novo

sads

ki

Novi Sad • II godina • br. 99 • četvrtak, 5. 1. 2017. • 19 dinara

Želim razvijen grad srećnih Novosađana Parastos povodom 75. godišnjice mađarske racije

SrećNe boŽićNe prazNike Želi vam Naša redakcija

Na Trgu slobode 40.000 NovosađaNa i gosTiju

S Čolom u bolju Novu godinu

Zločin beZ presedana u istoriji VojVodine

Knjiga Đorđa Randelja o patrijarhu Pavlu

sVetac kojeg smo poZnaVali

2

КУЛТУРЕКУЛТУРЕДИГИТАЛИЗАЦИЈА digitalizacija.ns.rs

5. JANUAR 2017.

3

Impresum

glavni i odgovorni urednik Zoran Surla

surlazoran@gmail.com

Tehnički urednik Jelena Mihajlović

redakciJa Marija Magdalena idei

Trifunović, isidora Filipov

redakcija@nsreporter.rs

FoTo-reporTer Miloš pavkov

lekTor

Biljana rac

iZdavač lokal media d. o. o. novi Sad

direkTor

Srđan vučurević direktor@nsreporter.rs

direkTor korporaTivnih koMunikaciJaJovan Tanurdžić

Trg neznanog junaka 4/i,

novi Sad, telefon i faks +381 21 /3824 333

office@lokalmedia.rs

Žiro račun 165-23047-65 addiko banka

Štampa: grafoprodukt d. o. o. novi

Sad, desanke Maksimović 52

„Novosadski reporter” je član medijske grupe zajedno s nedeljnim listovima: Zrenjanin, Somborske novine, Nove

kikindske novine, Vršačka kula, Subotičke novine i Nedeljne Novine.

www.nsreporter.rs

CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteke Matice srpske, Novi Sad

659.3 (497.113) Novosadski reporter / glavni i odgovorni urednik Zoran Surla

God. 2, Novi Sad: Lokal Media Novi Sad, 2015- . - Ilustr.; 30 cm

Nedeljno. ISSN 2406-2022 = Novosadski

reporter COBISS.SR-ID 293986823

5. JANUAR 2017.

Zločin beZ presedana u istoriji VojVodine

Parastos povodom 75. godišnjice mađarske racije str. 10/11

podgrađe VekoVni čuVar tVrđaVe

Suburbijum najstariji deo Novog Sadastr. 14/15

kod jana su klompe još na pendžeru

Salašarski divani u selenčanskom atarustr. 18/19

srbi u VojVodini narod najstariji

Hronologija doseljavanja u panonsku niziju istoričara Ljubivoja Cerovićastr. 24/25

pamtimo i bolja Vremena

Novosadska sportska 2016. godinastr. 28/30

na trgu slobode 40.000 noVosađana i gostijuS Čolom u bolju Novu godinu str. 4/7

sadržaj

sVetac kojeg smo poZnaVali

Knjiga Đorđa Randelja o patrijarhu Pavlu str. 20/22

4 5. JANUAR 2017.

Zdravko Čolić s preko 40.000 NovosađaNa i gostiju NapuNio trg slobode Na miNus sedam

Orila se pesma i želja da 2017. bude bolja

nsreporter.rs

55. JANUAR 2017.

Zdravko Čolić s preko 40.000 NovosađaNa i gostiju NapuNio trg slobode Na miNus sedam

Jedan grad, jedna porodica, večna ljubav. Hvala vam na velikim pobedama u 2016, a pred nama su nove u 2017. godini – poželeo

je sve najbolje gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević

Autor: Marija Magdalena Idei Trifunović

6

NA LICU MESTA

Uz odbrojavanje poslednjih deset sekundi stare go-dine, pošto su se kazaljke poklopi-le, započeo je de-setominutni fan-

tastični vatromet na Trgu slobode, koji je 40.000 Novosađana i gosti-ju grada uveo u Novu 2017. godinu. Uz pesme Zdravka Čolića ispraćena je minula i dočekana nova godina, od koje svi očekuju da bude bolja i veselija.

Nebo prštalo. Čola je svoj na-stup počeo oko 23 sata pesmom “Kristina” da bi publiku u nastav-ku koncerta zagrejao svojim dobro poznatim hitovima. Kao što je i najavio, prevladale su brže pesme kako bi svima bilo prijatnije na ve-likom minusu. Verovatno najveća zvezda Balkana, u crnom kaputu sa šalom, suvereno kao mladić jur-cao je s kraja na kraj bine i pevao o zvezdicama, o izgubljenoj dragoj... A hladnoća, što zbog mnoštva ljudi, što zbog dobre pesme i pića, gotovo nije ni osećala. Naprotiv, atmosfera je bila uzavrela a vrhunac je, narav-no, bio tradicionalni novogodišnji vatromet. Tačno u ponoć, dok su se rakete spektakularno rasprskavale visoko na nebu iznad našeg grada, građanima se obratio i gradonačel-nik Novog Sada Miloš Vučević.

– Jedan grad, jedna porodica, večna ljubav. Hvala vam na velikim pobedama u 2016, a pred nama su nove u 2017. godini – poželeo je srećnu Novu godinu sugrađanima Vučević.

Koncert i zabava na glavnoj bini na Trgu slobode počeli su u 21 sat, i to nastupom Novosadskog Big-ben-da i specijalnom gošćom Bojanom Stamenov i Novosadskim kamer-nim horom.

Inače, novogodišnji program “Dve Nove” odvijao se ceo dan na četiri lokacije pa su posetioci, osim na glavnom trgu, mogli da se zabav-ljaju i na Trgu Republike, u Dunav-skom parku i na žurki u Studiju M, koji je pripremio tim kandidature ovog grada za evropsku prestonicu kulture “Novi Sad 2021” u saradnji s Gradom. Nastupalo je više od 100 izvođača, a program je bio prilago-đen svim generacijama.

Trg Republike oživeo. Na Trgu Republike novogodišnja žur-ka počela je već u 10 sati. Publika je plesala uz listu koju je pripremio Dj Dirty, zatim je usledio nastup sastava Swing Time i Ane Perišić, a za novogodišnju noć dobro su za-grejali prisutne Vukašin Vojvodić

5. JANUAR 2017.

nsreporter.rs

7

i Drum’n’zez. Odbrojavanje do po-noći i horsko pevanje čuvenih hito-va usledilo je na nastupu benda Irie FM. Na ovoj bini u novogodišnjoj noći od 17 sati nastupali su Vukašin Vojvodić, novosadski ska bend Josi-pa A Lisac, Branimir i neprijatelji, DJ Ilija Rudović, a program je za-tvorio bend Zemlja gruva. Partneri koji su podržali zabavu na Trgu Re-publike jesu JKP “Tržnica” i mani-festacija Artecomarket.

Ljubitelji elektronske muzike si-gurno će pamtiti novogodišnju noć po pravoj žurki! Na “RE:SHAPE 2017 ¦ NYE Celebration Eventu“ u prepunom Studiju M, brojni pose-tioci dočekali su Novu godinu uz neprikosnovenog hit mejkera Timo Maasa. Pored njega, na Rave Beats bini briljirali su i Otto von Disco, Smt#ng, Lag i Vladimir Aćić, dok su domaćini druge, Cake beats bine dokazali zašto su prethodne godi-ne punili koncertne prostore i pra-vili sjajne žurke! Ispred Cake Beats ekipe publiku su oduševili Rasheed, Yeah Left, Pushta G, Vatra i Basivi-ty kolektiv ekipa, Struka, Lud, Ja-kov, Inspektor, Janchezz i Bekfleš. Na ove dve lokacije bilo je još oko 10.000 Novosađana, pretežno mla-dih.

Celodnevne žurke. Novosad-ski klubovi i kafići širom grada imali su organizovan doček Nove godine. Zabavljali su ih di-džejevi ili izvođa-či folk muzike. U mnogim kafićima se svirao i rok i to uživo, a svuda je bilo veselo i raspevano.

Ono što je okarakterisalo 31. de-cembar to su dnevne žurke po svim kafićima u gradu. Kako je to pret-hodnih godina bilo dosta neuobiča-jeno, poslednjeg dana minule 2016. kafići i restorani su bili unapred re-zervisani za matine žureve i dobre zabave pre odlaska na doček 2017. Gotovo svi kafe-restorani imali su živu muziku i vesele goste do kasnih popodnevnih sati.

Na opšte oduševljenje najmlađih Novosađana i oni su imali dnevnu zabavu, i to u bajkovitom Dunav-skom parku. Tamo su ih zabavlja-li Branimir Rosić, udruženje “Vi-soko C”, koje je prikazalo operu za decu “Crvenkapa”. Prisutan je bio i Deda Mraz, a mališani su uživa-li i u programu muzičke radionice “Do-re-mi“, škole muzike “Melo-dies“, “Haos animatore“ i u brojnim dodatnim sadržajima. Sadržaje za decu pomogli su trgovinski lanac IDEA i projekat Ledena šuma.

Organizatori “Dve Nove” najavili su da Novosađane očekuje još jedna festivalska noć, doček Srpske nove godine na Trgu slobode 13. januara,

uz Simfonijski orkestar NS2021 sa Sergejem Trifunovićem i duvačkim orkestrom Bobana Markovića.

Bez incidenata. U Novi Sad je, prema informacijama iz Turističke organizacije grada, došao veliki broj gostiju iz inostranstva, pre svega iz Slovenije i Bugarske. Takođe, bilo je dosta naših ljudi na radu u inostran-stvu koji su praznike iskoristili da posete porodice i rodbinu, a Čola je bio mamac da svi zajedno dođu na Trg slobode.

Još u 16 sati primetili smo grupu italijanskih turista koji su posetili Novi Sad. Tad su završili panoram-sko razgledanje grada i iz autobu-sa dabldeker izašli na stajalištu kod SNP-a. Organizovano i strpljivo s vodičem krenuli su preko Pozoriš-nog trga prema Miletiću. Uglavnom su to bili stariji turisti, mnogi i pre-ko 70 godina, ali među njima bilo je i mladih parova.

– Prvi put smo u Srbiji, ostajemo nekoliko dana. Dosad smo za Novu godinu uglavnom išli u velike zapad-noevropske gradove ili na egzotične destinacije. Ovaj put smo hteli da promenimo nešto i nismo se pokaja-li. Našoj odluci je doprinelo i to što su zemlje na Zapadu ugrožene te-rorizmom. Već smo obišli Beograd, tamo je takođe sve u znaku slavlja, a u Novom Sadu ćemo biti za doček. Čuli smo da će biti sve puno jer peva vaša velika zvezda i da će biti sjajan vatromet – rekao nam je sredovečni par iz Milana.

A novogodišnja noć u Novom Sadu stvarno je protekla mirno, bez većih incidenata i saobraćajnih nezgoda. U Službi hitne pomoći imali su 51 intervenciju tokom noći, što je na nivou redovnih izlazaka. Na Trgu slobode i Trgu Republike, gde je bio organizovan doček, dežurne ekipe su imale desetak intervencija zbog osoba koje su preterale s alkoholom.

Bilo je nekoliko manjih saobraćaj-nih nezgoda, ali bez ozbiljnijih po-sledica.

Mirovićeva čestitka. Na gradskim ulicama dežurale su sve dežurne službe u Vatrogasnoj jedi-nici i Policijskoj upravi Novi Sad. U Dežurnom operativnom centru Policijske uprave rečeno je da u gra-du nije bilo remećenja javnog reda i mira u novogodišnjoj noći, a sta-nje je bilo redovno. Odmah posle završetka novogodišnjeg koncerta na Trg slobode i okolne ulice izašle su dežurne ekipe JKP “Čistoća” i odnele sedam tona smeća. Do jutra centar grada izgledao je kao i sva-kog januarskog dana. Tokom noći i ranog jutra na ulicama je ukupno bilo 60 radnika s kompletnom me-hanizacijom.

