Ontologija 2, etvrto predavanje -Prevladavanje ontologije naukom logike (Hegel)

Najpre emo rei neto kako se idealizam ukupno odnosi prema ontologiji. Videli smo

da Kantova poetna skepsa u pogledu ontologije koja je oznaena uvenim njegovim

epitetom drski. Ta vrsta epiteta kao da je imala mnogo vei efekat nego to je Kant

oekivao, ta vrsta drskosti je prepoznatljiva u tome da pojam ontologije gotovo da iezava iz

tekstova sledbenika. Koliko god kritikovali Kanta i gradili spram distance, nastavljaju sutinsku

njegovu tendenciju a ona se tie o vezi izmeu metafizike i nauke. To pitanje o naunosti je

vie nego itljivo u Hegelovom projektu gde je kljuna knjiga nauka logike. U nemakom

idealizmu slabi pojam ontologije ali iskrsava jedan pojam negde vezan za ontologiju pojam

episteme i on je stabilizovan u svetu kroz prirodne nauke. To je fundamentalno drugaije

nego u Grkoj ideja da su prirodne nauke merodavne za filozofiju i da pokazuju neku vrstu

uzora na osnovu kojeg se filozofija treba oblikovati. Kant se pita da li je mogua metafizika

kao nauka a pita se i kako su mogue prirodne nauke. One jesu mogue, samo kako

prirodne nauke. A o metafizici se pita da li je uopte mogua. Pitanje naunosti ontologije

biva dovedeno u pitanje i te tendencije se vide i kod Hegela. To su tendencije koje kau da

ontoloke ambicije nisu tako visoko kako bi volele da budu. Hegel ide u obratnom pravcu od

Kanta ali prati isti nain razmiljanja. Ako kod Kanta polazimo da ontolog eli mnogo vie

nego to filozof eli i moe da dobaci ontoloka ambicija prebacuje saznajnu mogunost a

Hegel kae da ona podbacuje i da ono to je istinski filozofski i krajnji domet nije ontoloki

domet. To je novina u odnosu na prethodnike. To je specifinost nauke logike, ona zapoinje

tim svojim uenjem o bivstvovanju gde pokazuje da ako bismo nekakvu ontoloku poziciju

uzeli kao relevantnu onda bi za tu poziciju bilo potrebno prostudirati prvu knjigu, ali ona nije

jedina. Zato to se kod Hegela pokazuje da istina ontolokog postavljanja pitanja jeste u

neemu to nije ontologija. Odgovor na pitanje ontologije podrazumeva disciplinarni izlazak

iz ontologije. Taj odgovor je logiki. U Hegelovom smislu logike u smislu jednog miljenja

koje je pozicionirano s onu stranu saznajne teorije; s onu stranu bilo kakvih razumskih

odreenja. Dakle, da bismo shvatili ta je to istina bivstvovanja mi se moramo okrenuti

logikoj strukturi a ne nekakvoj ontolokoj refleksiji o bivstvovanju. Drugim reima, u

miljenju uvek treba traiti odgovor na pitanja upuena biu na bivstvovanje itd. Hegel

dakle misli da nauka logike prevladava ontologiju jer se ontoloki problemi ne mogu razreiti

na polju ontologije nego trae izlazak iz polja ontologije. Taj izlazak nije mogu u pukoj logici

zato to bismo onda imali situaciju dualizma koja s jedne strane podrazumeva neko miljenje

bia ( to bi bilo adekvatno prvoj knjizi nauke logike) a s druge strane imamo neku logiku u

smislu miljenja miljenja. Takav dualizam bi mnogo podseao na neku teoriju saznanja i njen

dualizam a proli put smo govorili o tome da su kljune tendencije post-kantovske filozofije

upravo u potrebi za jedinstvom, filozofijom iz jednog komada, iz jednog naela. Umesto

dualizma, Hegel predlae celinu celinu projekta nauke logike poinje uenjem o biu. Ali

ona ne prelazi iz bia u pojam. Nemogue je zamisliti Hegelovsku nauku logike kao dvodelnu.

