Prof. dr Jovan SLAVNIĆ∗∗∗∗ Dr Slobodan JOVANOVIĆ∗∗∗∗∗∗∗∗

OBAVEZA DAVANJA PREDUGOVORNIH INFORMACIJA I INFORMACIJA POSLE ZAKLJUČENJA UGOVORA O OSIGURANJU

POTROŠAČIMA USLUGA OSIGURANJA PREMA DIREKTIVAMA EU I ZAKONIMA DRŽAVA ČLANICA

UVOD

U ovom radu autori ispituju elemente i sadržinu informacija koje osiguravači, posrednici i

zastupnici osiguranja imaju dužnost da saopšte ugovaračima osiguranja, osnosno potrošačima usluga osiguranja prema relevantnim direktivama EU i nacionalnim propisima zemalja članica EU. Kako ćemo videti u daljim izlaganjima, obaveza davanja odreñenih, obaveznih informacija potrošaču usluga osiguranja, odnosno ugovaraču postoji pre, odnosno prilikom zaključenja ugovora i tokom trajanja ugovora o osiguranju. Države članice EU su u minimumu obima obaveze na informisanje koju predviñaju directive ili u proširenom obimu u odnosu na taj minimum u pogledu lica kojima se kao zainteresovanim za ugovor koji se zaključuje moraju dati informacije ili u pogledu vrsta ugovora o osiguranju prilikom čijeg zaključenja ili tokom njegovog trajanja se informacije moraju saopštiti sprovele pravila direktiva kroz njihovo unošenje u odgovarajuće nacionalne zakone i time ispunile obavezu iz direktiva da ujednače svoje pravo osiguranja u ovoj oblasti sa propisima EU, odnosno sa propisima drugih država članica EU.

Za naše ugovorno pravo osiguranju kome predstoji osavremenjavanje i reforma u okviru priprema koje su u toku za donošenje novog Grañanskog zakonika Srbije, preuzimanje i prilagoñavanje opšteprihvaćenih rešenja iz direktiva i u oblasti koja je predmet ispitivanja u ovom radu trebalo bi da bude jedan od prioriteta u normativnom približavanju Srbije kandidaturi za članstvo u EU. Ovo i zato što je, kada govorimo o zaštiti potrošača finansijskih – osiguravajućih usluga, ona Zakonom o zaštiti potrošača od 2005. godine za oblast osiguranja „regulisana” upućujućom normom na zakon koji ureñuje ta i druga pitanja zaštite potrošača usluga osiguranja.1 Meñutim, pošto Zakon o osiguranju od 2004. godine i Zakon o obligacionim odnosima (Deo II „Ugovori”, Glava XXVII „Osiguranje”) od 1978. godine nisu usklañeni sa evropskim zakonodavstvom o zaštiti potrošača koja se odnosi na zaštitu potrošača kroz ugovor o osiguranju u pogledu saopštavanja informacija o ugovoru koji se zaključuje i statusu subjekta tržišta osiguranja sa kojim potrošač zaključuje ugovor, sadržine koju ugovor o osiguranju mora da ima ili pravu potrošača usluge osiguranja da punovažno zaključeni ugovor o osiguranju u odreñenom roku po zaključenju bez navoñenja razloga jednostrano raskine, niti je do danas donet poseban zakon o zaštiti potrošača u ovim oblastima koji je usklañen sa evropskim zakonodavstvom, Zakon o zaštiti potrošača nije upotpunjen i sproveden u pomenutim oblastima koje donose directive, tj. u domenu zaštite potrošača kroz ugovor o osiguranju u navedene tri oblasti.

Stoga je cilj ovog rada da autori čitaoce u detalje upoznaju sa rešenjima iz uporednog evropskog prava osiguranja koja se odnose na obavezu davanja informacija prilikom zaključenja ugovora o osiguranju i tokom njegovog trajanja i zatim da na osnovu njih učine svoj predlog kako obavezu ovog informisanja regulisati u našem pravu. O neusklañenosti našeg zakonodavstva sa evropskim pravom osiguranja o zaštiti potrošača u pogledu sadržine koju ugovor o osiguranju mora da ima i pravu potrošača na jednostrani, bez navoñenja razloga, raskid ugovora o osiguranju života i rešenjima kojima se u ovim oblastima ugovor o osiguranju u našem pravu može uskladiti sa

∗ Profesor Beogradske visoke poslovne škole i Univertziteta u Novom Sadu ∗∗ Pomoćnik direktora u Direkciji za reosiguranje DDOR Novi Sad a.d.o. 1 Dimitrijević, B, Zakon o zaštiti potrošača, Predgovor, Javno preduzeće „Službeni glasnik”, Beograd, 2005, str. 24. d.

evropskim pravom mi smo pisali ranije.2 Autori se stoga nadaju da će ovim radom dati svoj dalji, novi doprinos raspravi o regulisanju ugovornog prava osiguranja u predstojećoj reformi. Imajući u vidu važnosti davanja informacija od strane osiguravača, posrednika i zastupnika prilikom zaključenja ugovora jer su one značajne za odluku potrošača, odnosno ugovarača osiguranja da li će pristupiti zaključenju ugovoru o osiguranju ili ugovoru o zastupanju i posredovanju, kada zastupnici i posrednici daju informacije, ali i zbog značaja koje ima za održanje ugovora saopštavanje ostalih informacija predviñenih u direktivama za osiguravače, zastupnike i posrednike, smatramo da ih je neophodno regulisati i pre donošena Grañanskog zakonika Republike Srbije.

Izlaganje je podeljeno u tri odeljka. Prvi obuhvata analizu i naše stavove o rešenjima sadržanim u relevantnim direktivama EU i nacrtu Referentnog okvira za Evropsko ugovorno pravo osiguranja, dok je drugi posvećen analizi i komentaru rešenja pojedinih nacionalnih propisa država članica EU i nekih država kandidata za članstvo. U trećem se daje predlog rešenja za našeg zakonodavca. To je ujedno i zaključak rada.

DIREKTIVE EU I NACRT REFERENTNOG OKVIRA ZA EVROPSKO UGOVORNO PRAVO OSIGURANJA

U osiguranju postoje tri direktive koje obavezuju države članice da propišu da se odreñene

informacije utvrñene u tim direktivama moraju saopštiti klijentima. U prvoj se propisuje ova obaveza za osiguravače života, u drugoj za osiguravače neživotnih osiguranja, a u trećoj za posrednike osiguranja. To su Direktiva 2002/83/EC Skupštine Evrope i Saveta o osiguranju života (čl. 36)3, Direktiva 92/49/EEZ Saveta Evropske ekonomske zajednice o usklañivanju zakonskih, podzakonskih i upravnih akata koja se odnose na direktno osiguranje, osim osiguranja života, i kojom se menja i dopunje Direktiva br. 77/239/EEC i Direktiva 88/357 EEC („Treća Direktiva neživotnog osiguranja”) (čl. 31. i 43)4 i Direktiva 2002/92/EC Skupštine Evrope i Saveta o posredovanju u osiguranju (čl. 12 i čl. 13)5.

Mimo zahteva koji su ustanovljeni u vezi sa saopštavanjem odreñenih informicija povodom ugovora koje sa potrošačima zaključuju osiguravači i posrednici osiguranja u Direktivi o osiguranju života, Trećoj direktivi o neživotnim osiguranjima i Direktivi o posredovanju u osiguranju, postoje i drugi slučajevi kada Komunitarno pravo predviña zahteve u vezi sa informacijama povodom trgovačkih komunikacija. Oni su ili specifični jer se odnose na odreñene profesionalne delatnosti, te ne tangiraju osiguranje, kao što su zahtevi u pogledu informacija koja se odnose na paket putovanja, paket odmora i paket aranžmana, na kupovinu prava na upotrebu nepokretne imovine na tajmšer osnovi, potrošačke kredite i druge ugovore ili su opšteg karaktera i odnose se na sve ugovore pa i ugovore koje zaključuju osiguravači i posrednici osiguranja sa klijentima potrošačima. Stoga će samo ovi biti predmet našeg daljeg interesovanja u ovom radu. S obzirom da su i ovi zahtevi u vezi sa informacijama koje se moraju saopštiti potrošaču predviñeni Komunitarnim pravom, tj. u direktivama, svi ti slučajevi informacija smatraju se bitnim informacijama prema Direktivi o

2 J. Slavnić i S. Jovanović, Sadržina ugovora o osiguranju u nacrtu Opšteg referentnog okvira za Evropsko ugovorno pravo osiguranja i zakonima država članica Evropske Unije, „Revija za pravo osiguranja”, br. 1-2/2008, str. 19-36 i J. Slavnić, Uticaj direktiva EU na regulisanje odnosa iz ugovora o osiguranju života, Zbornik radova „Osiguranje u svetlu novog zakonodavstva”, Savetovanje Udruženja za pravo osiguranja Srbije, Palić 2005, str. 123-138. 3 OJ L 345, 19. 12. 2002, str. 1 – Direktiva je poslednji put dopunjena Direktivom 2008/19/EC Skupštine Evrope i Saveta (OJ L 76, 11. 3. 2008, str. 44). Prevod ove direktive urednici objavljuju u ovom broju „Revije za pravo osiguranja”. 4 OJ L 228, 11. 8. 1992, Direktiva koja je poslednji put dopunjena Direktivom 2002/87/EC Skupštine Evrope i Saveta (OJ L 35, 11. 2. 2003, str. 1). 5 OJ L 9, 15. 1. 2003, str. 3. Direktiva je prevedena i njen prevod objavljen u časopisu „Revija za pravo osiguranja”, br. 1-2/2008.

nekorektnoj trgovačkoj praksi6, a povrede predviñene u tim zahtevima u vezi sa saopštavanjem ovih informacija smatraju prevarnom nekorektnom trgovačkom praksom.7

U tekstu koji sledi, posle izlaganja rešenja pomenute tri direktive koje se odnose na informacije koje osiguravači i posrednici osiguranja moraju da daju klijentima koji imaju položaj potrošača, ukratko ćemo se upoznati sa opštim zahtevima u pogledu saopštavanja ovih informacija koje su predviñene u članovima 5. i 6. Direktive 2000/31/EC o elektronskoj trgovini8 i članovima 3, st. 1, čl. 4 i članu 5. Direktive 2002/65/EC o distancionom marketingu finansijskih potrošačkih usluga9.

Direktiva o osiguranju života od 2002. godine Direktiva o osiguranju života (dalje: Direktiva) obavezuje države članice da propišu da se

pre zaključenja ugovora o osiguranju ugovaraču (dakle, potrošaču i ugovaraču nepotrošaču, na primer, kod kolektivnog osiguranja života) moraju saopštiti dve grupe informacija (okolnosti).10 U prvu grupu dolaze one koje se odnose na osiguravača, a u drugu informacije o obavezi koju ugovorom preuzima osiguravač. Takoñe, Direktivom je u čl. 36. utvrñena obaveza za članice da propišu da i u toku trajanja (važenja) ugovora, ugovaraču moraju biti saopštene promene u ovim okolnostima.

Sve ove informacije koje se moraju saopštiti taksativno su naznačene u Aneksu III Direktive. Istovremeno Direktivom se propisuje forma, način i jezik na kome se ove informacije, odnosno okolnosti moraju saopštiti ugovaraču. One se daju pismenim putem, moraju biti jasne i precizne i napisane na službenom (zvaničnom) jeziku zemlje članice u kojoj je osiguravač preuzeo obavezu. Direktiva predviña da one mogu biti napisane i na nekom drugom jeziku ako ugovarač to zahteva, a pravo zemlje članice to dozvoljava ili ako ugovarač ima pravo izbora merodavnog prava (za ugovor).

Racio ove obaveze obaveštavanja pre zaključenja ugovora koju ustanovljava Direktiva jeste da se ugovarač spoznajom okolnosti koje čine sadržinu obaveštenja pruži mogućnost da donese ispravnu odluku o tome da li su zaključivanjem odgovarajućeg ugovora s odreñenim osiguravačem dovoljno zaštićeni njegovi interesi koje želi da postigne zaključivanjem ugovora i da odgovaraju njegovim potrebama. A obaveza dostavljanja obaveštenja u toku trajanja ugovora o osiguranju o kasnije izmenjenim okolnostima koje se odnose na osiguravača i obavezu osiguravača, odnosno ugovor jeste da se ugovaraču da prilika da proceni da li ugovor koji je zaključio sa odreñenim osiguravačem i dalje dovoljno obezbeñuje zaštitu njegovih interesa iz zaključenog ugovora, te da li i pored jednostrano izvršenih izmena u tim okolnostima od strane osiguravača u uslovima

6 Tačan naziv u prevodu ove Direktive je: Direktiva 2005/29/EC Skupštine Evrope i Saveta od 11. maja 2005. godine o

nekorektnoj trgovačkoj praksi pravnih lica prema potrošačima na unutrašnjem tržištu kojom se dopunjuje Direktiva Saveta 84/450/EEC, Direktive 97/7/EC, 98/27/EC i 2002/65/EC Skupštine Evrope i Saveta i Uredba (EC) br. 2006/2004 Skupštine Evrope i Saveta (Službeni list L 149 , 11. 6. 2005. str. 0022-0039). Prevod ove direktive objavljen je u „Reviji za pravo osiguranja”, br. 3/2007. 7 O značaju ove direktive za delatnost osiguranja videti: J. Slavnić, Primena Direktive EU o nelojalnoj trgovačkoj praksi od 2005. na osiguranje, „Revija za pravo osiguranja”, br. 4/2006, str. 22-35. 8 Tačan naziv u prevodu ove direktive je: Direktiva 2000/31/EC Skupštine Evrope i Saveta od 8. juna 2000. godine o izvesnim pravnim aspektima usluga informatičkog društva, posebno elektronskoj trgovini na unutrašnjem tržištu (tzv. „Direktiva o elektronskoj trgovini”) (Službeni list OJ L 178, 17. 7. 2000, str. 0001 – 0016). Prevod ove Direktive objavljen je u časopisu „Revija za pravo osiguranja”, br. 1-2/2006, str. 113-129. 9 Tačan naziv u prevodu ove direktive je: Direktive 2002/65/EC Skupštine Evrope i Saveta od 23. septembra 2002.

godine u vezi sa distancionim marketingom finansijskih potrošačkih usluga kojom se dopunjuju Direktiva 90/6l9/EEC i Direktive 97/7/EC i 98/28/EC (tzv. „Direktiva o distancionom marketingu finansijskih potrošačkih usluga”). Prevod objavljen u „Reviji za pravo osiguranja”, br. 3/2006. 10 Potrošačem se prema direktivama smatra fizičko lice koje zaključuje ugovor o osiguranju van svoje trgovačke, poslovne, zanatske ili druge profesije. Dakle, radi zadovoljenja svojih ličnih ili porodičnih potreba (videti na primer čl. 2, st. 1, tač. (a) Direktive o nekorektnoj trgovačkoj paksi pravnih lica prema potrošačima).

osiguranja ili onim nastalim zbog promene propisa koji se primenjuju na ugovor, on i dalje odgovara njegovim potrebama.