I predsednik Pokrajinske vlade čestitao je novogodišnje praznike.

– Svim građanima naše zemlje že-lim da u 2017. godini još više napre-dujemo, da budemo vredniji i bolji, da podržavamo dobre rezultate i gradimo prave vrednosti. Da negu-jemo i poštujemo osnovna moralna načela, našu ljudskost i humanost, solidarnost i toleranciju. U novoj godini svima od srca želim dobro zdravlje, mnogo uspeha, ličnu i po-rodičnu sreću – rekao je Mirović.

Tara prvenac. Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević pose-tio je prvorođenu bebu u 2017. go-dini čija majka ima prebivalište u Novom Sadu i tom prilikom u no-vosadskom porodilištu majci prve bebe Snežani Buhi uputio srdačne čestitke. Grad je za prvorođenu no-vosadsku bebu obezbedio novogo-dišnji poklon, odnosno 100.000 di-nara, a za svu ostalu decu iz Novog Sada rođenu 1. januara po 50.000 dinara.

– Ne možemo bolje početi novu godinu nego obilaskom novosad-skog porodilišta i privilegija je ima-ti čast posetiti prvu bebu rođenu u novoj godini. Sve nas je obradovalo rođenje devojčice Tare i želim da zahvalim svim zaposlenima u Be-taniji na celokupnom trudu i radu u toku 2016. godine, ali i na činjeni-ci da su u novogodišnjoj noći vodili brigu o našim majkama, sestrama i suprugama kako bismo imali mno-go lepih i radosnih vesti na početku 2017. godine. Ubeđen sam da ćemo iz godine u godine povećavati broj rođenih beba u našim porodilišti-ma. Današnji osmeh Snežane Buhe i pogled ka maloj Tari sve govori, a to je ono za šta živite i za šta treba da se borite u životu – istakao je gradonačelnik Miloš Vučević.

Grad je za prvorođenu

novosad-sku bebu

obezbedio novogodiš-nji poklon,

100.000 dinara, a za

svu osta-lu decu iz

Novog Sada rođenu 1.

januara po 50.000 dinara

5. JANUAR 2017.

8

vesti

5. JANUAR 2017.

četvrtak, 29. decembar Vučević čestitao novinarima Novu godinu

Na novogodišnjem koktelu za novinare, koji je održan u Svečanoj sali Gradske kuće, gradona-čelnik Novog Sada Miloš Vučević zaključio je da

se 2016. godina može definisati kao uspešna za Grad Novi Sad jer je bila sadržajna i dinamična, a kruna sve-ga je, kako je izjavio, osvajanje titula evropske presto-nice kulture za 2021. godinu i omladinske prestonice Evrope za 2019. godinu.

– To je kruna dugogodišnjeg rada brojnih građana i organizacija i to nam je motiv da još raspoloženiji i or-niji za rad uđemo u borbu za razvijeniji Novi Sad. Za-dovoljan sam 2016. godinom, ali uvek može i treba da bude bolje, to će me pokretati u 2017. godini da radimo još više i ispravimo sve što treba da se ispravi. Novo-sađanima, kao i uvek, želim sve što želim svojoj deci i porodici, jer je za mene Novi Sad jedna velika porodica – naglasio je Vučević.

petak, 30. decembar Novi Sad 2021 – evropska prestonica kulture od nacionalnog značaja

Vlada Republike Srbije proglasila je „Novi Sad 2021 – evropska prestoni-ca kulture” kulturnim projektom od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju jer je titula evropske prestonice kulture od strateške važnosti

kako za Novi Sad tako i za Republiku Srbiju.– Podrška Vlade Republike Srbije je izuzetno bitna za realizaciju svih ak-

tivnosti na putu ka 2021. godini kada će Novi Sad u punom sjaju zaživeti kao evropska prestonica kulture. Siguran sam da ćemo svi zajedno, Grad, Re-publika, Pokrajina, civilne organizacije i pojedinci učiniti da naš grad bude jedna od najboljih prestonica kulture u Evropi – istakao je član Gradskog veća zadužen za kulturu Dalibor Rožić.

Projekat „Novi Sad 2021 – evropska prestonica kulture”, osmišljen kao platforma za razvoj kulturnih i kreativnih potencijala Novog Sada, narednih godina osnažiće kulturnu vitalnost grada, omogućiće urbanu regeneraciju i održivi razvoj koji podrazumeva strukturne promene, i poboljšati međuna-rodni ugled Novog Sada i Republike Srbije.

subota, 31. decembar U akciji RTV-a skupljeno pola tone slatkiša

I ove godine Radio-televizija Vojvodine i brojni ljudi dobre volje ulepšali su novogodišnje i božićne praznike mališanima u Sigurnoj dečjoj kući, Svratištu za decu ulice, Onkološkom odeljenju Dečje bolnice i Udruženju

osoba s invaliditetom „Ljubav, vera, nada”. U humaniratnoj akciji „Slatkiš za mog drugara”, koja je održana jubilarni deseti put, sakupljeno je više od pola tone slatkiša.

Prve slatkiše u ovogodišnjoj akciji skupili su tangerosi na novogodišnjem humanitarnom balu, potom je stigla donacija zagrebačkog Kraša, a najveći deo su donirali humani Novosađani. Svaka od institucija u kojoj deca bora-ve, dobile su i po jednu tortu koje su poklonile novosadske poslastičarnice „Vremeplov”, „Mocart”, „Carigrad” i „Kristina”.

Sedam

NSdaNaSvi događaji na jednom meStu. Kultura. Sport. politiKa. Zabava. biramo Za vaS događaje Koji Su obeležili proteKlu nedelju u novom Sadu

nsreporter.rs

95. JANUAR 2017.

nedelja, 1. januarMinistar posetio novosadske vojne beskućnike

Ministar odbrane Zoran Đorđević prvog dana 2017. godine obišao je novosadske vojne penzionere i njihove porodice korisnike privre-menog smeštaja u nekadašnjoj kasarni „Vojvoda Bojović” u Novom

Sadu. Izražavajući zadovoljstvo Đorđevićevom posetom, nakon domaćin-skog tradicionalnog dočeka uz pogaču i so, tokom razgovora u krugu biv-še kasarne član Glavnog odbora Udruženja vojnih beskućnika Srbije Savo Obradović upoznao je ministra s problemima novosadskih korisnika pri-vremenog smeštaja i predložio neka od mogućih rešenja.

– Upoznat sam s vašim problemima i već ih duže vremena pratim, iz tih razloga sam i danas s vama. Njih nije moguće rešavati parcijalno, zato i želim da iznađem kompleksno, sveobuhvatno, a ne polovično rešenje. U Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije je više od 19.000 problema istih ili sličnih vašima – rekao je Đorđević.

sreda, 4. januarAnsambl „Glas Junana” u Sinagogi

Ansambl „Glas Junana” nastupiće 21. januara u Sinagogi u Novom Sadu, 22. januara u beograd-skom Centru „Sava” i 24. januara u Narodnom

pozorištu u Nišu. „Glas Junana” je osnovala čuvena ki-neska sopranistkinja Jin Sjaofeng, a muzički direktor je poznati kineski kompozitor Džou Hang. Da bi što bolje na koncertima prikazao etno pesme i narodnu umetnost etničkih grupa provincije Junan, kreativni tim „Glasa Junana” proveo je dosta vremena u istraživanju i sku-pljanju etno pesama i izvornih priča među samim ma-njinskim grupama.

Neki od primera načina izvođenja kao što su Paunov ples, Ples leve noge, Igra za gozbu i Igra manjine Va biće prikazani na koncertu kako bi se dočarala lepota priro-de i života koja je sastavni deo etno umetnosti provin-cije Junan.

ponedeljak, 2. januarMirović: Kreće otkup zemlje za fruškogorski koridor

Već ovog meseca, sredstvima koja je obezbedila država u budžetu za 2017. godinu, kreće otkup zemlje i rešavanje imovinskih problema na trasi fruškogorskog koridora, izjavio je predsednik Pokrajinske vlade

Igor Mirović.– Nešto se malo kasni s otkupom zemlje na trasi od Mišeluka kroz Petro-

varadin do Žeželjevog mosta. Međutim, očekujem da se ubrza ta procedura koja se tiče urbanističkih rešenja na toj trasi, a idejni projekat ide na kraju. Sve ostalo je već spremno, kada je reč o pripremi projektne dokumentacije. Sad je red na republičku vladu da, u dogovoru s potencijalnim izvođačima i s Pokrajinskom vladom, nađe partnera koji bi učestvovao u tom poslu. I to roku koji je pred nama – kaže Mirović.

utorak, 3. januarPočela besplatna škola filma za decu

U okviru programa „Teen Zimzarije” u prostori-jama Dečjeg kulturnog centra u Novom Sadu, počinje nov ciklus radionica za tinejdžere –

škola filma sa NFC Kino-klubom Novi Sad. Program „Teen Zimzarije” namenjen je novosadskim tinejdže-rima i tinejdžerkama uzrasta od 11 do 16 godina i be-splatan je za sve zainteresovane. Radionice će se rea-lizovati od utorka do petka od 11.30 do 13 sati (utorak, sreda) i od 10 do 13 sati (četvrtak, petak). Učešće je potrebno prijaviti SMS-om na broj 069/200-10-90.

Uči se o istoriji filma i filmskom jeziku, kako se pra-vi film te o osnovama filmskog jezika.

10 5. JANUAR 2017.

Zločin bez presedana u istoriji VojvodineCentralni pomen poVodom 75. godišnjiCe mađarske raCije

U Čurugu u Opštini Žabalj juče je u Hramu Vazne-senja Gospodnjeg održan parastos nevinim žrtvama zloglasne racije mađarskih fašista u Bačkoj u januaru 1942. koji je služio mitro-

polit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, uz služenje episkopa bačkog Irineja. Na para-stosu su bili predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović, predsednik Skupštine AP Voj-vodine Ištvan Pastor, predsednik novosad-ske Jevrejske opštine Goran Levi, general-ni konzul Mađarske u Subotici Janoš Babić, predstavnica mađarske ambasade u Beogra-du Žofija Đenđeš kao i čelni ljudi Opštine Žabalj te predstavnici Memorijalnog druš-tva „Racija 1942”.

Preko četiri hiljade žrtava. Pre tač-no 75 godina u ledom okovanoj Šajkaškoj či-nilo se da je neljudsko zauvek uzmaklo pred ljudskim. Samo ovde, u Čurugu, za svega ne-koliko dana pobijeno je gotovo 900 nevinih ljudi – rekao je Mirović.

– Ubijani su redom – muškarci, žene, deca, starci, sveštenici, lekari, ugledni trgovci, apotekari, vredni i imućni domaćini, obič-ni ljudi posvećeni jedino miru i blagodeti svojih porodica... Taj zločin bez presedana u istoriji ovih prostora nastavljen je i u drugim

mestima da bi od 21. do 23. januara 1942. go-dine krvavi vrhunac doživeo u Novom Sadu. Za manje od mesec dana u Južnoj Bačkoj je ukupno ubijeno gotovo 4.000 Srba, Jevreja, Roma i ostalih kojima je jedini greh bilo to što su pripadali svojoj naciji i svojoj veri. Nji-hovim senima mi se danas, s najdubljim pi-jetetom, klanjamo na ovom mestu na kojem još kao da se čuju njihovi jauci i koje je, radi nezaborava koji zaslužuju svi nevini stradal-nici, pretvoreno u njihov muzej.

