Uvod

Porodica se oduvek prilagođavala društvu i menjala sa njim a smer promena se uvek kretao od većih jedinica ka manjim → dakle od društva ka porodici. Kao što se porodica adaptira na svoje najšire okruženje, tako je i pojedinačna porodica akter stalnog prilagođavanja. Ovaj zadatak nije lak i zato je bajkoliki ideal „živeli su dugo i srećno“ sociološki neodrživ. Osnovna obeležja funkcionalne porodice su: 1. spremnost porodice za promene i preobražaj ukoliko to okolnosti nalažu, 2. podvrgavanje razvojnim fazama (brak, rođenje deteta, polazak deteta u školu, osamostaljivanje deteta,...), 3. adaptiranje na promenu okolnosti uz očuvanje psiho-socijalne podrške svakom članu.1

Porodična pedagogija je nauka o vaspitanju i obrazovanju roditelja za osposobljavanje mladih da sa uspehom obavljaju svoju funkciju u porodici. Predmet proučavanja porodične pedagogije je izučavanje i unapređivanje vaspitanja i obrazovanja mladih za život u porodici. Sve ovo uslovljava određivanje i konkretnih zadataka ove pedagoške oblasti, a oni su: da proučava i unapređuje porodično vaspitanje i njegove specifičnosti, da istraži i objasni kako i pod kojim uslovima porodica utiče na razvoj ličnosti, da istraži i objasni probleme u porodici (ljubomoru, laž, agresivnost,...), da pomogne u usavršavanju komunikacije i izgradnji metodike vaspitnog rada u porodici.

Vaspitanje u porodici

Uloga roditelja nije samo da donese dete na svet i stara se o njemu tokom detinjstva, već i da osposobi dete kako bi moglo udovoljiti zahtevima života koji je pred njim. Zato su detetu potrebni roditelji, ali ne svaka vrsta roditelja. Potrebni su mu roditelji koji će ga osposobiti za uspešan život, koji će ga pravilno pozivati i omogućiti mu sticanje iskustva. Ovo nikako ne treba shvatiti jednoznačno, kao zahteve koji nose teško breme problema, jer roditeljstvo pruža zadovoljstva rasta razvoja i napredovanja sopstvenog deteta. Uglavnom svi roditelji žele da budu dobri roditelji i to im je zajedničko, no, različiti su putevi dolaženja do tog cilja, odnosno različiti su njihovi pojmovi o ulozi roditelja. Dobri roditelji su dobro prilagođeni ljudi koji žele da dete raste i razvija se. Kao rezultat njihovog vaspitanja dete je osposobljeno za srećan i koristan život.

Roditelji utiču na čitav socijalni, emocionalni, intelektualni razvoj deteta, što je rezultat kontinuiranog procesa i međusobnog odnosa roditelj - dete. Emocionalne veze stvorene u porodici traju tokom celog života i služe kao prototip za socijalne odnose u široj društvenoj okolini. U okviru porodice se odvija učenje govora, socijalnih i emocionalnih veština, intelektualnih sposobnosti, kompetencije, moralnih i socijalnih vrednosti.

Porodica predstavlja veoma važan faktor za socijalni razvoj deteta, tj razvijanje prihvatanja od drugih ljudi i interakciju sa njima ili razvijanje ponašanja za izbegavanje socijalnih kontakata. Nedostatak socijalnih, emocionalnih i intelektualnih podsticaja rezultira određenim teškoćama u razvojnom periodu deteta. Rezultati istraživanja pokazuju da bliski porodični odnosi imaju veoma snažnu ulogu u otklanjanju mnogih problema u razvoju deteta. Takođe i osećaj sigurnosti koji roditelj u odnosu na dete može razviti utiče na napredovanje deteta, na donošenje odluka, uspostavljanje poverenja u druge ljude. Deca koja

1 Dr Kuka Miroslav, (2008), Porodična pedagogija, e-publikacija

1

imaju osećaj sigurnosti i dobar odnos sa roditeljima postižu bolji uspeh u školi, kao i u aktivnostima u kojima dokazuju svoju posebnost. Sigurnost, pozitivni odnosi u porodici, kritika i podsticanje veoma su značajni za objašnjavanje različitih situacija i ulazak u nove aktivnosti kako bi dete preuzimalo i neke nove uloge.

Osim podsticanja emocionalnog i socijalnog razvoja, jedan od važnih ciljeva porodičnog vaspitanja jeste i pomoć i hrabrenje deteta u intelektualnom razvoju i razvoju ličnih potencijala za učenje. Deca koje roditelji podstiču i koja su uključena u različite aktivnosti i oblike učenja (u školi i van nje) pokazuju veća postignuća. Roditelji koji su zainteresovani za napredovanje deteta podstiču njegove različite interese, hobije, igre i druge aktivnosti, više sa njima komuniciraju, diskutuju, razmenjuju ideje učestvuju u različitim kulturnim aktivnostima.

Veliku ulogu imaju roditelji i u detetovo moralnom razvoju koji se odvija u interakciji sa drugim ljudima kao is obzirom na samu individuu. Moralno prosuđivanje pretpostavlja postojanost, nesebičnost, odlučnost, uspostavljanje saradnje sa drugim ljudima, pridržavanje pravila ponašanja dogovorenih između individua i institucionalnih pravila društva.

Odnosi među roditeljima

Sa stanovišta međusobnih odnosa roditelji mogu biti međusobni suparnici ili se dopunjavati, mogu biti međusobno bliski ili udaljeni,međusobno neposredni ili posredni,međusobno pravedni ili nepravedni,nestabilni ili stabilni,međusobno nezadovoljni ili zadovoljni,kao i međusobno povezani ili razdvojeni.Roditelji mogu biti i međusobno povezani samo preko deteta.

-Roditelji međusobni suparnici su u stalnoj međusobnoj borbi kako za roditelje,tako i za svoj udeo roditeljstva.Međusobno se takmiče ko će biti bolji i uspešniji roditelj.Oni se među-sobno ne dogovaraju,nema sporazuma,u stalnom su konfliktu i jedno drugom nameću svoj tip roditeljskog ponašanja.Za njih je važnije kome će se dete prikloniti,koga će više voleti,ceniti,na čiju stranu će stati,nego šta će s njim biti i kako će se razvijati.To su roditelji koji žele da imaju decu da bi se međusobno dokazivali i da bi se dokazivali prema okolini.Iza takvog roditeljskog takmičenja krije se egoizam,njihov lični interes,njihova zloupotreba deteta za rešavanje ličnih problema i želja.