Ugovaraču se pre zaključenja ugovora o osiguranju dostavljaju sledeće informacije koje se odnose na osiguravača:

(1) 1. Ime (u užem smislu) ili firma osiguravača i pravna forma njegove

organizacije, 2. Ime zemlje članice u kojoj se nalazi sedište osiguravača, odnosno zemlje

sedišta agencije (zastupnika) ili filijale osiguravača u slučaju da će ugovor sa njom biti zaključen i

3. Adresa sedišta osiguravača i sedišta agencije, odnosno filijale sa kojom će ugovor biti zaključen.

Pre zaključenja ugovora o osiguranju ugovaraču se dostavljaju informacije koje se odnose na obavezu osiguravača, odnosno ugovor koji se očekuje da bude zaključen:

(2) 1. Pojam svakog (svih) pokrića, odnosno osiguranih rizika i mogućih opcija u

osiguranju tih rizika, 2. Rok trajanja ugovora, 3. Način raskida ugovora, 4. Način i rokovi za plaćanje premije, 5. Način obračuna i učešća u raspodeli dobiti korisnika osiguranja, 6. Način obračuna otkupnih vrednosti osiguranja i sniženja sume osiguranja i

karakter (priroda) jemstva koje se daje za isplatu tih vrednosti, 7. Obaveštenje o iznosima premija koje se odnose na svaki osigurani rizik, bilo

osnovni ili dopunski, već prema okolnostima konkretnog slučaja, 8. Bliže pojašnjenje pojma i prirode ulagačkog fonda u ugovorima povezanim s

ulagačkim fondovima, 9. Bliži podaci o prirodi osnovnog kapitala u ugovorima povezanim s ulagačkim

fondovima, 10. Način vršenja prava na raskid ugovora, 11. Opšti podaci koji se odnose na režim oporezivanja (o porezima koji se

plaćaju) koji se primenjuje na konkretni tip polise, 12. Način rešavanja sporova osiguravača, osiguranika i korisnika osiguranja, a

koji nastanu iz zaključenog ugovora, kao i podaci o organima nadležnim za razmatranje žalbi, s tim da ova mogućnost ne predstavlja smetnju za pokretanje sudskog postupka i

13. Naznačenje merodavnog prava koji će se primeniti na ugovor u slučaju da ugovorne strane nemaju pravo izbora prava ili, tamo gde strane imaju pravo da izaberu pravo ugovora o osiguranju, naznačenje merodavnog prava koje osiguravač predlaže da se primeni na ugovor.

Za vreme trajanja ugovora o osiguranju, ugovarač se mora obavestiti: 1. O svakoj promeni imena osiguravača, njegove pravne forme organizacije i adresi

sedišta i, kad je to potrebno, o svakoj promeni adrese agencije ili filijale koja je zaključila ugovor,

2. O svim informacijama, odnosno okolnostima navedenim pod (2) od 1-13 nakon promene uslova ugovora ili izmene zakona koji se primenjuje na zaključeni ugovor o osiguranju i

3. Svake godine informacije o stanju učešća u dobiti. Zapazimo da je mesto ovim podacima koji se moraju saopštiti ugovaraču, u nacionalnim pravima država članica EU u uslovima osiguranja, i/ili u polisi, odnosno u ugovoru o osiguranju.

Ako se pažljivije razmotre sve informacije o okolnostima o kojima prema Direktivi ugovarač mora biti obavešten pre i posle zaključenja ugovora o osiguranju u pogledu obaveze

osiguravača, odnosno zaključenog ugovora, koje su obuhvaćene u njegovoj obavezi obaveštavanja ugovarača, može se zaključiti da se njom za osiguravače u onim zemljama članicama EU i kandidatima za članstvo, u čijem nacionalnom zakonodavstvu ove informacije nisu bile u Direktivom predviñenom integralnom obliku normirane, ustanovljava jedna nova (zakonska) ugovorna obaveza. U državama u kojima je ranije, pre donošenja Direktive, ova obaveza bila u nekom obimu normirana, osiguravači mogu da očekuju da će u njihovim nacionalnim propisima informacije koje su njom bile obuhvaćene biti dopunjene, prerañene i/ili poboljšane. A za obe ove grupe država članica, Direktiva će u nacionalnom zakonodavstvu dovesti do formulisanja jedne samostalne sveobuhvatnije obaveze obaveštavanja za osiguravače, mimo one da podatke iz Direktive obuhvate u ugovoru o osiguranju i/ili uključe u uslove osiguranja i sa njima upoznaju ugovarača osiguranja, što je za njih u nekom obimu razmatranih informacija opšte ustanovljena dužnost u nacionalnim propisima. Primenom Direktive uvodi se, dakle, dvostruka dužnost za osiguravače u pogledu upoznavanja ugovarača osiguranja s manje-više istim podacima. Jednom u formi pisanog obaveštenja, a drugi put upoznavanjem s njima posredstvom ugovora o osiguranju i/ili uslova osiguranja.

To, razume se, dovoljno govori o značaju podataka koje Direktiva propisuje za osiguravača da ih mora radi zaštite interesa saopštiti ugovaraču, ali i značaju ovih odredbi Direktive u olakšanju zaključivanja prekograničnog osiguranja života i otklanjanja smetnji u uspostavljanju jedinstva evropskog tržišta osiguranja.

Treba zapaziti da će neki od ovih podataka zbog značaja koji oni imaju postaviti pred nacionalne zakonodavce i zahtev da izvrše reviziju odredbi o sadržini ugovora, odnosno polise osiguranja života i bitnih sastojaka tog ugovora na način da neke od tih Direktivom propisanih podataka uključe kao nove u korpus bitnih sastojaka ugovora. Na primer, odredbu o načinu izračunavanja i raspodeli učešća u dobiti.11

Primetimo ovde još i to da se Direktivom ne interveniše u domen posledica povrede osiguravačeve dužnosti saopštavanja ugovaraču podataka koji se odnose na njegovu obavezu, odnosno ugovor o osiguranju. Direktiva prepušta da one budu ureñene prema zakonu autonomije volje ili nacionalnom zakonu čiju je primenu predložio osiguravač, odnosno zakonu koji je on uključio u uslove osiguranja. Zbog toga će se domaći zakonodavci naći pred još jednim izazovom, a to je da ih posebno urede, ili prepuste da se na obavezu saopštavanja razmatranih podataka primene opšta pravila ugovornog prava o posledicama povreda ugovornih obaveza. To će biti od značaja i za naše pravo kada se u nas pristupi usklañivanju odnosa iz ugovora o osiguranju života sa evropskim pravom. O mogućim rešenjima koji bi odgovarali našem pravnom sistemu biće reči u trećem odeljku rada jer je on posvećen pitanjima našeg zakonodavstva.

Treća direktiva neživotnog osiguranja od 1992. godine

U Trećoj Direktivi neživotnog osiguranja pedviñena je za osiguravajuće društvo kada

zaključuje ugovor o osiguranju u kome je osiguranik fizičko lice (potrošač i ono koje to nije) obaveza da osiguranika pre zaključenja ugovora o osiguranju informiše o sledeće dve okolnosti o:

1. merodavnom pravu koje će se primeniti na zaključeni ugovor, ukoliko je isključena

mogućnost da ugovorne strane slobodno ugovore merodavno pravo, ili, kada je autonomija zakona dopuštena, o pravu koje osiguravač predlaže za merodavno u konkretnom ugovoru i

2. mehanizmima za odlučivanje o prigovorima na odluke osiguravača, s tim da to obaveštenje mora da uključi pravnu pouku o telu koje je nadležno da odlučuje o prigovoru, i da ova pravna mogućnost koju je ustanovio osiguravač ne može da

11 O uticaju elementa koji čine sadržinu obaveze osiguravača na davanje informacija ugovaraču prilikom zaključenja ugovora koje donose direktive na izmenu zakonodavstva država članica EU o sadržini ugovora o osiguranju videti naš studijski članak naveden u fus noti br. 3).

isključi pravo osiguranika da se umesto ulaganja prigovora protiv odluke osiguravača direktno obrati sudu i pokrene spor protiv osiguravača kada je nezadovoljan njegovom odlukom.

U slučaju da osiguravajuće društvo iz druge države članice nudi osiguranje neinvesticionih rizika preko filijale osnovane u toj državi ili nekoj (trećoj) državi članici ili ga nudi u svom prekograničnom poslovanju, tada pre zaključenja ugovora o osiguranju i preuzimanja bilo koje obaveze, osiguravač mora osiguranika, bilo on fizičko ili pravno lice, da obavesti o državi članici na čijoj se teritoriji nalazi sedište osiguravajućeg društva, odnosno filijale sa kojom se ugovor o osiguranju zaključuje. Trećom direktivom je povodom ove informacije ustanovljena još jedna dužnost za osiguravača – da u ponudi osiguranja, ugovoru o osiguranju ili bilo kom drugom dokumentu kojim se obezbeñuje pokriće rizika (npr. listu pokrića) upiše adresa sedišta društva (osiguravača), odnosno adresu sedišta fililale društva koja preuzima rizik.

To je jedan savim uzak broj informacija koje je osiguravač u neživotnim osiguranjima dužan da saopšti osiguraniku pre zaključenja ugovora prema broju i vrsti informacija koje je dužan da saopšti osiguravač života ili posrednik koji radi u njegovo ime ugovaraču, odnosno zainteresovanom licu za zaključenje ugovora o osiguranju života, pre zaključenja, ali i u toku trajanja ugovora o osiguranju.

Ovu nelogičnost ranijeg Komunitarnog prava koje je propisalo jedan uzak krug informacija koje se moraju saopštiti ugovaraču fizičkom licu prilikom zaključenja ugovora o neživotnom osiguranju su meñutim, mnoge države članice ispravile tako što su u svojim nacionalnim propisima za sva osiguranja lica i za neživotna osiguranja odredile identične zahteve u pogledu informacija koje je osiguravač dužan da prema ranije razmotrenoj direktivi saopšti osiguraniku životnih osiguranja (osim onih koje su specifične za ovo osiguranje). Države članice EU su otišle preko ovih u Trećoj direktivi predviñenih zahteva u pogledu saopštavanja informacija zahvaljujući i rešenjima Direktive o distancionom marketingu finansijskih potrošačkih usluga koja je u domenu zaključivanja ugovora na daljinu ustanovila za sve davaoce finansijskih usluga obavezu dostavljanja potrošačima odreñenih informacija koje, osim saopštavanja podataka o davaocu finansijske usluge, obuhvataju podatke o finansijskoj usluzi koja se pruža.

Direktiva o posredovanju u osiguranju od 2002. godine Direktiva o posedovanju u osiguranju obavezuje države članice da propišu da je posrednik

osiguranja (zastupnik i broker osiguranja) dužan da pre nego što ugovor o osiguranju bude zaključen, i, ako je neophodno, i nakon izmene ili produžetka važnosti ugovora o osiguranju, klijentu saopšti dve grupe informacija o okolnostima koje su odreñene u Direktivi. Države članice mogu svojim propisima obavezu posrednika da klijentu dostavi informacije da prošire i na druge okolnosti, odnosno države članice mogu da usvoje strožije odredbe o obavezi dostavljanja informacija u odnosu na okolnosti koje su Direktivom propisane da ih države članice moraju prihvatiti kao minimum okolnosti koje moraju biti obuhvaćene informacijama. Proširenje može u nacionalnim propisima da bude izvršeno i u odnosu na informacije o okolnostima koje predviña Direktiva kada posrednik za osiguranje posreduje u osiguranju od velikih rizika, kao i na slučaj posredovanja od strane posrednika za reosiguranje. Ovo je proširenje nužno ako se države članice za njega opredele zbog toga što Direktiva sadrži rezervu da informacije koje su propisane da ih posrednici moraju dati klijentima nisu neophodne kada posrednik za osiguranje posreduje u osiguranju od velikih rizika, niti u slučaju posredovanja od strane posrednika za reosiguranje.

Prvu grupu informacija čine one koje se odnose na statusna pitanja posrednika. Druga grupa informacija su one koje se odnose na obaveze koje posrednik preuzima ex lege prema klijentu ugovorom o agencijskim, odnosno brokerskim poslovima osiguranja. U pitanju je tzv. zakonska ugovorna obaveza posrednika osiguranja.

Posrednik osiguranja je dužan da klijentu saopšti sledeće informacije koje se odnose na njegov status:

1. Podatke koji se odnose na utvrñivanje identiteta posrednika i adresu posrednika, 2. Oznaku registra u koji je posrednik upisan i podatak o sredstvima kojima se dokazuje

da je posrednik registrovan, 3. Podatke o učešću posrednika, direktnom ili indirektnom, većem od 10% u pravu

glasa ili u kapitalu društva za osiguranje za koga posreduje, 4. Podatke o učešću društva za osiguranje za koje posrednik u osiguranju posreduje,

direktnom ili indirektnom, većem od 10% u pravu glasa ili u kapitalu posrednika za osiguranje,

5. Podatke o postupcima za ulaganje žalbi klijenata i drugih zainteresovanih lica protiv posrednika i postupcima za van sudsko rešavanje sporova posrednika osiguranja i klijenata.

Informacije koje je dužan posrednik da saopšti klijentu, u pogledu obaveze koju preuzima prema klijentu ugovorom o agencijskom, odnosno brokerskom posredovanju, moraju da obuhvate sledeće okolnosti o tome da:

1. posrednik pruža savete klijentima na osnovu fer i profesionalne analize dovoljno velikog broja polisa koje su u datom trenutku plasiraju, odnosno na raspolaganju su kao izbor pokrića i uslova pokrića na tržištu i provere koji od raspoloživih ugovora o osiguranju zadovoljava zahteve klijenata,

2. posrednik osiguranja prema klijentu ima obavezu da posreduje samo prema jednom ili više odreñenih društava za osiguranje prema kojima je preuzeo dužnost da za njih isključivo posreduje (u tom slučaju posrednik je dužan da na zahtev klijenta, ovog informiše o podacima koji se odnose na identitet društava za osiguranje za koje(ga) posreduje),

3. posrednik nema ugovornu obavezu da za klijenta posreduje isključivo kod jednog ili više odreñenih osiguravajućih društava i da ne pruža savete klijentu na osnovu fer i profesionalne analize dovoljno velikog broja raspoloživih polisa na tržištu meñu kojima su i one koje ne pripadaju društvima za osiguranje za koje posrednik osiguranja preuzeo obavezu da za njih posreduje.

Direktiva ustanovljava još jednu obavezu za posrednika, pored obaveze da klijentu saopšti odreñene informacije koje se tiču njegovih obaveza iz ugovora o agencijskom, odnosno brokerskom posredovanju. Obe moraju, nalaže Direktiva, biti usklañene prema složenosti ugovora o osiguranju u čijem zaključenju se posreduje. To je obaveza da pre zaključenja ugovora o osiguranju svaki savet dat klijentu u vezi sa predmetom koji se osigurava obrazloži navoñenjem osnovnih razloga.

Smisao obaveze posrednika koju ustanovljava Direktiva da klijenta pre zaključenja ugovora o osiguranju obavesti o okolnostima koja se tiču njegovog statusa i načina posredovanja, jeste da se klijent upoznavanjem sa okolnostima koje čine sadržinu obaveštenja o tim okolnostima pruži dovoljno informacija da može da donese ispravnu odluku o tome da li će aktivnošću posrednika biti dovoljno zaštićeni njegovi interesi prema osiguravaču, tj. da li posrednik ispunjava profesionalne zahteve fer posredovanja. I, ako oceni da to nije slučaj, da ugovor sa posrednikom o njegovom angažovanju ne zaključi ili ako ga je već zaključio – raskine.