Istinsko pomirenje. Njihove duše vape za našim večnim sećanjem i mi smo im ga dužni pružiti, ističe Mirović

– I zbog njih i zbog sebe samih. Jer, ko za-boravi zločin, osuđen je da se zločin ponovi i da u njemu opet bude ili žrtva ili, što je još gore, da ga ponovo sam počini. A mi ne že-limo ni jedno ni drugo. Zato ćemo narednih dana obići i Žabalj, Mošorin, Lok, Titel, Gar-dinovce, Bečej i druga mesta južne Bačke, da se svuda poklonimo žrtvama i ponovo zave-tujemo da ih nikada nećemo zaboraviti. Ne-zaborav smo, međutim, dužni i svim drugim nevinim žrtvama tih strašnih vremena. Zato ovde, u Čurugu, danas i jesmo svi zajedno, bez obzira na kojoj strani su u strašnom ko-lopletu istorijskih zbivanja tokom Drugog svetskog rata bili naši preci.

Tu smo s jasnom svešću da istinskog po-

mirenja i trajnog mira među ljudima i naro-dima nema ako brojimo i osuđujemo samo tuđe, a prećutkujemo sopstvene grehe.

– Ne borimo se protiv tuđeg zla zlom u sebi, učio nas je naš blaženopočivši patri-jarh Pavle. Taj nauk niko od nas nikada ne sme zaboraviti. To od nas ne bi tražile ni duše nevinih, kojih se danas na ovom me-stu s tugom i poštovanjem sećamo. Neka im je večni pomen i neka, zaštićene i našim nezaboravom, mirno počivaju – rekao je na kraju Mirović.

Mesto života i smrti. Od svoje istorije ne može se pobeći, ni od zajedničke istorije se ne može pobeći, istakao je Pastor.

– Zato je Čurug simbol. Decenijama je to bio odvojen simbol i skoro niko nije verovao da jednog dana dva mesta u Čurugu mogu biti zajednička spomen-mesta. Verovanju je potrebno poverenje. Poverenje je sušti-na onoga zbog čega smo tu danas zajedno. Ali ni poverenje ne bi bilo dovoljno. Pored poverenja bila je potrebna i iskrena želja i nada da smo kao ljudi, pripadnici dva naro-da, spremni i željni zajedničkog poklanjanja pred žrtvama i da ne verujemo u decenijama ponavljane demagogije da zločin može biti kolektivan. Zločin uvek ima svoje lice. Zajed-nički mogu biti samo saosećaj i poklanjanje žrtvama – rekao je Pastor.

Autor: eržebet marjanov

115. JANUAR 2017.

Zato su Topalov magacin, grob i nadgrob-ni spomenik na Šinternici u Čurugu zajed-nički simboli stradanja.

– Doduše, ne istovremenog, ali zajednič-kog zbog zajedničkog imenitelja stradanja. Zato je Čurug, mesto života i smrti, o kojem se nije govorilo decenijama, postao simbol života i smrti, o kojem se ne samo govori nego koje se i doživljava kao mogućnost pra-ve, dostojanstvene budućnosti. Zašto mogu to da kažem? Zato što su zajednički imeni-telj stradanja priroda zločina i suština žrtve. Zločin izvršen iz ideoloških pobuda zajed-nički je imenitelj. I priroda žrtve, njen greh, koji i nije imala, jer sama pripadnost narodu, naciji, veri, kolektivitetu, nije greh – istakao je Pastor.

Centralni pomen. Dugo i predugo zlo-čini i stradanja u Čurugu bili su tabu, naveo je Pastor.

– Sve do 2013. godine i poklonjenja dva predsednika žrtvama zločina, ceo jedan narod je nosio teret kolektivnog zločina. U junu 2013. godine predsednici Srbije i Ma-đarske izrekli su prostu istinu – u ratu se biraju strane, a počinilac zločina ima svoje ime i prezime. Ono što žrtve čini žrtvama jeste nemilosrdna činjenica da žrtve nikada nemaju mogućnost izbora. Stradali u hlad-nim danima januara 1942. godine nisu imali izbora. Za stradalog čuruškog paora, šuste-ra, pekara, birtaša nije bilo pravde u ratu. Njihovu sudbinu je odredila politika zloči-na, zločinačka ideologija. Naša je dužnost i obaveza da sačuvamo njihove životne priče od zaborava – napomenuo je Pastor.

O bezumnoj akciji Hortijevih sledbenika, koja je smišljeno i organizovano zahvatila ju-goistočni deo Bačke januara 1942. godine i u kojoj je stradalo više hiljada ljudi, nedovolj-no se zna pa je sredinom decembra prošle godine u Pokrajinskoj vladi osnovan Odbor

za obeležavanje racije u Bačkoj. Inicijativu za formiranje odbora podneli su Eparhija bačka Srpske pravoslavne crkve i Pokrajin-ska vlada.

Na njegovom čelu su episkop bački Irinej i predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović, a čine ga i predstavnici opština u kojima se odigrala januarska racija i predstavnik Me-morijalnog društva „Racija 1942”, koje oku-plja potomke nastradalih. Ubuduće će se svake godine u januaru, pored već tradicio-nalnog obeležavanja racije na keju u Novom Sadu, i u drugim mestima u Bačkoj održati jedan centralni pomen.

Pod led Tise. Muzej žrtava racije u cen-tru sela pre Drugog svetskog rata bio je žit-ni magacin, koji se uoči pravoslavnog Boži-ca pre 75 godina pretvorio u magacin smrti za čuruške Srbe, Jevreje i Rome. U njemu je ubijeno 420 ljudi. Mada ima jedva 150 kva-dratnih metara, u njemu su Hortijevi sled-benici mitraljeskim rafalima s vrata i kroz prozore već prvog dana ove racije ubili više od 400 ljudi.

– Rafali i krici žrtava mešali su se u jezi-ve zvuke koji su se, kako su pričali preži-veli meštani, čuli u svim delovima sela. Na zidovima magacina i danas se vide tragovi rupe od mitraljeskih metaka. Prilikom pre-uređenja u muzej ostavili smo ih kao nemo i strašno svedočanstvo neljudskog vreme-na – rekao je ranije novinarima Milan Ra-domir, predsednik čuruškog Memorijalnog društva „Racija 1942„. Ostali ljudi su po-bijeni po svojim kućama ili u okolini sela, a svi zajedno su, ne bi li se zameli krvavi tragovi, bačeni pod led Tise. Prema dostu-pnim podacima u Čurugu, Gospođincima, Šajkašu, Đurđevu, Mošorinu, Titelu, Loku, Gardinovcima, Vilovu, Žablju, tj. u svih 17 naseljenih mesta Šajkaške oblasti, stradalo je 2.345 ljudi.

Početak na Tucindan. Stradanje se na-stavilo i u Novom Sadu, gde su fašisti ubili još 1.246 nevinih ljudi, da bi u Bečeju, gde se racija završila 29. januara, stradalo još 215 žrtava. Ukupan broj nevinih žrtava januar-ske racije iz 1942. godine premašio je 3.800. Pokoljem u Šajkaškoj komandovali su ma-đarski vojni general Ferenc Fekehalmi Caj-dner i žandarmerijski pukovnik Laslo Deak. Posle rata mađarske vlasti su obojicu izručile Jugoslaviji i oni su osuđeni na smrt i javno pogubljeni u Čurugu.

– Ma koliko strašan i sam za sebe, taj zlo-čin otpočet na Tucindan, 4. januara 1942. godine, bio je samo uvod u krvavi pir ma-đarskih fašista u celoj Bačkoj, koji je potra-jao gotovo mesec dana i odneo više hiljada nevinih života – naveo je predsednik Memo-rijalnog društva „Racija 1942”.

Zahvaljujući inicijativi tog društva, neka-dašnji magacin smrti pre nepune četiri go-dine pretvoren je u Muzej racije. Društvo je godinama radilo na prikupljanju imena ne-vinih žrtava i oni su danas u Muzeju, da se nikad ne zaborave i da se sličan zločin ni-kada ne ponovi.

Imena stradalih. Fotografije strada-lih meštana koje vidimo u Muzeju bolno su svedočanstvo patnje i bola koji su u vreme racije vladali ovim mestom.

– One nas podsećaju i da je mir u svetu zapravo samo pauza u ratovanjima, koja se dešavaju na mnogim stranama sveta, i to je opomena koju nikada ne smemo zaboraviti – rekao je ranije pokrajinski sekretar za in-formisanje, kulturu i odnose s verskim za-jednicama Miroslav Štatkić, koji je sredinom novembra prošle godine obišao Muzej. On je tada najavio da će njegov Sekretarijat u skladu s mogućnostima podržati završetak radova na Muzeju, kao i njegovo proširenje, opremanjem depoa i izložbenog prostora i izgradnjom amfiteatra u kojem će biti ispi-sana imena Čuružana stradalih u raciji. Pre-ma rečima sekretarke Memorijalnog društva „Racija 1942” Jasne Jurišin, ideja je da čuruš-ki muzej preraste u centralno mesto sećanja na raciju iz 1942. u Šajkašu.

– Topalov magacin preuređen je u Muzej žrtava racije 2013. godine na osnovu dogo-vora koji je postignut godinu dana ranije u Budimpešti prilikom susreta predsednika Srbije Tomislava Nikolića i predsednika Ma-đarske Janoša Adera. Tada je dogovoreno da će za preuređenje magacina vlada Mađar-ske donirati 10 miliona dinara, dok će srpska strana takođe u Čurugu obeležiti mesto na kojem su u znak odmazde za raciju streljani čuruški Mađari nakon Drugog svetskog rata. Nakon završetka tih memorijalnih mesta u Čurugu Nikolić i Ader su se na njima poklo-nili nevinim žrtvama.

Zločin bez presedana u istoriji VojvodineCentralni pomen poVodom 75. godišnjiCe mađarske raCije

5. JANUAR 2017.5. JANUAR 2017.12

Svi božićni običaji od Tucindana do SveTog STevana

Najradosniji hrišćanski prazniknajradosniji praznik među svim prazni-cima jeste Božić jer se tog dana ovaplo-tio Isus Hristos i postao čovek. Pra-znuje se tri dana,

prethodi mu Badnji dan a pre njega je Tucindan.

Složena simbolika. Na Tucin-dan se kolje i redi pečenica za Bo-žić. Nekada se pečenica tukla, ubi-jala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda ubijeno ili oša-mućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan. Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i pri-prema pečenu ćurku, gusku ili ko-koš. Običaj vezan za klanje pečenice ostao je verovatno iz starih mnogo-božačkih vremena, vezan za žrtvo-prinošenje.

Crkva ga je prihvatila i blagoslo-vila jer posle božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime. Na Tucindan, po narodnom verovanju, decu ne valja tući, jer će cele godine biti nevaljala i bolovaće od čireva.

Ljubav i sloga. Na Badnje veče loži se badnjak. Ovo mlado drvo, obično hrastovo, simboliše Hrista i njegov ulazak u svet. Loženje bad-njaka predstavlja toplinu Hristo¬ve ljubavi. Zatim, badnjak je podsećanje na drvo koje su pastiri doneli u pe-ćinu i koje je pravedni Josif založio kako bi se tek rođeni Bogomladenac zagrejao u hladnoj pećini. Običaj na-laže da se drvo zaseče sekirom naj-više tri puta, i to isključivo s istočne strane. Crkva je smisao badnjaka vi-dela i u tome što se ukućani zagreju ljubavlju i slogom a svetlost razgrne mrak.