-Roditelji koji se međusobno dopunjavaju su oni koji se dogovaraju, sporazumevaju, sarađuju, po potrebi dopunjavaju i zamenjuju.Ovakav odnos doprinosi razvoju ličnosti deteta jer deci nisu potrebni samo majka ili samo otac već roditelji koji su u stanju da budu i majka i otac.Biološke funkcije majke i oca ne smeju se poistovetiti sa njihovim interpersonalnim funkci-jama unutar roditeljstva.One moraju biti naizmenično komplementarne i oslobođene svojih genetsko-bioloških ograničenja.

-Međusobno bliski roditelji su jedno pored drugoga i jedno uz drugo u svemu što se do-gađa sa detetom.Reč je o međusobnoj brizi na roditeljskom planu,što može ali i ne mora uključi-vati blizinu i na drugim nivoima međusobnih odnosa.Često na dete jače utiče ono što se događa između roditelja nego ono što dolazi od pojedinih roditelja,Zajedništvo i blizina između roditelja bitno utiče na kasniji život deteta.Ono što vidi da se dešava među roditeljima,kasnije i samo razvija u svojim odnosima sa ljudima.

-Međusobno udaljeni roditelji su razdvojeni kao roditelji,emocionalno međusobno udaljeni.To je''mrtva'' roditeljska zajednica.Svoje roditeljstvo ostvaruju u okvirima isključivog majčinstva ili isključivog očinstva.Detetu se nameće nužnost opredeljivanja za majku ili oca,što je za njega veoma mučno,pošto ono želi oba roditelja bez obzira na njihova neslaganja,bračnu i

2

seksualnu razdvojenost.Detetu su potrebni roditelji koji ga vole različito,ali zajedno a ne odvo-jeno.Dete nije rođeno da bi rešavalo probleme roditelja,već da roditelji njemu pomognu u reša-vanju njegovog problema.

-Međusobno neposredni roditelji jedno drugo poštuju,jedno drugom veruju,rade na za-jedničkom vaspitanju i nezi deteta.Njih veže roditeljstvo a ne samo dete.Njima dete ne smeta,oni ga žele.Oni su zajedno jer žele da budu roditelji.Njihovi odnosi su neposredno roditeljski zasno-vani na horizontalnom partnerskom nivou njihovog roditeljstva a ne samo na vertikalnom nivou njihovih odnosa prema zajedničkoj deci.U stanju su da ostanu neposredni roditelji i onda kad više nisu neposredni braćni i seksualni partneri.To su roditelji koji prihvataju svoje roditeljstvo,kojima ono nije nametnuto,niti im se slučajno dogodilo.

-Međusobno posredni roditelji su oni koje povezuje samo zajednička obaveza,dužnost,roditeljska funkcija,dete.Doživljavaju se kao instrument preko koga priroda održava ljudsku vrstu.Veoma brzo se prepoznaju po sadržajima komunikacije.Zanima ih dete,govore samo o njemu a ne o svom roditeljstvu.Vole sebe ali ne sebe kao roditelje.Zajedno su zbog deteta i za dete,ulažu u njega a ne u svoje roditeljstvo.Očekuju da im dete sve uloženo vrati jer izvan njega ne nalaze ni zadovoljstvo ni nagradu za svoj roditeljski napor.

-Međusobno pravedni roditelji pokušavaju da budu objektivni u proceni udela po-jedinog roditelja unutar roditeljstva,kao i roditelja zajedno u procesu celokupnog vaspitanja i razvoja deteta.Pravedno roditeljstvo je ono u kome oba roditelja ravnopravno sudeluju u davanju i primanju,ulaganju i dobijanju,žrtvovanju i uživanju.Majka i otac moraju biti međusobno pravedni,objektivni,kritični,pošteni i oboje treba da ulažu u dete,da imaju jednako prevo na zah-valnost deteta kada ono odraste i da oboje uživaju u rezultatima svog roditeljstva jer oboje imaju pravo na svoj deo roditeljstva.

-Međusobno nepravedni roditelji su oni koji često svojataju roditeljstvo.Ovakvo roditeljstvo uvek isključuje jednog roditelja bez obzira na to da li roditelji žive ili ne žive zajed-no.Unutar takvog roditeljstva dete se prvi put susreće sa nepravednim međuljudskim odnosima koji u njemu stvaraju osnov za nepoverenje,pravednu ravnopravnost i partnerstvo među ljudima.

-Nestabilni roditelji su oni koji često menjaju svoje ponašanje što detetu uliva nesig-urnost i kod njega razvija nepoverenje.Prevelika nestabilnost odnosa među roditeljima šteti vaspitanju i razvoju deteta.Roditelji često nestabilnost svog braka neposredno prenose i na roditeljstvo,nisu u stanju da sačuvaju stabilnost roditeljstva,makar i sam brak bio ugrožen.Roditelji treba da se menjaju u ponašanju prema detetu tokom njegovog razvoja,što važi i za njihove međusobne roditeljske odnose.To ne smeta,već koristi detetu.Nestabilni roditelji vole i mrze,prihvataju i odbacuju svoju decu,a i međusobno se tako ponašaju.To često zavisi od postignutih rezultata njihovog planiranog uticaja na decu.

-Stabilni roditelji održavaju konstantnost svog roditeljstva bez obzira na promenu niza okolnosti,kako u braku,tako i u razvojnim fazama deteta.Održavaju svoje roditeljstvo bez obzira na ono što se događa sa njihovom decom,bez obzira na smer njihovog razvoja i promena.Detetu su potrebni stabilni roditelji da bi i samo postalo stabilno odraslo i zrelo ljudsko biće.

-Međusobno nezadovoljni roditelji su oni kojima se nisu ispunila očekivanja,koji su nezadovoljni svojim roditeljstvom.Za njih je roditeljstvo teret,ne žele ga,nezainteresovani su i nemotivisani za aktivno obostrano sudelovanje u razvoju i održavanju roditeljstva.

