1.poglavlje

elika biblioteka u koju je Dţordţijana Terston ušla bila je obloţena teškim, tamnim drvetom. Na prozorima su bile natačene teške zavese koje jedva da su propuštale dnevnu svetlost.

Tamni tepih nasred prostorije vapio je za čišćenjem, a gotovo svi komadi nameštaja izašli su iz mode pre desetak godina. Visoka tavanica bila je nekada davno ukrašena turobnom predstavom nebesa.

Police za knjige prekrivale su najveći deo zidova, a knjige, u teškm koţnim povezima, bile su stare i prašnjave. Kruţne drvene stepenice vodile su do galerije na kojoj je bilo još polica popunjenih knjigama.

Dţordţijana je bila zadovoljna sobom jer je sve to uspela da primeti za nekoliko minuta. Konačno ju je ujak pozvao na razgovor a u njegovoj kući provela je već dve nedelje.

U tu kuću je došla posle smrti svog oca i nijednog trenutka nije se osetila dobrodošlom. Njen ujak Stiven Arkendejl bio joj je potpuni stranac, kao i svi članovi njegove porodice.

Doduše, nije bila preterano bliska ni sa sopstvenim roditeljima i jedva da ih je i viđala u svojih devetnaest godina. Njena majka, ledi Helen Kaslton uvek je ţurila s jednog društvenog događaja na drugi, a njen otac je bio ili na trkama ili u lovu.

Pre nešto više od godinu dana ledi Kaslton je poginula u nesreći prilikom prevrtanja kočije, a otac joj se ubrzo posle toga razboleo i nedavno je umro. Posle toga zamak u Devonu, u kojeme je ţivela, i titula pripali su dalekom rođaku koga nikada nije upoznala.

A ona se obrela u kući svog ujaka koga je videla nekoliko puta u ţivotu i koji je preko noći postao njen staratelj. Nešto u njegovom pogledu nije joj se dopalo od prvog trenutka.

Dţordţijana je čitavog ţivota bila uzorna kćerka i mlada dama odgajana da jednoga dana postane ledi. Ali svaka osoba ima svoje

V

granice, pomislila je, a ona je upravo, potpuno neočekivano, otkrila svoje.

- To što mi nudite, ujače, apsolutno je neprihvatljivo - trudila se da joj glas ne zadrhti. - Radije ću umreti nego pristati da budem ţena nekom... nekom...

- Ne budi tvrdoglava - nervozno je lupkao vrhovima prstiju po tabli radnog stola. - Potreban ti je muţ koji će voditi računa o tebi.

- Ja nisam dete - nesvesno je stegnula šake. - Sasvim sam sposobna da vodim računa o sebi.

- Moţda - promrmljao je njen ujak namrštivši se. - Ipak, gospoda s kojom sam te upoznao spremna su da brinu o tebi i tvom nasledstvu.

- To ne znači da moram da se udam za jednog od njih - sevnula je očima.

- Ne izazivaj me, Dţordţijana - oštro je uzvratio. - Imam još dve kćerke o kojima moram da razmišljam.

- Moji roditelji venčali su se iz ljubavi - pobunila se. - I ja ţelim da se udam iz istog razloga.

- Neću da se svađam s tobom, Dţordţijana - pogledao ju je ljutito. - Pošto mi je jasno da nisi u stanju sama da izabereš odgovarajućeg muţa, ja sam to učinio umesto tebe. Lord Bantli će nam se pridruţiti na večeri.

- Bantli? - ponovila je u neverici. - Izabrali ste Bantlija? - Lord Bantli je bio veoma ljubazan da ponudi... - diskretno se

nakašljao pre nego što je nastavio. - Ponudio je da finansira nekoliko poslovnih poduhvata u moje ime, koji će nam svima obezbediti budućnost.

Dţordţijana se trudila da sačuva prisebnost kada je čula poslednje ujakove reči. Duboko je uzdahnula pokušavajući da sc pribere od šoka jer je shvatila da je njen ujak spreman daje, takoreći,proda.

Međutim, ono što ju je najviše uznemirilo i uplašilo, pored činjenice da je lord Bantli bio gotovo vršnjak njenog ujaka, bile su glasine koje su odavno kruţile u visokom društvu, a u vezi su s njim.

Tačnije, te glasine odnosile su se na njegovo ponašanje prema ljubavnicama kojih je imao u izobilju zahvaljujući svom bogatstvu.

U visokom društvu nije bilo ni tajnosti ni privatnosti, jer su njegovi članovi ţiveli za to da bi ogovarali i spletkarili.

- Ujače, ja... - ponovo je zaustila da se pobuni, ali ju je prekinulo kucanje po vratima.

- Oprostite, gospodine Arkendejl - sedokosi sluga provirio je kroz odškrinuta vrata. - Lord Bantli je ovde i zahteva da vas vidi.

- Niste ga valjda ostavili da čeka?! - uzviknu ljutito Stiven skočivši na noge. - Ni za šta više nisi sposoban! Pusti ga odmah da uđe.

- Ako biste mi dozvolili da se povučem... - Dţordţijana je počela da prikuplja skute svoje haljine.

- Ostani gde si - ujak ju je prostrelio pogledom. -I bićeš ljubazna prema lordu, inače...

- Ali... - ućutala je pod ujakovim pretećim pogledom. Sledećeg trenutka u biblioteku je ušao lord Bantli još uvek s

ogrtačem preko ramena i šeširom na glavi. Obod šešira i visoka kragna ogrtača, kao i polutama koja je vladala u prostoriji, učinili su da njegovo lice ostane u dubokoj senci.

Dţordţijana je ranije bila u prilici da vidi lorda Bantlija na balovima i znala je da je tom čoveku između četrdeset i četrdeset pet godina. Iako je bio niţi od prosečne visine, bio je veoma snaţan.

- Dobro došli, lorde Bentli - Stiven ga dočeka sa širokim osmehom na licu. -Upravo smo se spremali da večeramo. Ţelite li da nam se pridruţite?

- Nemam vremena za to - lord odmahnu rukom i skide šešir. Dţordţijana se nesvesno stresla kada je ugledala njegovo okruglo

lice s krupnim očima i tankim usnama iznad kojih su bili negovani brkovi. Instinktivno je stegnula šake ţeleći da je u tom trenutku miljama daleko.

- Da li ste moţda za... - počeo je ponovo Stiven, ali ga je gost nervozno prekinuo.

- Ovde sam posla radi - rekao je Bantli hladno odmeravajući devojku od glave do pete. - Tvrdite da je netaknuta? Odmah vam kaţem da je neću uzeti ako nije tako.

- Odgajana je da bude ledi - rekao je ponosno Stiven. - Ali ako sumnajte u moju reč, moţemo pozvati doktora da se uverite.

Dţordţijana je zapanjeno pogledala svog ujaka i zaustila da mu odbrusi, ali su joj reči zastale u grlu kada je krajičkom oka videla da joj se lord Bantli pribliţava. Počeo je da kruţi oko nje, a zatim je spustio ruku na njeno rame.

- Ruke sebi, gospodine! - iznenađeno je uzviknula uzmaknuvši za korak. - Ujače, ne očekuješ valjda da se zaista udam za...

- Dosta! - Stiven je Ijutito sevnuo očima. - Uradićeš onako kako ti se kaţe.

- Ali... - duboko je uzdahnula pokušavajući da se smiri. - Sigurna sam da ujna neće dozvoliti da...

- A šta misliš, ko mije prvi prišao nudeći ovu ideju? - upitao je lord smejući se. - Tvoja ujna ima dve kćerke o kojima mora da brine. Verujem da i sama znaš da je veoma skupo predstaviti devojku društvu u sezoni. Naravno, lakše će im naći muţeve kada tebe konačno skloni.

- Ako je samo novac u pitanju, biću srećna da vam pomognem, ujače - rekla je brzo nadajući se da je pronašla izlaz iz ove situacije. - I sami znate da ću za nekoliko meseci napuniti dvadeset godina i dobiću na upravljanje fond koji mi je otac ostavio. Ako biste toliko sačekali...

- Dosta! - viknuo je Stiven. - Lord Bantli potiče iz stare porodice, ima veliko imanje i veoma je bogat čovek. Prihvatićeš da se udaš za njega i bećeš zahvalna. A sada, idi u svoju sobu, nas dvojica treba da razgovaramo o detaljima koji se tebe ne tiču.

- Ali... - Polazi! - grubo ju je prekinuo i pokazao rukom vrata. Dţordţijana je znala da nema drugog izbora nego da ga posluša.

Niko joj se nikada u ţivotu nije obratio na taj način i tim tonom, i morala je da se bori sa suzama koje su počele da se skupljaju u njenim očima.

- Ţelim vaš odgovor odmah, Bantli - čula je ujaka kada jeizašla u hol. - Potreban mi je novac. Ako ne ţelite devojku, siguran sam da ću pronaći nekoga ko će pristati na moje uslove.

- Uzeću je, ne brini, Arkendejle, volim da krotim divlje ţdrebice poput nje - najeţila se kada je čula lordov odgovor. - Čuo sam za tvoje finansijske probleme. Kolaju priče o tvojim lošim investicijama i upravljanju, ali niko nije sasvim siguran. Međutim,

pošto ovoliko ţuriš da prodaš devojku, sigurno si u velikom škripcu.

Dţordţijana se trgnula kada je čula korake koji se pribliţavaju, i brzo se udaljila od vrata koja su se sledećeg trenutka zatvorila. Naslonila se na zid teško dišući i, osetivši da je noge izdaju, polako je skliznula na pod.

Nije mogla da veruje da se njen ţivot naglavačke okrenuo za tako kratko vreme. Ne tako davno bila je srećna, s istaknutim poloţajem u društvu i izgledima za srećan brak. Zatvorila je oči i ponovo duboko uzdahnula.

Čak ni sada nije mogla da pomisli na Roberta bez bola u srcu i osećaja izneverenosti i razočaranja. Kada je njen otac nedavno umro, izbledela je Robertova ljubav i on je za ţenu izabrao drugu, mnogo bogatiju naslednicu.

Preko noći je od naslednice bogatog lorda postala devojka koja će naslediti, po mišljenju nekih, skroman fond kada napuni dvadeset godina. Osetila je da suze počinju da klize niz njene obraze, a plašila se da pomisli na svoju budućnost.

- Dţordţijana? - čula je ujnin glas. - Šta to radiš? - Ja... - Da li je neko u biblioteci s tvojim ujakom? - upitala je ţena

namrštivši se. Dţorţijana je pogledala ujnine prste koji su čvrsto stezali njenu

nadlakticu, zatim je polako podigla pogled do ujninog lica. Konstanca Arkandejl je pokušavala da čuje šta se dešava iza vrata biblioteke.

To trenutka u devojci se nešto prelomi li i Robertova izdaja slomila joj je srce, ali izdaja ljudi koji su morali da je štite potpuno ju je dotukla. Poslednji tračak nade ugasio se kada je shvatila istinu.

Ona, DţordţijanaTerson, kćerka lorda Kasltona, ostala je sama na svetu. Nije bilo nikoga ko bi joj pomogao i ko bi je spasao. Dakle, preostaje joj da pronađe način da pomogne sebi.

- Da li je lord Bantli unutra? – Kostanca je pogledala iskosa. – On je došao malopre, zar ne?

Dţordţijana nije stigla da odgovori je ju je starija ţena grubo povukla prisiljavajući je da ustane. Nije se mnogo bunila dok je

ujna vukla za sobom preko hola, pa ni kada je ugurala u mali čajni salon u kojem su sedele njene dve rođake.

- Dafne, Dijana, vodite računa o njoj - rekla je Konstanca oštro. - Brzo ću se vratiti, a vi je za to vreme ne ispuštajte iz vida. Devojke nisu odgovorile majci jer su bile previše zaokupljene

onim što je pisalo u novinama koje su bile raširene na stočiću ispred njih. Dţordţijana se iznemoglo spustila u fotelju i grozničavo je počela da razmišlja traţeći izlaz iz situacije u kojoj se obrela.

- Zašto se lord Elsvort trudi da se oţeni ledi Milborn? - upitala je Dijana, mlađa devojka, slegnuvši ramenima. - Ionako već ţivi tolike godine s njom. Nije im bio dovoljan taj skandal pa su morali da izazovu novi.

- Ledi Milborn uvek prate skandali - promrmlja Dafne nagnuvši se prema sestri. - Priča se da bi mogla da oblepi zidove svoje spavaće sobe člancima koji su objavljeni o njoj.

- Čula sam - nasmejala se mlađa sestra. - A ja sam sinoć kod Forsajtovih čula da je jedan od njenih

ljubavnika toliko ljut zbog njene udaje da je počeo da prodaje stvari iz lične kolekcije, koje mu je ledi Milborn velikodušno poklanjala -dodala je Dafne malo tiše.

- Šta misliš, da li će pozvati Dţordţija-nu na venčanje? - Dijana krišom pogleda rođaku. - Po svemu sudeći, to će ipak biti događaj sezone, a ledi Milborn je rođena sestra Dţordţijaninog oca.

- Naravno da neće, ludice - Dafne se glasno nasmeja. - A ako se to i desi, mama to nikada neće odobriti. Pre nego što je pristala da je primi u našu kuću proverila je da li su njeni roditelji odrţavali vezu s ledi Milborn. Izgleda da su se Dţordţijanin otac i njegova sestra strašno posvađali pre nekoliko godina i da od ta da nisu govorili.

- Ipak je sve to uzbudljivo, zar ne? - kazala je mlađa devojka zamišljeno.

- Daleko od toga - sestra je prekorno pogleda. - Elizabeta Milborn nije osoba koju ţeliš u svom krugu poznanika iako je nekada bila grofica. Osim toga, Velburn Hol je jedan od najozloglašenijih poseda u zemlji. Svaka devojka uništila bi svoju reputaciju onog trenutka kada bi kročila tamo.

Ta poslednja devojčina rečenica, iako izgovorena tiho, privukla je Dţordţijaninu paţnju. Reči njene rođake odzvanjale su joj u glavi i već sledećeg trenutka pronašla je rešenje za svoj problem.

Ma koliko to bilo teško, ona će pronaći način da stigne do Mensfilda i Velburn Hola, i to što pre. Jedva primetno se osmehnula osećajući ogromno olakšanje, dok je istovremeno počela da smišlja plan koji će joj pomoći da ostvari svoj cilj.

2. poglavlje Tedington Leksford, vikont Hardkasl, stajao je na balkonu s

rukama poloţenim na ogradu i polako pogledom prelazio po plesnoj dvorani. Bila je prošla ponoć, a on je bio neraspoloţen i umoran.

Nije voleo guţvu i pomodne balove, a iza njega je bio naporan dan pun poslovnih obaveza i ţeleo je malo da se opusti. Uvek je bilo tako kada se spremao za novi poslovni poduhvat i kada je trebalo oformiti grupu investitora.

Iznenada, paţnju mu je privukla devojka sjajne plave kose na drugom kraju balske dvorane. Bila je okruţena mnoštvom muškaraca koji su pokušavali da je animiraju.

Njena visoko strukirana haljina smaragdnozelene boje bila je sašivena po poslednjoj modi i imala je veoma dubok izrez koji je otkrivao punoću njenih grudi i meku liniju njenih ramena.

Posmatrao je kako joj se stariji gospodin klanja, uzima je za ruku i izvodi na plesni podijum. Po izrazu njenog lica bilo mu je jasno da nije bila nimalo oduševljena društvom tog gospodina.

Setio se kako je izgledala kada ju je prvi put ugledao na balu kod Arčerovih pre dve nedelje, neposredno po njegovom dolasku u London. Bio je dovoljan jedan pogled u njene inteligentne, radoznale i prelepe zelene oči da poţeli daje upozna.

Nije mogao da se seti kada je poslednji put neka devojka u njemu izazvala takvo trenutno interesovanje. Naţalost, pomislio je, zainteresovanost nije bila jedina reakcija koju je izazvala u njemu.

Već na prvi pogled probudila je sva njegova čula. Reagovao je na njenu blizinu na veoma fizički i izuzetno uznemirujući način. Čak i kada je bio mlađi, nije dozvoljavao da ga vodi strast.

Odavno je naučio da je samodisciplina ključ opstanka i uspeha u opasnom svetu visokog društva. Utvrdio je niz pravila po kojima je ţiveo i koja su upravljala njegovim vezama, kao i svime ostalim u njegovom ţivotu.

Pravila su ga odlično sluţila svih tih godina i nije nameravao da odustane od njih ni zbog čega i ni zbog koga. Ipak, nije mogao da istisne iz misli tu devojku, kao što nije mogao da prestane da se čudi snaţnim osećajima koja su ga obuzela.

Pošao je niza stepenice ne ispuštajući ni za trenutak iz vidokruga neobični par na podijumu. Bio je potpuno svestan pogleda koji su počivali na njemu dok se lagano probijao kroz mnoštvo.

U Londonu je još uvek bila u toku ovogodišnja sezona, a to je bilo vreme kada su majke ponosno pokazivale svoje kćerke, debitantkinje, s jednim jedinim ciljem - da ulove što bogatijeg muţa.

Znao je da ga sve te majke i kćerke paţljivo prate i odmeravaju pošto je izbegavao sezonske zabave koliko je to bilo moguće. Svaka devojka koju bi slučajno pogledao uputila bi mu uveţbani osmeh koji je trebalo da ga očara i obori s nogu pa da je pozove na ples.

Za sve ove godine nijedan dobro uveţbani nastup devojaka ţeljnih udaje nije ga doveo u iskušenje. Tako je bilo sve do pre dve nedelje kada je prvi put ugledao Dţordţijanu Terston, kćerku pokojnog lorda Kasltona.

Stajala je nedaleko od njega u prelepoj ruţičastoj haljini od muslina, čiji je zategnuti korset naglašavao obline njenih po-dignutih grudi i uskog struka. Slušajući njen melodični glas, stekao je utisak da ga poziva da je uzme u naručje.

Bio je zatečen time, ali i iznenađen, jer je devojka uspela da privuče njegovu paţnju bez ikakvog truda. Za bilo koju drugu devojku koja se tako ponaša pomislio bi da je namerno provokativna, ali kada je ona u pitanju, znao je da joj je takav način govora i ponašanja urođen.

Starija, punačka ţena prosede kose u haljini s mnogo volana i nabora odjednom zastade ispred njega. Vrat joj je bio prekriven

bogatom ogrlicom, a prsti, kojima je drţala lepezu, masivnim prstenjem. Njene ptičje oči počivale su na njemu.

- Vikonte Hardkasl, dugo vas nije bilo - počela je otegnuto, igrajući se sklopljenom lepezom. - Da nas niste zaboravili?

- Ni slučajno, ledi Mejfild - blago se naklonio. - Bio sam veoma zauzet poslovima.

- Moramo da razgovaramo, vikonte - osmehnula mu se značajno ga pogledavši.

- Naravno, ledi Mejfild - klimnuo je glavom. - A sada me izvinite, još uvek se nisam pozdravio s domaćinom.

Krenuo je brzo dalje beţeći od najupornije provodadţike visokog društva. Odavno je odlučio da kada dođe pravi trenutak da se oţeni, nikome neće dozvoliti da mu bira buduću suprugu.

Tek tada je postao svestan činjenice da se u stvari sve vreme trudio da se pribliţi dotičnom paru na podijumu za ples. Primetio je da devojka snaţno odmahuje glavom i da se mršti na nešto što joj je partner govorio.

Sada je prvi put ugledao lice gospodina koji je s njom plesao i odmah je prepoznao lorda Bantlija. Čuo je razne neverovatne priče u vezi s njegovim ţivotom ali, kao i na većinu drugih tračeva, nije obraćao paţnju na njih. Sve dosad.

Kada je video da je Bantli čvrsto uhvatio devojku za ruku i pokušao da je odvuče s podijuma, odlučio je da se umeša. Pozdravio je nekolicinu poznanika pored kojih je ţurno prošao pokušavajući da sustigne Bantlija i njegovu pratilju. Onda im se dovoljno pribliţio da bi mogao da čuje šta govore.

- Nemam više šta da vam kaţem, lorde Bantli - ljutito se obrecnula devojka.

- Ali ja imam tebi nešto da kaţem - odgovorio je lord ljutito. - Naći ćemo neko mirno mesto i...