Jer ukoliko je odgovor na pitanje o biu u miljenju i pojmu, refleksiji na najviem

spekulativnom nivou, ne mogu prei iz ovog u ovo. Moram imati sferu u kojoj se uspostavlja

odnos. Sferu u kojoj je odnos glavna re gde je relacija izmeu jednog i drugog glavna re. A

to je sfera sutina. U filozofskom smislu, Prole knjigu o sutini tumai kao najproduktivniju u

Hegelovom celom projektu nauke logike zbog toga to pojam sutine pokazuje kao relativan

pojam. To je sutinski novo u odnosu na tradiciju. Sutina se mora pojaviti. To je jedno od

kljunih iskoraka u odnosu na tradicionalni pojam sutine koji je itljiv i vidljiv jo u Kantovoj

KU. To znai da mi nismo u posedu onoga to je sutina stvari. Ja imam neku predstavu o

vama, ali to ne znai da sam ja u posedu toga kakvi ste vi zapravo ja imam samo to sam ja

dobacio od toga. To je Kantov model postoji vae istinsko bie koje jeste s onu stranu

pojavnosti i onoga kako se inimo drugima. Nasuprot tome, Grci su imali suprotno ja sam

ono kako se inim vama. To je to miljenje koje je lieno ideala sutine, ali itava ta metafizika

koja ima dobrim delom hrianske korene i toliko je prodrla da i kolokvijalno sutina je neka

nevidljiva sr stvari. To Hegel unitava. Sutina nije nikakva nevidljiva supstancija, ui iza

povrine stvari. Poenta je da je itava rasprava o tome da li moemo ili ne moemo do sutine

(po Lajbnicu ili Kantu) promaena. Jer je pojam sutine sam promaen pojam sutine je u

tome da se ona pojavljuje, ispoljava, uspostavlja relaciju.

Dakle Hegel radi projekat nauke logike da bi se odredio prema onome to je

metafizika u dotadanjem smislu. Tu daje jednu definiciju koja je izazvala mnogo polemika

to je veza izmeu nauke logike i prikaza boga. Nauka logike treba da pokae boga pre

stvaranja sveta.i konanog duha I Hegel se nadovezuje na ono to imamo kod Fihtea od

vorstellung do dastellung. Ne treba neto da predstavljam, nego da ga prikaem, izvuem iz

svoje subjektivnosti, da pokaem njegovu genezu. Npr jedna konkretna razlika izmeu ova

dva shvatanja u npr. filmu bi bila Kantovski kompozicija svetla, glumaca, zanatski deo.

Fihteovski bi bilo da mi traimo logiku scene koja je njena funkcija, odakle njena nunost itd.

Ideja je u tome da logika predstavlja prikaz boga onakvog kakav je on bio u svojoj venoj

sutini pre stvaranja sveta i konanog duha. Na ta cilja tu? I da li to ciljanje ima neke

relevantnosti za ono o emu smo govorili do sada za ono o emu smo govorili do sad (pie na

tabli)? U ovoj definiciji imamo 3 dela logiku (on definie logiku pravei otklon od onoga to

ona nije reju *na tabli*). Svet u definiciji je prirodni svet, a konani duh se tie filozofije

duha. Kako ovo dovesti u vezu s ontologijom? Kada Hegel kae stvaranje, on izbegava

erschaffen koji se vezuje za hrianski pojam stvaranja, i eli da izbegne to uitavanje koje

nosi taj pojam zato erschiefen (pie na tabli). Proleta zanima otkud mu bog? Volf kae da

imamo neku detronizaciju teologije. On kae da je ontologija ili metafizika generalis ta koja

donose principe za teologiju. Dakle, struktura te Volfove metafizike je takva da imamo

metafiziku generalis (ontologija) i metafizike specialis ( kosmologija, psihologija, teologija).

