15

Економски погледи, 2/2010, стр. 15-35, Прегледни рад, UDC (336.7)

ИНСТРУМЕНТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПЛАТНОГ ПРОМЕТА

INTERNATIONAL PAYMENT TRANSACTIONS’ INSTRUMENTS

Иван Миленковић Економски факултети у Косовској Митровици и Суботици, Србија

Сажетак: У извршењу спољнотрговинских плаћања постоје могућности употребе широког спектра инструмената. Сваки од њих има своје специфичности на које ћемо указати. Убедљиво највише коришћени инструмент међународних плаћања је документарни акредитив. Поред акредитива и „ традиционалниих“ инструмената плаћања – чека и менице, у спољнотрго-винском послу постоји и могућност плаћања банкарским дознакама, што се углавном користи за авансна плаћања (плаћања унапред, пре пријема робе), што носи одређене ризике за купца. Постоји и могућности документарне наплате – тзв. документарни инкасо. Код тог инструмента је обнут ред потеза од дозначавања средстава унапред. То носи ризик за продавца који шаље робу унапред, а посебно шаље документа на наплату, а она се наплате када се купац сагласи. Инструменти платног промета су предмет овог рада. Кључне речи: инструменти међународног платног промета, међународне банке . Abstact: There are a lot of possible instruments for making international payments. Every sinlge instrument has its own specificities that we will consider in the paper. Far more used instrument is Letter of credit. Beside, there are also used “traditional” instruments – cheque and bill of exchange, as well as bank remittance, used mainly for advance payments, and it could be risky for a buyer. Documentary collection is also used as instruments for international payment transactions, with reverse order of moves in comparison with bank remittance, which could be risky for seller that shipping his goods in advace, expecting payment when buyer agrees. The topics of the paper are international payment transactions’ instruments Keywords: international payment transactions’ instruments, international banks

УВОД

Инструментима међународног платног промета морају се у исто време заштитити интереси и продаваца и купаца из различитих земаља. Улога међународног банкарства у међународном платном промету је незаобилазна јер се сви послови одвијају преко овлашћених банака и/или њихових инокоресподентних банака – контокорената код којих банке имају отворене рачуне.

Национални новац се у платном промету јавља у два облика: као валуте и као девизе. Тачније, средства којима се врше међународна плаћања јављају се у виду валута (страног ефективног новца), девиза (краткорочних потраживања у страној валути) и

16

племенитим металима (данас најчешће злату, мада је у прошлости сребро најпре било највише коришћен пламенити метал којим су вршена међународна плаћања). Сребро и злато вршили су функцију универзалних мера вредности и светског новца све док са развитком капиталистичког начина производње и развитком међународне трговине није дошло до развоја меница. Извозник је приликом међународне трговине робе вукао меницу на страног увозника тако што би је акцептирао, а могао је да је есконтује („прода“ пре рока доспећа) код банке у својој земљи и тако и пре истека дође до ликвидних средстава у својој националној валути. Будући да понекад тај начин плаћања није био у потпуности сигуран јер банке нису довољно познавале своје дужнике, оне нису увек есконтовале менице по истој есконтној стопи. Тако су се поједине најјаче банке почеле да се баве акцептним банкарским пословима тако што су акцептирале менице уместо увозника, уз наплату одређене провизије. Тако је међународни платни промет започео да се концентрише у рукама специјализованих банака које су почеле да уводе економичнији начин плаћања користеће при томе чекове, акредитиве итд. На тај начин су потраживања домаћих банака према иностранству (девизе) постале главно средство при реализовању међународних плаћања1.

1. БАНКАРСКЕ ДОЗНАКЕ

Банкарска дознака је класичан – најстарији инструмент међународног платног промета који представља претечу свих осталих инструмената, а данас се користи доминантно за неробне трансакције (исељеничке дознаке, стипендије, алиментације, робна плаћања пре увоза и извоза робе и сличне трансакције), а ређе и за робне трансакције (и то само код партнера код којих постоји пуно поверење) јер се њоме у том случају фактички извршава авансно плаћање.

Банкарска дознака је данас SWIFT налог којим налогодавац домаћој банци даје налог да у његово дозначи назначени износ у назначеној валути, преко иностране банке, страном кориснику. Она, дакле, није ништа друго до банкарски налог који се извршава у корист корисника у иностранству. Банкарска дознака се заснива на одобравању или задуживању жиро или текућег рачуна и врло је слична безготовинском плаћању у домаћем платном промету, са том

1 Јовановски, Т. (2007), Мегународни финансии, Euro-mak Company, Скопје, стр. 963-964

17

разликом што се у међународном платном промету плаћање обавља на терет девизног рачуна банака који се води код коресподентске банке у иностранству или филијале, представништва или друге организационе форме мултинационалне банке у иностранству. Иста је ситуација и у случају дозначавања средстава из иностранства, када се одобрење врши у корист жиро или текућег рачуна домаће банке.

Учесници у послу са банкарским дознакама су: � налогодавац, као учесник који се обраћањем домаћој пословној банци јавља у улози иницијатора међународног плаћања � домицилна пословна банка, као посредник који извршава налог самостално или преко инокоресподента � банка инокоресподент, такође као посредник који прослеђује налог домицилне пословне банке и врши исплату кориснику у иностранству и � корисник дознаке, у чију корист се остварује износ у валути и на дан назначен у дознаци. Сама процедура извршења банкарске дознаке одвија се на

следећи начин: Налогодавац даје налог домицилној банци да изврши дознаку у иностранство. При томе, налог садржи следеће елементе: податке о кориснику дознаке, за чији рачун се доставља дознака, износ дознаке, основ слања дознаке, ознаку о пoстојању покрића на рачуну. После пријема захтева налогодавца за извршење дознаке, банка проверава да ли постоји покриће на његовом рачуну. Затим банка налогодавца даје налог коресподентској банци у иностранству да исплати назначени износ субјекту. У налогу који домаћа банка доставља инокоресподенту налазе се диспозиције налогодавца, као и назнака да ли ће се дознака извршити на терет њених средстава која се воде на текућем рачуну код коресподентске банке, или на терет банкарског кредита који је са банком исплатиоца раније уговорен и сл. Да би се обезбедила аутентичност налога, банка налогодавца мора да стави потписе овлашћених лица на налогу који доставља коресподентској банци. Када инострана банка прими налог за извршење банкарске дознаке, дужна је да изврши налог тако што ће наложити домаћој банци да изврши налог у земљи. Банка која извршава налог по основу иностране дознаке може га реализовати коришћењем инструмента унутрашњег платног промета, односно одобравањем у корист текућег рачуна домаћег субјекта, непосредном исплатом у готову или на неки други начин2.