Tedingtonu je to bilo dovoljno. Prešao je još nekoliko koraka koji su ga delili od Bantlija i devojke, pa je spustio ruku na njegovo rame. Bantli se naglo okrenuo spreman na svađu, od čega je odustao istog trenutka kada je video ko ga je zaustavio.

- Hardkasle? - zapanjeno ga je pogledao. - Gospođica Terston obećala mi je ovaj ples - rekao je glasom koji

nije trpeo pogovor.

- Ali... - Bantli je zbunjeno zurio u njega. - Potrebna mi je da... - Kasnije - promrmljao je Tedington uzimajući devojčinu ruku u

svoju. - Ovo nije kraj našeg razgovora, draga moja - lord ljutito pogleda

devojku. - Hvala vam - šapnula je Dţordţijana kada su ostali sami. - Pretpostavljam da bi trebalo da zaista odigramo ovaj ples -

rekao je vodeći je do podijuma za igru. Na njegovo veliko zadovoljstvo devojka mu se ljupko naklonila i

polako je pošla za njim. Osećao je da ih u tom trenutku prate pogledi svih prisutnih i da malopređašnja scena nije prošla neprimećeno.

Duboko je uzdahnuo shvativši tek sada svoju grešku: nije smeo toliko da joj se pribliţi i da je dodirne. Morao je da se bori protiv izenandnog poriva da je privuče sebi. Nije mogao da potisne uzbuđenje koje se probudilo u njemu.

Devojka je bila topla i puna ţivota, a blagi miris njenog tela pomešan s mirisom cvetnog sapuna uzbudio je sva njegova čula. Pokušao je da podseti sebe na to da ima isuviše godina i da je isuviše iskusan da bi ga osećanja tako preplavila.

Međutim, ništa od toga nije mu pomoglo. Tu su bili svi znakovi koji su ukazivali na to da ga je udarila munja. Goreo je i od ţelje da sazna šta je Bantli hteo od nje.

- Da li vas je povredio? - upitao je. - Ne - odmahnula je glavom i naterala sebe da se osmehne. - Sigurno se pitate šta je... - To se mene ne tiče - prekinuo ju je oštro. - Ne ţelim da se udam za njega - rekla je jedva čujno. - I zato je

veoma ljut. - Njegovo je pravo da se ljuti, baš kao što je i vaše pravo da ga

odbijete - promrmljao je krećući se zajedno s njom u ritmu muzike. - Problem je u tome što moj ujak ţeli da se udam za njega -

govorila je tiho izbegavajući da ga pogleda. - Siguran sam da lord Bantli nije vaš jedini prosac - primetio je

namrštivši se. - Ali je ponudio najviše - konačno se usudila da ga pogleda u oči.

- Ujak me je prodao lordu Bantliju i ne ţeli da me sasluša.

- Šalite se? - zapanjeno ju je pogledao zastavši usred koraka. - Naţalost, ne šalim se - pogledala ga je suznim očima. - Baš ništa

ne mogu da učinim da izbegnem ovu strašnu sudbinu. Tedington se brzo pribrao i nastavio da se kreće u ritmu valcera,

ali je još uvek pokušavao da shvati ono što je upravo čuo. Takve stvari nisu bile neuobičajene u visokom društvu, ali problem je bio u tome što se sada radilo o ovoj devojci.

Nije mogao da objasni sebi zašto mu toliko smeta pomisao na to da bi Bantli mogao da se domogne jednog tako nevinog bića. Takve stvari ranije ga nisu pogađale, pomislio je duboko uzdahnuvši.

Svake godine mnoge mlade devojke udavane su za stariju gospodu samo zato što je takav brak odgovarao njihovim porodicama. Porodice tih devojaka su, pored boljeg poloţaja u društvu, često izvlačile i finansijsku korist.

- Sigurni ste da ne postoji način? - upitao ju je iznenadivši i sebe. - Samo sam jednog mogla da se setim - odgovorila mu je tiho. - A to je? - pogledao ju je radoznalo. - Recite mi, vikonte, gde mogu da se iznajme kočije? - osmehnula

se promenivši temu. - Kočije? - zbunjeno je ponovio. - Da - klimnula je glavom. - Juče sam odbila poziv ledi Katsvort

da pođem s njom u Mensfild, ali sam promenila mišljenje. Ona je već otputovala, pa bih iznajmila kočiju da me odveze u Mensfild.

- Ne mislite valjda da putujete sami? - podigao je obrve. - Bez pratnje?

- Sigurna sam da su putevi bezbedni - odgovorila je slegnuvši ramenima.

- Ne i za mladu, neudatu damu - procedio je kroz stisnute zube. - Ne dolazi u obzir da putujete u Mensfild bez pratnje. - Vikonte Hardkasl, da li se nudite da mi budete pratnja? -

pogledala gaje s neobičnim sjajem u očima. - Bila bih vam zauvek zahvalna.

Tedington je pogleda u neverici, pitajući se da li je ona svesna posledica. Njena reputacija mogla bi da bude uništena, a opet, ako je ne odvede, osećaće se odgovornim ukoliko joj se nešto dogodi.

- Dobro - promrmljao je klimnuvši glavom. - Odvešću vas u Mensfild.

- Hvala vam, vikonte - njeno lice se ozarilo. - Moţemo krenuti večeras. Sigurna sam da bi do...

- Polako, gospođice Terston - bilo je očito da ga njeno nestrpljenje zabavlja. -Ne moţete tek tako...

- Ali uveravam vas da mogu, gospodine - prekinula ga je nestrpljivo. - Sve moje stvari već su tamo. Vidite, i ledi Katsvort i ja ranije smo ih poslale. A sigurna sam i da se ledi Katsvort neće ljutiti što joj se naknadno pridruţujem.

- Mislim da bi ipak bilo najpametnije da vas vratim kući - promrmljao je gledajući je zamišljeno.

- Ni slučajno, gospodine - odlučno je odmahnula glavom. - Moj ujak je na putu, a, osim toga, upoznat je s mojim planom da najkasnije u zoru krenem u Mensfild.

Tedington ju je netremice gledao nekoliko trenutaka diveći se njenoj upornosti. Znao je da mu nije rekla baš sve i da se iza svega krije još nešto, ali bio je ubeđen da je spremna da krene sama. A to je upravo ono što nije smeo da dozvoli.

- Ako ste sigurni, gospođice Terston - promrmljao je konačno. A Potpuno sam sigurna, gospodine vikonte - brzo mu je uputila

zanosan osmeh. - U tom slučaju, na raspolaganju sam vam, gospođice Terston -

duboko je uzdahnuo. - Krenućemo kada poţelite. - Odmah? - ponudila je. Tedington je sada bio potpuno uveren u

to da se iza njenog puta u Mensfild krije nešto veliko. Dţordţijana Terston je bila veoma nestrpljiva da stigne tamo i to je probudilo njegovu znatiţelju.

U poslednje vreme malo je šta moglo da ga zainteresuje a, na svoje iznenađenje, zaključio je da je Dţordţijana Terston prijatno osveţenje i nije mogao da dočeka da otkrije šta će se desiti.

- Posle vas - rekao je naklonivši se. Nije trebalo dvaput da joj kaţe, pomislio je gledajući za njom dok

se ţurno udaljavala. Ta devojka zaintrigirala ga je kao nijedna ţena dotad, osećao je potrebu da je zaštiti jer joj je, uprkos njenoj samo-uverenosti, u očima video strah.

U njenom drţanju bilo je i ponosa i gracioznosti, ali i drskosti, kao daje grofica. Iz nje je izbijala unutrašnja snaga, a nepokolebljivost joj je bila primetna na licu od trenutka kada ju je ugledao.

Sto je više pitanja u vezi s tom devojkom sebi postavljao, to je manje logičnih od govora pronalazio. Znao je samo to da ga je ona potpuno opčinila. Duboko je uzdahnuo, zatresao glavom kao daje pokušao da odagna misli i poţurio za njom.

Ta prkosna energija i rešenost, koji isijavaju iz nje izazivali su njegovo divljenje, ali i pravu, čistu ţelju, kao i potrebu da joj pomogne i da je zaštiti koliko je to u njegovoj moći. Dţordţijana Terston bila je misterija za njega, a on je najviše na svetu voleo da razotkriva misterije.

* * * Vikont Hardkasl došao je večeras kao poručen, pomislila je

uzimajući ogrtač od sluge u holu. Prvi put u poslednja dva dana Dţordţijana je mogla da odahne jer je konačno bila blizu ostvarenja svog cilja.

Gusta, siva magla koja se prethodne večeri spustila još uvek je prekrivala ulice Londona kada je izašla iz kuće Arčerovih. Bilo je teško razlikovati kočije u takvoj magli.

Primetila je da se velika crna kočija izdvaja s kraja kolone i polako prilazi stepeništu. Napregnula se da vidi grb na vratima, ali se trgnula čuvši da je neko doziva. Brzo je prikupila krajeve ogrtača i haljine u ruku da se ne bi saplela i poţurila je niza stepenice.

Stigla je u podnoţje stepeništa baš kada je kočija počela da usporava i, ne razmišljajući, otvorila je vrata i popela se. Utonula je u meke jastuke sedišta i zatvorila vrata za sobom nadajući se da je bezbedna.

Duboko je uzdahnula pokušavajući da se smiri, ali su se u tom trenutku vrata kočije naglo otvorila. Dubok, hladan i smiren glas koji je naredio kočijašu da krene toliko ju je prepao da je poskočila. U nekoliko dugih, neprijatnih trenutaka nije mogla da razazna siluetu čoveka koji se popeo u kočiju, ali je osetila da, ko god da je, moţe da bude opasan. Čudna jeza prostrujala je čitavim njenim telom.

Pokušala da se oslobodi tog osećaja jer nikada pre nije tako reagovala na prisustvo nekog muškarca. Bez sumnje je na to uticala i igra svedosti i senke.

Tek kada je muškarac zatvorio vrata kočije i seo, pod slabim svetlom svetiljke uspela je da mu vidi lice. Međutim, to nije mnogo promenilo njen prvobitni utisak već je samo pojačalo zabrinutost i uzbuđenje.

Niko nikada ne bi mogao za njega da kaţe da je zgodan, pomislila je proučavajući ga krišom. Moć, kontrola i inteligencija kojom je zračio nisu ostavljali mnogo mesta eleganciji, otmenosti ili klasičnoj fizičkoj lepoti.

Kosa mu je bila crna, a njegove sive oči pomno su je posmatrale. Imao je orlovski nos i istaknute jagodične kosti i bradu. Odavao je utisak čoveka koji zna i ume da vlada svakom situacijom.

Bila je svesna njegove izuzetne fizičke snage koja ju je uznemiravala na način koji nije mogla sebi da objasni. Još uvek je osećala neobičnu jezu koja joj se spuštala niz vrat i dalje niz kičmu.

Izvrsno skrojen kaput zatezao se preko snaţnih ramena omogućavajući joj bolji pogled na njegove široke grudi, ravan stomak i snaţne butine. Bilo joj je jasno da je vikont Hardkasl opasan protivnik, ali i veoma jak saveznik.

Čula je mnoge priče o Tedingtonu Leksfordu, vikontu Hardkaslu, i pre nego što ga je upoznala. Za njega se govorilo da je apsolutno nepredvidljiv i niko sa sigurnošću nije mogao da kaţe kako će reagovati u određenoj situaciji.

S njim u vezi bilo je izvesno jedino to da je, kada sebi nešto zacrta, bilo gotovo nemoguće odgovoriti ga od cilja. Kao ni nju, pomislila je osmehnuvši se.

- Recite mi, gospođice Terston, od čega ste to tako panično pobegli? - upitao je dubokim glasom. - Od vuka ili od tigra iskeţenih zuba?

- Oprostite mi, gospodine - promucala je. - Ja... Moţda sve ovo nije bila baš pametna ideja.

- Smirite se - osmehnuo se, ali se ona zbog toga nije osećala nimalo bolje. - Bila vam je potrebna pomoć i utočište, a sada to imate.

- Hvala vam, vikonte - naterala je sebe da se osmehne. - Kada stignemo u...

- Polako, draga moja - prekinuo ju je nimalo neţno. - Pristao sam da vam pomognem, a zauzvrat ne traţim ništa. Da li je to jasno?

- Ali... - zatreptala je zbunjeno. - Kako ste znali šta ţelim da... - Znam ja mnogo toga, gospođice Terston - ponovo ju je prekinuo

nestrpljivim pokretom ruke. - Isto tako, radim samo ono što ţelim i nikada ne objašnjavam svoje postupke. Nikome. Da li smo se razumeli?

- Jesmo, gospodine vikonte - zahvalno je klimnula glavom. - Odlično. A sad, da čujem ime tog vuka ili tigra koji vas je jurio

pošto me moja čast obavezuje da ga posečem. - Šalite se sa mnom, zar ne? - pogledala ga je širom otvorenim

očima. - Koliko sam čula, dvoboji su zabranjeni. Osim toga, samo vam se učinilo da...

- Samo mi se učinilo? - ponovio je njene reči namrštivši se. - Gospođice Terston, ne volim kada me ljudi laţu. Ako nastavite, nateraćete me da povučem svoju ponudu da vas otpratim u Mensfild.

- Oprostite mi, gospodine vikonte - Dţordţijana oseti kako joj lice obliva rumenilo. - Vaš sam duţnik i zaista nisam ţelela da vas uvredim.

- Hoćete li mi onda odgovoriti na pitanje? - upitao je nešto mirnije.

- Njegovo ime nije vaţno, gospodine - promrmljala je. - Vaţno je samo to da je on obični razvratnik koji juri mlade, nezaštićene devojke. Koliko čujem, specijalizovao se za nasrtanje na sluţavke, guvernante, druţbenice, glumice, a u poslednje vreme i na udovice. U društvu kruţe priče o tome da je strasni kockar. Odbijam da budem u braku s takvim čovekom. Odbijam!

- A za koga ţelite da se udate, gospođice Terston? - upitao je zainteresovano.

- Ne znam - slegnula je ramenima. -Moţda za nekoga koga ću voleti.

- Šta tačno ţelite? - osmeh mu je zaigrao u uglovima usana. - Supruga? Ili ljubav?

- I jedno i drugo, gospodine - promrmljala je pocrvenevši. - Ţelim da volim svog supruga.

- Pa vi ste pohlepni, gospođice Terston - tiho se nasmejao. - Čovek ne moţe imati baš sve što poţeli u ţivotu. Morate da izaberete jedno od ta dva. Morate izabrati između supruga i ljubavi.

- Ne mogu da biram jer to nije izbor - tvrdoglavo je odmahnula glavom. - Ţelim da se udam za čoveka koga volim.

- Vaša vera u ljubav prilično je dirljiva - Osetila se nota ironije u njegovom glasu. - Ali iz iskustva tvrdim đa većina ljudi postaje poprilično praktična kada su u pitanju te stvari. I novac, naravno.

- Ne i ja, gospodine - prkosno je isturila bradu. - Ja ţelim da se udam za onoga koga ću voleti i ko će voleti mene.

- Ali ne za gospodina koga je vaš ujak izabrao - bilo joj je jasno da je to zaključak, a ne pitanje. - To je lord Bantli, zar ne?

- Čak i da zanemarim sve priče koje kruţe o njemu i da zaţmurim na ogromnu razliku u godinama, ne verujem da lord Bantli ume da voli - rekla je zamišljeno.

- Verujem da ste u pravu, gospođice Terston - gledao ju je netremice.

- Da li ste nekada bili u Mensfildu, gospodine vikonte? - upitala ga je u ţelji da promeni temu.

- Da, imao sam priliku - odgovorio je smešeći se. - Zaista? - naglo se uspravila u sedištu uputivši mu zainteresovan

pogled. - Ja nikada nisam bila tamo. Recite mi da li je lepo? - Neki bi rekli da jeste - odgovorio je neodređeno. - Da li ćete

traţiti supruga među tamošnjom gospodom? - Moţda - promrmljala je i zagledala se u svoje ruke sklopljene u

krilu. - Pričajte mi o Mensfildu. - Nema šta mnogo da se priča. Uskoro ćete i sami sve videti.

Predlaţem da pronađemo drugu temu za razgovor. - Koju, gospodine vikonte? - pogledala ga je zainteresovano. - Interesuje me kakvu vrstu poklona mlada dama poput vas

smatra sentimentalnim? - upitao je zagonetno se smeškajući. - Oprostite? - zbunjeno je zatreptala. - Mislim da je to pitanje...

- Krajnje logično - prekinuo ju je nestrpljivo. - Vidite, oduvek sam se pitao koji poklon treba izabrati da se privuče paţnja određene dame.

- Sigurna sam da to dobro znate - promrljala je osećajući da joj obraze obliva rumenilo.

- Ipak mi odgovorite - insistirao je glasom kojim joj je stavio do znanja da je to zahtev, a ne molba.

- Pa, pretpostavljam da knjiga poezije ili lepa maramica nose neku vrstu ličnog pečata i sentimentalne vrednosti - rekla je izbegavajući da ga pogleda.

- Knjiga poezije? - bilo je očigledno da ga je njen odgovor zabavio. - Da. Na primer, ja uţivam u Bajronu. Takođe volim i uzbudljive

priče o mračnim misterijama i, naravno, ljubavne romane koje piše gospođica Bronte. Ni romani gospođe Jork nisu loši ali...

Nešto u njegovom pogledu nateralo ju je da začuti i za trenutak je pomislila da je preterala. A onda je videla da su mu uglovi usana blago izvijeni naviše i opustila se shvativši da se on poigrava s njom.

- I to je sve što mlada dama ţeli od gospodina koji joj se udvara? - upitao je prikrivajući smeh u glasu.

- Zar postoji još nešto? - naivno je upitala. - Da, postoji još nešto - rekao je zavodljivo. - Postoji još mnogo

toga. Netremice ga je gledala otvorenih usta i bez kapi krvi u licu. Nije

mogla da poveruje u ono što je čula. Dţordţijana je zaprepašćeno trepnula nekoliko puta jer toliku drskost ipak nije očekivala.

Dok je razmišljala šta da mu odgovori, nesavesno je razmaknula usne obliznuvši ih, čime je skrenula njegov pogled u tom pravcu. Mada je bila mlada, nije bila glupa i osetila je u kom pravcu idu vikontove misli.

Znala je da će se vikont Hardkasl jednom oţeniti zato što mu je duţnost da dobije naslednika. A znala je i to da je dotad njegovo interesovanje za devojke bilo ograničeno na spavaću sobu i da bi izgubio interesovanje za njih kada bi ih tamo odveo.

Ponovo je osetila jezu niz kičmu i odjednom je postala svesna činjenice da je u zamci. Vikont joj je dozvolio da veruje da kontroliše situaciju, ali je to bilo daleko od istine.

Dţordţijana besno stisnu usne i zamahnu rukom da ga ošamari, ljuta kao nikada u ţivotu. Međutim, Tedington je munjevito reagovao i uhvatio njenu ruku u vazduhu.

Pre nego što je shvatila šta se događa, sedela je u vikontovom krilu, a on ju je čvrsto drţao. Zaustila je da se pobuni, ali nijedna reč nije izašla iz njenog grla jer su njegove usne prekrile njene u strasnom poljupcu.

Spustila je ruke na njegove grudi u pokušaju da ga odgurne, ali uzalud. Trudila se iz sve snage da ne odgovori na njegov poljubac, ali je brzo odustala od borbe i obavila mu ruke oko vrata.

- Ponašate se suludo, vikonte - ljutito je uzviknula kada se konačno odmaknuo od nje. - Ne moţete se ovako ponašati prema meni!

- Pravo ste dete - tiho se nasmejao. - Toliko verujete u romantiku da je to neverovatno. I veoma

zabavno. Mislim da sam vam upravo pokazao da moţete uţivati i bez ljubavi.

- Vi ste divljak! - stisnula je šake. - Izgleda da izvlačite ono najgore iz mene, gospođice Terston -

promrmljao je prelazeći lagano prstom po liniji njene brade. - Pokušavate da me šokirate! - uzviknula je gledajući ga ljutito. - Samo sam iskren - osmehnuo se zavodljivo. - Odavno sam

otkrio da damama mnogo više prija moj zagrljaj nego Bajronova poezija.

