novo

sads

kiJER SA SEMENOM SVE POČINJE...

Novi Sad • II godina • br. 77• četvrtak, 4. 8. 2016. • 19 dinara

Vojvodina juri titulu uz nove sponzore

Za istim stolom našli su se kompanija Matijević, Karin komerc, Aleksandar gradnja, Galens invest, Max bet, Best izgradnja, Bulevar kompani, i još deset uspešnih privrednika

NoVosadski bizNismeNi stali uz NajuspešNiji gradski klub

2

КУЛТУРЕКУЛТУРЕ

digitalizacija.ns.rs

4. AVGUST 2016.

3

Impresum

glavni i odgovorni urednik Milorad Bojović

novisad.press@gmail.com

Tehnički urednik Jelena Mihajlović

redakciJa Zoran Surla, isidora Filipov,

Marija Magdalena idei Trifunović, ljiljana Zrnić

redakcija@nsreporter.rs

Saradnici aleksandar Pavlović, Siniša kostić

FoTo-rePorTer

Marko dabetić

lekTori Biljana rac, Mirjana lekić

iZdavač

lokal media d. o. o. novi Sad

direkTor Srđan vučurević

direktor@nsreporter.rs

direkTor korPoraTivnih koMunikaciJaJovan Tanurdžić

Bulevar oslobođenja 127,

telefon i faks 021/454-624, 450-774

office@nsreporter.rs

Marketing: 021/450-261, Žiro račun 165-23047-65

hypo alpe adria Banka a. d. Beograd marketing@nsreporter.rs

Štampa: grafoprodukt d. o. o. novi

Sad, desanke Maksimović 52

„Novosadski reporter” je član medijske grupe zajedno s nedeljnim listovima: Zrenjanin, Somborske novine, Nove

kikindske novine, Vršačka kula, Subotičke novine i Bačkopalanački

nedeljnik.www.nsreporter.rs

CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteke Matice srpske, Novi Sad

659.3 (497.113) Novosadski reporter / glavni i

odgovorni urednik Milorad Bojović God. 1, Novi Sad: Lokal Media Novi

Sad, 2015- . - Ilustr.; 30 cm Nedeljno.

ISSN 2406-2022 = Novosadski reporter

COBISS.SR-ID 293986823

uvodnik

Nisu sva pogubljenja prestala s dahijama. Pogubljenje Srbije danas se prepušta modernim janičarima koji to nisu postali na silu, nego iz lične želje. Iz potrebe da se istaknu dodvo-ravanjem. Deceniju i po poni-

žavana zemlja, njeni građani i lideri prvo bivaju nataknuti na glogovo kolje tabloidne sramote. Tek nakon toga, kad svaka domaća i svetska ni-štarija izbaci na njih šlajm svoje podlosti, bivaju politički likvidirani.

Angela Merkel traži da se najnovijom istra-gom o paljenju američke ambasade 2008. iz-vrši novi kolektivni sepuku. Ritualni harakiri u kom će Srbi priznati da su bili toliki idioti da pred kamerama podmetnu požar u najčuvani-jem objektu u Beogradu. Da je vlada Vojislava Koštunice u ime svih Srba 2008. godine sagradila vešala, dobrovoljno nam namakla omču i izvršila likvidaciju nacije. Time bi bio opravdan spinovani fakat da Srbi kolektivno samoubistvo izvršavaju čim se rode. I da naoružani mazohizmom, po uzoru na nedosanjani Zapad, svoju zemlju pretvaraju u rija-liti u kom sva ženska deca imaju mozak starlete i telo plastične lutke, a muškarci više botoksa nego testosterona.

Nažalost, eksperiment mentalnog kastriranja nacije uspeo je pre više od 20 godina. Špalir za oblikovanje intelektualnih uškopljenika sastav-ljan je pažljivo. Skalpele su zadužili akademici, tabloidi, crkva, politički establišment.

Zato je danas teško dokazati da se scenario s američkom ambasadom odigrao sasvim dru-gačije. Ako ne dokažemo suprotno, primarna žrtva biće Srbi i Srbija, jer je onaj koji ne govori bio premijer države koja nije uspela da sačuva imovinu strane velesile. Činjenica da je ta ve-lesila režirala i igrala farsu s ciljem da se ona pretvori u srpsku političku tragediju ne menja na stvari. Utvrđivanje istine po volji Amerike i Nemačke bilo bi novo poniženje Srbije. O po-grešnoj podeli uloga može svedočiti osoblje am-basade, američka obaveštajna služba i pojedin-ci iz srpske policije koji su svoju ljubav prema Srbiji ispoljavali tako što su radili u interesu Amerike.

Srbi, narod u kom je Zmaj od Šipova najveći mislilac – ogrezli u javašluk, sistemsko lupeš-tvo, nemerljivi kukavičluk – moraju dokazati da

nekontrolisano udvorištvo ne doživljavaju kao vrhunac politike i diplomatije. A mnoga pita-nja zahtevaju odgovore. Kome je bilo u interesu da smisli i podmetne požar kako bi srpski vrat stegao svilenim gajtanom? Da bi nedužnoj na-ciji uručio samokažnjavajući katul-ferman! Ako budemo tragali za fingiranom istinom, pravi dželat će, kao i u ranijim manipulacijama, biti sakriven iza naše uslužnosti. Sekundarna žr-tva biće onaj koji je prvobitno bio namenjen za odstrel i koji sad u belanovačkom miru s Vu-čelićem i Nikitovićem razmatra opasnost po srpsku ustavnu harmoniju.

Amerikanci misle da bi nas otkrivanje njiho-vih tajni šokiralo? Da bi otključavanje skrivenog teftera u kom su zbrojeni svi njihovi potezi na uništavanju Srbije pokvarilo naše prijateljstvo?

Ne bi! Mi smo mazohisti. Ceo vek. Naročito poslednjih 16 godina.

Nerazumevanjem složenih geopolitičkih i obaveštajnih šah-mat igara, Đinđić, Koštu-nica i Tadić uspeli su da nas izvedu pred streljački stroj. Sledili su nasleđenu matri-cu preuzetu od MI6, Cije, Komunističke partije, kao dijabolični usud da budemo

večiti izvršioci tuđih zamisli. Pripravnici koji nikad ne polažu ispit, nego ih tutori ponižava-ju još više i još perverznije. Suština političke perverznosti umnogome se razlikuje od seksu-alne nastranosti, mada u oba slučaja najčešće uživa samo jedan, dominantni partner. Sledeći tu logiku, zapadne sile su nam umesto novca, projekata, konkretne pomoći, nudili lažno pri-jateljstvo, beskorisne savete i lažne eksperte. Pare i prosperitet stajali su uvek na kraju uzi-ce, koja se popuštala i zatezala, kako su inte-resi nalagali.

Ni tehnička ni nova Vučićeva vlada neće ima-ti lak zadatak. Kako s ugašenom petrolejkom, pokupljenom na groblju promašenih politika, naći put u obaveštajnom matriksu? Sve što se tiče pregovora o članstvu u Evropskoj uniji predstavlja minsko polje okačeno na lažnoj šar-garepi. Na kraju uzice, osim Srebrenice i geno-cida, haških optuženika, braće Bitići i spaljenih ambasada, uvek se nalazila samo pretnja.

Amerikanci znaju ko drži atropinsku siretu spasa. Zato stalnim pritiscima nastoje da po svaku cenu onemoguće Vučića da ovo pitanje skloni s dnevnog reda. Srbija ne sme dozvoliti da režirana stvarnost zameni istinu.

Dosije američka ambasada, novo poniženje SrbijeAngela Merkel traži da se najnovijom istragom o paljenju američke ambasade 2008. izvrši novi kolektivni sepuku. Ritualni harakiri u kom će Srbi priznati da su bili toliki idioti da pred kamerama podmetnu požar u najčuvanijem objektu u Beogradu

Sve što se tiče pregovora o članstvu u evropskoj uniji predstavlja minsko polje

okačeno na lažnoj šargarepi. na kraju uzice, osim Srebrenice i genocida, haških optuženika,

braće Bitići i spaljenih ambasada, uvek se nalazila

samo pretnja

4. AVGUST 2016.

4 4. AVGUST 2016.

Bivši predsedniče Izvršnog od-bora Demokratske stranke, saradniče Zorana Đinđića, iz teksta koji ste, očito, sastavlja-li danima, primećujem da vam pisanje ide još teže od razume-vanja pročitanog. Iz vašeg štiva

dâ se zaključiti da je tumačenje teksta izuzet-no teška disciplina. Komplikovanija od zablude kojoj robujete – da je Đinđić među Srbima hodio kao inkarnacija boga. No, iz vašeg odgovora sa-znali smo zašto Đinđić i DS nikad nisu mogli da osvoje većinski paket političkih akcija. Potpuno pogrešno su razumeli politiku i samim tim su postavljali pogrešne prioritete. To objašnjava i zašto im je trebao Koštunica da bi pobedili Mi-loševića!

Vi, kao i stranka u kojoj ste ponikli i iz koje ste pobegli posle skoro 20 godina, kritičko mi-šljenje doživljavate kao svetogrđe. Strašni sud. Zato je politika DS-a uvek bila jednosmerna – vodila je u ćorsokak. Snagu te klopke obelo-danjujete u svom reagovanju na moju analizu zašto se Vojvodini mora priznati autentičnost i autonomija, ali se ona ne sme, kao u Đinđićevo vreme, smatrati centrom države.

Iako sam lako razumljivim rečenicama po-brojao razloge zašto bi to Vojvodinu u dužem geopoli-tičkom vremenu pretvorilo u kriznu tačku, kakva je pre 30 godina postalo Kosovo, vi se, u nerazumljivom štivu, umesto s mojim stavovima, sukobljavate sa sopstvenim nerazumevanjem politike, retorike i hermeneutike. No, ne očekuje se da politički mislilac koji ne razume osnovnu premisu – da je tekst o potrebi reprogramiranja politike prema Vojvodini nastao nakon što je Vučićev SNS po-sle 16 godina preuzeo vlast od DS-a u Vojvodini – može proniknuti u detalje semantičkih kon-strukcija moje kolumne.

Uza sve to, branilac promašene fantazmagori-je o Đinđićevoj dalekovidosti ne razume da pa-triotizam nije merkantilna roba. Da se ne meri brojem orača. Niti brojem Novosađana koji za strane IT kompanije rade po 12 sati za mizerne plate.

Potpuno iracionalno, Đinđićev udarni igrač osporava tvrdnju da je Vojvodina postala srpski politički vulkan i poprište svih vrsta naciona-lizama. Pitam gospodina Đurđića zna li da je zbog pogrešne politike vojvođanizacije Srbije Zoran Petrović iz Temerina u 21. veku bio nabi-jen na kolac. Zna li da su lažni četnici, organizo-vani u PR kuhinji autonomaških snaga, pucali u mladića od 21 godine koji je slavio zlatnu meda-lju Srbije u vaterpolu. Zna li da su od 2000. go-dine 19 puta rušeni spomenici po vojvođanskim grobljima? Zna li da je za deset godina pobro-

jano preko 1.000 međunacionalnih incidenata, od kojih je 95 odsto inscenirano? Da li bi to bilo moguće da Vojvodini nije dat status države u državi? Da periferija nije proglašena središtem?

I teorija o suživotu kao vojvođanskom izumu u svađi je s činjenicama. Suživot se ne meri bro-jem džakova pretrpanih novcem pokradenim iz vojvođanskih firmi u naletu demokratije. Ista ljubav spojila je pa razdvojila Srbe i Albance. Oni su decenijama uživali u bratstvu i jedinstvu širom Kosova. Albanci su bili deo političke i in-telektualne vrhuške Jugoslavije. Rahman Mori-na, Buba Morina, Kolj Široka, Azem Vlasi, Veton Suroi. Kad je srpski kosovski mit počeo da uz-miče pred albanskim biološkim napredovanjem, bratska ljubav i jedinstvo prerasli su u mržnju. Potom su se merili količinom zločina i nemač-kih maraka. Baš kao danas u Vojvodini.

Začuđujuće je da vama preko sto hiljada Voj-vođana s mađarskim pasošem ne znači ništa? Vi u tome vidite širinu, ljubav, novo bratstvo i je-dinstvo, a ne opasnu podudarnost s iseljavanjem Srba s Kosova osamdesetih i devedesetih godi-na. Umesto pasoša, oni su od Albanaca uzimali ausvajs u kešu i u Vojvodini kupovali stanove i imanja. Čiji će građani biti Srbi s mađarskim pa-sošima? Čija će biti njihova zemlja?

U očajničkom pokušaju da odbrani pogrešno postavljeni silogizam, Đurđić tvrdi da je Srba u Vojvodini nikad više, a na Kosovu nikad manje. Ali čak i tu greši. Do toga nije došlo prosperitetom niti ek-splozijom nataliteta. Napro-tiv. Vojvodina je pet puta bila odredište srpskih seoba. Dve su izveli Čarnojevići. Treću

su izveli dobrovoljci iz Prvog svetskog rata. Po-tom je izvršena prisilna kolonizacija „Bljeskom” i „Olujom”. Paralelno s tim tekao je tihi egzodus Srba s Kosova. I tu leži osnovni motiv mog tek-sta. Čim smo ga proglasili srcem države, izgubi-li smo Kosovo.

Očigledno nerazumevanje istorijskih činje-nica primoralo je Đurđića da pokuša osporiti i moju tvrdnju da je Vojvodina bila „habzburška konjušarnica i regrutna baza”. Uzaludan posao. Činjenice kažu da je više vojvođanskih Srba poginulo na strani bečkog cesara nego što ih je probalo kvalitet pekmeza. O tome može tražiti mišljenje Miloša Crnjanskog, koji je i sâm bio cesarov regrut. Da bi lakše razumeo o čemu govorim, pobrojaću samo neke careve regrute: vojvoda Stevan Šupljikac, feldmaršal Svetozar Borojević, Brankovići, Berislavići...

Na kraju, bilo bi dobro da se za Đurđića i ostale članove DS-a, bivše i sadašnje, napiše posebna istorija u koju bi se uneli podaci da su Karađorđe i Miloš ustanke protiv Turaka dizali u Tornjošu i Čantaviru, što su po njihovom mi-šljenju drugi nazivi za Orašac i Takovo.

Ćorsokak pogrešnog tumačenja

Suživot se ne meri brojem džakova pretrpanih

novcem pokradenim iz vojvođanskih firmi u naletu

demokratije

OdgOvOr na reagOvanje MOMčila ĐurĐića „vOjvOdina žitnica ili Matica?”