Direktivom se propisuje i forma, način i jezik na kome se klijentu moraju saopštiti informacije koje ona taksativno navodi da ih posrednik mora saopštiti. One se daju na papiru, ili bilo kom dugotrajnom mediju koji je raspoloživ i dostupan klijentu, jasno i precizno i za klijenta na razumljiv način, na službenom jeziku države članice EU u kojoj je posrednik preuzeo obavezu posredovanja prema klijentu ili bilo kom drugom jeziku koji posrednik i klijent ugovore. Ako posrednik izbegava da dostavi klijentu informaciju pismenim putem na papiru ili nekom dugom trajnom mediju, ili razlozi hitnosti nalažu da informacije budu odmah date klijentu, klijent može da zahteva, a posrednik je dužan da informaciju da usmeno. Usmeno date informacije posrednik mora odmah da potvrdi pismeno na papiru ili nekom trajnom mediju nakon zaključenja ugovora o osiguranju. Istovetno pravilo o usmenom dostavljanju informacija i njihovom potvrñivanju, Direktiva propisuje za posrednika koji posreduje u telefonskoj prodaji osiguranja.

U rezimeu zahteva koje u pogledu saopštavanja informacija povodom trgovačkih komunikacija predviña za posrednike osiguranja Direktiva o posredovanju o osiguranju treba istaći, što važi, kao što smo videli, i za zahteve koje Direktiva o osiguranju života i Treća Direktiva neživotnih osiguranja odreñuje za osiguravače, da propusti u dostavljanju i načinu dostavljanja ovih informacija čine da se oni, u smislu Direktive o nekorektnoj trgovačkoj praksi, smatraju nekorektnim trgovačkim postupcima prevarnog karaktera.

Direktiva o elektronskoj trgovini od 2000. godine Prema Direktivi o nekorektnoj trgovačkoj praksi osiguravač koji zaključuje ugovore o

osiguranju na daljinu čini prevarni nekorektan trgovački postupak ako ne obezbedi ugovaraču, odnosno osiguraniku potrošaču i nadležnim organima da mogu da pribave elektronskim putem odreñene podatake predviñene u ovoj Direktivi koje se tiču njegovog identiteta na lak, direktan i način kojim se obezbeñuje stalan pristup tim podacima.

Ovi podaci ili informacije kojima osiguravač mora na izloženi način da obezbediti pristup potrošaču, koje se u Direktivi o elektronskoj trgovini nazivaju „opštim podacima”, jesu:

(a) Ime (naziv firme) osiguravača, (b) Adresa na kojoj se nalazi njegovo sedište, (c) Podaci koji obuhvataju njegovu elektronsku adresu na kojoj se može sa njim

kontaktirati i dostavljati mu poruke na direktan i efikasan način, (d) Podaci o nadležnom nadzornom organu za osiguravača, (e) Podatak o njegovom registracionom broju ili ekvivalentno sredstvo identifikacije u

tom registru, (f) Podatak o profesionalnom organu ili sličnoj instituciji kod koje je osiguravač

registrovan, a ako je registrovan u drugoj državi članici profesionalni naziv i označenje države članica u kojoj je registrovan,

(g) Podatke o propisima koji regulišu njegovu delatnost u državi članici registracije i način uvida u iste i

(h) Poreski identifikacioni broj osiguravača, ako podleže plaćanju PDV. Takoñe, Direktivom o elektronskoj trgovini predviñeni su i zahtevi u vezi sa informacijama

koje se daju povodom trgovačkih komunikacija na daljinu čija povreda se, u smislu Direktive o nekorektnoj trgovačkoj praksi, smatra nekorektnim trgovačkim postupkom prevarnog karaktera. One moraju da ispunjavaju najmanje sledeće uslove: a) da je trgovačku komunikaciju moguće jasno utvrditi, b) da pravna i fizička lica u čije ime je ustanovljena trgovačka komunikacija mogu da se jasno odrede, c) da promotivne ponude, kao što su diskonti, premije i pokloni, tamo gde je to dozvoljeno u državama članicama u kojima je registrovan davalac usluga, je moguće jasno utvrditi kao takve i da se uslovi koji treba da su ispunjeni za njihovo kvalifikovanje lako mogu proveriti i prezentovati na jasan i nedvosmislen način i d) da promotivna takmičenja ili igre, tamo gde je to dozvoljeno u državama članicama u kojima je registrovan davalac usluga, je moguće jasno utvrditi kao takve i da se uslovi za učešće mogu lako proveriti i prezentovati na jasan i nedvosmislen način.

S obzirom da su zahtevi koje smo izložili u pogledu sadržine informacija o identitetu i pristupu tim informacijama, kao i zahtevi u vezi sa informacijama koje se daju povodom trgovačkih komunikacija na daljinu odnose na sve davaoca usluga na daljinu, opšteg karaktera, njih takoñe moraju ispunjavati i posrednici osiguranja kada pružaju usluge na daljinu onim kljentima koji se prema Direktivi o nekoreknoj trgovačkoj praksi smatraju potrošačima.

Direktiva o distancionom marketingu finansijskih potrošačkih usluga od 2002. godine

Preostaje da se još upoznamo sa informacijama koje osiguravač treba prema Direktivi o distancionom marketingu finansijskih potrošakih usluga da dostavi klijentu potrošaču pre zaključenja distancionog ugovora o osiguranju i njegovoj obavezi da klijentu potrošaču dostavi na uvid u papirnoj formi ili na drugom trajnom mediju ugovorne elemente, odnosno uslove ugovora i informacije. U pitanju su informacije i obaveza dostavljanja informacija ugovornih elemenata na trajnom mediju čiji se propusti, u smislu pomenute Direktive o nekorektnoj trgovačkoj praksi, smatraju prevarnom trgovačkom praksom.

Osiguravač ima obavezu da ugovaraču, odnosno osiguraniku potrošaču pre neko što se obaveže distancionim ugovorom o osiguranju da dostavi četiri grupe informacija: o sebi, usluzi osiguranja, distancionom ugovoru i nadokadi štete.

U prvu grupu ulaze informacije o: - identitetu i osnovnoj delatnosti osiguravača i poštanskoj adresi sedišta i svakoj

drugoj poštanskoj adresi koja je bitna za komunikaciju osiguranika sa osiguravačem, - sve ove podatke za predstavnika, odnosno poslovnu jedinicu osiguravača, ako postoji

predstavništvo osiguravača u državi članici u kojoj osiguranik ima prebivalište, - identitetu posrednika osiguranja, poštanskoj adresi i ovlašćenju posrednika preko

koga osiguravač pregovara sa osiguranikom, ako se pregovori osiguranika i osiguravača obavljaju na ovaj način,

- trgovačkom registru u kojem se osiguravač vodi i registracionom broju i - nadzornom organu nadležnom za osiguravača.

Drugu grupu čine informacije o usluzi osiguranja, tj. o: - osnovnim karakteristikama usluge osiguravača, - ukupnoj premiji koju treba da osiguranik plati osiguravaču koja uključuje sve

troškove, poreze i dažbine koje se plaćaju preko osiguravača, a ako se tačan iznos premije ne može navesti, osnovicu za obačun koji osiguranik može da proveri,

- porezima i/ili troškovima koje plaća osiguranik, - svim dodatnim troškovima za osiguranika koji koristi sredstvo distancionog

komuniciranja, ako se takvi troškovi naplaćuju, - uslovima plaćanja i ispunjenja ugovora i - rokovima u kojima je data informacija aktulena.

Treća grupa obuhvata informacije o distancionom ugovoru: - postojanju ili nepostojanju prava osiguranika da bez obrazloženja i penala raskine

zaključeni ugovor o osiguranju, roku i uslovima korišćenja prava na raskid ugovora, uključujući i informaciju o sumi premije koja se od osiguranika može zahtevati do davanja izjave o raskidu govora o osiguranju,

- roku trajanja ugovora, - pravu stranaka da jednostrano odustanu od ugovora pre njegovog isteka na osnovu

uslova iz distancionog ugovora o osiguanju, uključiv penalima koje predviña ugovor u tim slučajevima,

- praktičnim instrukcijama za vršenje prava na raskid, koje, izmeñu ostalih, obuhvataju naznačenje adrese na koju se raskid ima poslati,

- propisima države koje je osiguravač koristio kao merodavne pre zaključenja ugovora o osiguranju,

- ugovorne klaluzule o merodavnom pravu, sudu nadležnom za rešavanje sporova i jeziku ili jezicima na kojima su sastavljeni ugovorni uslovi pre dostavljanja i

- jeziku (ili jezicima) na kojem osiguravač kad zaključi ugovor preuzima obavezu da komunicira sa osiguranikom u toku njegovog trajanja.

Informacije o naknadi štete obuhvataju naznačenje (četvrta grupa): - da li postoji mogućnost vansudskog poravnanja osiguranika i osiguravača i regresa

osiguravača prema osiguraniku i načinu njihovog ostvarenja i - da li postoje garantni fondovi ili druge mogućnosti regresa za isplatu naknade iz

osiguranja koju nije platio osiguravač.

Ova Direktiva posebno aposrtrofira značaj dostavljanja onih meñu istaknutim informacijama koje se odnose na ugovorene obaveze strana u distancionom ugovoru i propisuje da takve informacije koje treba dostaviti tokom predugovaranja, moraju biti u skladu sa ugovornim obavezama koje bi svakako nastale zaključivanjem ugovora na osnovu prava čija se primena pretpostavlja na distancioni ugovor.

Informacije iz svih ovih četiri grupa moraju se dati na jasan i razumljiv način prilagoñen sredstvima za komunikaciju na daljinu, uz poštovanje principa savesnosti i poštenja i principa koji regulišu zaštitu slabije ugovorne strane.

Osiguravači prema ovoj Direktivi imaju takoñe obavezu da u fazi predugovaranja distancionog ugovora o osiguranju osiguranicima dostave sve informacije na čije ih dostavljanje ona obavezuje i elemente ugovora i uslove ugovora u papirnoj formi ili drugom trajnom mediju koji imaju na raspolaganju i koje osiguranik može da koristi, odnosno da mu pristupi.

Direktiva sadrži i posebne minimalne zahteve u vezi s informacijama koje se daju osiguranicima pre zaključenja ugovora o osiguranju u slučaju glasovne komunikacije putem telefona. To znači da osiguravač ima obavezu da osiguranika potrošača kad on to zahteva obavesti i o drugim informacijama osim onih koje odreñuje Direktiva da se moraju saopštiti osiguraniku sa kojim se glasovno komunicira telefonom.

Na početku bilo kakvog razgovora sa osiguranikom lice koje kontaktira u ime osiguravača prvo treba da na izričito jasan način stavi na znanje identitet osiguravača i trgovačku svrhu telefonskog poziva.

Zatim, potrebno je da to lice osiguraniku dostaviti (samo) sledeće informacije: − o svom identitetu i njegovoj vezi sa osiguravačem, − opis osnovnih karakteristika usluge u vezi koje je kontakt uspostavljen, − ukupnoj ceni koju osiguranik treba da plati osiguravaču uključujući sve dažbine koje

se preko njega plaćaju ili, kada se tačna cena ne može navesti, osnovu kalkulacije cene koja mu omogućava da je proveri,

− obaveštenje o mogućnosti postojanja drugih dažbina i/ili troškova koji se ne plaćaju preko osiguravača ili mu nisu razrezane,

− postojanje prava na odustanak od distancionog ugovora i, tamo gde ono postoji, njegovo trajanje i uslovi njegovog vršenja,

Direktiva o distancionom marketingu finansijskih potrošačkih usluga u pogledu saopštavanja ovih informacija donosi još dva veoma važna pravila: da ostaju na snazi pravila o obavezi informisanja koje predviñaju druge direktive koje se odnose na odreñene finansijske usluge, što za osiguravače znači da su oni dužni, pored informacija koje odreñuje ova Direktiva, da osiguranicima u fazi pregovaranja distancionih ugovora o osiguranju da dostave i informacije čiju obavezu saopštavanja predviña Direktiva o osiguranju života od 2002. godine, odnosno Treća direktiva o neživotnom osiguranju od 1992. godine i da države članice mogu predvideti strožija pravila o prethodnom dostavljanju informacija koje se odnose na zaključivanje distancionih ugovora u odnosu na one koje predviña ova Direktiva.

Nacrt Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja12

Pre nego što se upustimo u razmatranje konkretnih rešenja koje Nacrt Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja (dalje: Nacrt) ima o obavezi davanja odreñenih informacija ponudiocu usluge osiguranja pre zaključenja ugovora, bez obzira na njegovo svojstvo (potrošača ili nepotrošača), treba istaći prirodu njegovih normi i način primene jer je to od značaja za regulisanje u ugovoru o osiguranju i njegove sadržine koju, videćemo, čine u osnovi, prema izraženom gledištu radne grupe koja ga je kreirala, upravo informacije o ugovoru o osiguranju koje su osiguravači dužni da saopšte ponudiocu pre zaključenju ugovora prema Trećoj direktivi

12 Draft Common Frame of Reference Chapter III, Section IX, Insurance Contract, 17 December 2007.

neživotnog osiguranja, Direktivi o osiguranju života i Direktivi o distancionom marketingu finansijskih potrošačkih usluga. Oni to uostlaom izričito navode u fus noti uz član u kome su one navedene (čl. 2:201). Davanje tih informacija Nacrt posmatra kao posebnu obavezu koju ima osiguravač prema ponudiocu osiguranja pre zaključenja ugovora, pored one koja se odnosi na dostavljanje ponudiocu primerka predloženih ugovornih uslova, za koje predviña da se daju kao i uslovi ugovora u okviru zasebne predugovorne isprave. Ove informacije, prema Nacrtu, čine i sadržaj polise i kao takve, prema u nas prihvaćenoj terminoligiji, imaju karakter bitnih sastojaka ugovora o osiguranju (čl. 2:501).

Pravila obuhvaćena u Nacrtu su uglavnom dispozitivna (o tome koja od njih će biti odreñena da su imperativna članovi radne grupe će naknadno da usaglase stavove), a primenjuju se na osnovu slobodne volje ugovornih stranaka. Ukoliko su se ugovorne strnke odlučile za primenu Opšteg referentnog okvira, ne mogu prilikom zaključenja ugovora ili kasnije da kombinuju njegova pravila i pravila nacionalnog prava radi ograničenja ili dopune njegovih odredbi, i obrnuto. U odnosu na osiguravačevu obavezu davanja predugovornih informacija to znači da ako su osiguravač i ugovorač osiguranja prihvatili da se na njihov ugovor primeni pravni režim iz Opšteg referentnog okvira onda dužnost saopštavanja informacija koje su u njemu pedviñene da čini obavezu osiguravača prema ponudiocu, ali i onih informacija koje su Opštim referentnim okvirom predviñene da ih je osiguravač dužan da saopšti ugovoraču osiguranja tokom trajanja perioda osiguranja ili na zahtev ugovarača osiguranja, ne mogu biti menjane ili dopunjavane njihovim posebnim ugovornim utanačenjima ili utanačenjem da se na njihovo saopštavanje primenjuju pravila odreñenog, izabranog nacionalnog materijalnog prava. Sve ove informacije, ako je na ugovor prihvaćena primena Opšteg referentnog okvira, moraju se saopštiti u integralom obliku kako su predviñene u Nacrtu.

U okviru posebne predugovorne isprava, osiguravač je ponudiocu po ovom izvoru prava u pripremi dužan, da saopšti sledeće informacije koje se odnose na:

(a) Ime i adresu ugovornih strana, (b) Ime i adresu osiguranika i korisnika nadoknade iz osiguranja, (c) Ime i adresu agenta osiguranja, (d) Predmet osiguranja i osigurane rizike, (e) Sumu osiguranja i franšize, (f) Iznos premije ili način njenog izračunavanja, (g) Dospeće plaćanja premije, mesto i način plaćanja, (h) Ugovoreni period i period obaveze, (i) Pravo na opoziv ponude ili otkaz ugovora bez obrazloženja, (j) Merodavno pravo ugovora ili, ako je izbor prava prepušten ugovornim stranama,

pravo čiju primenu predlaže osiguravač13, (k) Postojanje mehanizama vansudskog poravnanja za ponudioca i način ostvarivanja

tog prava, (l) Postojanje garantnih fondova ili drugih kompenzatornih ugovora.