-Međusobno zadovoljni roditelji su spremni da ulažu u održavanje roditeljstva.Dete je za njih objekt zajedničkog a ne pojedinačnog zadovoljstva.Takvi roditelji uživaju ne samo u de-tetu već i u svom zajedničkom roditeljstvu.To međuroditeljstvo zadovoljstvo je osnova zdravog i dobrog roditeljstva u celini,uključujući i dete.Mnogi roditelji održavaju porodicu i decu,ali ne i

3

brak i roditeljstvo.Dete traži srećne i zadovoljne roditelje,a ne nesrećne i nezadovoljne.Bračno i seksualno zadovoljstvo roditelja je poželjno i važno,ali nije dovoljno i ne uključuje međuroditeljsko zadovoljstvo.

-Povezani roditelji su oni koji sarađuju,koji komuniciraju,koji se dogovaraju i pod-nose.Njihov međusobni kontakt i kontakt sa detetom razvijaju uporedo.Nastupaju zajedno kao roditelji i usklađuju svoj pristup i stav prema detetu,deluju sa sličnih ili istih pozicija,omogućuju detetu da ih doživljava zajedno i povezano.

-Razdvojeni roditelji su međusobno nepoverljivi,bez otvorenog kontakta,skloni među-sobnom napadanju i optuživanju.Oni se međusobno brane,opravdavaju,čuvaju svoju ugroženu individualnost.Spremni su da se međusobno optuđuju ili brane zbog deteta. Međusobno ne pronalaze zajednički interes za održavanje i razvijanje roditeljstva,a u odnosima sa detetom nag-inju zloupotrebi deteta kao kompenzaciji onoga što ne ostvaruju u međusobnom odnosu.

Takođe se spominje i fenomen trianguliranja,o kome se govori kada se problematika odnosa među roditeljima pokušava rešiti pomoću deteta ili kada se problem odnosa jednog roditelja i deteta pokušava razrešiti uvlačenjem drugog roditelja kao trećeg.Dete je,u takvoj pozi-ciji,bespomoćno i nesposobno da se brani,da se isključi iz tog trougla,jer su mu roditelji potrebni i ne može bez njih.

Međusobno prilagođavanje roditelja

Jedno od osnovnih obeležja roditeljskog tima je i njihovo međusobno prilagođavanje u toku vaspitavanja deteta.Ono može biti na nivou prihvatanja međusobne različitosti ili isticanja međusobne sličnosti.

-Međusobno različiti roditelji ne kriju svoje razlike,već im one služe kao stalni izazov i motiv kontinuiranog obostranog napora za svakodnevno međusobno prilagođavanje i usklađi-vanje u okviru zajedničkog roditeljstva.Oni se mogu složiti i uskladiti kao različiti.Dete ih sme doživljavati kao različite jer se ta različitost roditelja detetu nudi kao nešto poželjno i dobro.Ra-zličitosti se mogu ispoljiti i u vaspitanju deteta,ali to ne znači da se ne može doći do zajedničkog zaključka i delovanja.Neskrivanje različitosti i spremnost roditelja da kroz obostrani rad dođu do sličnog i zajedničkog,pretvara se u najbolju praktičnu životnu školu njihove dece.

-Međusobno slični roditelji nastoje da prikriju svoju međusobnu različitost.Za njih međusobna prilagođenost znači slaganje,isto mišljenje.Oni pred sobom imaju idealizovanu sliku nekog savršenog sklada bez ikakvih i najmanjih konflikata,neslaganja i suprotnih mišljenja.Decu vaspitavaju u nerealnoj harmoničnosti u kojoj zapravo dominira popuštanje,a ne slaganje.Nji-hova međusobna prilagođenost predstavlja homogenost u celini već samo na površini,jer u dubljim slojevima njihovog ponašanja dominira ne samo različitost već i potpuna suprotnost stavova i mišljenja.Dete koje se vaspitava i odrasta u takvoj porodici kasnije nije često sposobno da prihvati različitost u svojoj okolini,što bitno ograničava dijapazon njegovog prilagođavanja životnoj stvarnosti.Obično dolazi do neslaganja i suprotnosti mišljenja i stavova,posebno u ličnim partnerskim odnosima u koje treba da stupi kao zrela ličnost.

-Roditelji koji se prilagođavaju su oni koji nastoje da menjaju sebe da bi se prilagodili drugom roditelju.Majka se prilagođava ocu,otac majci a oboje detetu.To je jednostrano pri-lagođavanje sebe drugome i to je ''žrtvovanje'' jednog roditelja drugom roditelju i detetu.Kod dece to koči razvoj prema samostalnosti i individuaciji,što važi i za drugog roditelja.Takvo

4

roditeljstvo ne zadovoljava istovremeno oba roditelja,već nužno dovodi do isključivog majčin-stva i potisnutog očinstva unutar patrijarhalne kulture koja se još uvek može naći u porodičnim sredinama.Takvo prilagođavanje se obično veže za ženski pol,tj. za majku i žensku decu.

-Roditelji koji prilagođavaju drugog roditelja su oni koji nastoje da menjaju drugog roditelja,da ga prilagode sebi i svojim potrebama,što nastoje da učine i sa detetom.Za nepri-lagođenost je uvek kriv drugi i on se mora menjati da bi se razrešio neki međusobni konflikt.S-vaki od roditelja pronalazi uzrok problemu u drugome a ne u sebi.Takav način međusobnog pri-lagođavanja ima suprotan efekat.Što više jedan traži od drugoga da se menja,to se manje oboje menjaju i sve ostaje po starom.Obično u takvim porodicama postoje svađe,konflikti,mržnja,op-tuživanja i vređanja.Vaspitanje deteta u takvoj atmosferi je neuspešno i loše.

-Roditelji koji se međusobno prilagođavaju ravnaju se jedno prema drugom,menjajući sebe i nastojeći da menjaju i drugoga.To znači menjati sebe i drugoga kako bi i jednom i drugom bilo bolje u zajedničkom odnosu.Samo međusobno prilagođeni roditelji na obostrano zadovol-javajući način su u stanju da omoguće detetu da normalno raste,razvija se,osamostali se i da bez kompleksa napusti i počne razvijati i negovati partnerske odnose.Takvim roditeljima dete ne treba da bi rešili svoje međusobne probleme,niti da kompenzuju ono što ne dobiju u svojim međusobnim odnosima.