Iako sam lako razu-mljivim rečenicama

pobrojao razloge za-što bi to Vojvodinu u

dužem geopolitičkom vremenu pretvorilo u

kriznu tačku, kakva je pre 30 godina po-

stalo Kosovo, vi se, u nerazumljivom štivu, umesto s mojim sta-

vovima, sukobljavate sa sopstvenim nera-

zumevanjem politike, retorike i hermeneu-

tike

Autor: Milorad Bojović

polemike

nsreporter.rs

54. AVGUST 2016.

osoba poginula je u 6.000 saobra-

ćajnih udesa koliko ih se desilo u Srbiji

od početka godi-ne. Podaci Upra-

ve saobraćajne policije ukazuju da je poginulo 16 ljudi

Kakve utiske nosiš s prošle Dunavske sona-te? Zašto si se ponovo prijavio za učešće?

– Moji utisci s pret-hodne Dunavske sonate su odlič-ni, atmosfera na plaži bila je super, upoznao sam mnoge druge muzičare i baš sam se iz tih razloga prijavio za ponovno učešće.

Koliko ti je, kao mladom mu-zičaru, značio nastup na velikoj bini na zatvaranju Dunavske so-nate pre nego što su se na nju po-peli Robert Lakatoš i Gudači Sve-tog Đorđa?

– Taj nastup mi je svakako mnogo značio, sviranje pred takvim muziča-rima i pred tolikom publikom stvar-no je bilo nezaboravno iskustvo.

Kada bi mogao birati, kog ve-likog gitaristu bi odabrao za svog učitelja/mentora i zašto?

– Kada bih mogao birati, sigurno bih izabrao Segoviju.

Šta odgovoriš vršnjacima kada kažu da je klasična muzika dosadna?

– Ako mi neko od vršnjaka kaže da je klasična muzika dosadna, ne pra-vim nikakvu zbrku jer svako ima pra-vo na svoje mišljenje o klasičnoj mu-zici, neki misle da je super, neki da je dosadna, i ja nemam pravo da se mešam u tuđ muzički ukus.

Koje video-igre voliš? Pobeđu-ješ li u igri Guitar Hero?

– Guitar Hero baš i ne igram, ali da igram, siguran sam da bih bio najbo-lji. Što se tiče ostalih igrica, najviše volim akciju i avanturističke igre.

Za kog sportistu ćeš navijati na Olimpijskim igrama?

– Naravno, za Đokovića. Da budem iskren, i ne znam mnogo naših spor-tista.

I tvoja sestra svira. Kako usklađujete vreme za vežbanje? Žale li se komšije?

– Pre nekoliko godina, dok smo moja sestra i ja još uvek delili sobu, stalno smo se svađali oko toga ko će kad svirati, ali sad kad imamo svako svoju sobu, toga više nema, tako da sviramo oboje u bilo koje vreme. Po-što živimo u kući, nemamo problema s komšilukom.

Sviraš li na porodičnim oku-pljanima? Šta najčeše sviraš druš-tvu?

– Na porodičnim okupljanjima svi-ram redovno, a u društvu najčešće sviram pop i balade. Mada zavisi od raspoloženja.

121 Vojvodina ostala bez 970 lekaraVojvodina je za prva tri meseca ove godine ostala bez 970 lekara. U IO Regionalne lekarske komore kažu da 143 lekara nisu ispunili uslov za dobijanje licence, a zahtev nije podnelo njih 827. – Početkom godine više od 4.000 lekara trebalo je da obnovi licencu, od tog broja većina lekara je podnela zahtev i stekla uslove za obnovu licence. Oko 630 lekara nije obnovilo licencu jer neki nisu ispunili uslove odnosno nisu imali dovoljan broj bodova, a drugi nisu želeli da ostanu da rade – kažu u komori.

Emina Elor igra Koštanu umesto VrećaGlumica Emina Elor tumačiće lik Koštane u istoimenoj predstavi Kokana Mladenovića, koji je trebalo da igra pevač sevdalinki Božo Vrećo, a koji se tokom prethodnog vikenda povukao iz projekta. Premijera Mladenovićeve „Koštane” biće održana na Ljetnjoj pozornici u Tivtu 5. avgusta u 21.30 sati, kako je i najavljeno, saopštio je Studentski kulturni centar Novi Sad.Iako je zbog povlačenja glavnog aktera predstava dovedena u pitanje, spasla ju je prvakinja Novosadskog pozorišta. Elorova ima više od 40 pozorišnih uloga i 10 godina je prisutna u pozorištu, ali i na filmu i televiziji, a dobitnica je i Sterijine nagrade i dva Patakijeva prstena. Pored nje, u Mladenovićevoj adaptaciji „Koštane” igraju Emir Hadžihafizbegović, Emir Ćatović, Milan Kovačević, Nebojša Dugalić, Radoje Čupić, Aleksandra Pleskonjić Ilić, Gordana Đurđević Dimić, Danica Grubački, Nina Rukavina, Andreja Kulešević, Jelena Marković.

Prošlogodišnji PobEdniK „dunaVsKE sonatE” Miloš soćanin

atmosfera na plaži je super

U petak, 5. avgusta nastupaju:

Miloš Soćanin, gitara, 16 godina višestruko nagrađivan muzičarUroš Macakanja, klavir, 21 godinaRelja Mareš, saksofon, 12 godinaDragana Malešev, klavir, 68 godina

XXX

6

subota, 30. julKonkurs za nagradu Milica Stojadinović SrpkinjaZavod za kulturu Vojvodine raspisao je Konkurs za

dodelu Književne nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, a rok za prijavu je 1. oktobar. Za nagradu mogu konkurisati

pesnikinje s knjigom poezije objavljenom na srpskom jeziku između dva Književna susreta „Milica Stojadinović Srpkinja”, tj.

od 1. novembra prošle do 1. oktobra ove godine. Zainteresovane autorke ili predlagači treba da dostave primerak knjige na adresu

Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, Vojvode Putnika 2, s napomenom „Za Književni konkurs Milica Stojadinović Srpkinja”. Uz knjigu potrebno je poslati i kratku biografiju autorke. Odluku o

nagrađenoj zbirci i laureatkinji donosi petočlani žiri nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”.

četvrtak, 28. jul

Vučević za novu

zgradu RTV

Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević sastao

se s generalnim direktorom RTV Vojvodina Miodragom

Koprivicom, a tema razgovora bila je izgradnja novog objekta

za tu medijsku ustanovu. Grad Novi Sad apsolutno podržava

odluku Pokrajinske vlade da se formira odbor za izgradnju zgrade

RTV Vojvodina.

– Novi Sad i dalje ima jedan ružan simbol stradanja iz 1999. godine

i vreme je da konačno pokrenemo rešavanje tog pitanja. Grad je

spreman da kao partner u timu pruži podršku realizaciji izuzetno

važnog projekta i izdvoji deo sredstava za rušenje postojećeg objekta

na Mišeluku odnosno za čišćenje terena. Već sam razgovarao s

predsednikom Pokrajinske vlade Igorom Mirovićem i cilj

nam je da rebalansom i gradskog i pokrajinskog

budžeta u septembru obezbedimo novac i

da krenemo da radimo. Glavna ideja je

da Pokrajina i Grad budu sufinansijeri

radova na čišćenju terena za

izgradnju nove zgrade – rekao

je gradonačelnik.

petak, 29. julMarija Lesjak traži recept za sprečavanje anemijeDocentkinja na Departmanu za hemiju, biohemiju

i zaštitu životne sredine Prirodnomatematičkog

fakulteta u Novom Sadu Marija Lesjak među osmoro

je mladih naučnika iz Srbije i jedina iz Vojvodina koja je

dobila stipendiju za razvoj originalnih ideja. Ovu stipendiju

dodeljuje Centar za razvoj liderstva u saradnji s kompanijom

„Filip Moris”, a projekat na kome Marija radi jeste pronalaženje

recepta za sprečavanje i kontrolisanje anemije. Istraživanja o

tome kako konzumiranje biljaka utiče na anemiju Lesjakova

je počela u Londonu, a zahvaljujući stipendiji od 600.000

dinara za narednih godinu dana, nastaviće u Srbiji. Od

anemije boluje oko 30 odsto stanovništva i još uvek

se istražuje zbog čega se pojavljuje manjak gvožđa u organizmu.

4. AVGUST 2016.

nedelja, 31. julZahtevi za besplatne

vrtiće do kraja avgusta

Zahteve za besplatan boravak dece u vrtićima Predškolske ustanove „Radosno detinjstvo” roditelji,

staratelji i hranitelji koji imaju pravo na to, mogu podneti do kraja avgusta. Zahtevi se predaju u objektu Radosnog

detinjstva u Ulici Pavla Simića 9, a pravo na to imaju, u skladu s gradskom odlukom o pravima na finansijsku podršku porodici s decom, one porodice koje primaju dečji dodatak ili novčanu

socijalnu pomoć, potom treće i svako sledeće dete istog roditelja. Takođe, pravo na besplatan boravak u vrtiću imaju deca bez roditeljskog staranja i ona sa smetnjama u razvoju. Uz zahtev potrebno je priložiti rešenje o ostvarenom pravu

na dečji dodatak ili rešenje o pravu na novčanu socijalnu pomoć, potvrdu Centra za socijalni rad o smeštaju deteta u hraniteljsku ili starateljsku porodicu, akt o

razvrstavanju deteta sa smetnjama u razvoju, odnosno nalaz i mišljenje Interresorne

komisije za procenu potreba za pružanjem dodatne podrške

detetu.

nsreporter.rs

7

sedam

nsdanaSvi događaji na jednom meStu. Kultura. Sport. politiKa. Zabava. biramo Za vaS događaje Koji Su obeležili proteKlu nedelju u novom Sadu

sreda, 3. avgustmladi istraživači u

sremskim Karlovcima

u okviru projekta „Karavan kampova” mladih istraživača Srbije predstavnici devet volonterskih

servisa iz Češke, Slovačke, Francuske, poljske, grčke, Španije i belgije posetili su u Sremskim Karlovcima

međunarodni volonterski kamp „Sačuvajmo rit”. „Karavan kampova” je međunarodna studijska poseta tokom koje će

predstavnici volonterskih servisa iz šest evropskih zemalja obići šest od ukupno 47 međunarodnih volonterskih kampova koji

se ove godine organizuju širom Srbije uz podršku ministarstva omladine i sporta. od 1. do 8. avgusta upoznaju se s tipski različitim kampovima na kojima se

preko 120 međunarodnih i lokalnih volontera i volonterki bavi rešavanjem problema od

javnog interesa.

ponedeljak, 1. avgustmirović kod vladike Irinejanjegovo preosveštenstvo episkop novosadski i bački gospodin irinej primio je u zvaničnu posetu predsednika pokrajinske vlade igora mirovića,

pokrajinskog sekretara za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama prof. miroslava Štatkića i

pomoćnika pokrajinskog sekretara za kulturu zaduženog za odnose s crkvama i verskim zajednicama miroslava

ilića. ovaj, prvi zvanični susret novoizabranog predsednika pokrajinske vlade igora mirovića i njegovih saradnika s episkopom bačkim g. irinejem protekao je u srdačnoj

atmosferi i doživljen je obostrano kao lep početak duge i plodotvorne saradnje. prijemu u vladičanskom dvoru

u novom Sadu prisustvovao je đakon miroslav nikolić, službenik Kancelarije episkopa bačkog.

4. AVGUST 2016.

utorak, 2. avgustViše od 500 Futožana

dobilo kanalizaciju

posle više decenija čekanja 120 domaćinstava u Futogu biće priključeno na kanalizaciju nakon što je

završena mreža dugačka 1.376 metara. na kanalizaciju su spojeni žitelji ulica bosanske, Save mrkalja, dušana Košutića, Kralja dragutina, goluba babića i vladana Stefanovića. u ulici

vladana Stefanovića izgrađena je i crpna stanica s kompletnom hidromašinskom i elektroopremom. Sve površine koje su

raskopane tokom radova, ponovo su u tehnički ispravnom stanju. Kad stigne upotrebna dozvola, kanalizaciona mreža biće predata jKp vodovod i kanalizacija, a zatim na red odlaze kućni priključci.

8 4. AVGUST 2016.

Četvrt veka nakon raspada Jugo-slavije, nova vlada Vojvodine, prevođena Igorom Mirovićem, najavila je da će insistirati na vraćanju dveju vila, odmara-lišta i stana u Hrvatskoj i Slo-veniji. Jedna vila nalazi se u

Lovranu, druga na Bledu, dok se odmaralište nalazi u Crikvenici, a stan u Radovljici.

Vojvodina je pre raspada Jugoslavije imala pravo raspolaganja nekretninama, a u pro-teklih 25 godina nije mnogo urađeno na nji-hovom vraćanju.

Imovinsko pravoU obraćanju medijima Mirović je rekao:

– Jedan od prioriteta nam je da zaštitimo imovinu u vlasništvu Pokrajine, gde god ona bila – rekao je Mirović.

Pokrajinski premijer nije mogao da pred-

vidi koliko će proces trajati i kako će se za-vršiti, ali je naglasio da Pokrajina od toga ne odustaje.

– Na inicijativu poslanika, ažurirali smo ponovo taj posao i nastavili ga. Za nekoliko meseci ili godina nadamo se da ćemo imati i rezultat u tom poslu – rekao je Mirović.

Imovina u Hrvatskoj, kako kaže, u među-vremenu je promenila ne samo vlasnika već i strukturu.

Govoreći o ostalim objektima, Mirović je rekao da Vojvodina ima vilu u Sloveniji, a da u Crnoj Gori Vojvodina, s drugim pravnim licima, ima objekte u Igalu.

Jovan Lazarov, pokrajinski poslanik SNS-a, izjavio je da će se novo vojvođansko ruko-

vodstvo boriti „za svaki dinar.”– Zašto bismo se bilo čega odrekli? Nema-

mo pravo odreći se imovine koju su stvarale generacije – rekao je Lazarov.

Poslanici SNS-a navode da njihov zahtev ima utemeljenje u bečkom sporazumu o suk-cesiji bivše SFRJ, koji s aneksima stupio na snagu 2004. godine. Podela diplomatsko-konzularne imovine bivše države odvijala se, uz brojne zastoje, od 2004. godine kada je ugovor o pitanju sukcesije stupio na sna-gu. Prvo su podeljene i preuzete nekretnine iz tzv. regije OECD-a.

Novi vlasnici. Posle raspada Jugoslavi-je, Hrvatska je prodala vojvođanske nekret-nine. Slovenija nije. Vilu na Bledu sad kori-sti ministarstvo odbrane Slovenije. Njima je vojvođanska vlada uputila opomenu pre nego što pokrene sudski postupak. Tužbe

su već podnete u vezi s vilama „Vojvodina” u Lovranu i „Sveti Rok” u Crikvenici. Prema podacima vojvođanske administracije, vila „Vojvodina” u Lovranu bila je u društvenoj svojini s pravom korišćenja AP Vojvodine, dok pravo svojine za tu nekretninu danas ima društvo „Teodoro Investiment S. A.” iz Švajcarske, kao i pravo svojine fizičkog lica Sergeja Sergejeviča Rodinova.

