbi bila je izdvajanje za spaljivanje na lomači onih hrišćana koje rimokatolička crkva odabere da označi kao otpadnike.21 Kao što je ranije zapaženo, hrišćani koje su označili kao otpadnike uopšteno su bili nazivani judaistima, ili onima koji svetkuju sedmi dan kao Šabat. Dekret 15 iz Postupka br. VIII, kao što beleži Gedes, glasi: „Sabor je zapovedio svim njihovim člano-vima pod kaznom smrtnog greha da ne jedu meso na Subote.“22 Dekret br. 16, koja se neće predstaviti doslovno, zahtevala je da svi praznici i praznični dani počinju i završavaju se u ponoć, jer je praksa početka i završetka dana prilikom zalaska sunca jevrejska.23 Ova odluka je u direktnoj suprotnosti biblijskim tek-stovima koji zapovedaju da dan počinje prilikom zalaska sunca.

Napor papstva da obeščasti Subotu pretvarajući je u dan posta potvrđuju mnogi autori. Istoričar Neander naveo je da je rano protivljenje poštovanju sed-mog dana Subote od hrišćana dovelo do posebnog svetkovanja nedelje umesto nje.24 Biskup Viktorin, oko 290. godine, odaje stvarne motive papstva u uvođenju posta Subotom na sledeći način: „Neka petak postane rigorozni post, da ne bi izgledalo da svetkujemo Subotu sa Jevrejima.“25 Neander je takođe napisao: „Dok je na zapadu, s druge strane, a posebno u rimokatoličkoj crkvi, gde je pro-tivljenje judaizmu bilo predominantno, običaj svetkovanja Subote takođe kao dana posta proistekao iz ovog protivljenja.“26 Nadbiskup Menezes je stoga, u skladu sa uobičajenom praksom državnog hrišćanstva nametnuo odluku koja je Subotu pretvorila u dan posta preko sabora u Dajamperu. Ovo je one hrišćane sv. Tome koji će ubuduće svetkovati Subotu kao praznik stavilo u kategoriju otpalih hrišćana, i odredilo ih za lomaču u Goi. Tomas Jejts, koji je velikim delom puto-vao po istoku, pišući o hrišćanima sv. Tome i ostalim hrišćanima sa istoka, rekao je da je Subota „među njima praznik koji se podudara sa drevnom crkvenom praksom.“27

~ 248 ~

Samuel Purehas je, nabrajujući doktrine sirijske crkve, rekao da su oni vero-vali „da sveti Duh proizilazi jedino od Oca; da oni Gospodnju večeru svetkuju jednako u Subotu kao i na Gospodnji dan; da drže taj dan kao praznik, jedući meso na njega, i ne poste ni na jednu Subotu u godini osim na uskršnje veče,… da ne priznaju čistilište“.28

U nekom od prethodnih poglavlja zapaženo je da je papstvo one koji se uop-šteno nisu slagali s njim žigosalo kao arijevce, a posebno kako je one koji su bili ubeđeni da je „Subota“ iz četvrte zapovesti bila sedmi dan označilo kao judaiste. Postoje spisi lažnih gnostičkih ili polu-gnostičkih pisaca iz prva tri veka koji su pokušali da dokažu da je Bog ukinuo Deset zapovesti i da sve što je potrebno savesti jeste vođstvo svetog Duha. Ovo natezanje da nema zakona bilo je pogrešno istaknuto u crkvenom hrišćanstvu. Papa Grgur I je, 602. godine, izdao svoju čuvenu bulu u kojoj je one hrišćane koji su savesno verovali da sedmi dan treba da bude sveti Šabat iz četvrte zapovesti obeležio kao judaiste i antihrista.29 Kao posledica toga, papstvo kroz vekove nije dalo nikakav prostor iskrenim hrišćanima koji su bili ubeđeni da je sedmi dan u sedmici i dalje bio obavezujući za Hristove sledbenike.

Kao dokaz da su hrišćani sv. Tome potpali pod ovu nepravednu i grdnu sra-motu judaiziranja zato što su svetkovali Subotu, pažnju čitaoca skrećemo na citat na početku ovog poglavlja. Povrh toga, kao dalje svedočanstvo da su ostala hrišćanska tela u Indiji svetkovala Subotu, postoji autoritet verodostojnih istori-čara da su Jermeni držali Subotu kao Šabat: „Jermeni u Hindustanu… očuvali su Bibliju u njenoj čistoti, i njihove doktrine su, koliko je autoru poznato, biblijske doktrine. Pored toga oni su sačuvali svečano svetkovanje hrišćanskog bogoslu-ženja, širom našeg carstva, na sedmi dan.“30

Još jedan čin sabora u Dajamperu koji istoričari smatraju neoprostivim bila je odluka da se unište, ili izmene izvan prepoznatljivosti, svi spisi hrišćana sv. Tome. Pošto su uništili svojstvene teološke vrednosti ove crkve, skup je poseg-nuo da uništi sve kulturalne veze koje je vežu za prošlost. Uputstva crkvenih ak-tivnosti bila su iskidana na komade, oblasni izveštaji i dokumenti koji se tiču raznovrsnih kontakata ovog predivnog naroda bili su spaljeni. Kakvo bogatstvo evanđeoske literature je bilo upropašćeno u trenutku!

Ko može reći koliko je od uništene litarature dopiralo nazad do apostolskih dana, i koja bi bacila veliku svetlost na delo apostola Tome i na rane godine crkve na istoku? Za mnoge teške probleme s kojima se suočavaju nastojanja revnosnih misionara današnjice na Dalekom istoku moglo bi se pronaći rešenje u ovoj lita-raturi tako bezobzirno uništenoj. Zapaženo je ranije da izvesni proslavljeni pisci asirske crkve u Persiji i ostalim delovima istoka nisu preveli samo svoje proiz-

~ 249 ~

vode da bi ih poslali kolegama vernicima u Indiji, nego su takođe preveli proiz-vode drugih autora od velike vrednosti i odneli ih na malabarsku obalu. Čovek bi prirodno očekivao da su muhamedanci iskvarili i uništili hrišćansku literaturu kada su preplavili centralnu i daleku Aziju, ali ko bi ikada očekivao ovaj pokušaj uništenja dragocene litarature od strane crkve koja sebe naziva hrišćanskom?

ENGLEZI UNIŠTAVAJU JEZUITSKU POMORSKU SILU

Dok su jezuiti uništavali crkvu na istoku u Indiji, događaji su se kretali ka svetskoj revoluciji u Evropi. 1582. godine jezuiti su pustili u promet svoj novi prevod latinske Vulgate na engleskom da bi neutralisali moćne uticaje Tindalove veoma značajne Biblije prevedene na engleski 1525. godine sa Prihvaćenog tek-sta na grčkom. 1582. jezuitski Novi Zavet na engleskom u svom predgovoru izjavljuje svoje protivljenje valdenškom Novom Zavetu.

Španija je okupila svu svoju silu i bogatstvo koje je stekla iz svojih poseda u Novom svetu da bi poslala najveću mornaricu koju čovek još nije video. Upravo je pokorila Portugal, posedujući ovim osvajanjem mornarice dvaju ze-malja. Flota od oko 130 španskih brodova, velikih i malih, neki naoružani sa pe-deset topova, otplovila je za Lamanš da pomoću sile dovrši uništenje engleskog protestantizma.

Džon Ričard Grin daje informaciju o španskoj armadi: „Unutar same armade, međutim, nestala je svaka nada. Šćućureni zajedno uz

pomoć vetra i smrtonosne engleske paljbe, raspadnutih jedara, razbijenih jarbola, ispunjeni veliki ratni jedrenjaci postali su puka klanica. Palo je četiri hiljade ljudi, i borivši se hrabro kao pomorci, ustkunuli su od užasnog pokolja. Sam Medina bio je očajan. ’Izgubljeni smo, gospodine Okvenda’, vikao je svom najhrabrijem kapetanu: ’šta da radimo’? ’Neka drugi govore o gubitku’, odgovorio je Okvenda, ’vaša ekselencija treba samo da poruči sveže patrone’. Ali Okvenda je stajao sam, a ratni savet rešio je da se povuče nazad u Španiju.“31

SLAVNA POBUNA HRIŠĆANA SV. TOME

Pobeda Engleske nad Španijom utrla je put jezuitskom porazu na malabarsoj obali. To je bilo sedam godina ranije pre nego što je potpuna pobeda nad špan-skom armadom otvorila svoj put ka istoku. Hrišćani sv. Tome videli su zrak sve-tlosti. Uzdisali su pod onim što su nazivali vavilonskim ropstvom. Gnušali su se obožavanja kipova, poštovanja relikvija, procesija, kada, ispovedaonica i svih ceremonija koje njihovi očevi nisu poznavali. Čeznuli su za kristalnim potocima Biblije. Žudeli su za literaturom koju je crkva negovala od apostolskih dana. Dok

~ 250 ~

su razmišljali o „gradu koji ima prave temelje, čiji je graditelj i tvorac Bog“, nji-hov duh je goreo u njima.

Zatim se desio događaj koji je prouzrokovao revoluciju među narodom. Suk-cesivne pobede Holanđana i Engleza nad papskim vojskama u Indiji otvorile su put vavilonskom patrijarhu da rukopoloži i pošalje novog poglavara crkvi u Indiji, Ahatalu. Bio je uhvaćen kada se iskrcao u Milaporu pored Madrasa, otpremljen u Gou i spaljen na lomači. Odmah se užasni krik prolomio širom ma-labarskih crkava. Na poziv radi protesta došli su iz gradića i sela. Pred ogromnim krstom u mestu blizu Kočija okupili su se u hiljadama da zauzmu svoj stav protiv papstva. Pošto nisu svi bili u mogućnosti da dotaknu sveti simbol, od njega se protezao dugi kanap koji su čvrsto držali dok su davali zakletvu kojom su se odrekli vernosti Rimu. Ovo se desilo 1653. godine, a događaj je poznat kao Ku-nen Krst.

Kada su papske vođe posmatrale kako skoro 400.000 hrišćana nestaju iz nji-hove crkve, oni su odmah poslali monahe da idu među njih i da, ako je moguće, poprave katastrofu. „Rezultat“, kaže Edeni, „bio je razdvajanje sirijske crkve, tako što je jedna strana prionula papskoj crkvi kao rimo-sirijci, dok su se smeliji duhovi vratili sirijskim običajima. Procenjeno je da nekadašnja, poznata kao Pa-tenkur, ili nova zajednica, sada broji oko 110.000 dok kasnija, Palajakur, ili stara zajednica, dostiže otprilike 330.000.“32

Podele duž ovih granica i dalje postoje, i veliko polje se otvara za evangeli-zaciju od onih koji Bibliji daju prvo mesto u progresu nebeskog carstva.

~ 251 ~

Glava 21. ADAM I CRKVA U KINI

Povratak iz ropstva, koji je Kir odobrio gotovo odmah nakon osvajanja Va-vilona, polazna je tačka od koje možemo pratiti postepeno prosvećenje neznabo-žačkog sveta pomoću širenja jevrejskih verovanja i običaja.1

Ime Adam ističe neobičnog vođu čija teritorija je povezana sa crkvom na istoku u Kini. Kada je bio upravitelj asirske crkve u Kini, u toj zemlji je 781. godine bio podignut mermerni spomenik radi zahvalnosti Bogu za slavni uspeh apostolske crkve. Od trenutka kada je iskopan 1625. godine, stajao je kao jedan od najproslavljenijih spomenika u istoriji. Događaji koji su doveli do njegovog podizanja i priča ispričana u njegovom natpisu otkriva rana misionska nastojanja koja su nosila jevanđelje ka Dalekom istoku.

Kada je Božji Duh pokrenuo srce Adama, upravitelja asirske crkve u Kini, i njegovih saradnika da podignu ovog svedoka obelodanjivača, novozavetno hrišćanstvo je neko vreme tamo jasno sijalo. Činjenica da su ovi misionari pose-dovali dovoljno slobode da posade ovaj značajni spomenik u srcu tog carstva, kada je u Evropi otac Karla Velikog uništavao keltsku crkvu, pokazuje izvan-redno postojanje religijske slobode na istoku. Ona dalje otkriva da je crkva na istoku bila velika i dovoljno uticajna da izvrši tako upečatljiv projekat.

Koliko veliki džavnik je Adam bio i koliko je bio snažan 781. godine u uti-cajnim krugovima kineskog, japanskog i arapskog carstva, pustimo da sledeće činjenice posvedoče: On je bio prijatelj kineskog cara koji je naredio podizanje ovog čuvenog kamenog spomenika; vojvode Kuo-Cua, moćnog generala i držav-nog sekretara, koji je pokorio opasni tibetanski napad; dr Isua, asirskog svešte-nika, punog državnih počasti za svoje briljantno delo; Kobo Daišija, najvećeg intelektualca u japanskoj istoriji; Pradžne, poznatog budističkog vođe i kineskog učitelja Kobo Daišija; Lu Jena, proslavljenog osnivača moćne kineske religijske sekte poznate kao Besmrtna pilula; asirskog dvora gde je Harun-al-Rašid, naj-moćniji arapski car, upravo osigurao službe za eminentnog prosvetitelja asirske crkve da nadgleda Harunov novi carski školski sistem.2

1625. godine ovaj značajni kamen bio je iskopan u ili blizu grada Čangana, dugo poznatog kao Sijan ili Sijanfu, ali nedavno ponovo nazvan svojim drevnim imenom, Čangan. To je bio najpoznatiji grad među svim narodima kada je bio podignut ovaj spomenik. Smešten je na oko hiljadu pet stotina milja u unutraš-njosti od obale. Carska dinastija Tang (618-907. n.e.) bila je na prestolu. Opšte

~ 252 ~

je priznato među istoričarima da je period Tang careva bila najsjajnija, najslo-bodnija i najnaprednija era nego za vreme svih kineskih dinastija. Čangan je već bio dobro poznat dve hiljade godina pre Hrista, budući nazivan „dobro navodnjen grad“.3 Njegova istorija je istorija kineskog roda. Njegovo stanovništvo uticalo je na sve okolne narode. Na primer Kjoto, drevna prestonica Japana, izgrađen je po planu Sijanfua (Čangan).

Dž. B. Sansom, u svom obrazovnom delu o Niponezima (Japanci – prim. prev.), dao je svečani opis Čangana ovih godina. Prepoznajući dug Japana prema Kini, mnogi autori ističu da je civilizacija perioda Tang dinastije bila to koja je uticala na Japan, civilizacija izgrađena na svečanom doprinosu koji je dala crkva na istoku.

„Politički, Kina je u ovom trenutku možda bila najmoćnija, najnaprednija i najorganizovanija zemlja na svetu. Svakako u svakom materijalnom aspektu državnog života ona je bila nadmoćna u odnosu na Japan. Granice njenog carstva protezale su se do granica Persije, Kaspijskog mora i do Altajskih planina. Bila je u vezama sa narodom Anama (Vijetnam – prim. prev.), Kočinčine, Tibeta, Tarimske kotline i Indije; sa Turcima, Persijancima i Arapima. Ljudi iz mnogih naroda pojavljivali su se na kineskom dvoru, donoseći priznanja, robu i nove i-deje koje su uticale na njenu misao i njenu umetnost. Persijski i, udaljeniji, grčki uticaj očigledan je u mnogim skulpturama i slikarstvu iz perioda dinastije Tang. Od vremena Vei careva postojao je prijateljski međusobni odnos između Kine i Persije, zoroastrijanski hram bio je podignut u Čanganu 621. godine…

Suvišna bi bila digresija nastaviti govoriti o slikanju, bronzi, grnčariji, obo-jenim svilama, pesmama i finim kaligrafijama. Dovoljno je reći da su sve ove veštine izobilno cvetale kada su se prve japanske misije našle u prestonici dina-stije Tang. I ono što ih je možda više impresioniralo od kvaliteta kineske kulture bile su njene herojske dimenzije. Sve je bilo na velikoj, čudesnoj razini. Kada je Sui car sagradio prestonicu, dva miliona ljudi određeno je da radi. Njegovu flotu brodova za uživanje na Žutoj reci vuklo je osam hiljada ljudi. Kada je pravio Carski pokret njegov karavan je bio dug četiristo pedeset kilometara. Imao je tri hiljade inoča. A kad je naredio kompilaciju antologije, ona je morala imati se-damnaest hiljada poglavlja. Čak i ako prihvatimo dvorsku aritmetiku zvaničnih istoričara, to su ogromni poduhvati; i premda su prvi Tang carevi bili pomalo neumereni, oni nisu činili ništa što nije bilo ogromno ili veličanstveno. Za Ja-pance to moralo biti zapanjujuće.“4

Čuveni spomenik sada stoji u Lei Linu (šuma pločica) u zapadnom pred-građu Čangana.5 Postavila ga je carska uprava da bi podsećao na dolazak hrišćan-stva u Kinu. Slučajno iskopan iz zemlje 1625. godine, gde je očigledno ležao zakopan skoro hiljadu godina, važnost ovog mermernog spomenika svrstana je u

~ 253 ~

rang sa kamenom iz Rozete ili Behistan natpisom u Persiji. Na njemu je ugravi-rano 1.900 kineskih simbola podržanih sa pedeset sirijskih reči i sedamdeset i-mena na sirijskom jeziku. Maternji jezik hrišćanskih pridošlica i zvanični jezik asirske crkva bio je sirijski.6 Iskopavanje ovog potkrepljujućeg dokaza o veličini ranog hrišćanstva u Kini ostvario je dubok utisak na učenjake u svim zemljama.7 Napisana su mnoga dela o njemu. Obelodanjujuće činjenica ugrađene u uklesana slova nikada nisu prestale da privlače pažnju svakoga ko je zainteresovan za isto-riju istinske crkve.

Koliko je bio veliki stepen civilizacije u ovo vreme širom centralne Azije i istoka može se videti u sledećem citatu čuvenog autora:

„Sa besprimerenim počastima, Kao-Cung i njegova carica primili su nazad u Kinu, 645. godine, Princa hodočasnika, Huen Canga, nakon svojih šesnaest godina hodočašća od preko 160.000 kilometara do Fo-de-fanga, indijske svete zemlje, u potrazi za dragocenim sutrama (kolekcija aforizama ili priručnici – prim. prev.) i ’istinskom, dobrom zakonu’, koje se nalaze svuda, među pleme-nima centralne Azije, kao najveći stepen civilizacije i religijskog posvećenja.“8

Hsuan Cang je započeo svoje istraživačko putovanje ubrzo nakon što je Ko-lumbanije završio svoja slavna dela. Keltski Kolumbanije, međutim, nosio je svoju Bibliju sa sobom dok je putovao na istok, dok je Hsuan Cang putovao na zapad iz svoje rodne Kine da pribavi tekstove indijskog Bude.

Mnogi koji su pisali o ovom velikom kamenu pogrešno ga nazivaju nestori-janskim spomenikom. Reč „nestorijanski“ nigde se ne nalazi na njemu. Zapravo, natpis uopšte nema nikakve naznake bilo o Nestoru ili nestorijancima. Štaviše, on eksplicitno prepoznaje poglavara crkve na istoku dajući ime i datum rođenja patrijarha u Bagdadu, Persija, koji je u to vreme bio vladar crkve u njenom ogromnom opsegu. Ovo su reči onako kako su prevedene sa sirijskog: „U vreme našeg Oca nad očevima, mog gospodara Hanan-išoa, katolikosa, patrijarha… Hi-ljadu devedeset i druge godine Grka. (1092-311=781. n. e.).“9 Natpis na uzglavlju spomenika, ugraviran sa devet kineskih znakova, onako kako je preveden u knjizi Saekija glasi: „Spomenik koji podseća na širenje Ta-Čin svetlosne religije sre-dišnjem carstvu.“ Ta-Čin, tvrdi ovaj autor, bilo je kinesko ime za Judeju, a „sve-tlosna religija“ bio je termin koji su oni tada upotrebljavali za hrišćanstvo.

U periodu u kojem je ovaj spomenik-svedok bio podignut u Kini, tri velika carstva vladala su svetom. Na zapadu je papa krunisao Karla Velikog na Uskrs 800. godine, kao poglavara novostvorenog svetog rimskog carstva. Na Dalekom istoku je kineskim svetom, koje neki smatraju najjačom od svih država, vladala dinastija Tang. Između njih nalazilo se moćno arapsko carstvo. Najpoznatiji car u istoriji ovog arapskog imperijuma bio je Harun-al-Rašid.

Bilo je mnogo toga što je olakšalo vezu između Persije i Kine u to vreme.

~ 254 ~

Većina naroda koji su se nalazili između njih bili su dobro naseljeni. Putovanja su bila česta, glavni putevi su bili dobro sređeni i mnoštvo vozila i svratišta koji bi olakšali trgovcima i turistima bili su u blizini.10 To je još uvek bilo mnogo vekova pre nego što će pustošenja Mongola i razaranja Tamerlana opustošiti ove zemlje. Stanovništvo je bilo dovoljno veliko da zadrži prodor peščara koje su kasnije zatrpale mnoge lepe gradove. Kineski budisti neprestano su putovali na zapad, posebno u Indiju, da dobave drevne spise te vere.11 Mnogo dokaza potvr-đuje, štaviše, da su vladari Kine bili tolerantni, ili indiferentni, prema svim ve-rama, tako da su bila otvorena vrata za dolazak novih religija.

DA LI JE KONFUČIJE LAŽIRAO DANILOVU RELIGIJU?

„Negde oko pet stotina godina pre početka hrišćanske ere veliko komešanje čini se da se dogodilo među Indo-arijancima, kao u grčkim umovima, i doista u mislećim umovima svuda širom ondašnjeg civilizovanog sveta. Tako kada se u Indiji pojavio Buda, Grčka je imala svoje mislioce u Pitagori, Persija u Zaratustri a Kina u Konfučiju.“12

U jednom od prethodnih poglavlja navedeno je da je unutar stotinu godina nakon smrti proroka Danila zoroastrizam procvetao u Persiji, budizam se pojavio u Indiji a konfučijanizam je otpočeo u Kini.13 S Pitagorom, verovatno Zaratustri-nim učenikom, filozofija je obuhvatila Grčku. Sudeći prema datumima opšte do-deljenim Danilu i Konfučiju, osnivač konfučijanizma imao je oko četrnaest go-dina kada je ovaj veliki prorok umro. Postoji upečatljiva sličnost između delova filozofije Pitagore i filozofije Konfučija. Citat dobro poznatog autora prikazaće blisku vezu između budizma i konfučijanizma:

„Priča se da je proslavljeni kineski mudrac, poznat kao „velikodušni Fu“, kada je upitan da li je budistički sveštenik, ukazao na svoju taoističku kapu; kada je upitan da li je bio taoista, ukazao je na svoje konfučijanske cipele; i konačno, bivši upitan da li je bio konfučijanista, ukazao je na svoju budističku maramu.“14

Kako su se Jevreji raštrkali među sve narode, uzbudljiva Danilova proročan-stva svuda su bila rasprostranjena. Ovo je sve ljude navelo da sa nadom očekuju dolazak velikog Obnovitelja. Magi koji su putovali sa istoka da se poklone kod Spasiteljevih jasala samo su primer onih koji su bili uzbuđeni obećanjem o Do-lazećem. Svetonije i Tacit, rimski istoričari iz prvog veka n. e., svedoče o sveop-štem očekivanju Mesije koji dolazi.

Budino proročanstvo koje se tiče prorečenog Proroka je još jedan primer. Buda je rekao: „Pet stotina godina nakon moje smrti, ustaće Prorok koji će svoje učenje zasnovati na izvoru svih Budinih učenja. Kada taj Neko dođe, verujte u Njega, i primićete neproračunljive blagoslove!“15

~ 255 ~

Takođe je izvešteno da je Konfučije, čuveni osnivač kineske nacionalne re-ligije u šestom veku. pre n. e., rekao da se „na zapadu treba roditi svetac koji će Kini povratiti znanje svetog tronožca.“16

Ne sme se zaključiti da je kineski car, okružen najvećim učenjacima svog carstva, doneo zaprepašćujuću odluku da dozvoli Adamu da sagradi proslavljeni kameni spomenik samo zato što su na njega uticala njegova učenja koja je čuo od hrišćanskih misionara tog vremena. On i njegovi učenjaci bili su dobro svesni značajnih događaja koji su ispunili istoriju koja se tiče crkve na istoku. Kinezi nisu bili u neznanju po pitanju širenja hrišćanstva među narodima centralne A-zije.

Povrh toga, komentatori na čvrstim osnovama tvrde da je Kina posmatrala dobro poznato proročanstvo Isaije koje predviđa kako obraćenici ka jevanđelju dolaze iz zemlje Sinim. Postoje učenjaci istraživači koji zaključuju da su izvorni kineski kolonisti koji su se smestili na zapadnom ogranku Žute reke došli sa eufratskih ravnica.17 Sigurno je istina da su velike činjenice rane biblijske istorije od ranih dana bile u nekom obliku poznate na istoku, budući da je bilo mnogo putovanja tamo i amo iz Persije u Kinu. Kao što je Mojsije vodio Izraelce iz Egipta, tako se i za separatiste iz dolina reka Tigar i Eufrat od strane nekih smatra da su učestvovali u svojoj seobi kroz Turkestan ka reci Vei na severozapadu Kine noseći u tu oblast elemente haldejske civilizacije.18 Smatra se da su sa vavlion-skih ravnica doneli mnogo religija i astronomskih svetkovina koje su upražnja-vali u Kini, među kojima je bilo poštovanje poklonjeno sedmičnom periodu od sedam dana.19

Koliko rano i kako uticajni su Jevreji (budući neprestano odvođeni kao za-robljenici na istok) bili u Kini pre hrišćanske ere može se videti u sledećem citatu:

„Mnogi od onih Izraelaca koje je Bog raštrkao među narode putem asirskih i vavilonskih zarobljeništava pronašli su svoj put u Kinu, i bili su zaposleni (kaže proslavljeni hroničar Peri Gobil) na važnim vojnim mestima, neki postajući pro-vincijski upravitelji, državni ministri i obrazovani profesori. Peri Gobil izričito navodi da su Jevreji bili u Kini tokom borbenih državnih perioda, tj., 481.-221. pre n.e.“20

Na taj način znamo da je Kina u Danilovo vreme bila u vezi sa starozavetnom religijom.

Sudeći prema Proleću i jeseni, knjizi koju je sastavio sam Konfučije 481. godine pre n. e., zapažen je učestali dolazak „belih stranaca“. Saeki smatra da bi oni mogli biti sa ravnica Mesopotamije. Snažna prethodna dinastija Han (206. pre n. e. do 9. n. e.) zabeležila je svoja osvajanja daleko do zapada i do vavilon-skih ravnica.21 Studija u prethodnom poglavlju u vezi sa delom apostola Tome u Indiji navodi staru tradiciju da je nakon što je osnovao hrišćanstvo na indijskom

~ 256 ~

poluostrvu, zatim doneo jevanđelje u zemlju Žute reke.22 Apostol Pavle je u svoje vreme rekao da je jevanđelje odnešeno „na kraj sveta“. Koliko je snažno bilo jevanđelje u Kini vidi se u izjavi pre-nikejskog oca Amobija, napisanoj oko 300. godine, koja je tu naciju nabrojala kao jednu od istočnjačkih nacija među kojima je crkva bila uspostavljena.23 Takođe treba zapaziti da je Isak, patrijarh asirske crkve, 411. godine postavio espiskopa za Kinu. Kako su episkopi obično bili upravitelji od šest do osam nadzornika crkvenih oblasti, od kojih je svaki zauzvrat bio predsedavajući službenik nad mnogim sveštenstvom, može se lako razumeti da hrišćanstvo, da bi imalo tako veliki rast, mora da je rano posejano u središnjem carstvu, ili Kini.

Vraćajući se diskusiji o starozavetnim učenjima u Kini dugo pre Hrista može se videti da su starozavetna učenja u Kinu došla ne samo preko Indije, nego ta-kođe preko Turkestana. Tokom tog perioda u kojem je započelo lažiranje Starog Zaveta od neznabožačkih religija, kralj Darije, sposobni persijski organizator, izvršio je osvajanja Baktrije. O tom bogatom i prosperitetnom carstvu koje leži tačno između severoistočne Persije i reke Oksus rečeno je da je sadržalo hiljadu gradića.24 Darije je svoja osvajanja nastavio dalje ka čuvenom gradu Kotanu u Turkestanu.25 Ovo je bio ključni grad za trgovinu i putovanje između Kine i Bak-trije. Između Kotana i Kine nebrojeni gradovi, otkad su zatrpani pokretnim peskom, pokrivali su teritoriju istočnog Turkestana. „Tamo gde su u stara vre-mena bila sedišta naprednih gradova i prosperitetnih zajednica“, kaže jedan ki-neski hroničar govoreći o ovoj oblasti, „sada se ne može videti ništa osim ogromne pustinje; sve je zatrpano peskom.“26 To je bilo vekovima nakon hrišćan-ske ere pre nego što su ovi gradovi počeli da nestaju.27

U Turkestanu je put ka Kini bio okružen mnogim gradovima; stoga su putevi imali toliko mnogo putnika da niko nije bio u potrebi da traži društvo za svoj put. Putevi, povrh toga, su tada bili u tako sjajnom stanju da se putovanje iz Kotana u Kinu moglo izvršiti za četrnaest dana.28 Tako se očaravajuća priča o novoj i a-gresivnoj religiji na zapadu usnama putnika mogla brzo širiti ka istoku.

Ako se revolucija koju je doneo Konfučije posmatra u svetlosti generacija pod uticajem i dužini svog trajanja, može se smatrati za jednu od najvećih revo-lucija u istoriji. Tokom dve hiljade godina konfučijanizam je vršio neosporan uticaj nad kineskim narodom. Budući čovek visoke literarne sposobnosti i čovek koji je preko putnika bio upoznat sa trenutnim događajima svog vremena, Kon-fučije nije mogao biti bez predviđanja dovoljnog da učini da njegov sistem reli-gije izbegne preveliku konkurenciju sa budizmom, zoroastrizmom i judaizmom. On je Kinu zatekao u političkom i religijskom haosu. On je svojoj rodnoj zemlji dao religiju i zakon društvene etike koja je trajala vekovima. Veruje se da je ra-zumeo i izvukao korist od velike reformacije koja se upravo desila u judaizmu, i

~ 257 ~

da je ovom novom sistemu koji je unapred smislio pripojio ideje ne samo iz ju-daizma, nego takođe iz zoroastrizma i budizma. Čini se najlogičnijim verovati da je Konfučije posmatrao velike pokrete upravo pomenute, i da je svojom nadmoć-nom sposobnošću video svoju priliku da isto učini za Kinu.

Razmotrite koliko je velika bila reforma koja je došla u judaizam u vreme Danila, i kako su neznabošci primili mnogo od njihove mudrosti iz Starog Zaveta. Džordž Rolinson, istoričar drevnih civilizacija, piše:

„Paralelno sa opadanjem stare semitske idolatrije odvijao se napredak njenih direktnih suprotnosti, čistog duhovnog monoteizma. Isti udarac koji je vavilon-sku religiju položio u prašinu prekinuo je okove judaizma… Povratak iz ropstva, koji je Kir odobrio gotovo odmah nakon osvajanja Vavilona, polazna je tačka od koje možemo pratiti postepeno prosvećenje neznabožačkog sveta pomoću širenja jevrejskih verovanja i običaja.“29

Dok su ova tri osnivača novih religija – Zaratustra, Buda i Konfučije – bili voljni da pozajme od kulta starijeg od njihovog, očigledno je da oni, da bi izbegli optužbu za kopiranje, nisu želeli da njihov sistem bude duplikat onog od kojeg su pozajmili. Postoji dovoljno osnova u učenjima Konfučija da se zaključi da je on, kao Buda i Zaratustra, bio dovoljno stimulisan novim svetlom koje je sijalo na zapadu da pokrene svoj religijski sistem.

Fundamentalna istina Vrhovnog Bića tako je silno uticala na zoroastrizam, budizam i konfučijanizam da su u uspostavljanju svojih religijskih šema oni zadr-žali jedno vrhovno božanstvo. Eliminacija manjih božanstava u korist jednog Boga nad svima, kakvog je Stari Zavet vekovima naučavao, zadobila je nepo-srednu naklonost kod narodnih masa.

Još jedna tačka biće predstavljena kao izrazit dokaz da su učenja Starog Za-veta bila poznata i podražavana širom Dalekog istoka. Znanje o sedam dana stva-ranja tako duboko je uticalo na istočnjačke narode da se utkalo u čitav religijski život i običaje istoka. Govoreći o rasprostranjenom uticaju starozavetnog sistema bogosluženja, Tomas M’Klači piše:

„Prema Zend-Avesti, Bog Ormazd (oboženi Adam ili Noje), stvorili su svet u šest zasebnih intervala, svodeći sve na čitavu jednu godinu; čovek, u skoro preciznoj saglasnosti sa Mojsijevim izveštajem, stvoren je u šestom periodu. Etrurci tvrde da je Bog (Adam ili Noje) stvorio svet za šest hiljada godina; budući da je sam čovek stvoren u šestom milenijumu. Euzebije pominje nekoliko drev-nih pesnika koji su sedmom danu pridali viši stepen svetosti. Hesiod i Homer učinili su tako, a takođe i Kalimak i Linus. Porfirije kaže da su Feničani jedan od sedam dana posvetili svom bogu Kronu (Adam koji se javlja u Noju). Aulije Ge-lije tvrdi da su neki neznabožački filozofi često koristili hramove na sedmi dan; Lucijan pominje sedmi dan kao praznik. Drevni Arapi svetkovali su Šabat pre

~ 258 ~

Muhamedove ere. Režim računanja pomoću „sedam dana“ jednako je preovla-davao među Indijcima, Egipćanima, Keltima, Sklavoncima, Grcima i Rimlja-nima. Josif Flavije zatim ne daje neosnovanu izjavu kada kaže da ’ne postoji ni-jedan grčki grad, niti ijedan varvarski grad, niti uopšte ijedna nacija gde naš obi-čaj počivanja na sedmi dan nije došao!’ Dijon Kasije izvodi ovu sveopštu praksu računanja pomoću sedmica od Egipćana, ali trebao je reći od izvornih predaka Egipćana, koji su jednako bili preci čitavog čovečanstva. Teofil iz Antiohije na-vodi kao svetu činjenicu da je sedmi dan svuda bio smatran svetim; a Filon (apud Grot. et Gale) izjavljuje da je sedmi dan bio praznik, ne ovog ili onog grada nego čitavog svemira.“30

Ono što se u gornjoj izjavi posebno treba zapaziti je računanje pomoću se-dam dana ne samo u Indiji, nego takođe među Keltima, Grcima i Rimljanima. Homer i Hesiod, koji su živeli oko devet i osam vekova pre Hrista, uključeni su u one koji su verovali u svetost sedmog dana. Takav je bio moćni uticaj Starog Zaveta, ne samo u evropskim nego i u istočnjačkim zemljama, čak i u određiva-nju njihove vremenske podele.

Već je pomenut veliki broj Jevreja koji su prebivali u Kini nakon 400. godine pre n. e. Oni su kroz vekove svetkovali sedmi dan Šabat, a jedan autor, pišući u skorašnjim godinama svojih istraživanja u vezi malog ostatka ovih Jevreja koji i dalje prebivaju u Kini, kaže: „Oni drže Šabat striktno kao i Jevreji u Evropi.“31

Ako je poštovanje sedmog dana bilo istina među drevnim stanovnicima hal-dejske zemlje, odakle je potvrđeno da su došli kineski preci, to je takođe bila istaknuta istina u drevnoj Kini. Tekst iz jednog od Konfučijevih klasičnih dela, napisanog oko 500. pre n. e., glasi ovako: „Drevni carevi su na ovaj vrhovni dan (tj. sedmi) zatvarali svoje kapije, trgovci nisu putovali a prinčevi nisu pregledali svoje oblasti.“32 Šarl de Harle dodaje: „To je na neki način bio dan odmora.“33 Svi dokazi stoga čini se da podržavaju zaključak da su na Konfučijea direktno ili indirektno uticala učenja Starog Zaveta uopšteno a posebno Danilove vizije.

RANI RAST HRIŠĆANSTVA U KINI

U vreme podizanja proslavljenog kamenog spomenika, misionari Adamove vere prodrli su svuda širom centralne Azije, i već su posedovali mnoštvo crkava u Kini. Koliko daleko su ovi evangelisti raširili poznanje o Adamovom mater-njem jeziku, sirijskom, može se zaključiti u sledećim rečima Ernesta Renana:

„Videće se koliko važan udeo je sirijski jezik imao u Aziji od trećeg do de-vetog veka naše ere, nakon što je postao oruđe hrišćanskog propovedanja. Kao što je grčki za helenistički istok, latinski za zapad, tako je sirijski postao hrišćan-ski i crkveni jezik za gornju Aziju.“34

~ 259 ~

Čak i danas u ostalim zemljama postoji mnogo hiljada vernika čija crkvena prošlost potiče od asirske zajednice i koji upotrebljavaju sirijski jezik u svojim bogosluženjima.

Politički, društveni i trgovinski odnosi između Kine i zapadnih naroda bili su zabeleženi mnogo vekova pre nego što je stanovništvo njene prestonice posve-tilo pomenuti komemorativni spomenik. Oko stotinu dvadeset godina pre Hrista zvanična istraživačka ambasada bila je poslata od strane kineskog cara da istraži zapadna carstva i da njihovim narodima i vladarima odnese pozdrave. Ova istra-živačka grupa vratila se da ispriča da su prošli kroz Baktriju, Partiju, Persiju i Ta-čin (to jest Palestinu, prema spomeniku zemlju Adamove religije). Dve stotine godina kasnije – ili u vreme apostola – kineski general vodio je pobedonosne pukove svog cara preko Persije ka obalama Kaspijskog mora.35 Kineske hronike izveštavaju o ambasadi od rimskog cara do kineskog carskog dvora oko 168. n.e., i jednu ili dve slične ambasade oko stotinu godina kasnije. Takođe su izvestili da je oko dve stotine godina kasnije (381. n. e.) više od šezdeset i dve zemlje „za-padnih oblasti“ poslalo ambasadore ili priznanje središnjem carstvu.36

Ako su Kinezi tako obimno putovali na zapad, nije čudo što Saeki uzvikuje: „Bilo bi čudno da energični sirijski hrišćani, puni misionske revnosti, nisu nasta-vili ka Kini nakon stizanja do Persije oko sredine ili na kraju drugog veka!“37 Jedan drugi autoritet vidi ih dobro smeštene u Kini 508. godine.38 Prema tome, postoji obimno opravdanje za zaključak da su mnogi istinski vernici bili u Aziji nekoliko vekova pre nego što su Adam i njegovi saradnici podigli spomenik svo-joj crkvi.