-Nezreli roditelji žele jedno drugo da pretvore u vlastitog roditelja.To je tzv. trogeneraci-jsko roditeljstvo:prvu generaciju predstavlja roditelj - ''roditelj'',drugu roditelj – ''dete'',a treću nji-hovo dete.Kulminacija takve roditeljske nezrelosti jeste uvlačenje u taj oblik međuroditeljskog prilagođavanja i samog deteta pa se ono povremeno pretvara u dete – ''roditelja''.Roditelj – ''dete'' regresivno se prilagođava roditelju – ''roditelju''.Pod ovakvim prilagođavanjem podrazumeva se svako ono prilagođavanje u kome se koristi ponašanje koje nije primereno hronološkom dobu onoga koji se tako ponaša.Ako se odrasli ponaša kao dete,za njega kažemo da je u regresiji.U takvim porodicama sputava se i roditelj i dete.Tu se stvara nezrela porodična atmosfera koja je osnova mnogim poremećajima ponašanja i ozbiljnim psihičkim problemima.

-Zreli roditelji međusobne probleme rešavaju odraslo i zrelo.Takvi roditelji ostaju na nivou odraslog partnerstva i ne pretvaraju se međusobno u ''roditelja'' i ne uvlače dete u svoje probleme kao sredstvo mirenja i rešavanja.To su roditelji koji ostaju odrasli i onda kada su u krizi,kada im je teško i kad imaju bilo kakvih problema sa detetom.Ovakvo roditeljstvo pret-postavlja zrelost ličnosti roditelja.Da bi bilo ostvarivo,roditelji moraju održavati svoje roditeljstvo,svoje ličnosti,sebe zasebno i sebe zajedno.To ne znači da povremeno neki roditelj ne sme biti ''dete'',ali samo unutar bračnog partnerstva s drugim roditeljem,ne uključujući i dete u tu igru.Roditeljske funkcije mogu obavljati samo odrasli i zreli ljudi koji su samostalni,odgovorni i sigurni u sebe i svoje roditeljstvo.

Principi porodičnog vaspitanja

Poštovanje ličnosti deteta je prvi princip porodične pedagogije i prvi zahtev porodičnog vaspitanja. Da bi se postigla konačna svrha dete mora mo tretirati kao ličnost, uvažavati ga, saslušati, dogovoriti se, sarađivati sa njim.

5

Princip potpune angažovanosti traži da se dete kao ravnopravni član potpuno uključi u život i rad porodice jer mu se tako intenzivno razvijaju sposobnosti.

Princip pozitivne orijentacije zahteva da se roditelj u vaspitnom radu oslanja na pozitivna svojstva pojedinog deteta. Poverenje u vaspitnom radu ima veliku ulogu i roditelji su dužni bodriti i podržati dete u dobrim delima.

Princip međusobnog poverenja nalaže da između roditelja i dece vlada puno poverenje jer je bez toga nemoguće vaspitno delovati. Kada se deca pove- ravaju svojim roditeljima, tada je roditeljski uticaj snažan jer deca poštuju roditelje prihvatajući ih kao autoritete.

Princip jednostavnosti podrazumeva skladan i koordiniran rad oba roditelja u vaspitanju deteta. Ako nema koordinacije rezultati će biti slabi a često i negativni.

Princip doslednosti traži od svakog roditelja ili vaspitača da ostane dosledan samom sebi. Dete mora shvatiti i osetiti da se prihvaćeni red, preuzete obaveze, disciplina moraju uvažavati, poštovati i ostvariti. Princip individualnog prilaženja ističe da je svako dete posebno biće pa i sve vaspitne mere moraju biti u sladu sa tim posebnostima.2

Metode

Metode su temeljni načini pomoću kojih roditelj pristupa detetu, obrađuje određene sadržaje i ostvaruje konkretne zadatke. Pod metodom vaspitnog rada treba razumeti aktivnost roditelja i deteta koja vodi prema ostvarivanju pozitivnih svojstava deteta i tako pomaže izgradnji njegove ličnosti.

Metode su vezane za vaspitni prices i proizilaze iz njegovih faza. Prvoj fazi gde je težište na racionalnoj komponenti odgovara metoda poučavanja. Drugoj etapi kod koje preovladava emocionalna komponenta prikladna je metoda uveravanja. Treća etapa obuhvata voljno delatno područje i tu najviše odgovara metoda navikavanja. Prilikom izbegavanja loših vaspitnih uticaja primenjuje se metoda sprečavanja.

Pronaći najbolje načine i puteve vaspitanja u porodici podrazumeva znati i koristiti najuspešnije metode u porodičnom vaspitanju. Navešćemo neke od metoda:

Metoda ubeđivanja koristi se kada detetu hoćemo da objasnimo, pokažemo i dokažemo da nešto treba ili ne treba da čini. Pri ovoj metodi potrebno je pridržavati se sledećih zahteva: što potpunija argumentacija (više činjenica i podataka u obrazlaganju), što više očiglednog i konkretnog u vidu dobro odabranih primera, sistematičnost u toku razgovora koji se vodi.

Metoda vežbanja i navikavanja. Vežbanjem se razvijaju određene navike i veštine. Za proces vežbanja i sticanja pozitivnih navika posebno je značajno rano detinjstvo sa izraženom spremnošću da se uči poželjno ponašanje. U vežbanju poseban značaj ima kontrola kako bi se sprečila opasnost od prodora onoga što je nepoželjno. Što se navika ranije stekne i duže primenjuje u porodici, to će biti trajnija i sastavni deo odraslog čoveka.

Metoda podsticanja se zasniva na izraženom motivu za ličnom afirmacijom. Sredstva koja pozitivno usmeravaju potrebu za iskazivanjem su: pohvala, obećanje, nagrade, takmičenje. Metod sprečavanja se koristi kada roditelji žele da onemoguće negativno ponašanje, razvoj neželjenih osobina i skolonosti. Kao sredstva sprečavanja mogu se koristiti: nadzor, primedbe ili upozorenja, kritika, zabrana i kazna.

2 Dr Kuka Miroslav, (2008), Porodična pedagogija, e-publikacija

6

Metod kažnjavanja

Jedan od osnovnih problema vaspitanja u savremenoj porodici jesu kažnjavanje i disciplina. Prema jednoj od širih i opštijih definicija jer se ne odnosi samo na vaspitne situacije, kažnjavanje je »namerno nanošenje bola ili neprijatnosti od strane nekoga ko je na položaju autoriteta, osobi koja je učinila prekršaj neke vrste«.