Poenta njihovog odnosa je u tome da imamo neto to je ontoloko rasprava o biu kao

biu (ens in genere) je merodavna i odreujua za svaku teoloku raspravu. I sad Hegel kae

prikaz boga. Volf bi se logirao zar nije prikaz bia kao bia, a ne boga? Otkuda Hegelu taj

Bog, i to pre objave i pre stvaranja? ta bi bio tu taj motiv koji moramo deifrovati? Kada

struktuira nauku logike u smislu da je odgovor na tajnu ontologije u logici on ne ini nita

originalno to je inio i Lajbnic, Volf, i Kant to pokazuje. Ta Logika nije nova, novo je to

ubacuje boga. Pojam apsoluta kod Hegela je isprovociran Jakobijevom polemikom. Jakobi

dakle kae da bi filozofija trebala da bude neka nauka o neem apsolutnom, a kad se obrati

njenim rezultatima svuda nailazi relativno. filozofija je obeanje apsoluta koje ne biva

zadovoljeno rukavica u lice onima koji slede Kante. Fihte onda uvodi apsolutno Ja,

Hegel apsolutno znanje, kod elinga svuda ima pojma apsolutno. Vidimo ambiciju

pokrenutu tim pitanjem koje se u idealizmu ispostavlja kao gorui impuls to je taj odnos

prema konanosti. Filozofsko znanje ne sme i ne moe biti znanje o konanom. I tu smo kod

Hegela. Dolazimo do neega to je presudno za Hegelov pojam idealizma. Biti idealista za

Kanta znai uspostavljati potpuno nelegitimno poistoveivanja miljenja i postojanja.

Idealista je onaj ko smatra da miljenje komunicira sa postojanjem (Jakobi npr kae da je Kant

npr idealista jer on stavlja toliki akcenat na stvar po sebi, stvar kakva se ona ispostavlja nama;

Fihte mu je, kao radikalizacija Kantove pozicije nihilista). Idealista je onaj ko veruje da

apsolutna izvesnost miljenja ima komunikaciju s onim to postoji. Tako da je npr ontoloki

dokaz Dekartov plastian primer toga. Za Jakobija idealizam je nihilizam jer idealizam svodi tj

unitava sve to postoji jer od njega uzima samo ono kako se to nama pojavljuje. Nihilizam je

svoenje spoljenje realnosti na nekakvu subjektivnu predstavnu sferu. ta je za Hegela

idealizam? Neto to ima veze s onom priom. Za njega je on nepristajanje na to da bilo koja

konanost bude prihvaena kao istinita. Bliimo se afirmaciji pojma venosti, boga, koji su

dojueranjim filozofima bili neuveni. Idealizam Hegelu znai da ono istinito nije konano.

On znai da se u tome da ni jedna ni druga ne priznaju ono istinito za konano religija i

filozofija najtenje dodiruju. Dakle, stav idealizma je za Hegela religijski stav. Stav idealizma,

religija je u tome opravdana. To je filozofska sr religije ideja da ono istinito treba traiti

povrh konanog. Ako ono istinito treba traiti povrh konanog, to znai da vremenska

struktura konana odreenost bilo kojeg pojma, a pojam (seamo se kako ga Hegel odreuje

u kontekstu vremena vreme je pojam koji je tu to je mesto s kraja fenomenologije duha

(pie na tabli) To je poenta koja ukazuje da istina trai ideju i trai vanvremensku strukturu,

trai venost). vreme je pojam koji je tu znai da je vreme spoljanost duha da je svako

vreme izvesno ispoljavanje duha. Mi to pratimo posredstvom tri forme kojima komuniciramo

s apsolutnim umetnost, religija, filozofija. Ako elite da upoznate npr neku zemlju

upoznajte filozofiju, religiju, umetnost neke zemlje. Ako elimo da upoznamo vreme nekog

sveta koji nije na, treba ove oblike upoznati. U tom smislu je vreme za Hegela uvek neka

vrsta odreenja koja ima veze s onim to bi bio ovaploeni pojam. Pojam je neto to za njega

nije istinski konano. Kako on odreuje pojam (pie na tabli)? Bitna je ta triada misao

pojam ideja. Poenta ta triade je da herdanke je neka misao. Misao je uvek neodreena

odnosno tek odreena, delimino odreena, turo. Kad razmiljamo i razgovaramo imamo

ono na ta misli pod tim pa nisam siguran. Kada onda doemo do nekog odreenja koje

komunicira sa nekom stvarnou, sa nekim vremenom, dolazimo do pojma, a pojam definie

kao beskonano kretanje miljenja. Ima tu uvenu definiciju i sintagmu rad pojma.