Postoji još jedno tumačenje – bad-njak je nagoveštaj Hristovog strada-nja i njegovog krsta. Slama koja se unosi u kuću podsećanje je na onu slamu iz jasala na koju je Presveta Bogorodica položila tek rođenog Gospoda. Tamjan kojim se kadi kuća, kao i darovi koji se stavljaju u slamu, podsećanje su na darove koje su do-neli mudraci s istoka i njima darovali bogorođenog Hrista.

Staroslovenski bad. U vreme-na ranog hrišćanstva posna badnja večera pripremala se s neparnim bro-jem posnih jela, a to se povezuje s kultom predaka. Trpeza je spuštana na pod jer se smatralo da će tako biti najbliža dušama pokojnika. Služi se riba pečena na ulju, pasulj, kiseli ku-

pus, rezanci s orasima, turšija, med i vino, a svako jelo nosi simboliku.

Ime Badnjak povezano je s rečju bdeti, na staroslovenskom bad, bu-dući da se na taj dan bdelo čekajući Isusovo rođenje. Zato je važna slama jer se na njoj nekad spavalo do božić-ne zore. Slama se čuvala do 14. janu-ara, tj. Nove godine ili malog Božića, a zatim se iznosila i koristila za kale-mljenje voća.

Vitlejemska zvezda. Prvi dan Božića slavi se 7. januara, kad ujutro pre svitanja zvone sva zvona na pra-voslavnim hramovima i objavljuje se dolazak Božića i božićnog slavlja. Kako piše u jevanđeljima, rođenje Bo-gomladenca je najavila zvezda kojom su se rukovodili mudraci. Kad su oni išli, išla je i Vitlejemska zvezda, kad bi oni stali, umirila se i zvezda. Po-što se nijedno nebesko telo ne kreće

Priredila: isidora Filipov

5. JANUAR 2017.5. JANUAR 2017. 13

iz pravca sever–jug (pravac Jerusa-lim–Vitlejem), već samo istok–zapad, stoga Vitlejemsku zvezdu i ne treba objašnjavati prirodnim putem, astro-nomijom.

Dolazak mudraca od istoka, sma-tra crkva, samo je dokaz da su Me-siju očekivali svi narodi, a ne samo Jevreji, i da je Mesija došao da spase sve ljude, o čemu govore još u Starom zavetu David, proroci Isaija i Mihej, kao i apostol Pavle u poslanici Ri-mljanima.

Crkva carice Jelene. U blizini Vitlejema, gde su pastiri čuli od an-đela da se u gradu Davidovom rodio Spasitelj sveta, 326. godine carica Je-lena podigla je crkvu. Vitlejem je da-nas grad pod palestinskom upravom ograđen od Jerusalima desetometar-skim betonskim zidom.

Domaćin i svi ukućani na Božić oblače najsvečanije odelo i odlaze u crkvu na jutrenje i božićnu liturgi-ju.

Posle službe u crkvi se prima nafo-ra i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: „Hristos se rodi!” i otpozdravljaju: „Vaistinu se rodi!” Valja napomenuti da se ovako pozdravlja i govori sve od Božića do Bogojavljenja.

Lomljenje česnice. Rano ujutro na Božić posle svete liturgije, doma-ćica zamesi testo od kojeg peče po-gaču, koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični nov-čić, odozgo se bode grančicom bad-njaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara.

Kada svi stanu za sto, domaćin za-pali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Peva se božićni tropar i čita se Očenaš. Kad se molitva zavr-ši, pristupa se lomljenju česnice. Če-snica se okreće kao slavski kolač i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jed-ni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

Na Božić rano pre podne u kuću dolazi specijalni gost, koji se obič-no dogovori s domaćinom, a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući. Naziva se položajnik. On najpre pozdravi dom božićnim pozdravom, ljubi se s uku-ćanima i odlazi kod šporeta. Otva-ra vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdra-vicu:

– Koliko varnica, toliko srećica, Ko-liko varnica, toliko parica (novca). Koliko varnica, toliko u toru ovaca. Koliko varnica, toliko prasadi i jaga-njaca. Koliko varnica, toliko gusaka i piladi. A najviše zdravlja i veselja, amin, bože daj.

Položajnik simbolički predstav-lja mudrace koji su pratili zvezdu s istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica ga posle toga posluži i daruje ga prikladnim poklonom. On je čovek koji na Božić i za celu narednu godinu donosi sre-ću u kuću.

Zlatan novčić. Kad se domaćin vrati iz crkve, svima podeli naforu i počinje božićni ručak koji treba da bude najbogatije i najbrižljivije pri-premljen. Kao i na Badnje veče, do-maćin se prekrsti, pripali božićnu sveću, okadi trpezu, pročita Očenaš ili, ako zna, otpoje „Roždestvo tvoje, Hriste Bože naš...”, prereže božićni kolač, a onda uzme česnicu. Podigne je uvis, u slavu novorođenog Bogo-mladenca Isusa, a za život i zdravlje svih ukućana, položajnika i namer-nika, okrene je kao slavski kolač sa svima ukućanima tri puta, zdesna nalevo, suprotno od kretanja kazalj-ke na satu. Kao što se Zemlja okre-će zdesna nalevo, od zapada prema istoku.

Česnica se prelomi preko sredine i svim članovima domaćinstva odlomi se po parče. Jedno se odvoji za po-ložajnika, drugo za putnika namer-nika (za člana domaćinstva koji nije prisutan, za vojnika ili putnika koji može da svrati u goste). Time je bo-žićni ručak počeo. Čeljade u čijem se delu česnice nađe novčić, smatra se srećnim i da će biti te godine pod bla-goslovom božjim, te se njemu pove-rava početak važnih poslova u toku cele godine.

Vijanje Božića. Na božićnoj tr-pezi nalazi se sito s odabranim vo-ćem kao i na badnjačkoj večeri, zatim božićna sveća, pečenica i kobasi-ca. Tako su u pesmi: „Božić, Božić bata...” (bata znači korača!) peva:

„U Božića tri nožića: jedan seče česnicu, drugi seče pečenicu, treći seče kobasicu”.

Prvi dan Božića ukućani ne izlaze, niti se ide u goste niti neko dolazi. Drugi dan je za čestitanje, a u No-vom Sadu na Salajci i drugim vojvo-đanskim mestima održao se običaj vijanja Božića. Momci i tek oženjeni muškarci svečano obučeni, isteruju konje, ogrću ih ćilimom i okite peški-rom pa pevajući jašu ulicama. Jahači svraćaju u kuće u kojima ima devo-jaka za udaju ili kod rodbine, gde ih časte pićem i kolačima.

Kod bliže rodbine, a posebno kada bi u kuću navratio nov zet ili unuk, jahač bi trebalo da dobije košulju, a preko ramena mu se vezuje belo plat-no. Tamo gde nema momaka ni mla-dih ljudi, na Božić su seljani isterivali konje iz svojih štala da se istrče po poljima.

Božji dan. Kakav je smisao vijanja Božića? Nekad davno, verovatno tek u prvim decenijama nakon primanja hrišćanstva, narod je zamišljao Bo-žić kao mladog čoveka koji svake go-dine stiže na konju. I staro i mlado bi mu pošlo u susret da ga što pre vidi i dodirne, a danas je na ta vremena ostalo samo maglovito sećanje, ali ipak nisu sasvim zaboravljena.

Dakle, drugog dana Božića je Sabor presvete Bogorodice, kojoj se posve-ćuje dan posle praznika rođenja Isusa Hrista. Saborom se naziva zato što se toga dana sabiraju svi verni da pro-slave Bogorodicu koja je dan ranije rodila Hrista. U narodu je ovaj dan poznat kao Božji ili Srednji dan i pro-vodi se svečano, obilaze se prijatelji i komšije i primaju gosti u kuću. Tre-ćeg dana slavi se spomen na Svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana, koga brojne naše porodice praznuju kao krsnu slavu. U crkvama praznik na neki način traje do malog Božića, Nove godine, kada je takozvano oda-nije praznika. Tih dana se ne sme po-stiti sredom i petkom kako je uobiča-jeno u ostalim mesecima.

Najradosniji hrišćanski praznik

U blizini Vitlejema, gde su pa-stiri čuli od anđela da se u gradu

Davido-vom rodio Spasitelj

sveta, 326. godine ca-rica Jelena podigla je

crkvu

14

PodgrađeSuburbijum najStariji

deo novog Sada

Na Carskom drumu, tik pre pontonskog mosta, nalazila se najlepša kapi-ja dugačka nekoliko stoti-na metara, koja je spajala bedem od Vojne bolnice s onim na početku Kame-

ničkog puta. Na samoj okuci Dunava, u dnu zelene ste-

ne na kojoj je sagrađena Petrovaradinska

5. JANUAR 2017.

Autor: Marija Magdalena Idei Trifunović

vekovni čuvar Tvrđave

15

tvrđava, izidan je velelepni barokni gradić. Veliki poznavalac Tvrđave, nekadašnji ku-stos Muzeja grada Živko Marković u knjizi „Šetnja po Petrovaradinskoj tvrđavi” zapi-sao je da građevinska harmonija Podgrađa ipak nije narušena iako su neke zgrade iz-gubile raniji izgled, a nedostaju i porušene kapije prema Dunavu.

Podgrađe, ili na latinskom Suburbijum, zaštićeno je sa zapada stenom, s istočne strane omeđeno je šančevima koji su neka-da bili napunjeni vodom, prema bačkoj za-pljuskuje ga Dunav, dok mu je na putu za jug granica Beogradska kapija. Upravo kroz tu kapiju i današnjom Beogradskom ulicom ka Varadinskom mostu nekad je ka Dunavskoj kapiji prolazio Carski drum.

Vodeni grad. Vodeni šančevi nasta-li su u prvoj polovini XVIII veka i sastav-ni su deo Podgrađa Tvrđave odnosno ne-kadašnjeg Vodenog grada. To je sistem koji opasuje Tvrđavu prema Dunavu, kao više-struki odbrambeni pojas, izgrađen od 1752. do 1766. godine. Deo koji se zvao Vodeni grad od 1714. do 1742. preuređen je u stalno utvrđenje. Stambeni prostor uključen je u fortifikacijski sistem, a Donja tvrđava je po-sle 1739. godine proširena i uređena u obli-ku petougla. Zatim su izgrađeni rovovi na Dunavu, a grad opasan zidanim bedemom. Unutar njega podignute su štapske zgrade, kasarne, vojni paviljoni, kuće, administra-tivna zdanja, inženjerijska direkcija, velika vojna pekara, stovarište oružja i kazamati.

– Tako je ovo gusto naselje 1748. godine postalo vojna gradska opština. Zgrade su uglavnom velike, dvorišta mala, a ulice uza-ne i kratke. Fasade su bile dekorativne, sa simbolima čuvarkuća ili kipovima svetaca is-pod tavana, da ih ne oštete ljudska ruka i ele-mentarne nepogode. Neke zgrade na spratu imaju isturene takozvane kibicfenstere, špi-junske prozore, na kojima su skrštenih ruku dokoličarile oficirske žene, a neke isturene nadstrešnice u tavanskom prostoru – napi-sao je Marković u svojoj knjizi.

Srušena kapija. Na Carskom drumu, tik pre pontonskog mosta, nalazila se naj-lepša kapija dugačka nekoliko stotina meta-ra, koja je spajala bedem od Vojne bolnice s onim na početku Kameničkog puta, gde se danas nalazi prilaz u restoran „Akva Dori-ja”. Početkom XX veka svih dvanaest lukova i prolaza ka Dunavu srušeno je kako bi bio izgrađen drumsko-železnički most, obja-snio je Nenad Šeguljev, istraživač Tvrđave i koautor sajta petrovaradinskatvrdjava.rs.