RANA HRIŠĆANSKA VEROVANJA U KINI

Mnogi dokumenti i istorijske reference govore o veri koju je držala crkva na istoku u Kini u vreme Adama. Već smo zapazili proročanstvo koje je izgovorio Isaija predviđajući obraćenike u toj dalekoj zemlji. Takođe je upotrebljeno sve-dočanstvo da bi se pokazalo da su od 481-222. pre n.e. Jevreji zauzimali važna vojna mesta, neki postajući provincijski upravitelji, državni ministri i obrazovani profesori.39 Ovi članovi starozavetne crkve učili su Kineze istinama zakona i pro-roka.

Zaprepašćujuće je videti kako je asirska crkva očuvala jedinstvo svoje vere širom svog rasprostranjenog duhovnog područja, bilo da je to Indija, Tibet, Tur-kestan, Persija ili Kina. Članovi crkve koji su upražnjavali službu prema uče-njima koja je položila crkva na istoku nisu bili samo u skladu jedni sa drugima u ovim različitim zemljama, nego takođe i sa glavnim štabom u Persiji. Mnogi pisci beleški komentarisali su apostolsku prirodu njenih misionskih aktivnosti a takođe

~ 260 ~

i novozavetnu jednostavnost njenih verovanja i običaja. Ovi vernici neprestano su tvrdili da su prihvatili samo ono što su naučavali Hristos, proroci i apostoli. U tihoj jednostavnosti, u pratnji minimuma ceremonija, oni su ostvarili neobičnu vrednost misionskog dela.

Pozicija koju je držao Adam potvrđuje svečanu organizaciju crkve na istoku, a takođe i snagu njenog položaja u Kini. Na spomeniku je Adam nazvan pasto-rom, vice-metropolitom i metropolitom Kine.40 Ovaj zvanični naziv ukazuje da crkve kojima je on upravljao mora da su imale mnogo članova i da su bile imale značajnu snagu. Natpis dalje otkriva da je Adam priznavao oca nad očevima, ili katolikosa, u Bagdadu.

U Kini su Adam i njegovi saradnici bili primorani da se bore protiv poliga-mije. Običaj vezivanja stopala kineskih devojaka bio je nesretni problem za hrišćanske misionare. Verovanje Kineza u duhove mrtvih, proslavljeno obožava-njem predaka, postrojilo je protiv ovih misionara sile spiritizma, magije i astro-logije.

Dva jezika koja su sačinjavala natpise na spomeniku – sirijski i kineski – mogli su probuditi nadu da će glomazni sistem znakovnog jezika Kineza ustupiti mesto boljem alfabetskom metodu predstavljenom sirijskim jezikom. Raspros-tranjenost znakovne ortografije čak i do današnjeg vremena ukazuje na tvrdo-glavo opiranje bilo kakvom nastojanju da se pojednostavi kineski jezik. Među-tim, Adam je na svoju zapovest na korišćenje imao obimnu hrišćansku literaturu. Saeki detaljno daje nazive trideset i pet knjiga koje su, čitave ili u delovima, otkrivene 1908. godine u pećini u severozapadnoj Kini, od kojih su sve bile lite-ratura izneta od strane crkve na istoku među Kinezima. On piše:

„Oni su imali apostolski kredo na kineskom jeziku. Imali su najlepšu kršte-ničku himnu na kineskom. Imali su knjigu o utelovljenju Mesije. Imali su knjigu o doktrini krsta. Jednom rečju, imali su svu literaturu neophodnu živoj crkvi. Nji-hovi preci u osmom veku bili su dovoljno moćni da podignu spomenik u blizini Hsi-an-fua.“41

OD ADAMA DO MONGOLSKIH CAREVA

Vreme koje je proteklo od dinastije Tang iz Adamovih dana do kraja mon-golskog osvajanja je pet stotina godina. Tokom tog vremena priroda razvoja crkve na istoku u zemlji Žute reke viđena je u karakteru sveštenstva, vrsti svete literature koja je upotrebljavana, životu vernika, obilnim aktivnostima zajednica i javnim službama koje je pružila naciji.

Sveštenstvo koje je vodilo crkvu na istoku do pobede bili su posvećeni i u-

~ 261 ~

čeni ljudi. Oni su drevne religije konfučijanizma i taoizma u Kini pronašli utvre-đene u narodnoj privrženosti. Sam Konfučije je podržavao poligamiju.42 Konfu-čije je takođe bio spiritista; uvek je verovao da ga je pratio duh vojvode Čoua.43 Budisti su bili idolopoklonici; obožavali su kip Bude.44 Užasavali su narod i svo-jim učenjima i time što su na zidovima svojih hramova prikazivali grozne slike i statue.45 Takođe su izložili telesna zadovoljstva budističkog raja. Štaviše, suo-čena sa tako moćnim neznabožačkim religijama, asirska crkva je rasla i napredo-vala.

Budizam u Kini bio je okrutan; nije pružao spasitelja i, dok nije kopirao po-mirujuće doktrine hrišćanstva, bio je generalno odbojan narodu. Usred takve tame kao što je ova, Adam i njegovi saradnici obučavali su sveštenstvo koje je bilo najprosvećenije u to vreme. To je bila ista ona vrsta sveštenstva koja je Ara-pima u Mesopotamiji odnela grčku i rimsku civilizaciju, koji su je zauzvrat dalje predali zapadu.

Što se tiče učenja ovih sirijskih hrišćana, ovo je zabeleženo na kineskom spomeniku: „Godine 1092. Grka (1092-311=781. n. e.) moj gospodar Jesbuzid, sveštenik (pastor) i kor-episkopos iz Kumdana, carskog grada, sin preminulog Milisa, sveštenika (pastora) iz Balha, grada iz Tehuristana, podigao je ovaj spo-menik, na kome je napisan zakon o Njemu, našem Spasitelju, Propovedanju naših praočeva kineskim vladarima.“46

Ne sme se misliti, međutim, da je njihov rast glatko napredovao. Često su se susretali sa žestokim protivljenjem. Prilikom smrti jednog od velikih Tang ca-reva, presto je bio zauzet tokom dve kratke vladavine vladarima manjeg kapaci-teta. Jedan od njih bio je naklonjen budizmu. Budisti, grabeći ovu prednost, po-digli su glasove protiv hrišćanske religije. U drugoj vladavini, inferiorni učenjaci taoista, kojima je bilo naklonjeno carsko visočanstvo, ismevali su i klevetali hrišćanstvo.

Žestoko religijsko progonstvo protiv svih zapadnih religija odigralo se 845. godine. Neki misle da su u ovom trenutku nevolje vernici zakopali proslavljeni spomenik u zemlju da bi ga sačuvali. Vreme nevolje došlo je zbog zlobno izvr-šenog uticaja nad carem od strane konfučijanista i taoista. „Međutim, izgleda da to nije mnogo uticalo na hrišćanstvo“, primećuje Mingana, „jer u ranoj i važnoj izjavi savremeni patrijarh Teodosije (852-828. n.e.) i dalje pominje nadbiskupa Samarkanda, Indije i Kine.“47

Vredno je pažnje da je ovo poslednje progonstvo naredio jedan od poslednjih Tang careva. Dinastija se teturala ka svom padu. Zatim su usledile godine anar-hije i zabune u kojima su sedam različitih dinastija sledile jedna za drugom.

Zahvaljujući naklonosti vlade nije bilo podignuto samo nekoliko velelepnih

~ 262 ~

crkava tokom ranih godina hrišćanstva u samoj prestonici, nego su bila data na-ređenja da se pomogne podizanje istih širom provincija. Ovo ne treba shvatiti kao da je postojalo jedinstvo crkve i države. Na primer, Džordž Vašington mogao je biti član izvesne crkve i upotrebiti svoj uticaj da odobri podizanje crkava svoje denominacije bez nagoveštaja da je sveštenstvo plaćalo državne zvaničnike. Takva je bila situacija u Kini.

Od 1020. godine i nadalje, širom Evrope bile su rasprostranjene uzbudljive priče koje se tiču velikog cara tartarskih plemena koji je bio hrišćanin i koji se nazivao prester Džon. Zajedno sa ovim stigle su vesti napisane oko 1009. godine od episkopa glavnog grada u severozapadnoj provinciji Persije katolikosu iz Bag-dada po pitanju dve stotine hiljada Turaka i Mongola koji su prigrlili hrišćan-stvo.48 Snaga crkve na istoku u jedanaestom veku može se videti u ovim izvešta-jima. Kao što Din Milman u uvodu kaže: „Hrišćanstvo u Kini, između sedmog i trinaestog veka, neosporivo je dokazano saglasnošću kineskog, arapskog, sirij-skog i latinskog dokaza.“49

~ 263 ~

Glava 22. MARKOS IZ PEKINGA

Ove istorijske činjenice dovoljne su da dokažu postojanje kopnenog mosta između Kine i rimskog orijenta; i da je drevna Kina imala kopnenu komunikaciju sa mediteranskim zemljama kao i sa Indijom. Ruta je možda bila putem Kotana i Turkestana, do severne Indije, Avganistana itd. Bilo bi veoma začuđujuće da e-nergični sirijski hrišćani, puni istinske misionske revnosti, nisu nastavili ka Kini nakon stizanja do Persije negde oko sredine ili na kraju drugog veka.1

Izvanredna ličnost tokom ovog perioda ekspanzije u Kini bio je Markos. Iz neznanosti ovaj momak u Kini ustao je do vrhovnog administratora nad crkvom na istoku.

Tokom tri veka olujnih ratova i mnogih dinastija između pada Tang careva i dominacije mongolskih vladara (1204. n. e.), postoji malo toga u izveštajima po pitanju rasta hrišćanstva u Kini. Zbog tog vremenskog razmaka mora se pribeći izveštajima crkvenog štaba u Bagdadu, ili istoriji centralne Azije ili onih zemalja koje se graniče sa Kinom.

Pojavom tartarske prevlasti nad žutom rasom, međutim, situacija se menja. Svetska revolucija koja je pratila mongolska osvajanja Azije i istočne Evrope iznela je na svetlost dana ogromne prednosti koje je stekla crkva na istoku u Kini, centralnoj i daljoj Aziji. Džingis-kan ujedinio je istočnjačke nacije, dok je u isto vreme otvorio put njihovom napretku u civilizaciju.2

Karijere Džingis-kana i njegovog sina, Ogotaja, i njihovi prijateljski odnosi sa crkvom na istoku, u celini više pripadaju istoriji Azije. Ova priča je već ispri-čana. Priča o tri Ogotajeva nećaka – takođe careva i osvajača; naime, Mangua, Kublaja i Hulagua – vidljivo je povezana sa trijumfalnim časovima posvedoče-nim od crkve u Kini. Car Mangu i njegov otac, Tule, dovršili su osvajanja Kine. Kublaj, sledeći Mangu, premestio je prestonicu skitskog sveta iz njenog nasleđe-nog centra u Sibiru u Peking, koji se u ono vreme zvao Kanbalig. Kada se Kublaj uspeo do prestola mongolskog sveta, postavio je svog brata, Hulagua, da bude nezavisni kralj, ili potkralj, nad teritorijama koje se graniče sa Evropom, sa nje-govom palatom u Persiji. Kralj Frederik iz Saksonije Luteru nije dao snažniju podršku nego što su ova tri sina pobedonosnog generala Tulea dali asirskom ka-tolikosu iz Bagdada i njegovim rasprostranjenim crkvama u Indiji, Aziji i Kini. U spisima autora koji je živeo u isto vreme kad i Mangu, hrišćanska uverenja tog cara jasno su prikazana sledećim rečima: „Sledbenik i branilac Isusove religije.“3

~ 264 ~

Mangu je ljubazno tretirao hrišćane, muslimane i budiste; ali posebno je bio za-okupljen time da k svojoj zemlji privuče zajednice crkve na istoku, jer je ustano-vio da bi njihovo medicinsko obrazovanje i velika poslovna sposobnost bili bla-gotvorni za njegove potčinjenike.4

Carevi Nemačke, Francuske i Engleske, kao i papa, plašili su se povratka osvajačkih vojski mongolskih vladara. Oni su se oslonili na uticaj koji su vršili asirski hrišćani u azijatskim carstvima kako bi dali na značaju njihovim prego-vorima. Mnoge ambasade odlazile su tamo i nazad između Engleske, Francuske i Nemačke i pape i dvorova Mangua, Kublaja i Hulagua. Ove zapadne sile nadale su se da će istrgnuti Palestinu i Jerusalim iz potčinjenosti omraženih muslimana uz pomoć cara Kublaj-kana iz Pekinga i njegovog brata Hulagua, potkralja Per-sije. U ovim pregovorima dva mlada pastora koja su putovala iz Pekinga u Bag-dad bila su cenjena su od velike koristi zbog svog ugleda kod Kublaj-kana, nji-hovog poznavanja mongolskog i kineskog jezika i njihove upoznatosti sa naro-dom i običajima njihove domovine.

U ovom trenutku biće pogodno prisetiti se priče o dva mlada pastora koji su 1284. godine pošli na svoj čuveni put iz Pekinga u Persiju na svom putu za Jeru-salim. Bilo je zapanjujuće kako su ih mnoge velike zajednice koje su pripadale crkvi na istoku dočekale u različitim gradovima na njihovom dugom putovanju preko planina, pustinja i ravnica. Može se sa zanimanjem zapaziti da su oni, kao dodatak činjenici da su oba mladića pripadala ujgurskom narodu (turskom narodu – prim. prev.), bili podanici mongolskog carstva Kublaj-kana pod čijom zaštitom su, ako ne pod čijom naredbom, krenuli iz Kine da idu i poklone se u Jerusalimu.5

Kada su ova dva mlada pastora, Markos i Sauma, stigli u Persiju, bili su dočekani ne samo od poglavara asirske crkve i čitavog vodećeg sveštenstva u tom carstvu, nego takođe i od Hulaguavog potkraljskog dvoranina. Prirodno, taj dvoranin, iako je živeo u Persiji, govorio je mongolski kao i kineski jezik. Bili su oduševljeni ovom dvojicom štićenika cara Kublaj-kana jer su znali govoriti mon-golski, kineski i persijski.

RANA ISTORIJA MLADIH SVEŠTENIKA

Rukopis koji sadrži izveštaj o zajedničkim putovanjima Saume i Markosa izvorno je napisan od strane ovog drugog na persijskom, ali sirijske skraćenice, na jeziku na kojem je priča dostupna, uradio je nepoznati autor. Učenjaci su dužni svešteniku Pavlu Beđanu iz rimokatoličke crkve za prezentovanje sirijskog tek-sta. Zbog toga, prevođenje izvornog teksta na engleski, u kojem su upotrebljeni opšti izrazi kojima se može dati religijsko gledište, može biti izmenjeno glediš-

~ 265 ~

tem onih kroz čije ruke je priča prošla. Ovo bi trebalo imati na umu dok se susre-ćemo sa takvim terminima kao što su „monah“ ili „biskup“. Rana istorija ove dvojice mladića u Kini baca svetlost na rast i položaj koji je tamo stekla crkva na istoku.

Sauma, koji je kasnije bio nazvan raban Sauma (naziv „raban“ daje ideju starešine), bio je sin bogatog asirskog hrišćanina koji je imao važnu službu u crkvi u Pekingu. Dečak je bio pažljivo obrazovan i dobro upućen u istoriju svoje crkve. Kada je odrastao, verio se sa jednom devojkom; a njegov otac obezbedio mu je poziciju čuvara centralne crkvene građevine u Pekingu. Kada je napunio dvadeset godina, međutim, odbio je da se oženi jer je želeo da se posveti religij-skim studijama. Povukao se iz svog rodnog grada u svoje privatno prebivalište oko jedan dan putovanja zapadno od prestonice. Ovo je dovelo do njegovog postavljanja u službu od strane Mar Georgija, pekinškog biskupa. Njegova slava uskoro se raširila, i narod je izdaleka dolazio da sluša njegove propovedi.

Negde u ovo vreme bio je još jedan mladić udaljen mnogo dana putovanja. On je takođe bio asirski hrišćanin, čiji otac je imao službu arhiđakona u njegovom rodnom gradu. Ime ovog mladića bilo je Markos. Odričući se od sveta i posve-ćujući se napretku jevanđelja u tim grubim i mučnim danima, Markos se pridru-žio Saumi čija slava je prethodno doprla do njega. Sauma je nastojao da ga ubedi da se vrati svojim roditeljima; ali neuspevši u ovome, Markos je postavljen u službu od strane Mar Nestorija, koji je tada bio episkop u Pekingu.

Ova dvojica, odlučivši da idu u Jerusalim, odoleli su preklinjanjima roditelja i prijatelja da ostanu u svojoj domovini. Prodali su svu svoju imovinu i krenuli da se pridruže karavanu koji je obavljao svoju trgovinu između Kine i zapadnih zemalja. Bez sumnje, episkop severne Kine, čije sedište je bilo u Pekingu, dao im je pisma upoznavanja sa braćom koju će sresti na svom putovanju. Kada su došli u Kavšang, Markosov dom, bili su dočekani raširenih ruku. Tartarski princ tog mesta čuo je za njihov dolazak. Neuspevši u svojim nastojanjima da ova dva misionara skrase u Markosovoj domovini, dodelili su im konje, krpe, odeću, no-vac i obilnu zalihu namirnica za njihovo putovanje.6

Prvo mesto do kojeg su došli na svom putovanju ka zapadu bilo je Tanhuang, poznat kao kapija između Kine i Turkestana. Ovaj lokalitet dobro poznat je po svojim pećinama hiljadu Buda.7 On je tada bio uticajni grad carstva Tangut, car-stva za koje autori obično tvrde da je uključivalo modernu kinesku provinciju Kansu. Postojalo je mnogo asirskih hrišćana u ovom carstvu. Braća u Tan-huangu, gradu u kojem je Marko Polo rekao da su postojale tri velike crkve, čuvši za dolazak ovih mladića, izašli su kao prijemni odbor da im upute srdačnu dobro-došlicu.

Odavde su, nakon dvomesečnog putovanja preko peščara pustinje istočnog

~ 266 ~

Turkestana, došli u grad Kotan, čuven po proizvodnji žada. Nekadašnji gradovi velikog renomea u ovoj oblasti zasuti su pokretnim peskom pustinje za koju se čini da je vekovima napredovala.8

Međutim, u vreme Markosa i Saume ovo je bila oblast prošarana dobro na-seljenim i naprednim centrima. U samom Kotanu prebivao je upravitelj asirskih crkava u toj provinciji, tako da čovek može uveren da je postojala javna dobro-došlica za dvojicu mladića prilikom njihovog dolaska. Kako je u to vreme besneo rat između poglavice i velikog kana protiv kojeg se on pobunio, ova dvojica put-nika bila su primorana da šest meseci ostanu u Kotanu.

Iz Kotana su ovi preduzimljivi misionari otputovali severozapadno u Kašgar. Marko Polo, koji je ovim putem putovao samo nekoliko godina ranije ali u suprotnom pravcu, napisao je: „U zemlji postoji mnogo nestorijanskih (asirskih) hrišćana koji imaju svoje crkve. Ljudi iz te zemlje imaju jedinstven jezik, a teri-torija se proteže na pet dana putovanja.“9 Gradić je bio važan trgovinski centar, i sačinjavao je vrhunac mnogih karavanskih puteva od istoka do zapada; zemlja unaokolo bila je veoma plodna, a trgovačke i farmske klase bile su dobrosto-jeće.10

Iz Kašgara su ovi avanturistički studenti teologije prelazili preko visokih pla-nina Pamir dok su ulazili u Kurasan, moćnu severoistočnu provinciju Persije, gde su stigli nakon najvećih teškoća i u stanju mentalne i fizičke iscrpljenosti. Ali sada su se utešili jer ih je Bog izbavio iz svake nevolje, i nije dozvolio da ih zadesi nikakva nesreća od pljačkaša i lopova na glavim putevima.11

Došli su do vojnog kampa u mestu po imenu Talas. Car Kaidu, koji je pote-kao od jednog od najstarijih sinova Džingis-kana, nikada nije prihvatio činjenicu da njegov vlastiti deda nije imao vrhovni carski autoritet. U ovo vreme on je vodio rat sa carem Kublaj-kanom zbog neslaganja u vezi nasledstva. Putnici su otišli ka caru Kaidu; i dodeljujući mu svoj religijski blagoslov, zahtevali su od njega da im da pisanu dozvolu da prođu kroz njegovu zemlju.

Zatim su otišli u jedan duhovni centar za obuku asirske crkve smešten u ili blizu velikog grada Tus, prestonice Kurasana, gde su bili prihvaćeni sa gosto-primstvom od strane provincijskog upravitelja crkava i njegovih saradnika sveš-tenika. Ovde su, kao apostol Pavle kada je stigao u Rim, „zahvalili Bogu i ohra-brili se“ (Dela 28:15).

PASTORI SE SUSREĆU SA KATOLIKOSOM

Njihova namera bila je da iz Kurasana nastave ka graničnoj provinciji u se-verozapadnoj Persiji blizu Kavkaza, da bi mogli doći do glavnog grada Bagdada u kojem se nalazio Mar Dena, katolikos crkve na istoku. Međutim, naišli su na

~ 267 ~

katolikosa u Maraki, gradu koji je Hulagu učinio provincijskom prestonicom. Kada su ga videli, njihova srca su se ispunila radošću; pali su na zemlju pred njim i plakali dok su odavali poštovanje njegovom položaju kao vrhovnom upravitelju crkve na istoku. Članstvo ove velike crkve, zajedno sa jakobincima, nadmašilo je članstvo grčkih i latinskih crkava.12 Katolikos je bio zaprepašćen kada je saz-nao da su došli od cara nad carevima, Kublaj-kana. Oni su rekli da su došli da budu blagosloveni od oca nad očevima, i od sveštenstva i svetih ljudi iz ovog dela sveta. I ako se otvori put, nastavili su oni, i Bog im pokaže milost, otići će u Jerusalim.13 Katolikos je bio ganut do suza i izgovorio im reči utehe.

Pošto su bili tako dobro upoznati sa gradom velikog cara i pošto su znali govoriti na mongolskom jeziku, katolikos je zahtevao da se upute ka zapadnom caru, koji se može nazvati potcarem zapadne mongolske vlasti, da zatraže od cara da ratifikuje svoj izbor, Mar Denu, koji je izabran za katolikosa od strane zapad-nog sveštenstva. Bili su uspešni u ovoj misiji. Zauzvrat, katolikos je za njih na-pisao uvodno pismo, pošto su nameravali da posete zapadne religijske centre od ugleda povezane sa asirskom crkvom. U to vreme je Abaka, sin i naslednik Hu-lagua, i veliki unuk Džingis-kana, bio na prestolu Persije. Kada su došli da vide njegov logor i kada su bili dovedeni pred njega, on ih je ljubazno primio i zapo-vedio plemićima svog carstva da odobre zahtev u korist katolikosa Mar Dene, i daju im pisana naređenja neophodna za potvrdu onoga što su zahtevali.

Nakon povratka katolikosu, on im je rekao da nije bilo vreme za njih da pu-tuju u Jerusalim jer su putevi bili poremećeni. Preneo im je potresne vesti o smrti provincijskog upravitelja crkve u Pekingu, i stoga je odlučio da umesto njega rukopoloži Markosa kao biskupa Kine i da posveti njegovog pratioca, Saumu, kao opšteg posetioca crkava na zapadu. Obojica su nastojala da budu oslobođeni njegovih predloženih imenovanja; ali kada su uvideli da nije voljan da tako bude, rekli su: „Neka bude volja našeg Oca.“

Markos je bio dobro primljen i visoko poštovan u različitim oblastima iako je bio stranac, jer je biblijske istine držao zajedno sa crkvom na istoku. Među ovim sveopšte držanim doktrinama sedmi dan Subota nije bio najneznatnija. Pošto su hrišćani u Kini, Markosovoj domovini, svetkovali sedmi dan Subotu kao što je istaknuto u prethodnom poglavlju, ovde je bila sveza jedinstva među sred-njovekovnim članovima crkve u Aziji.14

Ali ove preduzimljve pastore čekala je jedna veća odgovornost. Ubrzo nakon njihovog imenovanja, sam Mar Dena je umro. Upraviteljsko sveštenstvo na za-padu lako je uočilo da je Markos uživao visoku naklonost kod potcara Persije i vrhovnog cara, Kublaj-kana. Nakon što su se međusobno posavetovali, odlučili su da Markos treba da bude izabran kao katolikos. Ovo je bilo zadovoljavajuće za cara Abaku, koji je novom katolikosu udelio velike darove, potvrdio njegov

~ 268 ~

izbor i podsticao porast crkvenih centara za obuku i opštih resursa za porast dela. Ubrzo nakon ovoga, car Abaka je umro.

Ahmad, Abakin brat, nasledio ga je na prestolu; i zbog nedostatka obrazova-nja ili znanja, progonio je hrišćane zbog svog značajnog druženja sa muhame-dancima u prošlosti. Međutim, njegova vladavina bila je kratka, ne trajući više od dve godine; i na prestolu ga je nasledio Abakin sin, čije ime je bilo Arkun. Ime koje je dato Markosu nakon što je posvećen za svoju novu poziciju bilo je Jabalaha. Bog ga je blagoslovio dobrim zdravljem, i poživeo je videvši šestoricu različitih careva kao potcareve na carskom prestolu zapadne Persije. Prolazeći kroz mnoge uzbudljive događaje svog života, biće dovoljno reći da se svečano posvećenje crkvi, koja je učinila tako čudesno delo do vremena kada je Markos (Jabalaha) stigao u patrijarhat, i dalje nastavilo. Tako priča o dvojici mladića i-lustruje ogromnu meru u kojoj se crkva sa istoka proširila na orijentu, kao i njena sila i uticaj.

MARKO POLO I ASIRSKA CRKVA

Isti vek u kojem su Markos i Sauma putovali iz Kine u Persiju bio je svedok pet drugih putovanja koja su zabeležena. Daju nam izvanredne prikaze mongol-skog sveta od Mediteranskog mora do Tihog okeana, od Sibira do Indijskog oke-ana. Najistaknutija od ovih putovanja bila su putovanja Marka Pola, Italijana iz grada Venecije i predanog rimokatolika. Kako je njegovo obrazovanje u katoli-cizmu obojilo njegovo tumačenje situacija sa kojima se suočio vidi se u sledećem opisu:

„Mosul je velika provincija naseljena različitim narodima, od kojih jedna grupa odaje poštovanje Muhamedu, i zovu se Arapi. Drugi ispovedaju hrišćansku veru, ali ne prema crkvenim kanonima od kojih su otpali u mnogim slučajevima, i imenovani su kao nestorijanci, jakobinci i Jermeni. Imaju patrijarha kojeg nazi-vaju Jakolit, a on je nadbiskupe, biskupe i opate posvetio i poslao u sve delove Indije, do Baude (Bagdad), ili do Kataja (Kine), isto kao što je rimski papa u- činio u latinskim zemljama.“15

Kada su se Đovano Plano Karpini i Vilijam Rubruk uputili da razgovaraju sa tartarskim carevima, prestonica je i dalje bila u Karakorumu u Sibiru usred nomadskih plemena sa azijatskih planina. Putovanje na koje je krenuo Marko Polo, međutim, dovelo ga je do Pekinga, nove prestonice Mongola pod carem Kublajem. Sledeći opis Pekinga u vreme dolaska Marka Pola dat je od strane Manuela Komrofa:

„Dva izvanredna inženjerska čuda već su bila dovršena pre nego što je stigao

~ 269 ~

Marko Polo. Jedno je bilo kineski zid a drugo veliki kanal, poslednjih 1.000 ki-lometara koje je dovršio Kublaj-kan. Ovaj kanal prolazi od Pekinga do Kantona i do danas stoji kao najduži vodeni tok koji je čovek konstruisao. Zemljane ko-munikacije poštara na konjima bile su visoko razvijene i u potpunosti opisane od strane Marka Pola. Kina je već bila sazrela u različitim veštinama. Slikanje, gra-viranje, salivanje bronze, vajanje, kao i pravljenje porcelana i arhitektura već su bili veoma visoko razvijeni. Literatura je, takođe, bila visoko poštovana. Izum papira došao je već 105. n. e. a knjige su bile štampane od drvenih blokova 932. godine. Oko pedeset godina kasnije bilo je naređeno štampanje velike enciklope-dije, sačinjene od hiljadu različitih odeljaka, pod ličnim nadzorom cara. Marko Polo mogao je već pronaći u opticaju knjige po pitanju političke ekonomije, filo-zofije, religije, rata, poljoprivrede, slikanja, muzike i drugih umetnosti. Štampa-nje se prvi put pojavilo u Kini u obliku blokova od pečene gline u ranom periodu 1043. godine, a papirni novac, o kojem je Marko Polo govorio sa takvim čuđe-njem, bio je u opticaju u mnogim delovima carstva. Mehanički uređaji nisu izo-stali. Vodeni satovi pronalaženi su na mostovima; astronomski uređaji bili su neprestano u upotrebi, metali i ugalj bili vađeni su iz rudnika a so izdvajana iz morske vode. U ovom svetu čuda našao se Marko Polo, upečatljivi dvadeset-jednogodišnji mladić.“16

Kada je Marko Polo, mladić od devetnaest godina, putovao sa svojim ocem i ujakom, on je praktično uzeo istu putanju od zapada ka istoku koju su Markos i Sauma prešli od istoka do zapada. On je takođe, ovim rečima, zapazio koliko snažna je bila crkva na istoku u Jarkanu (tj. Jarkandu), koji se nalazi u zapadnom delu Turkestana: „Jarkan je provincija u obimu od pet dana putovanja. Ljudi slede zakon Muhameda, ali tamo su takođe nestorijanci i jakobinski hrišćani.“17

Kada je došao do Tanguta, jednog od mesta koje je pomenuo Sauma, Marko Polo zapazio je postojanje asirskih hrišćana,18 a takođe i u Tan-huangu, gradu koji on naziva imenom Čingintalas.19 Odatle pa nadalje on uviđa oko deset drugih mesta na kojima je boravio na svojim putovanjima tamo-amo u carstvu. Pišući o gradu koji je danas poznat kao Sučao, on kaže: „Na kraju onih deset dana dolazite do još jedne provincije po imenu Sakčur.“ On ukazuje da je deo naroda u ovom mestu bio hrišćanski a deo idolopoklonički.20 Odatle je otputovao u grad Kam-piču (sada Kanču), u mestu u kojem, kaže on, hrišćani imaju „tri veoma lepe crkve“.21

Iz Kampičua je otišao dalje na istok u carstvo Ergvil sa prestonicom po istom imenu, što je očigledno moderni grad Lijangčao. Marko Polo kaže: „On je jedan od nekoliko carstava koja čine veliku provinciju Tangut. Narod sačinjavaju nestorijanski hrišćani, idolopoklonici i obožavaoci Muhameda.“22 U ovom tre-

~ 270 ~

nutku Marko Polo pominje još jedan grad direktno na jugu od Lijangčaoa, oči-gledno moderni grad Ining, koji on opisuje kao dom asirskih hrišćana.

Ponovo se upućujući istočno iz Lijangčaoa, Marko Polo je došao u provin-ciju čiji glavni grad je bio Kalačan. On ovoj oblasti pripisuje bezbrojne gradove i sela u kojima postoje lepe crkve koje pripadaju asirskim hrišćanima.23 On je odatle nastavio istočno dok nije ušao u još jednu provinciju kojom su vladali hrišćani. Ovoj sledećoj provinciji on daje ime Tendak, o kojoj kaže:

„Car ove provincije je iz loze prestera Jovana, po imenu Georgije, i on drži zemlju pod velikom kanom; ne da drži nešto kao celinu od onoga što je posedo-vao prester Jovan. Običaj je, mogu vam reći, da ovi carevi iz loze prestera Jovana za žene uvek dobiju ili ćerke velikog kana ili druge princeze iz njegove poro-dice… Vladavina ove provincije u rukama je hrišćana, kao što sam vam rekao.“24

Šekspir je pisao o Kataju, sledećem carstvu u koje su odjahali Marko Polo i njegovo društvo. Vekovima je Kina na zapadu bila nazivana Kataj. Veliki car uskoro je otkrio mogućnosti Marka Pola i izabrao ga za carskog službenika. Kao takav, napravio je mnogo putovanja širom carstva i izvestio o bezbrojnim gradi-ćima i selima u kojima je našao nestorijanske hrišćane.25

Kao službenik cara Kublaj-kana, otišao je u jugozapadni deo Kine i zapazio postojanje asirskih hrišćana u Jananfuu, glavnom gradu provincije Janan.26 O gradu Jangčaou, nad kojim je Marko Polo izvesno vreme bio postavljen kao upra-vitelj i koji je imao dvadeset i sedam drugih bogatih gradova pod njegovom upra-vom, rečeno je da je imao tri takve crkvene građevine.27

Tako postoje čuveni svedoci koji su svojim očima videli napredne crkve u kineskom carstvu od 600. do 1300. godine. Ove crkve sada nisu tamo. Šta se desilo od onda? Još jedna revolucija koja je svojim zamahom obuhvatila Aziju i Evropu zbacila je Mongole i učinila Turke dominantnim.

POJAVA TAMERLANA

Prirodno se javlja pitanje: „Šta je nastalo od rasprostranjenog hrišćanstva na istoku, plodu rada koji je obavila crkva na istoku?“ Ovo nas dovodi do novih događaja koji uključuju Tamerlana, jezuite i uvek pokretne peščane pustinje.

Tamerlan (1333-1405. n. e.) je bio još jedan svetski osvajač.28 Mnogi poznati ljudi vojne sposobnosti izgledaju kao patuljci u poređenju sa Džingis-kanom i Tamerlanom. Izuzev južne Indije, Džingis je pokorio čitavu Aziju i veći deo istočne Evrope. Smatralo se da crkva na istoku nije izvršila svoje hrišćanske uti-caje na sledbenike Džingis-kana da poštede određene hrišćanske narode, možda bi svi oni danas govorili mongolskim jezikom. Tamerlan je stekao nadmoć nad svim zemljama koje je pokorio Džingis, izuzevši Kinu. Džingis je bio Monogl,

~ 271 ~

pokazivajući širom svog carstva religijsku slobodu čudesnu za njegovo vreme. Tamerlan je bio Turčin, fanatični muhamedanac, koji je ubijao na stotine

hiljada hrišćana, ako ne i na milione, i uništavao hrišćanske crkve i centre za obuku. Njegovo nasilje je jedan od razloga za propast asirskog hrišćanstva u Da-lekoj Aziji. Drugi razlog bio je dolazak jezuita, podržanih oružjem Španije i Por-tugala, o čemu će kasnije više biti napisano.

Tamerlan je u svetskoj istoriji bio bez premca po svireposti i okrutnosti. Gde god je prošao, provincije bi postale pustinje a stanovnici su bili ili pobijeni ili porobljeni. Do moći je došao negde u vreme kada je mongolsko cartvo bilo oslab-ljeno podeljenošću između unuka Džingis-kana. Kao general posedovao je spo-sobnosti najvišeg reda. Za trideset godina neprestanog ratovanja pokorio je cen-tralnu Aziju i Persiju. Samo u Isfahanu sedamdeset hiljada glava bilo je pretvo-reno u piramidu. Umarširao je u Malu Aziju i Gruziju, tada veoma moćnu zemlju, a Rusiju udario zastrašujućim udarcem. Poslao je svoje vojske u Sibir, pokorava-jući severno sve do reke Irtiš i istočno do kineske granice. Njegovo osvajanje severne Indije bio je značajan poduhvat. Tamerlan je bio imao više od šezdeset godina kada je probio prolaz kroz reku Indus, marširajući napred ka uništenju kuća i masakriranju stanovništva.29 Tartarska vojska zarobila je sto hiljada zatvo-renika pre nego što je došla do Delhija. Bilo je izdato naređenje za njihov pokolj, i užasna osveta je sprovodena protiv svakoga ko bi pokušao da izbegne ovu krvavu obavezu; veruje se da nijedan osuđeni zatvorenik nije pobegao.30

Tamerlanove pobede nad otomanskim Turcima nakon njegovog povratka iz Indije značajno su izražene osvajanjem Bagdada, Alepa i Damaska, a takođe i hvatanjem sultana. Tamerlan je imao napad groznice usred gigantske kampanje za zatiranje Kine.31

Dalji prodor divljeg Tamerlana bio je poslednja oluja koja je trebala da isko-reni čvrste temelje azijatske civilizacije. Svaka šansa sada je bila uklonjena da centralna ili daleka Azija ikada postanu veliki doprinoseći faktor za izgradnju boljeg sveta. Dani prosperiteta i energije ustupili su mesto neznanju i siromaštvu. Kao misionski nepristrasne, te zemlje predstavljale su tvrdokoran i težak problem za uspeh visokih standarda kakve je hrišćanstvo težilo da usadi. Spasitelj je učio svoje učenike da kada budu bili prognani iz jednog grada, treba da beže u drugi. Od Tamerlanovih dana pa nadalje, čovek u drugim zemljama mora tražiti rast dominantnog i plodonosnog hrišćanstva. Za petnaest vekova Crkva u pustinji u-radila je slavno delo u zemljama istočno od Mediteranskog mora. Sada je novo-otkrivenom kontinentu od strane Kolumba preostalo da preuzme hrišćansko vođ-stvo u vreme kada ga je crkva na istoku položila. Amerika će se pojaviti u sili da daje jevanđelje Isusa Hrista.

