http://blog.b92.net/text/2350/Pitanje%20slobode%20ljudskog%20bi%C4%87a/

Pitanje slobode ljudskog bićaiz perspektive teološke antropologije

Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

Danas reč sloboda ima gotovo magičan odjek. Postala je čovekova najviša aspiracija, cilj svih društvenih i osobnih nastojanja, postala je simbolom čovekovog potpunog samoostvarenja. Pod samoostvarenjem se ovde podrazumeva, sa jedne strane, oslobođenost od brojnih robovanja i otuđenosti, a, sa druge pak strane, stanje čovekovog istinski ostvarenog samobitstva.[1]

Šta uistinu znači biti slobodan, kolika je zapravo ljudska sloboda, dali je ona apsolutna ili relativna i u kojoj meri sa obzirom na svoju sadašnju prirodu čovek zaista može biti slobodan? Možda je bolje pitanje postaviti ovako: Šta se podrazumeva pod mogućnošću izbora koje ljudsko biće poseduje i kolike su zapravo te mogućnosti? Pitanje slobode volje ljudskog bića uzročno je povezano sa egzistencijalnim prilikama u kome se ono rađa, i živi. Drugim rečima, nije ni moguće govoriti o čovekovoj slobodnoj volji bez evaluiranja objektivnih okolnosti koje ga uslovljavaju.

Ove okolnosti mogu biti unutrašnjeg i spoljašnjeg karaktera. Unutrašnja borba koja se odvija u ljudskom biću ističe čovekovu prirodu i greh kao njenu egzistencijalnu kategoriju. Spoljašne okolnosti predstavljaju pre svega socijalne prilike u kojem ljudsko biće raste i živi, moralni i kulturni normativi koje ono prihvata, kao i zakonski okvir koje je ono obavezno poštovati i društveni principi kojima se ono mora prilagoditi.

Ako se vratimo na početak i pogledamo Adama - prvolika, arhetipa čovečanstva pre nego što sagrešio, onda možemo primetiti da je sloboda koja mu je darovana prilikom stvaranja jeste istinska, ontološka, prirodna sloboda izbora. Ova sloboda podrazumevala je mogućnost da se prvosazdani čovek samovlasno odredi i bude slobodan bilo kakve podređenosti.[2] Stvoren kao ikona Božija za upodobljavanje i oboženje Bog je želeo da dobro koje on zadobije svojim voljnim sjedinjenjem ostvari podobije i da ono na takav način zaista bude njegovo.[3]

Sloboda, kakvu mi poznajemo posle grehopada, posle pobede greha i strasti, posle duhovne obolelosti koja je zarazila čitav ljudski rod usled Adamovoga grehopada, posle ulaska propadljivosti u sve zajednice i sve ustanove ljudske, trpi strašne posledice i čovek treba da uloži ogromne napore da bi je izrazio na afirmativan način.[4] Promena prirode ljudskog bića nakon grehopada pored toga što je uslovila njegovu slobodu volje uticala je i na njegovo celokupno egzistencijalno okruženje. Sigurno je da u takvoj egzistencijalnoj konstelaciji čovek više nije

imao istu slobodu izbora kao pre, što zbog izmenjene prirode koja ga je silom greha uslovljavala a koji je postao delom iste, što zbog životnog okruženja u kojem se našao nakon što je proteran iz Edenskog vrta koje je također promenilo svoje prvobitno obličje, poprimivši neprijateljsko i divlje naličje.

Ipak, ljudsko biće i dalje poseduje izvesnu slobodu izbora. Čovek koji dejstvuje i čini je načelo (početak) svojih sopstvenih dejstava i ima sposobnost samoopredeljenja. U vlasti ljudskog bića se nalazi sve što se odnosi na dušu, kao i ono o čemu ono odlučuje. Odabiranje toga čini njegov um, i on je početak dejstva; prema tome u njegovoj vlasti se nalazi ono što se podjednako može dogoditi ovako ili onako, kao na primer: ići ili ne ići, težiti ili ne težiti, želeti ili ne želeti, lagati ili ne lagati, davati ili ne davati.[5] Iako su njegove moralne i etičke odluke diskutabilne, on je ipak donekle u stanju određivati sebe unutar sopstvene egzistencijalne ravni. Zašto sam baš ravni? Zato što ovo implicira na horizontalnu perspektivu ili u ovom slučaju bolje reći privid čovekove egzistencije. Striktno materijalističko i ateističko bitije u kome je sloboda „spoznata nužnost“ kako je to svojevremeno trvdio marksizam, nije u stanju osloboditi čoveka od determinizma na koje ga njegova ateistička koncepcija neprestano upućuje.

Analogno tome stoji i isključivo hiperspiritualističko posmatranje čoveka kakvo su, primera radi, svojevremeno zastupali neki filozofi egzistencije, prema kojima nikakve podsvesne sile ili strasti ne bi bile u mogućnosti uticati na volju, odnosno na čoveka kao na duhovni subjekt.[6] Takva iluzija egzistencijalizma koja ne priznaje činjenicu da grešna priroda čoveka uslovljava i utiče njegovu samovlasnost, ne oslobađa čoveka odgovornosti za svoje postupke, naprotiv, obmanjujući ga, čini ga još većim robom.[7]

Sigurno je da u ovakvoj horizontalnoj percepciji stvarnosti, pitanje slobodne volje ne može u potpunosti biti obuhvaćeno, niti oslobođeno od njegove materijalne kauzalnosti i determinisanosti. Vertikalni pristup problemu, ne samo da daje širi pogled već predstavlja novi horizont u kome čovek ne samo da može ostvariti sebe već i povratiti izgubljenu slobodu. Svetopisamska paradigma slobode je upravo ta koja nesumnjivo pruža otvoren i optimističan pristup problemu.