Odmaralište „Vojvodina” u Crikvenici ne-kada je takođe bilo u društvenoj svojini, a pravo korišćenja imala je Uprava za opšte poslove pokrajinskih organa. Pravo svojine danas ima društvo „Mešić kom” d. o. o. iz Zagreba, a na tom mestu izgrađen je luksu-zni starački dom „Salvija”.

Privredna komora Vojvodine pokušala je još 2002. godine da napravi pregledan popis spornih objekata na teritoriji Hrvatske, gde su evidentirana odmarališta, distributivni centri i poslovna predstavništva brojnih tada društvenih preduzeća. Najveću imo-vinu posedovao je NIS širom Hrvatske, ali i bivše SFRJ.

Preduzećima preko 700 miliona. „Karneks” iz Vrbasa imao je predstavništvo u Splitu, Industrija mesa „Čoka” u Zagrebu i Rijeci, subotički „29. novembar” u Zagre-bu, Puli i Rijeci, novosadska „Neoplanta” u Splitu i Rijeci, a „Žitko” iz Bačke Topole u Karlovcu.

Elektrovojvodina je imala hotel „Avala” u Rovinju, Beočinska fabrika cementa vilu u Dubrovniku, Novosadska banka odmarali-šta u Orebiću i Vodicama, subotički „Pionir”

u Splitu, „Vojvodinatours” na Malom Loši-nju, „Servo Mihalj” iz Zrenjanina u Poreču. Fabrika ulja „Vital” iz Vrbasa imala je od-maralište u Makarskoj, „Lutrija Vojvodine” u Igranama, „Livnica Kikinda” na Braču, a Gradsko veće Saveza sindikata Novog Sada u Crikvenici.

Neraspoređene milijarde.Popis vojvođanske imovine u Hrvatskoj, koji je sačinila Privredna komora Vojvodine, pokazao je da su ovdašnja, tada društve-na preduzeća imala odmarališta u čak 18 gradova na Jadranu i predstavništva širom susedne Hrvatske. Prema nekim informa-cijama, vrednost te imovine grubo je pro-

pod lupom

Dosije. VojVođanske Vile u HrVatskojJedan od prioriteta nam je da zaštitimo imovinu u vlasništvu Pokrajine, gde god ona bila – rekao je Mirović. Procene

Direkcije za imovinu Srbije kažu da je, u trenutku raspada SFRJ, srpska imovina u Hrvatskoj vredela oko 1,8 milijardi evra

Autor: ivan jović

ZaHteV Pokrajinske VlaDe Za Vraćanje nekretnina iZaZVao buru u Zagrebu i ljubljani

nsreporter.rs

94. AVGUST 2016.

cenjena na skoro 700 miliona evra. Procene Direkcije za imovinu Srbije kažu

da je, u trenutku raspada SFRJ, srpska imo-vina u Hrvatskoj vredela oko 1,8 milijardi evra. Oliver Antić, nekadašnji savetnik pred-sednika Tomislava Nikolića, svojevremeno je kao predstavnik u Stalnom mešovitom ko-mitetu za pitanja sukcesije najavio da će Be-ograd tražiti reviziju nekih već postignutih dogovora o deobi imovine bivše zajednič-ke države jer se ranija vlada (misli na vladu DS-a Mirka Cvetkovića) u mnogo slučajeva ponašala nedomaćinski. Ukupna vrednost objekata koji su do sada pripali Srbiji iznosi više od 62,5 miliona dolara. Ni blizu rešava-nja nisu imovina i novčani ulozi preduzeća, kao ni devizne rezerve i štednja građana.

Prema procenama Direkcije za imovinu Srbije, srpska imovina u Hrvatskoj, u tre-nutku raspada SFRJ vredela je oko 1,8 mi-

lijardi evra, a više od 85.000 srpskih kuća i stanova ostalo je u Hrvatskoj, dok je dug Investbanke stranim štedišama u regiji oko 87,6 miliona dolara.

Otimanje za imovinu u Njujorku. Za-nimljivo je da Hrvatska osporava Srbiji pravo na nekim nekretninama koje su bile u vla-sništvu Jugoslavije, iako je Srbija bila prav-ni naslednik rasparčane države. Posebno su zanimljivi slučajevi ambasadorskih stanova u Njujorku i Bonu. U njujorškom dvospratnom stanu od 214 kvadrata, sa 14 soba, do 1990. živeo je poslednji ambasador Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama Darko Silović. Nakon raspada države, on je odbio da se iseli iz stana

„da se u njega ne bi uselio neko iz Srbije”. I mada sukcesija nije završena niti je sudskim putem utvrđeno kome stan pripada, Hrvati ga već godinama prodaju. Pošto u njemu niko ne živi decenijama, stan je u prilično lošem sta-nju, pa iako se nalazi na Park aveniji, ponude koje kupci dostavljaju ne premašuju 1,8 mili-

ona dolara. Jedno vreme za stan je bio zain-teresovan i slavni holivudski superstar Džek Nikolson, ali je odustao od kupovine.

Prema tvrdnjama pojedinih njujorških agencija za nekretnine, realna vrednost sta-na je između između 15 i 20 miliona dolara ako bi se prodao u ruiniranom stanju. Hrvat-ska štampa piše da bi stan nakon renoviranja udvostručio vrednost i mogao bi da se proda za preko 40 miliona. Kao primer, zagrebački „Večernji list” navodi da je Francuska sličan dvoetažni stan u susednoj zgradi prodala za 48 miliona dolara.

Stan u Bonu, navodi „Večernji list”, nije tako atraktivan. Pošto Bon više nije sredi-šte Nemačke, vrednost nekretnina je znatno

pala. Zapravo se ne radi o stanu, nego o kom-pleksu od 1.750 kvadrata, koji zvrji potpuno prazan. Uprava grada Bona ima nameru da ga pretvori u tržni centar.

Hrvatska i Srbija iste za LSV. Zani-mljiv je i slučaj kada je, kako tvrdi hrvatska zvanična politika i hrvatska štampa, Crna Gora poklonila Srbiji hrvatsku podmornicu „Una”. Podmornica je predata bez oružja, da bude muzejski eksponat rečne flotile u Novom Sadu.

Podmornica je duga 20 metara, teška 90 tona, a namenjena je diverzantskim akcija-ma.

Hrvati tvrde da je Crna Gora prekršila pravila o sukcesiji vojne imovine bivše Ju-goslavije jer je ratna luka Lora u Splitu bila matična luka podmornice i zbog toga se ona mora smatrati hrvatskim vlasništvom.

Zanimljivo je reagovanje Čankove Lige so-cijaldemokrata Vojvodine, koja je vlasništvo Srbije nad svim strateškim objektima izjed-načila s imovinskim sporom s Hrvatskom i Slovenijom. U saopštenju koje je potpisao potpredsednik stranke Bojan Kostreš navodi se da LSV traži od Igora Mirovića da isti pri-stup kakav je pokazao prilikom zahteva za vraćanje imovine u Hrvatskoj pokaže i kada je reč o vraćanju vojvođanske imovine.

– Pozivamo pokrajinsku vlast da isti doma-ćinski pristup pokaže i kada je reč o vraćanju sve ostale vojvođanske imovine, počev od voj-vođanskog Naftagasa, zatim Elektrovojvodine, preko Lutrije, Pošte i Telekoma, do vojvođan-ske železnice i puteva – naveo je Kostreš.

Za ambasadorski stan u Njujorku od 214 kvadrata, sa 14 soba, jedno vreme bio je zainteresovan i slavni holivudski superstar Džek Nikolson, ali je odustao od kupovine

Dosije. VojVođanske Vile u HrVatskojJedan od prioriteta nam je da zaštitimo imovinu u vlasništvu Pokrajine, gde god ona bila – rekao je Mirović. Procene

Direkcije za imovinu Srbije kažu da je, u trenutku raspada SFRJ, srpska imovina u Hrvatskoj vredela oko 1,8 milijardi evra

ZaHteV Pokrajinske VlaDe Za Vraćanje nekretnina iZaZVao buru u Zagrebu i ljubljani

10

pod lupom

IstražIvanje reportera o letnjIm navIkama sugrađana

Među favorite spadaju knjige psihologa Zorana Milivojevića, zatim Jelene Bačić Alimpić, Isidore Bjelice, Ju Nesbea. Nađe se i poneki filozof, retko Dostojevski ili drugi klasici

Šta čitaju poznati novosađani

4. AVGUST 2016.

4. AVGUST 2016.

nsreporter.rs

4. AVGUST 2016. 11

Leto i vreme godišnjih odmora jesu za opu-štanje i čitanje. Novo-sađani čitaju i na plaži dok se sunčaju na Du-navu, kao i kod kuće, jer kažu da će pre uzeti

neko štivo umesto da gledaju televizi-ju. Obavezno neku od knjiga, da li po preporuci ili po svom izboru, ponesu i na more. Veliki broj političara nije odgovorio na naša pitanja koju knjigu trenutno čitaju i kog autora preferi-raju. Verovatno smatraju da čitanje knjiga ne spada u važne obaveze.

Filozofija uvek aktuelna. Bivši predsednik Skupštine grada, advokat u penziji Zoran Vučević, iako više nije ni politički ni profesional-no aktivan, angažovan je kao sport-ski delatnik, i to u dva novosadska kluba, u Atletskom klubu Vojvodina i u Stonoteniskom klubu Novi Sad. I pored toga uvek nađe vremena da čita, ni manje ni više nego tri knjige paralelno.

– Ne idem više u sud, ali svaki dan sam u klubovima vrlo aktivan. Na-pravili smo ogroman rezultat sa sto-noteniserkama i imamo dosta oba-veza oko takmičenja i organizacije u klubovima. Uvek čitam teške tek-stove i sad su mi trenutno zanimljivi, a jedan od njih je „Premoreno druš-tvo” Bjung Čul Hana i „Dispozitiv” Đorđa Agambena. A na stolu me čeka knjiga Damira Smiljanića „Iritacije”, takođe filozofija i društvo – rekao je Vučević.

Mnogi Novosađani rado se vraća-ju čitanju knjiga koje su već pročitali nekad u mladosti ili u zrelijim godi-nama. Kažu da je leto pravo vreme da čitaju pisce koji su ih oduševlja-vali i pre. Takođe, rado pribegavaju izboru literature s težim sadržajima i filozofskim knjigama bez obzira na visoke temperature. Tako istoričarka umetnosti u penziji i nekadašnja di-rektorka Zavoda za zaštitu spomeni-ka kulture Donka Stančić ima knjigu za plažu, za more i za svaki dan.

– Čuvam unuku, ali kad imam svoje vreme, čitam. Izbor je pao na stari ki-neski roman iz XVI veka „Šljivin cvet u vazi od zlata”, na more obavezno nosim da čitam Raselovu „Istoriju za-padne filozofije”, a Krležu uvek volim da čitam i ceo život mu se vraćam, tako da je on izbor za plažu i naslov „Moj obračun s njima”.

Odmor uz laku knjigu. Oni koji su članovi Gradske biblioteke u let-njim mesecima pretežno čitaju laga-nu literaturu, kaže rukovodilac ode-ljenja za odrasle Gradske biblioteke „Đura Daničić” Biljana Kičema.

– I ovo leto je tropsko pa naši čla-novi uglavnom posežu za lakšom li-teraturom, tako da žene pretežno uzimaju knjige spisateljica Jelene Bačić Alimpić, Isidore Bjelice, Gor-dane Kuić, i to sve njihove naslove, a od Marije Jovanović najtraženija je knjiga „Spletkarenje sa sopstvenom dušom”. Osim ove beletristike, među našim čitateljkama popularni su i pu-topisi, naročito putopis Stevana Peši-ća „Katmandu”, putopis Marije Savin „Put k srcu”. Muški čitaoci se opre-deljuju za trilere. Najpopularniji pi-sac je Ju Nesbe i njegova dela „Lovci na glave”, „Crvendać”, „Slepi miš”. Takođe, naši mlađi članovi čitaju po-pularnu psihologiju koju piše Robin Šarma „Put ka veličanstvenosti” i tražene su knjige našeg sugrađani-na Zorana Milivojevića kao i knjige Andreja Kurpatova – navela je Bilja-na Kičema.

Čitanje je struka. Izbor knjige za čitanje neki put je uslovljen poslom kojim se čitalac bavi. Tako direk-tor Gradske biblioteke Dragan Kojić iznad svega voli da čita dela Stevana Pešića, ali trenutno se posvetio išči-tavanju magistarskog rada Mirjane Stanić.

– Književni rad Ilije Ognjano-vića Abukazema „Zbiljanje šale” tema je magistarskog rada Mirja-ne Stanić i upravo mi stoji na sto-lu i čitam je. Posvetio sam se tom tekstu iz dva razloga, prvi je što mnogi Novosađani znaju za Ulicu Ilije Ognjanovića jer je u centru, ali malo njih zna ko je on bio i čime se bavio. Osim što je bio doktor i sa-vremenik, veliki poštovalac i veliki prijatelj Jovana Jovanovića Zma-ja, bio je i pisac. Biblioteka je pokrenula ediciju „No-vosadski manuskript” u kojoj objavljujemo dela ljudi koji su pi-sali o Novosađanima. Tako smo izdali Abu-kazemove zapise u dva toma šetnje po Novom Sadu, gde smo u prvoj obu-hvatili period od 1878. do 1881. go-dine, a u drugom tomu objavljeni su Ognjanovićevi zapisi od 1882. do 1884. godine i to je drugi razlog što sad trenutno čitam magi-starski rad – objasnio je Kojić.

Profesija ne da odmo-ra. Književnik i novinar u penziji Pero Zubac svakod-

nevno kupuje štampu i podrobno je iščitava, kaže, ostala mu je navika. Pored dnevnih dešavanja posvećen je i književnim delima i svom omi-ljenom piscu Selindžeru.

– Čitam knjigu „Selindžer” auto-ra Dejvida Šildsa i Šejna Salerna. U pitanju je monografija o Selindžeru, mom najomiljenijem piscu. Takođe, čitam pesme od Vesne Goldsvorti „Solunski anđeo” i „Filozofske mr-vice” Nebojše Kuzmanovića. To je ovih dana – nabrojao je Zubac.