Sahara bi bila primamljiv kandidat za misionsko nastojanje isto kao i Sibir,

~ 272 ~

Turkestan ili severna Kina kada su bili preplavljeni kovitlajućim peščanim obla-cima. Godine rada potrošene u podizanju gradova postale su ništavne pred nadi-rućom olujom. Čovek sa svim svojim odbrambenim oružjem nije bio u moguć-nosti da stoji pred pustinjskim lavinama. Odblesak u modernom Atlasu Kine koji je pripremio A. Herman otkriće kartu koja određuje položaj iskopanih gradova blizu Turfana u istočnom Turkestanu.32

Između Kotana i Kine pokretni pustinjski pesak prekrio je bezbrojne gradove u istočnom Turkestanu koji su u stara vremena bili sedišta naprednih trgovačkih i prosperitetnih zajednica.33 V. H. Džonson je autoritet za konstataciju da su jed-nom prilikom tri stotine gradova bili pokopani za dvadeset četiri časa.34

Istraživanja ser Aurela Stejna usred iskopanih gradova Kataja, i zanimljive knjige Svena Hedina po pitanju drevnih ostataka Lop-nora daju još neke intere-santne činjenice po pitanju pokopavanja nekada naprednih i naseljenih centara u daljoj Aziji.35 Sven Hedin pokazuje da usred ruševina Lou-lana u severozapad-nom Turkestanu, iskopani pronalasci kao što su ispisane trake od papira, drvene ploče, novčići, šolje, i posude, i ostali podaci, ukazuju na period između sredine trećeg veka i početka četvrtog. Jedan dokument govori o vojnoj ekspediciji, a drugi o vladinoj poseti prilikom koje je grad dočekao četrdeset zvaničnika iz gra-nične vojske. Postojale su takođe i brojne farme.36

DOLAZAK JEZUITA U KINU

Postojao je još jedan faktor, silniji nego Tamerlan, silniji nego pokretni pustinjski pesak, koji je doprineo slabljenju asirske crkve u Kini i njenom nestanku iz vođstva. Ovaj faktor bio je jezuitska organizacija.

Sa dolaskom jezuita u Kinu bitka za veru bila je premeštena na novo tle. Razarajuće posledice po Crkvu u pustinji od novopridošlih jezuita u Indiju, do-noseći sa njima portugalsku inkviziciju, ranije su istaknute. „Pad nestorijanske crkve u Indiji“, piše Vilijam V. Hanter, „nije bio izazvan, međutim, ni takvim nazadovanjem ka paganizmu niti bilo kakvim progonstvima domaćeg princa; nego pritisku portugalske inkvizicije, i energičnom propovedanju Rima.“37 Jezu-iti su proizveli iste posledice u Kini i Japanu.

Čuveni pionir ovog reda, Francisko Havijer, koji je uveo inkviziciju u Indiju, otplovio je u Japan 1549. godine. Svoju prvu crkvu sagradio je u Jamagučiju 1552. Koliko je usvojio budističku filozofiju i paganizam u svoje papsko propo-vedanje može se videti u sledećem citatu: „On je takođe koristio posuđe oltara, sveće, kad i neke od kipova pronađenih u njihovim hramovima – koji se tako malo razlikuju od onih u katoličkoj crkvi.“38

Njegov ostanak u Kini, međutim, bio je kratak. Njegovi sledbenici su za neko

~ 273 ~

vreme iskusili mnogo protivljenja od mandarinaca. Sve do januara 1601. godine Mateo Rići, jezuitski sveštenik iz Portugala, nije imao uspeha u zadobijanju upo-rišta u Pekingu, uglavnom pomoću svoje veštine u matematici, gradnji ratnih ma-šina i astronomiji.39

Podržani silom Portugala i Španije, jezuiti su zadobili veliko poštovanje od obrazovane klase i carskog dvora. Među obrazovanima su bili tako uspešni da su prilikom smrti oca Rićija 1610. godine, tri najproslavljenija doktora u društvu obrazovanih (učenjaci Pol, Leon i Mihael) bili u rangu onih koji su obraćeni od strane jezuita.40 Zapravo, oko 1615. godine, dvojica od glavnih sudija Kine pod-neli su molbu caru da pronađe sve najbolje evropske knjige prevedene na kineski jezik od jezuita sa ciljem da se obogati nacionalna literatura.41

Otprilike u ovo vreme postojao je veliki sukob među samim jezuitima, ne samo u Kini nego takođe i u Evropi, zbog načina na koji je otac Rići usvajao neznabožačke običaje, krštavajući obraćenike koji su ih i dalje držali, i tvrdeći tako da Hristos i rimokatolička crkva nisu bili neprijateljski nastrojeni takvim praksama kao što su obožavanje predaka i drugih paganskih obreda. Jezuitski istoričar Hac, diskutujući sa ocem Lombardom, saradnikom i naslednikom oca Rićija, kaže:

„Posmatrajući sa ove tačke gledišta, običaji Kine izgledali su Lombardu i misionarima koji su stali na njegovu stranu kao idolatrija krajnje nespojiva sa svetošću hrišćanstva – kriminalna dela, bezbožnost koja mora biti pokazana Ki-nezima nad kojima je, milošću Božjom, zasjala svetlost jevanđelja, i što mora biti zabranjeno svim hrišćanima kakvo god bilo njihovo stanje.“42

Na taj način može se razumjeti koliko su se jezuiti u Kini razllikovali od crkve na istoku. Takođe se može uvideti da su oni, nudeći verovanja i običaje koji su radije odobravali nego se suprotstavljali neznabožačkoj idolatriji, stekli moć dovoljnu da upropaste tamošnje novozavetno hrišćanstvo kao što su to uči-nili u Indiji. Povrh toga, njihovo prihvatanje kućnih bogova i molitava za mrtve dovešće ih do toga da iskoriste priliku koja im se pružila iskopavanjem čuvenog kineskog kamenog spomenika. Biće primorani da upropaste kineske simbole na ovom čuvenom kamenu otkrivenom u nekadašnjoj prestonici kineskog carstva nekih dvadeset do dvadeset pet godina nakon njihovog prvobitnog uspeha. Izvr-nuti drevni natpis tako da naučava papsku doktrinu pružiće ukrasni paravan iza kojeg mogu kovati svoju propagandnu mašineriju.

UPROPAŠĆENI KINESKI NATPIS

Proslavljeni kineski kameni spomenik, kao što je navedeno u prethodnom poglavlju, iskopan je 1625. godine u Čanganu, a njegova neizmerna važnost bila

~ 274 ~

je odmah prepoznata. Ovaj dragoceni pronalazak odmah su prigrabili obrazovani kineski zvaničnici i jezuiti radi njihove lične zaštite. Prvi korak bio je oblikovati dupli kamen kako bi se rešili originala.43 Da bi ovo uradili, jezuiti su bili neop-hodni mandarincima, a ti zvaničnici bili su neophodni jezuitima. I jedni i drugi trebali su se zaštititi od štetnog svedočanstva ovog revolucionarnog istorijskog pronalaska. Istovremeno, otkrivanje originala izazivalo je opšte uzbuđenje da bi bilo dopušteno njegovo uništenje bez zamene.

Dr Čarls V. Vol navodi da je sirijski natpis na ovom spomeniku autentičan. On predstavlja sledeća tri reda argumenata da dokaže da su kineski simboli iskle-sani na mermeru falsifikat:

„(1) okolnosti pod kojima su preneseni javnosti; (2) priroda njegovog sadržaja; i (3) simboli na kojima je napisan.“44 Pod broj jedan, može se reći da je dobro potvrđena činjenica da je original

uništila kineska vlada. Tvrdi se da je načinjena precizna kopija. D’Atins Kirčer, jezuita koji je bio živeo u to vreme i koji se veoma zainteresovao za kameni spo-menik, citirao je sledeće od Martina Martinija, učenog jezuite, vođe misionskog dela u Kini:

„Upravitelj nije bio ničim drugim obavešten o otkriću spomenika nego po-moću radoznalosti prirodnoj Kinezima, i on se uputio ka tom mestu i čim je ispi-tao znakove njegove prečasne antike, prvo je sastavio knjigu u čast spomenika i naredio da se načini spomenik iste veličine, na kojem je ugravirao sadržaj ovog drugog i tačku po tačku upisao iste znakove i ista slova koja su utisnuta na origi-nalu.“45

Dr Vol navodi od dvojice drugih jezuitskih sveštenika, Bojima i Samedusa, takođe vođa na istom misionskom polju, da bi dokazao da je kineski natpis na drugom spomeniku bio načinjen po istim dimenzijama kao na prvom, da su u formulisanju natpisa jezuitski učenjaci pružili svoju pomoć pošto su se našli pri ruci odmah pošto je stena iskopana.46

Šta su bili motivi i učenih Kineza i jezuita da daju javnosti zamenu kineskog natpisa? Kineski znakovni jezik veoma je izmenjen u vekovima tokom kojih je spomenik ležao pokopan da je natpis na mermeru bio nerazrešiv. Međutim, man-darinci tvrde da se potezi i vijuge njihovog znakovnog jezika, kao i značenje sva-kog znaka, nisu promenili dve hiljade godina. Iz ovog razloga učenjaci nebeskog carstva uništavaju ili brišu, kada god je moguće, i čim mogu, bilo kakav drevni natpis kojeg se mogu dočepati.47 Ali pošto je čanganski spomenik pronađen blizu velikog i naseljenog grada, i pošto je doprineo velikom uzbuđenju, bilo je neop-hodno da se javnosti vrati duplikat što je moguće sličniji originalu u svakom pogledu dok se uništavao „potkazivački“, nerazrešivi kineski natpis.

~ 275 ~

Šta je, dakle, bio motiv jezuita time što su saučestvovali u ovoj nameštaljki? Zašto je za mandarince bilo neophodno da zavise od njihove pomoći? Jezuiti su ubrzo uvideli da je spomenik objavljivao rani dolazak crkve na istoku u Kinu, koja je bila ekskomunicirana oko 200. n. e. od rimskog biskupa.48 Ovde je bila prilika da se na ovom komadu kamena ispišu doktrine crkve u Rimu, vodeći računa da ostale činjenice nisu u suprotnosti sa onim delom mermera koji je ispisan na sirijskom jeziku. Pošto je obrazovana klasa bila totalno u neznanju po pitanju crkvene istorije i hrišćanskih doktrina, bili su primorani da pribegnu jezuitima da bi izmislili priču koja pri izlaganju neće trpeti sukobljavanje sa onim što je napisano na sirijskom delu spomenika.

Razmatrajući drugu tačku, čovek može uvideti da priroda doktrina pred-stavljenih na kineskom delu natpisa takođe dokazuje jezuitsku prevaru. Ove ref-erence u sadašnjem kineskom tekstu koja se odnosi na upotrebu kipova u hrišćanskom bogosluženju i molitvi za mrtve bile su objave doktrine koje nikada nije naučavala crkva na istoku. Ipak su jezuiti bili primorani da na sirijskoj strani natpisa, koju nisu mogli izmeniti, priznaju da je spomenik bio podignut na slavu tog velikog misionskog tela. Pošto se kineski simboli sa njihovim tumačenjima mogu pronaći u bilo kojem standardnom delu na ovu temu, ovde se neće navoditi ova obmanjivačka poruka. Povrh toga, kineski simboli na spomeniku ne naglašavaju evanđeoski program. Ne postoji napomena o Hristovim čudima i ništa po pitanju njegove smrti, vaskrsenja i vaznesenja.

Postoji, povrh toga, neiskrena hvala data kineskim carevima i odobravanje njihovog običaja kačenja portreta na zidove crkava. Ostala učenja koja se puno razlikuju od učenja crkve na istoku i koja su bila odbačena od strane tog tela pojavljuju se na kineskom delu natpisa.49

Što se tiče treće tačke, Vol proizvodi majstorski argument da bi potvrdio izvornost sirijskog teksta na spomeniku a stoga i samog izvornog pronalaska, i da bi dokazao da je kineski natpis bio falsifikat. U njegovim knjigama, pred-stavljajući ploče koje upoređuju simbole oba jezika na spomeniku sa onim sim-bolima upotrebljavanim u različitim erama kroz vekove, on čitaoca ubeđuje u izvornost sirijskog i falsifikat kineskog teksta.50

Potpuni prikaz natpisa na sirijskom jeziku na spomeniku pokazaće da on de-finitivno daje godinu u kojoj je spomenik bio podignut. Drugo, on jasno i is-pravno navodi ime poglavara crkve na istoku u Kini. Takođe jasno i ispravno daje ime oca nad očevima, vrhovnog poglavara crkve na istoku širom sveta, ne ostavljajući mesta sumnji da je spomenik bio uspomena na tu crkvu i njenu pobedu u Kini. Sirijski tekst takođe definitivno navodi da je na ovom kamenu bila doktrina onoga koji je bio naš Iskupitelj i učenje koje je kineskim carevima bilo propovedano od njihovih praočeva.

~ 276 ~

Filologija je jasno pokazala kako se značenje kineskih simbola menjalo iz veka u vek. Njihovi znakovni simboli, koji su obično korišćeni u pisanju, ne prenose nijednu reč; oni izražavaju ideju ili sliku. Zvanični razlog dat za uništa-vanje izvornog kamena i zamenu istog onim novoisklesanim bio je da su kineski simboli bili veoma oštećeni na iskopanom spomeniku. Stoga se treba zaključiti da je literarna klasa Čangana želela da stvori još lepše i prihvatljivije kineske simbole.

Razlog zašto je autentičnost sirijskih simbola prihvatljivija je očigledan. Kao prvo, ni Kinezi ni jezuiti iz sedamnaestog veka u Kini nisu bili upoznati sa sirijskim jezikom iz sedmog veka. Kada su, međutim, sirijski simboli na kamenu bili podneti sirijskim učenjacima, oni su se vrlo podudarali sa izveštajima crkvenog štaba. Takođe su se poklapali sa istorijom napisanom o crkvi na istoku, bilo od strane članova crkve ili nezainteresovanih istoričara.

Iz izjava isklesanih vekovima ranije na sirijskom jeziku na ovoj ploči vred-noj pažnje, priča o izvanrednom delu koje je postigla crkva na istoku u Kini se nastavlja. Nebrojeno mnoštvo koje se obratilo k Hristu u Kini kroz napore Crkve u pustinji stajaće pobedonosno na staklenom moru iskupljenih sa zemlje.

~ 277 ~

Glava 23. CRKVA U JAPANU I NA FILIPINIMA

Širenje budizma nije uništilo, iako je možda promenilo, drevna verovinja Ja-panaca; niti ih je sprečilo od upražnjavanja drugih oblika religije. Drevni kineski kult obožavanja neba nije bio zanemaren, kao što je jasno iz njegovih zvaničnih dnevnika.1

Japan mnogo toga od svoje civilizacije duguje crkvi na istoku. Ovo može biti iznenađenje za mnoge. Ako je tako, biće još iznenađenja za one koji nisu obavešteni o tome kako snažno je hrišćanstvo bilo odlučujući faktor u životu tog carskog ostrva.

Domaća religija Japana je šintoizam. Značenje reči „šinto“ je „put bogova“. Dr Nitabe ne okleva da kaže da je šintoizam uglavnom politeistička ili politei-zmička religija.2 Ona vidi boga u svemu, bilo u uzvišenim delima prirode ili u skromnim predmetima kuhinjskog nameštaja. Šintoizam je ostao jedini vlasnik japanske religijske duše sve dok hrišćanske doktrine i budistička organizacija nisu izvršili svoje uticaje na nju.

Odgovor na pitanje kako je šintoizam mogao održati svoj uticaj na Niponeze sa svojim ograničenim prinosima pronađen je u činjenici da on čini snažnu svezu nacionalnog jedinstva. Iako su izveštaji na kojima je izgrađena istorija Japana relativno skorijeg porekla, tradicije tog naroda dosežu unazad više od šest stotina godina pre Hrista. Strahopoštovanje koje je ukazivano prema caru uvek je bila vodeća japanska tradicija. U svakom periodu nacionalnog života on je bio priznat kao istinski potomak boginje sunca. Do te mere smatran je božanskim. Šintoizam je izraz ovog kulta. Sve tačke nacionalne egzistencije koncentrisane su oko vrhovne ličnosti cara.

Neverovatne transformacije desile su se u društvenom, političkom i religij-skom životu naroda; ali ova dva elementa – obožavanje cara i šintoizam – istra-jale su kroz istoriju Japana. Razvoji su uticali čak i na njih. Japanski učenjaci su diplomirali sa najvišim počastima iz zapadnih univerziteta samo da bi se vratili kući bez i najmanje promene u njihovim religijskim ubeđenjima po pitanju carske porodice. Ovo je prikaz načela da se glava može obraćati glavi, ali ne može se obraćati srcu. Obrazovanje nije neophodno značilo i promenu srca.

Japanski izveštaji o prošlosti su i pisani i tradicionalni. Najraniji pisani do-kument koji se tiče istorije je Kodžiki, napisan mešavinom arhaičnog japanskog i kineskog, i Nihondži, napisan potpuno na kineskom. Oba datiraju iz osmog veka C. E. Istoričar Andervud piše:

~ 278 ~

„Kodžiki je ponekada nazivan ’japanska Biblija’, ali teško je pronaći religij-ski motiv iza ove kompilacije, osim u meri u kojoj predstavlja stare priče o ’po-reklu božanstava i ljudskih ustanova’. Glavni cilj ove kompilacije bio je da de-monstrira božansko poreklo vladajuće porodice i daleka starina osnivanja države.“3

O Nihondžiju on kaže da delom pokriva isto polje kao i ostali dokumenti, sa naizmeničnim verzijama istog mita ili događaja.

U prvih dvanaest vekova hrišćanske ere, neizbežna osobina japanske istorije bila je njegova pokorna imitacija i kopiranje kineskih pravaca i života. Primio je prodor kineskog razmišljanja i jezika. S obzirom na ovo, Japan je praktično bio provincija nebeskog carstva. Kao što P. J. Saeki kaže:

„Ako su dvorske građevine u Hsijanfuu bile obojene u crveno, takve su bile i one u Nari. Ako je hram bio sagrađen i podržan od kineske vlade u svakoj pro-vinciji, mora da je tako bilo i u Japanu. Ako je rođendan kineskog cara bio svet-kovan kao kineski nacionalni praznik, tako je bilo i ovde. Ako su plemići i viša klasa u kineskoj prestonici igrali fudbal, to je uskoro podražavano od strane ja-panske aristokratije u Nari i Asuka-oki.“4

Budizam je među kineskim uticajima bio onaj koji je najviše uticao na Japan. Biće navedeno kako je sam budizam bio tako temeljno promenjen preko hrišćan-stva i kako je ova sila dominirala japanskom istorijom.

Na cara se gledalo kao na direktnog potomka boginje sunca Amaterasu. Šin-toistički sveštenici tvrde da je hram u Iseu, Amaterasinom nacionalnom sveti-lištu, pomoću otkrivenja bio podignut u isto vreme kada je Hristos bio rođen.5 Oni tvrde za utelovljenje njihove boginje sunca kao što hrišćani čine za Mesiju. Postoje mnoge sličnosti, ako ne istovetnosti, između hrišćanstva i šintoizma. Šin-toisti su, stoga, u poziciji da tvrde da je njihovo otkrivenje ono izvorno koje su apostoli lažirali, ili da obe religije imaju zajedničko poreklo. Ise, religijski centar, za Niponeze predstavlja svetinju nad svetinjama. Milioni se svakodnevno okreću ka njemu u molitvi kao što u drugim zemljama religiozni ljudi čine sa Mekom i Jerusalimom. Da bi rešili probleme koji se moraju pojaviti u okršaju između istoka i zapada, važno je proučiti kako se nacionalna religija Japana približila hrišćanstvu u doktrini i religijskim ceremonijama. Kako su se šintoizam i budi-zam sjedinili u Japanu, i kako je ova nacionalna religija postavljena kao protivnik biblijskim otkrivenjima?

~ 279 ~

LAŽIRANJE HRIŠĆANSTVA NA ISTOKU

Generalno, budizam danas nije ono što je bio u vreme smrti njegovog osni-vača. Izvornoj doktrini koju je naučavao Buda nedostajala je dubina, širina i sila biblijskih poruka. Da ih nije zadobila u Asoki (caru velikog hindu carstva u Indiji oko 273. pre n. e.), zaštitniku i apostolu, verovatno ne bi preživela. Iako je budi-zam u Indiji uživao carsku podršku od mnogih različitih careva, kakvu istinska Hristova crkva nikada nije, bio je tako jalov i neodgovarajući za potrebe ljudske duše, i danas bi bio mrtva stvar da nije prisvojio zadovoljavajuće doktrine i pro-duktivnu mašineriju hrišćanstva. Kako stvari sada stoje, budizam je jedna od naj-većih religija na svetu.

Budizam, nova vera koju je njen osnivač postavio usred okrutnog, prljavog, primitivnog hinduizma, bio je popriličan napredak u odnosu na grube idolopo-klonike u njegovoj domovini. Povrh toga bio je previše slab da se podigne protiv podmlađenog hinduizma i naprednog hrišćanstva. U svom ranijem obliku nije imao trojstvo.6 Predstavljao je jasniju ideju božanstva nego onu koja je prethodno u Indiju došla preko hinduizma, ali je ostavio veliki jaz između čoveka i Boga. Nije imao Spasitelja. Nije imao ličnost Božanstva sličnu hrišćanskoj koncepciji svetog Duha. Čovek je ostavljen da unutar sebe pronađe silu da premosti ponor između njega i njegovog Stvoritelja. Vinsent Smit piše: „Izvorni budizam koji je zanemarivao božansko bio je u kasnijim vremenima poznat kao hina-jana, ili ma-nje vozilo spasenja, dok je modifikovana religija koja je prepoznala vrednost mo-litve i priznala Budu kao Spasitelja čovečanstva bila nazvana maha-jaja, ili veće vozilo.“7 Velika doktrina spasenja samo kroz veru, ili mahajana, u budizmu se pojavila oko hiljadu godina nakon smrti njegovog osnivača.

Budizam je u Kinu ušao 67. n. e. Šest godina ranije, car Ming Ti imao je san koji je u njegovoj duši proizveo tako duboku zapanjenost kao onu koja je uzbu-dila Nebuhadnezara. Prema legendi, kineski vladar posmatrao je veliki zlatni kip kako leti sa visina i kako se zaustavio nad palatom u kojoj je spavao. Na tom mestu bio je zaustavljen dovoljno dugo da se leluja nazad i napred. Sunce i mesec spuštajući se u sjajnom veličanstvu na nebeskog posetioca učinili su da sija bo-žanskom svetlošću. Car je pozvao jednog od svojih sposobnih službenika, koji je brzo protumačio taj događaj kao posetu od indijskog božanstva Bude. Posle čega je monarh izaslanstvu od osamnaest ljudi zapovedio da otputuju na zapad radi informacije o ovom Budi.

Izaslanstvo se vratilo, praćeno belim konjima natovarenim spisima i relikvi-jama, u Lojang, kinesku prestonicu u to vreme. Odmah zatim car je sagradio hram nove vere i nazvao ga Beli konj, na račun životinja koje su iz Indije nazad donele budističke relikvije i spise.

~ 280 ~

Karl Rajkelt dodaje: „Tako je otpočela osvajačka bujica budističkih monaha iz Indije u Kinu koja se nastavila preko sedam stotina godina, i koja je postala od tako velikog značaja za ’središnje carstvo’.“8

Dok je budizam pravio svoj put u Kinu, bio je podvrgnut transformaciji. Iako u početku podržan carskim pokroviteljstvom, kao doktrina našao se previše hla-dan i jalov da se takmiči sa konfučijanizmom, vodećom domaćom religijom u Kini.9 Dodir sa crkvom na istoku bio je prilika za budizam da asimiluje nepobe-dive doktrine religije čiji se osnivač, Hristos, pojavio skoro šest vekova nakon što je Buda živeo.

Ovo je upravo ono što se desilo. Šan-tao, istaknuti kineski budistički svešte-nik koji je umro 681. godine, počeo je širom Kine da objavljuje spasenje pomoću vere u Budu pod njegovim novim imenom, Amitaba. Šan-tao je takođe naučavao doktrinu o trojstvu tako uspešno da je o njemu bilo rečeno: „Kada je propovedao, tri Bude pojavile bi se u njegovom dahu.“10 Promovisao je ideju o namesničkom spasitelju neograničene svetlosti ili večnog života pomoću vere u Amitabu. Oda-kle je dobio ovu zamisao? Očigledno od hrišćanskih misionara.

Da bi se dokazalo da su i hrišćanski misionari i budistički vođa Šan-tao bili prisutni u kineskoj prestonici tokom iste generacije, potrebno je samo zapaziti, u sledećem citatu, da je „Kao Cung (650-683. n. e.), koji je bio veliki prijatelj Šan-taoa, bio upravo onaj car koji je najviše pomogao asirskoj crkvi u Kini“.11 Budi-zam je pod vođstvom Kineza, kreativnijoj rasi nego Indusi, bio vođen novoza-vetnim istinama. Tako se iz hladne doktrine spasenja delima podigao do visina dobrih vesti spasenja verom. Rajkelt o Amitabi, novom imenu u budizmu, kaže: „Ono što je bilo rečeno o Amitabi biće dovoljno da ostavi utisak od ogromnog značaja koji je njegovo ime steklo u Kini, i pokazaće kako su sve niti u mreži mahajane vodile nazad do njega.“12

„Tako imamo“, kaže Artur Lojd, „takoreći, tri različita budistička trojstva, od kojih svako tvrdi da potiče od početaka mahajane, od kojih se navodno svako istovremeno pojavilo u Kini, upravo u vreme kada su hrišćanske misije upravile svoj put ka tom carstvu, i sva tri su dovedena u Japan tokom ranih godina Nare. U suštini sva tri kompleta označavaju poprilično istu stvar.“13 Postoji kineski i japanski budizam, kao i indijski budizam.

BUDIZAM PRISVAJA DRUGI DOLAZAK BUDE

Budistima, dodajući Amitabu svom božanstvu, omogućeno je da propove-daju o iskupitelju. Da bi zadovoljili težnje grešnih duša, otišli su dalje. Bili su primorani da proriču drugi dolazak ili slavni povratak njihovog novog posrednika koji je prenesen u nirvanu, njihovo nebo. Nakon što vekovi prođu, on će se vratiti

~ 281 ~

na zemlju, govorili su oni. Jedan istočnjak piše o drugom dolasku Bude pod ovim japanskim nazivom: „Maitreja (Miroku), Voljeni koji se vraća.“14

Da bi posmatrao uticaj ovog učenja u Japanu kao i u Kini, neka neko otputuje iz Čangana, drevne prestonice Kine, u Kjoto, nekadašnju prestonicu Japana, i popne se pomoću nagnute železnice do Metjua Koje, japanske svete planine. Na čuvenom groblju na vrhu planine pronaći će repliku proslavljenog kamenog spo-menika u Čanganu, Kina. Što se tiče čuvenog groblja i budističkog manastira koji se tamo nalazi, osnovanog od strane Kobo Daišija (816. n. e.), Saeki piše:

„On (kamen) stoji upravo unutar ulaza u predivno groblje Okuno-ina, gde su desetine hiljada Japanaca, od careva do seljaka, položeni da počivaju u očekiva-nju dolaska Mirokua – očekivanog budističkog Mesije – tokom hiljadu i sto go-dina otkad se njihov voljeni i poštovani svetac Kobo Daiši vratio iz Čang-ana, gde je navodno video taj „kamen koji govori“ koji su nestorijanski monasi podigli tamo samo dvadeset i tri godine pre njegovog dolaska.“15

Gde je budizam generalno, a posebno japanski budizam začeo ideju o dru-gom dolasku Mirokua, japanskog budističkog mesije? Dok su svedočili nevero-vatnom stisku hrišćanstva ljudskog roda, prepoznali su kako je eterična i iluzorna bila njihova slika besmrtnosti duše bez tela koja gleda kako godine prolaze negde u beskrajnom lancu nade. Prepoznali su kako je obuzimajuće bilo učenje vernika u Novi Zavet kada su prikazali Gospoda Isusa Hrista kako se vraća na oblacima nebeskim sa silom i velikim sjajem. Tada su se pokrenuli da obogate telo svojih učenja sličnim Mesijom koji će nakon završetka ograničenog broja godina sići sa neba da uvede budistički milenijum. Najdublje i najživlje misli budizma bile su vezane za Mirokua, kako su ga Japanci zvali, čoveka budućnosti.

HRISTIJANIZOVANI BUDIZAM POMRAČUJE ŠINTOIZAM

Duboka transformacija šintoizma u Japanu od strane hristijanizovanog budi-zma koncentriše se oko ličnosti Kobo Daišija, najmoćnijeg japanskog intelektu-alca. On je bio taj koji je na Metju Koji osnovao manastir koji je sada najveći i možda najnapredniji u Japanu.16 Pokazujući u ranoj mladosti neobičnu intelektu-alnu briljantnost, bio je od japanskog cara poslat u Čangan, prestonicu Kine, kako bi uložio napor da pomiri budizam i šintoizam. Saeki tvrdi da se budistički ma-nastir u kojem je Kobo Daiši boravio dve godine17 nalazio samo jednu ulicu od velikog hrišćanskog centra za obuku sagrađenog carskim naređenjem za crkvu na istoku u Čanganu.

Tako, u prestonici Kine, kada je Kina bila najveće carstvo na svetu, hrišćan-ske delegacije iz svog persijskog štaba bile su suočene licem u lice sa učenom delegacijom iz Japana. Sada se pokreće pitanje da li su hrišćani iz Persije učili od

~ 282 ~

Kobo Daišija, ili je japanska delegacija učila od hrišćanskih misionara? Crkva na istoku uzdigla je kinesku civilizaciju na viši nivo kroz dolazak evanđeoskih mi-sionara iz Persije. Prema tome, hrišćanske vođe došle su u Kinu da daju; Kobo Daiši, neznabožački vođa iz Japana, došao je u Kinu da primi.

Šta je dobio? Razumno je zaključiti da se ovaj Kobo Daiši, čije ime je danas odomaćena reč širom Japana, vratio u carstvo izlaska sunca sa višim učenjima civilizacije koja se pojavila u Kini kada je došlo hrišćanstvo.

Prvo, on je pojednostavio japanski stil pisanja koji je do tada bio prepreka u prevođenju najboljih dela iz drugih zemalja u japansku misao i literaturu. Kada je bio u Kini na njega je najveći utisak ostavilo učenje Amitabe ili, kako su ga Japanci nazvali, Amite. Amitaba je bio božanstvo koje je steklo vrhovni položaj u budističkom telu doktrine. Kobo Daiši poslat je u Japan ne da pomiri hrišćan-stvo sa šintoizmom, nego da pomiri budizam sa šintoizmom. Štaviše, hrišćanstvo je na njega tako uticalo da kada se vratio u svoju domovinu predstavio je novo telo doktrine koje je on nazivao šingon, ili istinita reč. Vremenom je ova šingon sekta bila određena da postane najveća sekta u Japanu. Krštenje je postalo važan obred u šingonskim misterijama. Kobo Daiši uspeo je da pomiri domaće bogove Japana sa budističkim božanstvom. Tako je japansku boginju sunca mogao poi-stovetiti sa Amitom, velikim prosvetiteljem.

„Šinto arhitektura puno aludira na budističke hramove“, kaže Sansom.18 Mnoge druge stavke mogle bi se nabrojati da se pokaže kako je Kobo Daiši, silno pod uticajem hrišćanstva, doneo takvo pomirenje između njegove domaće japan-ske idolatrije i budizma da je od tog dana pa nadalje japanska civilizacija bila dužna hrišćanstvu preko Kine kao medijuma.

SPOMENIK CRKVE NA ISTOKU U JAPANU

Crkveni kameni spomenik na vrhu Metju Koje, Japan, replika je čuvenog spomenika iskopanog u Čanganu, kineskoj prestonici, negde oko 1625. godine; i on je orijentalni ključ za dvorane hrišćanske prošlosti na istoku. U ovim dvora-nama moderni svet može hodati i ponovo videti ogromno delo koje je crkva na istoku učinila u nebeskom carstvu. Priče koje su tamo isklesane predstavljaju biblijske činjenice u vezi patrijaraha, proroka, Hrista i apostola. Kineske hrišćan-ske vođe, čija imena su bila isklesana dletom, borave u prostranom biblijskom centru za obuku koji je samo malo udaljen od budističkog hrama u Kini u kojem je prebivao Kobo Daiši. Hrišćanski evangelisti došli su u Kinu da donesu du-hovnu svetlost i zapadnu civilizaciju. Kobo Daiši došao je u Kinu da iz nje u Japan odonese najbolju civilizaciju koju je imala. M. Anesaki kaže:

„Ovde u Koja-sanu se svakodnevno vide stotine ljudi, od kojih su mnogi

~ 283 ~

pobožni hodočasnici u beloj odeći, skandirajući svoje različite fraze, ali takođe postoje i mnogi radoznali posetioci… Ovo groblje proteže se gotovo dva kilome-tra od centra do mauzoleja Kobo Daišija, gde je, prema legendi, potčinio samog sebe da bude živ sahranjen u svom samaju, ili položaju meditacije.“19

U vekovima koji su neposredno prethodili i sledili 804. godinu, Japan se sa kulturalne tačke gledišta razumno mogao smatrati delom Kine. Staze civilizacij-ske kulture koje su se kretale od prestonice do istočne provincije Kine protežući se preko vode carstva izlaska sunca. Kao što je ranije pomenuto, spomenik crkvi na istoku bio je podignut pod carskom naklonošću. Eho njegovih veličanstvenih posvetnih ceremonija i dalje je odjekivao kada je Kobo Daiši boravio u istom gradu. Kao i neka poglavlja u Bibliji koja daju mnogo toga u kratkim rečenicama, ovaj kamen otkriva učenja koja su Kinu uzdigla iz dubina neznanja do njene po-zicije moćne civilizacije; i koja je čineći to podigla i Japan sa sobom. „On osvet-ljava“, piše P. J. Saeki, govoreći o izvornom spomeniku u Čanganu, „pozadinu čanganske civilizacije koja je uticala na susedne zemlje Visoke Azije… Pored kamena se zapravo nalazi velika baklja koja otkriva prirodu civilizacije koju su Japanci primili sa azijatskog kontinenta kao rezultat njihove međusobne veze sa Kinom za vreme dinastije Tang.“20

Postoje tri prekretnice koje su promenile istoriju Japana pre devetnaestog veka. Prva je povratak Kobo Daišija iz Kine da vladi podnese svoj izveštaj i da postane autor uticajnog dela. Svojim moćnim propovedanjem doveo je u posto-janje novu sektu koja je čak i danas najveće religijsko udruženje u Japanu. Pre dolaska hrišćanstva, kineska civilizacija i religijske koncepcije bile su lišene o-nog najboljeg u učenjaštvu i u blagodatima jevanđelja koje je Crkva u pustinji već donela u Persiju i Irsku. Sada se i Japan, kao i Kina, naslađivao bogatstvima donetim sa zapada i utisnutim u Kinu. Kina je pohađala školu crkve na istoku tokom dve stotine godina kada je japanski učenjak došao da izvidi čangansku slavu. Tamo se suočio sa „školom čiste zemlje“, najsnažnijom i najuticajnijom budističkom sektom. Dovedena je do savršenstva od strane Šan-taoa koji je razvio svoja učenja dok je cvetala nestorijanska misija.21

Šan-tao je bio taj koji je doktrinu o Amitabi, ili konepciju o saosećajnom spasitelju u budističkom božanstvu, doveo do punog prikaza. „Sveto trojstvo sa zapada jasnije se pokazuje.“22 Kobo Daiši je otišao korak dalje. On je prisvojio sve ovo, i sa tim ujedinio šintoizam. Njegova nova sekta, Šingonšu, nije uništila šinto božanstva, samo ih je transformisala. Dž. B. Sansom o Kobo Daišiju piše:

„Uspomena na njega živi širom čitave zemlje, njegovo ime se odomaćilo u najdaljim mestima, ne samo kao svetac, nego kao propovednik, učenjak, pesnik, vajar, slikar, pronalazač i istraživač, i – kao siguran pasoš ka slavi – veliki kalio-graf. Oko njegovog imena skupljaju se mnoge čudesne legende.“23

~ 284 ~

Briljantne ceremonije koje su pratile postavljanje hrišćanskog komemorativ-nog spomenika u Čanganu 781. godine našle su svoju duplikaciju 1911. godine kada je kopija kamena bila podignuta na Metju Koji, Japan. Zbog galaksije okol-nosti koje su skupljaju oko boravka Kobo Daišija u Čanganu blizu originalnog kamena, njegova precizna kopija bila je podignuta sa posvetnim ceremonijama blizu groba ovog velikog učitelja. Duplikat je bio postavljen da podseća Japan, a naročito budističku crkvu, na izvor iz kojeg je njihov briljantni vođa izvukao svoju inspiraciju. Kao primer toga kako je crkva na istoku prodrla u misao i život modernog Japana, vidi se kako je doktrina o Hristovom drugom dolasku slavno bila lažirana od budizma. Tako Sansom piše o Kobo Daišiju:

„Kada se odvojio od ovog života na Koji on nije umro, jer leži neraspadnut u svom grobu, čekajući dolazak Maitreje, budističkog Mesije. Još autentičnije, ako i manje divno, zasluge koje su mu pripisane su uvođenje čaja u Japan, mnogo korisno delo kao građenje mosta i pravljenje staze, i pronalazak kana slovara. Takve nadmoćne tradicije prijanjaju jedino u sećanje istinski izuzetnih ljudi, i možemo biti sigurni da je u njemu Japan negovao genija, verovatno jednog od najvećih u svojoj istoriji.“24

TEŽAK PORAZ KINE OD JAPANA

Druga odlučujuća prekretnica u istoriji Japana bila je njegovo odbijanje ve-like kineske armade oko 1284. godine. Više od četiri stotine godina prošlo je otkad je transformacija u japanskoj civilizaciji bila dovršena preko Kobo Daišija i njegovih saradnika. Za ovo vreme on je nastavio da gleda na Kinu kao na svog pretpostavljenog. Nije postojala druga nacija vredna truda s kojom se moglo doći u vezu i tako imati priliku za poređenje. Tokom prvih hiljadu dvesta godina hrišćanske ere, Kina nikada nije u dovoljnoj meri zapazila Japan da bi želela te-ritorijalno da ga pokori. Došao je čas, međutim, kada je jedan Mongol zauzeo presto orijenta. Kublaj-kan, nasledivši presto mongolskog varstva, premestio je svoju prestonicu u Peking, Kina.