2 Крстић, Б. (2001), Међународно банкарство, Економски факултет, Ниш, стр. 221-222

18

Банкарске дознаке се деле: - према правцу кретања средстава на: - дознаке из земље у иностранство (ностро) - дознаке из иностранства за плаћање у земљи (лоро) - према томе да ли има неког додатног услова плаћања на: - безусловне (ако нема никаквих услова) и - условне (ако постоје неке претходне радње којима се

условљава плаћање) - према томе са чиме је у вези извршење плаћања на: - робне и - неробне.

Пошто се често користи за авансна плаћања, банкарска дознака може бити и ризична јер је неизвесно када ће робу добити и да ли ће уопште добити робу коју је уговорио. У случају пословања са угледним и пословним спољнотрговинским партнером ризика готово да и нема, али када се пословни партнери не познају довољно, то може бити ризично за купца.

2. БАНКАРСКИ ЧЕКОВИ

Банкарски чек је један од инострумената који се користи у међународном платном промету. Класичним чеком њен издавалац (трасант) даје налог другом лицу (трасату) да на рачун трасантовог покрића безусловно (по виђењу) исплати кориснику чека (ремитенту) износ назначен на чеку.

Банкарске чекове издају иностране банке и трасирају исте (вуку) на неке друге иностране банке. Пошто се у улози трасанта и трасата појављују само банке, ови чекови су најсигурнији са аспекта наплате. Уобичајена је подела на ностро чекове и лоро чекове. Ностро чекови се издају у домицилној земљи, а плативи су у иностранству (трансант је домаћа банка, трасат – инострана банка, а ремитент физичко или правно лице). Елементи који ближе одређују садржину чека односе се на: назив иностране банке на коју се вуче чек, место и датум издавања чека, серијски број чека, ознака валуте и нумерички износ (и словима) на који гласи чек, назив и адреса ремитента, назив домаће банке и потпис и печат овлашћеног лица. Потписници чека треба да су овлашћена лица чији су спесимени потписа депоновани код банака на које су вучени (трасирани) чекови. Ностро чекови се не могу издати без покрића јер су вучени на иностране банке код којих домицилне банке имају своје контокорентне рачуне. На терет њих се и врши исплата чекова. Лоро банкарске чекове издаје инострана банка (трасант). За разлику од

19

ностро чекова, лоро чекови су плативи или у иностранству или у домицилној земљи. Плативост лоро чекова зависи од тога да ли су вучени на иностране или домицилне банке. Да би лоро чекови били вучени на домицилне банке, неопходно је пре тога закључити међубанкарске споразуме којима се ближе одређују односи између иностраних и домицилних банака. Лоро чекове покривају иностране банке, чији се рачуни налазе код домицилних банака. Исто тако, са издавањем чекова се може вршити и одобравање покрића на рачунима домицилних банака у иностранству3.

Осим банкарских чекова, постоје и приватни чекови – нецертификовани и цертификовани. Код приватног цертификованог чека банка ставља клаузулу „certified“ („accepted“, „good“) са датумом цертификовања овлашћених лица (обично су два потписника) и овај чек се може одмах исплатити. Код приватног нецертификованог чека исти се прима на инкасо или се тражи потврда (преко SWIFT-а) од банке трасата да ли чек има покриће4. Поред банкарских чекова у међународном платном промету су присутни путнилки чекови и еуро чекови. За путничке чекове се може рећи да у међународном платном промету имају значајну примену, без обзира на присуство дебитних и кредитних картица. Њих обично издају иностране банке или путничке компаније, а плативи су у иностранству. Највећи број путничких чекова има као трасанта и трасата исту банку или исту путничку агенцију. Путнички чекови пружају многоструке погодности, како за кориснике чека и агенте (банке и туристичке агенције), тако и за банке које их издају, а могућност фалсификата је сведена на минимум, јер се потписују на два места. Еуро чек се појављује у међународном платном промету 1968. године када су у Белгији издати први такви чекови који су били плативи у 15 европских земаља. Издавање еуро чекова уследило је у Европи да би се конкурисало великој употреби чекова и кредитних картица америчких банака. Применом ових чекова истовремено је омогућено имаоцима чекова да их користе у различитим земљама и у различитима валутама5.

3 Вуњак, Н. и Ковачевић, Љ. (2006), Банкарство – банкарски менаџмент, Пролетер, Бечеј и Економски факултет, Суботица, стр. 575-576 4 Капор, П. (2007), Банкарство са основама банкарског пословања и међународног банкарства, Мегатренд универзитет, Београд,, стр. 440 5 Вуњак, Н. и Ковачевић, Љ. (2006), Op. cit., стр. 576-577

20

3. МЕЂУНАРОДНА ДОКУМЕНТАРНА НАПЛАТА – ИНКАСО

У међународном банкарству важно место заузимају инкасо послови. Они су веома атрактивни за банку јер се уз њено посредовање врши наплата, а не изискује коришћење њених средстава. До међународне документарне наплате (инкасо) у међународном платном промету долази када продавац-извозник има потешкоћа у продаји робе на међународном тржишту. Зато долази до банкарског посла у којем банка преузима обавезу да по налогу и за рачун налогодавца (свог комитента, продавца) наплати потраживање које налогодавац има према трећем лицу (трасату, купцу) уз истовремену предају робних докумената (који прате и доказују да је роба продата и извезена), док се налогодавац обавезује да ће за то банци платити провизију и трошкове настале приликом извршења налога, чиме се осигурава од ризика да изврши плаћање а не добије уговорену робу.