- Gospodine, imaćete više sreće ako usmerite svoje zanimanje na drugu damu - ponosno je podigla glavu pokušavajući da se oslobodi njegovog zagrljaja. - Otkrićete da ne padam na vaš šarm niti se smejem vašim komentarima da bih nahranila vaš ego.

- A vi ćete otkriti da sam ja čovek koji je navikao da dobije ono što ţeli - rekao je ozbiljno. - A trenutno ţelim vas.

- Vaše ponašanje je nedopustivo, gospodine vikonte! - sevala je očima. - Nisam ja vaša ljubavnica. Pustite me odmah! Zaustavite kočiju, ţelim da izađem!

- Nemoguće, gospođice Terston - odmahnuo je glavom, ali ju je pustio iz zagrljaja. - Odavno smo napustili London i trenutno smo na doverskom putu, daleko od bilo čega.

- Nije vaţno, ja...

- Zar ne mislite da je bilo dovoljno ove igre, gospođice Terston? - upitao je naglo se uozbiljivši. - Mensfild nije mesto za damu koja drţi do svog ugleda. Zato mislim da je vreme da mi kaţete šta se dešava.

- Mislim da se to vas ne tiče, gospodine vikonte - procedila je kroz stisnute zube. - Zaustavite kočiju.

- Ne - odmahnuo je glavom. - Zaustavićemo se tek kod Oksforda da odmorimo i napojimo konje.

U tom trenutku kočija je usporila jer je put skretao i Dţordţijana je iskoristila priliku koja joj se ukazala. Pritisnula je ručicu, širom otvorila vrata i vesto iskočila. Napolju je počelo da sviće i nadala se da će brzo uspeti da pronađe neko sklonište.

Nakratko je izgubila ravnoteţu, ali se brzo uspravila i počela da trči što dalje od kočije. Dozvolila je sebi pogled preko ramena i uplašeno vrisnula kada je videla da je vikont takođe iskočio iz kočije i krenuo za njom.

Zbunjen onim što se događa, kočijaš je naglo povukao uzde i konji su se zaustavili na krivini. Dţordţijana je rukama podigla skute haljine nadajući se da će tako brţe trčati, i uputila se prema drveću koje je oivičavalo put.

Iznenada je ugledala poštansku kočiju kako se pojavljuje u krivini i potrčala je ka njoj. Naţalost, kočijaš nije usporio konje i pri slabom jutarnjem svetlu nije video devojku koja mu se pribliţavala.

Dţordţijana je odjednom leţala na zemlji i gledala u jutarnje nebo primećujući da nema nijednog oblaka, kao prethodne noći. Boleli su je svaki mišić na telu i svaka kost u telu od udarca prilikom pada.

Čula je kako se poštanska kočija udaljava, ali joj to više nije bilo vaţno. Nije pokušala da ustane, znala je da ne moţe i da mora ostati da leţi dok ne prikupi snagu.

U momentu joj se učinilo da gubi svest, ali je onda shvatila da je to senka i da se neko naginje nad njom. Videla je zabrinuti izraz na licu koje se sada bilo veoma blizu njenog.

- Gospođice Terston, da li ste dobro?! - zabrinuto je upitao Tedington. - Da li ste povređeni?

- Dobro sam - odgurnula je njegovu ruku i uspravila se u sedeći poloţaj.

- Hajde, pomoći ću vam da ustanete - njegov glas nije trpeo pogovor.

Dţordţijana prihvati njegovu ispruţenu ruku i polako se uspravi traţeći pogledom gde bi mogla da se sakrije od tog čoveka. Počela je da otresa prašinu s haljine sve vreme krišom gledajući vikonta koji je mirno stajao nedaleko od nje.

- To što ste uradili bilo je krajnje glupo, gospođice Terston - procedio je kroz stisnute zube.

Dţordţijana se uplašila kada je videla da se ponovo naginje nad njom, ali to je trajalo sve dok nije srela njegov pogled. Nije bilo sumnje da su njegove hladne čeličnosive oči mogle da zalede ţivi oganj.

Međutim, u tom trenutku njegove oči gledale su je zabrinuto i istovremeno zainteresovano dok je proučavao njeno lice. Nesvesno je podigla ruku u pokušaju da dovede u red svoju raščupanu kosu, ali je uskoro odustala od toga.

Ustuknula je nekoliko koraka u ţelji da ode što dalje od njega, ali je sve oko nje počelo da se okreće, a glava ju je uţasno zabolela. Počela je snaţno da trlja slepoočnice u ţelji da na taj način ublaţi bol i pokuša da pronađe oslonac da bi se odrţala na nogama.

Znala je da joj vikont nešto govori jer je videla da mu se usne pomeraju, ali nijedan zvuk nije dopirao do nje. Uzalud se trudila da čuje njegov glas i ubrzo je osetila da joj tio izmiče pod nogama. Po-slednje što je videla, pre nego što ju je obavila tama, bilo je neko suvo stablo na ivici puta.

3.poglavlje

Tedington je u poslednjem trenutku uspeo da je uhvati da ne bi pala na zemlju. Paţljivo je spustio njenu glavu na svoje koleno. Ruke su mu se tresle jer je osećao krivicu zbog svega dok je traţio ţilu kucavicu na njenom vratu.

Odahnuo je kada je pod prstima osetio slabašne udare njenog pulsa, ali je dobro znao da opasnost nije prošla. Bio je ljut na sebe što je vikao na nju, međutim, u tom trenutku bio je previše zabrinut da bi se time bavio. Kada je konačno shvatio da njoj nije dobro i da će se onesvestiti, bilo je kasno. Oprezno je prešao rukom duţ linije njene kičme i rebara, a onda je proverio da slučajno nije slomila kost ruke ili noge.

Duboko je uzdahnuo obećavši sebi da će se lično pobrinuti za tog nemarnog ko-čijaša kada ga uhvati. Neţno je podigao njeno malaksalo telo, brzo ju je poneo do kočije paţljivo je smestivši na sedište, a zatim je seo pored nje.

- Da li je sve u redu, gospodine? - upitao ga je kočijaš. - Hoće li dami biti dobro?

- U nesvesti je - odgovorio mu je proučavajući devojčino bledo lice. - Potreban joj je doktor.

- Gostionica nije daleko - rekao je kočijaš zatvarajući vrata kočije. - Potrudiću se da stignemo što pre, gospodine.

Nekoliko trenutaka kasnije kočija je velikom brzinom krenula. Tedington podiţe devojku i paţljivo je smesti sebi u krilo. Mada je bio svestan činjenice da nije trenutak za to, nije mogao da ne primeti reakciju svog tela na njenu blizinu.

Gledao ju je netremice uţivajući u onome što je video pred sobom, pogledom je prelazio preko njene vitke figure. Imala je ten beo kao alabaster, krupne zelene oči i pune usne koje su se nesvesno osmehivale. Njena platinastoplava kosa uokvirivala joj je lice s nekoliko kovrdţavih pramenova čineći ga još uţim. Bilo joj je jedva devetnaest godina, a već se ponašala kao odrasla ţena koja sama kroji svoju sudbinu.

Način na koji je odgovarala na njegova pitanja zabavljao ga je, nije treptala u njegovom prisustvu kao druge niti je pokušavala da flertuje s njim. On je nije uznemiravao niti ju je plašio, umesto toga odgovarala mu je hrabro i on je sa svoje trideset i dve godine bio pomalo zatečen.

U stvari, Dţordţijana Terston dopadala mu se sve više, počela je da mu se uvlači pod koţu. A to je bilo čudno jer je za malo ljudi mogao da kaţe da mu se zaista sviđaju.

Prošlo je više od pola sata pre nego što se kočija konačno zaustavila ispred gostionice. Tedington je oprezno izašao iz kočije noseći još uvek onesvešćenu devojku na rukama i doviknuo je de-čaku koji je sedeo ispred gostionice da dovede doktora.

Gostioničar nije postavljao suvišna pitanja kada ih je ugledao na vratima, već je odmah pozvao svoju ţenu koja ih je odvela u jednu sobu na spratu. Tek tada je Dţordţijanu ispustio iz naručja neţno je spustivši na veliki krevet.

- Siroto dete - promrmljala je gostioničareva ţena gledajući devojku. - Šta joj se desilo?

- Nezgoda s kočijom - odgovorio je odsutno. - Udarila je glavu prilikom pada. Poslao sam dečaka po doktora.

- Brzo će on, nije daleko - odgovorila mu je starija ţene smešeći se. - Vaša supruga će biti u odličnim rukama, uveravam vas, gospodine.

Tedington se trgnuo na njene poslednje reči, ali se brzo pribrao shvativši da je najbolje da ih sve ostavi u pogrešnom uverenju. Na taj način niko neće smeti da ospori njegovo pravo da se pobrine za Dţordţijanu.

- Pomoći ću vam da je oslobodite odeće - nastavila je ţena. - Tako će joj biti udobnije.

- Da, naravno - promrmljao je zbunjeno. Oklevao je trenutak pre nego što joj je skinuo ogrtač, a zatim

počeo da petlja oko dugmadi na njenom korsetu. Za to vreme ţena joj je skinula cipele i čarape, a Tedington je ponovo podigao devojku u naručje da bi mogla da joj svuče haljinu.

- Moţda ne bi blio loše da je pokrijemo? - predloţila je ţena. - Vaša supruga je prava lepotica, gospodine.

Tedington je odlučio da ništa ne odgovori i zato je čekao da ţena skloni pokrivače s kreveta. Trudio se da ne obraća paţnju na to da u rukama drţi prelepu devojku u tankoj, gotovo prozirnoj pot-košulji.

- Doneću malo sveţe vode - rekla je ţena pre nego što je izašla iz sobe.

On ponovo ništa nije odgovorio, samo je prebacio pokrivače preko Dţordţijaninog polunagog tela. Počeo je nervozno da šeta pored njenog kreveta, kao zver u kavezu, čekajući da doktor stigne.

Odbio je da izađe iz sobe i ostao je uz nju dok ju je lekar pregledao, jer mu se taj čovek nimalo nije dopao. Namršteno je gledao lekara kako prljavim prstima opipava devojčin puls pomislivši da je ona, na sreću, još uvek u nesvesti jer bi bilo svašta.

- Biće dobro - rekao je konačno doktor stojeći nesigurno na nogama. - Samo neka leţi u miru i tišini. Zamračite prostoriju i dajte joj ovo za smirenje.

- Hvala vam - promrmljao je uzimajući kesicu bilja. - Moj kočijaš će se pobrinuti za vas.

- Hvala, gospodine - doktorove oči pohlepno su zasijale. - Ako vam bilo šta zatreba, slobodno me pozovite.

Kada je ponovo ostao sam, Tedington se zapitao zašto je zvao tog neznalicu koji je pritom sumnjivo mirisao na viski. Ni u ludilu neće poslušati njegov savet, pomislio je bacivši vrećicu s biljem na sto.

Setio se da je, kada je bio u vojsci, jedan vojnik pao i ozbiljno povredio glavu. Hirurg koji se pobrinuo za njega rekao mu je da mora da se kreće jer ako zaspi, velike su šanse da se nikada više neće probuditi.

Taj vojnik je marširao i preţiveo. I Dţordţijana će preţiveti, a on će se za to pobrinuti. Duboko je uzdahnuo i prošao prstima kroz kosu, a zatim brzo prišao krevetu i sklonio pokrivače u stranu.

- Probudite se, Dţordţijana - neţno ju je prodrmao. - Ne - promeškoljila se i pokušala da se okrene na drugu stranu. - Probudite se, mila - naterao ju je da se uspravi u krevetu. - Ne

smete više da spavate. Hajde, polako ustanite. Dţordţijana je pospano zatreptala dugim trepavicama i polako

otvorila oči, a zatim ih brzo zatvorila kao da joj svetio smeta. Kada

ih je ponovo otvorila, pogled joj je bio bistriji i počela je zbunjeno da se osvrće oko sebe.

- Šta radite u mojoj sobi, gospodine vi konte? - upitala je tiho kada joj se pogled konačno zaustavio na njemu.

- Nismo u vašoj sobi, Dţordţijana - strpljivo joj je objasnio. - Mi smo u gostionici pored Oksforda.

- U gostionici? - zbunjeno je ponovila i namrštila se. - Glava me uţasno boli.

- Verujem - rekao je sklanjajući joj kosu sa čela. - Pretrpeli ste uţasan pad.

- Ne sećam se - prošaputala je pogledavši ga iskosa. - Moţda je tako najbolje - promrmljao je više za sebe. Nekoliko ukosnica ispalo joj je iz kose i on je polako uklonio

ostale puštajući njenu talasastu plavu kosu da slobodno padne niz leđa. Činilo mu se da dodiruje najfiniju svilu kada je prošao prstima kroz njene lokne.

Sledećeg trenutka Dţordţijana se ma-laksalo naslonila na njega i on je mogao da bseti njeno toplo telo i meke obline. Trgnuo se kada je čuo kucanje po vratima i brzo je ustao, ali se opustio kada je ugledao gostioničarevu ţenu.

- Donela sam vam da se malo osveţite, gospodine - rekla je ţena spuštajući posluţavnik pun hrane na sto u uglu.

- Hvala - promrmljao je gledajući je kako izlazi ostavljajući ih ponovo same.

- Ja bih malo odspavala - rekla je Dţordţijana spustivši glavu na jastuk.

- A, ne, nećete - ponovo ju je naterao da sedne. Dozvolila mu je da je uspravi puštajući da pokrivači skliznu i

Tedington duboko uzdahnu. Pomogao joj je da se uspravi na noge svestan toga da je samo tanak sloj muslina između njegovih prstiju i njene meke koţe.

Dok se uspravljala, dekolte joj se po-merio omogućivši mu pogled na njene bujne grudi. Tedington brzo skrenu pogled nadajući se da ona neće primetiti kakav efekat ima i njena blizina na njega.

- Morate ostati budni - rekao je kada se malo pribrao. - Da li ste me razumeli?

- Da - prošaputala je i zatvorila oči. - Nema spavanja, Dţordţijana - blago ju je prodrmao. - Morate da

se krećete. Osetio je da je duboko uzdahnula pre nego što je otvorila oči i

klimnula glavom. Ali umesto da počne da se kreće, ona mu je obavila ruke oko vrata. Tedington ju je obgrlio oko struka i privukao bliţe sebi osetivši kako ga preplavljuje ţelja.

- Skinite čizme - tiho je rekla ponovo zatvorivši oči. - Moje čizme? - ponovio je osećajući da ga razum napušta. - Ako ih ne skinete, uznemirićete ljude ispod nas - objasnila je

pogledavši ga kroz poluspuštene trepavice. Tedingtonu je došlo da se glasno nasmeje zbog svoje gluposti. On

je stajao tu, pored nje, potpuno izgubljen dozvoljavajući primitivnim nagonima da ga vode i verujući da ga ona ţeli isto koliko i on nju.

- Vreme je za šetnju - rekao je kada je skinuo čizme. Soba je bila veoma mala, mogli su da načine samo pet-šest koraka

od zida do zida. Tedington je napravio malo duţu, polukruţnu stazu oko kreveta, ali su ubrzo njene oči postale staklaste i on se uplašio da će zaspati stojeći.

- Pričajte mi nešto, Dţordţijana - zatraţio je ţeleći da je odrţi budnom.

- Dobro - promrmljala je pospano. -Juče je bio divan dan, zar ne? - Da - osećao je kako mu se samo-kontrola polako vraća. - To je mnogo lepše nego kiša koju smo do nedavno imali -

nastavila je tiho. - Zar ne mislite tako? - U pravu ste - sloţio se vodeći je uporno oko kreveta. - Ovo proleće je baš bilo sveţe - borila se sa zevanjem. - Nadam se

da će leto biti toplije. - Dţordţijana? - naglo je zastao i zagledao se u nju. - Da, gospodine? - zbunjeno je za-treptala. - Imate li još mnogo toga da kaţete o vremenu? - upitao je

proučavajući njeno lice. - Zašto pitate? - pogledala ga je iskosa. - Zato što me uspavljujete tom pričom - osmehnuo se i naterao je

da nastavi da se kreće.

- Ţao mi je, gospodine - tiho se na-smejala. - Onda bi moţda najbolje bilo da spavamo zajedno.

Tedington je ponovo osetio navalu ţelje izavane njenim rečima, ali se brzo pribrao i podsetio sebe na to da ona samo ţeli da spava, a ne da spava s njim. Zatresao je glavom terajući neprikladne misli i nastavio je da hoda.

- Zar ne znate neki trač iz viškog društva? - upitao ju je kada mu je zasmetala tišina.

- Prezirem ogovaranje - rekla je slegnuvši jedva primetno ramenima. - Svako će rado podeliti s drugima srećne vesti, ali ne verujem da iko voli kada njegova nesreća postane nečija zabava.

Tedington je pogleda iskosa ne me-njajući ritam koraka, njene reči samo su potvrdile ono što je već pretpostavljao. Dţordţijana Terston nije bila površna devojka i zato mu je bilo još teţe da se odupre njenoj privlačnosti.

- Čini mi se da sam čula da ste sluţili vojsku - upitala ga je osmehnuvši se slabašno.

- Da - klimnuo je glavom. - Bila je to ţelja mog oca. - Pričajte mi o tome - zamolila je tiho. - Vojnički ţivot nije odgovarajuća tema za jednu damu - kazao je

suvo. - Zar je bilo toliko loše? - pogledala ga je širom otvorenim očima i

neţno prešla vrhom prsta po njegovom oţiljku na slepoočnici. - Kako ste ovo zadobili? - Jedan francuski vojnik potkačio me je mačem - promrmljao je

zagledavši se u njene oči. - Ali to nije vaţno, sada je jedino vaţno da nastavimo da se krećemo. I da pričamo o drugim stvarima.

Šetali su ukrug još neko vreme pričajući o svakodnevnim stvarima. Kada je primetio da joj je hladno, prebacio je svoj ogrtač preko njenih ramena i poţurio da raspali vatru u kaminu. Dţordţijana je iskoristila priliku da sedne.

- Ne dolazi u obzir - rekao je brzo je uspravivši na noge. - Zaista sam umorna, gospodine - promrmljala je trljajući čelo. - Zar moramo toliko da hodamo? - Da U vas glava još uvek boli? - upitao je zabrinuto. - Ne više toliko jako - uspela je da se osmehne.

- Onda biste mogli nešto da pojedete - predloţio je pokazavši hranu na stolu.

Dţordţijana je poslušno klimnula glavom i on joj je pomogao da sedne na krevet, a zatim je postavio sto ispred nje. Privukao je stolicu, nasuo je punu čašu vina i ispio ga u jednom gutljaju nadajući se da će mu to pomoći da suzbije ţelju koju je sve vreme osećao.

Jeli su u tišini i Tedington je iskoristio taj predah da malo razbistri misli. Kada su završili, vratio je sto na mesto u uglu

i sklonio stolicu da im ne smeta. Ponovo joj je pomogao da ustane, ali je ovoga puta vodio računa o tome da ne gleda u njen dekolte.

- Vreme je za novu šetnju - toplo se osmehnuo. - Ţao mi je, gospodine - promrmljala je grčevito se uhvativši za

njega. - Noge mi odbijaju poslušnost. Nekoliko trenutaka je razmišljao, a onda je klimnuo glavom i

pomogao joj da se udobno smesti na krevetu. Posle kraćeg oklevanja seo je pored nje pravdajući svoju odluku time da će je tako lakše probuditi ako zaspi.

Ali čim se Dţordţijana oslonila na njega, osetio je da je ona ţena koju bi voleo da ima samo za sebe. Odjednom ga je obuzela neodoljiva potreba da je zauvek zadrţi.

Dţordţijana je leţala zatvorenih očiju osećajući da je svaki mišić u telu boli. Gotovo neizdrţljivo bubnjanje u njenoj glavi izazivalo je tup bol. Nije uspevala da sredi misli, ali je u njima vikont Hardkasl bio uvek prisutan.

Nije bila sigurna u to da li je sanjala da je on proveo čitav dan s njom i da je nonšalantno sedeo na ivici njenog kreveta kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Osmehnula se i okrenula na stranu pokušavajući da otera bol.