Prvi pokušaj Kublaj-kana protiv Japana, kada je njegova flota nosila trideset hiljada trupa protiv te zemlje, nije bio uspešan. Pošto je to ostrvo zazvonilo po-bedom, centralna administracija bila je zadovoljna time što će kineski monarh ponoviti svoj napad sa većim silama. Sedam godina je prošlo, i tokom tog perioda čitavo carstvo, bilo plemići, poljoprivrednici ili robovi, u pripremi su odgovorili kao jedan. Udar je pao na jun 1281. godine. Dve silne vojske otplovile su za Japan sačinjene od više od stotinu hiljada Kineza, Mongola i Korejanaca. Drugi napad bio je težak poraz za Kinu. Značio je više od toga; značio je gubitak pre-

~ 285 ~

stiža. Japan je otsada prestao da sa poštovanjem i poverenjem gleda na svog ve-likog suseda. To je bila velika prekretnica u istoriji Japanaca. Tokom vekova od 1200. do 1500. godine ovo carsko ostrvo raširilo se nezavisno u vladavini, ratu, arhitekturi, literaturi i religiji.

Crkva na istoku takođe je dostigla svoj vrhunac, posebno tokom prevlasti kinesko-mongolskih vladara kada su hrišćanski učitelji uživali ne samo toleran-ciju i slobodu pokreta, nego čak i naklonost careva. U Aziji je služilo mnogo više nacija i ljudi nego što je imalo papstvo. Tokom ovih istih vekova reformacija se pojavila da ispita crkvenu tiraniju na zapadu. Ali sada se crkva na istoku suočila sa svojim najvećim iskušenjima i nevoljama. Prosperitet ju je na kraju ugrozio. Oslanjanje na unutrašnje nadahnuće i na ceremonije postepeno su postali zamena za Sveto Pismo. Iako se gubitak doktrina nije naročito manifestovao, duh hitnosti i konačnosti je opao. Jednostavnost življenja prestala je da bude karakteristična za narod koji je tako dugo bio posvećen svom zadatku. Struktura vere je, uop-šteno govoreći, ostala; ali raniji duh predanja je nestao. Takvo je bilo njeno stanje kada ju je u centralnoj Aziji preprlavila žestina muhamedanskog fanatizma pod Tamerlanom.

Kako je Tamerlan iskalio svoju okrutnost na sve nacije od Rusije do Kine već je navedeno. Kada je razarajuća oluja prošla, moglo se pronaći samo nekoliko stotina hiljada članova slavne crkve na istoku koja je nekada brojala milione. Kasnije će biti rečeno kakva čudesna sredstva je Bog imao u rezervi da nadoknadi ovaj gubitak.

JAPANSKA BORBA SA JEZUITIMA

Treća prekretnica u istoriji Japana je dolazak jezuitskih misionara sredinom šesnaestog veka, što je bilo propraćeno brzim napretkom njihove propagande, krvavim progonstvom njihovih obraćenika i konačno proterivanjem. Obnavljanje mira i političkog jedinstva na početku sedamnaestog veka bilo je propraćeno u-ništavanjem katoličke propagande i inostranih veza.25

Kako je ulazak jezuitske moći u Japan i na Filipine uticao na ove zemlje što se tiče hrišćanstva? Vilijam E. Grifis, pisac od autoriteta po pitanju Japana, kaže:

„U šesnaestom veku, hrišćanstvo je došlo u Japan samo u svom papskom ili rimokatoličkom obliku. Dok je bilo prožeto sa mnogo sile i duha Lojole i Havi-jera, nepristrasni kritičar ipak mora priznati da je ovaj oblik bio vojni, tiranski i politički. Štaviše, iako je bilo pomešano i zasićeno lažnim principima, porocima i otelovljenim sujeverjima iskvarene južne Evrope, ipak, takvo kakvo je bilo, portugalsko hrišćanstvo suočilo se sa najgorim stanjem stvari sa kakvim je Japan

~ 286 ~

upoznat u istorijskim vremenima, moralno, intelektualno i materijalno… U pri-sustvu ratničkih budističkih sveštenika, koji su napravili rat od svog poziva, bilo bi bolje da su hrišćanski misionari izbegli njihov loš primer i sledili jedino stope Kneza mira; ali nisu to učinili. Naprotiv, sa sobom su doneli duh inkvizicije koji je tada bio u punom naletu u Španiji i Portugalu, i mašineriju za popravljanje domaćih i holandskih ’jeretika’ sa kojom su oni upoznati. Havijer, dok je bio u Goi, pozvao je čak i sekularnu ruku da uspostavi inkviziciju u Indiji, i bez sumnje bi on i njegovi sledbenici podigli ovu paklenu mašineru i u Japanu da su mogli to učiniti. Žigosali su i zdrobili ’jeres’ u svojoj zemlji, pomoću sistema paklenih mučenja koji je u svojim užasnim detaljima skoro neopisiv.“26

Isti pisac svedoči o delu jezuita u Japanu: „Čitavim okruzima bilo je nare-đeno da postanu hrišćani. Bonzi (budistički sveštenici) bili su ili proterani ili u-bijeni, a kao sredstva obraćenja bili su upotrebljeni oganj i mač kao sredstva obraćenja.“27

Nijedna istorija Japana ne bi bila potpuna bez izveštaja o veku dugom delu jezuita u toj zemlji, njihovim metodama i povrh svega, razornom učinku koji su proizveli nad nacijom u vezi sa hrišćanstvom. Strah od pobuna prouzrokovan karakterističnim okrutnim delo ove organizacije bilo je ono što je proizvelo ko-načnu odluka vladara da zatvore vrata nacije za hrišćanstvo.28

Najviše zahvaljujući japanskom narodu koji je pokazao takvo strpljenje prema religijskom pokretu koji su povezali sa stranim suzbijanjem. Verovali su da je bezbednost carstva na kocki. Kada su na kraju podigli table širom Japana, „hrišćani do mora“, to je bilo zato što je njihovo shvatanje jevanđelja poticalo od organizacije koja je uzdizala Hristovo ime ali koja se tako bila protivla napretku da je navelo Sansoma da napiše:

„To su bili dani kada je Leonardo da Vinči položio temelje eksperimentalne metode i stoga modernog naučnog pitanja; Kopernik je naučavao novu teoriju o svemiru; Harvi je osvetlio cirkulaciju krvi; a Gilbert je započeo proučavanje e-lektriciteta. Ali pošto su ova otkrića bila neprijatna za inkviziciju koja je spalila Brunoa na lomači i zatvorila Galileja, neizvesno je da su Japanci o njima zadobili bilo kakav nagoveštaj od misionara.“29

Japan je sada doneo odluku da se isključi iz ostatka sveta. Skoro dva veka nijednom strancu nije bilo dozvoljeno da se približi njegovim obalama. Nije znao ništa o spoljašnjem svetu, koji zauzvrat nije praktično znao ništa o njemu dok Komodor Peri iz mornarice Sjedinjenih Država nije usidrio svoju flotu u luci U-raga. To je bilo vreme kada su majke utišavale svoju uznemirenu decu pitanjem: „Misliš li da dolaze Mongoli?“ Neposredan rezultat pregovora između američkog predstavnika i agenta japanske vlade bio je otvaranje luka za inostranu trgovinu

~ 287 ~

1859. godine. Nakon toga, Japan je Engleskoj poslao da organizuje njihovu mor-naricu; Nemačkoj da organizuje njegovu vojsku; a Americi da organizuje njegov sistem obrazovanja. Da su Niponezi ranije pokazali naklonost prema svetlosti velike protestantske reformacije, i da su nastavili sa njom dok se ona kretala ka slobodi i Bibliji, sada bi se možda pričala drugačija priča.

POKORAVANJE FILIPINA

Postoji dokaz da pre nego što su Španci potčinili filipinska ostrva pod svoju vlast, obrazovanje je bilo, relativno govoreći, na visokom nivou. Pošto Filipini nisu imali nikakav kontakt sa zapadnom civilizacijom osim preko hrišćanstva, jedini zaključak koji se može izvući je da je ta svečana država obrazovanja u vreme španskog osvajanja (1569) bila dužna crkvi na istoku.

Kakvo je, međutim, bilo stanje stvari nakon što su Španci preuzeli ostrva? Citiramo Blera i Robertsona:

„Ako je, kao što je verodostojno potvrđeno, poznavanje čitanja i pisanja bilo uopštenije rašireno na Filipinima nego među običnim evropskim narodima, i-mamo jedinstvenu posledicu da su ta ostrva relativno sadržavala više ljudi koji su mogli čitati, i manje od bilo kojih drugih stvari za čitanje osim čisto religijskih interesovanja, nego bilo koja druga zajednica u svetu.“30

Isti autori dodaju da je bila jedinstvena činjenica da ni na jednom spisku ne postoji prevod delova Biblije.31

Pojava, rast i povlačenje crkve na istoku ponovo je ispričana da bi danas bila inspiracija za Crkvu ostatka.

~ 288 ~

Glava 24. CRKVA OSTATKA

SLEDI CRKVU U PUSTINJI

Ko je ona što dolazi iz pustinje, naslonjena na dragog svog? (Pesma nad pesmama 8:5).

Bio je to slavan čas kada je crkva izašla iz pustinje. Dobro je odradila svoj posao; bila je verna svom zadatku. Izašla je iz pustinjskog stanja da položi blago svojih teško vođenih bitaka na nogama crkve poslednjeg perioda, one ere koju je Iskupitelj nazvao „vremena neznabožaca“ (Luka 21:24). Borba je dugo trajala. To nije bio rat od trideset godina ili od stotinu godina, nego 1260-godišnja borba. Za Crkvu u pustinji bila je to okrutna borba. Iako nikada nije imala mir od bitke, uvek je imala mir u bici. Prostorija za mučenje, galski lanci, spaljivanje na lo-mači, težak rad i status plebejca (svi punopravni građani u antičkom Rimu koji nisu pripadali povlaštenoj društvenoj grupi elitnog društva - prim. prev.) su joj nametnuti. Ipak, kao pobednik, šta je osvojila za čovečanstvo? Nije li osvojila slobodu, prosvetljenje i pravo na obožavanje Boga prema diktatu savesti?

Tendencija modernih pisaca je da razmišljaju o pogrešnoj ideji koju je mar-ljivo izgradila ona strana koja ima koristi, da je papstvo veza između apostolske crkve i sadašnjeg hrišćanstva. Čak i među protestantima i nereligioznim ljudima postoji mnogo pogrešnog shvatanja. Naredni citat poslužiće kao primer ovoga. Kaže jedan moderni pisac: „Protestantizam nikada ne sme zaboraviti da je nje-gova vera preneta preko katolicizma. Rimokatolička crkva tokom mnogih vekova ostaje jedina veza između modernog sveta i ranih hrišćanskih entuzijasta.“1

Ova knjiga teži da razjasni da je Crkva u pustinji, u periodu od 1260 godina, veza između apostolske crkve i našeg vremena. Njoj smo dužni za saznanje i riznice istine sačuvane kroz mračni srednji vek. Što se tiče prenošenja čistog tek-sta Svetog Pisma, zasluga se ne sme dati papstvu koje je postavilo tradiciju iznad Biblije, nego vernim crkvama koje su se kroz godine tame i sujeverja čvrsto držale izvornih apostolskih spisa i svojih neiskvarenih prevoda. Ova knjiga, u nekoj maloj meri, odaje priznanje ovim neopevanim herojima iz prošlosti istinske hrišćanske crkve.

KRAJ PUSTINJSKOG PERIODA

„Jer će se ta vizija ispuniti u vreme koje je za to određeno“, kaže prorok (Havakuk 2:3). Bog deluje prema određenim vremenima. On svakom periodu u

~ 289 ~

istoriji dodeljuje propisani zadatak. Zvezdama na nebu naloženo je da obeleža-vaju godine označene određenim proročanstvom. On koji vodi nebesa čuva svete objave. Poreklo, rast i širenje istinske crkve u Velikoj Britaniji, Evropi, Africi i Aziji su usledili. Kada je 1260-godišnje proročanstvo isteklo, Božja crkva je na-pustila svoj pustinjski život i prorokovala „opet narodnostima i narodima i jezi-cima“ (Otkrivenje 10:11). Nije bilo moguće zadržati, ili propustiti „određeno vreme“.

Kada su čudesni lanci proročanstva bili dati proroku Danilu, anđeo Gabrijel jasno je izdvojio kraj vremenskog perioda od 1260 godina kao čas postavljen za otpečaćavanje božanskih predskazanja.

„A ti, Danilo“, rekao je on, „zatvori ove reči i zapečati svitak do vremena kraja. Mnogi će pretraživati i pravo znanje će se umnožiti“ (Danilo 12:4).

Šta bi se moglo označavati izrazom „vreme kraja“? Zapazite, to nije kraj vremena. Očigledno da namera ovog izraza nije bila da opiše relativno kratko konačno protezanje godina između završetka proročanstva o 1260 godina i kraja sveta. U „vreme kraja“ crkva će svetu koji sluša odmotavati značenje simbola koji su prošli pred zarobljenim prorokom. Ovo samo po sebi ukazuje na to da je crkva izašla iz pustinje. Danilo je video lava, medveda, leoparda i zver sa deset rogova. Njih je bio pratio mali rog koji će ugnjetavati svete Svevišnjega i to će trajati 1260 godina. Drugi lanci simbola prošli su pred njim. Svi ovi, rekao je anđeo, predstavljaju sukcesije carstava, kao i čudesne događaje koji će uticati na istoriju crkve. „Vreme kraja“ tako označava čas kada neće otpočeti dalja pro-ročka vremena, kada svi proročki lanci budu shvaćeni, kada se pečati trebaju slo-miti i kada crkva više neće poučavati u simboličkim izrazima, nego u gorućim poukama i upozorenjem koje se sadrži u predviđanju i ispunavanju događaja.

Isus, prorok Danilo i apostol Jovan snažno su naglasili nevolju koja će trajati kroz period od 1260 godina. Isus je rekao:

„Jer će tada nastati velika nevolja, kakva nije bila od početka sveta do sada, niti će biti. Kad se ti dani ne bi skratili, niko se ne bi spasao. Ali, radi izabranih će ti dani biti skraćeni“ (Matej 24:21,22).

Zapazite, Hristos je ponovio „ti dani“. Činjenica da će zapovednički rog iz Danila 7:25 biti primoran da prekine ugnjetavanje svetih na kraju 1260 godina, za tlačene je, kada se one završe, prorečen odmor. Sam Iskupitelj zasebno je predvideo ovaj završetak. Ovo objašnjava izjavu pisca Otkrivenja da će kraj ne-volje biti označen smrtnom ranom zadatom ugnjetaču (Otkrivenje 13:3).

Pre razmatranja šta se misli pod „ti dani“ u prethodnom tekstu, treba se utvr-diti trajanje „tih dana“. Apostol Jovan je napisao:

„Oni će gaziti sveti grad četrdeset i dva meseca. Poslaću svoja dva svedoka da obučeni u kostret prorokuju hiljadu dvesta i šezdeset dana“ (Otkrivenje

~ 290 ~

11:2,3). Računajući, kako Biblija kaže, da mesec ima trideset dana, četrdeset dva puta

trideset jednako je 1260. Šta se u Mateju 24. glava misli pod Hristovim izrazom „velika nevolja“?

Postojala su tri perioda nevolje za hrišćansku crkvu: prvi, koji je dosezao do pada Jerusalima, tokom kojeg vremena su Jevreji progonili hrišćane; drugi, koji doseže do 325. n. e., period tokom kojeg su pagani veoma uticali na crkvu; i treći, period od 1260 godina (direktno pomenut sedam puta u Bibliji) kada je političko-crkvena sila progonila Crkvu u pustinji. Pažljivo razmatranje Spasiteljevog pro-ročanstva u Mateju 24. iz mnogo uglova definitivno će pokazati da je on pod izrazom „ti dani“ i „velika nevolja“ mislio na period od 1260 godina. U Danilu 11:31-35, prorokujući o istoj „velikoj nevolji“, prorok sa njom počinje od vre-mena kada je postavljena „gadost koja pustoši“, ili kada je papstvu data vlast (31. stih), i završava je sa „vremenom kraja“ (35. stih). Kada se prorok prethodno (Danilo 7:25) bavio ovim istim gaženjem svetih, on je period od 1260 godina započeo sa čupanjem trećeg od tri roga koja su trebala biti iščupana. Godina ovog događaja očigledno je bila 538. n. e.2

Tokom mračnog srednjeg veka, stoga, čovek ne bi našao da su istinskoj crkvi bili naklonjeni prinčevi i carevi, nego da je neprestano progonjena od vukova u ovčijem ruhu. Tokom tih 1260 godina Crkva u pustinji nije se ujedinila sa vla-dama radi oblikovanja državne crkve, niti je bila obučena u odeću carske hijerar-hije. Inače je Iskupitelj ne bi mogao izdvojiti tako da podnosi nevolju toliko du-boku i dugačku koju crkva nije mogla podneti da ti dani nisu bili skraćeni.

Neizrecive patnje tokom godina „velike nevolje“ uvećale su se kako je pap-stvo osiguralo dodatnu moć nad deset carstava. U vreme čuvenog lateranskog sabora održanog u Rimu 1215. godine, više nacija bile su prisiljene da pristupe vojskama progonitelja. U vreme Klaudija iz Torina (800. n.e.) i njegovog vođstva Crkve u pustinji, ova crkva bila je stvarno jaka. Prelazeći u deseti i jedanaesti vek, čovek jasno može uvideti rastući glas neslaganja i obimno umnožavanje no-vozavetnih vernika širom Evrope. Sva ova tela lažno i uporno su optuživana za manihejstvo. Svečano delo albigenza, međutim, bilo je to koje je probudilo uzbunu papstva i dovelo do lateranskg sabora 1215. Ista ova godina biće upam-ćena kao godina kada je Magna Čarta, prvi korak ka ustavnoj vladavini, bila na-pisana od strane engleskih barona. Porast biblijskog propovedanja očigledno je uticao na političko mišljenje.

Od 1215. pa nadalje viđena je umnožavajuća žestina papskog progonstva. Ovo je praćeno širenjem Crkve u pustnji u svim zemljama. Opet je krv mučenika postala seme crkve. Mogu se navesti dva ovakva primera. Valdenzi, i crkve koje su verovale onako kako jesu, iako noseći drugačija imena, proširile su se čitavom

~ 291 ~

Evropom. Mošejm je već citiran da bi se dokazalo da su, pre vremena Lutera, u skoro svakoj zemlji na evropskom kontinentu ležali prikriveni, posebno u Bohe-miji, Moraviji, Švajcarskoj i Nemačkoj, mnogi ljudi u čijim umovima su načela sačuvana od valdenza, viklifovaca i husita bila duboko usađena. U prethodnim poglavljima takođe je praćeno širenje istinske crkve širom Sirije, Persije, Indije, centralne Azije, Kine i Japana.

VAŽNE GODINE U CRKVENOJ ISTORIJI

Bilo je dato nekoliko proročkih lanaca koji su išli manje ili više paralelno sa periodom od 1260 godina. Četiri datuma vidljivo se ističu u drugom delu 1260-godišnjeg perioda. U posebnom smislu pokret odslikan u ovim događajima doveo je Crkvu u pustinji iz njenog neprepoznatog vođstva u prvi plan. Ovi datumi bili su: 1453. godina, kada su Turci osvojili Konstantinopolj; 1483, kada je rođen Martin Luter; 1492, kada je Kolumbo otkrio Ameriku; i 1491, kada je rođen Ignjacio Lojola. Razmatranje nove ere uvedene svakim od ovih događaja baca svetlost na korake crkve dok izlazi iz pustinje.

Četrdeset godina pre nego što je Kolumbo otkrio novi svet, Evropa je otkrila drevni svet. Određivanje položaja zapadne hemisfere bio je tako revolucionaran događaj da je lako preći preko tog velikog otkrića iz 1453. godine. Riznice obe-lodanjene lutajućem čovečanstvu otkrićem Amerike nalaze svoj ekvivalent u li-terarnom bogatstvu koje je bačeno na Evropu padom Konstantinopolja, presto-nice istočnog rimskog carstva. Do tog vremena, grčki rukopisi koji su sadržavali znanje koje su posedovali briljantni antikviteti bili su ograničeni na istočno rim-sko carstvo, često nazivano grčko carstvo. Pad Konstantinopolja pred vojskama muslimanskih Turaka otvorio je zapadnoj Evropi carske biblioteke sa hiljadama njihovih rukopisa. Narodi zapadno od Konstantinopolja probudili su se iz vekov-nog sna. Skoro hiljadu godina crkvena moć Rima uklanjala je proučavanje grč-kog jezika i literature. „Poznavanje grčkog jezika umrlo je u zapadnoj Evropi“, kaže jedan čije su pro-rimske sklonosti dobro poznate.3 Italija, Francuska, Ne-mačka i Engleska bile su zatečene iznenadnim otkrivenjima istorije, nauke, lite-rature i filozofije koji su stigli do njih. Odmah su prisvojili svoja novopronađena blaga. Učenjaci su bili usmereni ka lovu na rukopise isto koliko je i Kolumbo bio usmeren ka lovu na kontinent.

Najveće blago koje se nagomilalo svetu padom Konstantinopolja bilo je po-novno sticanje umnoženih rukopisa grčkog Novog Zaveta. Ogromna većina ovih rukopisa bila je Prihvaćeni Tekst. Imajući samo latinsku Bibliju iz Rima po i-menu Vulgata, zapadnom svetu su generalno nedostajale tačne reči napisane od apostola o Isusovim otkrivenjima.

~ 292 ~

U ovom trenutku pojavio se zapanjajući učenjak tog doba. Prema mišljenju mnogih, Erazmo iz Holandije nikada nije bio nadmašen u obrazovanju. On je svoj džinovski intelekt doneo da bi uticao na oblast klasične literature. On je uvek bio na krilima, pretraživajući biblioteke i svaki ćošak i svakog došljaka gde bi se mogli pronaći drevni rukopisi. On je sve grčke rukopise Novog Zaveta podelio u dve grupe: one koje su sledile Prihvaćeni Tekst, koji je uredio Lucijan; i one koje su sledile vatikanski rukopis, ponos vatikanske biblioteke. Naznačio je pozitivne osnove na kojima je mogao odbaciti vatikanski rukopis dok je primao ovaj drugi.4 I kada je izneo svoje izdanje grčkog Novog Zaveta, osvanuo je novi dan. Ovo je bilo izdanje koje su koristile sve protestantske crkve tog perioda. Ono je postalo tekst za Luterovu Bibliju na nemačkom i za Tindalov prevod na engleski. Tindal, učenjak vešt u sedam jezika, bio je učenik Erazmovog grčkog izdanja.

LUTER I REFORMACIJA

Sledeća epohalna godina je 1483, godina Luterovog rođenja. Luterovo ime je skoro sinonim za reformaciju. Kao monah u svojoj manastirskoj ćeliji, njegove duhovne borbe sa Bogom bile su tako silne da su talasi evanđeoskih osećanja koji su kasnije preplavili Evropu bili, u određenoj meri, samo izraz Luterovog ličnog iskustva. Reformacija je ozvučila težnje ljudi za novim srcem, srcem kao što je Hristovo, umesto njihovog grešnog. Na početku, čak i za neko vreme, Luter nije razmišljao niti je imao želju da prekine sa crkvom u Rimu. Međutim, uvek rastuća sila istine jevanđelja uzdizala je Bibliju iznad crkve. Papstvo je odbilo da se odrekne svojih tvrdnji da je crkva bila iznad Biblije. Ljudi su bili umorni od mnoštva monaha i kaluđerica koji su propagirali ogroman krug povorki, savijanje kolena, molitvene brojanice, amajlije, slike na zidovima crkava, proslavljanje re-likvija i mnogo larme u vezi čistilišta – svega onog što je bilo nalik na trice fari-seja koje je Isus došao da ukine.

Prekid je došao 1517. godine kada je Luter izazvao papstvo tako što je okačio svojih devedeset i pet teza na crkvena vrata u Vitenbergu. Očigledno su većina građana širom Evrope bili članovi crkve u Rimu; ali zapravo je ogromno duhovno delo učinjeno u srcima narodnih masa pre ovog vremena. Tomas Armitaž poka-zuje da su 1310. godine, dve stotine godina pre Luterovih teza, bohemijska braća sačinjavala jednu četvrtinu bohemijske populacije, i da su bili u vezi sa valden-zima koji su obilovali u Austriji, Lombardiji, Bohemiji, severnoj Nemačkoj, Tu-ringiji, Brandenburgu i Moraviji. Robert Koks naveo je činjenicu da je Erazmo istakao kako su striktno bohemijski valdenzi držali sedmi dan Subotu.5

Reformacija je bila moćan pokret, veoma nalik na izlazak Izraelove dece iz

~ 293 ~

egipatske zemlje. Ona je odbacila papsku prevlast, i praktično otcepila svu se-vernu Evropu od papstva. Na početku u njoj nije bilo ukidanja jedinstva crkve i države; štaviše, ona nije koristila državu za rasprostranjena, okrutna progonstva koja su pomračila istoriju Rima. To je bio pokret koji je vodio borbu ka svetlosti. Ukinuo je ogroman jaz koji je odvajao sveštenstvo od naroda. Priznao je Bibliju kao vrhovni i jedini autoritet za doktrinu. Odbacio je čistilište, obožavanje sve-taca i kipova, i zauzeo svoj stav protiv redova monaha i kaluđerica. Odbacio je celibat sveštenstva. Neupitno, to je bio Božji pokret; i iako nije postigao potpunu čistotu doktrine i odvajanja od svetovnosti kao što su to uradila rana evanđeoska tela koja su vodila produženu bitku kroz mračni srednji vek, u velikoj meri on je obnovio izvorno hrišćanstvo za severnu Evropu koja je kasnije ove velike pred-nosti predala Amerikancima. Vilijam Mjur kaže:

„Ozbiljna greška je da se za eru reformacije, slavnu i plodonosnu kakva je i bila, smatra da je bila zlatno doba crkve, ili kao da je sve bilo savršeno čak i kada je bila na svom vrhuncu. Najbolje tek treba da se desi; ono najbolje za koje su svi vekovi učinili svoje delo.“6

Reformatori su generalno zauzeli pogrešan stav u vezi Deset zapovesti. Poš-tovali su ih kao zbornik učenja, ali ne kao obavezujući zakon. Mogli bi se citirati skoro svi reformatori, ali biće data samo jedna izjava od engleskog reformatora Tindala: „Što se tiče Sabota, velikog pitanja, mi smo gospodari Sabota; i još ga možemo promeniti u ponedeljak, ili bilo koji drugi dan, ako vidimo da je potre-bno; ili možemo samo svaki deseti dan učiniti svetim, ako vidimo razlog za to.“7

Iz učenja vodećih evanđeoskih reformatora može se videti da su od papstva primili ubeđenje da kroz vekove nedelja uopšte nije imala nikakav položaj, jer je rimokatolička crkva uvek zauzimala stav da je nedelja jednostavno bila praznični dan kao Uskrs ili bilo koji drugi praznik. Papstvo nije priznalo obaveznost svet-kovanja Subote iz četvrte zapovesti. Stoga, tokom 1260 godina, kada god je četvrta zapovest zauzimala svoje pravo mesto, to je uvek bilo delo svetkovatelja Subote Crkve u pustinji. Videli smo nevolje prouzrokovane moćnim neprijatelj-stvom papstva prema Suboti iz četvrte zapovesti.

POZADINA DANA BOGOSLUŽENJA

Bio je to veliki trenutak u vekovnoj borbi između Biblije i tradicije kada je, 498. godine rimski car u svojoj revnosti za hijerarhijsku doktrinu, zatvorio zna-čajan fakultet koji je osnovala asirska crkva u Edesi. Ovaj čin rezultovao je po-dizanjem barijere između evanđeoskog istoka i papskog zapada. Crkva na istoku brzo je napustila Edesu, koja je bila upravo unutar granice rimske vladavine, i premestila tu instituciju u Nisib, nekoliko stotina milja unutar persijskog carstva.

~ 294 ~

Ovde je, pored reke Tigar, bio uspostavljen veliki univerzitet koji nije samo utvr-đivao persijske hrišćane u judejskom tipu učenja kao protivnom papskom tipu, nego je takođe raširio grčku kulturu i rimsku civilizaciju prema istočnjačkim na-rodima. Devet godina kasnije (498. n.e.) asirska crkva se, na sazvanom saboru, odrekla svake veze sa crkvom rimskog carstva. Mnogi pisci ističu semitsku pri-rodu naroda među kojima je bio smešten ovaj novi fakultet. Ovo je jednom zau-vek ustanovilo to da će učenja semitskog Avrama i njegovih potomaka, ne državna religija zapada u svojoj paganskoj filozofiji, obojiti crkve u Aziji. Tako će diplomci iz Nisiba kad budu stajali kao proroci pred vladarima Kine i Japana propovedati Šabat iz četvrte zapovesti.

Potvrđeno je od ranih crkvenih istoričara, Sokrata i Sozomena koji su već navedeni, kao i drugih autoriteta, da su u ovo vreme sve crkve na svetu, osim Rima i Aleksandrije, božanskim službama svetkovale Šabat iz Dekaloga. Gde god je nedelja takođe bila svetkovana, to su bile službe sa uspomenom na vaskr-senje. Papska crkva, da, čak i reformatori, nisu priznali nedelju kao nastavak, ili zamenu, Šabata. Za nedelju se ni na koji način nije smatralo da je uspostavljena božaskom zapovešću već jedino crkvenim propisom.

CIVILIZACIJA CRKVE NA ISTOKU

Zapaženo je kako je u devetnaestom veku civilizacijski obrazovni sistem crkve na istoku dominirao zlatnim dobom moćnog arapskog carstva – toliko da je prožeo kinesku i japansku literaturu na istoku, i otvorio put za osnivanje uni-verziteta u Evropi.

Kada su papske vojske privremeno osvojile grad Konstantinopolj 1204. go-dine, mnogi pisci daju jasan kontrast između visoke literature i civilizacije naroda kod kojih je bilo smešteno istočno i azijatsko hrišćanstvo u odnosu na varvarska stanja papskih naroda u Evropi. Tako Artur P. Stenli piše:

„Nema sumnje da je civilizacija crkve na istoku bila daleko viša nego ona na zapadu. Niko ne može čitati izveštaj o porobljavanju Konstantinopolja od strane krstaša iz trinaestog veka a da ne spozna da je to okupacija prefinjene i civilizo-vane prestonice od hordi uporednih varvara. Dolazak grčkih učenjaka u Evropu u petnaestom veku bio je signal za najnapredniji korak koji je zapadna teologija ikada načinila.“8

Edeni svedoči istom kontrastu kada komentariše obraćenje ruske crkve u je-danaestom veku pomoću istočnog hrišćanstva:

„Trgovina je pratila jevanđelje. Umetnost i kultura došli su u svojoj pratnji. Hrišćanska civilizacija sada je počela polako da se širi Rusijom. Posledica je bila ta da je u toku sledećeg veka ova zemlja, koju smo sada navikli da smatramo kao

~ 295 ~

najzaostaliju od svih evropskih nacija, postala naprednija od Nemačke ili čak Francuske. Zauzela je najistaknutije mesto u ranom delu mračnog srednjeg veka. Vizantijska kultura bila je sada na svom vrhuncu i neuporedivo superiornija u odnosu na primitivno stanje zapadnih naroda.9

Usred istog ovog veka, trinaestog, desilo se razarujuće osvajanje skoro čitave Azije od Mongola. Pregazili su takođe i Rusiju, Poljsku, Bohemiju i Austro-U-garsku, ali bili su zaustavljeni na istočnoj granici Nemačke. Francuska, Nemačka i Engleska bile su spašene kada je unuk prvog mongolskog osvajača odbio da vrši dalje osvajanje ka zapadu. Dok su mongolske vojske na svom putu širile pustoš rata, njihov pobedonosni marš otvorio je vrata kroz koja su očima zapre-pašćene Evrope bila otkrivena ne samo svečana civilizacija Azije, nego takođe i rasprostranjene aktivnosti crkve na istoku. Razmatranje ovih faktora obeloda-njuje privrženost ove crkve Suboti iz četvrte zapovesti.

Razmatranje velikih putovanja koja su Kolumba uputila na zapad i Vaska de Gamu na istok u ranim godinama šesnaestog veka otkriva više od trgovačkih motiva ovih ekspedicija. Komentarišući sjaj i civilizaciju istoka u vezi sa puto-vanjima Polosa, naročito Marka Pola, u drugom delu trinaestog veka, Edvard M. Halme piše:

„Doprinosi Polosa geografskom znanju potpuno su pomračili doprinose svih ostalih prethodnih putnika. Oni su uključivali prvi obiman i pouzdan izveštaj o bogatstvima i veličanstvima Indo-Kine, indijskog arhipelaga i Kine; a uključivali su takođe i prvu stvarnu informaciju o Japanu. Izveštaj je bio tako slikovit, priča tako atraktivna, obelodanjene činjenice bile su tako čudesne, da ga hiljade čitaju sa neumanjenim interesom kasnijih generacija. Kolumbo nam kaže da je prona-šao fascinantnu priču. U mnogim grudima probudila je čežnju da slede korake ljudi čija putovanja je ona ispričala.“10

Religijski motivi u poduhvatu istraživačkih putovanja bili su najdublji. Sada se odmotava istorija o tome kako su jezuiti upali i okrutno tlačili abisine u Africi, progonili crkvu na istoku u Indiji i kovali zaveru za vlast u Kini i Japanu. Poznati jezuita Francisko Havijer, istražujući crkvene probleme istoka, pozvao je 1545. godine na uspostavljanje okrutne i krvave inkvizicije, koja je bila uspostavljena u Goi, Indija, 1560. Edeni nagoveštava zašto je ova užasna mašinerija smatrana neophodnom: „U pismu napisanom pri kraju 1545. godine, Havijer je preklinjao portugalskog kralja da uspostavi inkviziciju da bi kontrolisao ’jevrejsko zlo’ koje se širilo preko njegovih istočnih vladavina.“11 „Jevrejsko zlo“ protiv kojeg su jezuiti počeli da se bore u crkvi na istoku označavalo je, između ostalog, svetko-vanje sedmog dana kao Šabata. Rat po pitanju Subote tačno je ono šta su jezuiti učinili u Abisiniji, koja je vekovma držala sedmi dan semice kao Šabat.

~ 296 ~

Mongolsko osvajanje nije ranilo crkvu na istoku. Naprotiv, jedan broj mon-golskih prinčeva i veći broj mongolskih kraljica bili su članovi ove crkve. Pre je bilo žestoko protivljenje fanatičnog muhamedanskog osvajača, Tamerlana, jedan vek kasnije to što je donosilo veliku žalost asirskoj crkvi. Štaviše, uprkos tome i uprkos užasnom delu jezuita, crkva na istoku bila je 1643. dovoljno snažna da iz svoje baze pošalje upravitelja u Persiju ka ćerkama zajednicama u jugozapadnoj Indiji. Neka se upamti da se upravo u ovo vreme Evropa nalazila u grčevima strašnog tridesetogodišnjeg rata. Ovo je bio žestoki neuspeo napor jezuita da u-nište protestantizam na Kontinentu. Od vremena Lutera do 1648. godine, kada je čuveni Pis iz Vestfalije prekinuo tridesetogofišnji rat, protestantizam nije mogao reći da je stekao sigurno mesto pod suncem. Tokom ovog istog perioda i pre reformacije postojali su snažni pokreti u Rusiji, Bohemiji, Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj koji su tražili slobodu da na miru svetkuju sedmi dan kao Šabat. Ipak, netolerancija je vladala u Aziji i Evropi. Ali prijatno je zapaziti da je u posled-njem periodu tridesetogodišnjeg rata, po prvi put u svetskoj istoriji, vlada odo-brila religijsku slobodu. Ovo je bio slučaj sa Rodžerom Vilijamsom na Roud Ajlandu kada je proizveo praktičnu primenu velikog Hristovog učenja koje je pozivalo na razdvajanje crkve i države. Širenje religijske slobode moralo je biti praćeno porukom poslednjh dana po pitanju zahteva četvrte zapovesti.

OSTALI NEDOSTACI REFORMACIJE

Mogli bi se pomenuti ostali nesrećni nedostaci reformacije kao što je jedin-stvo crkve i države. Izgleda da je proročanstvo ukazivalo, međutim, na to da pot-puni povratak izvornom biblijskom hrišćanstvu neće doći dok crkva ne izađe iz svoje podređene pozicije, ili kada Crkva u pustinji postane Crkva ostatka.

Sledeće reči Vilijama Mjura ukazuju na nedostatak stabilnosti koji su poka-zali mnogi vernici u reformaciji pre vremena Džona Veslija. On piše: „Narodne mase u Engleskoj, koje zapravo nikada nisu bile evangelizirane do vremena Džona Veslija, menjale su strane kao što monarsi menjaju i bile su uvek spremne da uzvikuju sa najvećom masom.“12 Šta je bilo neobično u poruci Džona Veslija? To je bio naglasak metodizma stavljen na iskupljenje kroz Hristovu krv.13 Pismo uči da je Hristos jedna jedina božanska žrtva i da spasenje dolazi kroz dovoljnost njegove smrti na krstu kao naše zamene i jemca. Hristova zastupnička smrt kao božanske žrtve nije bila jasno naglašena od strane ranih reformatora.

Kasniji moravski pokret, koji je preplavio istočnu Evropu i kasnije usposta-vio svoje misije u Severnoj Americi, bio je snažan u svom uzdizanju Pavlovog, a ne papskog, stava prema Hristovoj zastupničkoj smrti. Navedeno je da kada je

~ 297 ~

Cicendorf 1722. godine osnovao Hernhat na svom imanju, propovedao je dok-trinu spasenja kroz Hristovu krv.14 Sada, tužno za reći, mnogi protestanti slede stope Rima, omalovažavaju pomirenje u krvi i zanemaruju zastupničku smrt.