Документарна наплата, односно инкасо посао се обично реализује тако што продавац-извозник, пошто отпреми робу и добије одговарајућа документа, ова документа поверава својој банци (може и директно иностраној банци или купцу-увознику, што је ређи случај). У писменом налогу банци он даје све релевантне инструкције у вези са наплатом (документа која се шаљу на наплату, износ који се наплаћује и валута у којој се наплаћује, поступак банке у случају одбијања плаћања или акцептирања менице, упутство за плаћање банкарских трошкова и остала специфична упутства). Банка продавца-извозника доставља предата документа за наплату или акцептирање, са свим потребним инструкцијама, једном од својих коресподената кога сама изабере (по правилу, банци у земљи у којој се врши наплата или акцептирање и у месту где се налази пословно седиште купца-увозника). Банка продавца-извозника нема никакву обавезу да испитује исправност или форму комерцијалних папира или пратећих докумената. Банка наплате у иностранству, пошто прими документа од банке продавца-извозника, позива лице или организацију који су назначени у налогу да преузму документа и истовремено изврше исплату6. Након што прими од наплатне банке одговарајућа документа, купац-увозник има обавезу да без одлагања изврши уплату, односно стави акцепт на меницу. Купац-увозник има право да од наплатне банке добије сва потребна документа за преузимање робе. Пошто изврши уплату, или стави акцепт на меницу, купац-увозник стиче право располагања над робом. Банка

6 Капор, П. (2007), Op. cit., стр. 442-443

21

наплате има обавезу да обавести продавца-извозника о исходу наплате. Ова обавеза постоји и у случају позитивног и негативног исхода, с тим да извештаји морају бити праћени свим релевантним подацима за продавца-увозника7.

Документарну наплату суштински можемо поделити на робну и неробну, а према томе од кога долаза и коме се достављају документа – и на ностро и лоро документарну наплату. Робна документарна наплата односи се на наплату комерцијалних папира, фактура, отпремница – сем финансијских докумената. Документарна или инкасо наплата се не односи само на робу, већ се може односити и на наплату хартија од вредности, меница, чекова итд, и у том случају говоримо о неробној документарној наплати („чистој“ или „простој“). Код ностро документарне наплате робна или финансијска документа се шаљу из земље даваоца налога у иностранство путем домаће или иностране банке или директно – посредстваом само иностране банке, а код лоро документарне наплате – домаћа банка прима налог од иностране банке и онда позива домаће лице да откупи документа.

У међународној трговинској пракси документарни инкасо најчешће користе фирме из Индије, које желе да се пробију на страна тржишта и пласирају своју робу. Пошто је овај банкарски инструмент међународног плаћања релативно неповољан за продавца, због евентуалних проблема у наплати, он се углавном и користи код предузећа која су спремне да се по сваку цену и уз велики ризик „шире“ на нова иностана тржишта.

4. ДОКУМЕНТАРНИ АКРЕДИТИВ

4.1. Опште одлике документарног акредитива

Документарни акредитив (Letter of Credit) је убедљиво највише коришћен банкарски инструмент и најквалитетнији инструмент међународних плаћања. Према проценама, документарни акредитив се примењује у скоро 80% трговинских послова у свету. Смисао документарног акредитива је што се њиме купац осигурава да робу неће исплатити пре него што стекне право располагања над њом, а продавац се обезбеђује да се неће одрећи располагања над робом пре него што је наплати. Тако, иако просторно можда удаљене и преко пола света, две стране у послу, уз помоћ посредника (акредитивне, конфирмирајуће или неке друге

7 Крстић, Б. (2001), Op. cit., стр. 220-221

22

банке), врше продају робе и плаћање за њу истовремено, као да је у питању ручна продаја. Дакле, суштина акредитива је да, без обзира на раздаљину обезбеди да купац добије робу коју наручи, у количини и квалитету који је уговорио, а да продавац зна да ће купац да му плати робу коју је добио. Акредитив штити и једну и другу страну, која укључује и банку, као треће лице.

Документарни акредитив је уведен у широку употребу још пре три четврт века, а појавио се још у другој половини XIX века као резултанта аутономног међународног трговинског права. Појава и развој документарног акредитива коинцидира са великим развојем међународне трговине и нестабилном политичко-економском ситуацијом пре и после светских ратова – дакле у условима када се светски међународни монетарни систем налазио у кризним ситуацијама. Ситуација у последњих четрдесетак година, када је у постбретонвудском међународном монетарном систему престало златно-доларско важење, само је општом међусобном нестабилношћу цена националних валута погодовало даљем ширем коришћењу документарног акредитива.

Документарни акредитив је банкарски посао који правни основ добија из купопродајног уговора, или уговора о извођењу инвестиционих радова, закљученог између комитента банке и његовог страног партнера. Закључењем овог уговора прецизира се акредитивна клаузула којом се дужник-купац или наручилац обавезује да ће код своје банке отворити документарни акредитив у корист поверилаца (продавца или озвођача радова). Према томе, дужник отвара акредитив код банке у корист трећег лица које као поверилац користи акредитив под одређеним условима. Акредитивни посао је са аспекта банке неутрални посао, који се евидентира у ванбилансној евиденцији8.

Посао се одвија тако што купац даје налог банци да отвори акредитив у корист страног продавца, односно корисника акредитива. Затим се дефинишу сви услови и рокови за његово коришћење. Продавац може да се наплати тако што када га његова банка обавести да му је отворен акредитив, он креће да испуњава све услове који се од њега траже. Када их испуни – одлази у банку и тражи своју наплату. Сама процедура најједноставније описано се одвија на следећи начин: Купац (увозник) даје налог акредитивној банци да исплати продавцу (страном извознику) одређени износ новца пошто јој овај испоручи детаљно спецификована документа.