- Dţordţijana! - čula je dubok glas blizu sebe. Trgnula se i polako otvorila oči da bi ugledala Tedingtona

Leksforda, vikonta Hardkasla na samo nekoliko centimetara od njenog lica. Gledao ju je ljutito i ona pomisli da je ponovo učinila nešto što mu se ne dopada.

- Ostanite budni, Dţordţijana - za-htevao je.

Dţordţijana zatrepta, nakratko zatvori oči i ponovo ih otvori, a onda se oprezno uspravila u krevetu. Pogled joj je bio zamućen a lik vikonta Hardkasla nejasan.

- Popijte malo čaja - rekao je pruţajući joj solju. Nije se bunila kada je prineo solju njenim usnama jer je mogla da

drţi oči zatvorene i da istovremeno pije čaj. Moţda bi čak mogla da se opusti i da polako ponovo utone u san...

- Ostanite budni - ponovio je strogo. Zatreptala je nekoliko puta pre nego što je širom otvorila oči. Vikont je i dalje sedeo na ivici kreveta drţeći solju blizu njenih usana. Međutim, sve ostalo, uk-ljučujući i prostoriju u kojoj su se nalazili, bilo je obavijeno maglom.

- Ne mogu da shvatim gde smo, gospodine - promrmljala je zbunjeno.

- U gostionici - osmehnuo se. - Imali ste nezgodu s kočijom. Dţordţijana se nesvesno namrštila kada joj se sećanje vratilo.

Izdaja ljudi kojima je verovala, lord Bantli, njena rešenost da ode u Mensfild očevoj sestri ledi Milborn i iznenadna umešanost vikonta Hardkasla u njene planove... Nameravala je da kompromituje svoju reputaciju u nadi da će lord Bantli tada povući svoju ţenidbenu ponudu. Pa, pomislila je, uspela je da se kompromituje jer je bila sama, bez pratnje, s neoţenjenim gospodinom u gostionici ko zna gde.

- Gde je moja haljina? - upitala je shvativši da je polunaga. - Isprljali ste je kada ste pali - odgovorio je brzo ustavši s kreveta.

- Gostioničareva ţena je uzela da je opere. -I kosa mi je raspuštena - prošaputala je navlačeći pokrivač do

brade. - Uveravam vas, gospođice Terston, da su moje namere i moje

ponašanje bili krajnje časni - suvo je promrsio ispravivši se u svoj svojoj visini.

Dţordţijana je pokušala da se pribere pitajući se zašto od svega toga pravi toliku guţvu kada je upravo to ţelela. Osim toga, nije ţelela da vikont ode, bio joj je potreban čak više nego što je ţelela sebi da prizna.

- Ne brinite, neće biti nikakvog skandala - nastavio je u istom tonu. - Predstavio sam nas pod laţnim imenima, a osim gostioničara, njegove ţene i doktora niko vas nije video.

Prisilila je sebe da se osmehne pokušavajući prstima da dovede u red svoju kosu. Podigla je obrve kada je videla vikonta kako joj okreće leđa, spušta solju na sto u uglu i kreće ka vratima.

- Gospodine! - prošaputalaje.ali ju je on ipak čuo. - Gospođice Terston? - zastao je pogledavši je preko ramena. - Nemojte ići, molim vas - rekla je gotovo plačnim glasom. - Neću, Dţordţijana - pogled mu je odjednom smekšao i već

sledećeg trenutka ponovo je seo na ivicu kreveta uhvativši njenu ruku. - Ovde sam, pored vas i neću otići.

- Hvala vam, vikonte - promrmljala je s olakšanjem. Bila je svesna činjenice da u tom trenutku drhti, ali ne od straha, i

da bi najpametnije bilo da ga pusti da ode. Ali iz nekog, njoj neobjašnjivog, razloga nije mogla da podnese da je on napusti makar i nakratko.

Polako se nagnuo i Dţordţijana je sva pretrnula iščekujući poljubac, ali on se zaustavio tik ispred njenih usana. Duboko je uzdahnula shvativši da ţeli da je on poljubi, pa čak i nešto mnogo, mnogo više.

Drhtavim prstima dodirnula je njegovu lanenu košulju i zagledala se u njegove oči u kojima je gorela strast. Stresla se i obavila mu je ruke oko vrata, znala je da će ţaliti celog ţivota ako to ne učini pod naletom osećanja koja su je obuzela.

- Dţordţijana - duboko je uzdahnuo - razum mi govori da ovo nije dobra ideja, ali...

- Razum s ovim nema nikakve veze - prošaputala je. - Pobogu! - osmehnuo se. - U pravu ste. Spustio je usne na njene i počeo strasno da je ljubi, a ona je

zadrhtala, pritisnuta između njegovog snaţnog tela i velikih ja-stuka. Uzvratila mu je poljupce provlačeći prste kroz njegovu gustu kosu.

Jednom rukom čvrsto ju je drţao oko struka dok ju je drugom privlačio na svoje grudi i Dţordţijani se učinilo da ostaje bez daha. Ruka kojom ju je drţao bila je snaţna kao čelik, a na svojim grudima osećala je njegove mišićave grudi.

Pocrvenela je setivši se kako je burno reagovala na njegovu blizinu u kočiji kada ju je poljubio prvi put. Duboko je uzdahnula

uvlačeći njegov miris u nozdrve i instinktivno se napela nenaviknuta da bude tako blizu muškarca u tako intimnoj situaciji.

Dţordţijana nije znala mnogo o muškarcima, znala je ponešto o tome šta moţe da očekuje od njih. Ali nikada u svom dosadašnjem ţivotu nije bila toliko zbunjena u blizini jednog čoveka da nije mogla da pronađe odgovarajuće reči.

Sledećeg trenutka osetila je njegovu ruku na svom potiljku i susrela njegov uţareni pogled kojim ju je odmeravao. Iznenada je shvatila šta je vikont name-rio, ali je bilo isuviše kasno da pobegne, njegov stisak nije popuštao.

Nije mogla da se pomeri, nije mogla da misli i ništa što je do tog trenutka doţivela nije je pripremilo za osećanja koja su u njoj planula. Osetila je njegov vreli dah na obrazu i shvatila da on diše ubrzano, isto kao i ona, dok je polako primicao usne njenima.

Tedingtonove usne bile su neumoljive od trenutka kada su dotakle njene, traţeći njenu bezuslovnu predaju. Dţordţijani se činilo da ne moţe da diše i polako je podigla ruke do njegovih grudi ne znajući da li ţeli da ga odgurne ili privuče bliţe.

- Da imate imalo razuma, Dţordţijana - prošaputao je na njenim usnama - pobegli biste od mene ovog trenutka.

- Mislim da nisam u stanju da načinim više nijedan korak, gospodine - odgovorila je jedva čujno.

- Odlično - nasmejao se nadmoćno. - Nisam nimalo rad da vas pustim da odete. Dţordţijana je zaustila da nešto kaţe, ali reči nisu prešle preko

njenih usana jer su ih njegove ponovo prekrile. Ljubio ju je neverovatno neţno pretvarajući je tako u svoju robinju.

- Tako ste neţni - prošaputao je kada se malo odmaknuo od nje. - A opet ima toliko snage u vama. Poljubite me. Ne razmišljajući, Dţordţijana je obavila ruke oko njegovog vrata i

potraţila njegove usne. Osetila je kako je njegove ruke istog trenutka privlače bliţe i ona se prepustila svojim osećanjima koja još uvek nije uspevala da definiše..

- Izludećete me - promrmljao je zadihano. Jače ju je zagrlio zavlačeći prste u njenu gustu kosu dok mu je ona

ţeljno i strasno uzvraćala poljupce. Posle jednog u nizu dugih i

strasnih poljubaca odvojio se malo od nje i zagledao joj se u oči. - Vodiću ljubav s vama - ruka mu je zalutala pod njenu potkošulju.

- Sada? - pogledala ga je kroz poluspuštene trepavice. - Ovde? - Da - počeo je da je oslobađa ostataka odeće. - Ovde i sada. Trenutak kasnije Dţordţijana je osetila njegove dlanove na vreloj

koţi svojih nagih leđa i zadrhtala je celim telom. Kao hipnotisana, gledala je Tedingtona kako se trudi da je što brţe oslobodi odeće a njeno srce počelo je da tuče u luđačkom ritmu.

- Gospodine vikonte... - prošaputala je slomljenim glasom. - Reci moje ime - jedva je dodirivao njene usne. - Reci ga. - Tedingtone... Strasno ju je poljubio svlačeći joj u isto vreme košulju sa ramena,

a zatim je polako spustio glavu na njene grudi i usnama obuhvatio njenu bradavicu. Dţordţijana se instinktivno izvila ka njemu, sklopila je oči i prepustila se neverovatnom osećanju koje ju je preplavilo i oduzelo joj moć govora.

Iznenada je shvatila da je ovo priţeljkivala od trenutka kada ju je prvi put poljubio i više nije mogla da se odupre struji koja ju je uporno vukla njemu. Zavukla mu je prste u kosu i počela da je mrsi dok se izvijala pod njegovim vrelim usnama i toplim dlanovima.

Znala je da će uskoro otići iz ove gostionice, da će otići od njega i da ga verovatno nikada više neće videti. Zato je ţelela da ponese uspomenu na njega, ţelela je da u nekom kutku srca sačuva sećanje na njegove poljupce i milovanja.

Gledala ga je kroz poluspuštene trepavice kako nestrpljivim pokretima otkopčava svoju košulju. Skinuo ju je a zatim je usledio tup zvuk, pa još jedan, kada su njegove čizme završile na podu.

Dţordţijana je ponovo počela isprekidano da diše kada je ugledala dlake na njegovim grudima. Svetlost vatre iz kamina presijavala se na njegovim širokim ramenima ističući oštre konture njegovog vitkog, snaţnog tela.

Nije skidao pogled s nje dok se oslobađao pantalona, kao da proučava njenu reakciju na svoju nagost. Dţordţijana je teškom mukom progutala knedlu koja joj se stvorila u grlu, stid u njoj borio se sa ţeljom koja je bivala sve jača.

Ipak, ţelja je pobedila, a ona je bila uhvaćena u vrtlog strasti i nije mogla da dočeka da vidi kuda će je to odvesti. Dţordţijana se za

trenutak ukočila kada je osetila njegovu ruku na unutrašnjoj strani butina, ali je to kratko trajalo.

Tiho je zaječala izvivši telo prema njemu i zagnjurivši lice u njegove grudi dok joj je on neţno razdvajao butine. U njoj su zazvonila zvona na uzbunu kada je osetila njegove prste na najskrivenijim delovima svog tela.

Znala je da bi trebalo da mu kaţe da se zaustavi, ali nije mogla, prvi put je doţivela tako prisan muški dodir. Na kraju krajeva, posle ovoga biće slobodna i neće morati da strahuje od ljudi poput lorda Bantlija

Pripremila se za ono što sledi, ubeđe-na da će to verovatno biti jedini put da doţivljava nešto slično. Izgubila je moć govora, znala je da je izgubljena za sve dok je gledala kako se Tedington nadnosi nad njom.

Oblizala je suve usne, obavila mu ruke oko vrata i poljubila ga s takvom strašću da su oboje ostali bez daha. Tedingtona više nije trebalo podsticati, kao da je samo čekao taj poljubac, nestalo je sve njegove uzdrţanosti.

Dţordţijana je osećala hladnoću tamo gde je vazduh dodirivao njenu golu koţu i vrelinu na mestima koja je dodirivalo Tedingtonovo telo. Njegova teţina neverovatno ju je uzbudila, pogledala ga je pravo u uţarene oči u kojima je pročitala samo snaţnu ţelju.

Nikada pre nije videla takvu ţelju u očima muškarca, ali sada je instinktivno znala, kao i sve ostalo te večeri, da je to ţelja. Nikada u ţivotu nije osetila ništa slično, a teţina Tedingtonove noge koju je osećala na butini veoma joj je prijala.

Drhtavim prstima polako je prešla preko njegovih grudi prekrivenih maljama osetivši blago podrhtavanje mišića ispod zategnute koţe. Meko ga je poljubila u vrat, a zatim u rame, ohrabrena drhtajem koji je prošao kroz njegovo telo.

Dţordţijana je znala da se igra vatrom, da kao dobro vaspitana devojka iz visokog društva ne bi smela da radi to što radi, ali više je nije bilo briga. Zatvorila je oči i prepustila se osećanjima koja su je potpuno preplavila, svaki trag razuma nestao je iz njene svesti.

- Reci mi da me ţeliš - prošaputao je na njeno uvo. - Ţelim te - rekla je bez daha.

Iz njegovog grla otelo se nešto što je podsećalo na rezanje, ali sve o čemu je ona mogla da misli bilo je zadovoljstvo koje joj je pruţao. Nije mogla da poveruje u to da se vatra u njoj pojačava kada je osetila da se smestio između njenih butina.

Otvorila je oči za trenutak i presrela pogled njegovih čeličnosivih očiju dok se nadnosio nad njom. Sledećeg trenutka osetila je kako silovito ulazi u nju, kako je ispunjava do kraja.

Očekivala je nešto slično, ali ju je snaţan bol ipak iznenadio, kao i brzina kojom se povukao ustupajući mesto zadovoljstvu. Ipak nije uspela da se pripremi za mešavinu bola i zadovoljstva koje je osetila i usne joj se rastvoriše.

Tedington je poljupcem zaustavio njen vrisak pre nego što joj je prešao preko usana. Svaki mišić u njegovom telu bio je napet i Dţordţijani se činilo da su izvajani od čelika dok je prstima prelazila duţ njegovih leđa i ramena.

Osećala je kako mu mišići na leđima pod njenim dlanovima pulsiraju od naprezanja dok se polako kretao. Trebalo joj je vremena da se navikne na nova osećanja koja su je preplavila.

Prebrzo je došlo to novo osećanje koje nije mogla da imenuje i stekla je utisak da lebdi visoko iznad zemlje. Zarila mu je nokte u ramena i zabacila glavu osetivši kako se njegovo snaţno telo grči dok su zajedno leteli ka vrhuncu.

Dugo im je trebalo da se vrate u stvarnost, vatra u kaminu gotovo se ugasila, ah nijedno od njih nije pokazivalo nameru da se pomeri. Dţordţijana se umirila u njegovom zagrljaju spustivši mu glavu na grudi.

4. poglavlje Tedington je ostatak noći proveo zureći u plafon dok mu je

Dţordţijana leţala u naručju. Gledao je njeno usnulo lice, slušao njene uzdahe i osećao njeno telo uz svoje toliko snaţno da nije mogao da se smiri.

Dok ju je drţao u zagrljaju nakon što su vodili ljubav, priznao je sebi da se zaljubio u tu devojku koja je nenadano ušetala u njegov ţivot. Još uvek ništa nije znao o njoj, ali znao je da se pored nje oseća kao potpun čovek, ispunjen i srećan.

Uspela je da otera svu tamu iz njegovog ţivota, zbog nje je počeo ponovo da diše punim plućima. Dţordţijana mu se noćas predala ne traţeći i ne očekujući ništa, pripala mu je, a da nije znala šta joj nosi sutrašnji dan.

Ne samo da mu je pripala, nego mu je poklonila najveći dar koji ţena moţe da pokloni muškarcu koji je voli, svoju nevinost. Radosno je mislio o tome kako je spoznao neverovatnu sreću uz nju, ni u snu se nije nadao da će voleti ţenu kojom će se oţeniti.

Odlučio je da već sutra nabavi posebnu dozvolu kanteberijskog nadbiskupa za venčanje jer nije ţeleo da čeka. Pomisao na to da svaku noć provodi s Dţordţijanom i da se svakog jutra budi uz nju, ispunila ga je radošću.

Kakvi god da su je problemi mučili i od čega god da je beţala kada ju je sreo, on će je zaštititi. Učiniće sve da se oseća bezbedno uz njega i da izbriše onu senku tuge koja nije napuštala njene oči ni kada se smejala.

Mirno je leţao uţivajući u tišini, a zatim se oslonio na lakat i zagledao se u devojku. Prvi zraci jutarnjeg sunca obasjavali su njeno lice čineći ga još lepšim, i mogao je da zamisli kako se svakog jutra budi uz taj prizor.

Konačno je ustao, obukao na brzinu pantalone i navukao košulju, sve vreme izbegavajući da pogleda devojku. Brzo je prišao kaminu

i čučnuo da potpali vatru. S jutrom je stigla i potpuna svest o onome što se desilo.

Dţordţijana Terston nije bila ni sluškinja, ni glumica, ni operska pevačica, ona je bila kćerka jednog lorda. Njegovo ponašanje prema njoj prethodne noći bilo je za svaku osudu, ali nije mogao da natera sebe da oseća krivicu.

Ponovo je pogledao u pravcu kreveta i duboko uzdahnuo. Duga plava kosa boje zrelog ţita bila je rasuta po jastuku skrivajući delimično devojčino lice.

Jedna njena ruka mirno je počivala pored lica a drugom je obgrlila jastuk i Terington ponovo pomisli da nikada u ţivotu ništa lepše nije video. U tom trenutku Dţordţijana se promeškoljila u snu i okrenula na leđa izlaţući svoje lepo telo njegovom pogledu.

Protegnula se nesvesna činjenice koliko je u tom trenutku bila izazovna i Tedington je osetio da se u njemu ponovo budi ţelja. Snaţno je uvukao vazduh pokušavajući da se pribere.

Bio je ljut na sebe što u njenoj blizini nije u stanju da kontroliše svoje nagone. Jedino rešenje za situaciju u kojoj su se našli bilo je venčanje, na taj način i njena i njegova čast biće sačuvani.

On je u svom dosadašnjem ţivotu imao brojne ljubavnice i bogata gospoda poput njega redovno su ulazila u veze s glumicama, operskim pevačicama i udovicama, ali se nikada njima nisu ţenili.

Bogati i moćni članovi društva ţiveli su u svom uskom, probranom i samodovoljnom krugu. Oni su retko izlazili van granica tog kruga i nisu primećivali ljude koji su ţiveli van njih. A naročito nisu s njima sklapali trajne veze bilo koje vrste.

Što se njegovog braka s Dţordţijanom tiče, njega su ionako smatrah pomalo ekscentričnim, pa niko neće biti preterano iznenađen time što će se oţeniti devojkom koja je izgubila svoj visoki poloţaj u društvu.

Bio je i dovoljno bogat da mu njen miraz nije potreban, a kao njegova supruga biće ponovo dobrodošla u taj privilegovani krug. Osim toga, nije postojao niko ko bi se usudio da mu protivreči, a još manje da mu se zameri bilo šta.

- Dţordţijana - pozvao ju je shvativši da počinje da se budi. Devojka je pospano zatreptala, a zatim je naglo sela u krevetu i

pogledala ga širom otvorenim očima. I protiv njegove volje pogled

mu je skliznuo do njenih grudi koje su počele ubrzano da se podiţu i spuštaju.

Morao je da angaţuje svu svoju unutrašnju snagu da bi se odupro ţelji da joj se pridruţi u krevetu i da ponove prethodnu noć. Znao je da bi kao dţendmen trebalo da joj se izvini za svoje ponašanje, ali nikako nije mogao da prisili sebe na to.

- Da li vas još uvek boli glava? - upitao je pomalo kruto. - Podnošljivo - promrmljala je. - Da li ste u stanju da putujete? - sačekao je da klimne glavom, a

zatim dodao: - Odlično. Brzo je zakopčao košulju, upasao je u pantalone, vesto vezao

mašnu i obuo čizme, a zatim uzeo kaput s fotelje. Bilo mu je potrebno da što pre pobegne iz njene blizine da bi mogao da se sabere.

- Poslaću gostioničarevu ţenu da vam donese haljinu - rekao je pre nego što je izašao iz sobe.

Bilo mu je potrebno gotovo sat vremena da se pribere, a za to vreme pronašao je svog kočijaša i naredio mu da upregne konje. Uspeo je i da nešto pojede, ali mu se činilo da mu svaki zalogaj zastaje u grlu.

Popeo se u sobu tek kada mu je gostioničareva ţena rekla da je Dţordţijana spremna. Zatekao ju je kako sedi na krevetu, ali je izbegavala da ga pogleda, a doručak koji joj je poslao stajao ne stolu netaknut.