Naš poznati aforističar Ninus Ne-storović, pored toga što nam je ot-krio šta voli i šta čita, poklonio nam je i tematski aforizam o piscima i či-

taocima: „Teže je u Srbiji pis-cu da dođe do čitalaca nego do

nagrada. Manje ih ima!”– Obaveza sve više, a vre-

mena za čitanje i para za ku-povinu knjiga sve je manje... Omiljeni pisac mi je Do-stojevski, a poslednja knji-ga koju sam pročitao bio je roman „Pokojni Matija Pa-skal”, koju je napisao no-belovac Luiđi Pirandelo. Trenutno čitam satiričnu poeziju Vladislava Petko-

vića Disa i Rastka Zaki-ća, kao i aforizme Alek-

sandra Baljka, Milana Todorova, Milana Be-štića, Zorana T. Po-povića, Aleksandra Čotrića, Sloboda-na Simića, Radeta Jovanovića, Ili-je Markovića... – nabrojao je Ne-storović.

Cveta Majta-nović, koja je sa 18 godina po-

bedila u muzič-kom takmičenju

„Idol”, nalazi se na moru. Poznata

Novosađanka letu-je u Crnoj Gori već

nekoliko nedelja i čita knjigu „Otkrivanje znanja iz podataka” čiji je autor prof. dr

Dubravko Ćulibrk.

Bivši predsednik Skupštine grada Zoran Vučević čita „Premoreno društvo” Bjung Čul Hana i „Dispozitiv” Đorđa Agambena, a na stolu ga čeka knjiga Damira Smiljanića „Iritacije”

Autor: Marija Magdalena Idei Trifunović

12 4. AVGUST 2016.

Ovogodišnji Exit fe-stival privredi No-vog Sada i Srbije doneo je 13,94 mili-ona evra, izjavio je direktor i osnivač Exita Dušan Kova-

čević. Kovačević je Tanjugu rekao da je

prosečna potrošnja gostiju i poseti-laca u hotelima, restoranima, kafići-ma, taksijima, prodavnicama iznosila 468 evra za sve vreme trajanja festi-vala, kao i u celom periodu njihovog boravka u Novom Sadu.

Navedeni rezultati su, prema nje-govim rečima, rezultat istraživanja ekonomskog doprinosa Exita turi-stičkoj privredi Novog Sada i Srbi-je koje je sprovela Agencija „Tim”, a koji, kako je istakao, govore da je taj doprinos izuzetan i da je evidentan rast iz godine u godinu.

– Ovogodišnji rezultati izuzetno su dobri. Istraživanje Agencije „Tim” pokazalo je čak 13,94 miliona evra ekonomskog doprinosa Exita 2016. godine turističkoj privredi Novog Sada i Srbije. Ove godine smo ima-li preko 30 odsto više gostiju iz ino-stranstva, a prosečna potrošnja po jednom gostu bila je 468 evra – rekao je Kovačević.

Po njegovim rečima, pomenuto istraživanje pokazuje da su najplatež-niji gosti iz zapadne Evrope koji pro-sečno troše 721 evro, te da se među njima, pored tradicionalno brojnih gostiju iz Velike Britanije i Holandije, sve više nalaze i gosti iz Nemačke i Austrije. Najmanju potrošnju zabele-žili su domaći gosti, koji su u Novom Sadu u proseku trošili po 199 evra.

– Ove godine, kao nikad dosad, svetski mediji su obratili pažnju na Exit. Sve je počelo nagradom za naj-bolji evropski festival „Europe best destinacion”, koja važi za najznačaj-niju turističku nagradu u Evropi. Ona je privukla zasad najjaču pažnju svetskih medija, tako da su ove go-dine o Exitu kao jednom od najbo-ljih svetskih festivala govorili CNN,

IstražIvanje agencIje „tIm” O dOprInOsu festIvala nOvOm sadu

exit privredi doneo 13,94 miliona evraNajplatežniji gosti su iz zapadne Evrope, koji prosečno troše 721 evro, a među njima,

pored tradicionalno brojnih gostiju iz Velike Britanije i Holandije, ima sve više Nemaca i Austrijanaca. U Novom Sadu najmanje su trošili domaći gosti – u proseku po 199 evra

pod lupom

Gardijan, Njujork tajms, Vog, Konde-nesta, Dejli mejl... Svi oni su svojim čitaocima, gledaocima i slušaocima preporučili da posete Novi Sad i Srbi-ju, a sudeći po pokazateljima koji go-vore da beležimo rast preko 30 posto stranih turista, izgleda da su ih oni i poslušali – istakao je Kovačević.

On je naglasio da su se obistinila predviđanja da će dobijanje pomenu-te najznačajnije turističke nagrade dati dobre rezultate koji se ogledaju u znatnim, pre svega, ekonomskim benefitima koje Exit donosi domaćoj privredi.

Direktor komunikacija u Exit timu Sagor Mešković rekao je Tanjugu da ove godine prvi put tokom leta Exit ima prijavljene fanove za naredno izdanje tog festivala, i to njih čak 20.000.

– Ono što smo priželjkivali otkako Exit postoji, to je ta određena izve-snost, koju ove godine prvi put ima-mo, a koja znači da čim se završi jed-no festivalsko izdanje, odmah budu poznati i datumi i nova tema idućeg festivalskog izdanja, kao i da počne rana prijava fanova iz celog sveta, koja je već u prvih nekoliko dana za-beležila određeni rekord. Tako se de-silo da posle samo deset dana imamo već 20.000 prijavljenih fanova iz oko 60 zemalja sveta za „Exit leto ljubavi 2017. godine”, kao što glasi geslo na-rednog festivalskog izdanja – rekao je Mešković.

Po njegovim rečima, na spisku zemalja iz kojih su se ljubitelji Exi-

ta prijavili za sledeću godinu, pored uobičajenih destinacija iz zapadne i istočne Evrope, nalaze se i Brazil, SAD ili Australija, ali i neke egzotične zemlje kao što je Mauricijus.

Portparolka Turističke organiza-cije Novog Sada Tihana Putin istakla je da Exit festival nema samo tokom leta uticaj na turističku ponudu No-vog Sada već je njegov uticaj na sve aspekte turizma u gradu ogroman to-kom cele godine.

– Možemo pričati o tome da Exit ima uticaj generalno na razvoj turiz-ma Novog Sada tokom cele godine. Exit se spominje u svim mogućim brošurama kada je reč o promociji tu-rizma, apsolutno nigde nije izostav-ljen, kao manifestacija koju ne samo da treba posetiti nego kao i manife-stacija koja je ispromovisala Novi Sad i njegovu turističku ponudu – rekla je Putinova naglasivši da je Exit dobar primer kako turizam treba da se ra-zvija tokom čitave godine.

Po njenim rečima, ekonomski efek-ti Exita vidljivi su ne samo kroz pan-sionsku potrošnju, u smislu bukira-nja smeštaja. Ako se, kako je kazala, uzme u obzir da su prodaja i promo-cija Exita za 2017. godinu već krenu-le, onda ćemo imati buking možda i punu godinu unapred, „što je savrše-no sa stanovišta pripreme smeštajnih kapaciteta, ali i sa stanovišta pokre-tanja lokalne privrede pa će, na pri-mer, proizvođači suvenira, restorani i mnogi drugi unapred moći da se pri-preme za tu sezonu”.

Među ze-mljama iz

kojih dola-ze ljubitelji Exita nala-ze se i Bra-

zil, SAD, Australija, ali i neke

egzotične zemlje kao što je Mau-

ricijus

nsreporter.rs

13

4. AVGUST 2016.

Nikada ranije dobri i uspešni đaci nisu imali problema s okolinom. Umesto da su heroji i uzori, postali su moneta za potkusurivanje

Naša deca trpe kao specijalci

Foto: darko NovakovićAutor: Zoran surla

intervju: Prof. dr Dragana Ćorić, aUtorka aleksiNog ZakoNa

4. AVGUST 2016.4. AVGUST 2016.14

intervju

Prof. dr Dragana Ćorić predaje dva predme-ta na novosadskom Pravnom fakulte-tu, autorka je Nacr-ta Aleksinog zakona, predsednica Udru-

ženja „Roditelj”, dobitnica Oktobar-ske nagrade Novog Sada. Ovih dana proglašena je za cool naučnika/cu na konkursu Noći istraživača.

Kako se dobije priznanje cool naučnika/naučnice?

– Konfučiju se pripisuje izreka da ako radite posao koji volite – zapravo ne radite nijedan dan u životu. Nauč-ni radnik i univerzitetski profesor su upravo takva vrsta posla. Nisam kon-vencionalan nastavnik, već 15 gene-racija govorim studentima da razmi-šljaju više, brže i drugačije od ostalih. Moja vrata otvorena su za sva njihova stručna i životna pitanja. Želim da im pokažem kako da budu uvek bolji od nas. Svi ti mladi ljudi su nepresušni izvor inspiracije i hvala im na tome.

U kojoj je fazi Aleksin zakon, šta očekujete da će doneti kad stupi na snagu?

– Nacrt zakona je poslat na izjaš-njenje nadležnim ministarstvima – prosvete, državne uprave i lokalne samouprave, kao i onima za socijal-na pitanja. Nakon formiranja nove srpske vlade, očekujemo nastavak rada u ministarstvima, kao i nas koji smo radili na ovom nacrtu. Veruje-mo da će Aleksin zakon olakšati rad prosvetnim radnicima u slučajevima kontinuiranog vršnjačkog nasilja. Na-ravno, sve će i nakon usvajanja, bilo celine ili delova ovog predloga, zavi-siti od volje za njegovo sprovođenje na terenu.

Aleksin zakon predviđa stro-že kažnjavanje vršnjačkog nasi-lja, kao i onog ko je imao priliku da spreči nasilje, a nije ništa uči-nio. U čemu se to ogleda?

– Glavna namera je da sve učesnike u procesu prevencije, ali i represije prema vršnjačkom nasilju pozovemo na odgovornost. Da roditelje učenika koji čine vršnjačko nasilje kaznimo zbog neobavljanja roditeljske funk-cije jer se veoma često ne odazivaju pozivima škole ili opravdavaju nasilje koje dete čini. Da učenika koji vrši vršnjačko nasilje putem suspenzije uklonimo iz razreda i šire okoline u kojoj stvara problem, a za to vreme će se s njim obavljati poseban peda-goško-korektivni rad.

Pod udarom Aleksinog zako-

na biće i prosvetni radnici koji ne reaguju na vršnjačko nasilje?

– Tako se ponašaju bilo zato što ne prepoznaju nasilje bilo zato što ne žele da se bave pratećom papiro-logijom. Kaznili bismo ih gubitkom licence ako usled njihovog nereago-vanja dođe do teške povrede deteta ili smrti. Na isti način bi i direktor, kao komandant svojevrsne vojske, bio kažnjen gubitkom licence i mo-gućnošću da ikada više bude direk-tor ako usled njegovog nepostupa-nja dođe do teške povrede ili smrti učenika, a usled vršnjačkog nasilja. Sve je veoma precizno razrađeno u samom nacrtu.

Desetine uglednih advokata, psihologa i psihijatara slažu se da strože kazne ništa ne rešavaju i da nikad ništa nisu rešile?

– I ja se slažem s njima, da postro-žavanje kazne samo po sebi nikada ništa nije rešilo. Ali ću im odmah postaviti i pitanje – ako to ne rešava problem, koje je njihovo rešenje, sem kritike na ponuđeno rešenje? U Srbi-ji, čini se, generalno nedostaje čvr-

I dalje je sramota ako na nasilje ne odgovoriš nasiljem – kakvo si ti muško ako mu nisi odvalio glavu, kao Kraljević Marko u junačkim pesmama

sto izgrađena pravna svest o tome da svako zna da će u slučaju bilo kog krivičnog dela ili prekršaja biti brzo i efikasno procesuiran, uz višestepe-nost sudskog postupka. I da će brzo nakon pravosnažnosti biti upućen na izdržavanje kazne. Dakle, postroža-vanje kazne ima smisla ako sistem obavlja svoj posao brzo, efikasno i kvalitetno.

Da li krivično odgovorni ma-loletnici mogu da razumeju smi-sao oštrijeg kažnjavanja?

– Mislim da mogu da razumeju, ali da su i oni jednako svesni da je prav-da spora i verovatno dostižna.

Kakvo je sad stanje u našem zakonodavstvu?

– Deca mlađa od 14 godina nisu krivično odgovorna za bilo koju šte-tu ili povredu koju načine. Prema Za-konu o obligacionim odnosima, za to odgovaraju njihovi roditelji i to nov-čano. Ako dokažu da su probali da učine sve što su mogli da bi spreči-li štetu, mogu da se oslobode plaća-nja novčane kazne. Neki smatraju da vršnjačko nasilje, bez obzira na to da

Umesto da su dobri đaci he-

roji i uzo-ri, postali

su moneta za potku-surivanje.

Sve se pra-šta, sem uspeha. I to, kako

izgleda, od najranijeg

doba

4. AVGUST 2016.

nsreporter.rs

4. AVGUST 2016. 15

li se dešava u stranom ili virtuelnom svetu, jeste svojevrsna maloletnička delinkvencija, pa se zalažu za sma-njenje dobne granice krivične odgo-vornosti. Suma sumarum, zabrinuta sam za budućnost naše dece i njiho-vu bezbednost u svakom smislu. Već mi ponestaje ideja šta se može učiniti na tom planu. Ali daleko do toga da ću prestati da razmišljam i da poku-šavam.

Šta prosečan nastavnik do-življava tokom školske godine s učenikom sklonim nasilju?

– Čak toliko toga da se ponekad graniči s potrebom uvođenja benefi-ciranog radnog staža zbog otežanih uslova rada. To nije više samo verbal-no vređanje i nepoštovanje starijeg i autoriteta, to su i fizički napadi – a društvene mreže unele su novu di-menziju u maltretiranje i ponižava-nje nastavnika. Za prosvetne radnike dodatno su ponižavajuće, kako su mi više puta sami isticali, vezane ruke da bilo šta urade, da smire izgredni-ka, da ga uklone s časa ili kazne na neki drugi odgovarajući način.

Kako to izgleda u praksi?– Navešću vam primer. Za lažnu

dojavu bombe učenici u jednoj školi kažnjeni su ukorom direktora i prija-vom Centru za socijalni rad. Ali sve to, plus policijsko ispitivanje, zapra-vo je prikazano kao super fora. Ho-dali su hodnicima kao oslobodioci. U stvarnosti, oni nisu svojim činom spasli razred od pismenog, kako za-mišljaju, već su 600 učenika doveli u veću opasnost izlaskom u dvorište dok protivdiverziona jedinica obavi procedure provere prostora.

Kako je moguće da učenik godinama trpi uvrede, pretnje, ucene i fizička zlostavljanja?