8 Крстић, Б. (2001), Op. cit., стр. 204

23

Документа од чије испоруке зависи извршење акредитивног налога могу се поделити на три групе:

- на она која се односе на саму робу (фактура о испорученој роби, конзуларна фактура, уверење о пореклу робе, ветеринарска и фитопатолошка потврда и сл.)

- на она која се односе на укрцај робе (коносман, товарни лист, шпедитерска потврда) и

- на она о осигурању робе (полиса осигурања, цертификат осигурања).

На описани начин се, поред основног односа између купца и продавца, стварају још и правни односи по акредитивном послу између налогодавца и банке, и између банке и корисника, при чему су та три правна односа међусобно независна. Извештавајући корисника о отварању (по правилу неопозивог) документарног акредитива, банка ступа непосредно и самостално у обавезу према кориснику (продавцу). Акредитивна банка може извршити исплату преко неког свог коресподента у иностранству.

4.2. Учесници у акредитивном послу

У акредитивном послу се јављају најмање три (обавезних)

учесника: (1) налогодавац (дужник), (2) акредитивна банка и (3) корисник акредитива (поверилац). Као корисник акредитива јавља се продавац робе или извршилац услуге у чију корист се отвара акредитив. Као корисник акредитива јавља се продавац робе или извршилац услуге у чију корист се отвара акредитив. Акредитивна банка се јавља као комисионар који на основу налога свог комитента отвара акредитив у своје име, за рачун комитента, а у корист корисника акредитива. Отварајући акредитив, акредитивна банка ступа у непосредне и правно потпуно самосталне односе, с једне стране, преам купцу а са друге стране према продавцу и према томе за акредитивну банку произилазе следеће обавезе:

- према купцу, тј. налогодавцу: - да акредитив отвори благовремено тј. одмах по пријему

исправног налога за отварање акредитива, - да акредитив отвори тачно према примељеним

инструкцијама које треба да буду потпуне и прецизне, - приликом коришћења акредитива да пажљиво испита

документа да би утврдила да ли одговарају акредитивним условима,

- да документа достави купцу или да са њима поступи према добијеним инструкцијама,

24

- према продавцу, тј. кориснику: - да изврши плаћања, да акцептира или негоцира менице, у

зависности од начина реализације акредитива само уколико су испуњени акредитивни услови,

- да се приликом прегледа докумената придржава само услова садржаних у њеном извештају о отварању акредитива.

- Поред обавезних трансактора у акредитивном послу могу се појавити и друге (посредничке) банке, чија је улога незаобилазна уколико се корисник акредитива налази у неком другом месту, при чему банке могу бити лоциране у земљи налогодавца, корисника, или у трећој земљи и то9:

- авизирајућа банка, која обавештава корисника акредитива да је акредитив отворен у његову корист, уз прецизирање услова, али без икаквих обавеза према кориснику акредитива.

- потврђујућа (конфирмирајућа) банка је у ствари авизирајућа банка која прихвата самосталну обавезу да кориснику акредитива омогући коришћење акредитивног износа,

- исплатна банка има овлашћење акредитивне банке да као њен агент исплати акредитивни износ, уз претходни пријем и проверу пристиглих докумената,

- негоцирајућа банка има овлашћења акредитивне банке да откупи акредитивне менице. Овлашћење може бити посебно, када је само једна банка овлашћена за негоцирање, или може бити опште, када се као негоцирајућа банка може јавити било која банка. Регуларан начин за престанак међународног документарног акредитива је када се кориснику исплати акредитивни износ. Затим, акредитив престаје са протоком уговореног рока, што је предвиђено у самом акредитиву. Превремено гашење акредитива може бити предвиђено од стране налогодавца у тачно одређеним ситуацијама.

Плаћање акредитивом може бити уговорено по виђењу, односно по испоруци робе, или на одложено – на 30, 60, 90 и 120 дана. Најчешће се плаћање одлаже од 30 до 90 дана, а када продавац робу жели да по свак цену прода у иностранству – он онда нуди дуже рокове за плаћање.

9 Крстић, Б. (2001), Op. cit., стр. 205-206 и Стакић, Б. и Бараћ, С. (2008), Међународне финансије, Универзитет Сингидунум, Београд, стр. 176-177

25

4.3. Врсте документарних акредитива

Постоји више врста документарних акредитива, у зависности од одабраног критеријума. У теорији се најчешће сусреће следећа подела документарних акредитива10:

- у зависности од тога ко отвара акредитив разликујемо: - ностро акредитив, који се отвара по налогу купца, а у

корист иностраног продавца-извозника - лоро акредитив, који се отвара од стране иностраног купца-

увозника, а у корист домаћег продавца-извозника - у зависности од чврстине обавеза које на себе преузима

акредитивна банка разликујемо: - опозиви акредитив, који је таква врста документарног

акредитива који се може од стране купца-увозника (преко акредитивне банке) у сваком моменту опозвати. За продавца-извозника овај акредитив је неповољан јер га може изложити опасности да претрпи непотребне трошкове и губитке. Купци-извозници у ситуацији нестабилних међународних односа отварају опозиве акредитиве, како би их могли у сваком тренутку (све док банка купца-увозника не изврши исплату)

- неопозиви акредитив, означава постојање чврсте обавезе акредитивне банке према продавцу-извознику, а његова примена је посебно изражена код продавца чије су пословне јединице лоциране ван његовог седишта

- у зависности од тога да ли се могу пренети разликујемо: - преносиви акредитив, који представља такав документарни

акредитив код којег корисник располаже правом да банци изда налог да акредитив у целости или делимично стави на располагање једном или више корисника