– To je svakako bila najlepša kapija. Kroz istoriju nosila je naziv Vodena kapija, Ne-pomukova, Dunavska i Novosadska, a imala je čak 12 otvorenih ovalnih kapija – navodi Šeguljev.

Pored Vojne bolnice nalazio se franjevački samostan, koji je car Josif II 1786. ukinuo i pretvorio u vojnu bolnicu, a franjevačka cr-kva preuređena je u sedište Slavonske gene-ralne komande.

U mračnom hodniku bolnice postoji epi-taf na latinskom jeziku jednom od graditelja

tvrđave, Mišelu de Vambergu. „Na kamenom brdu od kamena podigao

Tvrđavu, a sada ga među grobovima jedino kamen s nje pokriva. Breg je ime ovog tvor-ca; sa svakog brega se dižu senke, a na ovo-me jedna bleda leži. Zato, dobri namerniče, ovde nemoj samo stati već moli Svevišnjeg da i ova senka večnu slavu ima.”

Stara ratna komanda. Na samom po-četku Beogradske ulice, s leve strane ka Beo-gradskoj kapiji nalazi se najstarija i jedna od najznačajnijih zgrada u Podgrađu koja izlazi na tri ulice. Ulazi u sklop bolničkog kom-pleksa, ali je izdvojeni objekat. U toj zgradi bila je smeštena prva, Stara ratna komanda vojnog garnizona Tvrđave. Sagrađena je po nalogu barona Hajnriha Nehema, generala i komandanta u Petrovaradinu sahranjenog u crkvi Sv. Jurja u Podgrađu.

Prva vojna apoteka u Petrovaradinu nala-zila se na levoj strani, na sredini današnje Beogradske ulice, a otvorena je 1765. godi-ne. Zakupac je bila trgovačka kompanija iz Temišvara, ali zbog slabog poslovanja, već naredne godine prešla je u privatne ruke. Franc Šams, apotekar rodom iz Češke, preu-zima je 1802. Posle njega od 1817. godine vla-snici su se često menjali. Takođe, to mesto je poznato i po tome što su se tu okupljali pis-ci, pesnik Jovan Hranilović, dramski pisac Ilija Okrugić Sremac, Antun Gustav Matoš, Šamsov praunuk po ženskoj liniji, a navra-ćali su i književnici Đuro Arnold i Ubaldo Donadini. Apotekar Aleksandar Beodski je 1906. pokrenuo list Fruškogorac. Apoteka se na početku zvala Kod zlatnog orla.

Inženjerska direkcija. U produžetku Beogradske ulice s leve strane na ćošku s Ulicom Vladimira Nazora nalazilo se zdanje komorskog provizora. Odmah preko puta, malo niže niz ulicu ka Beogradskoj kapiji nalazi se dvospratnica u kojoj je bila sme-štena Mala španska komanda i inženjerijska direkcija, u čijoj su nadležnosti bili održava-nje pontonskog mosta između Novog Sada i Petrovaradina, kao svi građevinski radovi na Tvrđavi. U tom objektu je od 1928. do 1941. godine bila Kasarna kraljevića Tomi-slava. U prizemlju je postavljen polukružni gipsani reljef s motivom graničara, nepo-znatog umetnika.

Uz nju se nalazi velika dvospratnica koja izlazi na dve ulice, poznata kao Oficirski pa-viljon. I s druge strane ulice nalazi se neka-dašnji oficirski paviljon. U njemu je nekada bio običan vojni zatvor, a služio je i za vojnu posadu. Do 1941. godine zgrada se zvala Ka-sarna „Vožd Karađorđe”. Tu je bila i koman-da „Golubije pošte”, jedinog bataljona ovog roda vojske u Kraljevini SHS.

Kuća bana Jelačića. Nekadašnji Glav-ni arsenal zasigurno je jedna od najlepših zgrada bivšeg Vodenog grada. Zidana je u prvoj polovini XVIII veka.

– U njoj je bilo sedište dvorskog kome-sara i najveći strogo čuvan vojni arsenal u Podgrađu. Posle Drugog svetskog rata bila je među prvim kasarnama Vojske Jugoslavi-je, što se može videti i po obeležjima iz tog

perioda jer se još uvek vidi petokraka nad bočnim ulazom u zgradu – kaže Šeguljev.

Rodna kuća hrvatskog bana, austrijskog feldmaršala, vojskovođe i nesuđenog srp-skog vojvode grofa Josipa Jelačića (1801–1859) najlepša je privatna barokna građevi-na u Petrovaradinu, sagrađena 1745. godine. Kao carski komandant 11. juna 1849. poku-šao je sa Srbima da preotme Tvrđavu od Ma-đara, koji su izdali cara i prešli na stranu Lajoša Košuta. Na stogodišnjicu od Jelačiće-vog rođenja 1901. godine na fasadi je postav-ljena spomen-ploča s uklesanim vencem.

Dvor Sremske biskupije. Obnovljena Sremska biskupija preneta je iz Zemuna u Petrovaradin 1741. godine, nakon isterivanja Turaka iz ovih krajeva. Ona je bila u zdanju u današnjoj Ulici Lisinskog sve do 1773. kada je spojena s Bosanskom biskupijom, čije je sedište bilo Đakovo u Slavoniji. Danas je taj objekat u vrlo lošem stanju.

Sve su to sada stambene zgrade, kao i Ma-gistrat, bivša Gradska većnica sagrađena još 1726. godine.

– Gradska administracija bila je podređe-na komandantu Tvrđave, a bila je zadužena i da prikuplja kaldrmarinu. U ovoj zgradi do Drugog svetskog rata bio je smešten i Arhiv Vojvodine. U Magistratu su dugo čuvani i trofeji iz bitke na Vezircu koji su danas ne-stali – objašnjava Šeguljev.

U Beogradskoj 2 nalazilo se i sedište Šaj-kaškog bataljona, nazvanog po šajkama iz kojih su dejstvovali na neprijatelja duž reke. Borbeni bataljon je 1763. godine osnovala carica Marija Terezija. Zgradu krase dva kipa na pročelju – dva nakostrešena lava i Bogorodica s Hristom.

Kafane i bioskop. Glavna maltarnica nalazila se u zgradi koja izlazi na Trg vla-dike Nikolaja i Beogradsku ulicu. Zgrada je zanimljiva zbog toga što je svaki putnik i ko-čijaš u ono vreme morao da prođe pored nje ukoliko bi krenuo preko reke pontonskim mostom. U toj zgradi se zbog toga nalazila biletarnica gde se naplaćivala maltarina, tj. mostarina.

Na istom trgu, samo bliže Tvrđavi, na uglu današnje Štrosmajerove ulice nalazila se go-stionica „Kod sedam izbornih kneževa”, a popularno su je zvali „Kod sedam Švaba”. S druge strane ulice u Beogradskoj ulici bila je čuvena kafana „Kod zelenog drveta”.

Danas nema nijedne od njih, ali je osta-la legenda. „Kod zelenog drveta„ nalazila se preko puta zgrade Šajkaškog bataljona i imala je najveće dvorište i bunar na točak. U ovoj prostranoj kući priređivali su se balovi, a leti igranke s vojnom muzikom. Na spratu je bila ogromna sala koja je bila prvi bioskop u Petrovaradinu. Bila je to prva oficirska ka-fana u Podgrađu i pominje se 1739. godine. Ubrzo ju je potisnula gostionica „Kod se-dam izbornih kneževa”. U nju su na špricer navraćali oficiri, i to svakodnevno oko 11 sati. Ona je radila sve do 1918. godine, stoji u zapisu Markovićeve knjige „Šetnja po Pe-trovaradinskoj tvrđavi”.

5. JANUAR 2017.

16 5. JANUAR 2017.

Znameniti Srbi 19. vekau Sremu

Jovan Subotić (Dobrinci kod Rume, 1817 – Zemun, 1886) advokat, pesnik i političar (ep Kralj Dečanski, pesme Bosilje, drama Ne-manja, roman Kaluđer)

Tican Avramović, imenom Teodor (Voganj, 1764 – 1807) seoski knez i vođa pobune u Sremu nazvane po njemu imenom Ticanova buna u aprilu 1807. godine. Uhvaćen je posle dvadesetak dana i tajno streljan nekoliko meseci kasnije.

Jovan Gavrilović (Vukovar, 1796 – Beograd, 1877)istoričar i političar. Direktor kneževske kancelarije, ministar finansija, član Državnog saveta, upravitelj trgovač-ke škole, predsednik Srpskog učenog društva, treći namesnik Milana Obre-novića posle smrti Mihaila Obrenovića.

Đorđe Marković Koder (Sremska Mitrovica,1806 – Novi Sad, 1891) pravnik, pesnik i prevodilac. Bio je konzularni tumač u Carigradu, obilazio razvaline Troje (Romoranka, San matere srpske, Devesilje)

Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica, 1847 – Beograd, 1940) lekar, univerzitetski profesor, uteme-ljivač Medicinskog fakulteta u Beogra-du. Učio je kod Luja Pastera i Roberta Koha, u Pragu je u listu Vesnik čeških lekara proglašen patrijarhom zdrav-stvene kulture.

Nikola Hristić (Sremska Mitrovica, 1818 – Beograd, 1911) političar. Bio je predsednik vlade i mi-nistar unutrašnjih poslova za vlada-vine kralja Milana, ugušio je Timočku bunu 1884. godine.

Atanasije Stojković (Ruma, 1773 – Harkov, 1832) pisac i naučnik, ruski akademik, rek-tor Univerziteta u Harkovu. Napisao prvu knjigu iz fizike na srpskom jezi-ku, pisac prvog romana u novijoj srp-skoj istoriji “Aristid i Natalija” iz 1801. godine.

Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 1793 – Novi Sad, 1830) književnik, osnivač Letopisa Matice srpske i urednik prvog

broja u Budimu.Milica Stojadinović Srpkinja (Bukovac, 1828 – Beograd, 1878) Vrdnička vila, književnica. “Ja poje-ta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”, govorio je Njegoš o Milici. (U spomenicu Minki Karadžić, Izliv čuvstva, Kad se nebo muti).

German Anđelić, svetovno Grigorije Anđelić (Sremski Karlovci, 1822 – Sremski Karlovci, 1888) arhiepiskop karlovač-ki i patrijarh srpski od 1881. do 1888. godine.

Georgije Nikolajević (Jazak, 1807 – Sarajevo, 1896) teolog i mitropolit dabrobosanski. Profesor Bogoslovije u Zadru, urednik Srpskog dalmatinskog magazina.

Đorđe Natošević (Slankamen, 1821 – Karlovac, 1887) lekar, pedagog i pedagoški pisac. Prvi pisac udžbenika u Srba po Vukovom pravopisu, osnivač učiteljskih škola u Pakracu, Novom Sadu, Karlovcu i Pan-

5. JANUAR 2017. 17

Josif Rajačić (Lučane kod Brinja, 1785 – Sremski Karlovci, 1861) mitropolit karlovački od 1842. do 1848. godine, karlovački i patrijarh srpski od 1848. do 1861. Zaslužan je za stvaranje Vojvodstva Srbija i uzvišenje mitropo-lije na stepen patrijaršije.

Stefan Stratimirović (Kulpin, 1757 – Sremski Karlovci, 1836) mitropolit karlovački od 1790. do 1836. godine. Umirio Ticanovu bunu.

Đorđe Stratimirović (Novi Sad, 1822 – Beč, 1908) komandant srpske vojske 1848. godi-ne, poslanik na srpskim narodnim-cr-kvenim saborima u Sremskim Kar-lovcima.