Jedino kada je crkva izašla iz pustinje da postane Crkva ostatka trebala je biti dovršena potpuna apostolska istina. Crkva će sa silom ponovo propovedati ne samo Hristovu zastupničku smrt, nego takođe svetost Deset zapovesti koje su trebale biti uzdignute Hristovom smrću – posebno četvrta, svetkujući sedmi dan. Možemo li da ne kažemo da će „u vreme kraja“ Subota postati test? Tako je od pisca Otkrivenja napisano:

„Tada se aždaja razgnevila na ženu i otišla da ratuje s ostatkom njenog po-tomstva, sa onima koji drže Božje zapovesti i imaju svedočanstvo Isusa Hrista“ (Otkrivenje 12:17).

KRAJ VELIKE NEVOLJE

Poslednji od četiri istaknuta datuma pod razmatranjem je 1491. godina, kada je bio rođen Ignjacio Lojola, osnivač jezuita. Kada je izgledalo kao da je refor-macija minirala i skrhala crkvu u Rimu, oformljen je red jezuita, najmoćniji i najokrutniji od svih redova unutar papstva. Pre svega on je preduzeo korak da porobi fakultete i univerzitete, a zatim da se uzdigne do državne moći. Uspeo je u dominaciji nad određenim nacijama i u progonstvu sa neizrecivom okrutnošću tog protestantizma koji je bio izmišljen da uništi. Kao što Tomas B. Mekoli piše o jezuitskoj okrutnosti:

„Ako bi se protestantizam, ili znak protestantizma, pokazao u bilo kojem delu, ne bi se susreo sa sitnim, dosadnim progonstvom, nego sa progonstvom takve vrste koje savija i drobi sve osim veoma malog broja odabranih duhova. Ko god je bio osumnjičen za jeres, kakav god da je njegov položaj, obrazovanje ili ugled, znao je da se mora očistiti na zadovoljstvo žestokog i budnog suda ili umreti vatrom. Jeretičke knjige bile su tražene i uništene sa sličnom surovošću.15

Spasitelj je napravio jasnu razliku između kraja dana i kraja nevolje u te dane. On je rekao: „Ali u te dane, posle te nevolje.“ Ti dani, kao što je prethodno diskutovano, završili su se 1798. godine; ali do 1772. svaka zemlja na svetu, čak i one koje su se nazivale katoličkim, ustale su u užasu i zahtevale da papa ukine red jezuita. Konačno se našao papa koji je učinio da izgleda da ih je raspustio, a oni su učinili da izgleda da su nestali sa vidika. Kao što jedan današnji pisac kaže:

„Dokaz podrivačkog uticaja izvršenog od strane jezuita, i u duhovnim i u građanskim poslovima, tokom četiri stotine godina njihovog postojanja, dovoljno je očigledan brojem puta koliko su raspušteni od strane same katoličke crkve, katoličkog naroda i liberalnih i naprednih vlada u katoličkim i ne-katoličkim

~ 298 ~

zemljama. Izbačeni su, u jednom ili drugom trenutku, (u nekim zemljama mnogo puta) iz praktično svake zemlje na svetu – osim u Sjedinjenim Državama.“16

Tako se 1260 godina navršilo 1798, ali za veliku nevolju može se smatrati da se završila 1772. Godina 1798. vredna je potpunijeg razmatranja.

IZVRŠENJE OSUDE

„Neki od onih koji su razumni padaće zbog pročišćavanja, zbog čišćenja i beljenja, do vremena kraja, jer to još treba da bude u vreme koje je određeno. Taj car će činiti što mu je volja, uzvisivaće se i uzdizati iznad svakog boga, i protiv Boga nad bogovima govoriće začuđujuće reči. I biće uspešan u onome što bude radio dok se potpuno ne izvrši osuda, jer ono što je određeno mora da se izvrši“ (Danilo 11:35,36).

Ovde je prorečeno progonsto svetih koje će trajati do „vremena kraja“. Pret-hodno je pokazano da će „vreme kraja“ početi kada se završi period od 1260 godina, ili 1798. U gornjim stihovima je na svetskoj sceni predviđena pojava de-lovanja samovoljnog cara koji će izvršiti Božju osudu nad progoniteljem njego-vog naroda. Pošto je progonitelj bilo papstvo, čovek mora gledati negde drugde osim na srednjovekovnu hijerarhiju da bi pronašao samovoljnog cara određenog da privede kraju 1260-godišnji period i da nanese smrtnu ranu uništitelju. Koja sila se oko 1798. godine razmahivala snagom, obuzeta religijskim neprijatelj-stvom prema papstvu? Koja druga nacija bi mogla ispuniti ova očekivanja bolje nego Francuska, najstarija ćerka crkve, koja je otišla u ateizam. Zaprepašćeno čovečanstvo iznenada je posmatralo izbijanje revolucije u Francuskoj, onakve kakvu svet ranije nije video. Progutala je crkvenu tiraniju papstva.

Napoleon, proizvod i dovršitelj francuske revolucije, bio je u Egiptu kada je, 10. februara 1798. godine, general Bertije zarobio papu, ukinuo fakultet kardinala i na Kapitol Hilu proglasio ono što je bilo odsutno iz Rima tokom 1260 godina – religijsku slobodu! Ovaj čin oborio je poglavara sistema koji je progonio iza-brano stado. Ali u iskaljivanju Božje osude kao što je ukazano u gornjim teksto-vima, „smrtna rana“ obuhvata više od ovoga. Citat Lorda Brajsa pomoći će da se pokaže kako je francuska revolucija, samovoljni car ili carstvo, preko Napoleona razbila politički režim papstva.

„Bila je to njegova misija – misija blagotvornija u svom rezultatu nego u svojim sredstvima – da u Nemačkoj i Italiji prekine gnusni sistem sitničavih država, da ponovo probudi duh naroda, da počisti relikvije dekadentnog feudali-zma i da ostavi čisto polje za rast novijih i boljih oblika političkog života… Po-dignuta su bila nova carstva, glasačka tela stvorena i ugašena, manji knezovi me-

~ 299 ~

dijatizovani (medijatizacija ili pretvaranje jedne nezavisne države u zavisnu stav-ljanjem pod vlast druge – prim. prev.), slobodni gradovi okupirani trupama i do-deljeni nekim susednim moćnicima. Veća od bilo koje druge promene, sekulari-zacija vladavina knezova-biskupa i opata proglasila je pad starog ustava, čija na-čela su zahtevala postojanje duhovnog slaganja sa državnom aristokratijom.“17

ISTRAŽIVANJE PROROČANSTAVA

„A ti, Danilo“, rekao je anđeo, „zatvori ove reči i zapečati svitak do vremena kraja. Mnogi će pretraživati i pravo znanje će se umnožiti.“ Hebrejski izraz „pre-traživati“, u svom najdubljem smislu označava „proučavati marljivo i do tan-čina“, ili „putovati kroz“. Nemačka Biblija, kao i Francuska, ovako prevodi ovaj izraz: „Mnogi če pretraživati temeljno i znanje će se umnožiti.“ Šta je prouzro-kovalo tako veliko umnožavanje u pretraživanju Biblije da je to postalo prouča-vanje proročkih pretskazanja? Kada je zadavanje „smrtne rane“ ogromnom crkvenom diktatorstvu podiglo zastavu proučavanja Biblije i kada se prekid pustinjskog stanja istinske crkve ispunio tako upadljivo, pitanje „šta je sledeće?“ bilo je u srcu Božjeg naroda. Ovo je dovelo do pravog talasa istraživanja u veli-kom proročkom lancu.

Iste ove godine počelo je obimno umnožavanje Biblije. Biblijska društva su se pojavljivala jedno za drugim. Britansko i inostrano biblijsko društvo organi-zovani su 7. marta 1804. godine. Američko biblijsko društvo nastalo je 8. maja 1816. Kopije Svetog Pisma izlivale su se iz štamparija na stotine hiljada, i doslovno su bile slate vagonima i brodskim tovarima. Ovo je omogućilo ispunje-nje pretskazanja da će ljudi svuda pretraživati Sveto Pismo. Naročito je postojalo žestoko interesovanje da se sazna koliko još proročanstava je ostalo neispunjeno.

1260-godišnji period se ispunio. Ali ostao je još jedan značajan proročki la-nac koji se protezao do 1844. godine, ili četrdeset i šest godina nakon završetka 1260 godina. Ovo je bio lanac od 2300 godina-dana u Danilu 8:14, izazivajući posebnu pažnju jer je bio, kao što to pokazuje čitanje tog poglavlja, predmet ne-beske diskusije između Mihaila (Hrista) i Gabriela.

Mogle bi se napisati mnoge stranice o biblijskim piscima i propovednicima koji su se sada vidljivo pojavili pred javnošću, ubeđeni ovim 2300-godišnjem proročanstvom da su sada živeli u vremenu kraja. Međutim, kratko ćemo pome-nuti Manuela Lakuncu, Edvarda Irvinga, Josifa Volfa i Vilijama Milera.

Lakunca je na početku devetnaestog veka bio jezuita iz jednog manastira u Južnoj Americi. Postavši obraćenik ka mnogim pogledima koje su držali refor-matori, marljivo je proučavao Bibliju pridajući posebnu pažnju proročanstvu.

~ 300 ~

Postao je tako zaokupljen periodom od 2300 godina kao da ono ukazuje da obe-ćani Hristov povratak nije bio daleko tako da je napisao knjigu na ovu temu. Kad se to obznanilo, probudilo se religijsko neprijateljstvo, i on bio je proteran iz Či-lea. Nastavio je svoje delo u Evropi doživljavajući isto progonstvo. Značajno za ispričati, dok je ovaj kontinent i dalje bio u smrtnoj borbi crkvene tiranije, on je dovršio svoju knjigu po imenu „La venida del Mesias en gloria y majestad (Hri-stov dolazak u slavi i veličanstvu)“, pišući pod imenom Huan Josafat Ben-Ezra.18

U približno isto vreme Edvard Irving otpočeo je svoje zadivljujuće radove duž granice Engleske i Škotske. On je takođe, nakon poziva upućenom mu iz Škotske 1812. godine da postane vodeći propovenik u Londonu, pristupio nepre-stanom proučavanju proročanstva. Usredsređujući se naročito na period od 2300 godina iz Danila 8:14, došao je do praktično istog zaključka kao i Lakunca. Ogromna publika prisustvovala je njegovim predavanjima ne samo u Londonu nego i širom velikih gradova Velike Britanije. Auditorijumi nisu bili dovoljno veliki da smeste one koji su tražili da ga čuju.19 Njegova slava doprla je do ušiju Lakunce koji mu je poslao kopiju svoje knjige. Irving je bio zaprepašćen videvši kako je Bog zasebno vodio škotskog prezbiterijanca i obraćenog južnoameričkog jezuitu da prepoznaju dominantnu vrednost ovog proročanstva i da iz njega za-ključe da je došlo vreme kraja.

Još jedan značajan propovednik proročanstva bio je Ezra Ben-Ezra koji je, nakon svog obraćenja iz judaizma, uzeo ime Josif Volf. O njemu D. T. Tejlor piše:

„Josif Volf, D. D., prema njegovim časopisima, između 1821. i 1845. go-dine, objavljivao je Gospodnji brz dolazak u Palestini, Egiptu, na obalama Crve-nog mora, Mesopotamiji, Krimu, Persiji, Gruziji, širom otomanskog carstva, u Grčkoj, Arabiji, Turkistanu, Buhari, Avganistanu, Kašmiru, Hindustanu, Tibetu, u Holandiji, Škotskoj i Irskoj, u Konstantinopolju, Jerusalimu, Sv. Heleni, takođe i na brodovlju Mediteranskog mora, i u Njujorku, svim denominacijama. On izjavljuje da je propovedao među Jevrejima, Turcima, Muhamedancima, Persi-jancima, Indusima, Haldejcima, Jesidima, Sirijcima, Sabejcima, pačasima, šei-cima, carevima Rgantša i Buhare, kraljici Grčke itd., a o njegovim izvanrednim radovima Istraživač kaže: „Nijedan pojedinac možda nije dao veći publicitet dok-trini o drugom dolasku Gospoda Isusa Hrista nego što je to ovaj dobro poznati misionar sveta. Gde god da ide, on objavljuje približavanje Mesijinog dolaska u slavi.“20

Obraćeni južnoamerički jezuita, škotski prezbiterijanac i obraćeni sin rabina bili su praćeni u proučavanju i propovedanju istog ključnog proročanstva od Vi-lijama Milera koji je bio američki poljoprivrednik, ratni veteran iz 1812. godine i obraćeni nevernik. Kasnije je bio rukopoložen kao baptistički propovednik, i

~ 301 ~

potresao je do temelja američke crkve tokom godina 1828-1844. On nikada nije bio nadmašen u davanju svetu originalne i generalno ispravne analize proročkih perioda. Sa poštovanjem prema njegovoj tvrdnji da će svet doći svom kraju 1844. godine, ovo je bilo pogrešno tumačenje događaja, ali precizna i suštinska verifi-kacija datuma i dalje stoji. Kasnija i jasnija svetlost po pitanju Danila 8:14 otkrila je da je Hristos Gabrielu govorio o čišćenju svetinje, starozavetnog izraza koji se primenjuje na Dan pomirenja, koji je u realnosti tip dana suda (Vidi 3. Mojsijevu 16).

NENADMAŠNI NAPREDAK SVETA NAKON 1798.

Kada se 1260-godišnji period završio 1798. godine, kada je religijska slo-boda konačno osvanula ljudskom rodu, vekovi napretka bili su skučeni unutar nekoliko kratkih godina. Do 1798. nije bilo pruga, parobroda, telegrafa, električ-nih svetala, žetelica, automobila, filmova, aviona ili radio uređaja. Zapravo, do tog vremena čovek je i dalje bio na istom nivou materijalnog napretka kao i kada je Noje izašao iz barke.

Kada je religijska sloboda podarena, sve ovo se promenilo. Um je bio slobo-dan; niko nije bio prisiljavan da veruje. Kao što je Šekspir napisao: „Ovaj naš život, oslobođen javnog progonstva, nalazi jezike u drvetu, knjige u tekućim po-tocima, propovedi u kamenju i dobro u svemu.“ Um mora biti slobodan da uči iz prirode, knjiga, Biblije ili društva; da veruje prema diktatu savesti. Kada ova slo-boda postoji, materijalna civilizacija se uvećava. Neka se očuvaju sve prednosti Crkve u pustinji! Bože sačuvaj da građanski ili religijski despotizam opet zado-bije nadmoć, ukine sve što se steklo od 1798. i pošalje nas nazad u mračni srednji vek!

Francuska revolucija, sledeći američku revoluciju, nanela je papstvu ranu kao što je smrtna. Tokom 1260 godina Rim se skoro nepobedivo utvrdio iza dve teorije: prva, jedinstvo crkve i države; druga, božansko pravo careva. Lako se može uvideti da ako su monarsi verovali da vladaju božanskim pravom, oni bi ukazivali naklonost i uzdizali glavu crkve koja bi izvodila službu posvećenja pri-likom njihovog krunisanja. Taj period nazvao se mračni srednji vek. Trebali su da prođu vekovi krvi i patnje da se ljudske oči otvore za kolosalna zla nerazdvo-jiva u ovim dvema teorijama vladavine. Edgar Kvinet, protestantski istoričar francuske revolucije, verovao je da do tog događaja istorija Francuske nije bila vredna pisanja. Kada je u februaru 1798. od francuske vojske u Rimu proglašena religijska sloboda i kada je papa odveden kao zarobljenik u Francusku, kradinali su, dok su skidali svoje ogrtače sa glava i napuštali grad, uzvikivali: „Ovo je kraj religije!“

~ 302 ~

Međutim, prorok je predvideo: „Ali joj je smrtna rana zacelila. I sva se zem-lja čudila iza zveri.“ Ovde se nalazi zahtev za večnu opreznost, inače će poražena tiranija povratiti svoje izgubljeno tlo. „Demokratija je karakter“, uzviknuo je je-dan američki državnik. Kako se prosperitet uvećavao, karakter se menjao. Očevi su osvojili slobodu i sreću krvlju i patnjom. Deca su se u svojim srcima okrenula nazad ka porocima i raskošima starog sveta. Oksfordski pokret pojavio se 1833. godine, i brzo rastući u snazi i okupljajući ove svetovne želje sledeće generacije u jedno organizovano društvo, počeo da glorifikuje mračni srednji vek i da nipo-daštava moderne slobode, kao i one koji su ih zadobili. Papstvo u svojim vodećim publikacijama pridaje zaslugu dr Dž. H. Njumenu sa univerziteta Oksford, koji je kasnije postao kardinal Njumen, i oksfordskom pokretu za oživljavanje sadaš-njeg katoličanstva rasprostranjenog širom sveta. O njemu katolička enciklopedija piše: „Nije zabeležena nijedna lepša pobeda talenta u službi savesti. Od toga dana katolička religija može datirati svoj ponovni ulazak u nacionalnu literaturu.“21

Zašto je 1833. godine Engleska verovala da je reformacija bila delo Božje, ali pedeset godina kasnije verovala da je reformacija pobuna, kao što je istakao istoričar Frude, koji je bio na Oksfordu tokom tih godina pokreta; i da, dok se 1833. na papu gledalo kao na antihrista, 1883. on je smatran naslednikom apo-stola? Smrta rana nanesena tiraniji bila je zaceljena i oni koji su je naneli bili su ocrnjeni. Sve veštine prepredenog rasuđivanja i kvarenja istorijskih izveštaja po-novo su se pojavile u oksfordskom pokretu. Njegove vođe, mnoge od njih preru-šeni jezuiti, počele su da grade slučaj za rimokatolicizam. Ovaj pokret, pomognut zlatom i prerušenim agentima sa kontinenta, raširio se preko crkve Engleske. Za-tim je ušao u protestantske teološke škole u Americi. Sada se svedočilo de-pro-testantizaciji engleskog govornog područja. Papa je sada učinjen carem. „Smrtna rana“ dostiže potpuno isceljenje.

PRETSTOJEĆE DOBA

U „vreme kraja“ čudesni su i jedinstveni prizori kroz koje Crkva ostatka mora proći. Crkva ostatka zauzeće takvu poziciju kakvu Božji narod nikada ra-nije nije zauzeo. Njena poruka obuhvatiće sve poruke iz prošlosti i dovesti ih do konačnosti. Upraviće svoje oči na skori Hristov povratak kao na sledeći događaj u ovom čudesnom programu. O njoj, usred ogromnih prizora Hristovog povratka, pisac Otkrivenja piše: „Ovde je istrajnost svetih, koji drže Božje zapovesti i veru Isusovu“ (Otkrivenje 14:12). Dok oni koji koji hode širokim putem gube svest o večnim stvarima, Božja poslednja crkva biće uzbuna za stvari koje nisu viđene. Ona će istrajati, kao Mojsije, gledajući Onoga koji je nevidljiv. Trebaće joj vreme

~ 303 ~

da ide za svetošću. Ovi vernici posmatraće važne događaje koji vode do, i sači-najvaju, bitku Armagedon. O pripremnim koracima za ovu katastrofu pisac Otkrivenja kaže:

„Ali narodi su se razbesneli i došao je tvoj gnev i vreme da se sudi mrtvima, i da se da nagrada tvojim slugama prorocima i svetima i onima koji se boje tvog imena, malima i velikima, i da se unište oni koji zemlju uništavaju“ (Otkrivenje 11:18).

Paganizam je u knjizi Otkrivenja simbolizovan velikom crvenom aždajom. Rat koji je paganizam vodio protiv rane crkve bio je žestok; a duga, okrutna pro-gonstva nastavljena od strane zveri, tog srednjovekovnog jedinstva crkve i države koje je nasledilo silu paganizma u evropskim narodima, bilo je još žešće. Ali crkva poslednjih dana mora podneti gnev i progonstva ikone zverine, što je ko-načno kolosalno jedinstvo crkve i države, ili isceljenje smrtne rane zveri (Otkri-venje 13). Ovi termini upotrebljeni su zato što ih Bog upotrebljava. A za Večnoga je tako uvredljiv stav ikone zverine, unutar čijeg ogromnog otpada teku sve pre-vare aždaje i zveri, da Bog čovečanstvu unapred objavljuje posebno upozorenje u skladu sa ovim stihom:

„Za njima je išao treći anđeo, koji je govorio jakim glasom: „Ako se ko pokloni zveri i njenom liku i primi žig na čelo ili na ruku, on će takođe piti vino Božjeg gneva koje je nerazvodnjeno natočeno u čašu gneva njegovog, i biće mu suđeno vatrom i sumporom pred svetim anđelima i pred Jagnjetom. I pogledao sam, kad gle – beli oblak, a na oblaku sedi neko kao Sin čovečji, sa zlatnom krunom na glavi i oštrim srpom u ruci“ (Otkrivenje 14:9,10,14).

Ova poruka koju objavljuje Crkva ostatka ukloniće slepoću od onih koji su voljni da vide.

Najstrašniji jezik ikada upotrebljen u Pismu je onaj koji proriče izlivanje se-dam poslednjih zala, poslednju božansku osudu, nepomešani gnev Božji:

„I video sam na nebu jedan drugi, veliki i čudesan znak: sedam anđela sa sedam poslednjih zala, jer se njima dovršava Božji gnev“ (Otkrivenje 15:1).

Da se sedam poslednjih zala obrušavaju na zver i njenu ikonu jasno je uka-zano. Dugo zadržavana osuda Jehove u njegovom gnevu protiv licemerstva ko-načno izbija. Biblija kaže da su se „carevi zemaljski, velikaši, vojni zapovednici, bogataši, moćnici i svaki rob i svaki slobodnjak sakrili u pećine i među gorske stene“, tražeći od planina i stena da padnu na njih i da ih sakriju, „jer došao je veliki dan njegovog gneva i ko može opstati?“ (Otkrivenje 6:15-17).

Kada se ovo završi, pisac Otkrivenja uviđa da je „nebo iščezlo kao svitak kad se smota. Svaka gora i svako ostrvo pomakli su se sa svog mesta.“ (Otkrive-nje 6:14).

Od sada pa nadalje neće biti dosadnih trenutaka među ljudskom decom.

~ 304 ~

Kako su svečani i jedinstveni prizori kroz koje prolazi poslednja crkva, pripre-majući i usavršavajući karakter koji će biti prihvatljiv Gospodu Isusu Hristu kada se vrati!

Zemaljski događaji sada su potreseni dahom pretstojećeg doba. Svet kakav je sada, prolazi; dolazak sveta koji treba da dođe je blizak. Vrhovni poglavari i sile tame čine poslednji napor da zadobiju duše. I dalje postoji sila u molitvi da se odoli rastućoj tami. Setite se moljenja apostola Petra:

„Pošto će se sve to tako raspasti, kakvi vi trebate biti u svetom ponašanju i pobožnosti, dok očekujete i hitate ka dolasku dana Gospodnjeg, kada će se ne-besa, zapaljena, raspasti i elementi, užareni, rastopiti!“ (2. Petrova 3:11,12).

Neka taj dan, tako živopisno opisan sledećim rečima, pronađe svako ko spre-man čita ove stranice:

„Usred ljuljanja zemlje, sevanja munja i tutnjave gromova glas Sina Božјeg poziva svete koјi spavaјu. On gleda na grobove pravednika i tada podižući svoјe ruke prema nebu, uzvikuјe: ’Probudite se, probudite se, probudite se vi koјi spa-vate u prahu i ustanite!’ Po svoј dužini i širini zemlje, mrtvi će čuti taј glas i oni koјi ga čuјu oživeće. I cela zemlja će odzvanjati od koraka veoma velike voјske iz svakog plemena, kolena, јezika i naroda. Oni izlaze iz tamnice smrti, obučeni besmrtnom slavom, kličući: ’Gde ti јe, smrti, žalac? Gde ti јe, grobe, pobeda?’ I živi pravednici i vaskrsli sveti sјedinjuјu svoјe glasove u dug, radostan poklič pobede.“22

Ovaj kraj zaista će biti pobedonosna istina. „Ovde je istrajnost svetih, koji drže Božje zapovesti i veru Isusovu“ (Otkri-

venje 14:12).

~ 305 ~

BIBLIOGRAFIJA ORIGINALNI IZVORI Abul Faraj, Gregory, Chronography (translated from the Syriac by Sir E.A. Wallis Budge), 2 vols., University Press, Oxford, 1932. D’Achery, J. L. Spicilegium, 13 vols., ed. Of 1677; 3 vols., ed. Of 1723, Parisiis, apud Montalant. Adamnan. Life of Columba (translated by Wentworth Huyshe), George Routledge & Sons, London, 1922. Alanus De Insulis. Contra Haereticos, in Migne, Patrologia Latina, vol. 210. Annals of Roger de Hoveden, The (translated by H. T. Riley), 2 vols., London, 1853. Annals of the Kingdom of Ireland by the Four Masters From Earliest Period to 1616 (edited by John O. Donovan), 7 vols., Dublin, 1851. Ante-Nicene Fathers (English translation), Roberts and Donaldson, editors, 10 vols., Charles Scribner’s Sons, New York, 1899. Apollinaris Sidonius. Epistolae, in Migne, Patrologia Latina, vol. 58. Arnobius. Against the Heathen, in Ante-Nicene Fathers, vol. 6. Athanasius. Select Works and Letters (English translation), in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d. Series, vol. 4. Bar Hebraeus, Gregory. Chronicon Ecclesiasticum, 3 vols. Abbeloos and Lamy, Paris, 1877. Baronio, Caesare. Annales Ecclesiastici, 12 vols. Coloniae Agrippianae Sumptibus I-oannis Gymnici et Antonii Hierati, 1609. Bede, Venerable. Ecclesiastical History of England (translated by Henry Bohn), Lon-don, 1847. Bernard of Clairvaux. Works (translated by S.T. Eales), 4 vols., 1896. Bonacursus. Contra Haereticos, in d’Achery, Spicilegium, vol. 1. Chronicles and Memorials of Great Britain and Ireland During the Middle Ages, 99 vols., Rerum Britannicarum Medii aevi Scriptores, London, 1858- 1911. Damianus, Petrus. Opuscula, in Migne, Patrologia Latina, vol. 452. Der Blutige Schau-Platz, Oder Martyrer Spiegel der Taufs Gesinnten, Brudershaft Publishing House, Ephrata, Pa., 1749. Du Cange, C. Du Fresne. Glossarium Mediae et Enfimae Latinitatis, 7 vols., ed. Of Henschel, Paris, 1840-50; 10 vols., ed. Of Fayre, 1883-87. Ebrardus Bethuensis. Liber Antihaeresis Maxima Bibliotheca, vol. 25. Ecbertus. Contra Haereticos, in Migne, Patrologia Latina, vol. 195. Eusebius. Ecclesiastical History (English translation), in Nicene and Post- Nicene Fathers, 2d Series, vol. 1. Eusebius of Caesarea. Life of Constantine, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Se-ries, vol. 1.

~ 306 ~

Gregory I, Pope. Epistles (English translation), in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 13. Gretzer, J. Opera Omnia, 17 vols., Sumptibus J.C. Peez et F. Boder, 1734-41. , Proloquia a Ebrardus Bethuensis, in Maxima Bibliotheca, vol. 24. Gui, Bernard. Manuel d’ Inquisiteur, Traduit par G. Mollat, Paris, 1926. Haddon, A.W., and Stubbs, W. Councils and Ecclesiastical Documents Relating to Great Britain and Ireland, 4 vols., Oxford, 1869-78. Humbertus, S. R. E. Cardinalis. Adversus Graecorum Columnias, in Migne, Patrolo-gia Latina, vol. 134. Jerome. Against Helvidius, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 6. Jerome. Against Jovinian, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 6. Jerome. Against Vigilantius, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 6. Jerome. Select Works and Letters, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 6. Jonas, Abbas Elnonensis. Vita Columbani, in Migne, Patrologia Latina, vol. 87. Labbe et Gabr., Philip Cosartii. Sacrosanta Concilia ad Regiam Editionem Exacta, Quae Nunc Quarta Parte Prodit Auctior, 16 vols., Lutetise Parisiorum, 1671. Lucas Tudensis. De Altera Vita Fideique Controversiis Adverus Albigensium, in Maxima Bibliotheca, vol. 25. Maigne D’Arnis, W. H. Lexicon Manuale ad Scriptores Mediae et Infimae Latinitatis, Migne, Paris, 1866. Mansi, J. D. Sacrorum Conciliorum Nova et Amplissima Collectio, 31 vols., Florence and Venice, 1759-98. Reprint, Martin, J.B., and Petit, L. Paris, 1901 (in progress). Maxima Bibliotheca Veterum Patrum, 27 vols., apud Anissonios, Lugdunum, France, 1677. Michael the Syrian. Chronique de Michel le Syrien, Patriarche Jacobite d’Antioche (1166-99) (translated and edited by J. B. Chabot), 4 vols. and Index, Ernest Leroux, Paris, 1924. Migne, J. P. Patrologia Cursus Completus...in Qua Prodeunt Patres Doctores Scripto-resque Eclesia Latina, Series graeca, 161 vols. in 166 Do., Paris, 1857-66. Series latina, 221 vols., Paris, 1844-55. Index, 4 vols., 1862-64. Nicene and Post-Nicene Fathers (edited by Philip Schaf and Henry Wace, 14 vols., The Christian Literature Co., Buffalo, 1886. Origenes. Opera Omnia, in Migne, Patrologia Graeca, vols. 11-17. Petri, Vallis Cernae. Historia Albigensium, in Migne, Patrologia Latina, vol. 213. Petrus Cluniacensis. Tractatus Contra Petrobrussianos, in Migne, Patrologia Latina, vol. 189. Petrus de Pilchdorffius. Contra Haeresin Waldensium Tractatus, in Maxima Bibliotheca, vol. 25.

~ 307 ~

. Contra Pauperes de Lugduno, in Maxima Bibliotheca, vol. 25. Recognitions of Clement, in Ante-Nicene Fathers, vol. 8. Rheims New Testament, translated 1582 into English from the Latin Vulgate, 1834. Saccho, Reinerius. Contra Waldenses, in Maxima Bibliotheca, vol. 25. Seven Oecumenical Councils, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Serlies, vol. 14. Socrates. Ecclesiastical History, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 2. Sozomen. Ecclesiastical History, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 2. Sulpitius Severus. Sacred History, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 11. Tertullian, An Answer to the Jews, in Ante-Nicene Fathers, vol. 3. . The Chaplet or De Corona, in Ante-Nicene Fathers, vol. 3. . Apology, in Ante-Nicene Fathers, vol. 3. Theoderet. Ecclesiastical History, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 3. Victorinus. On the Creation of the World (English translation), in Ante- Nicene Fathers, vol. 7.

BOOKS Abudacnus, Josephus. Historia Jacobitarum, Lugdunum Batavorum, J. Hasebroek, 1740. Notes by J. Nicholai. Adamnan. Life of St. Columba (translated by Wentworth Huyshe), E.P. Dutton and Sons, New York, 1922. Adams, George Burton. Civilization During the Middle Ages, rev. ed., Charles Scribner’s Sons, New York, 1914. Adeney, Walter F. The Greek and Eastern Churches, T. & T. Clark, Edinburgh, 1908. Allgemeine Deutche Biographie, 56 vols., Lilliencron and Wegele, Leipsig, 1875. Allix, Peter. Remarks Upon the Ecclesiastical History of the Ancient Church of the Albigenses, Richard Chiswell, London, 1692. . The Ancient Churches of Piedmont, Richard Chiswell, London, 1690. Anesaki, Masaharu. Religious Life of the Japanese Peoples, reprint from vol. 2, Tokyo, 1938. . History of the Japanese Religions, Kegan Paul, Trench, Trubner and Co., London, 1930. Armitage, Thomas. A History of the Baptists, Bryan Taylor and Company, New York, 1890. Arnaud, Henri. The Glorious Recovery by the Vaudois, John Murray, London, 1827. Ayer, Joseph Cullen. A Source Book for Ancient Church History, Charles Scribner’s Sons, New York, 1926. Badger, G. P. The Nestorians and Their Rituals, 2 vols., London, 1852. Barnett, T. Ratcliffe. Margaret of Scotland: Queen and Saint, Oliver and Boyd, Lon-don, 1926.

~ 308 ~

Beal, Samuel. Buddhists’ Records of the Western World, 2 vols., Trubner & Co., Lon-don, 1884. Beattie, William. The Waldenses, George Virtue, London, 1838. Bellesheim, Alphons. History of the Catholic Church of Scotland, 4 vols., William Blackwood and Sons, London, 1887. Benedict, David. A General History of the Baptist Denomination, 2 vols., Lincoln and Edmonds, Boston, 1813. Bentley, John. Historical View of Hindu Astronomy, Smith, Elder and Co., London, 1825. Betham, Sir William. Irish Antiquarian Researches, W. Curry, Jr., and Co., Dublin, 1827. Beuzart, P. Les Heresies, Librairie Ancienne, Paris, 1912. Bidez, Joseph, and Cumont, Franz. Les Mages Hellenises, 2 vols., Paris, 1938. Bigg, Charles. The Origins of Christianity, Clarendon Press, Oxford, 1909. Bingham Joseph. The Antiquities of the Christian Church, 2 vols., Henry G. Bohn, London, 1850. Bispham, Clarence Wyatt. Columban — Saint, Monk, Missionary, E.S. Gorham, New York, 1903. Blackstone, Sir William. Commentaries on the Lews of England, J. B. Lippincott Com-pany, Philadelphia, 1908. Blair, Adam. History of the Waldenses, 2 vols., Adam & Charles Black, Edinburgh, 1833. Blair, E. H., and Robertson, J. A. The Philippine Islands (1493-1803), 55 vols., The A. H. Clark Co., Cleveland, Ohio, 1903. Bompiani, Sophia V. A Short History of the Italian Waldenses, Hodder and Stoughton, 1897. Bossuet, Jacques Benigne. Variations of the Protestant Churches, D. and J. Sadlier, New York, 1845. Boswell, James. The Life of Samuel Johnson, 5 vols., George Routledge and Sons, Lon-don, 1885. Bower, Archibald. The History of the Popes, 3 vols., L. Johnson, Philadelphia, 1844-47. Bradley, Henry. The Goths, London, 1888; and G. P. Putnam’s Sons, New York, 1891. Bryce, James. The Holy Roman Empire, Montgomery Ward and Company, Chicago, 1886. Buchanan, Claudius. Christian Researches in Asia, G. Sydney, London, 1812. Buckley, Theodore Alois. Canons and Decrees of the Council of Trent, George Routledge and Co., London, 1851. Budge, Sir E. A. Wallis. The Monks of Kublai Khan, Emperor of China, Religious Tract Society, London, 1928. Bull, George Bishop. Defence of the Nicene Faith (Defensio Fidei Nicaenae), 2 vols., John Henry Parker, Oxford, 1851.

~ 309 ~

Bulletin of John Ryland’s Library, 19 vols., University Press, Manchester, 1925, 1926. Bund, J. W. Willis. The Celtic Church of Wales, D. Nutt, London, 1897. Bunsen, Ernest De. The Angel-Messiah of Buddhists, Essenes, and Christians, Longmans, Green & Co., London, 1880. Burgon, John William. The Revision Revised, John Murray, London, 1883. Burgon, John William, And Miller, Edward. The Traditional Text of the Holy Gospels, George Bell and Sons, London, 1896. Burkitt, F. Crawford. Early Eastern Christianity, John Murray, London, 1904. Butler, Alban. Lives of the Saints, Edinburgh, 1799, and London, 1815, 1854. Butler, Howard Crosby. Early Churches in Syria, C. Dolman, Holland, 1929. Cable, Mildred, And French, Francesca. Through Jade Gate and Central Asia, Con-stable & Co., Ltd., London, 1927. Cadman, S. Parkes. The Three Religious Leaders of Oxford, The Macmillan Company, New York, 1916. Caesarius Of Heisterbach. The Dialogue of Miracles, 2 vols., George Routledge and Sons, London, 1929. Cambridge Medieval History, The (planned by J. B. Bury), 8 vols., The Macmillan Com-pany, New York, 1936. Canavan, J. E. The Mystery of the Incarnation, Catholic Truth Society, Dublin, 1928. Cathcart, William. The Ancient British and Irish Churches, Baptist Tract and Book Society, London, 1894. Catholic Encyclopedia, The, 14 vols., Robert Appleton Co., New York, 1907. Cheetham, S. A History of the Christian Church, The Macmillan Company, London, 1898. Church, R. W. The Beginning of the Middle Ages, Charles Scribner’s Sons, New York, 1890 (1882, 1887). Clarke, Adam. The Succession of Sacred Literature, 2 vols., T. T. and J. Tegg, London, 1830. . The Holy Bible With a Commentary and Critical Notes, 6 vols., Phillips and Hunt, New York, 1814. Coates, C. R. The Red Theology in the Far East, Thynne and Jarvis, London.

Cobern, Camen M. The New Archaeological Discoveries, 6th ed., Funk & Wagnalls Company, New York, 1917. Couling, Mrs. C. E. The Luminous Religion, 1924. Reprint from the Chinese Recorder, April and May, 1924. Cox, Robert. The Literature of the Sabbath Question, 2 vols., Maclachlan and Stewart, Edinburgh, 1865. Croly, George. The Apocalypse of St. John, C. & J. Rivington, London, 1827. Cubberley, Elwood P. The History of Education, Houghton Mifflin Company, Boston and New York, 1920. Cumont, Franz. The Mysteries of Mithra, Opencourt Publishing Company, Chicago, 1903.

~ 310 ~

D’achery, J. L. Spicilegium, 13 vols., ed. Of 1677; 3 vols., ed. Of 1723, Paris. Darmesteter, James. Parsi-ism: Its Place in History, “Voice of India” Printing Press, Bombay, 1887. D’aubigne, J. H. Merle. History of the Reformation, 5 vols., Oliver & Boyd, Edinburgh, 1853. Dellon, M. Gabriel. Account of the Inquisition at Goa, Baldwin, Cradock & Sons, Boston, 1815. Desanctis, Luigi. Popery, Puseyism, and Jesuitism, D. Catt, London, 1905. Devinne, Daniel. History of the Irish Primitive Church, Francis Hart and Co., New York, 1870. Dollinger, Ignaz Von. Beitrage zur Sektengeschichte des Mittelalters, 2 vols., C. H. Becksche Verlagsbuchhandlung, Munich, 1890. D’orsey, J. D. Portuguese Discoveries, Dependencies, and Missions in Asia and Africa, W. H. Allen and Co., London, 1893. Dowden, John. The Celtic Church in Scotland, Society for Promoting Christian Knowledge, London, 1894. Dowling, John. The History of Romanism, Edward Walker, New York, 1846.