U ovoj definiciji je, kako ukazuje Hobson3, bitno sledeće: nanošenje neprijatnosti može se shvatiti u opsegu od blage do jake neprijatnosti i ni u kom slučaju nije ograničeno na nanošenje fizičkog bola; autoritet se shvata u širokom smislu, ne isamo kao zakonski autoritet, već i kao moralni ili običajni, a prekršaj može biti blilo šta što osoba koja kažnjava smatra na neki način pogrešnim postupkom. Podvlači se da kažnjavanje »ne implicira nužno bilo koji specifični stav kažnjavaoca prema kažnjenom, takav kao nadmoćnost ili ponižavanje«.

Maršal4 u svojoj analizi ove definicije izdvaja sledeće elemente, odnosno kriterijume koji treba da budu ispunjeni da bi se neka akcija mogla ispravno opisati kao kažnjavanje u širem, etičkom smislu:

1. mora se pojaviti kršenje pravila; 2. postupak koji je klasifikovan kao kažnjavanje mora uključiti uskraćivanje nekog dobra,

izbegava se korišćenje termina bol, ozleda, šteta ili greh; 3. vrši se kao posledica posebnog kršenja pravila (datog pod uslovom br. 1); 4. treba da bude primenjeno od stra-ne osobe koja je autoritet; 5. treba da se primenjuje na osobu koja je prekršila pravilo (a ne na neku drugu — nedužnu

osobu); 6. primalac kazne treba da je bio odgovoran za svoj postupak.

»Ako su ovi uslovi ispunjeni, mi možemo reći da osoba podleže kažnjavanju od strane autoriteta i da bilo šta što joj se događa u smislu uskraćivanja dobrog kao posledica njenih postupaka, može biti ispravno opisano kao kažnjavanje. To ne znači da zato što podleže kažnjavanju, osoba zaslužuje da bude kažnjena, ili čak i kad podleže kažnjavanju i kad ga zaslužuje da treba da bude kažnjena..«Definicije kažnjavanja koje se sreću u psihološkim razmatranjima problema kazne, pogotovu u onim koja se zasnivaju na podacima laboratorijsko-eksperimentalnih proučavanja, više su operacionalnog tipa, preciznije su i razlikuju se u pojedinim detaljima od jednog autora do drugog, odnosno od jedne analize empirijskih podataka do druge. Uglavnom su iskazane u terminima teorije o formiranju uslovnih refleksa, odnosno teorije o operantnom uslovljavanju, sa ključnim rečima: draž (stimulus), kontingentna averzivna draž, potkrepljenje, potkrepljivač5.

Dražima možemo smatrati sredinske događaje koji utiču na odgovore dece u našem slučaju, a potkreplivačem možemo nazvati ili definisati svaku draž ako njeno prikazivanje ili uklanjanje zavisno od odgovora utiče na osobine istog tako da se kažnjavanje definiše jednim od oblika negativnog potkrepljenja, a pod kojim podrazumevamo bilo koju akciju jedne osobe sa neprijatnim emocionalnim posledicama po drugu osobu kojom se ona motiviše da ubuduće izbegava te posledice.

3 Hobson, P., „The compability  of punishment   and   moral   education“, Journal of Moral Education, Vol. 15, No. 3, 1986. str. 221—229.4 Marshall, J., „Punishment and education“, Educational Theory, Vol. 24, No. 2, 1975, str. 148—155.5 Gašić-Pavišić, „Kažnjavanje i dete“, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd, 1988. str 16

7

Što se tiče naših autora vredno je istaći definiciju da je kažnjavanje smišljeno i namerno davanje negativnih potkrepljivača i uskraćivanje pozitivnih, koje je uslovljeno detetovim nepoželjnim ponašanjem i koje se preduzima sa ciljem da se smanji verovatnoća javljanja tog ponašanja6.

Makarenko navodi da kad bi se svi roditelji u svom odnosu prema detetu ponašali dosledno i vaspitavali ga ličnim primerom onda ne bi bilo potrebno mnogo reči za poučavanje, ni mnogo kazni za prinudu. Smatra da autoritet roditelja ne proističe iz činjenice da su oni roditelji i govori da mnogi roditelji pokušavaju da izgrade autoritet na lažnim osnovama. Prema jednoj od širih i opštijih definicija kažnjavanje je namerno nanošenje bola ili neprijatnosti od strane nekoga ko je na položaju autoriteta, osobi koja je učinila prekršaj neke vrste. Osećanje neprijatnosti se može shvatiti u opsegu od slabe do jake neprijatnosti i nije ograničeno na nanošenje fizičkog bola.

Autoritet nije samo osoba koja ima zakonski autoritet, nego i osoba koja ima moralni autoritet, a prekršaj je bilo koji postupak koji osoba koja je autoritet smatra prekršajem. U psihološkoj literaturi kažnjavanje je shvaćeno na različite načine, mada se sve svodi na smišljeno i namerno davanje negativnih potkrepljivača, ukoliko je njeno ili uskraćivanje pozitivnih, koje je uslovljeno detetovim nepoželjnim ponašanjem i koje se preduzima sa ciljem da se to ponašanje spreči.

Pozitivni potkrepljivač može biti bilo šta što se pokaže uspešno u pojačavanju željenog ponašanja, dok negativni potkrepljivač može biti sve ono što smanjuje verovatnoću ponovnog pojavljivanja kažnjavanog ponašanja. Pozitivni potkrepljivači koji  se detetu uskaćuju u procesu kažnjavanja mogu biti.: materijalni  (opipljive i materijalne stvari kao što su jelo, novac, igračke),  socijalni (neki oblik pažnje ili pohvale o strane roditelja ili vršnjaka), aktivnosti ( učešće u igri, gledanje televizora) i simbolički-predmet koji nemaju vrednost, ali za dete predstavljaju pravo bogatstvo jer ih dete može zameniti za šta želi.

Negativni potkrepljivači mogu takođe biti urođene odbojne draži i to su one koje izazivaju bol, strah, čulnu nelagodnost — jak iznenadni zvuk, zrak jakog svetla, naglo gubljenje podloge, neprijatni mirisi i ukusi, elektrošokovi određene jačine. Naučeni negativni potkrepljivači mogu, kao i pozitivni, biti materijalni, socijalni i simboli.

Kada govorimo o potkrepljivačima trebamo napomenuti da se potkrepljivačem naziva bilo koja draž ako njeno prikazivanje ili uklanjanje zavisno od odgovora sistematski utiče na neke osobine odgovora kao što su verovatnoća, brzina, latentnost i sl..