Georgije Branković (Kulpin, 1830 – Sremski Karlovci, 1907) episkop temišvarski od 1882. do 1890. godine, arhiepiskop karlovački i patri-jarh srpski od 1890. do 1907. godine.

Vladimir Nikolić (Senta, 1857 – Sremski Karlovci, 1922) arhitekta (Patrijaršijski dvor u Srem-skim Karlovcima, Bogoslovski semi-nar, Bogoslovija, Stefaneum, Vladi-čanski dvor i Pozorište Dunđerskog u Novom Sadu)

Lukijan Mušicki (Temerin, 1777 – Karlovac, 1837) vladika i pesnik. Arhimandrit mana-stira Šišatovac, vladika u Plaškom.

18 5. JANUAR 2017.

Na potezu od Para-buća kod Ratkova do Selenče nekad je bilo desetak sa-laša, a ondak je došlo neko drugo vreme, stigla je ko-

masacija i salaši su rušeni zarad za-družnog zemljišta. Još gore je bilo u ataru Selenče ka Baču, tu su priko noći nestajali švapski salaši. Stare gazde je revolucija odnela daleko u neke druge zemlje, a salaše nije imao ko da čuva.

Dobri pašnjaci. Na jednom ta-kvom starom švapskom salašu svoj mir i paorski izazov istovremeno našli su Jan Kolar i njegovi stari.

– Imali smo naš salaš na Belom po-lju u Malom Baču i uspeli samo da ga tokom komasacije zamenimo za ovaj u Selenči, u našem selu. Radilo se, stočarilo na okolnim pašnjacima od kanala ka sadašnjoj Fazaneriji, sijala se i pšenica – i rađalo je, bo-gami – divani setno ali raspoloženo Jan Kolar.

Il’ Franc il’ Peter. Moram vam divaniti o događaju od pre tridesetak godina, priča.

– Ustanem rano, kô i obično, a na kapiji neki gospodin. Kaže, došao je da vidi salaš gde je rođen, da vidi kraj di su mu bili dedovi i očevi. Pomi-slim, ovaj će ostati i oma ga pozovem u kuću. Bilo je to 1986. godine kad je na salaš stigao nekadašnji gazda.

Takva su vremena bila, velim sam sebi.

– Dobro, mi smo selili iz Malog Bača, a on je morao mnogo dalje i ne bi mi bilo žao da je kazô i da ostaje. Al’ nije tako bilo, već je stari Švaba želeo samo da poseti kraj gde je ro-đen i gde su mu grobovi starina. Iz-divanili smo se kô ljudi – otišô je Šva-ba. Žao mi je, ne sećam se njegovog imena. Zaboravio sam, al’ je trebalo da napišem. Iznenadio me i sludio pa sam zaboravio, al’ volô bi’ da vam sad mogu reći da je bio Franc il’ Peter il’ ko zna koje ime, al’ ne znam. I šta ću sada – vajka nam se.

Setva pred Jovanjdan. Jan Ko-lar seje žito. Sve zna o njemu.

– Ako kiša pada u oktobru i novem-bru, može da se seje i kasnije. Isku-stvo mi kaže da na ovoj našoj plodnoj panonskoj zemlji nikad nije kasno. Rodi i kad ga baciš u njivu i u de-cembru. Ih, jedne godine sam zdravo okasnio i posejao žito tek 17. januara. Komšije mi govorile da neće tu biti roda, a ono dobio sam bolji prinos od Gajdoša, koji je te godine žito pose-jao 5. oktobra. Tako je bilo, ali to ne znači da tako treba raditi. Žito se seje

Kolarov salaš jedini je u ataru Selenče. Nijednog nema više. A nekad su ovde bili salaši Mackovića,

Drčkovih, Gajdoša, Doboša, Sklabinskih... Držan je bio najveći i najopremljeniji

Kod Jana su klompe još

na pendžeru

SalašarSKi divaNi u SeleNčaNSKom ataru

Autor: Jovan tanurdžić

195. JANUAR 2017.

u ranu jesen, to vele stručnjaci, tako su radili i naši stari. I ja sejem uvek čim se zemlja malo prosuši, a to moje u januaru je bila iznimka. Ima takih stvari u životu, svašta čovek prebaci preko glave na selu.

Na salašu posla uvek ima, ko hoće da radi.

– Vredni su salašari, nema šta. Za nas paore nema nedelje il’ prazni-ka, moraš da radiš kad ti vreme do-zvoli.

Trpen spasen. Okućnica Kolara nije bogzna šta, petlovi uživaju s ko-kicama u avliji, tu su tri kera. Vole Jan te kućuše, javljaju kad mu neko dođe, sam živi i kerovi mu dođu kô rod neki, bože me prosti.

– Imo sam i vučjaka i keretine veli-ke, a ovi mali su žestoki ne daju unu-tra sem kad sam ja tu. Čuvarkuće prave. Na salašu, videli ste i klompe stare na pendžeru, treba mlogo da se radi i da se sve dovede u red. Nedo-staje mi struja, bez elektrike teško je ulagati i stvarati. Tu sam na korak do asfalta, tu je i dalekovod, a struje na salašu nema.

Kaže da mu je još Elektrovojvodina obećala da će sprovesti liniju do nje-govog salaša, ali...

– Prošlo je otad više godina, a bilo je – strpi se samo još malo, za mesec-dvai donećemo ti elektriku... Verovao sam im, verujem i sada. Ali još ništa. Tražili su mi ranije milion dinara za priključak, nemam ja tih para za tu namenu. A struja je potrebna svima na ovom potezu, ne samo meni. Ne samo Janu Kolaru.

Posô s kokama. A kad dođe stru-ja jednom, naš domaćin će je dočekati s velikim planovima.

– Krenuću u investicije, znam kako se to radi, bio sam na drugim salaši-ma. Moj salaš ne bi prepoznali kako sam ga osmislio. Planiram da podi-gnem ribnjak tu na kanalu ispod sala-ša. Verujem da je to perspektivno.

Nismo mi Slovaci u Selenči samo metlari, kaže.

– Jeste, znani smo po proizvodnji metli, u selu su dvadest trojica me-tlara. Kasperozovski izvoze u Itali-ju. I ostali proizvođači su dobri. Đura Šafarik drži ovce, to im je tradicija. A ja bih hteo da poribim ovaj jaroš, da iskoristim blagodeti vode i kanala. Znam da se od ribnjaka može solidno živeti. Al’ bez elektrike ne ide.

Sve donedavno držô je Jan koke nosilje, nosio je jaja i piliće očišćene na novosadske pijace, a sad se okreće drugim poslovima.

– Velik je posô s kokama, a zarada mala, skoro nikakva – kaže.

Bio je sjajan sunčan novembarski dan, uživamo u pogledu preko pose-

janih njiva, gledamo čak i do Bača pa i dalje.

– Tamo ka Drži i Fazaneriji su paš-njaci, izuzetno je dobro za ovčarenje i to Šafarik zna, a mi paori s malo zemlje tražimo posla u sejanju repe, kukuruza i žita. Vredni su Slovaci i vidite kako su njive uzorane, a ipak je ostalo još neubrana kukuruza i kampanja repe još traje. Samo da se ovremeni, posejaćemo mi sve, nema parloga u ataru Selenče.

Ostaju na selu. Vredi kazati da je salaš Jana Kolara jedini u ataru. Ni-jednog nema više. I zato navijamo da stigne ta struja kako i Jan ne bi odjez-dio u selo, gde je sve češće u svojoj kući. A nekad su ovde bili salaši Mac-kovića, Drčkovih, Gajdoša, Doboša, Sklabinskih... Držan je bio najveći i najopremljeniji salašar, a sad je knjiga spala samo na Jana.

– Tako je vreme bilo i tako je sud-bina htela – kao da se pravda naš do-maćin.

A njegov seljanin i prijatelj Mihal Nosal, nekadašnja seoska fudbalska zvezda, dodaje:

– Kod Jana se sve unapred zna i kad se ispune obećanja za struju, obnoviće se još salaša i neće Kolarov biti jedini u Selenči. Vredan je ovaj narod, tre-ba mu pružiti samo malo da vrati pet puta više. Da ostanemo na selu, kad se već svi zaklinju u takvu politiku. Mi to hoćemo i volimo – ističe Mihal.

Atar sve zna. I tako, novembar-ski dan nije dugačak, a još smo ga skratili uz vino i nešto narezano sit-no na astalu. Dabome, uz priču pr-venstveno. Ne treba preterivati, nije Novi Sad ni blizu ni daleko.

Pozdravljamo se s Janom, stišće ruku onako čvrsto, jeste to paorski, ali kao da želi da još za taj trenutak duže bude s gostima, da nam potvr-di da je baš sve tako kako kaže, da će biti kako očekuje. Mi mu verujemo, što je do njega, tako će i biti. Samo ta elektrika da dođe. Pa, 21. vek je već debelo, bogamu.

– Zar nije grehota što nema nas više na salašima u ovoj blagorodnoj ravnici, pita nas na rastanku.

Grehota je, Jane, a valjda dolaze bo-lji dani i za salašare i paore Selenče.

Znamo da bi i zakukao od muke, svako bi na njegovom mestu. Ali neće paor da tek tako pokaže šta mu je na duši. Neće čoveku, ali zato njegov atar zna sve.

Iza nas ostaju salašarski bagremo-vi, dim iz kuće, uzorana zemlja i mi-ris polja koji je opčinio i našeg doma-ćina. I nema dana da se ne spusti do kanala i prepusti se mašti za dane i godine koje tek dolaze. I danas je Jan Kolar bio tamo, sigurni smo.

KRAJ GODINE NA NOVOSADSKOJ PRODUKTNOJ BERZI

I TRGOVCI PRAZNUJU

Poslednja radna nedelja u 2016. godini odno-sno praznični period i stabilnost cena primarnih poljoprivrednih proizvoda definisali su dešavanja na robnom tržištu. Prodavao je odnosno kupovao samo onaj ko mora. Smirivanje tržišta bilo je pri-metno i kroz berzansko trgovanje, gde je ukupno prometovano 350 tona robe, finansijske vredno-sti 6.006.000 dinara. Promet je bio manji za 46% nego prethodne nedelje.

Zanimljivo je to da se ove, kao i prethodne ne-delje, trgovalo isključivo kukuruzom. Ponderisana cena je viša od prethodne nedelje i iznosila je 16 din./kg bez PDV-a (17,60 sa PDV-om), što je za 1,27% više od upoređujućeg podatka iz prethod-nog nedeljnog perioda.

Trgovanje ostalom robom, a pre svega pšeni-com i sojom, nije registrovano jer je opseg, to jest razlika u cenama koje traže prodavci i onih koje nude kupci jednostavno bila prevelika.

PRODEX je zabeležio rast za 0,67 poena usled više cene kukuruza, tako da je 30. decembra 2016. vredeo ukupno 204,13 indeksnih poena.

U Čikagu je u odnosu na prethodnu nedelju pšenica poskupela za 1,91%, a kukuruz za 0,69%. U Čikagu je u odnosu na prethodnu nedelju soja poskupela za 0,88%, a sojina sačma za 1,78%.

U Budimpešti je u odnosu na prethodnu nede-lju kukuruz pojeftinio za 0,03%. U Parizu je u od-nosu na prethodnu nedelju pšenica poskupela za 0,45%, a kukuruz za 0,15%.

v. d. direktorMiloš Janjić

5. JANUAR 2017.20

Čovek iz naroda u carstvu nebeskom

Patrijarh Pavlesvetac kojeg smo poznavali

mi smo jedno od retkih po-kolenja koje je imalo tu zaista izuzetnu pri-vilegiju da sre-će, viđa, gleda i

sluša jednog pravog sveca, kaže novi-nar i književnik Đorđe Randelj.