- непреносиви акредитив одликује се тиме да преношење на другог кориника није могуће (у случају да у акредитиву није назначено да је преносив, сматра се непреносивим)

- у зависности од тога да ли се односи на једни или више трансакција разликујемо:

- обичан (једнострани или једнократни) акредитив, који се односи на једну одређену пословну трансакцију у гаси се искоришћењем акредитивног износа. У току испуњења овог акредитива могуће је акредитив продужити и повећати вредност акредитиву. Предвиђени новчани износ у акредитиву може се

10 Вуњак, Н. и Ковачевић, Љ. (2006), Op. cit., стр. 568-572 и Капор, П. (2007), Op. cit., стр. 435-437

26

користити у целости или делимично, под условом да су присутне сукцесивне испоруке робе. Уколико се роба отпрема у неколико етапа, тада продавац-извозник има право да сваку испоруку посебно (одвојено) наплати

- ротативни (револвинг) акредитив је такав документарни акредитив у којем купац-увозник даје право продавцу-извознику да акредитивни износ може користити све до истека крајњег рока акредитива, на исти износ као и првобитни, уз могућност да тај износ буде и већи од износа на који је акредитив првобитно пројектован. Разлози за отварање ротативног акредитива могу бити: (1) да би се избегло стално давање налога за отварање по искоришћењу првобитно договореног износа, (2) да се по искоришћењу првобитног износа акредитива не би прекинула сукцесивна испорука робе уколико налог за отварање новог акредитива још није стигао, (3) да се код покривеног акредитива покрију (полагањем новца) само оне транше које се стварно користе и (4) да се покрије провизија, посредничка такса, банкарска услуга само за оне транше које су искоришћене. Могуће је предвидети да се транше акредитива које нису искоришћене у једном месецу пренесу на следећи месец (они се називају кумулативним-револвинг акредитивима)

- у зависности од осталих карактеристика: - домицилирани акредитив је такав документарни акредитив

којим се одређује место банке у акредитиву да би се извршио преглед докумената и исплата износа у акредитиву. За акредитив се каже да је домицилиран у земљи уколико се исплата докумената обавља у земљи домаћег купца-увозника или домаћег продавца-извозника. Ако се исплата по акредитиву врши преко банке у земљи иностраног купца-увозника или у некој трећој земљи сматра се да је акредитив домицилиран у иностранству

- акцептирани документарни акредитив представља такав акредитив код којег се продавац-извозник, подносећи одговарајућа документа банци, не исплаћује, већ банка акцептира на њу од стране продавца-извозника вучену меницу. Продавац-извозник може држати акцептирану меницу у сопственом портфељу све до тренутка њеног доспећа. Исто тако, продавац-извозник има право пре рока доспећа менице исту есконтовати и раније наплатити вредност извезене робе.

- акредитив са црвеном клаузулом пружа могућност његовом кориснику да без презентирања докумената може у виду аконтације користити одређен износ новчаних средстава

27

- подакредитив (бацк то бацк цредит) је нови документарни акредитив који корисник акредитива може отворити у корист свог подлиферанта из износа њему одобреног акредитива.

- стенд-бај (стандбy) акредитив је такав документарни акредитив којим се, по налогу налогодавца, акредитивна банка обавезује да кориснику исплати одређени износ, под условом да корисник у одређеном периоду поднесе банци писмену изјаву да дужник-налогодавац није извршио своју обавезу. Корисник је дужан да уз изјаву поднесе и друга предвиђена документа. Исплата по стенд-бај акредитиву следи у случајевима неизвршења дужникове обавезе из основног уговора и онда настаје обавеза банке да исплати уговорени износ, без обавеза да се достављају робна и транспортна документа

11. - акредитив са одложеним плаћањем је врста документарног

акредитива где се акредитивна обавеза банке и предаја акредитивних докумената одвија истовремено. Код овог акредитива банка се обавезује да ће по акредитиву са одложеним плаћањем, у одређено време, по презентацији докумената, исплатити назначени износ у акредитиву. Тако налогодавац за отварање акредитива, долази у посед докумената и робе, а њеном продајом и до новчаних средстава за покриће акредитива, кога ће ерализовати по презентацији докумената у одређеном времену када ће наступити плаћање. Осонвна намена акредитива са одоженим плаћањем је да се финансира налогдавац за отварање акредитива.

5. БАНКАРСКА ГАРАНЦИЈА

5.1. Опште одлике банкарских гаранција

Иако није инструмент међународног платног промета, већ инструмент осигурања плаћања у њему, из разлога њене широке употребе у његовом несметаном функционисању и чињенице да се без ње тешко може обавити иједан озбиљнији спољнотрговински посао, приказаћемо карактеристике банкарске гаранције – неопозиве

11 Међународна трговинска комора је овај акредитив сврстала по Једнообразним правилима за пословање у врсту акредитива иако је по својој суштини комбинација акредитива и банкарске гаранције јер је и инструмент плаћања и инструмент обезбеђења од евентуално насталих ризика неиспуњења обавеза преузетих по основном уговору, било продавца, било купца. Код ове врсте акредитива услов његове наплате не може бити презентација уобичајених трговачких и банкарских докумената. Опширније видети: Козомара, Ј. (2001), Спољнотрговинско пословање, Бесједа и Ars Libri, Београд, стр. 230

28

писмене исправе којом се минимизира ризик и штета банчиног комитента. Њоме једно правно лице (гарант), на захтев другог лица (издаваоца гаранције) или по његовој инструкцији, преузима самосталну и неопозиву обавезу да трећем лицу (кориснику гаранције), ако испуни услове наведене у њој, исплати износ наведен у банкарској гаранцији. Друго лице (издавалац гаранције) је банка, и она се обавезује да ако гарант не изврши обавезу – извршење обавезе пада на терет банке.