- Da li ste sigurni da ste sposobni za dalji put? - upitao je zastavši na sigurnoj udaljenosti.

- Ţelim da se vratim u London - tiho je rekla ne gledajući ga. - Više ne ţelite u Mensfild? - zbunjeno se namrštio. - Ne - odmahnula je glavom. Tedington je duboku uzdahnuo kada je video kako se devojka

bori sa suzama i ponovo je osetio da ga preplavljuje osećaj krivice. Načinio je nekoliko koraka do prozora, a onda se naglo okrenuo i ispra vio ramena.

- Gospođice Terston, ja... - zastao je na trenutak traţeći prave reči. - Neću traţiti oproštaj od vas za svoje nedolično ponašanje. To što sam uradio bilo je neoprostivo. Kompromitovao sam vas i čast mi nalaţe da vam to nadoknadim.

U tom trenutku izgledala mu je sitna i ranjiva, ali istovremeno mnogo lepša nego kada ju je prvi put ugledao u balskoj dvorani. Osetio je neodoljivu potrebu da je zagrli i da poljupcima izbriše suze koje su joj skliznule niz obraze.

Bio je svestan činjenice da ju je doveo u veoma neprijatnu situaciju, ali je obećao sebi da će to ispraviti. Ostatak ţivota provešće iskupljujući se i nikada nikome neće dozvoliti da je povredi.

- Venčaćemo se - rekao je konačno. - Molim? - promucala je pogledavši ga zapanjeno. - Moja titula je veoma stara i poštovana - nastavio je okrenuvši se

ka prozoru. - Moje bogatstvo je dovoljno veliko da ostatak ţivota provedete u najvećem komforu. Uveravam vas da ćete imati sve što poţelite.

- Ništa se nije promenilo! Ja... - Sve se promenilo i vi to znate, Dţordţijana - rekao je oštro i

naglo se okrenuo prema njoj. - Vi ste devojka iz ugledne porodice, a ja sam dţentlmen i plemić koji drţi do svoje časti...

- Ne nameravam da se udaj em - rekla je isturivši prkosno bradu. - Oboje dobro znamo kakva je budućnost devojaka u vašoj

situaciji, gospođice Terston - odgovorio joj je suvo. - Devojke poput vas mogu biti samo nečije ljubavnice jer nisu u stanju da se same izdrţavaju.

- Za nekoliko meseci naslediću fond koji mi je otac ostavio u iznosu od dve-sta hiljada gvineja, a do tada imam malu ušteđevinu koja će mi omogućiti skroman ţivot - ponosno je ispravila ramena.

- Prema tome, neću zavisiti ni od čije milosti. Osim toga, dozvolite mi da vas podsetim na to da sam ono što se među nama dogodilo ţelela koliko i vi. Da nije tako, pruţila bih vam otpor. Dakle, ne treba da osećate nikakvu obavezu prema meni jer sam vas otvoreno ohrabrila, gospodine.

- Da, jeste - pogledao ju je namršteno. - Pitam se... zašto? - Pa... - devojka naglo pocrvene i skrenu pogled. - Recimo da sam

bila znatiţeljna. - Hoćete da kaţete da ste me iskoristili da biste zadovoljili svoju

znatiţelju, gospođice Terston? - upitao ju je zapanjeno.

- Ovaj... - tiho se nakašljala izbegavajući da ga pogleda. - Da. - A ja sam verovao da vam se dopadam - uzdahnuo je i pogledao

je ispod oka. -Zaista se osećam iskorišćenim, gospođice Terston. - Ali... - uplašeno ga je pogledala. -Nisam nameravala da vas

iskoristim, gospodine vikonte. Ja... - Šta je bilo, bilo je - Tedington podiţe ruku da zaustavi bujicu

njenih reči. - Šteta je učinjena i ne moţe se popraviti niti se mi moţemo pretvarati da se ništa nije desilo.

- To mi nije bila namera - Dţordţijana uvređeno napući usne. - Drago mi je da to čujem, gospođice - osmehnuo se. - Vratićete se

sa mnom u London. - A šta da kaţem svetu? - nije uspela da prikrije ironiju u svom

glasu. - Da imam aferu s vama, ali da neću da se udam? I šta biste vi uradili? Smestili biste me u neku kuću gde biste me povremeno posećivali?

- Bih biste smešteni u mojoj kući. Naravno, ako vam se ne dopadne, moţete izabrati koju ţelite - rekao je pomalo ljutito.

- Imaćete čitavu vojsku slugu, a svile i dragulja koliko vam srce ţeli.

- Hajde da se zadovoljimo onim što smo imali ovde - blago je rekla.

- Nisam siguran da je to moguće - promrmsio je. - Osim toga, odgovaramo jedno drugom. Ako se oboje malo potrudimo, naš brak mogao bi da bude uspešan.

- To što mi nudite, gospodine, veoma podseća na poslovni dogovor - uvređeno se namrštila.

- A, da - podsmehnuo se. - Zaboravio sam da verujete u brak iz ljubavi, gospođice Terston. Ipak, uzmite u obzir i to da ste prva devojka kojoj sam predloţio brak.

- Samo zato što to smatrate svojom obavezom - duboko je uzdahnula podigavši pogled ka njemu. - Mislim da je bolje da se naša veza završi u isto vreme kada i naš boravak ovde.

Tedington duboko uzdahnu i prođe prstima kroz kosu, a zatim nesvesno poče da trlja vrat kao i uvek kada je bio nervozan. Neprimetno se trgnuo kada je shvatio šta je uzrok njegove nervoze, smetalo mu je to što Dţordţijana ţeli da se njihova veza brzo završi.

- Razmislite o mojoj ponudi - po načinu na koji je to izgovorio bilo je jasno da se radi o zahtevu, a ne o molbi.

- Gospodine, ništa ne traţim od vas, to sam vam već rekla - duboko je uzdahnula. - Vodila sam ljubav s vama iako sam znala da vas najverovatnije nikada više neću videti.

- Hoćete da kaţete da odbijate moju ponudu? - upitao je namrštivši se.

- Neću se udati za čoveka koji će imati ljubavnice - opet je počela da se bori sa suzama koje su se skupljale u njenim očima.

- Nisam pominjao ljubavnice - rekao je ozbiljno. - Kada se venčamo, vi ćete biti jedina ţena s kojom ću voditi ljubav.

- Vi ste... - zastala je za trenutak kao da traţi prave reči. - Avanturista... zavodnik i nikada nećete biti srećni u braku.

Priznajem da sam pomalo ljubomorna na sve ţene s kojima ste bili pre mene, ali prihvatila sam da ste... takvi. Ali ja ţelim muţa koji će mi biti veran kao i ja njemu.

- Lep govor za nekoga tako mladog - primetio je podsmešljivo. - Devetnaest mi je godina, gospodine - uvređeno je napućila usne.

- Moţda sam mlada za vas, ali znam šta ţelim. - I ja znam šta ţelim - zagledao joj se uoči. - Sigurna sam da to nisam ja, gospodine - pogledala ga je ispod

oka. - Nećete biti srećni ako se oţenite mnome. - Dopustićete mi da ja donesem odluku o tome šta me čini

srećnim. - Dosadiću vam posle nekoliko nedelja - tuţno se osmehnula. -I

potraţićete druge ţene, a ja to neću moći da podnesem. - Ne verujem da ćete mi ikada dosaditi, Dţordţijana - rekao je, a

to je i mislio. -Priznajem da mi je prošlost burna, spavao sam s više ţena nego što mogu da se setim. Ali od kada sam sreo vas, nisam pomislio ni na jednu drugu, samo ste mi vi u mislima. Zar ne znate da kaţu da su preobraćeni zavodnici najbolji muţevi?

- Zar ne moţete da se zadovoljite ovim što smo imali? - upitala je s nadom u glasu. - S nečim kratkim i lepim? To ste verovatno radili s drugim ţenama.

- Sa svakom od njih - klimnuo je glavom. - Ali se neću zadovoljiti time kada ste vi u pitanju.

Tedington je gledao njen neţni profil dok joj je pogled počivao na rukama koje je sklopila u krilu. Osetio je neodoljivu potrebu daje zagrli i poljubi mali mladeţ iznad njene leve obrve, ah zadrţala ga je njena uzdrţanost.

Bila mu je potrebna sva samokontrola da ostane miran. Dok nije ponovo sreo Dţordţijanu, nije znao šta mu je zaista potrebno. Ne bilo koja ţena, trebala mu je Dţordţijana Terston. S njom je sve bilo drugačije. Duboko je uzdahnuo pokušavajući da kontroliše ţelju koja je buknula u njemu od pogleda na nju.

Prekrstio je ruke iza leđa nateravši sebe da se smiri, ali to nije moglo da zaustavi njegovu maštu. U mislima je počeo da luta i mogao je da zamisli Dţordţijanu kako sedi ispred kamina s knjigom u ruci.

Osmehnuo se na pomisao da će se sigurno oduševiti kada bude videla veliku biblioteku u Hardkasl Holu. Moći će da uţiva u delima na latinskom, italijanskom i engleskom jeziku.

Mogao je daje zamisli sklupčanu u njegovoj omiljenoj, velikoj fotelji s knjigom u krilu i šoljicom čaja u ruci. Njegova biblioteka u renesansnom stilu bila je puna svetia zahvaljujući velikim prozorima duţ spoljašnjih zidova.

On je biblioteku koristio kao radnu sobu i dopala mu se ideja da je deli s Dţordţijanom dok ona čita ili piše pisma. Bio je siguran da bi joj se dopao Hardkasl Hol - kada je vreme lepo, sva su vrata bila širom otvorena.

Vrtovi su bili prepuni rastinja koje je bujalo pod toplim suncem i prekrivalo zidove i balustrade stvarajući svet za sebe. Tedington se prisetio kako je kao dete trčao po tim vrtovima, to su bila najlepša sećanja iz njegovog detinjstva.

Tada je zamišljao da je vitez koji spašava damu u nevolji, a sada je uhvatio sebe da zamišlja kako tamo vodi ljubav s Dţordţijanom pod mesečinom. Počeo je i da se pita koliko će vremena proći pre nego što njihova deca budu trčala po tim vrtovima.

Od pomisli na to srce mu je brţe zakucalo, tog trenutka poţeleo je kćerku koja bi bila slika i prilika svoje majke. Sin bi imao njegovu tamnu kosu i Dţordţijanine radoznale i nemirne oči... Te misli toliko su ga okupirale da nije primećivao ništa drugo oko sebe.

- Dţordţijana, zar me nećete pogledati? - upitao je neţno.

Ona je nekoliko trenutaka ćutala i tek onda je polako okrenula lice ka njemu. Mogao je da se zakune da je osetio da se nešto u njemu pokrenulo kada je ponovo presreo pogled njenih zelenih očiju.

- Znam da je ovo teško za vas, Dţordţijana - počeo je. - Venčanje s nekim koga praktično ne poznajem teško je i meni.

- Da - duboko je uzdahnula i spustila pogled na svoje ruke skrštene u krilu. -Da li ste ikada bili zaljubljeni? Imate trideset dve godine, mora da ste bar jednom u ţivotu bili zaljubljeni.

- Nisam - nasmešio joj se. - Nikada nisam bio zaljubljen. - Baš nikada? - pogledala ga je kroz poluspuštene trepavice. - Naše društvo ne veruje u ljubav - rekao je ozbiljno, a onda brzo

dodao shvativši tok njenih misli: - Dajem vam časnu reč da se neću zaljubiti u drugu ţenu.

- To ne moţete znati - tiho je rekla odmahnuvši glavom. - Moţda ćete jednoga dana potpuno neočekivano negde ugledati ţenu u koju ćete se zaljubiti. Emocije se ne mogu kontrolisati.

- Uskoro ćete otkriti da ja mogu da kontrolišem svoje emocije - osmehnuo se samouvereno. - Dao sam vam reč da se neću zaljubiti u drugu i verujte mi da ću je odrţati.

- Ţao mi je, gospodine - odmahnula je glavom i skrenula pogled. - Sluţi vam na čast to što ste mi ponudili brak, ali to zaista nije potrebno.

- Dakle, odbijate me - bio je to više zaključak nego pitanje. - Oslobađam vas obaveze, gospodine - rekla je ne pogledavši ga. Tedington je počeo da šeta ukrug. Još uvek nije mogao da

poveruje da ga je zaista odbila. Nije mogao da shvati koja oi mlada dama iz dobre porodice odbila bračnu ponudu jednog vikonta.

S druge strane, Dordţijana Terston je bila osoba koja se suprotstavljala krutim pravilima ponašanja društva. To mu je pokazala kada je prihvatila njegovu pratnju do Mensfilda, a potvrdila prethodne noći kada mu se predala.

Ali on je odbijao da poveruje u to da bi se s istom strašću predala drugom muškarcu, moţda je zaista verovala da bi on nastavio da ţivi kao dotad. Morao je brzo da pronađe način da je zadrţi uza se da bi dobio dovoljno vremena da je ubedi u ispravnost svoje odluke.

- U redu - rekao je konačno. - Prihvatam vaše odbijanje, ali ćete isto tako vi prihvatiti moju zaštitu od lorda Bantlija i njemu sličnih dok ne steknete pravo na svoje nasledstvo.

- Ali... - zbunjeno ga je pogledala. - Kako ste to zamislili? - Narednih nekoliko meseci boravićete u Hardkasl Holu -

objasnio je gledajući je netremice. - Očekujete da ţivim pod vašim krovom, gospodine? - uzviknula

je zapanjeno. - To će pokrenuti ogovaranja koja sigurno ţelite da izbegnete. I sami ste rekli da gostioničaru niste dali naša prava imena.

- Malo je kasno da se uzbuđujete zbog svoje reputacije, gospođice Terston – primetio je sarkastično. - A što se tiče vašeg boravka pod mojim krovom, nemojte se uznemiravati. Moja majka oboţava da priređuje zabave i u ovo doba godine Hardkasl Hol je uvek pun gostiju. Siguran sam da ćete naći bar nekoga po svom ukusu i da ćete uvek imati propisanu pratnju.

- Ali... - zbunjeno je odmahnula glavom. - Šta ako vaš plan ne uspe?

- Za vašu informaciju, gospođice Terston, moji planovi uvek uspevaju - rekao je mirno, bez traga arogancije u glasu. -To je zato što ih paţljivo smišljam i spro-vodim u delo. Krenućete odmah kočijom za Tonton, a ja ću poslati glasnika da obavestim majku o vašem dolasku. Pretpostavljam da vaše stvari nisu u Mensfildu?

- Ne - odmahnula je glavom. - Tako sam i mislio. Bilo je to veoma loše organizovano bekstvo,

gospođice Terston. - Nisam ţelela da propustim priliku koja mi se ukazala - slegnula

je ramenima. - Ni ja neću propustiti svoju - rekao je tako tiho da ga nije čula.

5. poglavlje Dţordţijana se čitavog puta divila prirodi. Kada se našla na vrhu

breţuljka, na obodu šume na suprotnoj strani doline, ugledala je Hardkasl Hol. Bila je to velika, lepa kamena zgrada na uzvišici, a nedaleko od nje proticala je reka koja je na jednom mestu u dolini formirala jezero.

Velika kočija vikonta Hardkasla zaustavila se u prednjem dvorištu Hardkasl Hola kada je mrak već pao. Dţordţijana je ushićeno posmatrala ogromno kameno zdanje koje će joj narednih meseci biti dom.

Hardkasl Hol je po veličini daleko prevazilazio zamak u kojem je odrasla, tačnije dva Kaslton Hausa mogla su da stanu tu i još bi bilo mesta. Uniformisani sluga je prišao, otvorio vrata kočije i pomogao joj da siđe.

Bilo joj je ţao što je već pao mrak jer je bila sigurna da je okolina bila isto tako impresivna. Zadivljeno se okretala u ogromnom predvorju, fascinirana visokom oslikanom tavanicom i brojnim lukovima koji su krasili stepenište. Visoka tavanica oslikana je tako da podseća na nebo po kojem plove oblaci a zidovi su bili neţnoplave boje. Dţordţijana se polako uspinjala širokim stepeništem i bez daha gledala brojne slikarske radove na zidovima.

Prostorije su bile visoke i prostrane, nameštene s ukusom i moderno, sve oko nje svedočilo je o bogatstvu vlasnika. Hardkasl Hol je, za razliku od sličnih zdanja, odisao toplinom i jednostavnošću uprkos raskoši.

Zaista je u svakom pogledu premašio njena očekivanja. To je mogao da bude njen dom da je prihvatila vikontovu velikodušnu ponudu. Poţurila je za devojkom koja ju je odvela u njenu sobu. Veliki krevet s baldahinom dominirao je prostorijom a kamin, uz koji su postavljene dve udobne fotelje, bio je u uglu. Velika vrata vodila su na balkon, a drveni ormar isticao se belom bojom.

U svim senzacionalističkim romanima koje je čitala događaji su se odvijah brzo, pa čitaocima nikada nije bilo dosadno. Sada je stekla

utisak da je glavna junakinja jednog takvog romana, ali je znala da se neće završiti srećno po nju.

- Gospođa se izvinjava što vas nije sačekala, muči je glavobolja - rekla je devojka koja ju je dopratila do sobe. - Nada se da ćete joj se sutra pridruţiti na doručku u maloj trpezariji.

- Da, hvala - Dţordţijana klimnu glavom. - Molim vas, prenesite ledi Hardkasl da se nadam da će joj uskoro biti bolje i da će mi biti zadovoljstvo da je upoznam kada joj se sutra pridruţim uz doručak.

- Kako ţelite - devojka se nakloni. - Ako vam bilo šta treba, pozvonite u bilo koje doba.

Kada je ostala sama, Dţordţijana je počela nervozno da šeta po sobi kršeći prste. Nikako nije mogla da se oslobodi sećanja na prošlu noć. Mada je znala da joj kao devojci iz ugledne porodice ne priliči takvo ponašanje, nije osećala krivicu.

Reputacija vikonta Hardkasla bila joj je dobro poznata iz glasina koje su kruţile. Imena brojnih ţena, kako glumica i operskih pevačica, tako i mladih, bogatih udovica vezivala su se za njega.

Ipak, svi su znali da će se eri, kao svi dţentlmeni, jednom oţeniti zato što mu je duţnost da dobije naslednika. Iznenadila ju je njegova prosidba u gostionici i zatekla ju je nespremnu.

Kada je konačno shvatila šta je rekao, šta joj je ponudio, bila je spremna da prihvati, ali se brzo pribrala. Dobro je znala da je njegovo interesovanje za nju ograničeno na spavaću sobu i da bi mu ubrzo dosadila.

Duboko je uzdahnula svesna činjenice da su njena osećanja prema vikontu duboka, da joj je veoma drag. Nesvesno je odmahnula glavom terajući tu pomisao iz svesti, Tedington Leksford nije bio čovek u koga se treba zaljubiti.

Mada zbog smrti majke, a kasnije i oca, nije imala svoju sezonu u visokom društvu, srela se s raznim tipovima muškaraca. Flertovala je s mnogima i prihvatila udvaranje nekolicine pa je bila dovoljno iskusna da shvati da je vikont opasan po nju.

Skinula je ogrtač i prebacila ga preko naslona fotelje, a zatim je podigla pokrivač s kreveta, legla i pokrila se do brade.

Ma koliko se trudila, nije mogla da zaspi, nemirno se prevrtala po velikom krevetu. Bila je uznemirena ali nije mogla sebi da objasni zašto, osećala je zabrinutost bez ikakvog razloga.

Konačno je odustala od pokušaja da se opusti i zaspi pa je ustala zbacivši nogom prekrivače sa sebe. Prišla je prozoru i razgrnula teške draperije, a potom duboko udahnula noćni vazduh. Videla je da oblaci delimično zaklanjaju mesec i zvezde.

Prišla je kaminu i dodala je još dve cepanice jer je osećala jezu u kostima. Iako je bilo kasno proleće, noći su još uvek bile hladne i Dţordţijana je svoju nelagodu pripisivala tome. Nekoliko trenutaka gledala je u vatru koja se polako rasplamsavala a onda je pošla u krevet. Ponoć je odavno prošla kada je konačno uspela da zaspi, ali san joj je doneo uznemiravajuće snove.