– Nismo ga lično upoznali jer ni-smo ni mogli, ni Svetog Savu ni Svetog cara Lazara, ni Dositeja, ni Njegoša, ali smo patrijarha Pavla gledali i slušali i za njegovo zdravlje se brinuli i raspitivali. I na sahranu mu pošli, gde je došlo i preko milion Srba – ističe autor knjige „Patrijarh Pavle, svetac kojeg smo poznavali” u izdanju Prometeja.

Na promociji ove knjige u Srpskom narodnom pozorištu govorili su aka-demik Matija Bećković i izdavač Zo-ran Kolundžija.

Ljudi u predmonoteistič-koj fazi. Narod je patrijarha Pavla proglasio svecem zbog skromnosti, čemu se i sam divim, ali ne pravim Vavilonsku kulu od toga.

– Tu skromnost isticale su vlasti pa su mnogi mislili da je to najvažnije po čemu se Pavle prepoznaje. A on je bio jedan od najvećih intelektua-laca svog vremena. Patrijarh je u sebi imao carstvo božje, a carstvo nebe-sko u perspektivi, u budućnosti. Da uprostim, uvek se ponašao isto – kad je izbegao iz Slavonije pred ustaša-ma, kad je negovao svoje izmučene zemljake u Srbiji, kad je krpio cipele kolegama u Bogosloviji, kao mladi je-romonah u manastirima, na studija-ma u Atini gde je doktorirao teološke nauke, kao vladika raško-prizrenski i kao prvi čovek Srpske pravoslavne crkve – kaže naš sagovornik.

Slutim da je u najlepšem delu raja, uz skute Svetog Save i Njegoša, Tesle i Ive Andrića, Dositeja... Takvi ljudi se i u najvećim narodima pojave jednom u 500 godina

215. JANUAR 2017.

Odrastao je među katolicima, nje-govo rodno selo bilo je potpuno okru-ženo hrvatskim selima, tokom ško-lovanja sretao se s muslimanima, školski drug i najbliži prijatelj u sa-rajevskoj gimnaziji bio mu je Meša Selimović...

– Ali na Kosmetu je bilo sve druga-čije. Šiptari nisu bili muslimani, već ljudi u predmonoteističkoj fazi, ništa im nije bilo sveto, a još su bili instru-isani da mrze sve što je država, sve što je srpsko.

Još sredinom pedesetih, kad je bio na postdiplomskim studijama u Ati-ni, njegovi profesori su rekli:

– Kad bismo mi imali dva ovakva teologa, bili bismo najjača pravoslav-na crkva na svetu.

Pavle je jedan od najvećih naučni-ka u istoriji SPC, ostavio je tomove knjiga. Iz Prizrena je bio nadležan za pitanja kanonskog prava, što se kod nas nikad nije desilo jer je u Beogradu Teološki fakultet, arhijereji...

Plač Jeremijin. Kad je Miloše-vić preuzeo vlast, Kosovo i Metohija dolaze u žižu javnosti.

– Dotad se u Dnevniku nije pisa-lo ništa van pokrajine, o južnoj i po-gotovo. Pitali su ko će ići u Prištinu i ja sam se prijavio. Odlučio sam da idem, ali ne zbog cara Lazara i carice Milice, već zato što sam bio roman-tični početnik u novinarstvu, zane-senjak koji sanja o velikanima koji su bili u ratu – Orijanu Falači, Džonu Ridu, Ernestu Hemingveju... Svi oni su morali da pređu okeane da bi sti-gli do frontova, a ja sam imao rat na kućnom pragu, na ličnu žalost i pro-fesionalnu sreću.

A tamo je bio užas, kraj! – Roditelji Srbi čekali su decu pred

školama da bi ih sproveli do kuće. Oku-

paciona vlast, starozavetna tragedija. Nakon objavljene serije dramatičnih reportaža izbacili su me iz Dnevnika jer sam citirao Plač Jeremijin iz Starog zaveta: „Sva će ta zemlja opusteti jer je niko ne uzima na um”.

Beograd suzama ne veruje. Pavle u svoj vladičanski dvor u Pri-zrenu nije primao novinare više od dve decenije, sve od šezdesetih godi-na do moje posete 1989. godine.

– U Prištini su mi kolege dopisnici beogradskih listova rekli da reči vla-dike u beogradskim redakcijama pre-krajaju. Tri decenije je kukao i zape-vao, preklinjao da se zaustavi progon Srba s Kosmeta, a niko u Beogradu ne čuje, osim urednika cenzora. Šta-više, politički vrh proglasio ga je ve-likosrpskim nacionalistom i šovini-stom jer, tobože, izmišlja da su Srbi na Kosmetu ugroženi. I rekle su mi kolege da me neće primiti ne zato što je uvređen, jer njega nebeskog peša-ka niko i ne može uvrediti, već zbog toga što neće da gubi vreme s novi-narima zbog izjava koje će na kraju biti izokrenute.

Reportaže koje sam slao u Dnev-nik bile su u redu, ali kako doći do vladike Pavla?

– Moj otac, najstariji novosadski prota, kaže mi šta da radim.

– Nađi sekretara Eparhije prizren-ske Radiča Radičevića. Bio je đak Karlovačke bogoslovije, a ja sam mu tada poklanjao staru garderobu, ka-snije je kod nas i u kuću dolazio. Me-đutim, u dvoru u Prizrenu niko se ne javlja na telefon pa odem tamo ko-lima iz Prištine. Zvonim na kapiju, niko ništa. Gurnem kapiju i ona se otvori širom. A ne kao kod nas u No-vom Sadu, treba ti nedelju dana da uđeš kod vladike.

Čovek iz naroda u carstvu nebeskom

Patrijarh Pavlesvetac kojeg smo poznavali

A šta biste vi mene pitali. Vi-dim veliko zeleno dvorište s pokoše-nom travom kao u francuskim filmo-vima i odrpanog starog kaluđera.

– Na njemu iskrpljena, isprana, iz-beljena stara mantija, a odgore neki nemogući lonac plavi džemper, s dva dugmeta od predviđenih šest. Nosi kantu prekrupe živini. Kažem:

– Izvinite, otac Radičević jel’ tu?– Nije, otišao je u grad na Autobu-

sku stanicu da kupi karte. A šta će vam otac Radičević?

– Ja sam iz Novog Sada pa ga tra-žim da mi sredi susret s vladikom Pavlom. Da napravim intervju s njim.

– Ne daje on intervjue.– Pa, samo nekoliko pitanja...– A šta biste vi mene pitali?

Mercedes mnogo troši. I tad zaprepašćen shvatim da u stvari već pričam s vladikom.

– A on preko celog dvorišta nosi kantu prekrupe da nahrani svinje. I počnem da lažem, što sam i priznao u knjizi, da sam samo zbog njega, zbog intervjua potegao službeno čak iz Novog Sada u Prizren.

– Ima 600 kilometara u jednom pravcu, znate li koliko to košta?

– Ne dajem intervjue, opekao sam se, nisam ni uvređen, već neću da mi uzimaju vreme. Šta god ispričam – biće drugačije. Sem toga, nemam vremena, moram da idem…

Ipak, pozove me Pavle unutra i skuva mi kafu! Utom stiže sekretar, ja mu se predstavim, on zahvali mom ocu i kaže Pavlu:

– Za danas nema autobuskih karata za prevoz.

Bože blagi, pa oni su se vozili po Kosmetu u autobusima javnog pre-voza! U tim crnim mantijama i s ka-

Slutim da je u najlepšem delu raja, uz skute Svetog Save i Njegoša, Tesle i Ive Andrića, Dositeja... Takvi ljudi se i u najvećim narodima pojave jednom u 500 godina

22 5. JANUAR 2017.

– Iako sam se toliko družio s Pavlom, ne bih ga, zbog prevelike razlike u godinama, razumeo da ni-sam odrastao u svešteničkoj kući. Moj otac je bio na pola puta izme-đu mene i patrijarha, čak bih rekao da je bio bliži njemu nego meni. Jer stvarno treba razumeti njegove reči kao što su ove:

– Ako bi po cenu zločina trebalo da nestane srpskog naroda, ne bih pri-stao na zločin. I kad bih ja bio posled-nji Srbin, isto bih se poneo. Jer ćemo tako ući u carstvo nebesko.

Patrijarh Pavle umro je u 96. godi-ni nasmejan, siguran da samo odlazi do vrata Gospodnjih, kako to praved-nici čine.

– Slutim da je u najlepšem delu raja, uz skute Svetog Save i Njegoša, Tesle i Ive Andrića, Dositeja... Uz sve velikane koje smo imali. Takvi ljudi se i u najvećim narodima pojave jed-nom u 500 godina.

ji hrane i lekova za Muslimane kod Srebrenice.

– Pavle je odjurio tamo i naredio da se pomoć propusti jer muslimanska deca gladuju. Drugi put Muslimani nisu propustili konvoj pomoći za ci-vile i nejač u srpskim enklavama, ali je patrijarh Pavle i dalje tvrdio da se naši vojnici neće ponašati kao protivnički i da mi te konvoje moramo pustiti. Jer svaka ptica svojim glasom peva.

Treći kandidat. Siguran sam da je Pavla za patrijarha srpskog 1. decembra 1990. godine, u jednim od najtežih vremena za naš narod, po-stavila ruka Gospodnja.

– Da ne bi bilo uticaja, postoji pravilnik po kome se predlože tri kandidata za novog patrijarha a za-tim najmlađi vladika izvlači kover-tu s imenom jednog od njih. Bila su dva fenomenalna kandidata – vla-dika šumadijski Sava Vuković iz Sente, na koga je tipovala većina, i episkop niški Nikolaj, takođe viso-kocenjen. Tražio se treći kandidat koji je morao da dobije minimum glasova članova Sinoda, mislim 11, koji bi se pridružio Savi i Nikola-ju. Glasanje je ponavljano više od deset puta, bez uspeha – stalno su njih dvojica bili jedini kandidati za drugi krug. Na Pavla niko nije raču-nao, došao je u iskrpljenoj mantiji. I onda, valjda u 17. krugu glasanja, ušao je kao treći. Tad je najmlađi vladika uzeo tri koverte, izvukao jednu i pročitao njegovo ime. Svi su skočili od radosti, najzad naj-bolji čovek među nama je izabran, govorili su.

Crnac za zlatnim gajtanom. Posle tri-četiri decenije svađa crkve u zemlji i rasejanju, pomirio ih je na-kon nekoliko odlazaka u SAD kao pa-trijarh.

– I to je pravo čudo, niko nije očeki-vao da će uspeti. Prokrstario je zbog toga Amerikom uzduž i popreko. Kad je prvi put stigao u Los Anđeles, izuo se i ušao u okean do pojasa. Izvadio je dva kamenčića, obrisao ih, polju-bio i stavio u džep. Gledao je nekoliko minuta u horizont i pošao na obalu. Odjednom, šef obezbeđenja američ-kih službi, visok krupan crnac sa zlat-nim gajtanom na uniformi, izađe iz stroja, klekne i zaplače. Kolege poče-še da viču na njega zovući ga nazad u stroj pošto je počinio strašnu profesi-onalnu grešku. Samo im je rekao:

– Video sam sveca.Prišao je Pavlu, poljubio ga u ruku

a patrijarh ga blagosiljao.