Draper, John William. History of the Intellectual Development of Europe, 5th ed., Harper & Brothers, New York, 1875. Duchesne, L. Early History of the Christian Church, 3 vols., John Murray, London, 1923. Eales, s. j. The Works of St. Bernard (translated from the Latin), 4 vols., J. Hodges, London, 1889. Ebrard, A. Bonifatius, der Zerstorer des Columbanischen Kirchentums auf dem Festlande, C. Bertelsmann, Gutersloh, 1882. Edersheim, Alfred. The Life and Times of Jesus the Messiah, 2 vols., E. R. Herrick and Company, New York, 1886. Edgar, Samuel. The Variations of Popery, S.W. Benedict, New York, 1850. Elliot, E. B. Horae Apocalypticae, 4 vols., Seeleys, London, 1862. Emory, John. The Works of the Reverend John Wesley, 5 vols., B. Waugh and T. Ma-son, New York, 1832.

Encyclopedia Brittanica, 25 vols., 9th ed., 1888; 29 vols., 11th ed., 1910; 24 vols., 14th

ed., 1929. Etheridge, J. W. The Syrian Churches, Longmans, Green and Company, London, 1846. Eymericus. Directorum Haereticorum, c. 1358. Faber, George Stanley. An Inquiry Into the History and Theology of the Ancient Vallenses and Albigenses, Seeley and Burnside, London, 1838. Farrar, Frederic William. History of Interpretation, The Macmillan Company, Lon-don, 1886. Favyn, Andre. Histoire de Navarre, Espagne, et Ailleurs, Paris, 1612. Finn, James. The Jews in China, B. Wertheim, London, 1843. Fisher, Edward. Tracts on the Sabbath, 1635.

~ 311 ~

Fisher, George Park. History of the Christian Church, Charles Scribner’s Sons, New York, 1907. . History of Christian Doctrines, Charles Scribner’s Sons, New York, 1902. Fitzpatrick, Benedict. Ireland and the Foundations of Europe, Funk & Wagnalls Com-pany, New York, 1927.

. Ireland and the Making of Britain, 4th ed., Funk & Wagnalls Company, New York, 1921. Flick, A. C. The Rise of the Medieval Church, G. P. Putnam’s Sons, New York and London, 1909. Fluegel, Maurice. The Zend-Avesta and Eastern Religions, H. Fluegel & Co., Balti-more, 1898. Foakes-Jackson, F. J. The History of the Christian Church, Richard R. Smith, New York, 1930. Fortescue, Adrian. The Lesser Eastern Churches, Catholic Truth Soc., London, 1913. Froude, James Anthony. The Council of Trent, Charles Scribner’s Sons, New York, 1896. Fulke, William. A Defense of the Sincere and True Translations of the Holy Scripture, University Press, Cambridge, 1843. Geddes, Michael. The Church History of Malabar, S. Smith and B. Walford, London, 1694. . The Church History of Ethiopia, Richard Chiswell, London, 1696. . Miscellaneous Tracts, B. Barker, London, 1730. Geikie, J. Cunningham. Hours With the Bible, 10 vols., Hartford, 1912. Genebrard, Gilbert. Sacred Chronology. Gibbon, Edward. The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, 6 vols., Harper & Brothers, New York, 1845.

Gibbons, James Cardinal. The Faith of Our Fathers, 63d ed. (1905), 76th ed., John Murphy Company, Baltimore. Gilly, William Stephen. Vigilantius and His Times, Seeley, Burnside, and Seeley, Lon-don, 1844. . Waldensian Researches, C. J. G. and F. Rivington, London, 1831. Goddard, Dwight. Was Jesus Influenced by Buddha? Thetford, Vt., 1927. Gordon, Mrs. E. A. “World Healers,” or The Lotus gospel and Its Bodhisattvas Com-pared With Early Christianity, Eugene L. Morice, London, 1912. . Asian Chronology, Maruzen & Co., Ltd., Tokyo, 1921. Grant, Asahel. The Nestorians, or the Lost Tribes. Harper & Brothers, New York, 1841. Green, John Richard. A Short History of the English People, 4 vols., Donohue Henne-berry and Company, Chicago. Green, Samuel G. A Handbook of Church History, Religious Tract Society, London, 1904. Griffis, William Elliot. The Religions of Japan, Charles Scribner’s Sons, New York,

~ 312 ~

1904. Harlez, Charles De. Le Yih-King: A French Translation of the Confucian Classic on Change, Bruxelles, 1889. Hastings, James. Encyclopedia of Religion and Ethics, 12 vols., Charles Scribner’s Sons, New York, 1924. Healy, John. Insula Sanctorum et Doctorum, Sealy, Bryers & Walker, Dublin, London, 1902. Hedin, Sven. Central Asia and Tibet, 2 vols., London and New York, 1903. Hefele, Charles Joseph. History of the Christian Councils, 5 vols., T. & T. Clark, E-dinburgh, 1872. Hefele, Karl Joseph Von. Conciliengeschicte, 9 vols., Freiburg im Breisgau, Herder, 1877-79. Henderson, Ebenezer. The Vaudois, J. Snow, London, 1845. Hergenroether, Josepeh A. G. Photius, 3 vols., G. J. Manz, Regensburg, 1867-69. Herrmann, A. Atlas of China, Harvard University Press, Cambridge, 1935.

Hetherington, W. M. History of the Church of Scotland, 2 vols., 7th ed., John Johnstone, Edinburgh and London, 1848. Heylyn, Peter. Historical and Miscellaneous Tracts, part 2, The History of the Sabbath, London, 1681. Hill, David Jayne. History of Diplomacy in the International Development of Europe, 3 vols., Longmans, Green and Co., London, 1914-24. (New York, 1905-14.) Historians’ History of the World, The (edited by Henry Smith Williams), 25 vols., 1907. Historical Papers on Seventh Day Baptists, American Sabbath Tract Society, Plainfield, N. J., 1915. Hodgkin, Thomas. Italy and Her Invaders, 8 vols., 2d ed., Clarendon Press, Oxford, 1880-99. Holtzmann, H. J. Kanon und Tradition, Ludwigsburg, 1859. Hopkins, Edward Washburn. History of Religions, The Macmillan Company, New York, 1918. Horne, Thomas Hartwell. Introduction to the Critical Study and Knowledge of the Holy Scriptures, 2 vols., Robert Carter & Bros., New York, 1872. Hort, Fenton John Anthony, And Westcott, Brooke Foss. The New Testament in the Original Greek, 2 vols., Harper & Brothers, New York, 1882. Howells, George. The Soul of India, J. Clarke and Co., London, 1913. Howorth, H. H. History of the Mongols, 3 vols. in 4, Longmans, Green and Company, London, 1876-88. Huc, M. L’Abbe, Evariste Regis. Christianity in China, Tartary, and Thibet, 3 vols., Longmans, Brown, Green, Longmans, and Roberts, London, 1857. Hulme, Edward Maslin. A History of the British People, The Century Company, New York, 1924. . Renaissance and Reformation.

~ 313 ~

Humboldt, Alexander Von. Cosmos: A Sketch of a Physical Description of the Uni-verse, 2 vols., Harper & Brothers, New York, 1850. Hunter, William Wilson. A Brief History of the Indian People, Clarendon Press, Oxford, 1903. . The Indian empire, Trubner and Co., London, 1886. Hyde, Douglas. A Literary History of Ireland, T. Fisher Unwin, London, 1901. Innes, A. Taylor. Church and State, 2d ed., T. & T. Clarke, Edinburgh. International Encyclopedia, The New, 23 vols., 2d ed., Dodd, Mead and Company, New York, 1916. Jackson, A. V. Williams. Persia, Past and Present, The Macmillan Company, New York, 1906. Jacobus, Melanchthon Williams. Roman catholic and Protestant Bibles Compared, Charles Scribner’s Sons, New York, 1908. Jamieson, John. Historical Account of the Ancient Culdees of Iona, Thomas D. Morison, London, 1890. Jones, William. The History of the Christian Church, 2 vols., Hargette and Savill, Lon-don, 1826. Josephus, Flavius. Works, 3 vols., A. L. Burt Company, New York. Kaye, G. R. A Guide to the Old Observatories, Superintendent Government Printing, Calcutta, 1920. Kaye, J.W. Christianity in India, reviewed in Dublin University Magazine, vol. 54, 1859. Keay, F. E. A History of the Syrian Church in India, S. P. C. K., Madras, 1938. Killen, W. D. Ecclesiastical History of Ireland, 2 vols., The Macmillan Company, Lon-don, 1875. . The Old Catholic Church, T. & T. Clarke, Edinburgh, 1871. Kircher, D’athanese. La Chine (translated by F. S. Dalquie), A. Amsterdam, 1670. Komroff, Manuel. The Travels of Marco Polo, Garden City Publishing Co., New York, 1926. Kurtz, Professor. Church History, 3 vols., Funk & Wagnalls Company, New York, 1889. Labourt, J. Le Christianisme dans l’Empire Perse, v. Lecoffre, Paris, 1904. Lacouperie, Terrien DE. Western Origin of Early Chinese Civilisation, Asher and Co., London, 1894. Lacunza, Manuel [Juan Josafat Ben-Ezra]. La Venida del Mesias en Gloria y Maje-stad, Santiago, Imprenta, reprint, 1914. Lamy. The History of Socinianism, W. Roberts, London, 1729. Lane, C. A. Illustrated Notes on English Church History, 2 vols., E. and J. B. Young Company, New York, 1898-1900. Lang, Andrew. A History of Scotland, 2 vols., William Blackwood & Sons, Edinburgh, 1900. Latourette, Kenneth Scott. The Thousand Years of Uncertainty, Harper & Brothers,

~ 314 ~

New York, 1938. Lea, Henry Charles. Inquisition of the Middle Ages, 3 vols., Harper & Brothers, New York, 1888. Lecoy De La Marche. Anecdotes, Librairie Renouard, Paris, 1877. Leger, Jean. Histo-rie Generale des Eglises Vaudoises, Carpentier, Lyden, 1669. Le Nain De Tillemont. Memoires, 16 vols., 1723. Le Strange, G. Mesopotamia and Persia Under the Mongols in the Fourteenth Century, London, 1903. . The Lands of the Eastern Caliphate, Cambridge, 1905. . Bagdad During the Abbasid Caliphate, Oxford, 1900; and re-print, 1924. Lewis, A. H. A Critical History of Sabbath and Sunday, American Sabbath Tract Soci-ety, Alfred Center, New York, 1886. . Seventh Day Baptists in Europe and America. Limborch, Philippus. The History of the Inquisition, 2 vols., J. Gray, London, 1731. Lingard, John. The Antiquities of the Anglo-Saxon Church, 2 vols., Keating, Brown and Keating, London, 1806. Li Ung Bing. Outlines of Chinese History (edited by J. Whiteside of Soochow, China), Shanghai, 1914. Lloyd, Arthur. The Creed of Half Japan, E. P. Dutton & Co., New York, 1912. Luchaire, Achille. Innocent III; Les Albigois, Hachette et Cie, Paris, 1907. Luke, H. C. Mosul and Its Minorities, M. Hopkinson and Co., Ltd., London, 1925. Luther, Martin. Table Talk, W. Bogue, London, 1848. Mccabe, James D., JR. Cross and Crown, National Publishing Co., New York, 1873. Macaulay, Thomas Babington. Critical, Historical, and Miscellaneous Essays and Poems, Gould and Lincoln, Boston, 1860. Mackintosh, Sir James. History of England, in Lardner’s Cabinet Encyclopedia, vols. 76-85, London, 1850. M’clatchie, Canon Thomas. A Translation of the Confucian Classic of Change, Shan-ghai, 1826. . Notes and Queries on China and Japan (edited by N. B. Dennys), 4 vols., Hong Kong, 1867. M’clatchie, I. “The Chinese in the Plain of Shinar,” Journal of Royal Asiatic Society, vol. 16, American Presbyterian Mission Press. Maclauchlan, Thomas. Early Scottish Church, T. & T. Clark, Edinburgh, 1865. M’clintock, John And Strong, James. Cyclopedia of Biblical, Theological, and Eccle-siastical Literature, 12 vols., Harper & Brothers, New York, 1894. Maitland, S. R. Facts and Documents Illustrative of the History, Doctrine, and Rites of the Ancient Albigenses and Waldenses, C. J. C. Rivington, London, 1833. Major, Richard Henry. India in the Fifteenth Century, London, 1857. Malcolm, Col. Sir John. History of Persia, 2 vols., H. G. Bohn, London, 1815. Malmesbury, William OF. De Gestis Pontificorum Anglorum Rolls, H.

~ 315 ~

G. Bohn, London, 1847. Matthew Of Westminster. The Flowers of History, 2 vols., H. G. Bohn, London, 1853. Meissner, John L. The Celtic Church in England, Martin Hopkinson, London, 1929. Melia, Pires. The Waldenses, James Toovey, London, 1870. Menzies, Lucy. Saint Columba of Iona, J. M. Dent and Sons, London, 1920. Mezeray, Francois Eudes De. Abrege Chronologique de L’Histoire de France, A. Wolfgang, Amsterdam, 1682. Michelet, Jules. History of France (translated by G. H. Smith), vol. 1, London, 1834-44. Mierow, Charles C. Chronicle of the Two Cities, Columbia University Press, New York, 1928. Milman, Henry Hart. The History of Christianity, 3 vols., John Murray, London, 1867. . History of Latin Christianity, 6 vols., John Murray, London, 1867. Milner, Joseph. History of the Church of Christ, 5 vols., L. Hansard & Sons, London, 1827. Mingana, Alphonse. “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vols. 9, 10, University Press, Manchester, 1925, 1926. Moberg, A. The Book of the Himyarites, Lund, Sweden, and Oxford University Press, 1924. Moffat, James C. History of the Catholic Church in Scotland, Presbyterian Borad of Publication, Philadelphia, 1882. Monastier, Antoine. A History of the Vaudois church, Religious Tract Society, London, 1848. Monier-Williams, Sir Monier. Indian Wisdom, W. H. Allen & Co., London, 1875. Montalembert, Count De. Monks of the West, 7 vols., W. Blackwood and Sons, Edin-burgh and London, 1867. Montgomery, James A. The History of Yaballaha III, Columbia University Press, New York, 1927. Moore, Thomas. Irish Melodies, Longmans, Brown, Green, and Longmans, London, 1849. Moore, T. V. The Culdee Church, Presbyterian Committee of Publications, Richmond, Va., 1868. Morland, Sir Samuel. The History of the Evangelical Churches of the Valleys of the Piedmont, Henry Hills, London, 1658. Mornay, Phillip (Du Plessis). The Mysterie of Iniquitie (translated into English by Sam-son Lennard), London, 1612. Mosheim, John L. Von. Commentaries, 2 vols., S. Converse, New York, 1856. . Institutes of Ecclesiastical History, 4 books in 1 volume, Robert Carter & Brothers, New York, 1881. Moulton, W. F. The History of the English Bible, Cassell, Petter, and Galpin, London. Muir, William. The Arrested Reformation, Morgan and Scott, London, 1912. Muston, Alexis. The Israel of the Alps, 2 vols., Bladen & Sons, London, 1875.

~ 316 ~

Neale, John Mason. A History of the Holy Eastern Church, 2 vols., London, 1850. . The Patriarchate of Antioch, Rivingtons, London, 1873. Neander, Augustus. General History of the Christian Religion and Church, 6 vols., Geo. Bell and Sons, London, 1871. Newell, E. J. St. Patrick, His Life and Teaching, 2d ed., rev., E. S. Gorham, New York, 1907. Newman, Albert Henry. The Arians of the Fourth Century, J. G. and F. Rivington, London, 1833. 1 Dissertation on the Prophecies, James Martin, Philadelphia, 1813. Nolan, Frederick. The Integrity of the Greek Vulgate, F. C. and J. Rivington, London, 1815. O’kelly, Col. Charles. Macariae Excidium or The Destruction of Cyprus, Dublin for Irish Archaeological Society, 1850. O’leary, Delacy. The Syriac Church and Fathers, Society for Promoting Christian Knowledge, London, 1909.

Oliphant, Mrs. The Life of Edward Irving, 6th ed., Hurst and Blackett, London, 1862. O’neill, John. Night of the Gods, B. Quaritch, London, 1893-97. Pallavicini, Sforza. Histoire du Concile de Trente, 3 vols., Imprimerie Catholique de Migne, Montrouge, 1844. Parker, E. H. A Thousand Years of the Tartars, Kelly and Walsh, Shanghai, 1895. Pelhisse, William. Chronicon, c. 1268. Perkins, Justin. A Residence of Eight Years in Persia, Allen, Morrill, and Wardwell, Andover, 1843. Perrin, J. P. History of the Ancient Christians, Griffith and Simon, Philadelphia, 1847. Perrin, Jean Paul. Luther’s Forerunners, N. Newberry, London, 1624. Peyran, Jean. An Historical Defense of Waldenses, C. and J. Rivington, London, 1826. Pott, F. L. Hawks. A Sketch of Chinese History, 2d ed., Kelly and Walsh, Ltd., Shan-ghai, 1908. Prentice, William Kelly. Taken from Publication of an American Archaeological Expedition of Syria, 1904, 1905, 1909. Presbyterian Board Of Publication. The Waldenses, Philadelphia, 1853. Pressense, E. De. The Early Years of Christianity, Hodder and stoughton, London, 1869. Prideaux, Humphrey, The Old and New Testament Connected, 2 vols., Harper & Brot-hers, New York, 1871. Purchas, Samuel. His Pilgrimes, 20 vols., James MacLebose and Sons, Glasgow, 1905. Putnam, George Haven. The Censorship of the Church of Rome, 2 vols., G. P. Putnam’s Sons, New York, 1907. Quatremere, E. Notices des Manuscrits, Institut de France, Academie des Inscriptions. Rae, George Milne. The Syrian Church in India, William Blackwood & Sons, London, 1892. Rawlinson, George. The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World, 3 vols.,

~ 317 ~

Lovell, Cornell and Co., New York, 1875. Realencyclopadie fur Protestantische Theologie und Kirche (edited by J. J. Herzog), 24 vols., D. A. Hauck, Leipzig, 1896. Reichelt, Karl Ludvig. Truth and Tradition in Chinese Buddhism, The Commercial Press, Shanghai, 1928. Renan Ernest. Histoire General et Systeme Compare des Langues Semitiques, 1863. Ridgeway, Sir William. The Early Age of Greece, 2 vols., University Press, Cambridge, 1931. Robinson, James Harvey. An Introduction to the History of Western Europe, Ginn & Company, Boston and New York, 1903. Robinson, Robert. Ecclesiastical Researches, Francis Hodson, Cambridge, England, 1792. Rockhill, William Woodville. The Journey of William of Rubruck, 2d Series, vol. 4, Hakluyt Society, 1900. Ross, Alexander. Religions in the World, 3d ed., London, 1658. . Les Religions du Monde (translated by Thomas LaGrue), Amster-dam, 1666. Ruffini, Francesco. Religious Liberty, G. P. Putnam’s Sons, New York, 1912. Saeki, P. Y. The Nestorian Monument in China, Society for Promoting Christian Knowledge, London, 1916, 1928. Sansom, G. B. Japan, Cresset Press, London, 1932. Schaff-Herzog. The New Encyclopedia of Religious Knowledge, 12 vols. and Index, Funk & Wagnalls Company, New York and London, 1910. Schaff, Philip. History of the Christian Church, 7 vols., G. P. Putnam’s Sons, New York, 1883, 1893, 1927. Schmidt, C. Histoire et Doctrine de la Secte de Catheres ou Albigeois, 2 vols., J. Cher-buliez, Paris, 1849. Schurer, Emil. A History of the Jewish People in the Time of Christ, 5 vols., Charles Scribner’s Sons, New York, 1898. Srivener, Frederick Henry Ambrose. Introduction to the Criticism of the New Testa-ment, 2 vols., George Bell and Sons, London, 1894. Sergeant, Lewis. The Franks, 1898. Sessler, John Jacob. Communal Pietism Among Early Armenian Moravians, Henry Holt and Co., New York, 1933. Seth, M. J. History of the Armenians in India, Central Press, Calcutta, 1895. Sewell, Robert. A Forgotten Empire, Vijayanagar, S. Sonnenschein and Co., London, 1900. Shotwell, James T., And Loomis, Louise Ropes. The See of Peter, Columbia University Press, New York, 1927. Sismondi, J. C. L. DE. History of Crusades Against Albigenses, Wightman & Cramp, London, 1826. Skene, William F. Celtic Scotland, David Douglas, Edinburgh, 1877. Skrine And

~ 318 ~

Ross. The Heart of Asia, Methune and Co., London, 1899. Smith, John. The Life of Columba, Mundell and Sons, Edinburgh, 1798. Smith, Vincent A. The Oxford History of India, 2d ed., Clarendon Press, Oxford, 1921. . Early History of India, Clarendon Press, Oxford, 1904. Smith, William, And Wace, Henry. A Dictionary of Christian Biography, 4 vols., John Murray, London, 1877. Soames, Henry. The Anglo-Saxon Church, London, 1835. Soothill, W. E. China and the West, Oxford University Press, London, 1925. Stanley, Arthur Penrhyn. History of the Eastern Church, new ed., John Murray, Lon-don, 1884. Stewart, John. Nestorian Missionary Enterprise, T. & T. Clark, Edinburgh, 1928. Stillingfleet, Edward. The Antiquities of the British Churches, 2 vols., University Press, Oxford, 1842. Stokes, George T. Ireland and the Celtic Church, Hodder and Stoughton, London, 1886. Stokes, Whitely [editor and translator of The Tripartite Life of Patrick]. Chronicles and Memorials of Great Britain and Ireland, vol. 89, pts. 1, 2, 1887. Sullivan, Sir Edward. The Book of Kells, 3d ed., The Studio, Ltd, London, 1923. Swete, Henry Barclay. Introduction to the Old Testament in Greek, University Press, Cambridge, 1914. Sykes, Ella C. Persia and Its Peoples, the Macmillan Company, New York, 1910. Sykes, P. M. A History of Persia, 2 vols., The Macmillan Company, London, 1915. Taylor, Daniel T. The Voice of the Church on the Coming and Kingdom of the Redee-mer, rev. ed., H. S. Hastings, Boston, 1855. Taylor, W. C. History of Ireland, 2 vols., Harper & Brothers, New York, 1845. Temple, Sir Richard Carnac. The Itinerary of Ludovico di Varthema of Bologna From 1502 to 1508, The Argonaut Press, London, 1928. Terry, Benjamin. A History of England, Scott, Foresman and Co., Chicago, 1902. Thatcher, Oliver, And Schwill, Ferdinand. Europe in the Middle Ages, Charles Scribner’s Sons, New York, 1897. Thompson, R. W. The Papacy and the Civil Power, Harper & Brothers, New York, 1876. Thorndyke, Lynn. History of Medieval Europe, rev. ed., Houghton Mifflin Co., Boston, 1928. Thoyras, Rapin De. History of England, 2 vols., John Harris, London, 1784. Tillemont, Sebastien Le Nain De. Memoires Pour Servir a l’Histoire Ecclesiastique des Six Premiers Siecles, 16 vols., 1732. Todd, James Henthorn. St. Patrick, Apostle to Ireland, Hodges, Smith and Company, dublin, 1864. Two members of the New Testament Company [Charles J. Ellicott and Edwin Palmer]. On the Revisers and the Greek Text. Tymms, William Robert. The Art of Illuminating as Practiced in Europe From Earliest

~ 319 ~

Times, Day and Son, London, 1860. Tyndale, William. An Answer to Sir Thomas More’s Dialogue, Cambridge, 1850. Underwood, A. C. Shintoism, Epworth Press, London, 1934. Urzua, Miguel R. Las Doctrinas de P. Manuel Lacunza, soc. Imprenta y Litografia Universo Santiago de Chile, 1917. Ussher, James Archbishop. Gravissimae Quaestionis de Christianarum Ecclesiarum Successione (see vol. 2 of the Latin editions of his works), C. R. Elrington, Dublin, 1847. . The Whole Works, 17 vols., Dublin, 1864. . Discourse on the Religion Anciently Professed by the Irish and British, John Jones, Dublin, 1815. Vambery, Arminius. History of Bokhara, H. S. King and Company, London, 1873. Voltaire. Additions to Ancient and Modern History, E. R. DuMont, 1901. Walker, Williston. A History of the Christian Church, Charles Scribner’s Sons, New York, 1918. Wall, Charles William. Ancient Orthography of the Jews, 4 vols., Whittaker and Com-pany, London, 1840. Walsh, Walter. The Secret History of the Oxford Movement, Chas. J. Thynne, London, 1898. . The Jesuits in England, George Routledge & Sons, London, 1903. Warner, H. J. The Albigensian Heresy, 2 vols., Society for Promoting Christian Knowledge, London, 1922. Westcott, Brooke Foss, And Hort, Fenton John Anthony. The New Testament in the Original Greek, 2 vols., The Macmillan Company, New York, 1929, 1925. Whishaw, Bernhard And Ellen M. Arabic Spain, Smith Elder & Company, London, 1912. White, Ellen G. The Great Controversy Between Christ and Satan, Pacific Press Publis-hing Assn., Mountain View, California, 1888, 1907, 1911. White, Francis, Bishop Of Eli. A Treatise on the Sabbath Day, in Edward Fisher, Tra-cts on the Sabbath, 1635. Wigram, W. A. Introduction to the History of the Assyrian Church, Society for Promoting Christian Knowledge, London, 1910. Wigram, W. A. And Wigram, Edgar T. A. The Cradle of Mankind, 2d ed., A. and C. Black, London, Ltd., 1922. Wilkinson, Benjamin G. Our Authorized Bible Vindicated, Washington D. C., 1930. Williams, Hugh. Christianity in Early Britain, Clarendon Press, Oxford, 1912. Williams, S. W. The Middle Kingdom, Charles Scribner’s Sons, New York, 1899. Wiltsch, Johann. Geography and Statistics of the Church, 2 vols., T. Bosworth, Lon-don, 1868. Wishard, John G. Twenty Years in Persia, Fleming H. Revell, New York, 1908. Wishart, A. W. A Short History of Monks and Monasticism, Albert Brandt, Trenton,

~ 320 ~

1908. Wylie, Alexander. Chinese Researches, Chinese Repository, Shanghai, 1897. Wylie, J. A. The History of Protestantism, 3 vols., Cassell, Petter & Galpin, London. Yeates, Thomas. East Indian Church History, 1921. (Republished by Mrs. E. A. Gor-don under the title, Asian Christology and the Mahayana, Maruzen and Co., Tokyo, 1921. Yohannan, Abraham. The Death of a Nation, G. P. Putnam’s Sons, New York, 1916. Yule, H., And Cordier, H. Cathay and the Way Thither, 4 vols., Hakluyt Society, Lon-don, 1913, 1916. Yule, Sir Henry. The Book of Ser Marco Polo, 2 vols., John Murray, London, 1903, 1921. Zimmer, Heinrich. The Irish Element in Medieval Culture, G. P. Putnam’s Sons, New York, 1891.

MAGAZINES Century Magazine, vol. 66, N. S. 44. Dublin University Magazine. Journal of the Royal Geographical Society, 50 vols., 1867. Journal of the Royal Geo-graphical Society, 50 vols., 1867. Journal of the Royal Asiatic Society. The Nation, vol. 95, no. 2464. Protestant Digest, April-May, 1941; August-September, 1941. Quarterly Review. The United States Catholic Magazine, vol. 4, 1845.

~ 321 ~

FUSNOTE

GLAVA 1. 1) Clarke, Commentary, on Revelation 12; also Jeremiah 3:14; Hosea 2:19; Ephesians 5:23-32; Revelation 17. 2) Gilly, Waldensian Researches, p. 78.

GLAVA 2. 1) Goddard, Was Jesus Influenced by Buddha?, p. 9. 2) Home, Introduction to the Critical Study and Knowledge of the Holy Scriptures, vol. 2, pt. 6, ch. 2, p. 316. 3) Vidi autorovu diskusiju u poglavljima, „Papas, prvi vođa crkve u Aziji“ i „Adam i Crkva u Kini.“ 4) Koliko dugujemo ovim herojima, svijet nikad neće znati. Reformacija je izdanak Crkve u pustinji. Mi, u najmanju ruku, indirektno dugujemo Ustav Sjedinjenih Država ovoj plemenitoj armiji. Svetlost, sloboda, edukacija i civilizacija koje danas imamo došle su zbog čvrstih temelja koji su položeni u ubjeđenjima i hrabrosti heroja crkve u pustinji.

GLAVA 3. 1) Burgon and Miller, The Traditional Text of the Holy Gospel, p. 123. 2) Edersheim, The Life and Times of Jesus the Messiah, vol. 1, p. 396. 3) Pisac je, istražujući ovaj samarijski manuscript prilikom posjete Samariji, bio izne-nađen što ga je pronašao u tako dobrom stanju, uzimajući u obzir njegovu starost. 4) Geddes, The Church History of Ethiopia, p. 9. 5) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, p. 21. 6) Edersheim, The Life and Times of Jesus the Messiah, vol. 1, p. 74. Also Schurer, A History of the Jewish People in the Time of Christ, 2d div., vol. 2, p. 271. 7) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 4. pod naslovom „Tihi gradovi Sirije.“ 8) Gordon, “World Healers,” p. 450, note 2. 9) Tertullian, An Answer to the Jews, ch. 7, found in Ante-Nicene Fathers, vol. 3, pp. 157, 158. 10) Newman, A Manual of Church History, vol. 1, p. 297. 11) Bigg, The Origins of Christianity, pp. 143, 144. 12) Burgon, The Revision Revised, p. 9; Burkitt, Early Eastern Christianity, p. 41. 13) Menzies, Saint Columba of Iona, pp 11-13, see ch. 11, note 5; Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 160. 14) Ridgeway, The Early Age of Greece, vol. 1, p. 356. 15) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 30.

~ 322 ~

16) Gordon, “World Healers,” p. 78. 17) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, p. 32. 20. 18) Stokes, Ireland and the Celtic Church, p. 3. 19) Warner, The Albigensian Heresy, vol. 1, p. 19. 20) Hyde, A Literary History of Ireland, pp. 6, 7. 21) Stokes, Ireland and the Celtic Church, pp. 27, 28; Gilly, Vigilantius and His Times, p. 116; Smith and Wace, A Dictionary of Christian Biography, art. Patricius”; Nolan, The Integrity of the Greek Vulgate, p. 17; Warner, The Albigensian Heresy, vol. 1, p. 12; Betham, Irish Antiquarian Researches. 22) Milman, History of Latin Christianity, vol. 1, p. 1, Introduction. 23) Westcott and Hort, The New Testament in the Original Greek, vol. 2, p. 142. 24) Cubberley, The History of Education, p. 138. 25) Jones, The History of the Christian Church, vol. 2, p. 294. 26) Westcott and Hort, The New Testament in the Original Greek, vol. 2, p. 142. 27) Burgon and Miller, The Traditional Text of the Holy Gospels, p. 145. 28) This can be read in the last chapter of Acts and in the second epistle to Timothy. 29) Michael the Syrian, Chronique de Michel le Syrien, vol. 1, pp. 247-253. 30) Dr Adam Klark sažeto o ovome kaže: „Nakon razmatranja svega što su kazali učeni ljudi i kritičari o ovom mestu, posve sam mišljenja da apostol ne misli na Vavilon u Egiptu, niti Jerusalim, niti Rim kao figurativni Vavilon, već na drevni proslavljeni Va-vilon u Asiriji, koji je bio, kao što dr Benson primećuje, metropola istočnjačkog raseja-vanja Jevreja; ali pošto sam već toliko toga izneo o ovom predmetu u predgovoru, ostav-ljam samom čitaocu to na procenu.“ – Komentar na 1. Petrovu 5:13. 31) Abul Faraj, Chronography, vol. 1, p. 50. 32) Eusebius, Ecclesiastical History, b. 3, ch. 1, found in Nicene and Post- Nicene Fathers. 33) Adeney, The Greek and Eastern Churches, pp. 297, 298. 34) Fisher, History of the Christian Church, p. 45; Gordon, “World Healers,” p. 243. 35) Rawlinson, The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World (Sixth Monarchy), vol. 3, p. 225. 36) Ovaj zaključak ima svoje oponente, ali mnogi učeni i pouzdani pisci prestali su sumnjati u ovo i ustanovili na svoje zadovoljstvo da je apostol Toma položio temelj hrišćanstva u Indiji. Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 14, „Hrišćani sv. Tome u Indiji.“ 37) Adeney, The Greek and Eastern Churches, p. 296. 38) Burgon, The Revision Revised, p. 27. 39) Yohannan, The Death of a Nation, p. 39.

GLAVA 4. 1) Muir, The Arrested Reformation, p. 49. 2) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, p. 29.

~ 323 ~

3) Nakon dugog razmatranja posete ovim tihim gradovima Sirije, autor je pre nekoliko godina bio srećan što može lično proučiti njihove veličanstvene gradove. Nakon posete okrugu na drugoj strani reke Jordan i područja oko Damaska, družina je stigla u Bejrut u Siriju. Ovde je autor obezbedio pomoć dr Vilijama Lesovskog, naučnika lingviste za arapski, engleski, francuski i nemački. Napravljen je dogovor da se kontaktiraju vodeći američki i sirijski naučnici iz Bejruta. Pošto je Sirija tada bila pod francuskim manda-tom, prvi kontakt je napravljen sa francuskim direktorom za antikvitete. On je bio dobro informisan o ovim tihim gradovima, i od njega smo saznali da ih je bilo oko stotinu, što je iziskivalo mnogo izučavanja da se u istraže u potpunosti. Sporazumeli smo se da istražimo one najreprezentativnije hrišćanske i nainteresantnije sa stanovišta arhitekture i higijene. Direktor je savetovao da počnemo sa El-Barom, i, premda nas je dobro uputio, iskusili smo uobičajene poteškoće koje putnici imaju sa lokalnim vozačima. Kad smo stigli u Oroum-El-Đoz, sunce je bilo na zalasku; i, pošto je bio februar mesec, vreme je bilo hladno u sirijskim planinama. Tu samo našli tablu sa oznakom koja je pokazivala smer prema E-Bari, ali naš problem je bio kako da stignemo do tamo. Pošto je bilo kasno, proveli smo noć sa domorocem, koji je sada protestantski učitelj engleskog, vra-tivši se sledećeg jutra oko osam sati do znaka koji je pokazivao pravac u šumi ka El-Bari. Nakon vožnje kroz blatnjave lokve, kroz koje smo morali gurati auto, i preko ka-menitih puteva, konačno smo izbili u dolinu. Na brdu s naše desne strane mogli smo videti muhamedansko selo od blata, a u dolini su ležali ostaci drevnog grada El-Bara. Iz obazrivosti nismo se odmah upustili u ispitivanje ruševina, već smo prvo posetili mukdara. Dok smo bili kod ovog seoskog zvaničnika, okupila se gomila ljudi. Konačno, dobili smo dozvolu za pregledanje ruševina El-Bare. 4) Foakes-Jackson, The History of the Christian Church, p. 33. 5) Matthew 4:25; Mark 5:20; 7:31; Burgon and Miller, The Traditional Text of the Holy Gospels, p. 123, and note 1. 6) Schurer, A History of the Jewish People in the Time of Christ, 2 div. vol. 1, pp. 29-56. Iako je čitao puno o Dekapolisu, pisac je bio iznenađen prilikom posete tim mestima velelepnošću i uzvišenošću preostalih ruševina. Čak i sada putnik koji pu-tuje istočno od reke Jordana biva duboko impresioniran veličanstvenim prizorom ovog područja. 7) Eusebius, Ecclesiastical History, b. 3, ch. 5, p. 138, found in Nicene and Post-Nicene Fathers. 8) Ibid., b. 4, ch. 6; b. 5, ch. 12. 9) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, pp. 28, 29. 10) Ibid., p. 34. 11) Stokes, Ireland and the Celtic Church, p. 242. 12) Adeney, The Greek and Eastern Churches, p. 181. 13) Stokes, Ireland and the Celtic Church, p. 243. 14) Century Magazine, vol. 66, N. S. 44, pp. 217, 220. 15) Butler, Early Churches in Syria, pt. 1, p. 10. 16) Hastings, Encyclopedia of Religion and Ethics, art. “Alexandrian Theology.”

~ 324 ~

17) Govoreći o sirijskoj teologiji, mi sledimo vodilju većine crkvenih istoričara u ko-rišćenju termina koji označava zajednicu koju nazivamo Crkvom na Istoku. Mi stalno koristimo izraz Crkva na Istoku da označimo tu veliku zajednicu koja se vekovima širila od reke Eufrata do Persije, Indije, centralne Azije i Orijenta. Mnogi pisci je nazivaju Nestorijanska crkva, što je netačan i pogrešan naziv. Ona se često naziva Asirska crkva. Upotreba termina Istočna crkva koji se primenjuje na grčku Pravoslavnu crkvu je zbu-njujući. 18) The Nation, vol. 95, p. 260. 19) Autor je proveo neko vreme u El-Bari napravivši puno fotografija. Odavde se ekspe-dicija zaputila u Dalozu, gde smo videli veliku ruševinu za koju nam je rečeno da je bila najlepša privatna kuća u Siriji. Izgleda da je to bila prostrana vila planirana za korišćenje od jednog domaćinstva. Ovde je bilo moguće zamisliti prigradske vile onih prvih Siri-jaca hrišćana sa svojim prelepim pejzažima i veličanstvenim pogledima. 20) Prentice, Publication of an American Archeological Expedition to Syria, part 3. The last inscription is on a church building in Syria. 21) Autor je posetio i istražio devet gradova u pustinji. U El-Bari se našao u opasnoj situaciji. Preko sat vremena bio je usred međuplemenskog rata. Činjenica da ovi tihi gradovi leže daleko od glavnih prometnih linija i usred razdražljive muhamedanske po-pulacije bez sumnje su glavni razlog što su vekovima bili praktično nepoznati i nepose-ćeni. 22) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 10, „Kako je Crkva odevedena u pustinju.“ 23) The Catholic Encyclopedia, art. “Calendar.” 24) The Catholic Encyclopedia, art. “Calendar.”