Ciljevi kažnjavanja:

U literaturi ne postoji jedinstveno shvatanje oko toga šta je cilj kažnjavanja, tako da postoji nekoliko različitih objašnjenja :

1. Prema teoriji odmazde cilj kazne je osveta - odmazda po principu oko za oko, zub za zub. Onaj ko je napravio prekršaj zaslužuje da bude kažnjen, da bi bila zadovoljena pravda i da se uspostavi ravnoteža između dobra i zla.

2. Prema teoriji zastrašivanja cilj kazne jeste zastrašivanje prekršioca od ponavljanja prekršaja u budućnosti i zastrašivanje drugih ljudi da ne urade isti prekšaj.

3. Teorija popravljanja smatra da je cilj kazne popravljanje ljudi.4. Teorija vaspitavanja kaznu objašnjava kao sredstvo za neposredno menjanje ponašanja

pojedinca.6 Ibid, str 20

8

5. Teorija organizacije opravdava primenu kažnjavanja time što je njen cilj da se spreči tendencija dezintegracije koje se javlja unutar kolektiva kada ne postoji kontrola.

Autori koji se bave problemima moralnog vaspitanja kažu da nijedan od navedenih razloga nije ni logički ni moralno opravdan da bi se dete kaznilo. Da bi neko mogao da podleže kažnjavaju treba da bude odgovoran za svoje postupke. Dete se ne može uzeti kao odgovorno za svoje postupke, jer ono može biti svesno da ga neko pravilo obavezuje i hteti da ga se pridržava, a da u nekoj konkretnoj situaciji ne bude svesno da ga krši.

Istraživanja pokazuju da efikasni vaspitači odgajaju prilagodljivu decu sa razvijenim samopouzdanjem, samokontrolom i koja su pozitivno radoznala, za razliku od dece koju su odgajali roditelji ili vaspitači koji kažnjavaju, koji su previše strogi (autoritarni), ili popustljivi. Efikasani roditelji se rukovode uverenjem da i roditelji i dete imaju određena prava i da su potrebe i jednog i drugog važne. Efikasni roditelji nemaju potrebu da primenjuju fizičku silu i emocionalnu torturu da bi disciplinovali dete. Njihovo sredstvo disciplinovanja je postavljanje jasnih pravila i davanje jasnih uputstava zašto su pravila važna, kao i njihovo predvidivo i dosledno sprovođenje. Efikasni roditelji prate razvojne potrebe i mogućnosti svoje dece, rasuđuju sa svojom decom i uzimaju u obzir detetovu tačku gledišta iako se možda ne slažu sa njom.

Metoda ubeđivanja

Metoda ubeđivanja koristi se kada detetu hoćemo da objasnimo, pokažemo i dokažemo da nešto treba ili ne treba da čini. Pri ovoj metodi potrebno je pridržavati se sledećih zahteva: što potpunija argumentacija (više činjenica i podataka u obrazlaganju), što više očiglednog i konkret- nog u vidu dobro odabranih primera, sistematičnost u toku razgovora koji se vodi.

Pošto poznavanje samih činjenica ne budi motivaciju potrebno je delovati na čulni i emocionalni život da bi se probudila unutrašnja motivacija za delovanje. Smisao je i tome da racionalna shvatanja prerastu u lične statove i poglede. Time racionalna komponenta traži pomoć emocionalne.

Metoda ubeđivanja se služi jasnim i emocionalno obojenim objašnjenjima i vrednovanjima životnih pojava sa svrhom da vaspitanici prihvate određena stajališta. Ova metoda se koristi živom reči i emocionalno obojenim iskazima. Ne sme se pretvoriti u suvoparna predavanja. Roditelj i sam mora ispoljiti svoj emocionalni odnos i navesti dete da ono ispolji svoj. Spoznaja koja je dobila snagu uverenja poseduje veliku motivacionu snagu. Bogat čulni život, pravilno ozgrađena uverenja i stavovi vrlo su važni pokretači čovekovog ponašanja. Zato još u ranom detinjstvu treba negovati i razvijati osećanja ljubavi i privrženosti prema roditeljima. Najbolji način razvijanja ovih osećanja je kroz igru u kojoj je razvija emocionalni život deteta. Polaskom deteta u školu igru zamenjuje rad i učenje. Ako se pravilno shvate opšta načela nastavnog rada onda se kroz nastavu svih školskih predmeta može podupreti formiranje moralnih stavova. Metoda ubeđivanja se može javiti u više oblika ali najčešće se javlja kao vrednovanja i stvaranje ideala.

Vrednovanje može biti etičko, estetsko, idejno, vrednovnje stavova, postupaka itd. Etičko vrednovanje i vrednovanje sa moralnog stajališta se primenjuje prilikom ocenjivanja učenikovih stavova, ponašanja i rada. Vrednost vrednovanja je u tome što saglasnost i priznanje roditelja podstiče dete i pruža mu unutrašnje zadovoljstvo. Dete ponekad nije svesno da je njegov

9

postupak loš. Moralna ocena zajednice da je neki postupak loš obično deluje na pojednica da on zameni svoje ponašanje boljim. Prilikom etičkog vrednovanja treba se pridržavati nekih kriterijuma.

Stvaranje ideala ima za cilj razvijanje pozitivnih stavova uz pomoć pozitivnih uzora. Treba se koristiti prirodno sklonošću mladih prema idealima a dužnost roditelja je da im pomogne u izboru.

Metoda vežbanja i navikavanja

Metoda vežbanja i navikavanja. Vežbanjem se razvijaju određene navike i veštine. Za proces vežbanja i sticanja pozitivnih navika posebno je značajno rano detinjstvo sa izraženom spremnošću da se uči poželjno ponašanje. U vežbanju poseban značaj ima kontrola kako bi se sprečila opasnost od prodora onoga što je nepoželjno. Što se navika ranije stekne i duže pri- menjuje u porodici, to će biti trajnija i sastavni deo odraslog čoveka.

Poznavanje moralnih pojmova i njihovo prihvatanje kao svojih treba dopuniti i aktivnom delovanjem deteta. Ovo se postiže metodom vežbanja i navikavanja. Navikavanje je zapravo aktivno delovanje i vežbanje deteta i poželjnim individualnim i društvenim postupcima. Kao rezultat stvaraju se preko potrebne navike.