Pojam radi, a ono to radi nije u potpunosti odreeno i neprekidno traga za sobom. To je ta

figura vremena i savesti kao krtice kod ekspira koju Hegel evocira. Imamo onda ideju, ta bi

ona bila? Ona bi bila nekakav totalitet odreenosti. Apsolutna ideja je totalitet odreenja a

on je uvek temporalan. Dokle god je neto u reimu istorinosti ono je u reimu konanosti.

Koliko god Hegel bio i vaio kao promoter istorijskog naina miljenja u filozofiji i promoter

stvarnosti koja je miljena kao istorizovana na istorian nain on u onome istorijskom ne vidi i

ono to je kraj. Ono to je kraj jeste povrh tog istorijskog. I sad dolazimo do ovog pitanja koje

je vezano za Boga za religiju da bismo ovo objasnili. Imamo vie momenata prikaz boga u

svojoj venoj sutini podrazumeva da je filozofija nauka o nesvetovnom. Jedno zbunjujue

moda odreenje. Philosophie is eine wissenchaft von unweltlichen. Poenta je da ta vrsta

logike ima svoje razloge koji potiu od Jakobija. Drugim reima Jakobi dolazi do toga da

ukoliko on koji u filozofiji trai ono to filozof obeava apsolut, a nalazi samo relativno,

ispae da filozofija nema kapacitet da komunicira s apsolutom. A ta ima kapacitet? Vera. To

je savreno za onu politiku situaciju u kojoj su jake monarhije oslonjene na crkvu. Zbog ega

Hegel uvodi priu o bogu na jednom zbunjujuem mestu? Zbog toga to se poevi od

Jakobija ustalila ta vrsta hijerarhije u kompetenciji a ona glasi da je religija najvia forma

komunikacije s apsolutom a da filozofije je u osnovi komunikacija sa svetovnim i da ne

komunicira s apsolutom. Time dolazimo do jedne titule koju je prosvetiteljski Volf

inaugurisao weltwiser. Znalac sveta, mudrac sveta. Sa Jakobijevskom intervencijom legel u

svojoj poznoj fazi kada vie nije romantiar nego katoliki mislilac on istie sledee

weltwiser treba vratiti jer filozof jeste znalac sveta a religija je znanje o onome nesvetovnom,

apsolutnom. U oima legela i Jakobija weltweiser je peorativno, znai baviti se

neapsolutnim, baviti se konanim duhom. Ukoliko je tu kraj filozofije, religija se onda

konstituie kao ono vie jer je direktna komunikacija s apsolutom. Hegel Boga trpa u tom

kontekstu da bi za filozofiju izborio prevlast i primat u toj hijerarhiji. Zbog toga se on upire

da filozofija jeste najvei mogui model komuniciranja sa apsolutom, da je tu i religija ali da je

nia. To se on trudi zbog vremena u kome on ivi. Hegel trai odbranu dostojanstva filozofije

koju ovlauje da pojmovno prodre pre i s onu stranu religijskog obuhvata. Otuda ona

reenice prikaz boga pre objave. U tom smislu treba shvatiti njegov pojam idealizma jer

Hegel govori o tome da i filozofsko i religijsko idu povrh ili s one strane iskustva to znai da

ono to je Kant tumaio kao dogmatsko i kao neprihvatljivo miljenje, ne filozofsko, Hegel

afirmie kao istinsko filozofsko miljenje. Ono to je za Kanta bio izvor dogmatizma, za Hegela

nije. Hegel pojam dogmatizma vezuje za zdravi razum. Presudni princip formalne logike, na

kojem se gradi nauna racionalnost; za Hegela je nauka izvor dogmatizma. Hegelu je

dogmatizam svakidanja pamet. Nauni, onaj za Kanta neprikosnoveni model racionalnosti,

je dogmatian. Svaka filozofija u svom poetku je dogmatina. I tu misli na filozofiju do sebe.