– Zbog zastrašivanja drugih učeni-ka. A ta zastrašivanja su zbog druš-tvenih mreža i mobilnih telefona još ozbiljnija nego ranije. I dalje je sra-mota ako na nasilje ne odgovoriš na-siljem – kakvo si ti muško ako mu nisi odvalio glavu, kao Kraljević Marko u junačkim pesmama. Ako si devojčica i podsmevaju ti se, to znači da nisi zgodna i popularna. Ružna si i dobi-jaš svoju hejt grupu na Fejsbuku…Sti-gao nas je začarani krug u kome se spirala nasilja produbila, a roditelji i društvo su, čini se, sve manje zain-teresovani da se time bave.

Koliko su teške posledice zlostavljanja?

– Nekoliko godina nakon Alekse iz Niša, Anđela iz Kraljeva izvršila je sa-

moubistvo upravo zbog elektronskog nasilja koje je dugo trpela. Znamo i za dete koje je bilo primorano da pije urin svojih vršnjaka, mediji su pre-neli da to nije bio izolovani incident, već da se to kontinuirano dešavalo. Neki smatraju zabavnim da privat-nu komunikaciju postave na Fejsbuk i da se podsmevaju učesnicima u toj prepisci. Verbalno nasilje više se ne ograničava samo na psovke, tu su i uznemirujuće pretnje, psihičko mal-tretiranje koje, izgleda, preživljavaju samo specijalci i naša deca.

Kakvo je stvarno stanje u školama, iza oblande zvaničnih hvalospeva?

– Čini se da kao nikada ranije dobri i uspešni đaci imaju problema s oko-linom. Umesto da su heroji i uzori, postali su moneta za potkusurivanje. Sve se prašta, sem uspeha. I to, kako izgleda, od najranijeg doba. Popular-nost ili nepopularnost na društvenim mrežama meri se brojem lajkova ili virtuelnih prijatelja. Zavist i ljubomo-ra brzo narastu do nivoa patologije.

Zašto devojčice gotovo stižu dečake po razmerama i učestalo-sti nasilja u školama?

– Preneću viđenje jedne devojči-ce o tom pitanju. Rekla je da je to zbog toga što ih u društvu ima više, a samo jedna može biti glavna, dok su sve ostale sledbenice. Ne mogu reći koliko je to tačno ili ne, ali je svaka-ko u pitanju pojava kojom treba da se bave ne samo kriminolozi, pedagozi i psiholozi već i porodica kao osnova društva.

Smatrate li da je nasilje među decom poraslo i zbog toga što učitelji ne mogu da koriste peda-goške mere koje su mogli njihovi učitelji u ranija vremena?

– U prvom razredu dobila sam od učitelja 20 puta šibom po prstima jer mi je ispala olovka. Nisam mogla da pišem danima zbog toga. Drugu decu je povlačio za uši – tako ih je podizao sa stolice ili vukao kroz celu učionicu. Koliko znam, niko od nas nije postao serijski ubica, ali daleko od toga da je to dobar vaspitni model. Prva tri razreda mrzeli smo školu, a rane su nekoliko godina potom zarasle. Pro-tivim se fizičkom kažnjavanju dece tokom odrastanja, ali sam svesna da postojeće kaznene mere učenici uopšte ne doživljavaju kao kaznene. Dakle, potrebna nam je korenita pro-mena. Zato smo kao prelaznu kaznu u Aleksinom zakonu i predložili sus-penziju iz škole.

I dalje je sramota ako na nasilje ne odgovoriš nasiljem – kakvo si ti muško ako mu nisi odvalio glavu, kao Kraljević Marko u junačkim pesmama

SOJA PLANULA PO NIŽOJ CENIPoslednje nedelje jula na Produktnoj berzi u Novom Sadu registro-

van je količinski promet od 830 tona, što je za 14,87% manje nego prethodne nedelje. Na osnovu navedenog podatka, moglo bi se zaključiti da je i vred-nost ostvarenog prometa u padu. Međutim, ovonedeljna ukupna vrednost prometa od 32.201.610 dinara ne samo da nije u padu nego je duplirana od prethodne nedelje. Ovaj paradoks ukazuje na jednostavnu činjenicu da je tokom nedelje za nama u strukturi ukupnog berzanskog prometa dominirala nominalno skuplja roba nego prethodne nedelje, a u našem slučaju u pi-tanju je soja u zrnu.

Sojom se trgovalo u količini od 600 tona, po jedinstvenoj ceni od 45,10 din./kg sa PDV-om (41 din./kg bez PDV-a). Od poslednje regi-strovane cene soje od pre dve nedelje, aktuelna cena je niža za 1,50 din./kg, odnosno beleži procentualni pad od 3,53%.

Trendu pada cene soje u zrnu priključila se i sojina sačma. Promet sačmom je registrovan u količini od 37 tona, po ceni od 51,84 din./kg sa PDV-om (43,20 din./kg bez PDV-a), što je za tačno deset posto niže od poslednje registrovane cene sojine sačme pre mesec i po dana.

Početkom nedelje za nama, kukuruzom se trgovalo u količini od tek 24 tone, po istoj ceni kao pre nedelju dana, 20,46 din./kg sa PDV-om (18,60 din./kg bez PDV-a). Međutim, statistički podatak o cenovnoj stabilnosti žutog zrna ne treba uzimati zdravo za gotovo s obzirom na to da su se do kraja ove nedelje kupci povukli s tržišta te ni prodajne kotacije od 18 din./kg bez PDV-a nisu naišle na odgovarajuću tražnju. Nagoveštaj silaznog cenovnog trenda kukuruza svakako ćemo pratiti u narednom periodu.

Tržište pšenice je na žalost potencijalnih prodavaca i dalje stabilno na veoma niskom nivou cenovnog raspona od 14,50 do 15 din./kg bez PDV-a, zavisno od kvaliteta ponuđenog hlebnog zrna. Realizovana su dva berzanska ugovora na ovom tržišnom segmentu u ukupnoj količi-ni od 169 tona. Jedan je realizovan po ceni od 15 din./kg bez PDV-a, uz klauzulu gratis lagera do kraja septembra, a po drugom ugovoru radilo se o kupoprodaji pšenice veoma niske hektolitarske mase (71 kg), i to po ceni od 14,30 din./kg bez PDV-a. Pad cene soje direktno je uticao na dalji pad indeksne vrednosti Prodexa. Tako ovaj berzanski indeks beleži kontinuirani pad četvrtu nedelje zaredom, odnosno na današnji dan beleži vrednost od 207,36 indeksnih poena, što je za 0,52 indeksna poena manje nego prošlog petka.

Povoljni vremenski uslovi i obilne zalihe i dalje pritiskaju tržište ži-tarica u SAD. IGC je u svom poslednjem izveštaju povećao procenu svetske proizvodnje pšenice za šest miliona tona, na 735 miliona, me-đutim, potrošnju je uvećao za sedam miliona tona. Krajnje zalihe za sezonu 2016/17. od prošlog meseca uvećale su se za dva miliona tona, dok od prošle sezone rast procene iznosi devet miliona tona. Najveći rast procene je, usled povoljnih vremenskih uslova u SAD, zabeležen kod kukuruza. Procena proizvodnje za sezonu 2016./17. povećana je za 14 miliona tona, na 1.017 miliona tona, ali je takođe potrošnja pove-ćana za osam miliona, na 1.010 miliona tona (968 miliona u 2015/16). Prenesene zalihe procenjuju se na 213 miliona tona, što je rast od proš-lomesečne procene za 205 miliona, odnosno 207 miliona tona, koliko iznosi procena za prenesene zalihe za 2015/16.

Septembarski fjučers na pšenicu je od prošle nedelje jeftiniji za 1,77%, a na kukuruz za 0,90%. Pad izvoza i povoljni klimatski uslovi u američkim ravnicama oborili su cenu pšenice na berzama. Fjučers na soju s avgustovskom isporukom jeftiniji je za 2,81%, a na sojinu sačmu za 3,12%.

Iako je prinos u Francuskoj znatno podbacio, uticaj američkih berzi prelio se i na ovo tržište. Tako je pšenica u Parizu pojeftinila za 0,75%, dok je kukuruz skuplji za 0,44%. U Budimpešti je pšenica skuplja za dva posto, a kukuruz jeftiniji za 0,93%.

16 4. AVGUST 2016.

INSTITUT ZA RATARSTVO I POVRTARSTVO, NOVI SAD BESPLATNI INFO BROJ 0800 000 021 www.nsseme.com

nsreporter.rs

174. AVGUST 2016.

INSTITUT ZA RATARSTVO I POVRTARSTVO, NOVI SAD BESPLATNI INFO BROJ 0800 000 021 www.nsseme.com

18

ogledalo

4. AVGUST 2016.

nsreporter.rs

19

Letnja foto-reportaža

Objektivom kroz novosadske parkoveObišli smo Limanski, Dunavski i Futoški park, kao i onaj kod Železničke stanice i zabeležili kako Novosađani provode vrele avgustovske dane

4. AVGUST 2016.

Foto: Marko Dabetić

20 4. AVGUST 2016.

aktuelno

U hali na Slanoj bari održan je osmi Memorijalni tur-nir u malom fud-balu “Zoran Đako-vić”, u organizaciji Gradskog odbora

Srpske radikalne stranke Novi Sad u sportskoj hali na Slanoj bari. Igra-lo je 14 ekipa, prvi su bili momci iz “Čelsija”, drugi “Rekreativci” a treći “Večite rezerve”. Pehare naj-boljim ekipama uručila je Ivana Đa-ković Radojičić, ćerka Zorana Đa-kovića.

Sada već tradicionalni turnir u malom fudbalu nosi ime po tragično stradalom predsedniku Gradskog od-bora Srpske radikalne stranke Novi Sad Zoranu Đakoviću, čoveku koji je najzaslužniji za podizanje sportskog centra na Slanoj bari. Gradski odbor SRS-a Novi Sad zahvalio je svim eki-pama na učešću, kao i JP „Poslovni prostor” i Rukometnom klubu „Voj-vodina” na pomoći u organizaciji tur-nira.

Hrabri Spartanci. Na godine se nije gledalo. Pored tek stasalih mladi-ća igrali su provereni veterani malo-fudbalskih terena od Klise do Dete-linare. Svi od 15 do 55 godina kojima je ovaj sport u krvi bili su u nedelju

u hali na Slanoj bari. Imena timova uglavnom su smišljena za ovu priliku, ali ne znači da se sledeće godine po-novo neće pojaviti – Lester, Spartan-ci, Salajka, Večite rezerve, Čelsi, OŠ “Dušan Radović”, Savakan, Topdžije, Gradski radikali, Nikad nikom izvi-ni, Derani, Šamar pravde, Jang bojs i Rekreativici.

Ekipe su svrstane u dve grupe, pa je u 9.45 žrebom određeno sedam pa-rova. Pobednici ovih susreta ušli su četvrtfinale.

– Ostali su najbolji, samim tim i nivo igre u nastavku bio je još viši. Spartanci su bili bolji od Šamara pravde 1 : 0, Rekreativci od Derana 2 : 0, Večite rezerve od Topdžija 1 : 0 i Čelsi od Salajke 3 : 0. U polufinalu Rekreativci su izbacili Spartance 2 : 0 a Čelsi je bio bolji od Večitih rezervi sa 3 : 2. U utakmici za treće mesto s istim rezultatom Rekreativci su pobe-dili Spartance, dok u finalu nije bilo nikakve dileme – Čelsi je isprašio Ve-čite rezerve sa 5 : 0.

Čelsi sa Slane bare. Pošto je fudbalera bilo četiri puta više nego lane, turnir je ovaj put trajao znatno duže. Posle gotovo celodnevnih uta-kmica, najbolji su bili momci oku-pljeni oko naziva Čelsi. To je ekipa sastavljena od iskusnih igrača, neki

MeMorijalni tUrnir “Zoran Đaković” dogodine još veći

Preko sto igrača malog fudbala na Slanoj bariŽelja nam je da dođu igrači malog fudbala iz celog grada. Da to bude letnji

praznik ovog sporta, nešto slično kao Dnevnikov turnir zimi

Autor: Zoran Surla Foto: go SrS-a

nsreporter.rs

214. AVGUST 2016.

Preko sto igrača malog fudbala na Slanoj bari

Sve susrete sudili su Tihomir Mila-nović i Petar Kalman.

– I mi smo bili učesnici ovog sjajno organizovanog sportskog događaja. Kao da su se igrači trudili da pona-šanjem i borbenošću doprinesu da ovogodišnji memorijalni turnir bude najbolji dosad. Igrali su lepo i korek-tno pa nije čudo što su ih gledaoci če-sto nagrađivali aplauzima. Verujemo da će se tradicija nastaviti, pogotovo što u letnjim mesecima nema toliko utakmica na kojima mogu da nastu-pe mladi fudbaleri – kažu Milanović i Kalman.

Odziv preko očekivanja. Ovo je prvi put da je Memorijalni turnir organizovan kao masovni praznik fudbala na Slanoj bari, kaže jedan od organizatora i član ekipe Večite re-zerve Aleksandar Omaljev.

– Hteli smo da pozovemo sve koji su poznavali Zorana Đakovića i igra-li fudbal s njim. Odziv je bio pre-ko svih očekivanja, prijavilo se čak 20 ekipa. Međutim, nismo mogli sve da ih uvrstimo u turnir jer smo bili ograničeni vremenom koje smo dobili za korišćenje hale. Bez obzi-ra na to, došlo je 14 timova s preko sto igrača, kao nikad ranije. Uglav-nom su bili s Klise i Slane bare, ali je bilo ekipa i igrača s Detelinare i još nekih delova Novog Sada – ističe Aleksandar.

Za narednu godinu planiramo još veći turnir, i to s nagradama – najav-ljuje naš sagovornik.

– Želja nam je da dođu igrači malog fudbala iz celog grada. Da to bude let-

nji praznik ovog sporta, nešto slično kao Dnevnikov turnir zimi. Nema ni-šta lepše nego kad se na jednom me-stu okupe svi zaljubljenici u mali fud-bal – kaže Omaljev.

Za decu i omladinu. Podsetimo, Zoran Đaković (53) bio je predsednik novosadskog odbora Srpske radikal-ne stranke koji je sa Sretojkom Mar-ković iz Novog Sada (31), Nevenkom Đuričić (27) iz Kule i Biljanom Tepić (32) iz Kaća stradao kad je njihov au-tomobil 12. februara oko 23 sata 2009. godine sleteo s Kaćkog mosta u kanal Dunav–Tisa–Dunav. Oko 16 sati tog dana krenuli su u obilazak odbora u Budisavi i Kaću, koji su slavili stra-načku slavu Sveta Tri jerarha, ali su stradali prilikom povratka u grad. Zoran Đaković vodio je nekoliko no-vosadskih javnih komunalnih predu-zeća, a bio je i poslanik u Skupštini Vojvodine.

Đaković je najzaslužniji što stanov-nici Klise i Slane bare imaju sportske objekte.