GLAVA 5. 1) Duchesne, Early History of the Christian Church, vol. 1, p. 362. 2) Rawlinson, The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World vol. 3, ch. 4, p. 283. 3) Schaff, History of the Christian Church, vol. 2, p. 720. 4) Mosheim, Commentaries, cent. 2, vol. 1, p. 341. 5) See the author’s discussion in Chapter 9. 6) See later on this same chapter. 7) Ayer, A Source Book for Ancient Church History, p. 227. 8) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 47, par. 1. 9) Bull, Defence of the Nicene Faith, vol. 1, pp. 344-351. 10) M’Clintock and Strong, Cyclopedia; also The New International Encyclopedia, art. “Manichaeism” 11) Milman, The History of Christianity, vol. 2, p. 270. See also M’Clintock and Strong, Cyclopedia, and The New International Encyclopedia, art. “Manichaeism” 12) Shotwell and Loomis, The See of Peter, p. 122. 13) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 1, cent. 3, pt. 2, ch. 3,

~ 325 ~

pars. 5-10. 14) Gilly, Vigilantius and His Times, p. 116. 15) Fisher, History of Christian Doctrines, p. 19. 16) Eusebius, Ecclesiastical History, b. 5, ch. 28, found in Nicene and Post- Nicene Fathers. 17) The Catholic Encyclopedia, art. “Lucian.” 18) Nolan, The Integrity of the Greek Vulgate, p. 72. 19) Killen, The Old Catholic Church, p. 153; Jacobus, Roman Catholic and Protestant Bibles Compared, p. 4. 20) Mosheim, Commentaries, cent. 2, vol. 1, p. 341. 21) Walker, A History of the Christian Church, p. 106. 22) Sozomen, Ecclesiastical History, b. 3, ch. 5, found in Nicene and Post- Nicene Fathers. 23) Tertullian, The Chaplet or De Corona, chapter 4. 24) Buckley, Canons and Decrees of the Council of Trent, pp. 17, 18. 25) Gibbons, The Faith of Our Fathers, pp. 111, 112, 63d ed.; p. 86, 76th ed. 26) Schaff, History of the Christian Church, vol. 2, Second Period, par. 196, pp. 822-824. 27) The Catholic Encyclopedia, art. “Commandments of God.” 28) Cox, The Literature of the Sabbath Question, vol. 1, pp. 370, 371. 29) Ibid. vol. 1, pp. 128, 129. 30) Newman, The Arians of the Fourth Century, pp. 10, 11, 14, 27. 31) Cadman, The Three Religious Leaders of Oxford, pp. 479, 481. 32) Jacobus, Roman Catholic and Protestant Bibles Compared, p. 280. 33) Newman, The Arians of the Fourth Century, pp. 7-11. 34) The Catholic Encyclopedia, art. “Calendar.” 35) Cox, The Literature of the Sabbath Question, vol. 1, p. 334. 36) Socrates, Ecclesiastical History, b. 5, ch. 22, found in Nicene and Post- Nicene Fathers. 37) Sozomen, Ecclesiastical History, b. 7, ch. 19, found in Nicene and Post- Nicene Fathers. 38) Council of Laodicea, Canon 29, Scribner’s Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Se-ries, vol. 14, p. 148. 39) See Augustine, Ambrose, Chrysostom, Gregory of Nyssa, Asterius, Gregory of Ca-esarea, Origen, Cassian, etc. 40) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, p. 27. 41) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, p. 28. 42) Ambrose, De Moribus, Brachmanorium Opera Omnia, found in Migne, Patrologia Latina, vol. 17, pp. 1131, 1132. 43) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, p. 44. 44) Nolan, The Integrity of the Greek Vulgate, pp. 413-416. 45) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, p. 49

~ 326 ~

46) Gibbons, The Faith of our Fathers, p. 111, 63d ed.; p. 86, 76th ed. 47) Nolan, The Integrity of the Greek Vulgate, pp. 125, 126. 48) On the Revisers and the Greek Text, pp. 11, 12. 49) Jacobus, Roman Catholic and Protestant Bibles Compared, p. 42. 50) The Catholic Encyclopedia, art. “Mediator.” J. E. Canavan, in The Mystery of the Incarnation, p. 19, says: „Opšta katolička teorija je da nas je Hrist otkupio, ne tako što je zauzeo naše mesto, ne kao naša zamena, već tako što je ponudio Bogu delo koje mu je bilo ugodno daleko više od Njegovog nezadovoljstva grehom.“ See also M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “Christology.” 51) Epistles of Gregory I, b. 13, epistle 1, found in Nicene and Post-Nicene Fathers. 52) Fitzpatrick, Ireland and the Foundations of Europe, p. 161; Draper, History of the Intellectual Development of Europe, p. 469.

GLAVA 6. 1) Muir, The Arrested Reformation, p. 13. 2) Faber, The Ancient Vallenses and Albigenses, pp. 275-279. 3) Jerome, Against Vigilantius, found in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 6, p. 418. Ovde Jerom konstatuje da je Vigilant rođen u Konveni, južna Galija. Ovaj grad je takođe nosio naziv Leons. Stoga je očito zašto je nazvan Vigilant Leonista. Val-denze su takođe često nazivali leonistima. Stoga se može zaključiti da zajednička ime-nica „leonisti“ potiče od Vigilanta. 4) Gilly, Vigilantius and His Times, pp. 161, 162. 5) Ibid., pp. 163, 164. 6) Ibid., pp. 169, 170. 7) Gordon, “World Healers, p. 469, note 3. 8) Schaff, History of the Christian Church, vol. 2, 2d Period, par. 173, pp. 719-723. 9) Gordon, “World Healers,” pp. 237, 238. 10) Ibid. pp. 210, 211. 11) Allix, The Ancient Churches of Piedmont, p. 109. 12) Faber, The Ancient Vallenses and Albigenses, pp. 293, 294. 13) M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “Helvidius.” Konstatacija da je Helvidije bio Aksentijev učenik otvara širokoke vidike, kad se setimo da je Ambrozije bio Aksen-tijev naslednik u milanskoj biskupiji. Ambrozije je posvetio sedmi dan kao Šabat (kako sam kaže). Ambrozije je imao veliki uticaj u Španiji, koji su takođe svetkovali subotu kao Šabat, kao što ćemo pokazati kasnije. Ambrozije je sa radošću zabeležio putovanje čuvenog vođe Abisinije, biskupa Mušena (i Abisinija je svetkovala Šabat hiljadu i se-damstvo godina) koji je obišao crkve u Indiji i Kini. Pošto su Helvidije i Vigilant prak-ttično bili savremenici i propovednici iste poruke, može se slobodno zaključiti da su Aksentije, Ambrozije, Helvidije i Vigilant bili svetkovatelji Šabata. Ove činjenice po-vezuju zajedno Španiju, sjevernu Italiju, Abisiniju, Indiju, centralnu Aziju i Kinu kao držaoce Šabata. Svi gore pomenuti događaji desili su se zaključno sa 400. godinom n.e.

~ 327 ~

Zanimljivo je zapaziti da je papa Inoćentije I, u roku od petnaest godina od ovog datuma, izdao zakon koji zahteva subotni post kako bi etiketirao njenu svetost sa strogošću ume-sto radošću. 14) Jerome, Against Helvidius, found in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 6, p. 338. 15) Gilly, Vigilantius and His Times, p. 246. 16) M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “Jovinian.” 17) Newman, A Manual of Church History, vol. l, p. 376. 18) Beuzart, Les Heresies, p. 470. 19) Jerome, Against Jovinian, found in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 6, p. 348. 20) Gilly, Vigilantius and His Times, p. 99. 21) Gilly, Vigilantius and His Times, p. 116. 22) Ibid., p. 231. Kad je pisac posetio čuvenu Jeromovu ćeliju u Betlehemu, bila je pre-puna monaha koji su posvetili svoje živote službi tom svetilištu. 23) Gilly, Vigilantius and His Times, pp. 236, 237. 24) Jerome, Select Works and Letters, Letter 109, found in Nicene and Post- Nicene Fathers, 2d Series, vol. 6, p. 213. 25) Gilly, Vigilantius and His Times, p. 323. 26) Jerome, Against Vigilantius, Introduction, found in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 6, p. 417. 27) Milner, History of the Church of Christ, vol. 1, p. 456, ed. 1835. 28) Mansi, Sacrorum Conciliorum Nova et Amplissima Collectio, vol. 23, p. 73. 29) Tillemont, le Nain de, Memoires, vol. 10, p. 326. 30) Limborch, The History of the Inquisition, vol. 1, ch. 6, pp. 30-33. 31) Schaff, History of the Christian Church, 2d Period, vol. 2, par. 173, pp. 724, 725. 32) Milman, The History of Christianity, vol. 2, pp. 270-275. 33) Ruffini, Religious Liberty, pp. 26, 27. 34) Heylyn who, in 1612, wrote The History of the Sabbath to expose the Puritans’ false claims for Sunday. 35) Heylyn, The History of the Sabbath, in Historical and Miscellaneous Tracts, p. 416. 36) Gilly, Vigilantius and His Times, p. 12. 37) Faber, The Ancient Vallenses and Albigenses, pp. 275-279. 38) Maxima Bibliotheca Veterum Patrum, vol. 14, pp. 201-216.

GLAVA 7. 1) Maclauchlan, Early Scottish Church, pp. 97, 98. 2) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 1, sec. 1, pp. 85, 86; Moore, The Culdee Church, pp. 15-20. 3) Ridgeway, The Early Age of Greece, vol. 1, p. 369. 4) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 2, pp. 146-149.

~ 328 ~

5) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, chapter 31. 6) Smith and Wace, A Dictionary of Christian Biography, art. “Patricius.” 7) Betham, Irish Antiquarian Researches, vol. 1, p. 270. 8) Vidi poglavlje 6 pod naslovom „Vigilant, vođa valdenza.“ 9) Stokes, Ireland and the Celtic Church, pp. 11, 12. 10) Gordon, “World Healers,” pp. 48, 49. 11) Bidez and Cumont, Les Mages Hellenises, vol. 1, p. 55. Za više pojedinosti o ovom predmetu, vidi piščevu diskusiju u poglavlju 18. 12) Stokes, Ireland and the Celtic Church, p. 173. 13) Moore, The Culdee Church, p. 21 14) Yeates, East Indian Church History, p. 226 (included in Asian Christology and the Mahayana, by E. A. Gordon). 15) Warner, The Albigensian Heresy, vol. 1, p. 20. 16) Stokes, Ireland and the Celtic Church, p. 93. 17) Tymms, The Art of Illuminating as Practiced in Europe From Earliest Times, p. 15. 18) Jacobus, Roman Catholic and Protestant Bibles Compared, p. 4. 19) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 3, p. 53. 20) Todd, St. Patrick, Apostle to Ireland, p. 377. 21) Michelet, History of France, vol. 1, p. 74; vol. 1, p. 184, ed. 1844. 22) Moore, Irish Melodies, p. 6. 23) Foakes-Jackson, The History of the Christian Church, p. 527. 24) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 231. 25) Stokes, Chronicles and Memorials of Great Britain and Ireland, vol. 89, pt. 2, pp. 447-449. 26) Stokes, Chronicles and Memorials of Great Britain and Ireland, vol. 89, pt. 1, p. 239. 27) Killen, Ecclesiastical History of Ireland, vol. 1, pp. 12-15. 28) Stokes, Chronicles and Memorials of Great Britain and Ireland, vol. 89, pt. 1, pp. 31, 33. 29) d’Aubigne, History of the Reformation, vol. 5, pp. 41, 42. 30) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 11, pod naslovom „Dinut i Crkva u Velsu.“ 31) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 12, pod naslovom „Ajdan i Crkva u Engleskoj.“ 32) M’Clintock and Strong, Cyclopedia, arts. “Columba” and “Columbanus.” 33) Bethain, Irish Antiquarian Researches, vol. 1, p. 268. 34) Pisac je prilikom posete Armagu video gradove koji su tradicionalno povezani sa Patrikovim životom. 35) Killen, The Old Catholic Church, p. 290. 36) Bispham, Columban — Saint, Monk, Missionary, pp. 45, 46; Smith and Wace, A Dictionary of Christian Biography, art. “Columbanus.” 37) Stillingfleet, The Antiquities of the British Churches, vol. 1, p. 304. 39. 38) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, pp. 47, 185. 39) Edgar, The Variations of Popery, p. 309.

~ 329 ~

40) The Catholic Encyclopedia, art. “Arianism.” 41) Sporno je da li su mnogi verovali da je Hrist stvoreno biće. Uopšteno, ona evanđe-oska tela koja su se protivila papstvu i koja su etiketirana kao arijevci ispovedala su i Hristovo božanstvo i da je On bio rođen, ne stvoren, od Oca. Oni su imali odbojnost prema drugoj krajnosti oduzimanja i špekulacija u pogledu Božanstva. 42) Robinson, Ecclesiastical Researches, p. 183. 43) Stokes, Ireland and the Celtic Church, p. 12. 44) Todd, St. Patrick, Apostle to Ireland, p. 390. 45) Newell, St. Patrick, His Life and Teaching, p. 33, note 1. 46) Flick, The Rise of the Medieval Church, p. 237. 47) Barnett, Margaret of Scotland: Queen and Saint, p. 97. 48) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 4. 49) Stokes, Ireland and the Celtic Church, p. 252. 50) Stokes, Celtic Church in Ireland, p. 277. 51) Ibid., pages 308-314. 52) Blackstone, Commentaries on the Laws of England, b. 4, ch. 8, p. 105. 53) O’Kelly, Macariae Excidium or The Destruction of Cyprus, p. 242. 54) Taylor, History of Ireland, vol. 1, pp. 59, 60.

GLAVA 8. 1) Cathcart, The Ancient British and Irish Churches, p. 185. 2) Moore, The Culdee Church, pp. 23-29. 3) Innes, Church and State, pp. 52, 53. 4) Menzies, Saint Columba of Iona, p. 1. 5) Jamieson, Historical Account of the Ancient Culdees of Iona, p. 21. 6) Menzies, Saint Columba of Iona, Introduction, pp. 31, 1. 7) Maclauchlan, Early Scottish Church, pp. 10, 135, 136. 8) Dowden, The Celtic Church in Scotland, p. 86. 9) Adamnan, Life of St. Columba, Summary, p. 15. 10) Stokes, Ireland and the Celtic Church, p. 101. 11) Cathcart, The Ancient British and Irish Churches, p. 183 12) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 4. 13) Adamnan, Life of St. Columba, Summary, p. li. 14) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, chs. 3, 4. 15) Menzies, Saint Columba of Iona, Appendix, p. 215. 16) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 3, p. 10. 17) Prilikom moje posete Ajoni, nisam bio puno pokrenut prizorom razbijenih ostataka papskih zdanja koja su obeležavala kasniju dominaciju Rima, niti grobovima kraljeva i plemića, već svetim tlom gde su se Kolumba i njegovi sledbenici molili i žrtvovali za spas neznabožačkog sveta. 18) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 25.

~ 330 ~

19) Moore, The Culdee Church, p. 48. 20) DeVinne, History of the Irish Primitive Church, p. 47. 21) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 4. 22) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 21. 23) Killen, The Old Catholic Church, p. 294. 24) Maclauchlan, Early Scottish Church, p. 428. 25) Jamieson, Historical Account of the Ancient Culdees of Iona, p. 36. 26) Maclauchlan, Early Scottish Church, p. 327. 27) Maclauchlan, Early Scottish Church, p. 336. 28) Ibid., p. 380. 29) Menzies, Saint Columba of Iona, pp. 68, 70. 30) Killen, The Old Catholic Church, p. 292. 31) Butler, Lives of the Saints, vol. 6, p. 139. 32) Maclauchlan, Early Scottish Church, p. 226. 33) Barnett, Margaret of Scotland: Queen and Saint, p. 7. 34) Ibid., p. 87. 35) Barnett, Margaret of Scotland: Queen and Saint, p. 41. 36) Ibid., p. 87. 37) Barnett, Margaret of Scotland: Queen and Saint, p. 89. 38) Vidi poglavlje 7. pod naslovom „Patrik, organizator Crkve u pustinji u Irskoj.“ 39) Bellesheim, History of the Catholic Church of Scotland, vol. 1, pp. 249, 250. 40) Lang, A History of Scotland, vol. 1, p. 96. 41) Moffat, The Church in Scotland, p. 140. 42) Skene, Celtic Scotland, vol. 2, p. 349. 43) See note 53 of Chapter 7, of this book. 44) Smith, The Life of Columba, p. 142. 45) Maclauchlan, Early Scottish Church, pp. 400-403. 46) Ibid., p. 390. 47) Ibid., p. 395. 48) Newman, A Manual of Church History, vol. 1, p. 414.

GLAVA 9. 1) Perkins, A Residence of Eight Years in Persia, p. 1. 2) Bar Hebraeus, Chronicon Ecclesiasticum, vol. 3, p. 27. 3) Recognitions of Clement, book 9, and Tertullian, An Answer to the Jews, ch. 7, found in Ante-Nicene Fathers, vols. 8, 3. 4) Prideaux, The Old and New Testament Connected, vol. 1, p. 203. 5) Stewart, Nestorian Missionary Enterprise, p. 78. 6) Lloyd, The Creed of Half Japan, p. 23. 7) Vidi autorovu diskusiju u poglavljima 17 to 23. 8 Rawlinson, The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World, vol. 3, (“The

~ 331 ~

Sixth Monarchy”), pp. 207-211. 9) Dok je pisac bio u Bagdadu, posetio je ostatke Seleukije i Ktesifona. Ove ruševine su samo nekoliko kilometara od Bagdada. 10) Wigram and Wigram, The Cradle of Mankind, p. 17. 11) Burkitt, Early Eastern Christianity, p. 41. 12) Wigram, Introduction to the History of the Assyrian Church, pp. 27-34. 13) Bar Hebraeus, Chronicum Ecclesiasticum, vol. 3, p. 27. 14) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 1, p. 657. 15) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 1, cent. 3, pt. 2, ch. 3, par. 5. 16 Farrar, History of Interpretation, pp. 162, 165. 17) Luther, Table Talk, p. 228. 18) Clarke, Commentary, on Proverbs 8. 19) Milman, The History of Christianity, vol. 2, pp. 175, 176. 20) Schaff, History of the Christian Church, 2d Period, vol. 2, par. 173. 21) Killen, The Old Catholic Church, p. 275. 22) Bower, The History of the Popes, vol. 1, p. 18; also, Hefele, History of the Christian Councils, vol. 1, pp. 300-313. 23) Shotwell and Loomis, The See of Peter, p. 276. 24) Bower, The History of the Popes, vol. 1, p. 18. 25) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 1, cent. 2, pt. 2, ch. 4, par 11. 26) Jackson, Persia, Past and Present, pp. 135, 153, 253, 281, 336, 366. Kad je pisac posetio brdo Malabar, rečeno mu je da je svaki sveštenik u belim haljinama služio šest sati, deleći tako dvadesetčetvoročasovno dežurstvo među četiri sveštenika. 27) Prideaux, The Old and New Testament Connected, vol. 1, pp. 194-197. 28) Gordon, “World Healers,” pp. 41, 450. 29) The Catholic Encyclopedia, art. “Avesta.” 30) Hopkins, History of Religions, pp. 408, 409. 31) Rawlinson, The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World, vol. 3, p. 586. 32) Killen, Ecclesiastical History of Ireland, vol. 1, p. 29. 33) Rawlinson, The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World, vol. 3, p. 588. 34) Edgar, The Variations of Popery, p. 296. 35) Cumont, The Mysteries of Mithra, pp. 79-81. 36) Josephus, Antiquities of the Jews, b. 1, ch. 1, par. 1. 37) Cumont, The Mysteries of Mithra, pp. 167, 191; also Tertullian, Apology, ch. 16, found in Ante-Nicene Fathers, vol. 3. 38) Howells, The Soul of India, pp. 534, 535. 39) Huc, Christianity in China, Tartary, and Thibet, vol. 1, p. 9. 40) Howells, The Soul of India, p 535. 41) Huc, Christianity in China, Tartary, and Thibet, vol. 1, pp. 2, 3. 42) Gordon, “World Healers,” p. 40.

~ 332 ~

43) Smith, Early History of India, pp. 34, 40. 44) Smith, Early History of India, pp. 39, 40. 45) Bunsen, The Angel-Messiah of Buddhists, Essenes and Christians, p. 10. 46) Ibid., p. 80. 47) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 21. pod naslovom „Adam i crkva u Kini.“ O sporazumu između pitagorizma i konfučijanizma vidi The Encyclopedia Brittanica, 9th ed., art. “Confucius.” 48) Gordon, “World Healers,” pp. 10, 31, 66, 138, 151, 165. 49) Beal, Buddhists’ Records of the Western World, vol. 1, pp. i-l (Introduction) 50) Reichelt, Truth and Tradition in Chinese Buddhism, p. 97. 51) Fluegel, The Zend-Avesta and Eastern Religions, p. 101. 52) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 23. pod naslovom „Crkva u Japanu i na Filipi-nima.“ 53) Lloyd, The Creed of Half Japan, p. 16. * Psalm 110:1. 54) Edersheim, The Life and Times of Jesus the Messiah, vol. 1, pp. 12-14; also Gordon, “World Healers,” p. 229. 55) Pisac je posetio sinagogu u Kohinu, Indija, čije vođe veruju da su njihovi preci po-tekli istočno od Palestine dugo pre Hrista. 56) Hunter, The Indian Empire, pp. 99, 113; also Smith, The Oxford History of India, pp. 56, 57. * Daniel 9:24-26; 7:27. 57) Pisac je organizovao posebno putovanje na ostrvo Elefanta, i peo se uz brdo među mnogim posvećenicima na njihovom putu u obožavanju trojedinog boga hinduizma. On je napravio fotografije ogromne stene koja predstavlja pagansko trojstvo, ili tri glave na jednom telu, tri lica u jednoj suštini. 58) M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “Avatar.” 59) Ibid., art. “Krishna.” 60) Milman, The History of Christianity, vol. 1, p. 94, note. 61) Bentley, Historical View of Hindu Astronomy, p. 111. 62) See M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “Krishna”; also Kaye, A Guide to the Old Observatories, pp. 68, 69. 63) Gordon, “World Healers,” p. 77.

GLAVA 10. 1) Smith and Wace, A Dictionary of Christian Biography, art. “Ulfilas.” 2) Cheetham, A History of the Christian Church, p. 423. 3) Adeney, The Greek and Eastern Churches, pp. 305, 306. 4) Bradley, The Goths, p. 59. 5) Limborch, The History of the Inquisition, p. 95. 6) Milman, The History of Christianity, vol. 3, p. 58, note.

~ 333 ~

7) Apollinaris, Espitolae, lib. 1, epistola 2, found in Migne, Patrologia Latina, vol. 58, p. 448. 8) Purchas, His Pilgrimes, vol. 1, pp. 355, 356. 9) Ibid., vol. 1, p. 350. 10) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 15. pod naslovom „Rani valdenški heroji“, kao i poglavlje 16. pog naslovom „Crkva Valdenza“. 11) Adeney, The Greek and Eastern Churches, p. 306. 12) Hodgkin, Italy and Her Invaders, vol. 1, pt. 2 pp. 931, 932. 13) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 38, par. 5. 14) Newman, A Manual of Church History, vol. 1, p. 404. 15) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 2, cent. 5, pt. 1, ch. 1, pars. 4, 5. 16) Ayer, A Source Book for Ancient Church History, p. 575. 17) Church, The Beginning of the Middle Ages, pp. 38, 39. 18) Hill, History of Diplomacy in the International Development of Europe, vol.1, p. 55. 19) Adams, Civilization During the Middle Ages, pp. 141, 142. 20) The Historian’s History of the World, vol. 7, p. 477. 21) Sergeant, The Franks, p. 120. 22) Milman, History of Latin Christianity, vol. 1, b. 3, ch. 3, par. 2. 23) Bower, The History of the Popes, vol. 1, p. 334. 24) Croly, The Apocalypse of St. John, pp. 167, 168. 25) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 41, par. 11. 26) Hodgkin, Italy and Her Invaders, vol. 4, ch. 9, pp. 251, 252. 27) Milman, History of Latin Christianity, vol. 1, b. 3, ch. 4, par. 20. 28) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch 47, par. 24. 29) Danilo 7:8, 20; 2 Solunjanima 2:3. Vidi autorovu diskusiju o valdenzima u poglav-ljima 15. i 16. 30) Otkrivenje 13:3, 5. Kad se 1260 doda na 538. godinu, to nas dovodi do 1798. za koju neko može pitati šta se tada dogodilo. Te godine papu su zarobile armije Francuske revolucije, kolegijum kardinala je bio ukinut, a vjerska sloboda proklamovana u gradu Rimu. Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 24. pod naslovom „Crkva ostatka sledi Crkvu u pustinji“.

GLAVA 11. 1) Različito se izgovara kao Dinooth, Dinodh, ili Dinuth. 2) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 3, p. 17. 3) Killen, The Old Catholic Church, p. 272. 4) Green, A Short History of the English People, vol. 1, pp. 28-30. 5) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 160. 6) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 1, cent. 2, pt. 1, ch. 1, par. 4, note 8. 7) Origen, In Ezechielem, Homilia 4, found in Migne, Patrologia Graeca, vol. 13, p. 698.

~ 334 ~

8) Yeates, East Indian Church History, p. 226 and note 1. 9) Fitzpatrick, Ireland and the Foundations of Europe, pp. 58, 59. 10) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 1, ch. 25. 11) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 9. 12) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 38, par. 38. 13) Ebrard, Bonifatius, der Zerstorer des Columbanischen Kitchentums auf dem Festlande, p. 16. 14) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 2, ch. 2. 15) Pisac je, dok je putovao u Vels, video drevna crkvena zdanja koja su još uvek stajala u okruženju Bangora. 16) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 2, ch. 2. 17) Ibid., b. 2, ch. 2. 18) Killen, The Old Catholic Church, p. 276. 19) Ussher, Discourse on the Religion Anciently Professed by the Irish and British, p. 106; also Lane, Illustrated Notes on English Church History, vol. 1, pp. 54, 55. 20) Bower, The History of the Popes, vol. 1, pp. 416, 417. 21) Bund, The Celtic Church of Wales, p. 297. 22) Flick, The Rise of the Medieval Church, p. 237. 23) Epistles of Pope Gregory I, coll. 13, ep. 1, found in Nicene and Post- Nicene Fathers, 2d Series, vol. 13. 24) Lewis, Seventh Day Baptists in Europe and America, vol. 1, p. 29. 25) Stokes, Celtic Church in Ireland, p. 165. 26) Bund, The Celtic Church of Wales, p. 5.

GLAVA 12. 1) Fitzpatrick, Ireland and the Foundations of Europe, p. 14. 2) Soames, The Anglo-Saxon Church, pp. 57, 58. 3) Lloyd, “Historical Account of Church Government,” quoted in Stillingfleet, The Antiquities of the British Churches, vol. 2, pp. 157, 158. 4) Boswell, The Life of Samuel Johnson, vol. 3, p. 147, note. 5) Fitzpatrick, Ireland and the Foundations of Europe, pp. 26, 154. 6) See the author’s discussion in Chapter 6, entitled, “Dinooth and the Church in Wales.” 7) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 3, p. 15. 8) Newman, A Manual of Church History, vol. 1, p. 411. 9) Lingard, The Antiquities of the Anglo-Saxon Church, vol. 1, pp. 27, 28. 10) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 5. 11) Ibid., b. 3, ch. 6. 12) Latourette, The Thousand Years of Uncertainty, p. 57. 13) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 17. 14) Lingard, The Antiquities of the Anglo-Saxon Church, vol. 1, p. 155. 15) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 26.

~ 335 ~

16) Meissner, The Celtic Church in England, p. 4. 17) Hulme, A History of the British People, p. 33. 18) Hetherington, History of the Church of Scotland, vol. 1, pp. 11, 12. 19) Ussher, The Whole Works, vol. 4, p. 297. 20) Bingham, The Antiquities of the Christian Church, b. 7, ch. 2, sec. 6. 21) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 4, ch. 27. 22) Ibid., b. 4, ch. 23. 23) Quoted in M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “Hilda.” 24) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 4, ch. 24. 25) Thoyras, History of England, vol. 1, p. 69. 26) Soames, The Anglo-Saxon Church, pp. 58, 59. 27) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 19. 28) Meissner, The Celtic Church in England, p. 4. 29) Montalembert, Monks of the West, vol. 4, p. 88. 30) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 25. 31) Ibid., b. 4, ch. 4. 32) Green, A Handbook of Church History, p. 433. 439 33) Terry, A History of England, p. 44. 34) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 25. 35) Stokes, Ireland and the Celtic Church, pp. 163, 164. 36) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 25. 37) Barnett, Margaret of Scotland: Queen and Saint, p. 75. 38) Bede, Ecclesiastical History of England, b. 3, ch. 29. 39) Ibid., b. 5, ch. 19. 40) Thatcher and Schwill, Europe in the Middle Ages, p. 206.

GLAVA 13. 1) Fitzpatrick, Ireland and the Foundations of Europe, p. 15. 2) Jonas, Vita Columbani, found in Migne, Patrologia Latina, vol. 87, p. 1015. 3) Bispham, Columban — Saint, Monk, Missionary, p. 44. 4) Newman, A Manual of Church History, vol. 1, p. 414. 5) Smith and Wace, A Dictionary of Christian Biography, art. “Columbanus.” 6) Bispham, Columban — Saint, Monk, Missionary, p. 19. 7) Jonas, Vita Columbani, found in Migne, Patrologia Latina, vol. 87, pp. 1017, 1018. 8) Ibid., vol. 87, p. 1018. 9) M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “Gregory.” 10) Draper, History of the Intellectual Development of Europe, p. 264. 11) Smith and Wace, A Dictionary of Christian Biography, art. “Columbanus.” 12) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, pp. 7-14. 13) Thatcher and Schwill, Europe in the Middle Ages, p. 242. 14) Ibid., p. 338.

~ 336 ~

15) Healy, Insula Sanctorum et Doctorum, pp. 374, 375. 440 16) Bispham, Columban — Saint, Monk, Missionary, p. 57. 17) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 196. 18) Thatcher and Schwill, Europe in the Middle Ages, p. 93. 19) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 12. 20) Ibid., p. 10. 21) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 47. 22) Pisac je imao naročite muke da poseti proslavljenu biblioteku u Sv. Galu, nazvanu u slavu Galusa, kako bi pregledao irske rukopise koji su tu još uvek preostali. Život i lite-rarni radovi Sv. Gala vredni su proučavanja svakog studenta. 23) Beuzart, Les Heresies, pp. 6, 470. Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 6. pod naslo-vom „Vigilant, vođa valdenza,“ kao i „Rani valdenški heroji“. 24) Robinson, Ecclesiastical Researches, pp. 157, 158, 164, 165, 167. 26. 25) Healy, Insula Sanctorum et Doctorum, p. 377. 26) Fitzpatrick, Ireland and the Foundations of Europe, p. 24. 27) The Catholic Encyclopedia, art., “Bobbio.” 28) Stokes, Celtic Church in Ireland, p. 165. 29) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 5. 30) Ibid., p. 80. 31) Edgar, The Variations of Popery, pp. 181, 182. 32) Epistles, of Pope Gregory I, coil. 13, ep. 1, found in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 13. 33) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 3, p. 49, note. 34) Hefele, Concilliengeschicte, vol. 3, p. 512, sec. 362. 35) Fitzpatrick, Ireland and the Foundations of Europe, p. 68. 36) Fitzpatrick, Ireland and the Making of Britain, p. 21. 441

GLAVA 14. 1) The Historians’ History of the World, vol. 21, p. 342. 2) Smith and Wace, A Dictionary of Christian Biography, art. “Columbanus.” 3) Bispham, Columban — Saint, Monk, Missionary, p. 44. 4) Newman, A Manual of Church History, vol. 1, pp. 411,413. 5) Thorndike, History of Medieval Europe, pp. 165, 166. 6) Fitzpatrick, Ireland and the Foundations of Europe, pp. 69, 70. 7) Rae, The Syrian Church in India, pp. 35-38. 8) Purchas, His Pilgrimes, vol. 1, p. 359. 9) Monastier, A History of the Vaudois Church, pp. 11, 12. 10) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 3, p. 49, note 1. 11) Ebrard, Bonifatius, der Zerstorer des Columbanischen Kitchentums auf dem Festlande, p. 213.

~ 337 ~

12) Fitzpatrick, Ireland and the Foundations of Europe, pp. 18, 162-164. 13) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 3, p. 48. 14) Ibid., vol. 3, p. 49. 15) Bower, The History of the Popes, vol. 2, pp. 23, 24. 16) Zimmer, The Irish Element in Medieval Culture, p. 35. 17) Ebrard, Bonifatius, der Zerstorer des Columbanischen Kirchentums auf dem Festlande, p. 127. 18) Ibid., pp. 127, 128 19) Ibid., pp. 130. 20) Ibid., pp. 130-133. 21) Ibid., pp. 197, 199. 22) Adeney, The Greek and Eastern Churches, pp. 188, 189. 23) Butler, Lives of the Saints, vol. 6, p. 77. 24) Dowling, The History of Romanism, pp. 166, 167. 25) Ibid., pp. 168, 169. 26) Milman, History of Latin Christianity, vol. 2, pp. 215, 216. 27) Ibid., vol. 2, p. 220. 28) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 7. pod naslovom „Patrik, organizator Crkve u pustinji u Irskoj“. 29) Mansi, Sacrorum Conciliorum Nova et Amplissima Collectio, vol. 23, p. 73. 30) Gilly, Waldensian Researches, pp. 95, 96. 31) Dowling, The History of Romanism, p. 181. 32) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 3, cent. 10, pt. 2, ch. 1, pars. 1, 4. 33) Wylie, The History of Protestantism, vol. 1, p. 34. 34) Adeney, The Greek and Eastern Churches, p. 218. 35) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 54, pars. 2, 7. 36) Faber, The Ancient Vallenses and Albigenses, pp. 37, 56. 37) Ibid., p. 65. 38) Green, A Handbook of Church History, p. 508. 39) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 3, cent. 13, p. 2, ch. 2, par. 26. 40) Jones, The History of the Christian Church, vol. 2, p. 93. 41) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 4, pp. 275, 276. 42) Leger, Historie Generale des Eglises Vaudoises, bk. 1, p. 167. 43) McCabe, Cross and Crown, p. 32.

GLAVA 15. 1) Benedict, A General History of the Baptist Denomination, vol. 1, pp. 112, 113. 2) Mackintosh, History of England, vol. 1, p. 321, found in Lardner’s Cabinet Encyclo-pedia. 3) Bompiani, A Short History of the Italian Waldenses, p. 9. 4) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 2, cent. 7, pt. 2, ch. 2, par. 2.

~ 338 ~

5) Morland, The Church of the Piedmont, pp. 16, 17. 6) Voltaire, Additions to Ancient and Modern History, vol. 29, pp. 227, 242. 7) Neander, General History of the Christian Religion and Church, 5th Period, sec. 4, p. 605. 8) Muston, The Israel of the Alps, vol. 2, p. 406. 9) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 6. pod naslovom „Vigilant, vođa valdenza“. 10) Saccho, Contra Waldenses, found in Maxima Bibliotheca Veterum Patrum, vol. 25, p. 264. 11) Nolan, The Integrity of the Greek Vulgate, Preface, p. 17 12) Gordon, “World Healers,” pp. 237, 238. 13) The Catholic Encyclopedia, art. “Milan.” 14) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 10. pod naslovom „Kako je crkva odvedena u pustinju“. 15) Ayer, A Source Book for Ancient Church History, pp. 596, 597. 16) Allix, The Ancient Churches of Piedmont, p. 33. 17) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 45, par. 18. 18) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 3, cent. 9, pt. 2, ch. 5, par. 4, note 5. 19) Pilchdorffius, Contra Pauperes de Lugduno, found in Maxima Bibliotheca Veterum Patrum, vol. 25, p. 300; also, Robinson, Ecclesiastical Researches, p. 303. 20) Bossuet, Variations of the Protestant Churches, vol. 2, p. 67. „Činjenica je, u Gre-cerovo vreme, opšte ime Vudva davato svim sektama odvojenim od Rima sve do jeda-naestog ili dvanaestog veka do Luterovih dana.“ Vidi takođe Robinson, Ecclesiastical Researches, p. 56. 21) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 6. pod naslovom „Vigilant, vođa valdenza“. 22) Mezeray, Abrege Chronologique de L’Histoire de France, vol. 1, p. 244; also Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 3, cent. 8, pt. 2, ch. 3, par. 14; also note 29. 23) Vidi autorovu disksusiju u poglavlju 21. pod naslovom „Adam i crkva u Kini“. 24) Robinson, Ecclesiastical Researches, pp. 99, 106, 440, 441, 445, 446; Adeney, The Greek and Eastern Churches, p. 218. 25) This accuser was Jonas, bishop of Orleans. 26) Claude, Epistle to Abbot Theodimir, found in Maxima Bibliotheca Veterum Patrum, vol. 14, p. 197. 27) Dungali Responsa, found in Maxima Bibliotheca Veterum Patrum, vol. 14, pp. 201-216. 28) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 3, cent. 9, pt. 2, ch. 3, par. 17, note 24. 29) This book was De Corpore et Sanguine Domini (On the Body and Blood of Christ), by Paschasius Radbertus. 30) Limborch, The History of the Inquisition, vol. 1, p. 42.