Potrebno je da se javi veoma rano, već u predškolskom dobu je potrebno razviti čitav niz elementarnih navika. Školski život pruža mogućnost za navikavanje na kulturno ponašanje, red i disciplinu. Ova metoda se može primenjivari kako u školskim tako i u vannastavnim aktivnostima. Najveća mogućnost za sticanje raznovrskih navika se pruža upravo u domu i porodici. Prilikom organizacije navikavanja najpre treba objasniti zašto se tako postupa i u čemu je smisao tog postupka. Nakon toga treba preći na vežbanje tog postupka. Metoda vežbanja i navikavanja se najčešće pojavljuje u obliku vežbanja u adekvatnim postupcima i kao navikavanje u procesu rada.

Vežbanje u adekvatnim postupcima usmereno je na izgrađivanje korisnih navika. Ono je organizovano, smišljeno i sistemski ponavljanje konkretnog postupka sa ciljem da ga usvoji u usavrši. Određeni kulturne navike treba da postanu deo vaspitanikove prirode, što predstavlja krajnji cilj navikavanja. Postoje raznovrske vežbe koje imaju za cilj da formiranje navika.

Navikavanje u procesu rada. Organizovana i prikladna radna delatnost može snažno delovati na izgrađivanje karaktera mladog čoveka. Samostalnost ličnosti i čvrstoća karaktera se najbolje razvija kroz radnu delatnost. Već u školskoj dobi dete treba uvoditi ne samo u sistemsko učenje već i u razne oblike produktivnog rada. Treba naglasiti da nije svaki rad koristan i da u prvom planu ne sme biti ekonomski već pedagoški cilj. Deca takođe moraju poznavati svrhu i zadatke rada.

Metoda podsticanja

Metoda podsticanja se zasniva na izraženom motivu za ličnom afirmacijom. Sredstva koja pozitivno usmeravaju potrebu za iskazivanjem su: pohvala, obećanje, nagrade, takmičenje.

10

S obzirom da vaspitni proces predstavlja dugotrajan i naporan put nisu retka kolebanja, posustajanja i iskušenja koja prete da naruše i poremete ostvarivanje poželjnih rezultata vaspitanja.

Metoda podsticanja služi da osveži snagu i volju deteta buđenjem prijatnih osećanja koja postaju snažni unutrašnji motivi delovanja. Postoje brojna sredstva podsticanja, a najčešća su: pohvala, nagrada, obećanje, takmičenje, priznanje i iskustvo uspeha.

Pohvala je najčešće sredstvo podsticanja. U primeni pohvale treba uzeti u obzir uzrast, individualne razlike i uslove u kojima se pohvala izriče. Mlađu decu možemo pohvaliti i za manja pozitivna dela i češće, a stariju samo za dela koja pohvalu zaslužuju. Osnovno je pravilo da ona podstiče sportistu na aktivnost zbog osećanja dužnosti, a ne radi pohvale koju će dobiti.agrada predstavlja jako, ali i veoma osetljivosredstvo podsticanja.

Nagrada kod dece pored duhovnog zadovoljstva najčešće donosi i materijalnu korist. Ona ne sme postati sama sebi cilj, nego mora biti sredstvo za postizanje većih ciljeva. Stoga je pri nagrađivanju potreban još veći oprez nego kod primene pohvale. Nagradu treba primenjivati retko i pravedno, češće kod mlađe dece.

Obećanje kao vaspitno sredstvo ima funkciju da najavi pohvalu ili nagradu što kod deteta proizvodi ugodno raspoloženje koje ga podstiče na aktivnost. Nije dobro da obećane nagrade (pogotovo materijalne) postanu jedini cilj i ponašanja deteta. Isto tako, ne treba obećavati ono što nije moguće izvršiti, jer to ruši autoritet roditelja. Obećanje ima veći vaspitni efekat ako se daje na kraći rok zbog toga što duži rokovi smanjuju snagu motivacije.

Priznanje se odaje detetu kada postiže određeni uspeh, zalaže se, istrajano je i primerno se ponaša s ciljem da ga motivišemo da tako i dalje čini. To ispoljavamo u obliku odobravanja, bodrenja ili podržavanja. Zavisno od uzrasta možemo ga izraziti rečima, osmehom, dodirom ruke i sl. Primenjujemo ga češće kod one dece koje treba neprestano podsticati na rad i zalaganje, a naročito kod mlađih i osetljivih.

Metoda sprečavanja

Metod sprečavanja se koristi kada roditelji žele da onemoguće negativno ponašanje, razvoj neželjenih osobina i skolonosti. Kao sredstva sprečavanja mogu se koristiti: nadzor, primedbe ili upozorenja, kritika, zabrana i kazna.

Metoda sprečavanja služi uklanjanju ili umanjenju raznih negativnih životnih uticaja. Prvi zadatak ove metode je da preventivno izbegne loše primere a drugi da koriguje nepoželjne stavove. Skretanjem motiva, zabranama i kaznama vaspitanik se usmerava prema pozitivnom, Pri tom on treba da shvati da određeni negativni postupci povlače za sobom posledice. Ovo naravno ne treba da se kosi sa načelom pozitivne orijentacije. U metodi sprečavanja sa obzirom na njena dva zadatka razlikujemo dva oblika: Predusretanje i prisiljavanje.

Predusretanje ima preventivni zadatak da unapred potisne negativne uticaje. Ovaj obik metode sprečavanja nas oslobađa od kasnijih teškoća koje nastaju sa odvikavanjem od loših navika. Jedan od postupaka predusretanja je skretanje ili zamena motiva. Ukoliko vaspitanik radi nešto što je neprihvatljivo ponudi mu se zanimljiva ali društveno korisna zamena. Ukoliko je kršenje discipline način privlačenja pažnje vaspitaniku se poveri neki javni zadatak.

Prisiljavanje je vaspitni postupak sa ciljem da se vaspitanik odvrati od negativnog ponašanja. Primenjuje se onda kada vaspitanik namerno ili snagom navike postupa loše i kada

11

nije moguća primena drugih postupaka. U potpunosti se protivi načelu pozitivne orijentacije. Služi se zabranom, kaznom, zahtevom, opomenom i nadzorom. I prilikom upotrebe sredstava prisiljavanja treba vaspitaniku pružiti mogućnost da izmeni svoje ponašanje. Česta upotreba ovih sredstva može izazvati suprotan rezultat ali ih ipak u vaspitanju nije moguće potpuno izbeći.