Банкарска гаранција је писмена обавеза банке да ће на начин и и пословима предвиђеним у самом тексту гаранције, исплатити одређени износ о року. Гаранција представља документ путем којег се пословном партнеру даје конкретно материјално обезбеђење. Даје се на основу имовине, или укључујући банку која гарантује својим средствима. У једном или другом случају банка издаје документ у висини вредности издате гаранције; банка се интерно обезбеђује имовином свог комитента за чији рачун је издала гаранцију. Гаранција се у банкарској пракси назива и гарантно писмо (промиссорy ноте). У гарантном писму се најпре наводе обавезе налогодавца према кориснику гаранције. Не постоји строго утврђена форма у којој гаранција мора да буде издата. Ово вероватно због тога што је садржина сваке гаранције условљена елементима конкретног посла за који се издаје12.

Битним елементима банкарске гаранције се сматрају: место и датум издавања гаранције, пун назив и адреса корисника гаранције, број гаранције, уводни део гаранције, гарантна обавеза, износ гаранције (са евентуалним клаузулама о каматној стопи, клизној скали, паритетној клаузули и др.), рок важности гаранције, клаузула о судској надлежности, клаузула о враћању гаранције.

Пре издавања гаранције банка као њен издавалац проверава детаље уговора на основу кога се захтева издавање гаранције (профитабилност посла, рок извршења, висина тражене гаранције). Том приликом се сакупљају и информације о иностраном партнеру као могућем кориснику гаранције. Да би се банка осигурала и у односу на свог комитента, ако гарантује само добро познатима комитентима, било бланко, било на основу залоге у роби или хартијама од вредности. То значи да се банкарском гаранцијом пре свега штити поверилац, јер се банка њему обавезује да ће уместо дужника-налогодавца испунити обавезу. Мада постоје сличности, суштински се ипак разликују јемство и банкарска гаранција. Пре

12 Трифуновић, М. (1983), Међународни платни промет и монетарни систем, Савремена администрација, Београд, стр. 426-427

29

свега, обавеза испуњења јемства настаје тек ако се поверилац не наплати од главног дужника. Затим, дужник из главног уговора је примарно одговоран за испуњење своје обавезе, док је јемац тек секундарно, тј. супсидијарно обавезан за испуњење дужникове, а не своје обавезе. За разлику од тога код уговора о гаранцији, банка као гарант преузима обавезу самостално и независно од основног посла да ће повериоцу надокнадити штету. То значи да се издавањем гаранције банка обавезује према повериоцу независно од основног дуга. Уговор о банкарској гаранцији се одликује следећим карактеристикама

13: - гарантована чинидба основног дужника не сме да буде

противправна нити неморална, - мора постојати субјективна неизвесност да ће уследити

чинидба основног дужника, - због недостатка прописа уговор о гаранцији је неформалан, - на основу садржине уговора о гаранцији процењује се

доспелост гарантоване чинидбе, - да би остварио своја права, корисник гаранције треба да

прими доказ само о томе да дужник није извршио своју основну обавезу.

Банкарска гаранција у пословном свету ужива добру репутацију јер има бројне предности у односу на остала средства обезбеђења плаћања у међународним оквирима. Њеном кориснику је омогућено да брзо и најчешће без судског спора реализује своје потраживање. Са друге стране, банкарска гаранција је значајна и стога што иза ње стоји банка као моћна финансијска институција. Наиме, у пословном свету се претпоставља да је банка стручна и опрезна финансијска организација која негује пословни морал, свој углед и која ефикасно извршава преузете обавезе. Најбитније карактеристике које су довеле до тога да је банкарска гаранција прихватљива код поверилаца су неопозивост, што значи да банка не може одустати од већ дате гаранције и безусловност, која подразумева изостајање покушаја принудне наплате од стране главног дужника јер је поверилац овлашћен да се обрати банци која је издала гаранцију одмах када наступи гарантни случај. Код банкарске гаранције по правилу постоје четири правна односа14:

- Однос између повериоца и дужника из основног уговора, приликом којег странке, сходно начелу слободе уређивања својих пословних односа, могу, поред осталог, прецизирати врсту

13 Крстић, Б. (2001), Op. cit., стр. 238-239 14 Томић, М. (2009), Банкарска гаранција – инструмент обезбеђивања плаћања и кредитирања, Институт за економику и финансије, Београд, стр. 17-19

30

обезбеђења средстава, њихов садржај и модалитет за њихово издавање,

- Однос између дужника и банке, приликом којег на основу клаузуле из основног уговора, уговорна страна склапа са банком уговор којим се налаже банци да у корист друге уговорне стране (повериоца) изда гаранцију,

- Однос између банке и корисника, приликом којег се он обавезује да обезбеди гаранцију у своје име; банка издаје гаранцију кориснику банкарске гаранције, те од тренутка доставе банкарске гаранције и писменог обавештења настаје обавезни однос између корисника гаранције и банке,

- Осим наведена три, а само код супергаранције, могућ је и однос између банке која издаје гаранцију и банке у земљи у којој је корисник гаранције, али само у случајевима када је, због додатног обезбеђења или због прописа у земљи корисника гаранције, потребно да гаранцију изда банка у земљи корисника гаранције. У таквом случају се склапа уговор између банке у две земље у којој се банка у земљи корисника гаранције обавезује да изда гаранцију за рачун банке из земље налогодавца, а у корист повериоца.

Иако су гаранције врло распрострањени инструмент обезбеђења пословних партнера од великог броја пословних ризика којима су свакодневно суочени, треба знати да постоје објективне препреке примени овог инструмента у неким случајевима. Ако је, на пример, продавац америчка фирма, она сигурно неће моћи да прибави гаранцију своје пословне банке (уколико је њена пословна банка америчка банка). Ово стога што амерички закон забрањује њиховим пословним банкама да издају банкарске гаранције. То значи да амерички партнер може прибавити гаранцију сваке друге иностране банке али не и америчке банке. Као инструмент који код америчких пословних банака замењује банкарску гаранцију јавио се посебан облик акредитива, тзв. стенд-бај акредитив. Овај акредитив има и особине акредитива али и особине гаранције15, и већ је делимично објашњен у потпоглављу о акредитивима.