~ 339 ~

31) Obično se pripisuje Isidoru Merkatoru, fiktivnoj osobi koja se ranije pogrešno iden-tifikovala sa Isidorom od Sevilje, Španija. 32) Bethuensis, Liber Antihaeresis, found in Maxima Bibliotheca Veterum Patrum, vol. 24, p. 1572. 33) Pilchdorffius, Contra Haerisin Waldensium Tractatus, ch. 1, found in Maxima Bibli-otheca Veterurn Patrum, vol. 25, p. 278. 34) Damian, Opuscula, Opusculum 18, found in Migne, Patrologia Latina, vol. 145, p. 416. 35) Takav je bio biskup Oto (d’Achery, Spicilegium, vol. 1, pp. 434, 435, 1723 ed.) iz Verćelija, severna Italija, koji se 945. žalio na separatiste u svojoj vlastitoj provinciji; takođe biskup Rudolfus (Spicilegium, vol. 2, p. 702) iz Troma, Belgija, oko 1125, koji je disentere nazivao „zagriženim“. „Inveterata haeresi de corpore et sanguine Deo.“ 36) (a) Adolphus Glaber; (b) John of Fleury; (c) The Acts of the Council; (d) An History of Aquitaine. 37) Džordž S. Faber kaže: „Istraživanje se odužilo tokom osam sati vremena. I isti čovek, uvereni smo, u okviru istog razmatranja je priznao: da su oni verovali u jednog Boga, da su verovali u dva Boga, čak i da nisu verovali u nijednog Boga; da su priznavali jednog Boga na nebu kao Stvoritelja svega, da su priznavali da su materijalni svet i duhovni svet bili odvojeno stvoreni od dva Boga, i čak da su tvrdili da celi svet i materijalni i duhovni nikad uopšte nije bio stvoren već da postoji bez Tvorca od večnosti: da su pot-puno poricali buduće stanje nagrade i kazne, i čak da su izražavali uverenje da je večno stanje buduće nebeske slave i radosti takvo da su pravili grimase bez ustezanja od naj-strašnije od svih smrti!“ — The Ancient Vallenses and Albigenses, page 146. 38) d’Achery, Spicilegium, vol. 1, pp. 604-606. 39) Ibid., vol. 1, pp. 607,608. 40) The Catholic Encyclopedia, art. “Toulouse.” 41) De Vaux Cemay, Historia Albigensium, ch. 1, found in Migne, Patrologia Latina, vol. 213, pp. 545, 546. 42) Benedict, A General History of the Baptist Denomination, vol. 1, pp. 112, 121. 43) Matthew of Westminster, The Flowers of History, vol. 2, p. 15. 44) Quoted in Gordon, “World Healers,” p. 470. 45) Bower, The History of the Popes, vol. 2, p. 258; also, note 2, 1845 ed. 46) Responsa Nicolai Papae I ad Consulta Bulgarorum, Responsum 10, found in Mansi, Sacrorum Conciliorum Nova et Amplissima Collectio, vol. 15, p. 406; also to be found in Hefele, Conciliengeschicte, vol. 4, sec. 478. 47) Migne, Patrologia Latina, vol. 145, p. 506; also, Hergenroether, Photius, vol. 3, p. 746. The Nazarenes were a Christian denomination. 48) Neale, A History of the Holy Eastern Church, General Introduction, vol. 1, p. 731. 49) Damian, Opuscula, Opusculum 5, found in Migne, Patrologia Latina, vol. 145, p. 90. 50) M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “Patarenes.” 51) Allix, The Ancient Churches of Piedmont, pp. 121, 122.

~ 340 ~

52) „Stoga je skoro cela forma latinske crkve promenjena od ovog pontifa; i najvrednija prava koncila, biskupa i religijskih društava bila su porušena i prensena na rimskog pon-tifa. Zlo, međutim, nije jednako pritiskalo sve zemlje Evrope; jer u nekoliko njih, kroz uticaj različitih uzroka, određena senka pređašnje slobode i običaja bili su sačuvani. Pošto je Hildebrand uveo novi kodeks duhovnog zakona, on je takođe morao uvesti novi kodeks građanskog zakona da bi potpuno postigao svoje namere. Jer on je želeo da u-manji sva kraljevstva na feude sv. Petra tj. rimskog pontifa, kao i da podredi sva dela kraljeva i prinčeva i interese celog sveta moći odlučivanja skupštine biskupa koji su se godišnje trebali sastajati u Rimu.“ – Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 3, cent. 11, pt. 2, ch. 2, par. 10. 53) Muston, The Israel of the Alps, vol. 1, pp. 3, 14, note 1. 54) See Peter of Cluny, Tractatus Contra Petrobrussianos, found in Migne, Patrologia Latina, vol. 189, pp. 720-850. 55) White, Bishop of Eli, A Treatise on the Sabbath Day, p. 8, found in Fisher, Tracts on the Sabbath. 56) Gui, Manuel d’ Inquisiteur, vol. 1, p. 37. Papa Inoćetnije III bio je nadahnjujuća sila za legalizaciju Inkvizicije; Dominik je postao njen osnivač; Franjo je dovlačio bezazlene evangelike u njene zatvore; ali Bernard Gui je osmislio proces osuđivanja i mučenja žrtava. 57) “Dicti sunt et Insabbatati: non ‘quod nullum festum colerent’ ut opinatus est Jo-hannes Massonus, nec quod in Sabbato Colendo Judaizarent, ut multi putabant,” wrote Ussher, Gravissimae Quaestionis de Christianarum Ecclesiarum Successlone, ch. 8, par. 4. 58) Gretzer, Praeloquia in Triadem Scriptorum Contra Valdensium Sectam, found in Maxima Bibliotheca Vetcrum Patrum, vol. 24, pp. 1521, 1522. 59) Robinson, Ecclesiastical Researches, p. 304. 60) Ibid., pp. 322, 323. 61) Peter of Cluny, Tractatus Contra Petrobrussianos, found in Migne, Patrologia La-tina, vol. 189, pp. 720-850. 62) Ibid., vol. 189, p. 723. 63) Bernard of Clairvaux, Epistle 241 (A.D. 1147) to Hildefonsus, Count of St. Eloy, found in Eales, The Works of St. Bernard, vol. 2, pp. 707, 708. 64) Bernard of Clairvaux, Sermon 66, on the Canticles, found in Eales, The Works of St. Bernard, vol. 4, pp. 388,400-403. 65) Mezeray, Abrege Chronologique de L’Histoire de France, vol. 2, pp. 654-657. 66) Genebrard, Sacred Chronology. See Allix, Remarks Upon the Ecclesiastical History of the Ancient Church of the Albigenses, p. 172. 67) Bower, The History of the Popes, vol. 2, p. 456. 68) Ibid., vol. 2, p. 468 69) Ibid., vol. 2, pp. 470, 471. 70) Bower, The History of the Popes, vol. 2, p. 471. 71) Milman, History of Latin Christianity, vol. 3, p. 281.

~ 341 ~

72) Allix, Remarks Upon the Ecclesiastical History of the Ancient Church of the Albi-genses, p. 117. 73) The Annals of Roger de Hoveden, translated from the Latin by Riley, vol. 1, p. 502.

GLAVA 16. 1) Arnaud, The Glorious Recovery by the Vaudois, Preface by the author, p. xiv. 2) Benedict, A General History of the Baptist Denomination, vol. 1, p. 112. 3) Gilly, Waldensian Researches, p. 39; Jones, The History of the Christian Church, vol. 2, p. 6; Robinson, Ecclesiastical Researches, p. 178. 4) Muston, The Israel of the Alps, vol. 2, p. 448. 5) Bompiani, A Short History of the Italian Waldenses, pp. 56, 57. 6) Muston, The Israel of the Alps, vol. 1, p. 36. 7) McCabe, Cross and Crown, p. 32; also Perrin, History of the Ancient Christians, pp. 47, 48. 8) Mornay, The Mysterie of Iniquitie, p. 354. 9) Wylie, The History of Protestantism, vol. 1, pp. 29, 30. 10) Nolan, The Integrity of the Greek Vulgate, pp. 88, 89. 11) Allix, The Ancient Churches of Piedmont, p. 37. 12) Warner, The Albigensian Heresy, vol. 1, p. 12. 13) Henderson, The Vaudois, pp. 248,249. 14) U čuvenoj biblioteci u Dablinu, Irska, pisac je video jedan od četiri postojeća prepisa Valdenške Biblije. 15) Bompiani, A Short History of the Italian Waldenses, pp. 2, 3. 16) Muston, The Israel of the Alps, vol. 1, p. 52. 17) Ibid., vol. 2, p. 448. 18) Thompson, The Papacy and the Civil Power, p. 416. 19) Gilly, Waldensian Researches, p. 76. 20) Edgar, The Variations of Popery, pp. 51, 52. 21) Perrin, Luther’s Forerunners, pt. 2, pp. 1, 2. 22) Mornay, The Mysterie of Iniquitie, p. 392. 23) McCabe, Cross and Crown, p. 37. 24) Monastier, A History of the Vaudois Church, pp. 83, 84. 25) Mornay, The Mysterie of Iniquitie, p. 449. 26) Muir, The Arrested Reformation, p. 3. 27) The United States Catholic Magazine, Index to vol. 4, 1845, pp. 233, 234. 28) The United States Catholic Magazine, Index to vol. 4, 1845, p. 233. 29) Socrates, Ecclesiastical History, b. 5, ch. 22, found in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 2. 30) Sozomen, Ecclesiastical History, b. 7, ch. 19, found in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 2.

~ 342 ~

31) Robinson, Ecclesiastical Researches, p. 180. Treba napomenuti da neki crkveni isto-ričari postavljaju datum sabora u Eviri u 324. godinu, među kojima je Majkl Geds, istak-nuti autoritet španske crkvene istorije. 32) “Errorum placuit corrigi, ut omni Sabbati die superpositiones celebremus.” – Mansi, Sacrorum Conciliorum Nova et Amplissima Collectio, vol. 2, p. 10. 33) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 20, pod naslovom „Velika borba u Indiji“. 34) Robinson, Ecclesiastical Researches, p. 299. 35) Ibid., p. 302. 36) Ibid., p. 310. 37) Pisac je imao privilegiju da poseti Sabadel mnogo godina ranije i pomaže u krštenju hrišćanskih obraćenika. 38) Robinson, Ecclesiastical Researches, pp. 319-321. 39) Mansi, Sacrorum Conciliorum Nova et Amplissima Collectio, vol. 13, p. 852. 40) Responsa Nicolai Papae I ad Consulta Bulgarorum, Responsum 10, found in Mansi, Sacrorum Conciliorum Nova et Amplissima Collectio, vol. 15, p. 406. 41) Allix, The Ancient Churches of Piedmont, p 154. 42) Benedict, A General History of the Baptist Denomination, vol. 2, p. 414. 43) Blair, History of the Waldenses, vol. 1, p. 220. 44) Warner, The Albigensian Heresy, vol. 1, p. 15. 45) Adeney, The Greek and Eastern Churches, p. 218. 46) Gilly, Waldensian Researches, p 98, note 2. 47) Marianae, Praefatio in Lucam Tudensem, found in Maxima Bibliotheca Veterum Patrum, vol. 25, p. 190.450 48) Gui, Manuel d’ Inquisiteur, vol. 2, p. 158. 49) Du Cange, Glossarium Mediae et Enfimae Latinitatis, art. “Sabatati.” 50) Geddes, Miscellaneous Tracts, vol. 2, p. 26. 51) Whishaw, Arabic Spain, pp. 19, 20; also Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 3, cent. 11, pt. 2, ch. 4, par. 1. 52) Geddes, Miscellaneous Tracts, vol. 2, p. 71. 53) Robinson, Ecclesiastical Researches, pp. 271,272. 54) Quoted by Dr. Jacob Gretzer, Opera Omnia, vol. 12, pt. 2, p. 11. 55. 55) Gilly, Waldensian Researches, pp. 102, 103. 56) Der Blutige Schau-Platz, Oder Martyrer Spiegel der Taufs Gesinnten, b.2, pp. 30,31. 57) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 4, cent. 16, sec. 3, pt. 2, ch. 3, par. 2. 58) Lamy, The History of Socianism, p. 60. 59) Favyn, Histoire de Navarre, pp. 713-715. 60) Cox, The Literature of the Sabbath Question, vol. 1, p. 257. 61) See Lewis, A Critical History of Sabbath and Sunday, pp. 211,212. 62) Cox, The Literature of the Sabbath Question, vol. 2, pp. 201,202. 63) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 4, cent. 16, sec. 3, pt. 2, ch. 2, par. 25.

~ 343 ~

64) M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “Waldenses.” 65) Gibbons, The Faith of Our Fathers, p. 111, 63d ed.; p. 86, 76th ed. 66) Notes on Revelation 14.

GLAVA 17. 1) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 47, par. 30. 2) Foakes-Jackson, The History of the Christian Church, p. 184. 3) Foakes-Jackson, The History of the Christian Church, pp. 184, 185. 4) Newman, A Manual of Church History, vol. 1, p. 296. 5) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, pp. 83, 84. 6) Wigram, Introduction to the History of the Assyrian Church, p. 167. 7) Edgar, The Variations of Popery, p. 62. 8) Pre nego što je pisac posetio biskupa katedrale u Trihuru, Indija, obavešten je da je to bila nestorijanska crkva. Međutim, kad je seo za sto sa biskupom, ovaj zvaničnik je izja-vio da su ne samo on već i svi upravitelji koji pripadaju ovoj denominaciji odbacili ime nestorijanci. 9) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, p. 46. 10) Milman, The History of Christianity, vol. 2, pp. 248, 249. 11) Adeney, The Greek and Eastern Churches, pp. 496, 497. 12) Gordon, “World Healers,” pp. 231, 232. 13) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9, p. 302. 14) Ibid., vol. 9, p. 303. 15) Wigram, Introduction to the History of the Assyrian Church, p. 227. 16) Humboldt, Cosmos: A Sketch of a Physical Description of the Universe, vol. 2, p. 208. 17) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9, pp. 304, 305. 18) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9, p. 316. 19) Ibid., vol. 9, p. 317. 20) Gordon, “World Healers,” p. 146. 21) Buchanan, Christian Researches in Asia, pp. 141, 142. 22) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 10, p. 459. 23) Yule, The Book of Ser Marco Polo, vol. 2, pp. 407-409, with notes. 24) Saeki, The Nestorian Monument in China, p. 105. 25) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9, p. 341. 26) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 47, par. 30. 27) Wigram, Introduction to the History of the Assyrian Church, p. 199.

~ 344 ~

28) Ibid., p. 200. 29) Ibid., p. 201. 30) Ibid., p. 202. 31) Wigram, Introduction to the History of the Assyrian Church, pp. 202, 203. 32) Ibid., pp. 203, 204. 33) Wigram, Introduction to the History of the Assyrian Church, pp. 204-207. 34) Yule, The Book of Ser Marco Polo, vol. 2, p. 409, note 2; also Gordon, “World Healers,” p. 466. 35) Realencyclopedie fur Protestantische Theologie und Kirche, art. “Nestorianer”; also, Bower, The History of the Popes, vol. 2, p. 258, note 2. 36) Couling, The Luminous Religion, p. 44. 37) Kad je pisac bio u Bejrutu, Sirija, posetio je jakobitskog biskupa. Ovom crkvenom vođi postavljeno je niz pitanja vezano za njegov narod i njihovu istoriju. Poslednja pri-medba biskupa bila je da je njegova crkva anatemisala Nestorija. Priznao je da je papstvo anatemisalo jakobite. 38) Budge, The Monks of Kublai Khan, Emperor of China, p. 37. 39) Gibbon, The Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 47, par. 28. 40) Edgar, The Variations of Popery, pp 60-67.

GLAVA 18. 1) Grant, The Nestorians, or the Lost Tribes, p. 72. 2) Wishard, Twenty Years in Persia, p. 18. 3) Saeki, The Nestorian Monument in China, pp. 50, 51. 4) Budge, The Monks of Kublai Khan, Emperor of China, pp. 30, 31. 5) Schaff, History of the Christian Church, vol. 3, pp. 731, 732, note 2. 6) Yohannan, The Death of a Nation, p. 102. 7) Vambery, History of Bokhara, p. 32; also p. 89, note 2. 8) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 2, p. 183, note; Saeki, The Nestorian Monument in China, pp. 116-118; Schaff, History of the Christian Church, vol. 3, pp. 732, 732, note; Draper, History of the Intellectual Development of Europe, pp. 290, 291. 9) Buchanan, Christian Researches in Asia, pp. 146, 147. 10) Među svim spomenicima koji još uvek stoje i oživljavaju slavne vekove Crkve na Istoku, ova stena, koju je pisac imao privilegiju da prouči i fotografiše, privlači najveću pažnju. 11) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9, p. 306. 12) Ibid., vol. 9, p. 306. 13) Ibid., vol. 9, p. 306. 14) Ibid., vol. 9, p. 307. 15) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9,

~ 345 ~

pp. 307, 308. 16) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 10, p. 466. 17) O’Leary, The Syriac Church and Fathers, p. 113. 18) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 10, p. 113. 19) Abul Faraj, Chronography, vol. 1, p. 354. 20) Vambery, History of Bokhara, pp. 137, 138. 21) Pott, A Sketch of Chinese History, p. 81. 22) Huc, Christianity in China, Tartary, and Thibet, vol. 1, p. 129. 23) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9, p. 312. 24) Abul Faraj, Chronography, vol. 1, p. 398. 25) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9, p. 315. 26) Rockhill, The Journey of William of Rubruck, pp. 109, 110. 27) Ibid., pp. 141, 142. 28) Ibid., p. 168. 29) See Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 4, pp. 46-50. 30) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 3, cent. 12, pt. 1, ch. 1, par. 7, note 12. 31) M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “Nestorians.” 32) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 47, par. 31. 33) D’Orsey, Portuguese Discoveries, Dependencies, and Missions in Asia and Africa, pp. 232, 233. 34) Etheridge, The Syrian Churches, p. 89. 35) Schaff-Herzog, The New Encyclopedia of Religious Knowledge, art. “Nestorians”; also, Realencyclopaedie fur Protestantische Theologie und Kirche, art. “Nestorianer.” 36) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 47, par. 38. 37) Geddes, The Church History of Ethiopia, pp. 87, 88. 38) Ibid., pp. 311, 312. 39) Purchas, His Pilgrimes, vol. 8, p. 73. 40) Abudacnus, Historia Jacobitarum, pp. 118, 119. 41) Ross, Religions of the World, p. 493.

GLAVA 19. 1) Rae, The Syrian Church in India, pp. 196, 197. 2) Eusebius, Ecclesiastical History, b. 3, ch. 1, found in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 1. 3) Kad je autor posetio Miramon u kraljevstvu Travankor u južnoj Indiji, gde se održava

~ 346 ~

najveći godišnji sastanak pod šatorima u svetu, hrišćani sv. Tome su ushićeno pokazali mesto gde je apostol Toma sagradio crkvu. „Vidite li,“ rekli su oni, „onu farmu preko puta? Ta farma se nalazi na mestu gdje je on zadobio svoje prve obraćenike.“ 4) Neale, A History of the Holy Eastern Church, vol. 1, General Introduction, p. 145. 5) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 10, pp. 447, 448. 6) Neale, A History of the Holy Eastern Church, vol. 1, General Introduction, p. 145. 7) Huc, Christianity in China, Tartary, and Thibet, vol. 1, pp. 17, 18. 8) Adeney, The Greek and Eastern Churches, p. 297. 9) D’Orsey, Portuguese Discoveries, Dependencies, and Missions in Asia and Africa, pp. 63, 64. 10) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 10, p. 90. 11) Ibid., vol. 10, p. 94 12) The Catholic Encyclopedia, art. “Thomas.” 13) Couling, The Luminous Religion, pp. 7-10. 14) Burkitt, Early Eastern Christianity, p. 34. 15) The Catholic Encyclopedia, art. “Calendar.” 16) Rae, The Syrian Church in India, pp 70-72. 17) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 47, par. 31. 18) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 10, p. 440. 19) Keay, A History of the Syrian Church in India, p. 17. 20) Buchanan, Christian Researches in Asia, pp. 126, 127. 21) Ibid., p. 140 22) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 10, p. 459. 23) Mingana dokazuje da su do 225. godine n.e. postojale velike biskupije ili konferen-cije Crkve na Istoku na potezu od Palestine i okruženja do Indije. Godine 370, abisinsko hrišćanstvo (crkva svetkovatelja Subote) bilo je toliko popularno da je njihov čuveni upravitelj, Muso, često putovao na Istok promovišući crkvu u Arabiji, Persiji, Indiji i Kini. Godine 410, Isak, vrhovni upravitelj Crkve na istoku, održao je svetski sabor – podstaknut, po nekima, putovanjem Musoa – koji su posetili istočnjački delegati iz četr-deset velikih metropolitskih divizija. Godine 411, on je postavio metropolitskog upravi-telja za Kinu. Ove crkve sverkovale su sedmi dan, kao što se može videti iz čuvenih svedočanstava Sokrata i Sozomena, rimo-katoličkih istoričara (oko 450. n.e.) da su sve crkve po svetu svetkovale subotu izuzev Rima i Aleksandrije, koje su jedine svetkovale nedelju. Vek kasnije (oko 540. n.e.), Kozma, proslavljeni svetski putnik, član velike Crkve na Istoku, svedočio je o umnoženom broju crkava njegove vere koje je video u Indiji i centralnoj Aziji i onima za koje je saznao u Skitiji i Kini. Na prethodnim strani-cama pisali smo o irskim, škotskim, velškim i engleskim crkvama koje su držale Subotu

~ 347 ~

na Britanskim ostrvima tokom tih istih vekova sve do 1200. godine. Bavili smo se pavli-ćanima, petrobrusijanima, pasaginima, valdenzima, insabatima, kao velikim telima svet-kovatelja Subote u Evropi do 1250. godine. Pisali smo o subotarima u Bohemiji, Tran-silvaniji, Engleskoj i Holandiji između 1250. i 1600. godine, kao što su dokazali Koks, Džons, Aliks i Vilijam iz Njuberga. Pomenuli smo nebrojene crkve koje su držale Subotu među Grcima, Amisinima, Jermenima, Maronitima, Jakobitima, Skitima, te veliku Crkvu Istoka (takođe od 1250. do 1600. godine) sa dokazima koji podržavaju kompe-tentni stručnjaci. Doktrine ovih tela držalaca Subote kroz vekove bile su relativno čiste, a životi njenih članova bili su jednostavni i sveti. Oni su bili slobodni od nebiblijskih ceremonija koje su nastale sleđenjem tradicije. Primili su Stari Zavet i celu Bibliju sa njenim autoritetom. 24) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 10, p. 460. 25) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 10, p. 462. 26) Ibid., vol. 10, p. 462. 27) Komroff, The Travels of Marco Polo, p. 311. 28) Major, India in the Fifteenth Century, Travels of Nicolo Conti, p. 20. 29) Rae, The Syrian Church in India, p. 155. 30) Adeney, The Greek and Eastern Churches, pp. 520, 521. 31) Dva ova bakroreza pokazao je autoru Mar Tomas (reč „Mar“ je njihova titula za sveštenstvo oficijelnog ranga), vrhovni poglavar hrišćana sv. Tome, u njegovom crkve-nom sedištu u Tiruvali, Travankor. Ostala tri bakroreza, sada u posedu vođe jakobita u Kotajamu, nisu se mogla videti pošto je on bio odsutan iz crkve u vreme moje posete. 32) Hunter, The Indian Empire, p. 240. 33) Neale, A History of the Holy Eastern Church, vol. 1, General Introduction, p. 148. 34) Smith, The Oxford History of India, p. 300. 35) Yule, The Book of Ser Marco Polo, vol. 2, p. 427. 36) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 10, p. 487. 37) Major, India in the Fifteenth Century, Travels of Nicolo Conti, p. 7. 38) Ibid., p. 33. 39) Temple, The Itinerary of Ludovico di Varthema of Bologna From 1502 to 1508, pp. 59, 60. 40) Ibid., pp. 79, 80. 41) Ibid., Preliminary Discourse, p. lxix.

GLAVA 20. 1) Rae, The Syrian Church in India, p. 200. 2) Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, b. 4, cent. 16, sec. 3, pt. 1, ch. 1, pars 10-12.

~ 348 ~

3) Hunter, A Brief History of the Indian People, p. 151. 4) D’Orsey, Portuguese Discoveries, Dependencies, and Missions in Asia and Africa, p. 5. 5) Ibid., pp. 30, 31. 6) Kaye, Christianity in India, reviewed in Dublin University Magazine, vol. 54, p. 340. 7) Froude, The Council of Trent, pp. 174, 175; Muir, The Arrested Reformation, pp. 152, 153; also M’Clintock and Strong, Cyclopedia, art. “The Council of Trent.” 8) Holtzmann, Kanon und Tradition, p. 263. 9) Pallavicini, Histoire du Concile de Trente, vol. 2, pp. 1031, 1032. 10) D’Orsey, Portuguese Discoveries, Dependencies, and Missions in Asia and Africa, p. 163. 11) Dellon, Account of the Inquisition at Goa, p. 8; p 23, 1815 ed. 12) Buchanan, Christian Researches in Asia, pp. 169-172. 13) Dellon, Account of the Inquisition at Goa, pp. 41, 42. 14) Rae, The Syrian Church in India, pp. 217, 218. 15) Ibid., p. 238. 16) D’Orsey, Portuguese Discoveries, Dependencies, and Missions in Asia and Africa, p. 190. 17) D’Orsey, Portuguese Discoveries, Dependencies, and Missions in Asia and Africa, p. 193. 18) D’Orsey, Portuguese Discoveries, Dependencies, and Missions in Asia and Africa, pp. 215, 216. 19) D’Orsey, Portuguese Discoveries, Dependencies, and Missions in Asia and Africa, p. 228. 20) Geddes, The Church History of Malabar, pp. 116, 117. 21) Rae, The Syrian Church in India, p. 201. 22) Geddes, The Church History of Malabar, p. 357. 23) Geddes, The Church History of Malabar, pp. 357, 358. 24) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 1, p. 295. 25) Victorinus, On the Creation of the World, found in Ante-Nicene Fathers, vol. 7, p. 342. 26) Neander, General History of the Christian Religion and Church, vol. 1, p. 296. 27) Yeates, East Indian Church History, p. 72. 28) Purchas, His Pilgrimes, vol. 1, pp. 351-353. 29) Epistles of Gregory I, coil. 13, ep. 1, found in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2d Series, vol. 13. 30) Buchanan, Christian Researches in Asia, p. 266 31) Green, A Short History of the English People, b. 6, pt. 2, ch. 6, par. 26. 32) Adeney, The Greek and Eastern Churches, p. 530.

~ 349 ~

GLAVA 21. 1) Rawlinson, The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World, vol. 2, p. 444. 2) See Saeki, The Nestorgan Monument in China, pp. 54, 171, 231,265; also, Gordon, “Worm Healers,” pp. 134, 181-183, 285,476. 3) Sansom, Japan, pp. 80, 81; Saeki, The Nestorgan Monument in China, p. 3. 4) Sansom, Japan, pp. 81-84. 5) Pisac je imao privilegiju da ispita ovu stenu iz prve ruke, otputovavši tamo avionom u tu svrhu. Uložili smo posebne napore da fotografišemo ovaj renovirani spomenik i proučimo grad sa okolnim područjem. 6) Saeki, The Nestorian Monument in China, pp. 14, 15. 7) Huc, Christianity in China, Tartary, and Thibet, vol. 1, pp. 45, 46. 8) Gordon, “World Healers,” p. 147. 9) Saeki, The Nestorian Monument in China, p. 175. 10) Yule, The Book of Ser Marco Polo, vol. 1, p. 191, note 1. 11) Ibid., vol. 1, p. 191; also Beal, Buddhists’ Records of the Western World. 12) Monier-Williams, Indian Wisdom, p. 49. 13) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 2. pod naslovom „Crkva u pustinji u proroštvu.“ 14) Sansom, Japan, p. 133. 15) Gordon, “World Healers,” pp. 31, 32, 229. 16) Ibid., p. 27. 17) Geikie, Hours With the Bible, vol. 6, p. 383, note 1; Old Testament Series on Isaiah 49:12; Encyclopedia Brittanica, 9th and 11th eds., art. “China”; M’Clatchie, “The Chi-nese in the Plain of Shinar,” Journal of the Royal Asiatic Society, vol. 16, pp. 368-435. 18) Pott, A Sketch of Chinese History, 3d ed., p. 2. 19) Lacouperie, Western Origin of Early Chinese Civilisation, pp. 9, 12. 20) Gordon, “World Healers,” p. 54. 21) Saeki, The Nestorian Monument in China, pp. 39, 40. 22) Čuvar u „šumi sa pločama“ u Čanganu pokazao je piscu kamenu tablu sa licem ugra-viranim na njoj za koju tvrdi da se veruje da je lice apostola Tome. 23) Arnobius, Against the Heathen, found in Ante-Nicene Fathers, vol. 6, p. 438. 24) Smith, The Oxford History of India, p. 122. 25) Forsythe, Journal of the Royal Geographic Society, vol. 47, p. 2. 26) Yule, The Book of Ser Marco Polo, vol. 1, p. 192, note. 27) Johnson, Journal of the Royal Geographical Society, vol. 37, p. 5. 28) Quatremere, Notices des Manuscrits, vol. 14, pp. 476, 477. 29) Rawlinson, The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World, vol. 2, p. 444. 30) M’Clatchie, Notes and Queries on China and Japan (edited by Dennys), vol. 4, Nos. 7, 8, pp. 99, 100. 31) Finn, The Jews in China, p. 23. 32) M’Clatchie, A Translation of the Confucian Classic of Change, p. 118.

~ 350 ~

33) Harlez, Le Yih-King: A French Translation of the Confucian Classic on Change, p. 72. Preveo ovaj autor iz francuske verzije (koristeći važne fusnote M. de Harlea). Mnogi prevodioci kineskog različito prevode „krajnji dan“. Najveći broj je saglasan, a neki do-nekle, da je ovaj odeljak Jih-Kinga, najstarije kineske knjige, glorifikacija sedmog dana kao simbola povratka ili uspeha. Uticaj ove glorifikacije određivao je običaje careva, trgovaca i zemljoposednika. 34) Renan, Histoire General et Systeme Compare des Langues Semitiques, p. 291. 35) Smith, The Oxford History of India, p. 129. 36) Saeki, The Nestorian Monument in China, pp. 41, 42. 37) Ibid., p. 43. 38) Lloyd, The Creed of Half Japan, p. 194, note. 39) Gordon, “World Healers,” p. 54. 40) Saeki, The Nestorian Monument in China, pp. 162, 255; see also pp.186, 187. 41) Saeki, The Nestorian Monument in China, pp. 70, 71. 42) Li Ung Bing, Outlines of Chinese History, pp. 50, 51. 43) Sansom, Japan, p. 111. 44) Huc, Christianity in China, Tartary, and Thibet, vol. 1, pp. 167, 221. 45) Cable and French, Through Jade Gate and Central Asia, pp. 136-138. See Gordon, “World Healers,” for a study of the idolatry of Buddhism. 46) Saeki, The Nestorian Monument in China, p. 175. 47) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9, pp. 325, 338. 48) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9, pp. 308-310. 49) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 47, note 118.

GLAVA 22. 1) Saeki, The Nestorian Monument in China, pp. 42, 43. 2) Montgomery, The History of Yaballaha III, p. 11. 3) Mingana, “Early Spread of Christianity,” Bulletin of John Ryland’s Library, vol. 9, p. 312, note 1. 4) Budge, The Monks of Kublai Khan, Emperor of China, p. 45. 5) Budge, The Monks of Kublai Khan, Emperor of China, p. 1. 6) Budge, The Monks of Kublai Khan, Emperor of China, pp. 45, 46. 7) Cable and French, Through Jade Gate and Central Asia, p. 133. 8) Yule, The Book of Ser Marco Polo, vol. 1, p. 192. 9) Yule, The Book of Ser Marco Polo, vol. 1, p. 182. 10) Budge, The Monks of Kublai Khan, Emperor of China, p. 47. 11) Ibid., p. 139. 12) Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ch. 47, par. 30. 13) Budge, The Monks of Kublai Khan, Emperor of China, pp. 140, 141.

~ 351 ~

14) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 19, bilješka 27, kao i u poglavlju 21. 15) Komroff, The Travels of Marco Polo, p. 29. 16) Komroff, The Travels of Marco Polo, pp. 16, 17. 17) Yule, The Book of Ser Marco Polo, vol. 1, p. 187. 18) Ibid., vol. 1, p. 203. 19) Ibid., vol. 1, p. 212 20) Ibid., vol. 1, p. 217. 21) Ibid., vol. 1, p. 219. 22) Ibid., vol. 1, p. 274. 23) Yule, The Book of Ser Marco Polo, vol. 1, p. 281. 24) Ibid., vol. 1, p. 284. 25) Ibid., vol. 1, p. 285. 26) Ibid., vol. 2, p. 66. 27) Ibid., vol. 2, p. 154, and note 2. 28) Variously known as Tamerlane, Timor, or Timour. 29) Encyclopedia Brittanica, 9th ed., art. “Timur.” 30) Malcolm, History of Persia, vol. 1, pp. 471,472; pp. 301,302, 1829 ed. 31) Malcolm, History of Persia, vol. 1, pp. 471,472; pp. 306, 307, 1829 ed. 32) Herrmann, Atlas of China, p. 46. 33) Yule, The Book of Ser Marco Polo, vol. 1, pp. 191, 192. 34) Johnson, Journal of the Royal Geographical Society, vol. 37, p. 5. 35) Hedin, Central Asia and Tibet, vol. 2, pp. 112-120. 36) Ibid., vol. 2, pp. 134, 135. 37) Hunter, The Indian Empire, p. 240. 38) Gordon, “World Healers,” p. 481. 39) Huc, Christianity in China, Tartary, and Thibet, vol. 2, chs. 3, 4. 40) Ibid., vol. 2, pp. 235, 317; p. 292, 1857 ed. 41) Ibid., vol. 2, pp. 265, 266. 42) Ibid., vol. 2, p. 230. 43) Wall, Ancient Orthography of the Jews, vol. 2, p. 160. 44) Ibid., vol. 2, pp. 159, 160. 45) Kircher, La Chine, pp. 10, 11; also Wall, Ancient Orthography of the Jews, vol. 2, p. 160. 46) Wall, Ancient Orthography of the Jews, vol. 2, p. 163. 47) Ibid., vol. 2, p. 162. 48) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 9. pod naslovom „Papas, prvi vođa crkve u A-ziji“. 49) Wall, Ancient Orthography of the Jews, vol. 2, pp. 185, 186. 50) Ibid., vol. 2, pp. 200-245.

~ 352 ~

GLAVA 23. 1) Sansom, Japan, p. 225. 2) Underwood, Shintoism, p. 18. 3) Underwood, Shintoism, pp. 14, 15. 4) Saeki, The Nestorian Monument in China, p. 145. 5) Gordon, “World Healers,” p. 471, note 2; p. 481, note 4. 6) Saeki, The Nestorian Monument in China, p. 123. 7) Smith, The Oxford History of India, p. 55. 8) Reichelt, Truth and Tradition in Chinese Buddhism, p. 12. 9) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 21. pod naslovom „Adam i crkva u Kini“. 10) Saeki, The Nestorian Monument in China, p. 148. 11) Ibid., p. 153. 12) Reichelt, Truth and Tradition in Chinese Buddhism, p. 41. 13) Lloyd, The Creed of Half Japan, pp. 203, 204. 14) Gordon, “World Healers,” p. 38. 15) Saeki, The Nestorian Monument in China, p. 12. 16) Sansom, Japan, p. 223. 17) Saeki, The Nestorian Monument in China, p. 214. 18) Sansom, Japan, p. 223. 19) Anesaki, Religious Life of the Japanese Peoples, p. 58. 20) Saeki, The Nestorian Monument in China, p. 2. 21) Ibid., p. 148. 22) Reichelt, Truth and Tradition in Chinese Buddhism, p. 131. 23) Sansom, Japan, p. 223. 24) Sansom, Japan, p. 224. 25) Anesaki, History of the Japanese Religions, pp. 13, 14. 26) Griffis, The Religions of Japan, pp. 346-348. 27) Ibid., p. 348. 28) Sansom, Japan, pp. 413-442. 29) Sansom, Japan, pp. 445. 30) Blair and Robertson, The Philippine Islands, vol. 1, p. 80. 31) Ibid., vol. 1, p. 79, note 132.

GLAVA 24. 1) Protestant Digest, April-May, 1941, p. 62. 2) Vidi autorovu diskusiju u poglavlju 10. pod naslovom „Kako je crkva odvedena u pustinju“. 3) Westcott and Hort, The New Testament in the Original Greek, vol. 2, p. 142. 4) Nolan, The Integrity of the Greek Vulgate, pp. 413, 414. 5) Armitage, A History of the Baptists, p. 318; Cox, The Literature of the Sabbath

~ 353 ~

Question, vol. 2, pp. 201,202. 6) Muir, The Arrested Reformation, p. 9. 7) Tyndale, An Answer to Sir Thomas More’s Dialogue, b. 1, ch. 25, p. 97. 8) Stanley, History of the Eastern Church, p. 26. 9) Adeney, The Greek and Eastern Churches, p. 363. 10) Hulme, Renaissance and Reformation, p. 178. 11) Adeney, The Greek and Eastern Churches, pp. 527, 528. 12) Muir, The Arrested Reformation, p. 10. 13) Emory, The Works of the Reverend John Wesley, vol. 5, p. 688. 14) Sessler, Communal Pietism Among Early Armenian Moravians, p. 8. 15) Macaulay, Critical, Historical, and Miscellaneous Essays and Poems, vol. 5, pp. 482, 483. See also his essay, “Von Ranke.” 16) Lehmann, “What Is Wrong With the Jesuits?” Protestant Digest, vol. 4, no. 1, Aug-Sept. 1941. 17) James Bryce, The Holy Roman Empire, pp. 295, 296. 18) Lacunza, La Venida del Mesias en Gloria y Majestad; see Urzua, Las Doctrinas de P. Manuel Lacunza. 19) Oliphant, The Life of Edward Irving, 6th ed., pp. 80, 82, 84, 405, 406. 20) Taylor, The Voice of the Church on the Coming and Kingdom of the Redeemer, pp. 342, 344. 21) The Catholic Encyclopedia, art. “Newman, John Henry.” 22) White, The Great Controversy Between Christ and Satan, p. 644.