– Jako dobro sam poznavala Zora-na, kao zastupnik u Gradskoj skupšti-ni i direktor Poslovnog prostora za-lagao se da i naša deca dobiju bazen i halu. Imali smo i po sto mališana koji su morali da idu na Spens u ško-lu plivanja, a zahvaljujući Đakoviću proplivali su na Slanoj bari. Voleo je sport, posebno fudbal. Igrao je u Pro-leteru, družio se s igračima iz celog grada. Kasnije je s društvom često re-kreativno igrao fudbal – podseća je-dan od glavnih organizatora turnira Nada Omaljev.

su nastupali i za Proleter, ali i sred-njoškolaca.

– Murinjo i Konte su najbolji tre-neri, Čelsi je najbolji klub, a ni mi ni-smo bili loši. Šalimo se, turnir je bio jako izjednačen jer je okupio dosta kvalitetnih ekipa. Manje-više, svi se poznajemo, navikli smo kako ko igra, ali je uvek lepo kad zajedno može-mo odmeriti snage na jednom mestu – rekli su nam pobednici.

Turnir u Slanoj bari privukao je dvestotinak meštana. Neko je došao u nedelju pre podne pre ručka neko kasnije, ali svi su mogli da posmatra-ju zanimljiv fudbal na parketu hale. Svaka utakmica igrala se dva puta po sedam minuta, a finale je počelo nešto pre 15 sati. Organizator se uz pomoć sponzora pobrinuo da voda i sokovi uvek bude pored igrača, po-bednička ekipa je dobila pehar, a sva-ki učesnik kao uspomenu na ovaj do-gađaj i majicu s logom turnira i likom Zorana Đakovića.

Nastavak tradicije. Prošle go-dine nije bilo ovako masovno, bio je turnir kadeta s mladim fudbalerima novosadskih ekipa “Proletera”, “Bor-ca” i “Novog Sada”, kao i temerinski TSK, dok su ove godine nastupili sta-riji timovi. Ni rekreativci nisu poka-zali ništa manje živosti, do poslednje kapi znoja trčali su gore-dole po par-ketu sportske sale na Slanoj bari.

– Nije bilo vruće, golmani su čak branili u donjem delu trenerke. Čak je i bolje u sali igrati fudbal leti kad ova-ko zapeče, bar niko nije patio od sun-čanice – rekli su nam Rekreativci.

U fina-lu nije bilo nikakve dileme

– Čelsi je nadvisio

Večite re-zerve sa 5 : 0 i osvojio pobednič-

ki pehar

22 4. AVGUST 2016.

Intervju s vajarom i slikarom Igorom Cvejanovićem

Igor Cvejanović, akademski vajar i slikar, rođen je u Novom Sadu 1969. godine. Magistrirao je na Fakultetu tehničkih nauka, odsek arhitektu-ra, 2005. godine. Umetnošću se bavi preko 25 godina i ima status slobod-nog umetnika. Odrastao je, a i danas

živi na Limanu. Svakodnevno, nogu pred nogu ili na dva točka, ide do Petrovaradin-ske tvrđave i najkasnije oko podneva otva-ra svoj atelje broj deset. Pre nego što uzme četkicu u ruke, zamuti boju i iznese štafelaj, sedne na ogradu gornje terase na Tvrđavi, okrene leđa Dunavu i krovovima zgrada, za-vije cigaru i duboko udahne svoj mir.

Kako funkcionišete s kolegom u istom prostoru, s obzirom na to da većina umetnika više voli izolaciju, naročito dok radi?

– Pa, vidimo se ponekad. Ne smetamo jedan drugome i nije problem što delimo radni prostor. On je tu kad ja nisam, i obr-nuto. Veća je gužva kad su ekskurzije, pa uđu gosti, turisti i istraživači, pitaju i ra-zgledaju, nego što se nas dvojica srećemo tokom dana.

Završili ste vajarstvo na Akade-miji umetnosti, a mnogo ste više za-stupljeni kao slikar?

– Prostor je uslovio da se posvetim više

Pre nego što uzme četkicu u ruke, zamuti boju i iznese štafelaj, sedne na ogradu gornje terase na Tvrđavi, okrene leđa Dunavu i krovovima zgrada, zavije cigaru i duboko udahne svoj mir

Autor: Marija Magdalena Idei Trifunović

KorMIlo zaMenIo dleToM I KIsToM

nsreporter.rs

234. AVGUST 2016.

slikarstvu. Videli ste atelje, nema tu baš mesta da se širim, pa je slikanje lakše u smislu da smestim sliku. Negde je realni-je i mnogo jednostavnije da slikam nego da vajam, pogotovo neke velike formate skulpture za koje ovde ni sam ne bih imao mesta. Slikanje je jedan fragment mog ži-vota. Imao sam ga kao nastavnu jedinicu na akademiji. Sve sam probao da radim sem dizajna kada su u pitanju predmeti koje sam izučavao na akademiji.

Da li vam vajarstvo u tom slučaju nedostaje?

– Nekad radim, vajam, i to najviše za decu. Izvajam životinjice pa se ona zabav-ljaju. Ništa posebno i ozbiljno. Ali se desi da po nekim narudžbinama radim ozbilj-nije skulpture. Među poslednjim takvim bila je narudžba iz Banjaluke, kada sam radio skulpturu u kamenu. A radio sam i druge, da sve ne nabrajam. Uglavnom, tu i tamo radio sam i kao vajar.

Svakodnevno ste u ateljeu i sli-kate. Da li je to radna navika ili stva-ralački nagon koji vas goni iz dana u dan?

– Mogu da priznam, otkad su deca ušla u moj život, njih dvoje, sin i ćerka, od šest i osam godina, preraspoređujem vreme jer moram i njih da čuvam. Onda kad dođem na Tvrđavu, nešto uradim. Ali nisam pre-više angažovan u smislu kao što sam to bio ranije. Najviše zavisim od vremena, pa se toliko i posvetim radu baš tog tre-nutka.

Ipak, kontinuitet postoji i sva-kodnevno se stvara?

– Da, naravno. Tu sam i slikam svakog dana.

Čest motiv na vašim slikama je-ste Petrovaradinska tvrđava, kao i ženski aktovi koji su u prvom planu?

– Da, tačno je, ali radim i apstraktne sli-ke, slikam i životinje. Sve su to ciklusi kroz koje prolazim. Tvrđavu slikam uglavnom iz ptičje perspektive, uvrnuto i napamet, ne doslovce kao s razglednica i fotografija, nego, rekao bih slobodoručno. Tvrđava je čest motiv jer se svakog dana penjem na nju. Volim da šetam po njoj i celu sam je prepešačio. I zato što je dobro poznajem, znam njenu konfiguraciju, imam potre-bu, ne da radim realizam, već da Tvrđavu uklopim u neku bajkovitu sliku.

Da li su onda žene vaša velika in-spiracija?

– Kako da nisu. A i zaljubljive sam priro-de. Doduše, više nije tako. Oženjen sam i nije više isto kao što je bilo u mladosti.

Vaša su platna puna kolorita, ži-vopisna s dominantnim figurama i veoma grubim potezima četke, kao

da ima elemenata vajarske tehnike?– Moguće je da je tako. Pošto, u princi-

pu, volim tu plastičnost većih dimenzi-ja. Kako nemam prostora da to izrazim vajanjem, preneo sam to na platno. Moj pokojni deda Pavle Žilnik bio je profesor arhitekture i on me je naučio da crtam i sve redom da radim. Dao mi je osnovu za umetnost. I onda kad sam se upisao na akademiju, činilo mi se da mi je najbliže vajarstvo jer volim da radim prstima i ru-kama, da osetim materijal i da mi prolazi sve što radim kroz prste i šake. Odrastao sam na Dunavu, u blatu, i volim glinu. Za-vršio sam srednju brodarsku školu, hidro-nautičar. Nisam se bavio strukom, ali sam radio na brodu i vozio teretne brodove, tegljače, gurače... i sve me to vezuje za Dunav i tu ljubav, i ljubav da oblikujem rukama.

Kako ste se odlučili da se na-kon srednje brodarske škole, i utica-ja dede arhitekte koji vam je preneo ljubav prema objektima i gradovima, upišete na akademiju?

– To mi je bio cilj. Razlikujem se od ostalih kolega što nisam išao u srednju umetničku. Tada mi je u glavi bio brod. Kasnije sam se upisao na ono što sam i želeo, tj. na akademiju.

Šta vam znače brodovi u životu?– Puno toga. To mi je kao neko sporo

putovanje. Slikao sam i brodove u ranijim fazama i malo njih mi je ostalo u ateljeu. Preostalo mi je nekoliko jedrenjaka, sve sam druge brodove prodao.

Zašto istovremeno oslikavate više platna?

– Zato što ne volim da gledam samo jed-nu sliku. Gledam istovremeno više i bolje se snalazim i imam više ideja. A i kad mi ostane boje od jedne slike, onda dodam na drugo platno, da i tu nešto zamažem, i tako ukrug. Događa mi se nekad da se i vratim na već završene slike. Najčešće mi se to dešava, ako baš nemam nijedno novo platno.

Koliko je status slobodnog umet-nika u današnje vreme otežavajuća okolnost?

– Grad mi uplaćuje penziono i zdrav-stveno, a za ostalo se snalazim. Nekad mi je veoma naporno, jer moram sve da fi-nansiram sâm dok ne prodam sliku. Bilo je perioda kad sam imao sponzore, što je dobro jer nisam brinuo za platna i boje, a slike su bile prodate. Mogao sam nesmeta-no da stvaram. U nekim situacijama sam se snalazio tako što sam radio i crkve i kapele, ikonostase. Penjao se na skele i bio sam na vrhu Saborne i Katoličke crkve. Radio sam kapelu na Katoličkom groblju i ikonostas na Almaškom groblju. Hoću reći da prihvatam i radim sasvim drugu vrstu umetničkog rada ako se od toga živi. Pri-jalo mi je, recimo, to što sam radio fasade na kapeli jer je to bliže vajarstvu.

Preko trideset izložbi je za vama, kao i nekoliko nagrada koje ste dobili. Da li su za vas izložbe deo stvaralač-kog procesa?

– Nije izložba sama za sebe. Radim i stvaram, a na kraju dođe i izložba. Ne-davno su mi ponudili izložbu i, kako sto-je stvari, u septembru bi trebalo da se i dogodi. Konkurišem i ja za izložbe, a u Novom Sadu sam skoro u svim galerijama izlagao po nekoliko puta i sad bi trebalo malo i van grada da izlažem. Pregovaram za Irig. Izlagao sam proteklih godina u Bu-dimpešti, Piranu, Ljubljani... Interesuju se ljudi i sviđaju im se moje slike. Širom Evrope ima mojih dela u privatnim kolek-cijama.

Izložba koju pripremate za sep-tembar nosiće naziv...

– Mama i dete, porodica. To mi je sad jedna faza, pošto sam dosta s decom i mo-rao sam to nekako da izbacim iz sebe. Ra-dim pored tih slika pomalo i apstrakciju. Rekao bih da je to proživljena stvar, slika izgleda kao da je u pitanju apstrakcija, ali nije prava. Evo kad pogledamo jednu od tih slika, ona predstavlja bitku na Vezircu, ali nije realna niti očigledna ta borba. Ova druga predstavlja bicikl u snežnoj oluji, a naziru se točkovi i korman u ostalim bojama.

Koliko i kako utiče na vas odnos gradskih vlasti prema slikarima?

– Nije da ne pratim politiku, ali nisam angažovan. Predložio bih da grad uloži više para u kulturu jer je nekad bilo mno-go više kulturnih dešavanja, a danas ih nema. Tu mislim na manifestaciju „Igre sa suncem” i slične. Problem je što je bespa-rica i svaka žirirana izložba je za umetni-ka skupa jer sam snosi sve troškove. Teško je i izlagati i prodavati slike.

Odrastao sam na Dunavu, u blatu, i volim glinu. Kad sam se upisao na akademiju, činilo mi se da mi je najbliže vajarstvo, jer volim da radim prstima i rukama, da osetim materijal i da mi prolazi sve što radim kroz prste i šake

XXX

4. AVGUST 2016.

U Montevideu Bjelogrlić lažirao fudbalsku istorijuKako je film oteo slavu predsedniku FK Vojvodina, najzaslužnijoj osobi za odlazak na Mondijal? Kako je Hadži iskoristio prijateljstvo sa Žilom Rimeom i kako je odbio skrivenu ponudu Miroslava Krleže da uđe u partiju?

Biografija Koste Hadžija, jednog od najpoznatijih novosadskih advokata, otkriva istinu o odlasku fudbalera u Urugvaj 1930.

24

nsreporter.rs

254. AVGUST 2016.

U Montevideu Bjelogrlić lažirao fudbalsku istoriju

Novosadski advokat i osni-vač FK Vojvodina Kosta Hadži bio je stvarni vođa jugoslovenske fudbalske reprezentacije u Montevi-deu, a ne Mihailo Andre-jević kako je prikazano u

filmu Dragana Bjelogrlića. O njegovom neve-rovatno uzbudljivom životu, o drugovanju s Dunđerskim, Crnjanskim, Krležom, Polite-om... detalje za Novosadski reporter iznosi sin, takođe Kosta Hadži.

Postojbina porodice Hadži je u Grč-koj, mesto Šjatista.

– Prvi put se pominju 1427. godine, bili su vinogradari, trgovci i kožari. Vremenom, pod pritiskom Turaka, neki su pošli prema severu. Naš naj-stariji predak došao je u Vršac, jedan je kasnije u Beču završio zanat, a moj pradeda postao je prota u Temišvaru. Imao je dva sina – mog dedu Kostu i Pavla zvanog Paja, koji je bio direk-tor pošte u Zagrebu – počinje priču Kosta Hadži.

Moj otac, novosadski advokat i osni-vač FK Vojvodina, bio je prvo dete u porodici – kaže Hadži.

– Rođen je u Vršcu na Mitrovdan 1898. godine, ali je dobio ime Kosta, kao što je kod nas običaj već 19 gene-racija. Njegov otac dr Kosta Hadži i majka Sofija imali su inače desetoro dece. Usred rata, 1916. godine, otac je maturirao i odmah bio mobilisan kao austrougarski vojnik u Pečuj. Tamo je poštarica bila Irena Dobrović, a otac je često dolazio da šalje pisma u Novi Sad. Irena je dobro govorila srpski pa ga je upoznala sa sinom Petrom, čuve-nim slikarom. U pečujskoj podoficir-skoj školi otac se upoznao i s Mirosla-vom Krležom. Družili su se i kasnije, između dva rata dolazio je u Novi Sad i ručao više puta kod nas.

Kum Jaša Tomić. Posle ujedinje-nja ovde preko puta nas u Grčkoškol-skoj bila je svadba u velikoj Čavićevoj kući.