5.2. Врсте банкарских гаранција

Банкарске гаранције могу се разврстати према различитим критеријумима, а најчешће према: 1) врсти уговора или другог правног посла чије извршење се обезбеђује гаранцијом, 2) условима

15 Козомара, Ј. (2001), Op. cit., стр. 230

31

који морају бити испуњени да би се платио гарантовани износ и 3) односу банке према банкарском послу. Разликујемо16:

- у зависности од тога да ли се гаранцијом обезбеђује извршење новчане или неновчане обавезе, гаранције се сврставају у:

- платежне (плативе) гаранције, којом се гарантује неко плаћање и којима банка чврсто гарантује да ће плаћање бити извршено у гарантном року и у назначеном износу. Солидне банке-гаранти и не чекају позив за плаћање, већ према својој евиденцији знају када обавеза из гаранције доспева за наплату и саме о томе воде рачуна. Обично у одређеном року, пре доспећа гаранције, ступају у контакт са налогодавцем и упозоравају га да рок плаћања доспева дотичног датума. Уколико налогодавац није у могућности да изврши обавезу, банка то често чини сама и без позива друге стране. Банке то раде да би остале солидне, јер не смеју да дозволе пропусте по питању гаранција.

- чинидбене гаранције, познате и као гаранције за добро извршење посла, које представљају гаранцију банке да ће нека радња, чинидба бити извршена како је уговорено. И у случају ове врсте гаранција ствара се обавеза плаћања за онај део вредности посла за који се утврди да није у потпуности извршен. То је, практично, накнада за штету насталу због непотпуног или незадовољавајућег извршења посла. Иако и ове врсте гаранција представљају чврсту обавезу банке, оне ипак представљају мањи ризик за банку гаранта од плативих гаранција. Групу чинидбених гаранција сачињавају:

- консигнациона гаранција (Consignment Guaranty), која представља обавезу банке да ће иностраном власнику вредност робе коју држи на консигнационом складишту бити плаћена ако се прода, а ако се до одређеног рока не прода – да ће му бити враћена. По овој врсти гаранција налогодавац је фирма која држи консигнационо складиште и која је заинтересована да на свом складишту има одређену врсту робе.

- лицитациона гаранција (Guaranty for Adjusdication-Bid-Bond) (или гаранција за учешће на лицитацији), која представља такву гаранцију којом се банка обавезује да ће кориснику гаранције (купцу, наручиоцу, инвеститору) исплатити гарантну суму за случај да учесник на лицитацији чија је понуда прихваћена не испуни оне обавезе које су предвиђене у лицитационим условима. Овакав облик гаранције се користи када се лицитација расписује за извођење

16 Стакић, Б. и Бараћ, С. (2008), Међународне финансије, Универзитет Сингидунум, Београд, стр. 225-226 и и Трифуновић, М. (1983), Op. cit., стр. 428-431

32

инвестиционих радова у иностранству, испоруку опреме и комплетних индустријских објеката и уређаја. Пракса је обично таква да се тендером, између многих других услова које учесник у лицитацији треба да испуни да би се на лицитацији уопште могао да појави, предвиђа обавезно подношење гаранције своје банке на одређеи износ, по правилу увек у страној валути, који ће пропасти ако посао добије, а одустане од његовог извођења.

- гаранција за аванс (Guaranty for Advance Payment) је гаранција којом банка преузима обавезу да ће кориснику гаранције исплатити гарантну суму за случај да испоручилац (извођач радова, продавац) не испуни своје уговорне обавезе за које је положен аванс или не врати аванс на други начин. Даје се најчешће код уговора из области инвестиционе изградње, као и уговора чији је предмет нека индивидуално одређена ствар, која има потребна својства и специјалне намене. Она престаје након истека одређеног рока важења (најчешће 6 месеци).

- гаранција за бесцарински увоз (Guaranty for Duty-free Import) се, као и гаранција за аванс, најчешће користи за послове извођења инвестиционих радова у иностранству. Издаје се у висини вредности механизације и опреме извођачких предузећа, која она уносе у земљу инвеститора, бити изнета из земље пошто се заврше инвестициони радови. Уколико то не буде учињено банка се обавезује да ће платити царину по прописима земље инвеститора. Рок на који се обавеза даје зависи од природе посла, односно од времена које је предвиђено за обављање радова.

- гаранција за транзит (Guaranty for Transit) даје се царинским властима треће земље кроз коју роба пролази до земље опредељења, у случају да транзит робе (обично је у питању грађевинска опрема) не буде обављен у предвиђеном року. Рокови ове врсте су обично кратки, јер време проласка кроз трећу земљу не траје дуго.

- гаранција за гарантни период (Guaranty for Guaranteed Period) представља обавезу банке да ће у гарантном периоду после пуштања објекта у погон инвеститору бити надокнађена штета до које је дошло због неиспуњавања свих техничко-технолошких услова приликом извођења радова (нпр. грешке извођача приликом монтаже).

- поред наведених гаранција у групу гаранција за добро извршење посла могу се у пракси користити још неке, мање честе гаранције, као што су:

- гаранција за социјално осигурање (Guaranty for Social Insurance), којом банка гарантује да ће обавезе по социјалном

33

осигурању бити плаћене за раднике-извођаче у иностранству по прописима земље инвеститора,

- гаранција судског спора (Guaranty under Arbitration) којом се гарантује плаћање судских трошкова ако дође до спора између инвеститора и извођача (у случају извршења инвестиционих радова у иностранству) или уопште између домаћег и иностраног партнера у послу,

- гаранција кооперанту (Cooperative Guaranty) којом се обезбеђује кооперант да ће му бити исплаћен део његовог учешћа у уговореном послу између два, по правилу, инострана партнера.

