pinokio uu

Kарло Kолоди: ПинокиоИвана Милић ОШ Милан Вукотић Голубовци

Био једно од 11 дјеце у породици.

Остао велико дијете.Почео писати за дјецу у 50. години

Циљ му је да васпита своје читатеље -дјецу.

Ивана Милић ОШ Милан Вукотић Голубовци

.

Пинокио

Фантастична прича за дјецу.Намијењена људима од 7.-77. год.Садржи бројне поруке, реално приказује дјецу.Контрасти: добро наспрам зла, марљивост-лијеност, машта-стварност. Kлоди кроз цијело дјело ниже ситуације у којима се Пинокио лоше понаша.Ивана Милић ОШ Милан Вукотић

Голубовци

Измишљени: животиње које говоре: зрикавац, морски пас, пудлица, гавран, али и стварни: отац(Ђепето), син(Пинокио), мајка,сестра(Вила), пријатељи(Харлекин).Пинокио је средишњи лик који покреће радњу.


Вријеменеодређено.Мјеста: Ђепетово село, Поље чуда,Оток марљивих пчела,море, школа, шпиља,утроба морског пса


И, гле, Пинокио истог трена скочи на ноге, а вила му рече: - Запамти, Пинокио, ако будеш храбар, искрен и несебичан, једног ћеш дана постати прави дјечак. Тада се вила окрене према Цврчку и повјери му важан задатак: - Ти си мудар створ! Задужујем те да помогнеш Пинокију у расуђивању добра и зла.


Идућега дана Ђепето, пун поноса, посла свога малог дрвеног дјечака у школу. Цврчак ће ти показати пут, рече му, па дода: - И не скрећи нигдје с пута... Међутим, Пинокио је кренуо, али у школу стигао није... Сретне га, наиме, на путу покварени лутак Злоћо, који га наговори да пође с њим у казалиште лутака, јер ће га учинити славним.


О, како ли је само Пинокио био сретан док је цијелу ноћ плесао са својим пријатељима... Али да, кратко је та срећа трајала, јер га већ мало затим Злоћо закључа у кавез како не би могао побјећи. У том се тренутку појави плава вила и упита Пинокија зашто није отишао у школу.


Пинокио поче лагати како су га отели... Али, како би какву лаж додао, нос би му бивао све већи и већи... Кад је, ипак, напокон рекао истину, вила га је ослободила, али га је при том овако упозорила: - Запамти, Пинокио, задњи пут ти помажем. Ако не желиш бити добар, остат ћеш заувијек од дрвета!


Чврсто одлучивши бити послушан свом оцу, Пинокио сутрадан крене у школу. Али да, на путу сретне кочију пуну раздраганих дјечака, који су се добро забављали, а кочијаш га са широким осмијехом позове да пође с њима на Оток Среће. Мало тко би таквом позиву могао одољети, па Пинокио, сав сретан, ускочи унутра.


Није хтио чути два тужна магарчића, која су вукла кола, како га упозоравају да не иде. Није хтио чути ни Цврчка који је вапио: - Не улази, Пинокио, не улази! На Отоку Среће Пинокио и дјечаци су се поваздан играли, добро забављали, јели слаткише до изнемоглости и чинили баш све што желе. Пинокијева срећа је била неизмјерна! Како су магарчићи и Цврчак били у криву! Добро је што их није послушао!


Али да, није та срећа баш дуго трајала! Пробуди се, наиме, једно јутро Пинокио, и има што видјети - израсли му уши и реп баш као у магарета. Уплаши се Пинокио и брже боље побјеже с тог отока Среће равно кући, а у стопу га прати његов вјерни пријатељ Цврчак. Кад они тамо, Ђепета нигдје! Још се више узнемири Пинокио, јер му није падало на ум гдје би могао бити његов драги татица.


Кад ето одједном голуба с поруком у којој је писало како је Ђепето отишао на море тражити свога незахвалног сина, али га је прогутао велики кит. Истог трена крене Пинокио пронаћи то чудовиште и спасити оца...


Умјесто да спаси оца, кит прогута и њега. О, колике ли среће кад се угледаше! Али, ваља им ван! А како?!Досјети се Пинокио да запале ватру, а кад дим добро надражи киту ноздрве, он тако кихну да избаци оба јунака далеко у море. Врло исцрпљени, борећи се против снажних валова, посљедњим су се снагама приближавали обали.


Али Ђепету понестаде и оно мало снаге, те се већ чинило да му нема спаса. Пинокио помисли колико је његов отац пропатио због његове лакомислености, а сад ће због њега и главу изгубити, па упре све силе и, мало - помало, мало - помало, и потпуно исцрпљен довуче свога љубљенога оца на обалу.


Пинокио, потпуно исцрпљен, паде и остаде лежати главом зароњен у воду. Јадни га Ђепето једва подиже и однесе равно у кревет, па клекне поред њега и стално јецајући почне запомагати: - Пинокио мој драги, сине једини, жртвовао си свој живот да би мене спасио...


Кад, ето, изненада опет плаве виле! Махне штапићем Пинокију изнад главе и рече: - Данас си, Пинокио, доказао да си храбар, искрен и несебичан. Зато ћеш постати прави дјечак! Цврчак је био врло задовољан проматрајући како његов дрвени пријатељ постаје прави дјечак. Његов је задатак у потпуности испуњен!


Ђепетова се срећа, наравно, ни с чим није могла успоредити! Коначно је имао сина! А Пинокио је научио цијенити савјете других, те је од тада марљиво ишао школу, испуњавао своје обвезе и био велика радост и изниман понос свом драгом старом Ђепету.


pinokio uu

Education