– Njegova ćerka udala se za srbi-janskog oficira. Jaša Tomić je sedeo u sredini, s jedne strane moj otac, a s druge Predrag Klicin, sin Mite Klicina koji je sarađivao s mojim dedom. Jaša je počeo da drži govor, pričao je kako

je lepo kad se srbijanski oficir oslobo-dilac ženi Bačvankom. Ali bio je već psihički bolestan pa je brzo počeo da priča koješta. Tata i Klicin zgrabe ga pod ruke i odvedu u drugu sobu. Lu-dilo je već izbilo i Tomić više nikad nije izašao u javnost. Inače, Jaša To-mić je bio venčani kum dedi i baki, a drugi doktor Branko Ilijić.

Otac je nešto malo branio, ali nije bio poseban fudbaler.

– Isto kao ni Boško Simonović, ka-snije selektor reprezentacije koja je osvojila treće mesto u Montevideu. Zajedno su u Novom Sadu 1914. go-dine osnovali srpski klub Vojvodina iz političkih razloga, kao protivtežu mađarizaciji. Kasnije je zvanično isti-cano da su klub osnovali radnici, po-minje se Ljubojević, a zna se da on nije bio proleter jer su njegovi ima-li proizvodni pogon u Temerinskoj. Osim toga, članska karta broj jedan FK Vojvodina glasi na ime mog oca, on je bio i prvi predsednik kluba... Pa, kako bi osnivač sve te časti prepustio nekom drugom?

Prva violina. Između dva rata glavnu reč u fudbalu vodio je BSK.

– Bio je najveći srpski fudbalski klub, dotad neprevaziđen. Bio je to ti-pičan buržujski klub, dok su upravni odbor Jugoslavije činili visoki držav-ni službenici, načelnici, zatim ljudi iz policije... Pokušavali su da prevlada-ju u Savezu, ali nisu mogli od BSK-a u kome je glavnu reč vodio moj otac. Imao je 80 odsto ovlašćenja svih klu-bova i kad bi ih stavio na sto, glasa-nje u Savezu bilo bi završeno. Tad se zvao Nogometni savez jer je sedište bilo u Zagrebu. Te 1930. godine moj otac je postao generalni sekretar Sa-

Kako je film oteo slavu predsedniku FK Vojvodina, najzaslužnijoj osobi za odlazak na Mondijal? Kako je Hadži iskoristio prijateljstvo sa Žilom Rimeom i kako je odbio skrivenu ponudu Miroslava Krleže da uđe u partiju?

Autor: Zoran Surla Foto: Marko Dabetć

26

veza i preselio ga iz Zagreba u Beo-grad. Mika Andrejević nije ni bio u Zagrebu – priča Kosta.

Ceo je film „Montevideo, bog te vi-deo” promašaj, pogotovo drugi deo.

– Andrejević je bio izvanredan čo-vek, duhovit, smiren i nasmejan, a ne tako namršten kao u filmu. Međutim, njegova uloga je preuveličana, nije on bio prva violina. Ni slučajno. Naprotiv, moj otac je bio centralna ličnost, kao što se vidi na fotografijama iz Mon-tevidea. Recimo, u svečanom defileu na otvaranju Svetskog prvenstva on je imao počasno mesto u našoj repre-zentaciji, predvodio je našu ekspedi-ciju – pokazuje nam Kosta.

Priča o maskoti. U filmu ima sce-na kad Žil Rime kaže:

– O, Andrejeviću, kako ste?A u stvari, tad se uopšte nisu ni po-

znavali, niti ga je Rime ikad ranije vi-deo. Naprotiv, moj otac je bio intiman prijatelj s Rimeom još iz Francuske. Preporučio je Rimeu da Andrejević uđe u nadzorni odbor Fife i tako je počela njegova međunarodna karije-ra. Otac je bio dobar i s potpredsedni-kom Fife Fišerom Morom, mađarskim Jevrejinom. Lako su se sporazumevali jer je tata savršeno govorio mađarski pošto je prva četiri razreda gimnazije završio u Segedinu. Perfektno je go-vorio nemački jer je rođen u Vršcu, kao i francuski.

Suprotno od onog kako je prikaza-no u filmu, naši igrači družili su se samo s iseljenicima.

– Otac im je strogo zabranio bilo kakve kontakte s meštanima. Baš sin jednog iseljenika bio je maskota re-prezentacije, a ne mali čistač cipela iz Beograda. Zar se može poverovati da bi neko u tim godinama kao slepi putnik došao u Urugvaj?

Bolji od Brazila. Mlađi Kosta Hadži pokazuje nam i fotografiju svog oca s novinarima u Montevideu.

– Pitali su ga ko će biti prvak gru-pe.

– Jugoslavija! Tući ćemo i Brazil i Boliviju.

Sutradan je izašao članak u kome je navedeno:

– Vođa jugoslovenske reprezentaci-je ili je lud ili bezobrazan!

A u filmu se pominje neki izmišlje-ni Rus koji je nešto tamo proricao... Cela priča je upropašćena – napomi-nje Kosta.

U ekspediciji za Montevideo bila su samo tri Vojvođanina – Boško Si-monović, igrač Boža Marković i moj otac.

– Svi ostali igrači i članovi rukovod-stva bili su Beograđani. Recimo, put novinara Bore Jovanovića u Urugvaj, koga u filmu glumi Žika Todorović,

finansirala je Politika. Sećam se da je tata pričao kako se Jovanović stalno mešao među igrače i pobunjivao ih još za vreme plovidbe brodom preko Atlantskog okeana. Sve dok ga Miluti-nac nije išamarao i smirio situaciju.

Novosadski Musolini. Domaćin reprezentacije Kraljevine Jugoslavije bio je Srbin iz Dalmacije, koji je kao mladić otišao u Južnu Ameriku.

– Našao je veliko blago u blizini oba-le Montevidea i tako stekao imanje. Naime, po međunarodnim pomor-skim pravilima, onaj ko spase tovar nakon potapanja broda, postaje nje-gov vlasnik. Takvog čoveka je treba-lo prikazati u filmu, a ne prostitutke i ostale gluposti. Taman posla da se Tirke potucao s tamo nekom po ka-fanama.

Otac je bio, narodski rečeno, fud-balski bog i batina.

– Zvali su ga diktator, često je tako prikazivan u onovremenim tekstovi-ma i karikaturama. Centarfor Vojvo-dine Dušan Marković Duks nazivao je mog oca – Musolini. Znao je da ša-mara igrače ako nisu slušali, čak i re-prezentativce.

Teror okupatora. Stric Miša bio je ekonomista i oženio se u Francu-skoj, kaže Hadži.

– Njegova supruga Suzana nije mo-gla trpeti što je između dva rata izdr-žavao prvaka Srba u Hrvatskoj Sve-tozara Pribićevića pa su se razveli. Stric je u Parizu na francuski preveo Pribićevićevu knjigu „Krvava dikta-tura kralja Aleksandra”. Osuđen je na izgnanstvo i pet godina proveo u Sofiji. Bilo je to uoči rata, tamo se in-tenzivno družio s našim vojnim ata-šeom Dražom Mihajlovićem. U Sofiji je Miša napisao prvi srpsko-bugarski rečnik.

Za vreme okupacije otac je vodio poznatu Šarvarsku akciju.

– Posle Prvog svetskog rata nova dr-žava je u Bačku naselila ljude iz Her-cegovine, Krajine... Ličani i kninski Srbi mahom su bili članovi ili simpa-tizeri Samostalne demokratske stran-ke, kojoj su moji pripadali. Ali čim su u aprilu 1941. godine uspostavili vlast, Mađari su sve Srbijance, čak i oženje-ne Bačvankama, proterali preko Du-nava. Moja tetka je s mužem morala da ode u Svilajnac. Koloniste su, me-đutim, strpali u Šarvarski logor.

Spas za šarvarce. Vrlo brzo bila je prva humanitarna akcija u Novom Sadu.

– Kad je mađarska vojska sprovodila Jevreje kroz Pašićevu, trgovci su im dodavali hranu. Stražari su to tole-risali jer su uzimali deo za sebe. Je-vreje su odveli na Sajlovo, a moj otac,

flešbek

4. AVGUST 2016.

Aleksandar Moč, Đoka Dunđerski i ostali skupili su hrane za dvoja kola. Podeljena je zarobljenim Jevrejima, a mađarska vojska je i ovaj put deo uzela sebi. Najveću pomoć za Šarvar dao je Đoka Dunđerski. Njegova fa-brika Kulpin proizvodila je konzerve, rad nije prekidan za vreme rata, ali su Mađari postavili svog upravnika. Cela Podbara živela je od te fabrike. A posle rata su mu prišili saradnju s okupatorom.

Naredne godine dogovorili su se da iz Šarvarskog logora izvade Srbe.

– Otac je imao odlične veze u Pe-šti, ne samo fudbalske. Znao je En-drea Bajči Žilinskog a dedin intimni prijatelj bio je Abraham Deže, jedan od najčuvenijih mađarskih advokata. Uz njihovu pomoć, ali i zbog toga što su mađarske vlasti već sumnjale da će Nemci dobiti rat, dozvolili su oslo-bođenje srpskih zatvorenika. Ali pod dva uslova – da se kolonisti ne mešaju u politiku i da se ne vrate u svoje kuće jer su već bile zauzete Mađarima iz Mađarske, takozvanim Čangovima.

Neću u Pariz. Odmah po oslobo-đenju, u novembru 1944. godine neko nam je zavikao pod prozor.

– Doktore, doktore... Bilo je 11 uveče i policijski čas. Majka

se uplašila pošto su tih dana odvodili ljude na streljanje. Pred kućom je bio džip a u njemu Geza Tikvicki i Moša Pijade. Odvezli su se u stan Aleksan-dra Moča, tatinog kolege advokata. Obojica su pre rata bili u opozicionoj Samostalnoj demokratskoj stranci i branili komuniste, imali izvanredne odnose s njima. Broz je preko Moše insistirao da tata uđe u partiju i uklju-či se u nov režim. Nudio mu je mesto ambasadora u Parizu ili predsednika Skupštine DFJ. Otac nije hteo.

– Mi smo zajedno bili u poziciji pre rata, nema razloga da se bojkotuje Sa-mostalna demokratska stranka – re-kao je Moši.

Mora Vojvodina. Zatim je Pijade od teta Milice Močinice zatražio ta-njir. Na njemu naliv-perom iscrta vrlo tanak trougao i kaže:

– Vidite, sve ovo okolo je Narodni front, a ovo usko je Samostalna demo-kratska stranka. Vaši ciljevi su ostva-reni u Narodnom frontu – napome-nuo je Pijade.

Otac je ipak ostao pri svom, ali nije imao problema zbog toga. Nešto ka-snije, međutim, počele su teškoće na lokalnom nivou. Predratni tobož ko-munista-marksista, inače kafanski ša-hovski cugerica i kockar Milutin Mića Rajković posle oslobođenja ugurao se u Slobodnu Vojvodinu. Došao je kod oca i rekao:

– Mora da se menja ime FK Vojvodi-

Do 1930. godine sedište Fudbal-

skog saveza bilo je u

Zagrebu, ali ga je Hadži, čim je

postao generalni sekretar, preselio u Beograd

nsreporter.rs

4. AVGUST 2016. 27

na, ne može se više zvati Vojvodina.– Ni govora, pa to ime je simbioza

svih nacija – odgovorio je otac.To je uostalom bila i linija KP. Mića

je ostao pri svom pa je otac odlučio da bojkotuje Vojvodinu. A to u gradu nije dobro odjeknulo.

U zatvoru. Zatim dolazi vreme prinudnog otkupa i čupanja brkova.

– Sve ih je moj otac branio. Ne samo paore nego i Đoku Dunđerskog, Saz-danića, Jocu Ćuluma... Zbog toga je netrpeljivost vlasti prema njemu sve više rasla. Eskalirala je 1951. godine kad je otac bio optužen da služi na-rodnim neprijateljima i bio osuđen u nameštenom sudskom procesu. Pro-veo je u zatvoru 17 dana, a pustili su ga nakon što je advokat Milorad Botić, koji ga je branio, obavestio starog Iva-na Ribara, predsednika Prezidijuma Narodne skupštine. Ribar je zagrmeo da oca puste jer su se dobro znali iz vremena predratne opozicije. Ali po-ručio mu je da se okane bilo kakve po-litike kad izađe iz zatvora i da se bavi bezbednim fudbalom.

Naravno, hapšenje i opšta hajka na oca odrazili su se na rad kancelarije.

– Sećam se provokatora iz Bečeja. Bili su to sitni špiclovi, oznaši. Izba-cili su ih iz službe, a svetili su se tako što su patrolirali ispred naše zgrade i zaustavljali stranke. Govorili su im da je otac pod istragom i odbijali ih od kancelarije.

Trpeo sam i ja kao student. – Na Pravnom fakultetu u Beogra-

du zakažu mi ispit kod Alberta Vajsa u ponoć, a već ujutro u šest sati gra-đansko pravo! Sledeći ispit opet uveče pa ujutru... Proganjao me je Stojčević s rimskog prava, inače novosadski zet – priča Kosta.

Ko je Broz. Čuo sam priče kako je Broz bio u pečujskoj Kadetskoj školi s Krležom, ali otac nikad nije rekao da ga je tamo video. Međutim...

– U Briselu 1954. godine održavao se evropski Kongres advokata. Iz SFRJ bili su samo poznati zagrebač-ki advokat Ivo Politeo i moj otac. Tad mu je Politeo ispričao događaj iz Be-log dvora kad je Broz nekoliko godina ranije primio delegaciju advokata.

– Sedeo sam u fotelji, Tito je šetao levo-desno i onda došao do mene – re-kao je Politeo.

– O, moj branioče, kako ste – pitao je Broz.

– Ja sam dobro – odgovorio je ad-vokat.

Broz se zatim okrenuo i otišao, više nije prilazio Politeu.

Otac je, naravno, znao o čemu se radi – Politeo je branio Broza na Bombaškom procesu 1928. godine u Zagrebu, kasnije i Stepenica. Zato se

zapanjio kad mu je kolega decidira-no rekao:

– Ja tog čoveka u Bombaškom pro-cesu nisam branio – zaključio je Po-liteo.

Krležine muke. Krleža je često dolazio kod nas, bio je jako dobar s ocem, intiman prijatelj.

– Međutim, kako je otac odbijao da uđe u partiju, Krleža se polako povla-čio. Kad su počeli novosadski dogovo-ri o srpskohrvatskom jeziku, ponovo je stigao Krleža, ali više nije dolazio kod nas, već kod Mladena Leskovca. Na Krležinu muku, Leskovac je živeo na trećem spratu naše zgrade. Zbog toga je Krleža birao trenutak da se ne sretne s ocem kad se penjao kod Le-skovca.