- у зависности од тога да ли се гаранција издаје директно кориснику или преко посредника разликује:

- непосредне гаранција (Direct Guaranty), када банка даје гаранцију кориснику по налогу свих комитената и

- посредне гаранције (Indirect Guaranty), када се између дужника из основног уговора, налогодавца и његове банке, даваоца гаранције, и повериоца-корисник гаранције, укључи једна или више банака.

- у зависности од покрића разликујемо: - покривене гаранције (Covered Guaranty), које су гаранције

код којих налогодавац полаже покриће код банке из кога банка исплаћује гарантни износ кориснику гаранције, те према томе банка-гарант добија унапред покриће за гаранцију коју издаје и

- непокривене гаранције (Uncovered Guaranty), где банка исплаћује гаранције из сопствених средстава па према томе банка-гарант не добија унапред покриће за гаранцију коју издаје.

- према томе да ли банка у иностранству потврђује или не потврђује гаранције разликујемо:

- конфирмирајуће гаранције (Guaranty with Confirmation), где је банка-коресподент у иностранству замољена да конфирмира (потврди) гаранцију домаће банке у корист иностраног корисника, чиме она преузима на себе обавезе стипулисане у гаранцији. Природно, за ову услугу конфирмирања гаранције инострана банка наплаћује одговарајућу провизију од банке чију гаранцију конфирмира.

- неконфирмиране гаранције (Guaranty without Confirmation) представљају само услугу друге банке у иностранству која, без своје обавезе, саопштава кориснику гаранције да је домаћа банка издала одговарајућу гаранцију. Ова врста услуге зове се још нотифицирање. У пракси се често дешава да корисник гаранције, ради што већег обезбеђења тражи конфирмирање гаранције, јер у том случају има

34

пред собом практично гаранцију двеју банака (банке коју је гаранцију издала и банке која је гаранцију конфирмирала).

- према томе да ли постоје или не постоје одређени услови који би требало да буду испуњени да би гаранција важила разликујемо:

- условне гаранције (Conditional Guaranty), која су гаранције у којима је наведен услов који мора да буде испуњен да би корисник гаранције стекао право да се обрати банци са захтевом за исплату гарантног износа. Постављање услова за исплату гаранције доказује се, по правилу, робним документима које подноси корисник гаранције приликом постављања захтева за исплату гарантног износа и

- безусловне гаранције (Unconditional Guaranty), код којих се не тражи да корисник подноси доказе којим се потврђује да је испуњен услов за исплату гарантног износа. Она се обично препознаје по томе што је у њој садржана клаузула „на први позив“ или друга клаузула са истим значењем. Она има предности и недостатке у односу на условну гаранцију. Недостатак је да може бити лако злоуотребљена. Међутим, банка може одбити исплату уколико је очигледно да је захтев неоснован,

- остале врсте гаранција и то: - котрагаранције (Counter Guaranty), до чијих издавања

долази онда када прописи земље-корисника захтевају да гаранцију изда банка која има седиште у земљи корисника, док се налогодавац за издавање гаранције налази у другој земљи. Исплатом гарантног износа кориснику гаранције, банка у земљи корисника стиче право да се за исплаћено регресира од иностране банке (банке у земљи налогодавца) по основу издате контрагаранције. У пракси се догађа да више банака гарантује извршење неке обавезе, нарочито када је у питању обезбеђење неке крупније пословне операције.

- супергаранције (Super Guaranty). Поверилац из основног уговора може захтевати да му дужник, поред гаранције, прибави супергаранцију од неке треће банке. У пракси до те ситуације долази када поверилац нема довољно поверења у банку која је првобитно дала гаранцију, као и у случајевима када се обезбеђује извршење неке значајне пословне операције. Код неких земаља за све ино-партнере обавезно је обезбеђење супер гаранције домаће или иностране банке.

- самостална гаранција или гаранција са клаузулом „без приговора“ или другом која има исто значење представља прави облик гаранције какав се масовно користи у пословима међународне трговине. Овом се гаранцијом покрива не само ризик испуњења

35

обавезе из иностраног уговора, него и ризик непуноважности једне такве обавезе. Банка може према кориснику да истиче само приговоре који се тичу саме гаранције као што су: приговор у погледу пуноважности и садржине гаранције, приговор компензације. Самостална гаранција је далеко сигурније и поузданије средство обезбеђења од акцесорне гаранције. Ова гаранција је један посебан облик гаранције. Таква гаранције може бити коришћена једино за обезбеђење потраживања у међународном промету.

- акцесорна банкарска гаранција је такав облик персоналног обезбеђења код којег банка може према кориснику да истиче све приговоре које може да истиче јемац према главном дужнику. Ретко се користи у пословима међународне трговине.

- конзорцијалне гаранције (гаранције код којих више банака даје гаранције) и индивидуалне гаранције (гаранција коју даје једна банка).

ЛИТЕРАТУРА

1. Јовановски, Т., (2007), Мегународни финансии, Euro-mak Company, Скопје,

2. Капор, П., (2007), Банкарство са основама банкарског пословања и међународног банкарства, Мегатренд универзитет, Београд,

3. Козомара, Ј., (2001), Спољнотрговинско пословање, Бесједа и Ars Libri, Београд,

4. Крстић, Б., (2001), Међународно банкарство, Економски факултет, Ниш,

5. Огњановић, В., (2004), Међународно банкарство – основе, структура, функционисање, Грифон, Подгорица,

6. Стакић, Б. и С. Бараћ, (2008), Међународне финансије, Универзитет Сингидунум, Београд,

7. Томић, М., (2009), Банкарска гаранција – инструмент обезбеђивања плаћања и кредитирања, Институт за економику и финансије, Београд,

8. Трифуновић, М., (1983), Међународни платни промет и монетарни систем, Савремена администрација, Београд,

9. Вуњак, Н. и Љ. Ковачевић, (2006), Банкарство – банкарски менаџмент, Пролетер, Бечеј и Економски факултет, Суботица.