Kada je ponovo otvorila oči, otkrila je da sunce visoko odskočilo obasjavajući sobu i polako se protegnula. Učinilo joj se daje spavala jedva nekoliko minuta. Ustala je i ogrnula kućnu haljinu koju je pronašla na ivici kreveta, a zatim prišla umivaoniku i iz velikog bokala nasula vodu da se umije.

Sela je za toaletni sto i počela da češlja svoju dugu plavu kosu snaţnim pokretima. Potom ju je vesto podigla u jednostavnu, nisku punđu i preko nje navukla mreţicu pričvrstivši je ukosnicama.

Osmehnula se kada je ugledala haljinu koja je visila na vratima ormara i brzo ju je obukla. Pogledala je svoju siluetu u ogledalu i, kritički se odmerivši, bila je zadovoljna onim što je videla.

Duboko je uzdahnula nekoliko puta pre nego što je otvorila vrata sobe i izašla u hodnik. Kada je sišla u hol, zbunjeno je zastala ugledavši sluge kako se nervozno gledaju, a zatim se trgnula na zvuk koji je dopro do nje.

Odnekud su dopirali glasovi, tačnije, takva vika da je veliki ulazni hol odzvanjao. Neka ţena je nekontrolisano vrištala i Dţordţijana se stresla pitajući se šta joj to rade. Sledećeg trenutka li jednim vratima pojavila se ţena čije je lice bilo iskrivljeno od besa, a oči su joj ljutito sevale dok su joj usne bile stisnute u tanku liniju. Inače, njeno lice je bilo mekih crta, s punim, senzualnim usnama, pravilnim nosom i očima boje zlata.

Dţordţijana se nesvesno namrštila pitajući se odakle poznaje tu ţenu čije je godine bilo nemoguće odrediti. Potom je shvatila zašto

joj se učinila poznatom: nešto u njenim crtama lica podsetilo ju je na vikonta.

- A, naša nova gošća - rekla je ţena potvrđujući njene sumnje. - Kako sam obaveštena, ti si verenica mog sina. Ko si i gde te je upoznao?

- Sigurna sam da će vam gospodin vikont sve objasniti kada dođe - uzvratila je osećajući se nelagodno. - Uveravam vas da nisam...

- Ostali gosti su u salonu. Dođi da te upoznam s njima - prekinula ju je ţena pomalo grubo. - Nadam se da će ti ovde biti udobno.

- Hvala vam, ledi Hardkasl - Dţordţijana se naklonila i poţurila za njom.

- Ako sam dobro razumela, ti treba da naslediš dvesta hiljada gvineja - ledi Hardkasl je pogleda iskosa. - Da li je to tačno?

- Da, gospođo - zbunjeno je klimnula glavom. - Nasledstvo ću dobiti kada napunim dvadeset godina, dotad je novac pod starateljstvom.

- Veliko bogatstvo za devojku poput tebe - rekla je ledi više za sebe. - Sigurna si da ih ne moţeš dobiti pre toga?

- Jedino ukoliko se udam pre tog roka - objasnila je pitajući se kuda razgovor vodi.

- Za mog sina se ne moţeš udati, to je sigurno - ledi naglo zastade i odmeri je od glave do pete. - On se neće oţeniti jer sam ja njegov ţivot. To nasledstvo bilo bi sasvim dovoljno za tvoje potrebe.

- Bojim se da je to nemoguće pre nego što napunim dvadeset godina, gospođo - mirno joj je odgovorila.

- Ništa nije nemoguće - ledi Hardkasl se zamišljeno osmehnu. - Nešto bi se moglo učiniti.

- Kako to mislite? - Dţordţijana se namršti. - Večeras ćeš večerati s nama - ledi je prečula gošćino pitanje.

- Hardkasl Hol je uvek pun gostiju, a neki dolaze kasno da se zabave.

- Da se zabave? - ponovila je devojka. - To sam rekla - obrecnu se ledi. - Dobro si čula. Dţordţijana se neprimetno stresla od jeze koja joj se spustila niz

kičmu, iz nekog razloga osećala se veoma neprijatno u blizini ledi Hardkasl. Bila je svesna toga da se ni ona nije dopala starijoj ţeni.

Ledi Hardkasl je bila opasna i Dţordţijana je priznala sebi da se plaši te ţene, ali je znala da joj ne moţe nauditi. Gospođa nije ni pokušala da prikrije da joj se ne dopadam, pomislila je, ali joj se očigledno dopao moj novac.

Odahnula je kada je ugledala devojku pribliţno svojih godina, koja im je prilazila smešeći se. Njena sjajna crna kosa bila je podignuta u modernu punđu, a haljina koju je nosila bila je nesumnjivo kreacija odlične londonske stilistkinje.

- Ledi Hardkasl - devojka se naklonila. - Izabel, baš dobro što si naišla - ţena klimnu glavom. - Ovo je

naša gošća Dţordţijana Terskot. Bila bih ti zahvalna ako je upoznaš s ostalim gostima jer treba nešto vaţno da obavim.

- Naravno, ledi Hardkasl - Izabela se nasmeši gledajući stariju ţenu kako odlazi. - Pomalo je ohola, ali mora se priznati da je puna duha. Zar ne mislite tako, gospođice Terston?

- Ne znam, zaista - Dţordţijana je bila zbunjena. - Upoznala sam ledi Hardkasl pre nekoliko minuta.

- Pretpostavljam daje uspela da izvuče iz vas sve što je zanima - crnka uhvati Dţordţijanu podruku. - Ne uzbuđujte se, s vremenom ćete se navići na njeno ponašanje koje nije uobičajenu za damu njenog poloţaja.

- Bojim se da neću ostati ovde dovoljno dugo, gospođice Izabela - Dţordţijana se osmehnu.

- Zovite me Izabela. Nas dve smo ionako najmlađe ovde. Jeste li došli s gospodinom Terstonom? Da li je on vikontov poznanik? Ili moţda ledi Hardkasl? Moj muţ, lord Menli odavno poznaje vikonta. Bili su zajedno na Oksfordu.

- Nisam udata - promrmljala je Dţordţijana pomislivši da njena nova sagovornica nije ništa bolja od prethodne. -Vikont Hardkasl me je ljubazno pozvao da provedem neko vreme ovde. Verujem da je poznavao mog pokojnog oca.

- A, tako - Izabela je odmeri od glave do pete. - Vi ste, dakle, ta misteriozna gošća koja je izazvala opštu pometnju u duši naše domaćice.

- Pometnju? - zbunjeno ponovi Dţordţijana. - Čula sam neke glasine... - osvrnula se oko sebe i nastavila je tiše,

poverljivim tonom: - Od sinoć se priča da je vikont odlučio da se

oţeni. Ne znam ima li istine u tome, ali to je veoma uzbudilo ledi Hardkasl. Znate li moţda nešto o tome, Dţordţijana?

- Naţalost, ne znam. Poslednji put videla sam gospodina vikonta pre nekoliko dana u Londonu - osetila je kako crveni zbog laţi. - Verovatno je u pitanju trač.

- Nisam sigurna - Izabela odmahnu glavom. - Ovoga puta je nešto drugačije. Čak je i gospođa Reding uznemirena.

- Gospođa Reding? - Dţordţijana se namršti. - Bivša vikontova ljubavnica?

- Bivša? - Izabela se nasmeja. - Draga moja, Amelija Reding nije neko ko se povlači pred preprekom. Ako je verovati glasinama, veza između nje i vikonta nikada nije prekinuta.

- Ljudi svašta pričaju - Dţordţijana je izbegavala da pogleda sagovornicu. - Imaju previše slobodnog vremena ako mene pitate.

- Zaista, gospođice Terston? - ledi Menli se pakosno osmehnu. - A kako objašnjavate to da su oboje prethodnu nedelju proveli u Brajtonu?

- Slučajnost? - ponudila je odgovor. - Moţda - Izabela sleţe ramenima - ali moram vas upozoriti na to

da je dotična gospođa izjavila da ne namerava da odustane od svog ljubavnika.

- Mislim da se i vikont nešto pita -Dţordţijana je iskosa pogleda. - Ah, draga gospođice Terston, njih nije teško zavesti, ali vi ste

isuviše mladi da biste to znali - nagnula se nastavljajući u veoma poverljivom tonu: - Mnogi od njih imaju i ţene i ljubavnice. Bili biste zapanjeni kada bih vam spomenula samo neke.

- Molim vas, nemojte. Vikont Hardkasl mi liči na čoveka koji je navikao da dobij a ono što ţeli.

- Muškarci - Izabela prevrnu očima. -Misle da poseduju sve, uključujući ljude koji ih okruţuju. To se naročito odnosi na ţene. Misle da mogu da nas očaraju kao one njihove operske pevačice i glumice.

- Već sam sretala takvem muškarce i znam kako da izađem na kraj s njima - samouvereno izjavi Dţordţijana.

- Bila bih oprezna da sam na vašem mestu. Ovde je drugačija situacija nego u Londonu. Osim toga, morate priznati da je vikont Hardkasl veoma zgodan. Bije ga glas da je veliki ljubavnik.

Dţordţijana tiho uzdahnu zaključivši da je ipak donela pravu odluku odbivši vikonta jer ne bi podnela činjenicu da je njena suparnica dvostruko starija udovica. A moţda je tako bolje, pomislila je u jednom trenutku, to će joj pomoći da ga lakše preboli.

- Draga, gospođice Terston - Izabela je pogleda iskosa - nešto ste mi bledi.

- Ovde je zagušljivo, zar ne mislite tako? - bila je ponosna na sebe što se brzo snašla.

- U pravu ste - prihvati crnka veselo. - A moram priznati i da sam ogladnela. Hajdemo, ostali nas čekaju u malom salonu.

Mali salon uopšte nije bio mala prostorija, ali tako su ga nazivali jer je postojao veći koji se koristio u večernjim satima. Tu su zatekle nekoliko dama, Izabelinog muţa, lorda Menlija, lorda Ervija i još jednog gospodina koga je viđala na balovima u Londonu, ali nije znala njegovo ime.

Muškarci su brzo ustali da ih pozdrave, a Dţordţijana im se nasmešila dozvolivši Izabeli da je prisno drţi ispod ruke dok ju je predstavljala. Poznavala je neke od prisutnih i pozdravila ih je klimanjem glavom i osmehom.

Gotovo istog trenutka privukla je pa ţnju svih prisutnih neţenja i uţivala je u tome. Brzo i lako se upustila u konverzaciju prihvativši ponuđenu solju čaja i kolače.

Upravo je počela da razmišla o prihvatljivoj temi za razgovor kada su se velika dvokrilna vrata širom otvorila. Sledećeg trenutka u trpezariju je ušao vikont okrznuvši pogledom prisutne.

Nekoliko trenutaka njegove oči zadrţale su se na Dţordţijani. Ona je krišom uzdahnula i uloţila veliki napor da spreči crvenilo na obrazima kada joj se pogled susreo s vikontovim.

- Hardkasle - lord Menli ustade da pozdravi prijatelja - već sam pomislio da nećete doći.

- Oprostite mi, Menli, bio sam zauzet neodloţnim poslom - odgovorio je neodređeno.

- Sve vam je oprošteno, prijatelju - lord se široko osmehnuo. - Propustili ste izvrsnu večeru sinoć, Hardkasle - reče mu uz

osmeh lord Ervi dok se pozdravljao s njim. - Gde ste bili? - Bio sam zauzet, Evri - promrmlja Tedington.

- Onda će vam bez sumnje prijati ovaj vazduh - Izabela ga je gledala pravo u oči. - Odmorićete se od tolikih obaveza.

- Nadam se da ste udobno putovali, gospođice Terston - rekao je Tedington okrenuvši se ka njoj.

Dţordţijana je polako ustala osećajući blagu drhtavicu u kolenima i netremice je gledala kako vikont podiţe njenu ruku do svojih usana. Nije joj promakao pogled kojim je odmerio čitavu njenu figuru od lica do vrhova cipela.

- Neopisivo mi je zadovoljstvo što sam vas ponovo sreo, gospođice Terston - značajno ju je pogledao. - Oduševljen sam time što ste prihvatili moj poziv da me posetite.

- Zaista? - upitala je tiho da je samo on čuje. Dţordţijana oseti da crveni i brzo okrenu glavu ne ţeleći da on to

vidi. Vikont je očigledno bio vičan igri dvosmislenih izjava. U jednom trenutku podigla je pogled i shvatila da on i dalje netremice gleda u nju. Trudila se da zadrţi mirnoću na licu i blago se osmehnula na šta je on klimnuo glavom.

- Kako vam se dopada Hardkasl Hol, gospođice Terston? - upitao je.

- Predivan je - odgovorila je iskreno. -Volela bih da ga bolje upoznam.

- Ovde se ne isplati biti radoznao -uhvatio ju je za ruku i poveo dalje od ostalih. - Ne znam da li ste čuli, ali u Hardkasl Holu ima duhova. Nikada ne znate na kakvog ćete naleteti.

- Ako ih ima, ne zameram im. Zdanje je predivno. - Drago mi je što to čujem - zadovoljno je klimnuo glavom. - Sutra

ću vas povesti u obilazak. Jedan deo je saksonski, postoji i normanski, pa iz doba Edvarda Ispovednika, Elizabete I, restauracije kraljice Viktorije. Svaka generacija dodala je ponešto ulepšavajući Hardkasl Hol.

- Da li ste i vi nešto dodali? - upitala je zagledavši se kroz prozor. - Nisam - odmahnuo je glavom. -Moţda ću to uraditi kada se

oţenim. Dţordţijana brzo pogledala oko sebe pitajući se da li je nekome

čudno to što su se odvojili od društva. Međutim, niko nije obraćao paţnju na njih, bar ne otvoreno, i ona se malo opustila.

- Nadam se da se naš poslednji razgovor neće ponoviti - promrmljala je.

- Koliko se sećam, pitali ste me da li sam zaljubljen i ja sam vam rekao da nisam - time joj je dao do znanja da ne ţeli da promeni temu. - Sada ţelim da vam postavim isto pitanje. Da li ste zaljubljeni u nekoga, Dţordţijana?

- Nisam - odmahnula je glavom oseća-jući da joj crvenilo obliva obraze.

- Ponajmanje u onoga s kim ste proveli noć u gostionici - izgovorio je jedva čujno, gledajući je netremice. - Moţda bih mogao da vas navedem na to da se zaljubite u mene, Dţordţijana. Plašite li se ljubavi ili, moţda, samo mene?

Dţordţijana gaj e zapanjeno gledala, potpuno zatečena njegovom drskošću, i trebalo joj je nekoliko trenutaka da se pribere. Diskretno je stisnula usne, znala je da kao lepo vaspitana devojka ne sme da mu kaţe ono što joj je navrh jezika.

- Izvinite me, gospodine vikonte - uhvatila je skute svoje haljine i naklonila se. - Od sinoć umirem od ţelje da prošetam po vrtovijma.

Brzo se okrenula i, ne dajući mu priliku da je zaustavi, izašla je na prostranu terasu. Tek kada je bila sigurna da je dovoljno daleko, dozvolila je sebi da zastane i krišom pogleda u pravcu kuće.

Odahnula je jer je niko nije pratio pa je produţila kroz prelepo uređenu baštu. Išla je polako pored grmova ruţa koji su upravo počeli da listaju i da formiraju prve prolećne pupoljke.

Uskoro je pronašla deo vrta koji je bio pomalo izdvojen, ukrašen mermernim figurama i malim kamenim klupama. Sela je na klupu u hladovini i pomislila na to da je sudbina nepredvidljiva, bar u njenom slučaju.

6. poglavlje Dţordţijana se umalo nije onesvestila prvi put u ţivotu dok je

dve večeri kasnije stajala u uglu velike balske dvorane u Hardkasl Holu. Sve oko nje počelo je da se vrti dok se borila s neverovatnim šokom.

Verovala je da je njena prošlost iza nje i poslednje što je očekivala bilo je da ugleda lorda Bantlija kako ulazi u dvoranu. Za tren joj se učinilo da je vreme stalo i da su plamičci bezbrojnih sveca u teškim lusterima prestali da lelujaju.

Rastrzana između besa i očaja, posmatrala ga je kako korača pravo prema njoj i mogla je samo da se nada da neće izazvati skandal. A s druge strane, lord Bantli je bio dovoljno bogat i cenjen da je povremeno mogao sebi da priušti skandal.

Njen ugled tako nešto ne bi mogao da podnese pa je duboko uzdahnula spremajući se za susret. Da bi se smirila, raširila je belu čipkanu lepezu i počela da se hladi. Njen plan da pobegne od tog uţasnog čoveka odlično je funkcionisao do te večeri. Treba samo da ostane mirna i sabrana, pomislila je, i ranije je uspevala da se izvuče iz neprijatnih i opasnih situacija.

Duboko je uzdahnula prisilivši sebe da ga pogleda pravo u oči iz kojih su izbijale varnice. Da nije bila okruţena tolikim ljudima, Dţordţijana bi u tom trenutku bila zaista uplašena jer je lorda Bantlija pratio glas da je izuzetno grub i nasilan prema ţenama.

Ona mora biti pametna, pronicljiva i hladne glave ako ţeli da nepovređena izađe iz tog susreta, pomislila je. Međutim, jedan pogled na njegovo crveno lice i oči koje su ljutito sevale rekao joj je da to neće biti lako.

- Dţordţijana - preteći je izgovorio zastavši ispred nje. Stresla se od zvuka njegovog glasa. Odjednom je postala svesna

neprijatne tišine koja je zavladala i primetila je da svi nestrpljivo očekuju nastavak razgovora.

- Ne dozvoljavam da mi se obraćate na taj način - prosiktala je kroz stisnute usne tako tiho da je samo on mogao da je čuje.

- Mislim da sam bila dovoljno jasna kada sam rekla da ne ţelim nikada više da vas vidim.

- Uveravam vas da ćete ţeleti da čujete ono što imam da vam kaţem - ledeno se nasmešio.

- Ne interesuje me ništa što vi... - Dosta! Za ovo ćete biti kaţnjeni kada se venčamo. Objaviću našu

veridbu posle večere, a venčaćemo se za najkasnije nedelju dana. - Ne! - odmahnula je glavom osećajući kako u njoj raste bes. - Rekla sam vam da se nikada i ni pod kojim uslovima neću udati

za vas. Ako objavite našu veridbu, verujte da ću vas odbiti pred svim gostima Hardkasl Hola. Iako prezirem tračeve, verujem da će vest o tome stići do Londona za najkasnije dva dana.

- Ja ću sutra nešto objaviti - zagonetno se osmehnuo. - Ako ne našu veridbu, onda trač... iako ih vi toliko prezirete.

- Ne postoji ništa što... - Izvesni lord B. i gospođica Dţ. proveli su noć u intimnoj

atmosferu u jednoj gostionici na putu za Brajton - rekao je glasom u kojem se osetilo likovanje.

- Ali... - pogledala ga je zapanjeno. -To je laţ! - Ne sasvim — trijumfalno se osmehnuo. - Moţete izabrati da

kaţete pravu istinu, ali u svakom slučaju vaš ugled će biti uništen. Dţordţijani se činilo da će joj srce iskočiti iz grudi, toliko je

snaţno udaralo. Obe opcije koje joj je lord Bantli nudio bile su pogubne po nju i jedini način da spase svoju reputaciju bio je da se uda za njega ili za vikonta.

Lord Bantli je očigledno računao na to da će izabrati njega, a visoko društvo pozdravilo bi taj brak. Štaviše, mnoge dame će je smatrati pametnom što je na takav način osigurala prestiţan brak.

Ni ugled lorda Bantlija ni vikonta Hardkasla ne bi bio ugroţen takvim skandalom jer su se obojica visoko kotirali na društvenoj letvici. Bilo je lako odlučiti da ignorišu norme društva, ali nešto sasvim drugo je biti stavljen pred konačni izbor, pomislila je duboko uzdahnuvši.

Osim toga, posle svega što je vikont Hardkasl učinio za nju, bila je duţna da se potrudi da njegovo ime ne bude upeteno u skandal. U tom trenutku jedna spasonosna misao projurila je kroz njenu glavu.