Čovek je pozvan na novi život i ako odgovori na taj poziv, on se rađa za „svagdadobrobitovanje“, prevladavajući tako izazov i iskušenje kojem je izložem samom datošču sopstvenoga bitovanja. Proces preumljenja, započinje pokajanjem i prihvatanjem sopstvene ličnosti kao grešnika, i činjenice da greh ne obuhvata čoveka samo u području njegove duhovnosti, već u celokupnom području njegovog postojanja. Greh zarobljava ličnost i cilj mu je da sasvim uništi duhovni integritet njegovog bića. Antropološko razmišljanje o čoveku ne može da ignoriše stvarnost greha. Prihvatanje ovakve stvarnosti početak je procesa upodobljavanja Hristu kroz koji ljudsko biće i ontološki postaje ličnost.

Ne treba se zanemariti činjenicu da je čovek ipak relativno slobodno, odnosno jednim delom i determinisano biće. U obzir treba uzeti i ono što Sveti apostol kaže u Rim 7:14-24: "…greh koji prebiva u meni… hteti, to mi ide, ali ne i činiti dobro… zarobljuje me zakon greha koji je u mojim udovima ". Ljudsko biće u sebi nosi neku konstantu koja ga vuče nadole. Zlo čini

samo od sebe, a za dobro delo ono iziskuje napor. Na to je upozorio i Hristos u Mt 7:13-14 kada je progovorio o uskim vratima i o tesnom putu, kao i na to da biti njegov učenik znači ići linijom većeg otpora. Čovek je građen tako da spontano teži za linijom manjeg otpora. Da bi bio slobodan, treba trajno da ulaže napor - da ide uskim putem i da ulazi na tesna vrata.

Svako ljudsko biće nosi breme sopstvene grešne prirode. To je konstanta na koju čovek uvek mora računati, konstanta koja ga vuče na dole i primorava ga čini ono što se protivi i šteti njemu samom. Iz tog razloga čovek ne čini samo ono što hoće već i ono što ne želi. Čovek poseduje Arbitrium liberum, ali činjenica da je čovekov um izopačen grešnim stanjem, njegova unutrašnja psihološka sloboda samim tim je uslovljena grehom i tamo nije potpuna. Čovek je dakle prema koncepciji biblijske antropologije relativno determinisan i relativno slobodan.

Hristos kao garant slobode uistinu može osloboditi ljudsko biće od egzistencijalne kategorije koju greh predstavlja. Bog pre svega oslobađa čoveka od njega samoga i od njegove sebičnosti koja ga uništava.[8] On okreće čoveka od egocentričnosti i samoljublja ka svome bližnjem i Njemu samom. Na ovaj način horizontalna ravan prelazi u vertikalnu, ka Hristocentričnosti, odnosno Bogocentričnosti. Ovo je suština otvorene antropološke ideje, koja ima svoju Vertikalu koja se u potpunosti ostvaruje u svojoj horizontali.[9] Budući da se njegova sloboda tada uzvisuje ka Bogu kroz ljubav, u čoveku više nema ambivalentosti, njegova sloboda dejstvuje prirodno i, na taj način, on postaje bog po blagodati, budući da odbacuje nesavršenost svoje pale prirode, na šta ukazuje njegova borba za sabranost uma.[10]

Svakako da treba naglasiti i eshatološki momenat slobode ljudskog bića. U eshatonu sloboda nesumnjivo dobija novo značenje. Sloboda tada dobija svoje ispunjenje i svoju punu dimenziju. U eshatonu, ljudsko biće koje stiže do vrhunca svojeg obožavajućeg putešestvija i ispunjenja sopstvenog naznačenja dolazi na kraju i do svojeg potpunog oslobođenja. Hristos je onaj koji poziva čoveka, koji otkriva njegovo naznačenje i koji ga kroz obožavajuću blagodat u potpunosti oslobađa od vlasti greha i smrti. U eshatonu čovekova sloboda postaje potpuna, još savršenija nego što je bila kod arhetipa (=Adama). Eshatološka napetost slobode približava nam optimističku sudbinu ljudskog bića i daje nam predukus večnosti u koju je pozvan da bi baštinio Carstvo nebesko.

[1] Vidi: Obnovljeni život, 200: 446.

[2] Vidi: Larše, 2006. 163.

[3] Vidi: Isto, 164.

[4] Vlahos, 2003: 319.

[5] Vidi: Nemesije Emeski: 2003, 189.

[6] Vidi: Obnovljeni život, 2003: 451.

[7] Žan Pol Sartr (J. P. Sartre) piše “Egzistencijalizam ne veruje u moć strasti. On nikada neće

držati da je neka jaka strast uništavajuća bujica koja neizbežno navodi čoveka na određeni čin, i

koji prema tome nema izgovora. On drži da je čovek odgovoran za svoju strast”

[8] Vidi: Lujić, 2005: 414

[9] Vidi: Isto, 427.

[10] Vidi: Vlahos, 323.

 

Citirana dela:

Larše, Žan Klod

     2006.     Patologija slobode, Časopis Logos, www.verujem.org 

Vlahos, Jerotej Arhimandrit

     2003.     Ličnost u pravoslavnom predanju, Beograd: Obraz svetački

Nemesije Emeski

     2003.     O čovekovoj prirodi, Beograd: Obraz svetački

Lujić, Božo

     2005.     Isusova otvorena antropologija, Zagreb: Kršćanska Sadašnjost

Obnovljeni život

2003.     Prinos Kršćanstva filozofskoj misli o čoveku, Zagreb: Filozofsko – Teološki institut Družbe Isusove