Orginalnost Nacrta u ureñivanju informacija koje je osiguravač dužan da dostavi ponudiocu nije samo u tome što je u njemu odreñeno da one istovremeno čine sadržinu polise osiguranja, već u rešenju Nacrta da ih osiguravač mora saopštiti ponudiocu pre zaključenja ugovora i oduhvatiti u polisi samo kada su one bitne.14

13 Odredba o merodavnom pravu je uvršćena u Opšti referentni okvir kao obavezna informacija zbog toga što se u ugovoru o osiguranju koji se zaključuje uz njegovu primenu mora rešiti pitanje nacionanog prava koje će da se primeni na one odnose ugovornih strana u pogledu kojih postoje pravne praznine u ovom izvoru prava. Ali, u vezi sa ovom informacijom treba primeniti da kada se u predugovornoj ispravi – fazi ponude osiguranja, osiguravač izjasni za primenu Opšteg referentnog okvira na ugovor čije se zaključenje predlaže, pa se ugovarač saglasi sa tim predlogom da je tada na zaključeni ugovor isključena primena nekog nacionalnog prava radi ograničenja ili dopune odredbi Opšteg referetnog okvira. 14 Više o karakteristikama bitnih informacija prilikom zaključenja ugovora o osiguranju, videti tumačenje koje smo dali u našem citiranom članku „Sadržina ugovora o osiguranju u nacrtu Opšteg referentnog okvira za Evropsko ugovorno

Nacrt u posebnom odeljku (odeljku VII) u kojem se reguliše „Obaveza osiguravača na davanje informacija posle zaključenja ugovora”, u članu 2:701, predviña opštu obavezu osiguravača da tokom ugovorenog perioda ugovaraču osiguranja, bez nepotrebnog odlaganja, u pismenoj formi dostavi informacije o svim promenama u vezi sa njegovim:

1) Nazivom firme i adresom, 2) Pravnom formom društva, 3) Adresi sedišta, zastupništva ili ogranka koje je zaključilo ugovor.

Pored navedenih, Nacrt u istom odeljku, u 2:702, predviña obavezu osiguravača da ugovaraču na njegov zahtev, bez nepotrebnog odlaganja, u pismenoj formi dostavi informacije:

(a) Koje se razumno mogu očekivati od osiguravača, odnosno da dostavi sve detalje bitne za izvršavanje zaključenog ugovora i

(b) O novim standardnim uslovima koje osiguravač primenjuje na ugovore o osiguranju iste vrste kao i onaj koji je zaključen sa ugovaračem.

Kada se radi o posrednicima i zastupnicima osiguranja Nacrt predviña obavezu da se ugovarač osiguranja posebno pismenim putem jasno obavesti o ograničenjima ovlašćenja agenta. Nacrt predviña da ovlašćenje agenta osiguranja treba da podrazumeva, odnosno obuhvata i njegovo ovlašćenje da informiše i obaveštava ugovarača osiguranja, ali izričito ne propisuje vrstu informacija koje je on dužan da ugovaraču osiguranja saopšti ili da ga upozna. Meñutim, ako se ima u vidu ranije objašnjeni način primene Opšteg referentnog okvira, jasno je, da kada je zastupnik ugovorio primenu ovog izvora prava na ugovor o osiguranju u čijem zaključenju posreduje, da su u pitanju one informacije koje je prema tom izvoru prava dužan da saopšti osiguravač ponudiocu pre zaključenja ugovora, odnosno ugovaraču osiguranja posle zaključenja ugovora o osiguranju.

NACIONALNI PROPISI DRŽAVA ČLANICA EU I NEKIH DRŽAVA KANDIDATA ZA ČLANSTVO

Francuska

U Francuskoj obaveza osiguravača da ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika pre

zaključenja ugovora upozna sa bitnim informacijama pravnog odnosa osiguranja regulisana je na opšti način Zakonikom o potrošačima (Code de la consommation 1978-17/02/2005) u kojem je njegovim čl. L111-1 za sve trgovačke ugovore propisano da su „Privredna društva koja prodaju ili isporučuju robu ili pružaju usluge dužna (su) da pre zaključenja ugovora, obezbede da se potrošač upozna sa bitnim karakteristika robe ili usluga”, dok je posebnim propisima Zakonika o osiguranju (Code des Assurances 1930-16/06/2003), kao lex specialis, konkretnije odreñena obaveza osiguravača na davanje informacija osiguraniku.

Tako osiguravač, prema odredbi čl. L112-2 Code des Assurances, mora pre zaključenja ugovora dati pismenu informaciju o cenama i osiguravajućem pokriću. Pored toga, obavezno pre zaključenja ugovora osiguravač je dužan da osiguraniku dostavi nacrt ugovora i njegovih priloga ili prospekt ugovora koji sadrži precizan opis pokrića i isključenih rizika, kao i obaveze osiguranika. Dostavljena dokumenta potencijalnom osiguraniku treba da sadrže naznaku prava koje se primenjuje na ugovor, ako on nije regulisan francuskim pravom, postupak za istragu odštetnih zahteva koje može imati po ugovoru, posebno ako ne postoji organ koji bi bio nadležan za takvu istragu, bez uticaja na njegovo pravo da pokrene tužbu i adresu sedišta, odnosno ogranka koji je dao ponudu za osiguranje. Nadležno ministarstvo bliže precizira način evidentiranja poslatih dokumenata za zaključenje ugovora o osiguranju. Ono takoñe odreñuje isključenja koja su opravdana prirodom ugovora ili okolnostima u kojima je došlo do zaključenja ugovora.

pravo osiguranja i zakonima država-članica Evropske Unije”, objavljenom u Reviji za pravo osiguranja, br. 1-2/2008, na str. 19-24.

Kada se zaključenje ugovora o osiguranju nudi na osnovu slobode pružanja usluga (u smislu prekograničnod pružanja usluga osiguranja – prim. autora), pre zaključenja ugovora ugovaraču se mora dostaviti naziv države-članice EU gde se nalazi sedište osiguravača sa kojim se zaključuje ugovor. Informacija mora biti navedena u svim ispravama koje se šalju ugovaraču ili osiguraniku.

U oblasti osiguranja života za rizik smrti i sa kapitalizacijom (čl. L132-5), ugovor o osiguranju mora da sadrži klauzule koje imaju za cilj obezbeñenje interesa ugovornih strana i jasnoću ugovora, definisanje cilja ugovora i obaveza ugovornih strana zasnovanih na informacijama iz uredbe nadležnog ministarstva.

Pored gore navedenih pravila, prema čl. L132-5-1, ukoliko se nedistancioni ugovor o osiguranju života za rizik smrti ili sa ciljem kapitalizacije zaključuje putem ponude, ona mora da sadrži nacrt pisma u cilju omogućavanja vršenja prava na otkaz. Ponuda posebno mora da sadrži otkupnu vrednost na kraju svake od prvih osam godina osiguranja. Društvo za osiguranje ili kapitalizaciona firma moraju takoñe osiguraniku izdati prospekt osnovnih odredbi ugovora, uslova odustajanja od ugovora i odredbi o tome šta se dešava sa pokrićem za slučaj smrti u slučaju odustajanja od ugovora.

U oblasti distancionih ugovora, kada osiguravač direktno ili preko posrednika zaključuje ugovor o osiguranju putem jednog ili više sistema udaljene komunikacije, za ispunjenje njegove obaveze na davanje informacija osiguraniku bitne su odredbe Zakona o zaštiti potrošača koje imaju prvenstvo u primeni u odnosu na druge posebne odredbe specifične za svaki pojedinačni proizvod ili uslugu. Pre svega, osiguravačeva informacija osiguraniku u pogledu trgovačke prirode ugovora čije zaključenje nudi, upotrebom bilo kojeg sredstva udaljene komunikacije mora da bude nedvosmisleno navedena, jasna i razumljiva. Prema ovom zakonu je osiguravač, blagovremeno pre preuzimanja ugovornih obaveza, dužan da potrošaču – osiguraniku, pored informacija koje svojom odlukom odredi nadležno ministarstvo, dostavi:

1. Naziv i poslovnu adresu davaoca usluge, njegovog agenta i posrednika, ako je nekog od tih lica osiguravač angažovao,

2. Isprave koje sadrže relevantne informacije o proizvodima, finansijskim instrumentima i uslugama koje se nude, onako kako je to regulisao zakonima i podzakonskim aktima ili, ako nema navedenih isprava, prospekt za svaki proizvod, finansijski instrument i usluge, uz navoñenje posebnih rizika koje ponuñeni proizvodi mogu sadržati,

3. Uslove ponude za zaključenje ugovora, uključujući ukupnu cenu (premiju – prim. autora) koju plaća potrošač ili, kada nije moguće navesti tačnu cenu, način izračunavanja cene, kako bi potrošač mogao da proveri ispravnost njenog obračuna, uslove i limite ugovora, mesto i datum njenog potpisivanja,

4. Informaciju o pravu na odustanak od zaključenog ugovora, uslovima i limitima po kojima se ono može vršiti,

5. Merodavno pravo predugovornih odnosa i ugovora, kao i svaku klauzulu u vezi sa izborom sudske nadležnosti.

Pored obima podataka koje treba da sadrži informacija koja se daje potrošaču, kada se radi o ugovornim obavezama, informacija mora da bude u skladu sa pravom koje će se primeniti ako ugovor bude zaključen.

Pre ispunjenja bilo koje ugovorne obaveze, potrošaču se pored gore navedenih informacija moraju predati i uslovi ugovora u pismenoj (štampanoj) formi ili na nekom namenskom trajnom sredstvu koje ne menja svoja svojstva od trenutka prijema informacija ili isprava do trenutka zaključenja ugovora. Predmetne informacije mogu se dostaviti osiguraniku bilo na navedeni način, bilo u jednoj ispravi koja sadrži sve propisane informacije, uslove i limite ugovora. Isto tako, na zahtev osiguranika tokom trajanja ugovora o osiguranju, osiguravač je dužan da mu dostavi uslove osiguranja u papirnoj formi. Posebni uslovi za davanje informacija su predviñeni kada lice koje odobrava kredit nudi ili traži od lica koje uzima kredit da učestvuje u kolektivnom osiguranju od rizika potpunog ili

delimičnog neplaćanja kredita (čl. L312-9 Zakonika o potrošačima). Tada se obavezno primenjuju sledeća pravila:

1. Uz ugovor o kreditu mora se u vidu aneksa priložiti obaveštenje o osiguranim rizicima i načinu postavljanja odštetnog zahteva,

2. Naknadne izmene definicije osiguranih rizika ili postupaka za postavljanje odštetnog zahteva ne mogu obavezivati dužnika ako se nije saglasio sa izmenama,

3. Ako je osiguravač punovažnost pokrića uslovio dobijanjem saglasnosti osiguranika, pa ona ne bude dobijena, ugovor o kreditu se na zahtev zajmotražioca (onog koji želi da dobije zajam i mora da bi ga dobio da preko neke organizacije kao osiguranika da ima kolektivno osiguranje od rizika neplaćanja kredita – prim. autora) automatski otkazuje, bez obaveze na nadoknadu troškova ili primenu bilo kakve ugovorne kazne.15

Nemačka

U Nemačkoj se obaveza na dostavljanje informacija pre zaključenja i tokom trajanja ugovora, koje se u ovom pravnom sistemu bliže sadržinski označavaju kao informacije društava za osiguranje potrošačima o činjenicama i pravima od značaja za odnos osiguranja, regulisana, pod uticajem i radi sprovoñenja Direktive o osiguranju života i Treće direktive neživotnog osiguranja, u dva zakonska akta odredbama novijeg datuma: u Zakonu o ugovoru o osiguranju (osnovni tekst od 30/5/1908, konsolidovan 10/12/2007) i Zakonu o nadzoru osiguranja Nemačke (osnovni tekst od 17/12/l992, konsolidovan 28/5/2008). Ovde su u pitanju informacije potrošačima u ugovorima o osiguranju koji se zaključuju kao nedistancioni pravni poslovi (u ugovorima koji se zaključuju uz istovremeno fizičko prisustvo ugovornih strana, odnosno u tzv. vis-á-vis komunikaciji sa potrošačima).

Ove informacije koje se daju potrošačima kod nedistancionih ugovora, za koje Zakon o nadzoru osiguranja koristi termin potrošačke informacije ili samo informacije koje se daju potrošačima, predviñeno je da se moraju dati svakom ugovaraču osiguranja koji je fizičko lice. Na taj način je pojam potrošača u Nemačkoj proširen u odnosu na značenje koje tom pojmu daju direktive koje su informacije ustanovile i države članice EU obavezale da ih prihvate i regulišu nacionalnim propisima. Za sve njih je propisano da ih društva za osiguranje moraju dati u pismenom obliku, da moraju biti nedvosmislene i jasne, napisane nemačkim jezikom ili maternjim jezikom ugovarača (čl. 10a, st. 1 i st. 2). Pored toga, u meri u kojoj se društva za osiguranje života i penzijske kase bave penzijskim osiguranjem, ona moraju da daju informacije korisnicima osiguranja koja sama nisu ugovarači u skladu sa delom D, odeljak III Aneksa. Radi zaštite lica koja se odluče na zaključenje zdravstvenog osiguranja kod privatnog društva za osiguranje, u istom članu je odgovarajućim izmenama koje su stupile na snagu od 1. januara 2008. godine dodata odredba po kojoj pre zaključenja ugovora o privatnom zdravstvenom osiguranju, zainteresovano lice ima obavezu da potvrdi da je dobilo zvaničnu pismenu informaciju od nadzornog organa u kojoj se objašnjavaju različiti principi na kojima se zasnivaju državni i privatni sistem zdravstvenog osiguranja.

Spisak informacija koje se daju potrošačima kod nedistancionih ugovora sadržan je u Aneksu Zakona o nadzoru osiguranja u delu D. Razvrstane su u dva odeljka. U prvom su smeštene informacije koje društvo za osiguranje mora da da potrošaču pre zaključenja ugovora, dok su u drugom odeljku informacije koje društvo za osiguranje mora da da potrošaču tokom trajanja ugovora o osiguranju.

U prvom odeljku je izvršeno dalje razvrstavanje ovih informacije u tri podgrupe: na one koje se moraju dati ugovaračima svih vrsta osiguranja, na dodatne za osiguranje života i nezgode i na dodatne informacije obavezne za zdravstveno osiguranje. 15 Verovatno se radi o kolektivnom osiguranju gde je osiguranik neka organizacija koja daje saglasnost ako neko želi da preko nje dobije zajam.

1. Informacije koje su društva za osiguranje obavezna da dostave potrošaču pre zaključenja ugovora o osiguranju u svim vrstama osiguranja su sledeće:

(a) Ime, organizaciono-pravni oblik i sedište osiguravača i, ako je potrebno, ogranak preko kojeg se ugovor zaključuje,

(b) Opšti uslovi osiguranja uključujući premijske stope i merodavno pravo ugovora, (c) Priroda, obim i period obaveze osiguravača, ako se ne koriste opšti uslovi osiguranja

ili tarifne odredbe (npr. u slučaju ako su uslovi kod uzajamnih društava i otvorenih akcionarskih društava propisani statutom – čl. 10, st. 2 Zakona o nadzoru osiguranja),

(d) Trajanje ugovora o osiguranju; (e) Premija ili premije koje treba da se odvojeno prikažu ako se odnos osiguranja sastoji

od nekoliko odvojenih ugovora o osiguranju i o načinu plaćanja premije, informacija o dodatnim provizijama i dažbinama, kao i navoñenje ukupne sume za plaćanje,

(f) Rok u kojem je podnosilac ponude vezan ponudom, (g) Instrukcije o pravu na odustanak od ugovora ili otkaz ugovora, (h) Adresa nadležnog nadzornog organa kojem se ugovarač može obratiti u slučaju

prigovora prema osiguravaču, (i) Članstvo u šemi (garantnom fondu) za garanciju odštetnih zahteva.