- Ako se ne varam, traţili ste netaknutu devojku a ja to više moţda nisam - slatko se osmehnula. - Ipak sam provela noć u intimnoj atmosferi krčme s jednim gospodinom.

- Ali taj gospodin očigledno neće da se oţeni vama inače bi vaša veridba već bila objavljena - procedio je kroz stisnute zube. - A ako je to što kaţete istina, onda...

- Eto - zadovoljno je klimnula glavom. - I sami vidite da je brak između nas nemoguć. Na kraju krajeva, moja tetka je ledi Milborn, a i sami znate kakve glasine kruţe o njoj.

- A, ne - nasmejao se poput hijene. - Ako se nešto zaista desilo, naći ću način da vas kaznim zbog toga, ali venčanja će biti. Uţivaću u tome da vas pripitomim. Šta god da uradite, Dţordţijana, ja ću biti taj ko će se naslađivati vašim porazom.

- Poslednji put vam kaţem da se neću udati za vas - obrecnula se ne vodeći više računa o tome da li će je neko čuti. - Sta god da uradite ili kaţete, nećete me nagovoriti da prihvatim brak s vama.

- A, Bantli, vidim da si upoznao našu malu naslednicu! - uzviknu ledi Hardkasl stvorivši se u tom trenutku pored njih.

- Gospođice Terston, lord Bantli je vaš večerašnji partner. Dţordţijana je zaustila da se pobuni, a zatim je shvatila da ne

vredi ništa da pokušava. U tom trenutku čula je jasan, oštar zvuk i trgla se, a kada je spustila pogled, otkrila je da je ona stvorila taj zvuk kada je polomila lepezu.

- Izvinite me, gospođo - naklonila se. Poţurila je da se udalji namerno propustivši da pozdravi lorda Bantlija. Nije morala da bude previše pametna da bi shvatila namere ledi Hardkasl, a bila je sigurna u to da je dotični lord umešao prste.

Bio joj je potreban vazduh i zato je gotovo istrčala na terasu koja je bila osvetljena brojnim svetiljkama. Veče je bilo neobično prijatno za to doba godine i nekoliko parova koristilo je privatnost vrta do kojeg se stizalo preko terase.

Oslonila se svom teţinom na ogradu dok joj je mozak grozničavo radio traţeći način da se izvuče iz zbrke u koju je ponovo upala, ne svojom krivicom. Jedino što joj je padalo na pamet bilo je da se povuče u svoju sobu i ne izlazi odatle dok je lord Bantli u gostima.

- Baš sam razmišljao o tome kako se danas brzo stiţe iz Londona - čula je dobro poznati vikontov glas iza sebe. - Doverski put je sve prometniji.

- Ne mogu da podnesem lorda Bantlija - okrenula se ka njemu. - A još moram da sedim pored njega tokom večere.

- Nećete sedeti pored njega - mirno je proučavao njeno lice. - Mogu li da se povučem, gospodine vikonte? - pogledala ga je

iskosa. - I da pobegnete? - podigao je jednu obrvu. - U pravu ste - promrmljala je posle kraćeg razmišljanja. - On je taj

koji treba da se sklanja. U trenutku joj se učinilo da vikont ţeli još nešto da kaţe, ali se

tada na terasi pojavila bučna grupa. Dţordţijana je prepoznala Izabelu i lorda Menlija, kao i lorda Evrija dok joj je prelepa dama u njihovom društvu bila nepoznata.

- Tedi, dragi, svuda sam te traţila - rekla je ţena maznim glasom uhvativši vikonta ispod ruke.

- Amelija, dozvoli mi da ti predstavim gospođicu Terston, moju gošću - Tedington se naglo uspravio. - Gospođice Terston, moja poznanica Amelija Reding.

Dţordţijana je osetila neobičan pritisak u grudima kada je shvatila ko je ta dama. Do tog trenutka vikontova ljubavnica bila je imaginarna, ali sada je pred njom stajala prelepa ţena od krvi i mesa.

Jedan pogled bio joj je dovoljan da shvati da ta ţena zna kako da privuče paţnju muškarca i kako da je zadrţi. Na sreću, nisam se zaljubila u vikonta, pomislila je s olakšanjem, jer bih bitku s gospođom Reding sigurno izgubila.

- Gospođo - klimnula je glavom naklonivši se. - Tedi - Amelija ju je ignorisala - obećao si mi da ćeš me naučiti da

igram faro. - Ako ţeliš - promrmljao je i poveo pratilju nazad u dvoranu. - Ovde je ţivlje nego što ste navikli, gospođice Terston? - upitala

je Izabela smešeći se. - Priznajem da sam iznenađena nekim stvarima - uzvratila je

osmehom. - Naročito kockarnicom koju sam slučajno otkrila.

- Zar vam Hardkasl nije rekao? - lord Everi se zbunjeno nasmeši. - Osim toga, mislio sam da to svi znaju. Njegova majka, ledi Hardkasl okoreli je kockar. Kada joj je London postao vruć, povukla se ovde i napravila jednu od najvećih kockarnica u Evropi.

- Nisam to znala, gospodine. Doduše, tek sam pre nekoliko meseci došla u London, a dotad sam ţivela na selu.

- A, tako - lord Everi klimnu glavom. - U svakom slučaju, ledi Hardkasl uzima dva i po procenata. To

je, naravno, protivzakonito. - Problem je u tome što sve odmah prokocka - objasni lord Manli. - Tačno - potvrdi lord Evri. - Gledao sam je kako ulaţe i po

hiljadu gvineja na jedno deljenje karata. - Da budem iskrena, ne volim guţvu - Dţordţijana sleţe

ramenima. - I ne znam šta zaista traţim ovde. Ovakve ljude nikada pre nisam srela i ne ţelim više da ih vidim.

- Sigurna sam da se te reči ne odnose na našeg domaćina Hardkasla - Izabela je značajno pogleda. - On je zaista jedinstven primerak muškog roda. Znate li, gospođice Terston, da je jednom za opkladu pobedio prvaka Engleske u boksu? Šta kaţete na to?

- Ne znam šta da kaţem - promrmlja Dţordţijana. - Stalno zaboravljam da ste vi ţiveli na selu - Izabela prezrivo

odmahnu rukom. - Kladim se da nemate pojma šta se ovde događa, gospođice

Terston. - Imam oči pa vidim. - A ono što ne vidite? - E, sad je dosta, draga - umešao se lord Manli. - Hajde, iznenada

sam raspoloţen za ples. - Izabela je divna devojka, ali ponekad zaista nema takta -

osmehnuo se lord Everi kada su ostali sami. - Nemojte joj zame-riti, bojim se da ju je moj prijatelj previše razmazio.

- Ledi Manli je od prvog trenutka bila ljubazna prema meni - poţurila je da ga razuveri. - Zaista nemam šta da joj zamerim.

- Da li ste raspoloţeni za ples, gospođice Terston? - upitao je ponudivši joj ruku.

Dţordţijana mu se zahvalno nasmeši-la i spustila je dlan na njegov dozvolivši mu da je povede do podijuma za igru. Ostatak večeri protekao je lepo.

Za vreme jela sedela je između lorda Everija i gospodina koji joj je bio predstavljen kao Piter Gilinam. Kada je u jednom trenutku preko stola uhvatila pogled vikonta Hardkasla očima mu se zahvalila, na šta je on klimnuo glavom.

Mada joj je sve vreme za večerom bilo neprijatno pod upornim pogledom lorda Bantlija, uspela je da se opusti i da uţiva u razgovoru. Posle večere je ponovo plesala i raspoloţenje joj se popravilo, a osmeh joj nije silazio s lica.

- Ah, gospođice Terston, tu ste - vikont Hardkasl se u jednom trenutku pojavio pred njom. - Nadam se da me nećete odbiti za ovaj ples.

- Nikako, gospodine vikonte - ljupko mu se nasmešila prihvativši njegovu ruku.

- Izbegavate me, gospođice Terston - privukao ju je u zagrljaj i poveo u ritmu muzike.

- Nije tako, gospodine, to vam se učinilo. - Ţelim da razgovaram s vama nasamo. Nije joj preostalo ništa drugo nego da mu dozvoli da je izvede na

terasu. Duboko je udahnula sveţ vazduh da bi se opustila. Noć je bila vedra, ali na nebu nije bilo mnogo zvezda pa je napolju vladao gotovo mrkli mrak, a jedina svetlost i zvukovi dopirali su iz balske dvorane.

- Video sam kako vas lord Everi gleda - reče Tedington. - Oprostite? - Dţordţijana ga zapanjeno pogleda. - Kada vas je pozvao na ples, razmenili ste poglede - oči su mu

sijale u mraku. - Šta se dešava? - Mislim da vas se to ne tiče, vikonte - malo se povratila od

iznenađenja pa mu je drsko odgovorila. - I te kako me se tiče - glas mu je bio oštar dok joj se unosio u lice.

- Vi ste u mom domu i pod mojom zaštitom, sećate se? Imam pravo da znam da li moja štićenica ima aferu.

- Samo smo plesali — ustuknula je. -Teško da se to moţe smatrati aferom.

- Drţaču vas na oku, gospođice Terston. Ne ţelim da vam se bilo koji muškarac previše pribliţi.

- Ponovo ste arogantni, vikonte — prkosno je isturila bradu. - Mogu imati prijatelje, kao što vi moţete imati prijateljice.

- Ne razmenjujem vrele pogleda sa svojim prijateljicama - rekao je tiho.

- Ne, vi razmenjujete nešto drugo sa svojim prijateljicama - osmehnula se izazivački. - Da vas ne poznajem bolje, vikonte, pomislila bih da ste ljubomorni.

- Samo se drţite podalje od njega i njemu sličnih. Imajte na umu činjenicu da lord Everi traţi samo zabavu.

- Eto, opet mi govorite šta da radim - ispravila je ramena. - Druţicu se sa svakim ko mi se dopadne. Naviknite se na to, vikonte.

- Neću vam to dozvoliti - malo je povisio ton. - Nećete mi ni zabraniti - okrenula se od njega. - Nemojte mi prkositi, Dţordţijana - grubo ju je uhvatio za mišicu

i poveo niza stepenice. - Pustite me, vikonte - prosiktala je. -Kuda me vodite? - Ne opirite se, draga gospođice Terston, inače ćete napraviti

scenu - ledeno joj se osmehnuo. - Siguran sam da to ne ţelite. Bez reči, ignorišući njene proteste, proveo je kroz mračan vrt

vesto birajući staze među gustim rastinjem. Dţordţijana nije bila sigurna da li bi umela sama da se vrati istim putem.

- Ponašate se suludo, vikonte - uzviknula je kada su se konačno zaustavili.

- Ovo radim za vaše dobro, gospođice Terston - mirno je odgovorio.

- Vi ste divljak! - stisnula je šake. - Draga moja, već sam vam rekao da svojim ponašanjem izvlačite

najgore iz mene - glas mu je bio opasno tih. - Pretpostavljam da ćete me sada zaključati u moju sobu? -

procedila je kroz stisnute usne. - Ako vas budem zaključao, budite sigurni da to neće biti vaša

soba - značajno se nasmešio. Dţordţijana zamahnu rukom da ga ošamari, ali je on munjevito

reagovao i uhvatio njenu ruku pre nego što se spustila. Već

sledećeg trenutka bila je u njegovom zagrljaju, nemoćna pod njegovim poljupcima.

- Ovo je mnogo bolje, Dţordţijana - promrmljao je između dva poljupca. -Najviše mi se dopadate dok vas ljubim...

- Vi... - oči su joj ljutito sevnule. - Kako se usuđujete, gospodine?! - Vi ste mi to dozvolili - mirno joj je odgovorio smešeći se. - Zar

ste zaboravili? Počela je da ga udara pesnicama po grudima, što je samo izazvalo

njegov glasan i veseo smeh. U jednom trenutku uspela je da se oslobodi njegovog stiska i potrčala je nazad prema kući. Dţordţijana je besno zalupila vratima svoje sobe, ali joj je to bila mala uteha jer je i dalje mogla da čuje njegov smeh. Taj čovek ju je dovodio do ludila, u jednom trenutku bio je toliko prijatan i duhovit da se topila u njegovom prisustvu, a u sledećem je postajao dalek i grub.

Zaista, i pored najbolje volje, nije mogla da razume tog čoveka koga je upoznala igrom sudbine. Duboko je uzdahnula i zamišljeno sela u fotelju, svesna svojih konfuznih osećanja, ali i činjenice da joj je, i protiv njene volje, Tedington Leksford, vikont Hardkasl bio sve draţi.

7. poglavlje Jako popodnevno sunce ulazilo je kroz širom otvoren prozor

obasjavajući sobu. Dţordţijana je pogledala u plavo nebo primećujući da nema nijednog oblaka.

- Slobodno - odazvala se čuvši kucanje povratima. - Gospođice - devojka je ušla poklonivši se. - Ledi Hardkasl vas je

pozvala da joj se pridruţite u voţnji kočijom. - Stvarno? - Dţordţijana se zbunjeno namršti. - Ledi je rekla da će kočija biti spremna u sedam - devojka je

počela da vadi odeću iz ormara. - Pripremila sam vam kupku, sigurna sam da će vam prijati.

- Koliko je sati? - upita Dţordţijana zevajući. - Prošlo je tri, gospođice - devojka je sloţila izvađenu odeću u dno

kreveta i ponovo se naklonila. - Molim vas, pozovite me ako vam je još nešto potrebno.

Dţordţijana je sačekala da se devojka povuče a onda je zbacila pokrivač sa sebe i brzo se oslobodila spavaćice. S uzdahom olakšanja utonula je u kadu punu tople vode i počela polako da se opušta zatvorivši oči.

Više od pola noći provela je razmišljajući i uopšte joj se nije

dopadao tok tih misli. Na sebe je bila posebno ljuta zbog činjenice da je uvek pronalazila razlog da razmišlja o vikontu Hardkaslu.

Nije znala koliko je tačno vremena prošlo, ali je izašla iz kade tek kada se voda gotovo potpuno ohladila. Na brzinu se obukla i poţurila u trpezariju jer je bilo vreme ručka, a njen stomak počeo je da se buni zbog gladi.

Posle ručka gosti su otišli u šetnju po stazama uređene bašte na imanju. Ubrzo je Dţordţijana iskoristila priliku i odvojila se od grupe traţeći mirno mesto gde bi mogla da čita knjigu koju je ponela.

Sela je na klupu u hladovini i otvorila knjigu uţivajući u tišini koja ju je okruţivala. Toliko se udubila u čitanje da nije čula korake koji su se pribliţali šljunkovitom stazom. Trgnula se kada je čula diskretno nakašljavanje.

- Oprostite ako sam vas uplašila, gospođice Terston - promrmlja devojka pocrvenevši. - Ledi Hardkasl me je poslala da vas obavestim da je kočija spremna.

- A, da, naravno - Dţordţijana duboko uzdahnu. - Recite joj da odmah dolazim.

Polako je ustala i krenula nazad kroz vrt. Odloţila je knjigu u biblioteci i izašla u veliki ulazni hol. Za trenutak je razmišljala o tome da li da pošalje nekoga po njen ogrtač, ali je odusatala.

Sunce je bilo na zalasku, ali bilo je vremena do mraka, a one će se verovatno vratiti do večere, pomislila je i poţurila prema izlazu. Ispred stepeništa je stajala velika crna kočija s dva upregnuta vranca.

Dţordţijana je zastala jer na kočiji nije bilo porodičnog grba Hardkaslovih, ali je odmah odbacila bilo kakvu sumnju. Livrejisani sluga otvorio je vrata kočije pomogavši joj da se popne, a konji su istog trenutka krenuli.

Izgubivši ravnoteţu zato što je kočija naglo krenula, Dţordţijana je pala na sedište i trebalo joj je nekoliko trenutaka da se pribere. Kada se konačno uspravila, primetila je da su navučeni tamni zastori na prozore.

Sklonila je pramen sa čela a onda se uplašeno trgnula shvativši da preko puta nje ne sedi ledi Hardkasl već neko drugi. Prvo što joj je palo na pamet bilo je da otvori vrata kočije i da iskoči, ali je otkrila da su vrata zaključana. Ponovo se stresla kada je susrela proračunati, hladan pogled kojim ju je saputnik odmerio pre nego što nagnuo prema njoj.

- Draga Dţordţijana - rekao je lord Bantli prividno mekim glasom - došao sam po vas.

- Zašto? - trudila se da joj glas ne zadrhti. - Zato što hoću da budete moja ţena, i to što pre - osmeh mu je

bio leden. Lord Bantli se glasno nasmeja odmerivši je pogledom od glave do

pete, ovoga puta iz tog pogleda izbijala je poţuda. Dţordţijana se stresla dok je grozničavo razmišljala pokušavajući da pronađe izlaz iz te situacije.

Nikada nikoga u ţivotu nije mrzela, ali u tom trenutku iz dna duše mrzela je čoveka koji je sedeo naspram nje. Čvrsto je stegnula šake u nemoćnom besu, a zatim ga je prkosno pogledala u oči.

- Nikada! - rekla je odlučno. - Već sam vam rekla... - Misliš da me interesuje šta ti kaţeš? - lord Bantli se prezrivo

nasmeja. Dţordţijana je poţelela da vrišti, ali je progutala suze ne ţeleći da

mu pruţi zadovoljstvo da je vidi kako plače. Nesvesno je uzmaknula u ugao sedišta zbog čega je lordovo lice dobilo grub izraz, a oči su mu se suzile.

- Nema svrhe da uzmičeš - odmerio ju je od glave do pete. - Bićeš moja ovako ili onako, izbor prepuštam tebi.

- Biram da ne budem vaša ni na koji bio mnogo jači od nje i uspeo je da je način - odgovorila mu je sa sigurnošću koju nije osećala.

- Bojim se da nemaš izbora, draga moja - ledeno se nasmejao. - Otac više ne moţe da ti pruţi zaštitu, a tvoja domaćica je bila spremna da mi pomogne u ovoj maloj zaverE

- To sam shvatila. Kako se usuđujete da uradite ovako nešto, gospodine? Nijedan dţentlmen koji drţi do svoje časti ne bi...

- Ali ja nisam dţentlmen, draga moja Dţordţijana - prekinuo ju je grubo. - Što se više otimaš, moje će zadovoljstvo biti veće kada te budem pripitomljavao.

Neverovatno hitro, njemu potpuno ne-svojstveno, seo je na sedište pored nje i grubo ju je uhvatio za ruku. Dţordţijana je počela da se otima i da vrišti mada je znala da joj to neće pomoći.

U jednom trenutku uspela je da oslobodi ruku njegovog stiska dok je bes u njoj sve više rastao. Zatim mu je zarila nokte u obraz i ogrebala ga svom snagom.

- Šta si mi to uradila, kučko?! - uzviknuo je ljutito. - Ne vrediti da se otimaš, nas dvoje ćemo se vratiti kao muţ i ţena!

- Jeţim se od vas! - procedila je kroz stisnute zube. - Jedva čekam da se sva najeţiš zbog mene - rekao je hrapavim

glasom. - Pustite me! - nastavila je da se otima. - Ne shvatam zašto se toliko Opireš?! Nudim ti brak, plemićku

titulu, poloţaj u društvu, najlepšu vilu u Viltširu! - gledao ju je

ljutito. - Samo je moja dobra volja što ti bilo šta nudim! Mogao bih te imati, a da te ne uzmem za ţenu. I još bih mogao da razglasim da ti tako voliš. Šta bi onda bilo s tobom?!

- Ubila bih prvo vas, pa sebe - obrecnula se. Dţordţijana je bezuspešno pokušavala da se oslobodi njegovog

stiska, ali je on satera u ugao kočije. Nije znala koliko je ta borba trajala kada se neočekivano razlegao pucanj i kočija se zaustavila.

- Izlazite! - čuli su nepoznat glas. -Hajde! Brţe! Nemam celu noć! Lord Bantli je prvi izašao iz kočije gunđajući, a Dţordţijana je

preko njegovog ramena uspela da vidi čoveka na konju. Jahač je bio obavijen dugim plastom, lice mu je bilo zaklonjeno kapuljačom, a u ruci je drţao pištolj.

- Zavrnuću ti šiju zbog ovoga - procedio je lord Bantli kroz stisnute zube.