Prevaspitanje obuhvata sistem vaspitnih postupaka usmerenih na potiskivanje loših društveno neprihvatljivih navika. To nije li lagan ni kratak proces. Prevaspitanje je mnogo teže od vaspitanja je rtraži odvikavanje od ustaljenih navika i njihova zamena društveno prihvatljivim navikama. Ovaj proces obuhvata promenu sredine, poboljšanje prilika kao i pridobijanje vaspitanika da učestvuje u procesu pri čemu se koriste sve navedene metode vaspitnog rada. 7

Sredstvo sprečavanja

Grupa sredstava sprečavanja obuhvata nadzor, skretanje, upozorenje, zahtev i kaznu. Ta sredstva imaju za cilj da spreče negativne uticaje na dete.

Nadzor je preventivno vaspitno sredstvo. Njegova je svrha da dete očuva od loših uticaja. Kao vaspitno sredstvo se primenjuje od rođenja do zrelosti i nikako ne sme biti ni previše tesnogrudo ni previše širokogrudo. Dobar nadzor će na vreme uočiti i sukloniti loše uticaje.

Skretanje je preventivno sredstvo sprečavanja. Pomoću ovog sredstva nastojimo da vaspitanikove težnje i želje orijentišemo u pozitivnom smeru. Umesto kažnjavanja vaspitanika roditelj mu ukazuje na neku drugu zabavnu aktivnost.

Upozorenje podseća vaspitanika na to šta treba da učini kao i na ošta ne sme da učini. Najčešće se upućuje rečima ali može i na druge načine npr pogledom. Može se kretati od blažih oblika do sve jačih. Primedba je najblaži oblik upozorenja kojim upozoravamo dete da smo primetili njegov postupak. Opomena je nešto snažnije upozorenje kojim upozoravamo dete na njegove obaveze. Kritikom izražavamo vrednovanje nekog postupka da bi vaspitanik shvatio da je taj postupak pogrešan. Pretnja je najsnažnije upozorenje koje tačno ukazuje na neugodne posledice koje će uslediti.

Zahtev upućuje dete na poštovanje dužnosti. Zahtev traži uvažavanje ljudskih dužnosti zato ga moramo tako postaviti da ga mlad čovek doživi kao potvrđivanje svoje ličnosti. Time je vaspitanje postiglo svoju svrhu i dovelo do procesa samovaspitanja i samokontrole. Zahtev treba primenjivati oprezno i nenametljivo.

Kazna je najače sredstvo sprečavanja. Cilj joj je stvaranje osećaja krivice i stida kao posledicu lošeg postupka. Ona sadrži osudu postupka i ne sme biti sredstvo ponižavanja i sramoćenja. Osim toga kazna jače deluje što je ređa.

Sredstva podsticanja i sprečavanja imaju svoje slabe strane pa zbog toga mnogi pedagozi traže da se ograniči njihova primena. Ipak ova sredstva nije moguće potpuno napustiti, zbog toga je izuzetno važan izbor najprikladnijeg sredstva u konkretnoj situaciji. 8

Zaključak

Za saradnju sa roditeljima nije dovoljno poznavati samo dete. Neophodno je poznavati i roditelja i porodične uslove pod kojima dete odrasta. Roditelji se

7 Vukasović A. (1990.) Pedagogija, “Zagreb” radna organizacija za grafičku delatnost, Samobor.8 Vukasović A. (1990.) Pedagogija, “Zagreb” radna organizacija za grafičku delatnost, Samobor.

12

međusobno razlikuju ne samo po zanimanju, obrazovanju, starosti, iskustvu, umešnosti da organizuju život svoje porodice, već i po svome stavu prema detetu i njegovom vaspitanju. U tome ima tako velikih razlika da je čest slučaj da roditelji istog deteta imaju potpuno različite poglede na vaspitanje. Udruživanje bračnih partnera mora biti praktično i uspešno, inače propada. Prvobitna očekivanja najčešće nisu ostvarena stvarnim životom u braku i porodici. Nastalo razočarenje akceptira tendenciju ka razvodu.

Pored brakova koji završavaju razvodom postoje mnogi brakovi u kojima roditelji ostaju zajedno, ali su emocionalno otuđeni jedno od drugog. Njih ne vezuje ljubav, već ekonomske potrebe, dužnosti prema deci, međusobna zavisnost, strah od usamljenosti ili ih naprosto veže to što ne mogu da idem nigde drugde. Porodica fizički ostaje na okupu, ali su roditelji emocionalno u stvari razvedeni. Ovo su činjenice koje treba najpažljivije utvrditi zbog njihovog efekta na razvoj ličnosti dece i njihovog konačnog efekta na razvoj ličnosti dece i njihovog konačnog uticaja na emocionalno stanje supružnika koji su u takvom braku.

Opšti principi vaspitnog rada služe kao smernice za izbor i stvaralačku praktičnu primenu metoda i sredstava. Metode su putevi, načini i postupci pomoću kojih se ostvaruju cilj, zadaci i smisao vaspitanja. Kao što ne postoje univerzalni principi, tako ne postoje ni univerzalne metode vaspitnog rada. Bilo je pokušaja favorizovanja pojedinih metoda, kao što je bilo i pokušaja negiranja svake metode, zalaganja za samorazvoj ličnosti i sl.

Sredstva vaspitnog rada služe za ostvarivanje neposrednih praktičnih zadataka u okviru jedne ili više metoda ili su relativno samostalna. Obično se obrađuju kao pripadajuća pojedinim metodama. Stvaralačka aktivnost roditelja i deteta najviše dolazi do izražaja upravo u traženju, odabiranju, i varijaciji različitih metoda i sredstava u cilju što veće praktične vaspitne efikasnosti.

Literatura

Vujaklija, M.: (1996), Leksikon stranih reči i izraza, Beograd: Prosveta Vukasović A. (1990.) Pedagogija, “Zagreb” radna organizacija za grafičku delatnost,

Samobor. Grandić, R.: (2006.), Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad: Savez

pedagoških društava Vojvodine Grupa autora: (1982.), Zbornik 15 - Vaspitna uloga porodice, Beograd:

Institut za pedagoška istraživanja Dr. Kuka M., (2008), Porodična pedagogija, e-publikacija

13

www.brakiporodica.org www.pcsrbija.org.rs www.psihologija.autentik.net

14