2. Dodatne informacije koje je društvo za osiguranje obavezno da pruži potrošaču kod osiguranja života i osiguranja nezgode uz eventualnu obavezu povrata premije su sledeće:

(a) Pravila obračuna i kritetijumi za odreñivanje dobiti i učešće u dobiti, (b) Otkupna vrednost, (c) Minimalna osigurana suma za pretvaranje u osiguranje sa jednokratnom premijom i o

koristima osiguranja po tom načinu, (d) Obim u kojem se garantuju nadoknade iz tačaka b) i c), (e) U slučaju osiguranja povezanog sa jedinicom investicionih fondova, informacija o

fondu na kojem se osiguranje zasniva i prirodi te aktive, (f) Poreska pravila koja se primenjuju na osiguranje.

3. Dodatne informacije obavezne za zdravstveno osiguranje po čl. 12a Zakona o nadzoru osiguranja (uvećavanje starih rezervi – način obračunavanja dodatnih rezervi kod zdravstvenog osiguranja) su:

(a) Posledice povećanja troškova zdravstvene nege na razvoj budućih premija, (b) Mogućnost smanjenja premije posle penzionisanja, (c) Napomena da, po pravilu, starija lica ne mogu ostvariti državno zdravstveno

osiguranje. Informacije koje društvo za osiguranje mora da da potrošaču tokom trajanja ugovora o osiguranju jesu:

1. Promena imena, adrese, organizaciono-pravnog oblika i sedišta osiguravača i, ako je potrebno, ogranka preko kojeg se zaključuje ugovor,

2. Izmene u informacijama koje su date potrošaču u svim vrstama osiguranja navedene pod 1. (c) do 1. (e) i izmene u informacijama koje su obavezne za osiguranje života i nezgode naznačene pod 2. (a) do 2. (e) u meri u kojoj su posledica promene zakonskih propisa,

3. Godišnje obaveštenje o statusu učešća u dobiti kod osiguranja života i osiguranja nezgode sa povratom premije,

4. U zdravstvenom osiguranju potrošač se mora obavestiti o svakom povećanju premije i pravu na promenu tarife uz dostavljanje teksta relevantnog propisa. Kada osiguranik napuni 60 godina života, osiguravač mora da obavesti ugovarača o tarifama koje sadrže iste vrste usluga kao i prethodne ugovorene i koje imaju za posledicu smanjenje premije za slučaj promene tarife. Informacija se odnosi na tarife za koje se, prilikom pažljivog istraživanja interesa osiguranika, utvrdi da su adekvatne. Pri tom se ne može navesti više od deset tarifa. U odnosu na svaku tarifu mora se navesti premija koja bi se platila za osigurano lice ako se odluči za odreñenu tarifu. Pored ovoga, mora se u

infomaciji navesti i da postoji mogućnost izbora standardne tarife. Takoñe, moraju se navesti i uslovi po kojima se tarifa može promeniti i premija koja bi trebala da se plati po standardnoj tarifi.16

Zakonom o nadzoru osiguranja predviñen je inače jedan sasvim mali broj informacija koje su društva za osiguranje dužna da saopšte ugovaračima velikih rizika kod nedistancionih ugovora. To su informacija o merodavnom pravu koje će se primeniti na ugovor o osiguranju i agenciji nadležnoj za nadzor nad društvom za osiguranje.

U ovom Zakonu je regulisano još nekoliko značajnih pitanja za koje ovi autori nisu našli odgovarajuća rešenja u pravnim sistemima drugih, u ovom radu razmatranih, država. Prvo od tih pravila odnosi se na pitanje posledica povrede osiguravačeve dužnosti da u trenutku davanja ponude osiguranja, odnosno pre zaključenja ugovora o osiguranju saopšti ugovaraču informacije o činjenicama i pravima od značaja za odnos osiguranja (tzv. potrošačke informacije). U tom slučaju, ugovor se smatra da je zaključen sa elementima sadržanim u ispravi o osiguranju (polisi), osim ukoliko ugovarač pismenim putem ne izjavi da otkazuje ugovor u roku od 14 dana. Zakon o ugovoru o osiguranju u čl. 8, st. 3 predviña i izvestan broj slučajeva u kojima je isključeno pravo otkaza zaključenog ugovora o osiguranju u navedenom roku (ugovori o osiguranju zaključeni sa rokom trajanja kraće od mesec dana itd.), dok je u Grañanskom zakoniku (čl. 312d, st. 3, tačka 1) istaknuto pravilo da otkaz nije moguć ukoliko su ugovorne strane u potpunosti izvršile ugovor pre nego što je potrošač odlučio da da otkaz. Prema drugom pravilu, kod ugovora o osiguranju koji se zaključuju tako što ugovarač od osiguravača zahteva da mu on odmah pruži pokriće, osiguravač se može ugovorom osloboditi obaveze da ugovaraču dostavi potrošačke informacije u trenutku zaključenja ugovora. To ne znači meñutim da je ugovorno osloboñenje obaveze osiguravača da u momentu zaključenja ovakvog ugovora o osiguranju dostavi potrošačke infomacije od značaja za sadržinu ugovora o osiguranju definitivno. Ako te informacije ugovarač ipak bude zahtevao od osiguravača posle zaključenja ugovora o osiguranju kojim se osiguravajuće pokriće dobilo odmah, osiguravač je dužan da ih dostavi, ali ne posle uručenja polise osiguranja. Treće pravilo se odnosi na ugovor o osiguranju u kome je predviñeno davanje momentalnog pokrića. U slučaju zaključenja

16 U oblasti penzijskog osiguranja potpune i koncizne informacije koje društvo za osiguranje u pismenom obliku mora da pruži korisnicima osiguranja su grupisane u dve grupe.

Pre zaključenja ugovora o penzijskom osiguranju: (a) Ime, organizaciono-pravni oblik i sedište osiguravača i, ako je potrebno, ogranak preko kojeg se ugovor

zaključuje, (b) Opšti uslovi osiguranja, uključujući premijske stope kao i merodavno pravo ugovora, (c) Trajanje ugovora o osiguranju, (d) Opšta informacija o poreskom tretmanu na datu vrstu penzijskog osiguranja, (e) Finansijske, sa osiguranjem povezane i druge rizike koji su svojstveni sistemu penzijskog osiguranja kao i o

prirodi i distribuciji ovih rizika. Tokom trajanja ugovora o penzijskom osiguranju: (a) Promene imena, organizaciono-pravnog oblika i sedišta osiguravača i, ako je potrebno, ogranka preko kojeg je

ugovor zaključen, (b) Godišnje, počev od datuma stupanja ugovora na snagu

aa) Očekivani iznos nadoknada zbog budućih korisnika, bb) Investicione opcije i struktura investicionog portfelja, kao i informacije o potencijalnom riziku,

troškovima uprave imovinom i drugim troškovima u vezi sa investiranjem, pod uslovom da budući korisnici snose investicioni rizik,

cc) Informacije da li, a ako da, koliko se u obzir uzimaju etički, socijalni i ekološki interesi u vezi sa datim načinom investiranja u odnosu na isplaćene beneficije,

dd) Pregled stanja investicionog portfelja, kao i trenutna finansijska situacija u pogledu individualnih zahteva za isplatom, i

(c) Na poseban zahtev aa) Završne račune i izveštaje uprave za prethodnu finansijsku godinu; u obimu u kojem se beneficije po

ugovoru odreñuju na osnovu broja jedinica u fondu formiranom u skladu sa ugovornim uslovima i takoñe godišnjim računima za taj fond,

bb) Informacije o investicionoj politici, cc) Iznose beneficija u slučaju prestanka zaposlenja, dd) Načinima prenosa beneficijskih prava na drugi penzijski fond u slučaju prestanka zaposlenja.

takvog ugovora, osiguravač nema obavezu da dostavi potrošačke informacije ugovaraču osiguranja, te ugovarač posle prijema polise osiguranja nema pravo da prigovara sadržini zaključenog ugovora prema elementima sadržanim u polisi.

Sva ova pravila primenjuju se mutatis mutandis i u situacijama kada osiguravač nije prilikom davanja ponude osiguranja ugovaraču predao uslove osiguranja.

Obaveza dostavljanja informacija potrošačima sa kojima se ugovori o osiguranju zaključuju kao distancioni, tj. sredstvima udaljene komunikacije i kojima se sprovode Direktiva o distancionom marketingu finansijskih potrošačkih usluga i Direktiva o elektronskoj trgovini normirani su takoñe u dva zakonska akta: u Zakonu o ugovoru o osiguranju (čl. 7) i odredbama Grañanskog zakonika o udaljenoj komunikaciji na osnovu kojih se zaključivanje ugovora odvija u okviru udaljene organizacije ili sistema elektronske prodaje.

Prema nemačkom pravu, distancionim ugovorima o osiguranju smatraju se oni koji se zaključuju sredstvima udaljene komunikacije u koje se ubrajaju, posebno, ugovori koji se zaključuju putem pisama, kataloga, telefonskih poziva, telefaksa, elektronske pošte, radija, televizije i preko medijskih usluga (član 312 b, st. l i 2. Grañanskog zakonika).

Kod zaključivanja ugovora na ovakav način, društvo za osiguranje je dužno da blagovremeno, pre zaključenja ugovora o osiguranju, pismenim putem informiše ugovarača osiguranja o ugovornim klauzulama i preda mu opšte uslove osiguranja. Bez izričitog navoñenja da informacija mora da bude jasna i razumljiva, Zakonom o ugovoru o osiguranju propisano je da se komunikacija smatra jasnom prema načinu na koji se upotrebljava komunikaciono sredstvo u smislu Direktive o elektronskoj trgovini. Treba napomenuti da u distancionim ugovorima pored ovih informacija, savezno Ministarstvo pravde je ovlašćeno da, uz saglasnost saveznog Ministarstva finansija i Ministarstva za hranu, poljoprivredu i zaštitu potrošača, uredbom sa zakonskom snagom i po njenom usvajanja od strane gornjeg doma nemačke skupštine (Bundesrat) propiše obavezu davanja potpune informacije ugovaraču osiguranja o:

1. Detaljima ugovora, a posebno one o društvu za osiguranje, beneficijama i opštim uslovima osiguranja kao i postojanju prava otkaza ugovora,

2. Dodatnim informacijama u oblasti osiguranja života, posebno o očekivanim isplatama, njegovom zahtevu i obračunu, načinu obračuna kao i o konačnim troškovima i prodajnim troškovima mimo premije,

3. Dodatnim informacijama u oblasti osiguranja života, posebno o kretanju i promeni premije i konačnim troškovima,

4. Informacijama koje je osiguravač dužan da da ugovaraču osiguranja ako sa njim zaključuje ugovor putem telefona, u skladu sa relevantnim direktivama i njihovim izmenama, i

5. Informacije o formi u kojoj treba da se te informacije dostave ugovaraču osiguranja i drugim zahtevima u pogledu načina saopštavanja, u skladu sa relevantnim direktivama i njihovim izmenama.

Osiguravač ima obavezu da ugovarača obavesti i o drugim informacijama koje se tiču samog distancionog ugovora, kao što je informacija o pravu ugovarača na odustajanje od zaključenog ugovora distancionim putem, pravu koje će se kao merodavno primenjivati na ovako zaključeni ugovor i drugim relevantnim informacijama za distancioni ugovor o osiguranju inače u EU normiranim u članu 3, st. 3. Direktive o distancionom marketingu finansijskih potrošačkih usluga.

Ako osiguravač koristi televiziju ili medijske usluge radi zaključenja ugovora o osiguranju onda ima posebne obaveze. Propisivanjem tih obaveza u Grañanskom zakoniku, sprovedena je Direktiva o elektronskoj trgovini.

Osiguravač tada mora da potrošaču, odnosno ugovaraču: 1. Da adekvatna, efikasna i raspoloživa sredstva kojima može da utvrdi i ispravi unete

greške, pre slanja porudžbine, 2. Blagovremeno pre slanja svog obaveštenja, dostaviti jasnu i razumljivu informaciju

navedenu u čl. 241 Uvodnog Akta Grañanskom zakoniku,

3. Elektronskim sredstvom potvrdi prijem njegove porudžbine bez nepotrebnog odlaganja, i

4. Omogući pristup i memorisanje uslova ugovora i standardnih uslova poslovanja koji su sastavni deo ugovora u formi koja omogućava reprodukciju.

Značajno je napomenuti da osiguravač koji koristi televiziju ili medijske usluge radi zaključenja ugovora da je dužan da obezbedi ugovaraču pristup podacima ili informacijama, koje se u Direktivi o elektronskoj trgovini nazivaju „opštim podacima” (videti izlaganje o tome napred).

Radi detaljnijeg upoznavanja sa obavezom davanja informacija ugovaraču kod distancionih ugovora o osiguranju upućujemo na članove 7. Zakona o ugovoru o osiguranju i članove 312b.-312f. Grañanskog zakonika (donesen 18. avgusta 1896, sa poslednjim izmenama 19. februara 2007. godine).

Nemački Zakon o ugovoru o osiguranju koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine donosi i potpuno inovirane odredbe o posrednicima i zastupnicima osiguranja kojima se sprovodi Direktiva 2002/92/EC Skupštine Evrope i Saveta od 9. decembra 2002. godine o posredovanju u osiguranju u nemačkom pravu osiguranja. Tako je broker osiguranja pre zaključenja ugovora o osiguranju dužan da ugovarača osiguranja obavesti o tome da li posluje na tržišnom principu davanja saveta na osnovu tehničke i druge analize većeg broja ugovora o osiguranju ili da svoju preporuku ugovaraču zasniva na ponudi od isključivo jednog osiguravača. U drugom slučaju posrednik ili zastupnik osiguranja je dužan da saopšti ime tog osiguravača. Sa druge strane, zastupnik osiguravača je dužan da ugovarača osiguranja upozna sa imenom osiguravača za kojeg radi i informiše ga o tome da li je on ovlašćen za zaključenje baš tog ugovora o osiguranju sa ugovaračem.

Poseban slučaj predstavlja problem posrednika osiguranja (agenta i maklera) da pronañe odgovarajuću ponudu za osiguranje usled složene prirode traženog osiguranja. U tom slučaju on je dužan da ugovarača osiguranja, u pismenoj formi na koncizan i razumljiv način, obavesti o postojanju poteškoća u pronalaženju ponude za osiguranje, uzimajući u obzir troškove svog konsaltinga i visinu premije traženog osiguranja. Meñutim, predmetnu informaciju posrednik osiguranja može da preda ugovoraču i u slučaju da se on saglasi sa tim ili ako mu je osiguravač odobrio privremeno pokriće. U navedenim slučajevima, relevantne informacije se moraju poslati odmah posle zaključenja ugovora, a najkasnije zajedno sa polisom osiguranja.

Austrija

Obaveza saopštavanja tzv. potrošačkih informacija u pravu Austrije je, ako se ona uporedi sa nemačkim pravom normirana na jedan jednostavniji, ali i prošireniji način, što će se uočiti iz izlaganja koje sledi. Taj pravni institut je u pravnom sistemu ove zemlje regulisan u Zakonu o nadzoru osiguranja Austrije, u članovima 9a i 18a.