Zbog ega? Zbog svega reenog. Meutim, postavlja se pitanje ta je tu loe? Problem je to

u svakidanjem nainu miljenja mi apsolutizujemo relativno odreenje. To kontingentno

odreenje proglaavamo za nedodirljivo, apsolutno.

Imamo kod Hegela i nov pojam razvoja. ta je tu novo? Imamo tu fini detalj

kada taj razvoj postavimo kao odnos izmeu 2 momenta - prethodnog i sledeeg da li je taj

momenat diskontinuitet, kontinuitet? Da li je on jedna vrsta prekida ili je taj momenat jedna

vrsta ponavljanja? Jedini odgovor koji Hegel daje i koji je fundamentalno drugaiji od svih

nije nijedno ni drugo. Jeste ponavljanje ali kao prekid sa prethodnim. Jeste kontinuitet, ali na

nain diskontinuiteta. esto se u literaturi sprdaju s time kao igrom rei, ali to je kod Hegela

zaista tako. Ta vrsta apsolutizacije, rei za neto da je neto, jeste kob itave filozofije koja se

suprotstavlja onome to je njena logika struktura a ta vrsta suprotstavljanja jeste

prepoznatljiva u tome to je sud proglaen za merilo istine. Sud, dakle S je P je model

dogmatinog miljenja. Zbog toga to ako se to S je P zacementira onda upravo imamo taj

problem to postajemo dogmatini. Ne zato to S moe biti i ne-P u sledeem trenutku nego

prosto jer modele istinitosti stavljamo u neto to je po prirodi limitirano. Ono to Hegel sa

svojim projektom nauke logike radi jeste da donosi jedan krajnje neobian, teko itljiv (zbog

naina miljenja) nain funkcionisanja filozofskog koji u osnovi rui stari pojmovno-logiki

sistem koji poiva na tertio non datur; dakle ili ovo ili ovo. Hegelova poenta je tertio datur

(?). *Hegel postulira identitet miljenja i bitka. Ono to je vano tu, sada emo uvesti u igru

neto to je kljuno i to je novo, jeste model ??? duha (1:02) koji je zapravo svedoanstvo

razvijanja i promene Kantovog pojma kritike. Hegel integrie kritiku filozofiju, nije njegova

filozofija ne-kritika. On to radi tako to menja pojam kritike. U emu bi se sastojala kritika u

ravni fenomenologije duha? Kod Kanta je kritika u prvom planu on se ne odnosi na neto

spolja, ona je prosuivati, misliti o neemu. Kritika je kod Kanta jedna vrsta samokritike. Ona

podrazumeva ne odnos prema spolja nego jedan samoodnos. Kritikujem to ta ja mogu, a ta

ne mogu. To je revolucija pojma kritike. I Fuko pravi tako jednu revoluciju nije poenta da

kritikujemo neto, nego odakle mi to govorimo; ta je to to nas ini i normira da tako

govorimo? Za Hegela to nije kritika. Njegov pojam kritike je zanimljiv jer ima logiku autarkiju

ona bi bila ispitivanje misaonih odreenja o njima samima. To je sad fundamentalno novo;

zbog ega mislim da je nov Hegel tu? Ispitivanje misaonih odreenja po njima samima. Dakle

vidi se jedna vrsta reakcije na saznajno-teorijski odnos. Nije kritika neto to ima naspram

sebe neto drugo, nego je uvek imanentna. ta bi bila kritika misaonih odreenja po njima

samima? Na terenu fenomenologije duha ona je najlake, tj najlake ju je opisati u uvenoj