- Pre toga ću ti uzeti novac, sat, nakit i sve ostalo čime se vi kicoši kitite - odgovorio mu je jahač mahnuvši pištoljem. - Hajde, brţe!

- Idi dođavola! - progunđao je lord, ali je poţurio da ga posluša. - Ne vi, gospođice - rekao je jahač mekšim glasom. - Ne uzimam

nakit od lepih ţena. - Da li biste mi pomogli, gospodine? - nije se dvoumila ni za

trenutak. - Izgledate kao da vam je pomoć potrebna - rekao je zamišljeno

jahač. - Ovaj čovek me je oteo - pokretom glave pokazala je zapanjenog

lorda Bantlija. - Moţete li da me vratite u Hardkasl Hol? - Da sam znao, došao bih na belom konju - nasmeja se jahač

pruţajući joj ruku da se popne na konja. - Ti si luda ako ideš s takvim čovekom! - lord Bantli se konačno

pribrao. - Zar bi bila pametna da ostane s tobom? - prezrivo je upitao

jahač. Lord Bantli nije stigao da mu odgovori jer je već sledećeg

trenutka jahač podigao pištolj i vazduhom se razlegao pucanj. Vranci upregnuti u kočije poleteli su u galop vukući za sobom praznu kočiju.

Nepoznati jahač potera konja i neko vreme jahali su bez reči a onda su zašli u šumu. Tada je jahač zaustavio konja, skinuo ogrtač i pruţio ga Dţordţijani pokazavši glavom njenu pocepanu haljinu.

- Biće vam prijatnije - onda je ponovo poterao konja. - Hvala - prebacila je ogrtač oko svojih ramena. - Zovu me Veseljak jer se stalno smejem da ne bih plakao - rekao

je jahač neočekivano. - Nekada sam bio krčmar, dok mi ţena nije pobegla s nekom huljom i odnela sav novac. Uhvatio sam ih, naravno. Rugao mi se, ja sam ga udario i on je umro. Od tada sam u bekstvu i ţivim od onoga što otmem ljudima poput vašeg poznanika.

- On nije moj poznanik - odmahnula je glavom. - Nemam nikakve veze s njim, sve je u njegovoj glavi.

- Tako sam i mislio - jahač se nasmeja i zaustavi konja. - Eno Hardkasl Hola. Naţalost, moraćete da pešačite ostatak puta jer ne smem dalje.

- Kako da vam se zahvalim? - upitala je dok joj je pomagao da sjaše.

- Jedno dobro delo u svetu zla - rekao je meko i podbo konja. - Srećno!

Dţordţijana je nekoliko trenutaka stajala na istom mestu gledajući u pravcu u kojem je Veseljak nestao. Duboko je uzdahnula, obavila ogrtač oko svog tela, navukla kapuljaču i poţurila u kuću.

Iskreno se nadala da nikoga neće sresti jer nije bila raspoloţena ni za kakva objašnjenja. Vreme joj je išlo na ruku a hladna, vlaţna magla nadvila se nad Hardkasl Holom.

Svetiljke na gas koje su osvetljavale okolinu kuće nisu bile dovoljno jake da se izbore s gustom maglom. Razmišljala je nekoliko trenutaka a onda se uputila prema ulazu za poslugu koji je bio pored štala.

Odatle je neometano mogla da stigne do sprata uzanim stepeništem a onda, uz malo sreće, neprimećena da ode u svoju sobu. Popela se uza stepenice koje su vodile do prvog sprata s nekim čudnim predosećanjem u grudima.

Odahnula jer nije srela nikoga ni od slugu ni od gostiju i baš kada se ponadala da je bezbedno stigla do cilja, u dnu hodnika ugledala

je visoku priliku koja je izašla iz senke i Dţordţijana je prepoznala vikonta Hardkasla.

- Šta se desilo? - upitao je strgnuvši joj ogrtač s ramena. - Ne biste mi verovali - prošaputala je skupljajući krajeve svoje

pocepane haljine. - Dozvolite da to sam prosudim -uhvatio ju je grubo za mišice.

- Kaţite mi šta se desilo! Dţordţijana se jedva uzdrţala da ne vrisne od bola kada je osetila

njegov čelični stisak, sve ju je još bolelo od borbe s lordom Bantlijem. Ako gospoda budu nastavila da je tako steţu, ujutro će se probuditi sva u modricama.

- Ne mogu! - odmahnula je glavom. - I vi ste kao i sve ostale! To se zove šetnja po mesečini ako se ne

varam. U pitanju je lord Everi ili Piter Gilinam, zar ne? - Kako se usuđujete, gospodine?! - pogledala gaje u neverici. -

Ako baš morate da znate, namamili su me na prevaru u ime vaše majke!

- Moje majke?! - ponovio je zapanjeno. - Da! - bilo joj je dosta svega. - Samo što me je umesto nje u kočiji

čekao čovek koga mrzim najviše na svetu. A onda je pokušao da me siluje.

- Da li vas je povredio? - njegov bes zamenila je iskrena zabrinutost.

- Nije - odmahnula je glavom. - Uspela sam da pobegnem pre nego...

Zatvorila je oči terajući tu sliku od sebe kada je osetila blagu nesvesticu i izgubila | ravnoteţu. Vikont Hardkasl uhvatio ju je pre nego što je dotakla pod, a već sledećeg trenutka osetila je kako je njegove snaţne i ruke podiţu uvis.

Oslonjena na njegove moćne grudi, osetila se sigurnom i bezbednom. Udahnula je njegov miris koji je probudio čudna osećanja u njoj i bila je zatečena neočekivanim, dubokim zadovoljstvom koje ju je preplavilo.

Nikada pre, izuzev one noći koju je provela s njim u gostionici, nije iskusila ništa slično tome. Podigla je trepavice tek toliko da vidi kako slojevi njene haljine padaju preko rukava njegovog crnog sakoa.

Vikont ju je s lakoćom nosio uza stepenice i nije se zaustavio sve dok je nije spustio na krevet u njenoj sobi. Od svih saznanja u tom trenutku najviše ju je potresla činjenica da je on čovek njenih snova.

Mislila je da će on zauvek ostati nestvaran lik njenih najintimnijih maštanja, neostvaren devojački san. Ali negde, nekako, taj nestvarni lik je oţiveo. Tedington Leksford, vikont Hardkasl bio je tu, od krvi i mesa, sasvim stvaran.

Dţordţijana je zurila kroz poluspuštene trepavice u tog snaţnog muškarca. S mukom je skrenula pogled sa njegovih mišićavih ruku koje su je privlačile i polako je pogledala naviše.

Krišom ga je pogledala i duboko uzdahnula jer je vikontovo lice bilo kao preslikano s antičkog zlatnika, neprijateljskog izraza, neumoljivo i surovo. Bilo je to lice osvajača čiju je moć osetila na svojoj koţi.

Posmatrao ju je sivim očima iz kojih su izbijale varnice. Iznenadno snaţno osećanje svesti o nekoj vrsti prepoznavanja prostrujalo je kroz nju. Nešto što je nedeljama tinjalo u njoj, od kada ga je prvi put srela, iznenada se razgorelo punim plamenom.

Pred njom je bio čovek u koga je dugo bila zaljubljena ne pomišljajući da će ga jednoga dana sresti u stvarnom svetu. Bio je baš onakav kakvog ga je zamišljala dok je šetala po vrtovima svog porodičnog imanja.

Očekivala je da će nešto reći, ali on se okrenuo i brzo prišao malom baru u uglu pored kamina. Pogledala je čašu koju joj je pruţio trenutak kasnije i pomislila da nije loša ideja da se nečim okrepi.

Polako se uspravila i sela na ivicu kreveta pre nego što je uzela čašu i otpila dobar gutljaj pića. Zamalo je prestala da diše koliko je brendi bio jak, činilo joj se kao da je progutala ţivu vatru.

Tedington je primetio da se nešto dešava i upitno je podigao jednu obrvu. Dţordţijani je trebalo nekoliko trenutaka da se pribere pre nego što je bila u stanju da normalno diše i da povrati glas.

- Baš je jak ovaj brendi – prošaputala je. - Jeste - klimnuo je glavom. -I veoma je skup. Bolje je pijuckati ga

pomalo nego popiti sve odjednom.

Zagledao se u nju očima u kojima su se ogledale iskrice vatre iz kamina i Dţordţijana oseti kako je opet nešto steţe u stomaku. Opasno, opojno uzbuđenje zavladalo je prostorijom, osetila je daje i on pod uticajem strasti koja se javila među njima.

Ruke su počele nekontrolisano da joj se tresu i pokušala je da smisli nešto pametno da kaţe, ali nije uspela. Sedela je potpuno sluđena na ivici kreveta gledajući ga kako polako smanjuje razdaljinu između njih.

Zaustavio se tačno ispred nje, uzeo joj je čašu iz ruke i spustio je na stočić pored kreveta ne skrećući pogled s nje. Zatim ju je uhvatio za mišice i podigao na noge. Dţordţijana je ostala bez daha od dodira njegovih prstiju i poţelela je još.

Osetila je kako joj ţmarci prolaze kroz telo i kako njene obraze obliva rumenilo. Nije mogla da shvati otkud joj ta iznenadna ţelja da ga dodirne, pomazi... Kao začarana, gledala je kako se njegovo lice primiče njenom.

Osećala se čudno: čas joj je bilo toplo, čas hladno, kao da ju je tresla groznica. Iznenadilo ju je saznanje da su joj nedostajali njegovi poljupci i dodiri, i ovo zadovoljstvo koje moţe da nađe samo u zagrljaju pravog čoveka.

Izvadio joj je ukosnice iz kose tako prisnim pokretom da je zadrhtala, a sledećeg trenutka osetila je njegove usne na vratu.

- Nema razloga da se plašite - prošaputao je između dva poljupca. - Učiniću sve što je u mojoj moći da vas zaštitim, Dţordţijana.

- Od čega da me zaštitite, vikonte? - hrabro mu je uzvratila pogled.

- I od vas ako bude bilo potrebno - rekao je ozbiljno. - A ko će me zaštititi od vas, vikonte? - upitala je tiho. - Ja ću biti vaš suprug, gospođice Terston - značajno se

osmehnuo. - Ne treba vam zaštita od mene. - Mislila sam da smo tu temu apsolvirali, gospodine - pogledala

ga je zapanjeno. - Ni slučajno - odmahnuo je glavom. - Vi ste rekli šta ste imali, a ja sam vas slušao. Sada je došlo vreme

da vi saslušate mene. - Vikonte...

- Moraćete da obećate da ćete me slušati kada se venčamo, zato je bolje da odmah počnete - rekao je to na način koji je istovremeno bio i miran i preteći, a koji je polako učila da prepoznaje. - Razlog zbog kojeg nisam došao zajedno s vama u Hardkasl Hol bila je specijalna dozvola za venčanje.

- Mislila sam da ste otišli po gospođu Reding - nasmešila se zbunjeno. - Mislila sam daje ona...

- Ne, nije već neko vreme. Otkad sam tebe upoznao. Ti si mi se uvukla pod koţu, a nakon one noći u gostionici više nisam uspevao ni za tren da te izbacim iz misli. Ti si ţena koju volim. Onda, hoćeš li se udati za mene?

- Volite me? - pogledala ga je s nadom u očima. - Zaista to mislite? Sigurni ste da nije u pitanju samo osećanje duţnosti zbog...

- Odaću ti tajnu, Dţordţijana - uhvatio ju je za bradu i neţno podigao njeno lice. - Odlučio sam da se oţenim tobom i pre nego što smo vodili ljubav u onoj gostionici.

- Stvarno? - promucala je u neverici. - Ţeleo sam te od prvog trenutka kada sam te ugledao na balu

kod Arčerovih - prešao je vrhom palca po liniji njenih usana. - Već tada sam znao da si ţena na koju sam čitavog ţivota čekao.

- Ali ja do večeras nisam shvatila da si ti onaj pravi - promrmljala je skrušeno.

- Malo je nedostajalo da te izgubim. Ta hulja će me zapamtiti. - Molim te, nemoj ga izazvati na dvoboj - prošaputala je uplašeno.

- Ne bih podnela da ti se nešto desi. - Postoje i drugi načini - zlokobno se osmehnuo. - Dvoboj je

poslednji na mojoj listi. - Drago mi je zbog toga - privila se uz njega. - Nadam se da nećeš prečesto koristiti svoju moć kada sam ja u

pitanju - spustio je usne na koren njenog vrata. - Imam samo jednu molbu - malo se odmaknula da bi mogla da

ga pogleda u oči. - Moţemo li da se vratimo u onu gostionicu? - Tvoja ţelja je za mene zapovest - osmehnuo se. - Ali prvo

moram nešto da obavim. Ti se osveţi i presvući u međuvremenu, pa ako ne bude mnogo kasno kada se vratim, moţemo odmah da pođemo.

Spustio je poljubac na njene usne i izašao iz sobe. Dţordţijana je nekoliko trenutka netremice gledala u vrata koja su se za njim zatvorila, a onda je duboko uzdahnula i prišla toaletnom stolu.

8. poglavlje Tedington je zastao na vrhu stepeništa pokušavajući da se smiri.

Znao je da svašta moţe da očekuje od svoje majke, ali ovog puta je preterala.

Uputio se prema krilu u kojem je njegova majka drţala kockarnicu, znao je da će je tamo naći. I zaista, ledi Hardkasl sedela je za okruglim stolom s nekolicinom gostiju.

- Tedingtone - nasmešila mu se. - Bilo je krajnje vreme da se pojaviš.

- Dobro veče, gospodo - hladno se naklonio. - Molio bih vas za malo vašeg vremena. Radi se o stvarima koje ne mogu da čekaju.

Bez emocija posmatrao je majku koja je pošla za njim. Bila je to veoma lepa ţena, ali u tom trenutku, s usnama stisnutim u tanku crtu dok je obuzdavala bes, nestalo je te lepote.

- I ja ţelim da razgovaram s tobom - rekla je kada je on zatvorio vrata salona. - Da li je istina da planiraš da se oţeniš?

- Istina je - prišao je prozoru. - Trebalo je da mi to kaţeš - prasnula je - a ne da to čujem od

svojih gostiju! - Koliko se sećam, pre mesec dana zamerili ste mi što još uvek

nisam našao prikladnu suprugu - podsetio ju je zagledan u noć. - Prikladna je ključna reč - oči su joj sevale od besa. - Ta mala je

sve samo ne prikladna!

- Niste u poziciji da iznosite primedbe - okrenuo se prostrelivši je pogledom. - Niste je upoznali, niste se čak ni potrudili da je upoznate, ali vam zato nije smetalo da je poput mamca bacite i čekate najboljeg kupca.

- Kako se usuđuješ?! To su sve dţentlmeni! Pokušala sam da joj nađem odgovarajuću priliku!

- Kao što je lord Bantli? - glas mu je bio preteče tih. - Lord Bantli je veoma cenjen u našem društvu - poţurila je da

objasni. - S majčine strane je u krvnoj vezi s grofom Rivertonom. On je... - Razvratnik! - prekinuo ju je grubo. - I samo da znate, nije vam uspelo. - Šta to? - zbunjeno ga je pogledala. - Vaša i Bantlijeva zavera... nije uspela! - Jesi li ti sišao s uma, Tedingtone?! - ledi Hardkasl ustuknu

korak, uplašena sjajem u njegovim očima. - Pomogla si mu da je otme! - bes je ponovo nekontrolisano

pokuljao iz njega. - Smešno! - pobunila se neubedljivo. - Pobegla je! - krenuo je prema njoj. - Razgovarao sam s njom. - Nemam udela u tome! - panično je uzviknula ledi Hardkasl. - Koliko ti je ponudio? - Luda jedna! - sada je i ledi Hardkasl prasnula. - Gde će naći

takvu priliku?Trebalo je da mi je zahvalna. - Koliko?! - udario je šakom o sto. - Neumesno pitanje - promucala je uplašeno. - Hteo je da mi da

skroman poklon... - Hoću istinu! - uneo joj se u lice. - Dobila bih deset hiljada gvineja! Veoma skromno u odnosu na

novac koji bi mu ta mala namiguša donela u miraz. Osim toga, neću da dozvolim da se uda za tebe i da zauzme moje mesto!

- Deset hiljada?! - ponovio je gledajući je u neverici. - Tu mrlju s našeg imena nikada nećemo sprati. Niste računali na to da je gospođica Terston veoma srčana. Osim toga, zatvoriću kuću, zabraniti kockarnicu, a tebe ću poslati u inostranstvo!

- Ne moţeš to da mi uradiš! - vrisnula je uplašeno. - Ne moţeš da prognaš rođenu majku!

- Majka nikada ne bi pomogla nekom razvratniku da otme devojku koju voli njen sin.

- Kunem se da nisam znala! Mislila sam da si se zabavio s njom i htela sam da ti pomognem daje se oslobodiš. Lord Bantli je ugledan član društva i mislila sam da...

- Ugledan?! Bantli je sve samo ne ugledan. Znate, gospođo, jedno je kada dţentlmen koristi usluge bordela, ali nešto sasvim drugo je ulaganje u njega. Vaš prijatelj Bantli ubrzo će otkriti koliko je zaista ugledan i cenjen kada se neke stvari saznaju.

- Nisam znala! Odavao je utisak dţentlmena. Nisam znala ni da si se zaljubio u tu malu...

- Dosta! Šta god da kaţeš, neću promeniti mišljenje - počeo je da korača ukrug. - Dobićeš mesečno izdrţavanje koje će biti dovoljno za tvoje potrebe. Naravno, neću finansirati tvoje kockanje. I ne ţelim nikada više da te vidim.

- Tedingtone, stani! - uhvatila ga je za mišicu. - Molim te, nisam znala! Ja...

- Vi i ja smo završili, gospođo - sklonio je njenu ruku. - Nadam se da ćete nešto naučiti iz ovoga. Zbogom.

Izašao je iz salona ne obazirući se na majčine molbe. Krenuo je u radnu sobu jer je znao da će tamo zateći upravnika imanja koji će se pobrinuti za sve.

Dţordţijana je dosad zaspala, pomislio je, a ipak se nadao da nije. Nije mogao sebi da objasni sopstveno ponašanje proteklih nedelja.

Hvatao je sebe kako nestrpljivo iščekuje trenutak kada će je ugledati u vratima trpezarije ili biblioteke. U ušima mu je stalno odzvanjao njen glas i razdragani smeh.

Poţurio je na sprat preskačući po dve stepenice. Mali salon na spratu bio je osvetljen vatrom iz kamina. Prišao je baru i natočio brendi. Pošao je do sofe i naglo je zastao kada ju je obišao ugledavši usnulu devojku.

Cipele su leţale na podu, a ona je bila sklupčana ispred vatre, s jednom rukom ispod glave. Drugom rukom pridrţavala je otvorenu knjigu koju je očigledno čitala pre nego što je zaspala.

Neko vreme Tedington ju je posma-rao. Duboko je uzdahnuo uţivajuću u prizoru pred sobom, prizoru koji mu je grejao srce i dušu. Primetio je da se devojka meškolji u snu traţeći udobniji poloţaj, zbog čega joj se haljina podigla. Osetio je da se u njemu budi ţelja i naiskap je popio ostatak brendija.

Skinuo je sako i bacio ga na fotelju a trenutak kasnije tamo je završila i mašna. Prišao je sofi i, ne skidajući pogled s Dţordţijane, spustio se na jedno koleno traţeći usnama njene.

Osetio je da mu odgovara na poljubac dok su se njene ruke sklapale oko njegovog vrata. Danima je priţeljkivao da je uzme u zagrljaj.

- Dţordţijana, jesi li spremna? - upitao je podiţući je u naručje. - Moja buduća supruga izrazila je ţelju da se vrati u jednu gostionicu a ja sam spreman da joj ispunim svaku ţelju.

Dţordţijana se osmehnula i spustila glavu na njegovo rame. Tedington se spustio

niza stepenice i ne zastajkujući produţio je do velike crne kočije pred ulaznim vratima.

Tedington je uneo Dţordţijanu u kočiju, smestio ju je u krilo i odmah potraţio njene usne. Ni ona ni on nisu osetili kada je kočija krenula prema gostionici na doverskom putu.

Kraj