I ovde zakonodavac pravi, pod uticajem razmotrenih direktiva EU, razliku izmeñu informacija koje se daju ugovaraču pre izjašnjenja o pristanku na zaključenje ugovora i onih koje se daju trajno, posle zaključenja ugovora, odnosno tokom njegovog trajanja. Bilo o kojim da se od ovih informacija radi, one su obavezne za društva za osiguranje samo kada ono osigurava rizike na teritoriji Austrije. Sve informacije se uvek moraju dati u pismenoj formi i na nemačkom jeziku, osim ako se ugovarač nije izričito izjasnio na upotrebu nekog drugog jezika ili je izabrao da se na ugovor primeni pravo neke druge države.

U krug informacija koje se moraju saopštiti ugovaraču pre zaključenja ugovora o osiguranju, u svim vrstama osiguranja i bez obzira na status ugovarača (potrošač ili nepotrošač), ulaze:

1. Naziv, adresa sedišta, kao i organizaciono-pravni oblik društva za osiguranje, i ako je potrebno njegovog ogranka koje zaključuje ugovor o osiguranju,

2. Trajanje ugovora o osiguranju, 3. Način i rokovi plaćanja premije, 4. Okolnosti u kojima ugovarač može odustati od ugovora ili dati otkaz.

Pored ovih informacija, u osiguranju života i u drugim vrstama osiguranja u kojima su ugovarači fizička lica, ugovaračima se moraju dati još sledeće informacije:

5. (1) O merodavnom pravu koje se primenjuje na ugovor ili, ako ugovorne strane mogu da izaberu merodavno pravo, pravo koje kao merodavno predlaže društvo za osiguranje,

6. (2) Naziv i adresa nadzornog organa nadležnog za društvo ili drugog organa kojem se mogu poslati prigovori u vezi sa ugovorom o osiguranju.

Ako zbog načina na koji se zaključuje ugovor o osiguranju (u distancionim ugovorima – primedba autora) nije moguće da se ugovarač pismenim putem obavesti pre izjašnjenja o zaključenju ugovora, davanje informacija može se izvršiti slanjem ugovaraču najkasnije istovremeno sa slanjem polise osiguranja.

Pored naznačenih informacija, prilikom zaključenja ugovora o osiguranju za koje postoji obaveza društava za osiguranje da ustanove rezerve životnog osiguranja, društva su dužna da ugovarača informišu o još dve grupe informacija. Prvu čine činjenice i prava, odnosno obaveze koje se odnose na sadržinu odnosa osiguranja koje ugovararač treba da zasnuje sa društvom za osiguranje, a pobrojane su u članu 9. Zakona o nadzoru osiguranja Austrije i propisane su da čine obavezni sadržaj ugovora o osiguranju.17 Druga grupa su informacije o:

1. Nadoknadama osiguranja kao i opcijama koje u vezi sa njima ima ugovarač, 2. Uslovima otkaza ugovora o osiguranju, 3. Pravilima za izračunavanje učešća u dobiti, 4. Osiguranoj sumi, kao i otkupnoj vrednosti, 5. Premiji za glavnu i dodatne nadoknade osiguranja, 6. Investicionom fondu u kojem se akcije drže kao i vrsti njegove aktive kod osiguranja

vezanog za investicionu jedinicu (fond), 7. Vrsti investicije, referentnoj vrednosti i osnovnim faktorima korištenim prilikom

izračunavanja nadoknade osiguranja kod osiguranja vezanog za investicionu jedinicu, 8. Pravila u vezi sa porezima na osiguranje.

Tokom trajanja ugovora o osiguranju bilo koje vrste, društvo za osiguranje mora pismenim putem obavestiti ugovarača o:

1. Promeni detalja navedenih u trećem i četvrtom pasusu ovog teksta o austrijskom pravu pod tačkama 1 do 6 kada se radi o osiguranju života vezanog za investicionu jedinicu i takoñe o bitnoj promeni procene rizičnosti investicionog fonda od strane društva za osiguranje,

2. Statusu učešća u dobiti u vezi sa detaljima iz čl. 81n, st. 2, tačka 20. Zakona o nadzoru osiguranja Austrije (bonus u osiguranju života – prim. autora), kao i u slučaju osiguranja života vezanog za investicionu jedinicu, učešće ugovarača u dobiti investicione jedinice, dok kod osiguranja života vezanog za indeks, kretanje referentne vrednosti ugovora o osiguranju, s tim da se ova informacija dostavlja jednom godišnje.

Češka

Odredbe o tzv. potrošačkim informacijama koje daju osiguravači obuhvaćene se u Češkoj u Zakonu o ugovoru o osiguranju od 2003. godine, u zasebnoj (petoj) glavi koja nosi naslov „Posebne odredbe”.

Razvrstane su takoñe u dve grupe. Jednu čine informacije koje se daju zainteresovanim stranama, kojima se smatraju informacije koje se saopštavaju pre zaključenja ugovora strani zainteresovanoj za zaključenje ugovora o osiguranju bez obzira na njen status (potrošač-nepotrošač). Druga grupa informacija je ona koja se upućuje ugovaraču. To su informacije koje se upućuju na stalnoj osnovi tokom trajanja zaključenog ugovora o osiguranju osiguravaču 17 O obaveznoj sadržini ugovora o osiguranju u pravnom sistemu Austrije videti naš članak „Sadržina ugovora o osiguranju u Nacrtu Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja...”, str. 29-30.

suprotstavljenoj ugovornoj strani, opet, bez obira da li ona ima status fizičkog lica potrošača ili nema taj status (potrošača).

Informacije iz obe grupe moraju se dostaviti na jasan i precizan način, u pismenoj formi i na češkom jeziku. Informacije se mogu dostaviti i na nekom drugom jeziku koji nije češki, ako zainteresovana strana ili ugovarač to izričito zahteva ili ako ima slobodu da izabere pravo koje će se primeniti na ugovor o osiguranju.

Informacije koje se daju zainteresovanoj strani pre zaključenja ugovora o osiguranju svrstane su u tri kategorije: 1. informacije koje se tiču statusa osiguravača i koje se odnose na zaključivanje bilo koje vrste osiguranja (opšteg tipa), 2. informacije koje se odnose na obaveze koje se preuzimaju ugovorom o osiguranju u vrstama osiguranja lica povodom čijeg zaključenja se one saopštavaju zainteresovanoj strani i 3. informacije koje osiguravač mora da dostavi zainteresovanoj strani kao dopunske pre zaključenja distancionog ugovora o osiguranju u vezi sa osiguranjem lica. Grupisanjem i propisivanjem sadržine informacija koje se saopštavaju ugovaraču na ovakav način češki Zakon o ugovoru o osiguranju u tom delu normi ima i nesumnjiv kvalitet jednostavnosti i preglednosti u formulisanju informacija koje je osiguravač dužan da saopšti. Pored već pomenutog kvaliteta da je obaveza dostavljanja informacija proširena i na ugovore o osiguranju sa nepotrošačima. A kada se razmotri sadržina svih ovih grupa informacija, uočiće se da su njima uglavnom pokriveni svi zahtevi u pogledu informacija koje je EU ustanovila za države članice u ranije razmotrenim direktivama.

1. Pre zaključenja ugovora o osiguranju, zainteresovanoj strani osiguravač treba da dostavi sledeće informacije koje se odnose na njegov status:

(a) Poslovno ime i organizaciono-pravni oblik osiguravača, (b) Naziv države članice u kojoj se nalazi sedište osiguravača i, ako je moguće, adresa

zastupnika ili filijale osiguravača koja zaključuje ugovor o osiguranju, (c) Adresa sedišta osiguravača, zastupnika ili filijale osiguravača koji zaključuje ugovor o

osiguranju, i (d) Kod dinstancionog ugovora o osiguranju mesto registracije osiguravača u trgovačkom

ili sličnom javnom registru, njegov registracioni broj ili adekvatna sredstva za identifikaciju u takvom registru, ime i adresa organa nadležnog za državni nadzor nad poslovanjem osiguravača.

2. Pre zaključenja ugovora o osiguranju lica, zainteresovanoj strani moraju se dostaviti sledeće informacije o obavezama:

(a) Definicije svih pokrića i opcija, (b) Period važenja ugovora o osiguranju, (c) Načini prestanka ugovora o osiguranju, (d) Načini i rokovi plaćanja premije, (e) Način obračuna i distribucije bonusa, ako je predivñen ugovorom o osiguranju, (f) Način odreñivanja otkupne sume, (g) Iznos premije za svako zaključeno pojedinačno privatno osiguranje, uključujući i

dopunsko privatno osiguranje, ako je traženo, (h) Za privatno osiguranje vezano za investicionu jedinicu (fond), definicija jedinica za

koje se vezuju nadoknade osiguranja, (i) Navod o vrsti aktive za pokriće ugovora o osiguranju jedinice, (j) Uslovi i rok za odusanak od ugovora o osiguranju, način obračuna odbitaka zbog

odustanka i adresa na koju se šalje obaveštenje o odustajanju od ugovora, (k) Opšta informacija o poreskim propisima koji se primenjuju na dato privatno

osiguranje, (l) Pravila o rešavanju prigovora ugovarača, osiguranika ili korisnika osiguranja,

uključujći i mogućnost podnošenja žalbe Ministarstvu finansija, (m) Merodavno pravo za ugovor o osiguranju kada ugovorne strane nemaju slobodu izbora

prava ili u slučaju kada strane imaju pravo izbora merodavnog prava, pravo koje osiguravač predlaže za merodavno.

3. Pre zaključenja distancionog ugovora o osiguranju u vezi sa osiguranjem lica, osiguravač zainteresovanoj strani mora da dostavi i (dopunske) informacije o:

(a) Postojanju poreza ili drugih dažbina koje nisu plaćene ili čije plaćanje zahteva osiguravač,

(b) Posebnim provizijama za upotrebu sredstava udaljene komunikacije, (c) Minimalnom trajanju ugovora o osiguranju, (d) Jeziku ili jezicima na kojem će osiguravač, uz saglasnost zainteresovane strane,

komunicirati sa ugovaračem tokom trajanja distancionog ugovora o osiguranju i na kojem će se dostavljati uslovi osiguranja i druge relevantne informacije.

Povodom informacija koje se dostavljaju pre zaključenja distancionog ugovora u vrstama osiguranja lica za osiguravača su u Zakonu o ugovoru o osiguranju Češke ustanovljene još dve dužnosti: da prilikom zaključivanja ovakvog ugovora obavesti zainteresovanu stranu iz distancionog ugovora o osiguranju lica da može na sopstveni zahtev da dobije dodatne informacije uz navoñenje njihove prirode i obavezu da informacije koje dostavlja zainteresovanoj strani na trajnom medijumu da ih dostavi u dovoljnom dugom roku pre nego što zainteresovana strana preuzme obaveze iz ugovora o osiguranju.

U svakom trenutku tokom trajanja distancionog ugovora o osiguranju, ugovarač, prema češkom Zakonu o ugovoru o osiguranju, ima pravo da zahteva da dobije uslove osiguranja odštampane na papiru, kao i da promeni sredstvo udaljene komunikacije koje je do tada koristio. Ovim pravom ustanovljenim u korist ugovarača, njegova pravna sigurnost u distancionim ugovorima se još više pojačava.

Tokom trajanja ugovora o osiguranju, ugovaraču se obavezno dostavljaju sledeće informacije o:

(a) Promeni poslovnog imena osiguravača, njegovog organizaciono-pravnog oblika ili sedišta i, tamo gde postoji potreba, promeni adrese zastupnika ili filijale koja je zaključila ugovor o osiguranju,

(b) Promenama navedenim u informacijama o obavezama od (a) do (i) i to nakon nastupanja promena u uslovima osiguranja ili propisa koji reguliše odnose iz ugovora o osiguranju, i

(c) Visini bonusa svake godine. Češka ima poseban zakon u kome se ureñuju statusna pitanja i obligacioni odnosi koji

proističu iz poslovanja posrednika osiguranja (zastupnika i brokera osiguranja) i njihovih klijenata. To je Zakon o posrednicima u osiguranju i proceniteljima šteta od 2003. godine (17/12/2003). U članu 21, st. 5. do 11. ovog Zakona normirane su sve obaveze koje posrednici imaju povodom davanja informacija klijentima.

Pre zaključenja ugovora o osiguranju i, ako je potrebno, prilikom izmena ugovora o osiguranju, posrednik (agent i broker) osiguranja je dužan da obavesti klijenta ili ugovarača o:

(a) Nazivu firme ili svom imenu, ako se radi o pravnom licu i sedištu, a ako se radi o posredniku fizičkom licu o imenu, prezimenu, mestu stanovanja i poslovnom mestu kada se ono razlikuje od mesta stanovanja i eventualno imenu ili imenima i prezimenima lica koja istupaju u ime posrednika osiguranja,

(b) Registru u kojem se vodi i načinu na koji se može proveriti njegova registracija, (c) Direktnim ili posrednim udelima većim od 10% koje posrednik osiguranja ima u

glasačkim pravima ili kapitalu društva za osiguranje sa kojim namerava da zaključi ugovor o osiguranju,

(d) Da li društvo za osiguranje sa kojim treba da bude zaključen ugovor o osiguranju ili lice koje kontroliše to društvo za osiguranje direktno ili posredno ima akcije ili udeo u kapitalu posrednika osiguranja sa pravom glasa većim od 10%,

(e) Detaljima postupka po kojem potrošač i druga zainteresovana lica mogu uložiti prigovor ili podići tužbu protiv posrednika osiguranja.

Posrednik osiguranja dužan je, uzimajući u obzir vrstu ugovora o osiguranju koji je predmet posredovanja, da obavesti klijenta da:

(a) Posreduje u osiguranju tako da je dužan da pruži klijentu adekvatnu analizu dovoljnog broja proizvoda osiguranja koji se nude na tržištu kako bi, na osnovu profesionalnih kriterijuma, preporučio zaključenje ugovora o osiguranju koji odgovara potrebama i zahtevima klijenta,

(b) Da je ugovorom preuzeo obavezu da posreduje za dato osiguranje isključivo za jedno društvo ili veći broj društava za osiguranje i klijentu na njegov zahtev dostavi nazive ovih društava za osiguranje, ili

(c) Da ne obavlja posredovanje ni kao u tački (a), ni tački (b) ovog stava, pri čemu je dužan da po zahtevu klijenta dostavi nazive društava za osiguranje sa kojima ima ovlašćenje da posreduje u osiguranju.

Ako posrednik osiguranja zasniva svoju preporuku prema klijentu na analizi proizvoda koje nudi društvo za osiguranje, dužan je da svoju preporuku zasniva na analizi dovoljnog broja proizvoda osiguranja koji se nude na tržištu kako bi, na osnovu profesionalnih kriterijuma, preporučio zaključenje ugovora o osiguranju koji odgovara potrebama i zahtevima klijenta.

Pre zaključenja ugovora o osiguranju posrednik osiguranja je dužan da, na osnovu informacije koju mu je dao klijent i u skladu sa vrstom ugovora o osiguranju koji se zaključuje, zabeleži zahteve klijenta i potrebe u vezi sa ugovorom o osiguranju koji treba da se zaključi i razlozima na osnovu kojih posrednik osiguranja zasniva svoju preporuku da se izabere odreñeni proizvod osiguranja.