Prva izložba očevog prijatelja Petra Dobrovića bila je 1953. godine u pavi-ljonu Cvijete Zuzorić.

– U priređivačkom odboru bili su Krleža, Aleksandar Vučo, Marko Ri-stić, Milenko Šerban, Nikola Dobro-vić... Krleža i Nikola Dobrović su-kobili su se oko koncepcije izložbe. Prevladala je Nikolina pa je na čelnom mestu postavljen Dobrovićev portret hrvatskog katoličkog biskupa iako je Krleža govorio da to nema smisla. Od-mah levo bio je portret mog oca. Pe-trov sin Đoka, inače moj brat od tetke, i ja sedeli smo u Paviljonu pre podne i gledali kako dolaze rukovodioci. Bili su Moša, Kardelj, Koča, Ranković... Svi sem Broza. Sećam se da je Koči-na žena Lepa dolazila kod nas u Novi Sad i pitala moju majku da li poznaje pouzdanu ženu koja bi im vodila do-maćinstvo u Beogradu.

Suvonjavi švaler. Intiman očev prijatelj bio je i Miloš Crnjanski.

– Bio je prilično sujetan čovek, mi-slio je da je veliki švaler. Družio se s Petrom Dobrovićem, koji je do 1936. godine živeo u Novom Sadu.

Crnjanski je imao specifične poli-tičke stavove, naginjao je paroli „red, rad i disciplina”.

– Veličao je nacizam, ali ne kao ide-ologiju, već kao državno uređenje. Naravno da nije bio za genocid i zloči-ne. Na fudbalskoj utakmici, već je bila 1941. godina, kaže Miloš mom ocu:

– Pa je l’ ti, Kosta, ne vidiš da će Nemci pobediti?

– Miloše, pa ti si magarac. Ništa ne shvataš – odgovorio je moj otac.

Tad su se razišli i nikad više nisu progovorili.

Kad se Crnjanski vratio iz emigra-cije, trebalo je da se nastani u Novom Sadu jer je bio vezan za Maticu srp-sku. Međutim, ovde bi morao da se sreće s ocem, a u Sremskim Karlov-cima i s urednikom Matice Markom Maletinom, s kojim se takođe razi-

šao. Crnjanskom je to sve bilo nez-godno pa se zato skrasio u Beogradu. Kad je 1956. godine bila velika popla-va, mama kaže da idemo u Beograd kod Olge.

– Baš dobro što si došla, hajdemo u Francusku čitaonicu da u modnom časopisu Vog vidimo nešto – rekla nam je Olga.

Seli smo tamo, njih dve su listale časopis, kad naiđe Crnjanski. Pogle-da mamu, pogleda Olgu – okrene se i ode.

Američke turneje. Zbog stava vlasti, advokatska kancelarija Koste Hadžija je početkom pedesetih godi-na dosta trpela, ali sve se promenilo aprila 1953. godine.

– Telefonom se javio direktor JPK Crvenka Milorad Džomba.

– Želim da mesto malo razmrdam, da dobijemo nove sadržaje. Hteo bih da osnujem fudbalski klub, a vi ste stručni za to.

Džomba je bio član partije, ali izu-zetan privrednik. Njegova reč pošto-vala se u Crvenki više nego onih iz ko-miteta. Otac mu je pomogao da osnuje fudbalski klub, a Džomba se revanši-rao time što je dao da naša kancelari-ja zastupa JPK Crvenka, kao i još dva preduzeća iz Beograda koje su vodili njegovi prijatelji. Nakon toga advokat-ski posao je neviđeno krenuo.

Naredne godine bila je proslava četiri decenije osnivanja FK Vojvo-dina.

– Odmah je kooptiran u upravu i prihvatio se da vodi spoljne poslove kluba. Ubrzo su krenule čuvene tur-neje. Vodio je Vojvodinu u Atinu i Pe-štu, zatim u Los Anđeles, Tihuanu, Akapulko... Kad su stigli na američki kontinent, rekao je predsedniku kluba Aki Kovačeviću:

– Svi ćemo menjati vreme na časov-niku, a ti zadrži naše.

Uvek je znao šta kome pripada. I na kraju, ni vlast nije mogla ostati ravno-dušna. Moj otac Kosta Hadži dobio je Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima.

Broz je pre rata preko Moše in-

sistirao da Hadži uđe u partiju. Nudio mu je mesto amba-

sadora u Parizu ili

predsedni-ka Skup-štine DFJ,

ali je on odbio

4. AVGUST 2016.4. AVGUST 2016.28

Novosadski bizNismeNi stali uz NajuspešNiji gradski klub

Za istim stolom našli su se kompanija Matijević, Karin komerc, Aleksandar gradnja, Galens invest, Max bet, Best izgradnja, Bulevar kompani, i još deset uspešnih privrednika

vojvodina juri titulu uz nove sponzore

Sponzor SportSke Strane

4. AVGUST 2016.

nsreporter.rs

4. AVGUST 2016. 29

Novosadski bizNismeNi stali uz NajuspešNiji gradski klub

Na čelu novog po-

slovnog pula FK

Vojvodina nalaziće

se Drago-ljub Zbi-

ljić, vlasnik general-

nog spon-zora FK

Vojvodina, kompa-

nije Ener-gotehni-

ka – Južna Bačka

u fudbalskom centru “Vuja-din Boškov” u Veterniku zvanično je 29. jula for-miran novi

sponzorski pul FK Vojvodi-na. U narednom periodu, rad i funkcionisanje Fudbalskog kluba Vojvodina biće pomo-gnut od strane 17 uspešnih i renomiranih srpskih kom-panija, a to su: Energoteh-nika – Južna Bačka (Novi Sad), Industrija mesa Matije-vić (Novi Sad), Karin komerc (Novi Sad), Aleksandar grad-nja (Novi Sad), SMB grad-nja (Subotica), Galens invest (Novi Sad), Put invest (Novi Sad), Bulevar kompani (Novi Sad), Extra auto (Vrbas), Best izgradnja (Novi Sad), Speci-jalna bolnica Vita (Novi Sad), Tehnounion (Novi Sad), Amy company (Veternik), Imperial Buildings (Novi Sad), Energy pro (Novi Sad), Max bet (Novi Sad) i Elixir group (Šabac).

Zbog poslovnih obaveza vla-snika firmi, svečanosti nisu mogli da prisustvuju pred-stavnici pet od navedenih 17 kompanija, te će s njima ugo-vori biti potpisani naknadno, tačnije u najkraćem mogućem roku. Na čelu novog poslovnog pula FK Vojvodina nalaziće se Dragoljub Zbiljić, vlasnik ge-neralnog sponzora FK Vojvo-dina, kompanije Energotehni-ka – Južna Bačka.

Prilikom potpisivanja ugo-vora, prisutnima se obratio predsednik FK Vojvodina Zo-ran Šćepanović, koji je izrazio veliko zadovoljstvo zbog činje-nica da je klub u tako kratkom roku dobio uvažene partnere na poslovnom planu i najavio da će se, zahvaljujući ovoj sa-radnji, vrlo brzo osetiti bolji-

Za istim stolom našli su se kompanija Matijević, Karin komerc, Aleksandar gradnja, Galens invest, Max bet, Best izgradnja, Bulevar kompani, i još deset uspešnih privrednika

vojvodina juri titulu uz nove sponzoretak ne samo u igračkom kadru već i u celokupnom funkcioni-sanju kluba.

Nakon Šćepanovića, prisut-nima se obratio i novi pred-sednik sponzorskog pula FK Vojvodina Dragoljub Zbiljić, koji je u vrlo nadahnutom i emotivnom govoru istakao da novi sponzori imaju izuzetno visoke ambicije sa “starom da-mom”, te da u naredne četiri godine očekuje znatan napre-dak u ostvarenju sportskih re-zultata.

Komentarišući jučerašnju utakmicu između Vojvodine i Dinama iz Minska, Zbiljić je naglasio da ga raduju dobro ispunjene tribine i pozitivna atmosfera koja se osetila među svim navijačima, kao i među igračima Vojvodine.

S druge strane, Dragoljub Zbiljić i predsednik FK Vojvo-dina Zoran Šćepanović bili su razočarani činjenicom da uta-kmica jedinog preostalog srp-skog predstavnika u kvalifika-cijama za Ligu Evrope nije bila prenošena na Radio-televiziji Srbije, pogotovo zbog činjeni-ce da je klub uradio sve što je bilo do njega da do realizacije prenosa dođe.

Podsetivši na to da je Vojvo-dina pre dve godine proslavila stogodišnjicu svog postojanja, da je prošle godine napravila fenomenalan rezultat pobediv-ši Sampdoriju, da na evropskim utakmicama ove sezone ima sjajnu podršku navijača i izazi-va simpatije i interesovanje broj-nih ljubitelja fudbala ne samo u Vojvodini već i u centralnoj Sr-biji, oni su se upitali šta još tre-ba da se dogodi pa da se jedan klub tako duge i svetle tradicije nađe na javnom servisu, i to dok predstavlja Srbiju na zvaničnom međunarodnom takmičenju pod okriljem Uefe?

Sponzor SportSke Strane

4. AVGUST 2016.4. AVGUST 2016.30

sport

Prvi put u istoriji olimpijske igre biće u Južnoj Americi. Rio de Žaneiro je prilikom izbora domaćina odneo pobedu ispred Čikaga, Ma-drida i Tokija. Na Igrama koje počinju sutra, sveča-

nim defileom više od 10.500 sportista (103 iz Srbije) iz 205 zemalja, a zatvaraju se 21. avgusta, biće podeljeno više hiljada odličja u 26 sportova i 39 disciplina.

Na Olimpijskim igrama Srbija po četvrti put učestvuje pod svojim imenom – posle 1912, 2008, 2012 – a sportisti s ovih prosto-ra najviše su se radovali u Moskvi 1980, Los Anđelesu 1984. i Seulu 1988. godine.

U jedno sam siguran – predstoje nam olimpijski dani i noći. Nema spavanja jer će biti preko deset sati TV prenosa na na-cionalnom kanalu, a kada je reč o radnim obavezama, i tu će biti poseban režim.

Znam ja nas! Ujutru, neispavani na posao, a onda diskusije i analize događaja iz Rija od prethodne noći.

Dobro, neki od nas će i na odmor. Plani-ran za olimpijske dane, a onda ispašta poro-dica. Ne pitaj me, ženo, ćutite, deco, gledam utakmicu ili pratim ove lude kajakaške trke. Kad zaigra Nole, cela porodica biće uz TV.

Znam ja nas!Prvi put na zvaničnom programu Igara

gledaćemo golf i ragbi. Ovo prvo posebno će pratiti poklonici golfa na terenima u Ža-blju. Saša Jokić sprema poseban program na terenima koji sve više zaokupljaju pažnju. Nije ni ragbi za bacanje, ali kad je o timskim sportovima reč, nas više interesuje vater-polo iako je i ovaj sport više regionalni, a manje svetski. Naši vaterpolisti su najbo-lji, aktuelni šampioni sveta i Evrope. I to u nizu. Red je da konačno i to olimpijsko zlato zasija na grudima momaka u kapica-ma sa srpskim obeležjima. Red je i pošteno bi bilo. Ali u sportu, posebno na najvećim takmičenjima, često odlučuju i nijanse i po-nekad sreća ili peh.

Naravno, kada je reč o timskim sportovi-ma, o igrama između dva obruča ili preko

mreže, mi smo optimisti. Naime, lično, više želim nego što sam ubeđen da naši košar-kaši, košarkašice i odbojkašice moraju do medalja. Odluka je u četvrtfinalu, tu se dele karte, i za sreću i da nas bog pogleda, mogli bismo se radovati. U svakom slučaju, naše oči biće priljubljene uz TV ekran kada su na terenu reprezentacije u košarci, vater-polu i odbojci.

Već sam o tome i govorio i čitaocima No-vosadskog reportera dosadio, ali uveren sam da nam odličja sleduju u takozvanim individualnim sportovima. Toliko verujem u kajakaše. Možda tu ima i malo lokal-pa-triotizma jer rođeni sam Bečejac, baš kao i Marko Novaković i Marko Tomićević, a njih dvojicu vidim na postolju. Vidim i Mi-licu Starović u dvosedu s Nikolinom Moldo-van. Da podsetim, kada je reč o medaljama u dvosedu na 1.000 metara s Tomićevićem vozi Bačkopalančanin Milenko Zorić. I u streljaštvu očekujem dva odličja. Verujem u Andreu Arsović, Bobanu Veličković ili Da-mira Mikeca.

Dobro, spreman sam na kritiku, ali veru-

jem u medalje pomenutih.U Novaka Đokovića ne da verujem već

sam ubeđen da zlato pripada najboljem te-niseru planete, našem Noletu.

Da ne budem nedorečen. Kraljica skoka udalj, moja novosadska komšinica, zaslu-žuje krunisanje. Rio je prava prilika za po-bedničko postolje Ivane Španović. Ne mora Ivana preleteti Kopakabanu, ali nekih 7,10 i 7,18 metara domet je koji donosi, siguran sam, olimpijsku medalju. Zaslužila je Ivana sve: da odskoči s daske na centimetar pre crvene linije da doskoči do novog srpskog rekorda, a da li će to biti dovoljno za meda-lju... Verujem da hoće.

Uvek ima prostora za iznenađenja. Olim-pijske igre su pravo takmičenje da se uđe u anale. Možda je to šansa i za plivača Velimi-ra Stjepanovića, obe tekvondo šampionke Milicu Mandić i Tijanu Bogdanović ili za rvače Davora Štefaneka i Kristijana Frisa.

Olimpijske igre u Riju mogu da počnu. Spremni su i svi sportisti, spremni i mi do-čekujemo s čipsom, pivom ili hladnom koka-kolom uz TV ekran igre za pamćenje.

Iz moG UGlA Pred nama su olimpijski dani i noći

Jovan Tanurdžić

narednih dana, od 5. do 21. avgusta, naša radost i tuga sele se u rio, gde se održavaju 31. olimpijske igre uz učešće 103 sportistkinje i sportiste iz Srbije

4. AVGUST 2016.

nsreporter.rs

4. AVGUST 2016. 31

Драги суграђани,

Молимо вас да на време плаћате рачуне за грејање и тако обезбедите топлину својих домова током зимских дана.

Само заједничким одговорним понашањем можемо унапредити квалитет становања, a нашем Новом Саду осигурати место у друштву уређених европских градова.

Захваљујемо се свим Новосађанима који су препознали значај несметаног функционисања комуналног система и редовним измирењем својих обавеза омогућили нашем граду да се развија и иде путем свеопштег напретка.

Ваша Новосадска топлана

ISSN 2406-2022