formulaciji kao jedan skepticizam koji se ispunjava. To znai da upravo u ovom duhu

ispitivanja misaonog odreenja po njima samima jeste da misaono odreenje, da jedan stav

svesti, jedan pojam, treba da vidi da li je uistinu dobacio ono to misli da je dobacio. Da li

nam zaista ispunjava svoja obeanja? Da bi to uinio, Hegel uvodi jednu dvostruku, takorei

igru ono po sebi i ono za nas. Po sebi ovo a za nas ovo. Zato to je Hegelov pojam kritike u

vidu jednog dvostrukog kretanja jer imamo jedan centrifugalni i jedan centripetalni pojam. Ti

termini atrakcija, repulzija su esti i imaju veze s Hegelovim pojmom kritike jer svaki korak u

odreenju tj izlasku pojma iz samog sebe podrazumeva i njegov povratak u samog sebe. Kada

to podignemo na nivo svesti moemo rei put ka spolja i put ka unutra su jedan te isti.

Drugim reima, suoavanjem sa svakim narednim predmetom niste zapravo samo u tom

odnosu nego i u odnosu sa sobom. Taj odnos podrazumeva u fenomenologiji duha da

moemo da konstituiemo dve svesti koje uestvuju u raspravi jedna bi bila ispitujua, a

druga bi bila ispitivana. ta znai skepticizam koji se ispunjava? Imamo neku svest ona nudi

neku stvarnost, komunikaciju s njom. Ona je ispitijua svest. Sada je potrebna kritika da vidi

ta ta ispitivana svest zapravo nama nudi i onda dolazi ispitujua i kae aha, ne nudi to to

obeava nego neto drugo. Da bih ja dospeo do tog drugog moram da napustim taj

momenat. Dakle, Hegelovo miljenje pulsira na ideji kritika odatle taj prelaz iz jednog lika

svesti u drugi, pa onda kad uvidimo da je neki bio nedovoljan. Ispitujua svest ide u sebe

samu, a ispitivana ide iz sebe same i dobija drugi lik. Konstitucijom tog drugog lika imamo

produbljeniji lik svesti. Ideja je u tome da kritika kao ispitivanje misaonih odreenja po njima

samima uvek funkcionie u dvostrukom smeru. Imamo neto to je izvesna odreenost

pojma i neophodnost da ona bude dalje odreena, da se ona upotpuni, da ona izae iz sebe,

iz tog momenta u kojem je trenutno; i ta vrsta izlaska jeste njegovo produbljivanje.

Skeptizicam koji se ispunjava dolazi do toga da mi moramo da prevaziemo te odnose koji su

odnosi svesti i da doemo do te take koju Hegel postulira. Ali ta taka nije misliva bez

fenomenologije duha. Ona je taka na kojoj je taj skepticizam ispunjen, to je taka na kojoj je

bivstvovanje istovetno sa miljenjem. Hegel misli i veruje u principu razvoja. Taj princip

razvoja podrazumeva da postoji neto vie, a ne drugo. Kod Hegela ako nije teleoloki

ustrojeno, nije razvoj. Puka drugost mora da bude vii momenat da bih je ja prepoznao kao

jednu vrstu odreenja prethodnog. Odreenje prethodnog podrazumeva njegovo

upotpunjenje, ispunjenje. Zbog toga to ako nije ispunjenje onda bismo se batrgali u onome

u emu savremena filozofija uverena da se batrgamo i da moramo tu abu progutati a to je

konanost. Ako je samo drugo onda smo na terenu neega to je razumsko, to je sumnjivo,

dogmatsko, puko konano. Ako je drugo koje je upotpunjenije prvo onda imamo razvoj (?).

Onda filozofski mislim. Ako nemamo, onda smo na terenu razumske dogmatike. Sledei put

govorimo o Hegelovom tekstu tri stava misli o realnosti. Tekst u kojem bismo mogli nai

lagvort za Hegelov pojam nauke logike, stav nauke logike u odnosu na ono to joj prethodi.