Ako nije drugačije regulisano ugovorom sa posrednikom, posrednik osiguranja dužan je da dostavi sve informacije na čije je saopštavanje obavezan:

(a) U pismenoj formi ili na informatičkom medijumu kojem klijent može da pristupi, (b) Jasno, precizno i na način koji je razumljiv klijentu i (c) Na službenom jeziku države članice EU u kojoj se zaključuje ugovor o osiguranju ili

nekom drugom ugovorenom jeziku. Informacije koje se daju klijentu na osnovu Zakona o posrednicima osiguranja i

proceniteljima šteta mogu se dostaviti usmeno ili telefonom, ako klijent tako zahteva ili ako je to potrebno zbog prirode osiguranja koje se zaključuje na drugi način. U takvom slučaju posrednik mora da informacije dostavi u pismenoj formi ili na informatičkom medijumu, jasno, precizno, na način razumljiv klijentu i na službenom jeziku države članice u kojoj se ugovor o osiguranju zaključuje ili drugom ugovorenom jeziku posle zaključenja ugovora o osiguranju i bez nepotrebnog odlaganja.

Posrednik nema obaveze da ovde izložene informacije dostavlja kada posreduje u osiguranju velikih rizika ili deluje kao posrednik u reosiguranju.

Slovačka

U odnosu na na češki Zakon o ugovoru o osiguranju, slovački Grañanski zakonik iz 1964. godine, Glava XV koji je poslednji put menjan Zakonom br. 526 iz 2002. godine znatno manje pažnje poklanja obavezi osiguravača na saopštavanje potrošačkih infomacija,18 one koja je regulisana u članu 792a.

Prema ovom članu, osiguravač ima obavezu da licu sa kojim zaključuje ugovor o osiguranju dostavi pre zaključenja ugovora najmanje sledeće podatke koje su u vezi s njegovim statusom:

(a) Poslovni naziv osiguravača i njegov organizaciono-pravni oblik, (b) Naziv države u kojoj se nalazi sedište osiguravača i države gde se nalazi ogranak

osiguravača koji zaključuje ugovor, (c) Sedište osiguravača i adresa ogranka koji zaključuje ugovor o osiguranju.

18 Slovačko Ministarstvo pravde je pripremilo svoj predlog zakona prema kome bi trebalo da se u Slovačkoj na reformisan način reguliše ugovor o osiguranju. - Jozefina Žáková, Current legal framework for insurance in Slovakia, NBS, BIATEC, Volume XIV, 1/2006. Meñutim, autori pretragom sajtova nisu našli informaciju o tome da je ovaj tekst ušao u zakonodavnu proceduru i da je u meñuvremenu do objavljivanja ovog rada usvojen.

U oblasti osiguranja lica, osiguravač je dužan da licu sa kojim zaključuje ugovor o osiguranju pre njegovog zaključenja dostavi sledeće podatke:

(a) Sadržaj svih nadoknada osiguranja u vezi sa osiguranim slučajem, (b) Period trajanja ugovora o osiguranju, (c) Način isteka ugovora o osiguranju, (d) Način plaćanja premije i rok povrata premije, (e) Način obračuna i distribucije bonusa, ako čini deo ugovora o osiguranju, (f) Način isplate otkupne vrednosti i obim njenog garantovanja, (g) Premiju za svaku nadoknadu osiguranja, (h) Sumu investicionih udela sa kojim je povezano osiguranje, kod ugovora o osiguranju

povezanih sa investiranjem u finansijske fondove u ime osiguranika, (i) Tip aktive za osiguranje kod ugovora o osiguranju vezanih za investiranje finansijskih

sredstava u ime osiguranika, (j) Uslove otkaza ugovora o osiguranju, (k) Opšte informacije o poreskim obavezama koje se primenjuju na predmetni ugovor o

osiguranju, (l) Načinu rešavanja prigovora (reklamacija) lica koje zaključuje ugovor o osiguranju,

osiguranika i ovlašćenog pojedinca – korisnika sa osiguravačem, (m) Pravu države koje se primenjuje na ugovor o osiguranju ako ugovorne strane nemaju

mogućnost izbora prava za ugovor o osiguranju ili pravu države koje je predložio osiguravač, ako stranke nemaju slobodu izbora prava.

U toku trajanja ugovora o osiguranju osiguravač je dužan da licu sa kojim je zaključen ugovor o osiguranju dostavi informacije o:

(a) Promeni poslovnog imena osiguravača, njegovog organizaciono-pravnog oblika, sedišta i adrese osiguranikovog ogranka koji je zaključilo ugovor o osiguranju,

(b) Promeni podataka u oblasti osiguranja lica navedenih napred pod tačkama a) do i), (c) O statusu bonusa u svakoj godini.

Zajedničko za sve infomacije koje osiguravač saopštava je da se one moraju dati u pismenoj formi na jeziku Slovačke Republike. Ovi podaci se takoñe mogu na zahtev ugovarača dati na jeziku ili jezicima države čije se pravo primenjuje na ugovor o osiguranju, ako stranke imaju slobodu izbora merodavnog prava.

Bugarska U bugarskom pravu osiguranja, obaveza društava za osiguranje, brokera i agenata osiguranja na davanje informacija potrošačima usluga osiguranja regulisana je Zakonom o osiguranju koji je ova država donela 2005. godine, neposredno pre njenog sticanja punopravnog članstva u EU. Stupanjem na snagu ovog Zakona prestao je da važi prethodni Zakon o osiguranju donet 1996. godine. Ovaj je Zakon u čl. 185, kao što je to predviñeno u razmatranim direktivama, obavezu osiguravača da da odreñene informacije potrošaču usluga osiguranja razgraničio na obavezu informisanja pre zaključenja ugovora o osiguranju i tokom njegovog trajanja.

Pre zaključenja ugovora o osiguranju osiguravač ima obavezu da svakom potrošaču usluga osiguranja, pre zaključenja ugovora o osiguranju, u odgovarajućoj pismenoj formi dostavi informacije o predmetnoj vrsti osiguranja koja treba da obuhvata sledeće:

1. Naziv osiguravača, njegovu zakonsku i organizacionu formu, 2. Registrovano sedište i poslovno mesto osiguravača, kao i mesto gde se nalazi ogranak

preko kojeg se zaključuje osiguranje, 3. Pokriveni i isključeni rizici; mogućnost izmene ugovora o osiguranju u skladu sa opštim

uslovima osiguranja, 4. Rok važenja ugovora i načini njegovog prestanka, 5. Način odreñivanja premije, rokovi i način plaćanja, kao i posledice neplaćanja premije,

6. Preduslovi i rokovi za isplatu nadoknade osiguranja ili osigurane sume, 7. Način obračuna i odobravanja bonusa, ako je predviñen, 8. Otkupna vrednost i smanjena obračunata osigurana suma za slučaj isplate pre isteka

perioda osiguranja, kao i suma do koje se garantuje isplata u vezi sa odreñenim ugovorima o osiguranju lica,

9. Detaljan spisak investicionih fondova u koje se sredstva iz ugovora o osiguranju života mogu investirati, a koja su u vezi sa osiguranjem na bazi investicionih jedinica i karakteristikama imovine od koje se sastoje sredstva,

10. Postupak za vansudsko rešavanje sporova izmeñu strana iz ugovora o osiguranju, ako je predviñeno rešavanje sporova vansudskim putem,

11. Uslovi po kojima je jednostrano moguće dati otkaz ugovora, 12. Opšte informacije o porezima i nadoknadama u vezi sa ugovorom, 13. Merodavno pravo ugovora, ako ugovorne strane nemaju pravo na slobodan izbor

merodavnog prava ili ono pravo koje je kao merodavno predložio osiguravač u slučajevima kada stranke imaju pravo izbora.

Tokom trajanja ugovora o osiguranju osiguravač ima obavezu da osiguraniku dostavi sledeće informacije:

1. Podatke o svakoj promeni svog naziva, organizacione forme, sedišta, registrovanog sedišta i poslovnog mesta osiguravača, kao i mesta gde se nalazi ogranak preko kojeg se zaključuje osiguranje,

2. Informaciju, za tačke 3 do 9, u slučaju promene opštih uslova osiguravača ili zakona koji se primenjuju na ugovor o osiguranju i

3. Godišnje informacije o pravu na bonus. Kada se radi o velikim rizicima (i nekim drugim19) osiguravač ima obavezu da svakom

fizičkom licu potrošaču usluga osiguranja, pre zaključenja ugovora o osiguranju, dostavi informacije u odgovarajućoj pismenoj formi o predmetnoj vrsti osiguranja, koja mora da obuhvati okolnosti iz gore navedenih tačaka 1, 2, 10 i 13. Informacije moraju da budu navedene u svakom dokumentu koji se šalje većem broju osiguranika. Kada se ugovor o osiguranju zaključuje preko brokera ili agenta osiguranja, obavezu da dostave sver razmotrene informacije imaju ta lica. Ovde treba naglasiti i da se prethodna pravila ne primenjuju na ugovore o osiguranju velikih rizika.

Prilikom obavljanja svoje delatnosti, brokeri i agenti osiguranja imaju obavezu da postupaju u skladu sa principom dobrovoljnosti izbora i da u cilju zaštite interesa potrošača usluga osiguranja u potpunosti i sa dužnom pažnjom ukažu na prava i obaveze iz ugovora o osiguranju. Prilikom zaključivanja ugovora o osiguranju, njegovih izmena ili produženja, broker i agent osiguranja će ako je to neophodno, dostaviti potrošaču usluga osiguranja najmanje sledeće informacije:

1. Njegovo ime i adresu ili naziv firme i sedište, 2. Navod o trgovačkom registru u kojem je registrovan i način na koji se može proveriti

registracija, 3. Da li direktno ili preko povezanih lica imaju više od 10% glasačkih prava u skupštini

akcionara ili više od 10% kapitala u nekom društvu za osiguranje; 4. Da li osiguravač ili firma osnivača društva za osiguranje direktno ili preko povezanih

lica ima akcije ili udele u iznosu većem od 10% glasačkih prava u skupštini akcionara ili više od 10% kapitala u firmi brokera, odnosno agenta osiguranja,

5. Postupak po kojem potrošači usluga osiguranja i druga zainteresovana lica mogu da ulože prigovor protiv brokera ili agenta osiguranja, kao i proceduru za vansudsko rešavanje meñusobnih sporova.

Prilikom zaključenja ugovora o osiguranju broker i agent osiguranja potrošača usluga osiguranja takoñe obaveštavaju o tome da li u vezi sa ponuñenim ugovorom:

19 Nezgoda, autoodgovornost, pravna zaštita, pomoć na putu, itd.

1. Pružaju savet na osnovu obaveze da savet daju na osnovu korektne analize, to jest na osnovu analize dovoljnog broja ugovora o osiguranju kako bi mogli da daju profesionalnu preporuku o ugovoru o osiguranju koji najbolje odgovara potrebama potrošača usluga osiguranja, ili

2. Imaju ugovornu obavezu da posreduju u osiguranju za jednog ili više osiguravača. U tom slučaju, na zahtev potrošača usluga osiguranja, broker, odnosno agent osiguranja ima obavezu da ga upozna sa nazivima tih osiguravača, ili

3. Ako nema ugovornu obavezu da posreduje u zaključenju ugovora o osiguranju isključivo za jednog ili više osiguravača i ne pruža savetodavne usluge na osnovu analize većeg broja ugovora, na zahtev potrošača usluga osiguranja, broker ili agent osiguranja je dužan da ga upozna sa nazivima osiguravača u čije ime posreduje u zaključenju ugovora o osiguranju.

Prethodno navedene obaveze brokera i agenata osiguranja za davanje informacija ne primenjuju se onda kada broker ili agent osiguranja posreduju u vezi sa osiguranjem velikih rizika, kao i u slučaju posredovanja u oblasti reosiguranja. Kada se radi o formi u kojoj se moraju dostaviti relevantne informacije treba reći da se one dostavljaju u papirnom obliku ili na nekom drugom trajnom nosaču informacija kojem potrošač usluga osiguranja može da pristupi, na službenom jeziku države članice u kojoj se nalazi rizik ili drugom jeziku čiju primenu strame ugovore, pri čemu informacije moraju da budu kratke, precizne i razumljive potrošaču usluga osiguranja. Na zahtev prošača usluga osiguranja kao i u slučaju hitnog davanja osiguravajućeg pokrića informacije se mogu pružiti i na usmeni način. U tim slučajevima informacije će se dati potrošaču usluga osiguranja odmah po zaključenju ugovora o osiguranju. Ovde izložena rešenja o sadržini i formi i drugim zahtevima u pogledu obaveze brokera i aganata osiguranja davanja na davanje informacija potrošačima usluga osiguranja, normirane u čl. 177. i 178. bugarskog Zakona o osiguranju, identična su onima koja su prihvaćena u Zakonu o posrednicima osiguranja i proceniteljima šteta Republike Češke.

Hrvatska

Kada se razmata struktura i sadržina informacija koje je osiguravač dužan da prilikom

zaključenja i tokom trajanja ugovora o osiguranju da saopšti ugovaraču osiguranja, uočava se da je ova regulativa u Zakonu o osiguranju Hrvatske pod velikim uticajem nemačkog Zakona o nadzoru osiguranja (članovi 89, 90 i 91 hrvatskog zakona). Ipak, uočljiv je jedan nedostatak u odnosu na uzor, utoliko što hrvatski zakon ne sadrži odredbe o informacijama koje se daju u vezi s distancionim ugovorima o osiguranju. To što ovaj hrvatski zakon ne sadrži odredbe o obavezama u odnosu na informacije koje se daju ugovaraču osiguranja u ovim poslovnim transakcijama osiguranja ipak ne mora biti nedostatak, s obzirom da se to pitanje na opšti način može regulisati za sve distancione ugovore koji imaju za predmet pružanje finansijske usluge u posebnom zakonu. U nečemu je ovaj hrvatski zakon i širi u odnosu na uzor. Naime, on saopštavanje informacija ne vezuje za ugovore u kojima ugovarač osiguranja ima status potrošača.

Informacije koje osiguravač ugovaraču osiguranja mora da dostavi kod zaključenja ugovora o osiguranju razvrstane su u hrvatskom Zakonu o osiguranju na one koje se dostavljaju u svim vrstama osiguranja, u vrstama osiguranja života, kao dopunske onima koje se dostavljaju u svim vrstama osiguranja i vrstama ugovora o osiguranju života vezanim za jedinice investicionih fondova, koje su dopunske i u odnosu na one koje se saopštavaju u svim vrstama osiguranja i u vrstama osiguranja života koja nisu vezana za investicione fondove.

Češki zakon, kao što smo videli, ove dopunske informacije ne vezuje samo za vrste osigiuranja života, već ih proširuje na sve vrste osiguranja lica i poznaje grupu informacija koje se dostavljaju kod zaključivanja distancionih ugovora u vrstama osiguranja lica.

Društvo za osiguranje dužno je pre zaključenja ugovora o osiguranju u svim vrstama osiguranja pisanim putem obavesti ugovararača osiguranja o sledećim podacima:

1. Firmi, pravno-organizacionom obliku, sedištu i nazivu društva za osiguranje i podružnice koja sklapa ugovor,

2. Opšim uslovima osiguranja, kao i merodavnom pravu za ugovor o osiguranju, 3. Vremenu trajanja ugovora o osiguranju, 4. Pravilima i uslovima kada se može odustati od ugovora, 5. Visini premije osiguranja, načinu plaćanja premije osiguranja, visini doprinosa, poreza

i drugih troškova koji se zaračunavaju pored premije osiguranja i ukupnom iznosu ovih plaćanja,

6. Roku na koji ugovor obavezuje ponudioca, 7. Pravu na opoziv, odnosno odustanak od ugovora, 8. Načinu rešavanja sporova osiguranika, 9. Telu koje je nadležno za nadzor nad društvom za osiguranje.

U slučaju životnog osiguranja, ugovaraču se moraju, pored izloženih informacija koje se dostavljaju u vezi sa ugovorima koji se zaključuju u svim vrstama osiguranja, saopštiti kao dopunski sledeći podaci o:

1. Osnovici i merilima za učešće u dobiti, 2. Tabelama otkupne vrednosti polise, 3. Pravima na kapitalizaciju ugovora o životnom osiguranju i pravima iz takvog

osiguranja, 4. Poreskom sistemu koji se odnosi na navedenu vrstu osiguranja.

Kod ugovora o životnom osiguranju vezanih za jedinice investicionih fondova društvo za osiguranje dužno je pre zaključenja ugovora o osiguranju, uz podatke iz prethodne dve grupe, ugovarača pismeno obavestiti i o prospektu fonda, a naročito o strukturi ulaganja.

Informacije ugovaraču, odnosno osiguraniku za vreme trajanja ugovora o osiguranju, kao i informacije koje se daju pre zaključenja ugovora, dostavljaju se u pismenom obliku, na pregledan i razumljiv način, na hrvatskom jeziku.

One se odnose na sledeće podatke: 1. Promenu firme, pravno-organizacionog oblika, sedišta i naziva društva za osiguranje i

podružnice koja zaključuje ugovor, 2. Promenama podataka koji se dostavljaju u svim vrstama osiguranja pre zaključenja

ugovora o osiguanju pod tačkom 2. do 6, odnosno promenama svih podataka koji se saopštavaju u vrstama životnog osiguranja. Takoñe, za vreme trajanja ugovora o životnom osiguranju društvo za osiguranje dužno je jednom godišnje pismeno obavestiti osiguranika o stanju učešća u dobiti.

Hrvatski Zakon o osiguranju normira i obavezu posrednika i zastupnika osiguranja o pružanju informacija u članovima 256 i 257.

Zastupnik, odnosno posrednik u osiguranju dužan je pre zaključenja ugovora o osiguranju ili reosiguranju, kao i pri izmenama i dopunama odnosno obnavljanja ugovora dati ugovaraču osiguranja sledeće podatke:

1. Ime, prezime i adresu, 2. Registar u koji je prijavljen i način provere upisa, 3. Podatke o društvu za zastupanje, odnosno posredovanje u kome radi, 4. Podatak da li sam ili društvo za zastupanje, odnosno posredovanje u kome radi

poseduje više od 10% udela na osnovu koga učestvuje u pravu glasa, odnosno kapitalu društva za osiguranje,

5. Da li poseduje društvo za osiguranje ili s njim povezano lice posredno ili neposredno poslovni udeo, akcije, odnosno druga prava, koji čine više od 10% udela na osnovu koga učestvuje u pravu glasa, odnosno u kapitalu društva za posredovanje u osiguranju,

6. Podatak o vansudskom postupku rešavanja sporova izmeñu osiguranika, odnosno ugovarača osiguranja, odnosno potrošača i društava za osiguranje, odnosno ponudioca usluga osiguranja, odnosno o internom postupku rešavanja pritužbi osiguranika.

Posrednik u osiguranju je dužan ex lege da posreduje u osiguranju tako da je dužan da pruži klijentu adekvatnu analizu dovoljnog broja proizvoda osiguranja koji se nude na tržištu, kako bi ugovarač osiguranja zaključenjem ugovora o osiguranju ostvario svoje potrebe i zahteve.

Posrednik koji posreduje u osiguranju velikih rizika i reosiguranju nema obavezu na dostavljanje ovde razmotrene informacije. Informacije koje su obavezni da dostavljaju posrednici i zastupnici u osiguranju, moraju da budu dostavljene:

- u pismenom obliku ili na drugom trajnom mediju koji je dostupan ugovaraču osiguranja,

- na način razumljiv ugovaraču osiguranja i - na hrvatskom jeziku, ako nije drugačije ugovoreno.

Izuzetno, podaci se mogu dati usmeno na zahtev ugovarača osiguranja ili u slučaju kada je pokriće rizika potrebno pružiti odmah.

KAKO REGULISATI OBAVEZU SAOPŠTAVANJA INFORMACIJA UTVRðENU DIREKTIVAMA U SRPSKOM PRAVU

1. Naš Zakon o obligacionim odnosima koji je donet 1978. godine, dakle, pre ispitanih

direktiva koje se odnose na osiguranje života, neživotna osiguranja i distancione ugovore, odnosno na ugovore o osiguranju zaključene u elektronskim i drugim poslovnim transakcijama na daljinu i koji je u svojim čanovima 897. do 937. regulisao oblast ugovora o osiguranju imovine, odgovornosti i lica (kopneno osiguranje), nije anticipirao ni jedno od njihovih analiziranih rešenja koja ureñuju obavezu osiguravača da saopšti ugovaraču osiguranja, odnosno potrošaču pre zaključenja i u toku trajanja ugovora o osiguranju podatke o svom identitetu i subjektivitetu i one koji se tiču njegove obaveze, odnosno ugovora. To znači da naš zakonodavac u ovoj oblasti u postupku usklañivanja našeg ugovornog prava osiguranja sa evropskim pravom u regulisanju direktivama ustanovljene „posebne obligacione obaveze” osiguravača na informisanje prema ugovaraču osiguranja, odnosno potrošaču ima carte blanch.

U takvoj situaciji postavljaju se brojna pitanja. Od pitanja da li se u Srbiji već kasni sa početkom procesa usklañivanja u ovoj oblasti i zaštiti na još nedan nov, direktivama predviñeni način, ugovarača osiguranja, odnosno potrošača, pitanja izvora prava kojim usklañivanje u ovoj oblasti treba izvršiti do pitanja konkretizacije i istovremeno, eventualnog proširenja rešenja direktiva o obavezi osiguravača da saopšti u njima predviñene informacija pre zaključenja i u toku trajanja ugovora o osiguranju.

U političkom okviru u vreme pisanja ovog rada, u kome se očekuje da će države članice EU doneti odluku o stupanju na snagu Prelaznog trgovinskog sporazuma koji je EU potpisala sa Srbijom 29. aprila 2008. godine u Luksemburgu i zatim, one početi sa ratifikacijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije EU zaključenog istog dana, logičan je zaključak da Srbija mora da započne i sa procesom hamonizacije svog prava o ugovornim odnosima u svim sektorskim područjima na kojima su direktive intervenisale. Onim koje su predmet ovog rada i nekim drugim sa ovim predmetom povezanim područjima (onim koji se odnose na sadržinu ugovora o osiguranju i pravo ugovarača osiguranja da u odreñenom roku bez navoñenja razloga odustane od punovažno zaključenog ugovora o osiguranju).

U oblasti ugovora o osiguranju usklañivanje je za Srbiju jednostavnija u onim područjima koja ne moraju biti regulisana specijalnim zakonskim propisima tako da u njima ima nečeg specifičnog samo za osiguranje. To su, u okviru odnosa koji su razmotreni u ovom radu, odnosi koje donose i regulišu Direktiva o distancionom marketingu finansijskih potrošačkih usluga i Direktiva o elektronskoj trgovini koje, kao što smo videli, sadrže odredbe o informacijama koje se daju potrošačima finansijskih usluga u vezi s distancionim ugovorima, odnosno odredbe o obavezama u odnosu na informacije koje se daju potrošačima u elektronskim i drugim poslovnim transakcijama na daljinu. Ovi odnosi, odnosno obaveze u pogledu saopštavanja potrošačkih

informacija koje donose pomenute direktive mogu se urediti na manje-više jedinstven način za sve vrste ugovora, odnosno oblasti usluga posebnim zakonima. Rečeno se odnosi, na primer, i na odnose koje reguliše Direktiva o nekorektnim klauzulama u potrošačkim ugovorima20, s obzirom da i oni mogu biti ureñeni na manje-više jedinstven način za sve oblasti usluga, bar u ovoj razvojnoj fazi našeg prava (do donošenja novog Grañanskog zakonika Srbije), Zakonom o zaštiti potrošača. Upravo kao što je to urañeno, videli smo, u Francuskoj. Ili, primereno za ugovore o osiguranju dopunama Zakona o osiguranju, što je čini nam se efikasnije rešenje. Ali to nije slučaj i sa pomenutom regulativom o ugovornim odnosima iz oblasti osiguranja (obavezi davanja „potrošačkih“ informacija, regulisanju na nov način sadržine ugovora pod uticajem rešenja koja donose Direktiva o osiguranju života i Treća direktive o neživotnom osiguranju i pravu na raskid ugovora o osiguranju bez obrazloženja) jer oni imaju svoj sedes materiae u Zakonu o obligacionim odnosima. Za njih se predlaže da budu ureñeni u novom Grañanskom zakoniku Srbije čija je priprema u toku, a do njegovog donošenja dopunama Zakona o osiguranju od 2004. godine.

Nešto složenija situacija je sa ugovornim odnosima posrednika osiguranja koji su normirani u Direktivi o posrednicima osiguranja od 2002. godine. Oni su u ovom trenutku delimično ureñeni u Zakonu o obligacionim odnosima, na primer, u čl. 906. u kome se odreñuju ovlašćenja zastupnika osiguranja koji nije dobio od osiguravača punomoć u kojoj je odreñen obim njegovih ovlašćenja, a delom u Zakonu o osiguranju, na primer, u čl. 84. koji reguliše neke obaveze koje preuima posrednik (broker) osiguranja prema klijentu ugovorom o brokerskom posredovanju. Za njih smo već ranije predložili da budu ureñeni u novom Grañanskom zakoniku Srbije, a do njegovog donošenja dopunama Zakona o osiguranju od 2004. godine.21

2. U pogledu obaveze saopštavanja podataka ugovaraču osiguranja o identitetu i statusu osiguravača i njegovoj obavezi, odnosno ugovoru pre zaključenja ugovora o osiguranju prihvatljiva su za naše pravo rešenja Zakona o ugovoru o osiguranju Češke da je osiguravač ove podatke dužan da dostavi potencijalnim ugovaračima svih osiguranja, ali i svakom drugom zainteresovanom licu za zaključenje ugovora o osiguranju (zastupnicima, brokerima). A da se pre zaključenja ugovora o osiguranju podaci o obavezi osiguravača, odnosno ugovoru koji su specifični za ugovore o osiguranju života moraju saopštiti zainteresovanim licima za zaključenje ugovora o osiguranju u svim vrstama osiguranja lica, a ne samo u vrstama životnih osiguranja.

Dobro je, iz ranije već objašnjenih razloga, rešenje Zakona o ugovoru o osiguranju Češke za naše pravo i da se u odnosu na rešenja direktiva proširi krug podataka koji se moraju pre zaključenja ugovora o osiguranju saopštiti zainteresovanom licu o osiguravaču koji ugovor zaključuje pomoću sredstava za komunikaciju na daljinu. Mislimo na informaciju o mestu registrovanja osiguravača u privrednom ili drugom javnom registru, njegovom broju registracije i odgovarajućem sredstvu za identifikaciju u tom registru i informaciju o imenu i sedištu organa odgovornog za nadzor nad poslovanjem osiguravača. Takoñe, i da se proširi krug informacija koje se moraju pre zaključenja ugovora saopštiti zainteresovanom licu za ugovor o osiguranju lica na činjenicu postojanja franšize u ugovorima i načinu njenog utvrñivanja i na, uz naznačenje modela za vansudsko rešavanje sporova, infomaciju o opciji za ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika i treće lice koje je nosilac prava iz polise da može da podnese prigovor organu nadležnom za nadzor nad osiguravačem.

Pre zaključenja ugovora o osiguranju pomoću sredstava za komunikaciju na daljinu, prihvatljivo je da naš zakonodavac, kao i Zakon o ugovoru o osiguranju Češke, obaveže osiguravača da informiše zainteresovanu stranu da može na njen zahtev da joj budu poslate i dodatne informacije o ugovoru i koja je priroda tih informacija i na informaciju da ugovarač ima pravo da na svoj zahtev dobije uslove osiguranja odštampane na papiru i da može da promeni sredstvo koje se koristi za komunikaciju na daljinu.

Obavezu pismenog saopštavanja informacija pre zaključenja ugovora o osiguranju treba suziti kod ugovori o osiguranju velikih rizika i predvideti da se ona ne odnosi na ugovore o

20 Direktiva 93/13/EEZ 194. od 15. 4. 1993. 21 J. Slavnić, Prilog raspravi o regulisanju Ugovora o osiguranju u novom Grañanskom zakoniku Srbije, diskusija na Savetovanju „Palić 2008”, Revija za pravo osiguranja, br. 1-2/2008, str. 51-52.

reosiguranju i ugovore gde ugovarač zahteva da mu se odmah ili momentalno obezbedi pokriće rizika.22

Veoma je važno da se u našem pravu ustanove i specifične sankcije za slučaj povrede obaveze dostavljanja „potrošačkih“ informacija. Ovde mislimo na imovinske (obligaciono-pravne) posledice povrede obaveze osiguravača na saopštavanje podataka iz direktiva, jer se samo tako može izbeći da se na ove situacije primenjuju, ako one ne budu zakonom posebno regulisane, one, inače neprikladne, koje su predviñene u opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima koja će biti inkorporirana u nov Grañanski zakonik o rušljivosti i posledicama rušljivosti ugovora zbog zablude i prevare kada je u pitanju propuštanje ili netačna prijava podataka čija dužnost saopštavanja prema direktivama postoji pre zaključenja ugovora (članovi 111-113, čl. 115 i čl. 117). A kada se radi o okolnostima čija obaveza saopštavanja nastaje u toku trajanja ugovora o osiguranju, posledice predviñene pravilima o raskidu i dejstvu raskida ugovora zbog neispunjenja ugovorne obaveze (članovi 124-126, čl. 130 i čl. 132). Ili, primenom pravila o pravu na naknadu štete kao posledici propuštanja obaveze obaveštavanja o činjenicama koje su od uticaja na meñusobni odnos ugovornih strana (član 268).

Smatramo da pitanje posledica povrede osiguravačeve dužnosti da u trenutku davanja ponude osiguranja, odnosno pre zaključenja ugovora o osiguranju saopšti ugovaraču informacije o činjenicama i obavezama od značaja za ugovor o osiguranju treba rešiti na način na koji su one regulisane u nemačkom pravu.

Zapaža se da u ovim predlozima za našeg zakonodavca mi nismo pominjali podatke iz direktiva o merodavnom pravu koje će se primeniti na ugovor jeziku na kome se dostavljaju informacije i druge koje su od značaja za države članice EU. Korisno je da informacije o ovim pitanjima takoñe budu uključene u obavezu saopštavanja informacija sa odloženim dejstvom, odnosno primenom od dana ratifikacije Sporazuma o pristupanju Republike Srbije EU.

3. Obaveze posrednika osiguranja (agenata i brokera) na dostavljanje klijentu informacija pre zaključenja ugovora o osiguranju i prilikom izmena ugovora o osiguranju mislimo da bi, posle sprovedene analize ureñenja ove oblasti u izvorima u radu razmotrenih prava država članica EU i u njoj konstatovanih prednosti i nedostataka načina regulisanja ovog insitututa u ispitivanim pravnim sistemima, dobar uzor za našeg zakonodavca bio način njihovog ureñenja u Zakonu o posrednicima osiguranja i nezavisnim proceniteljima šteta Češke.

22 Mi smo naš predlog zakonske norme velikih rizika dali u ranije u fus notama pominjanom članku „Sadržina ugovora o osiguranju u Nacrtu Opšteg referentnog ovkira za evropsko ugovorno pravo...”, str. 35-36.