U najlepšem delu raja. Obja-vio sam 25 knjiga, ali nijedna ne može po tiražu da se meri s ovom, kaže Randelj.

milavkama na glavi. Milošević mu je poslao mercedes i BMW, nove, da se ne bruka jer će dođi stranci, a Pavle ih je odmah gurnuo u šupu, međ’ ko-koške da nose jaja na kožnim sedišti-ma. Kazao je da mnogo troše, a srp-ski narod nema šta da jede, bilo ga je sramota da se vozi u njima…

Slamka spasa. Pavle je namera-vao da taj dan obiđe Dečane, Grača-nicu i Prištinu pošto je to bilo par nedelja pre onog čuvenog Slobinog nastupa na Gazimestanu. I na to se zakačim.

– Preosvećeni, pa ja se vraćam za Prištinu, prolazim pored Dečana... Lepo vas povezem i usput se ispri-čamo.

I ponovo nije pristao.Tad se uhvatim za poslednju slam-

ku.– Ali bojim se sam da vozim po Me-

tohiji i Kosovu.I tad je pristao, da me zaštiti.– Pa, dobro kad je tako, sešćemo s

vama u auto, taman zajedno možemo do Gračanice.

Krenuli samo, posle smo još neko-liko dana obilazili Kosmet. Pričao mi je istoriju svakog sela. Kasnije sam ga posećivao i u Beogradu.

Pred šiptarskom jamom. Re-kao mi je da zvanični Beograd nije bio zadovoljan njegovim angažova-njem u odbrani fizičkog opstanka Srba na Kosmetu.

– I pokazao mi je selo u kom je ne-kada bilo 80 srpskih kuća, a 1989. svega 14.

– Kako da od tih preostalih porodi-ca tražim da sad istrpe ono što nekad nije moglo 80?

Na tim putovanjima jednom su ga zaustavili Šiptari kod neke jame.

– Rekli su mi da čitam molitvu za Albance koji su nekad ranije navodno pobacani u tu jamu. Savetovali su se šta da rade sa mnom. Mislio sam da će me ubiti, ali bio sam spreman.

I bio je spreman. Zašto? Zato što je Pavlov životni stav bio da svaki dan proživi kao da je poslednji, da mu svaka reč koju izgovori bude toliko važna kao da je poslednja.

Svaka ptica svojim glasom peva. Leta 1991. godine pozvao je Pavle zagrebačkog kardinala Franju Kuharića u Sremske Karlovce.

– Služili su zajedničku liturgiju u Sabornoj crkvi i pored nje u hrvat-skoj Crkvi Imena Marijinog, čak su uzvratan susret održali ubrzo i kod Plitvica, na granici između tamoš-njih Srba i Hrvata. Ali to nisu hteli da vide ni Tuđman ni Milošević. Mada, i dalje mislim da je o svemu odlučivao neko važniji od njih dvojice.

U ratu su bili blokirani konvo-

235. JANUAR 2017.

Stranu o ekologiji omogućio vam je

Ekologija nije samo čuvanje okoline i korišćenje obnovlji-vih izvora energije, ona može biti i izvor ideja za unosan bi-znis. Primera ima bezbroj, a dobre inicijative dobijaju po-dršku na raznim konkursima

uz finansijsku podršku. Objavljuju ih pokra-jinske i državne institucije i ministarstva, kao i raznovrsni evropski fondovi. I nisu to obavezno organske paprike i krastavci.

Povratak iz Londona. Pavle Neća-kov s ocem Severinom u ribnjacima u oko-lini Zrenjanina bere zreli rogoz i od listova te barske biljke pravi papuče, čizme, pod-metače, torbe i korpe. Ekološke papuče pos-

pešuju cirkulaciju krvi i sve su popularnije kod nas. Jelena Marić je radila kao inženjer pejzažne arhitekture, ali je pre tri godine kupila 58 koza. Sad ih na farmi s mlekarom ima stotinak, u mlekari joj pomaže desetak radnika, a danas njihove proizvode drže svi veći trgovinski lanci u zemlji. Kaže da su joj dosta pomogli Fondacija Ana i Vlade Divac i Poljoprivredni fakultet. Borisav Radojković se vratio iz Londona, gde je radio kao eko-nomista, samo da u Srbiji pokrene zanatsku proizvodnju piva.

Pre nekoliko godina USAID je uz još ne-koliko institucija osmislio konkurs „Zele-ne ideje” na kome su originalne poslovne zamisli nagrađivane znatnim sumama do-

voljnim da se uđe u posao. Tako je Anica Simović predložila pokretanja pogona za sušenjem voća i lekovitog bilja na Kopao-niku. Predložila je fondaciji da nabavi so-larnu sušaru i proizvodi i pakuje zdravu hranu. Pobedila je na regionalnom konkur-su, dobila 17.000 evra i sad uveliko proda-je čips od jabuka, sušenu šargarepu, razne čajeve...

Posao nadohvat ruke. Robert i Josip Grabarević iz Subotice na isti konkurs su došli za sjajnim izumom – konstruisali su prvo solarno vozilo za prodaju sladoleda na svetu. Neobična mašina na točkovima ima najmoderniju tehnologiju, LED rasve-tu, hlađenje na solarnu energiju. Naravno da su i oni dobili podršku pa su od novca dobijenog na konkursu proširili proizvod-nju – uvode i grejanje na solarnu energiju, kojim zimi mogu da prodaju kafu i čaj. Bi-cikl može da pređe 40 kilometara uz pomoć sunca, a kad padne noć, radi još 12 sati.

Milan Bogojević i Marko Ristovski u Uži-cu su otvorili ekološki hostel. Iznajmili su kuću i napravili tematski hostel s motivima Užičke republike – nameštaj je od starih paleta, sve je ukrašeno petokrakama, ti-tovkama... I rade punom parom.

Fruška gora je prepuna šipurka, bazgi-nih bobica, divlje kruške, jabuke... Pekmez od njih ne samo da je organski nego i vrlo zdrav. Recimo, pekmez od bazginih bobica već posle desetak dana konzumiranja znat-no pomaže u poboljšanju krvne slike. Su-ština dobrog pekmeza je u odvajanju soka od voćke čime se dobija potrebna gustina.

Još neviđeno. Dragan Mitić iz Niša pre deset godina ostao je bez posla u duvanskoj industriji, ali je otpremninu uložio u pro-izvodnju organskog đubriva. S porodicom je počeo u garaži, potom su registrovali poljoprivredno gazdinstvo, a danas imaju preduzeće.

I jedna ideja za decembar. To još niko ne radi u Srbiji, a hit je u svetu. Umesto proda-je novogodišnjih jeliki, postoje preduzeća koja ih – iznajmljuju! Uoči praznika izva-de drvo iz rasadnika, presade ga u dublji ćup i dostave na kućni prag. Dogovorenog dana dolaze po svoju jelku i vraćaju je u zemlju do narednog decembra. Kada stabla postanu prevelika za kuću, iznajmljuju se kompanijama ili gradovima, a na kraju ih zasade u šumu da tamo nastave život i pra-ve kiseonik. Cena iznajmljivanja? Potpuno ista kao kad biste jelku kupili na pijaci, s tim što je ne morate sami donositi u kuću niti odnositi posle praznika. Ako se nekoj porodici baš svidi jelka koju su iznajmili ove godine, dobiće je i sledeće!

Autor: Isidora Filipov

KaKo zaradItI na zadovoljstvo cElE planEtE

Ekološke biznis-ideje za 2017.

24 5. JANUAR 2017.

historia magistra vitae est

Hronologija doseljavanja u Panonsku niziju istoričara Ljubivoja Cerovića

Srbi u Vojvodini

narod najstariji

Srbi počinju da se na-seljavaju u panonsku niziju u IV veku u vre-me Velike seobe na-roda. Na tlo današnje Vojvodine masovno se doseljavaju 567. go-

dine i najstarije su stanovništvo koje ovde živi u kontinuitetu od tih vre-mena – piše istoričar Ljubivoje Cero-vić u knjizi „Narodi na tlu Vojvodine: od preistorije do dvadesetog veka”, koja je izašla u izdanju Prometeja.

Srbi su stigli iz prapostojbine Boj-kovine ili Bele Srbije u današnjoj Boj-kivštini na Karpatima u Ukrajini. To je kraj na vododelnici crnomorskog i baltičkog sliva, na severu zahvata tok Sana, pritoke Visle, na istoku poreč-je Dnjestara do ušća Lomnice u ovu reku, na jugu do Teresve pritoke Tise, a na zapadu do reke Už, takođe Tisi-ne pritoke.

Porfirogenitov spis. S tog po-dručje Srbi se prema Banatu i Bačkoj sele duž reka Moriša i Tise.

– Ovde su svi živeli oko 150 godi-na, a zatim je većina početkom VII veka krenula dublje na Balkan. Dopr-li su sve do Olimpa i udarili temelje

naselju Srbici, današnjoj Serviji. Ka-snije su ih Vizantinci iselili u oblast Gordiju u Maloj Aziji. Bojkovinu kao prapostojbinu Srba pominje vizantij-ski car Porfirogenit u spisu „O uprav-ljanju carstvom”, nastalom između 948. i 952. godine. Do toga je došao na osnovu podataka koji su njegovi saradnici prikupili među južnoslo-venskim plemenima. Više stotina go-dina od Volge preko Panonije do Me-diterana bio je neprekinut slovenski pojas, sve dok krajem IX veka ovde nisu upali Mađari kao i neka german-ska i romanska plemena.

Beli Srbi. Raspravljajući o Bojko-vini kao prapostojbini Srba, akademik Đorđe Sp. Radojčić u radu Južnoslo-vensko-ruske veze do početka 18. veka ističe da su Srbi, koji su dva i po veka živeli u novoj domovini, dugo pomi-njali staru domovinu tamo na severu gde se isto tako lepo živelo, čak mno-go lepše nego tad na Balkanu.

– Ovo kazivanje o staroj domovini Srba zasnivalo se na podacima koji su sredinom X veka prikupljeni za Por-firogenita. Prošlost Bojki odnosno Belih Srba i danas privlači ukrajin-ske naučnike. O bliskosti današnjih

Autor: Miloš Dukić

255. JANUAR 2017.

Hronologija doseljavanja u Panonsku niziju istoričara Ljubivoja Cerovića stanovnika Bojkivštine u Ukrajini i Srba iz Panonije i Balkana piše antro-polog V. V. Bunak. U govoru Bojki je mnoštvo reči koje su opštepoznate u srpskom, a kojih nema u ukrajinskom istočno od Dnjestra, mnoštvo je istih toponima, mnoga srpska imena izve-dena su iz naziva Bojki...

Od Banata do Like. Sorabi od-nosno Polapski Srbi s područja gor-nje Labe naselili su se u panonsku niziju 626. godine.

– U Polablje su došli između II i IV veka a u petom su se već ujedinili u moćnu vojnu i političku zajednicu. Početkom VII veka vladar im je bio knez Dervan iz plemena Soraba. Na-sledili su ga sinovi koji su pristupili Samovom kraljevstvu, prvoj sloven-skoj državi koja je postojala od 623. do 658. godine. Ta država nastala je nakon što su Avari poraženi pod Konstantinopoljem. Jedan od Derva-novih sinova poveo je Polapske Srbe u Panoniju.

Slovensko pleme Severini, poznati i kao Severjani, u starom zavičaju ži-veli su oko Dnjepra i njegovih pritoka Desne, Sejma i Sule sve do današnjih jugozapadnih krajeva Ukrajine.

– Pomerajući se na jugozapad, Se-verini su u VII veku naselili istoč-ni Banat, o čemu svedoče toponim Turn Severin i Severinska županija. Dunav prelaze nešto kasnije i prodi-ru dublje na Balkan i ostavljaju nazi-ve mnogim lokalitetima, a ime ovog plemena zadržalo se i u srpskim ime-nima i prezimenima. Deo tih Srba za-držao se u Banatu, dok je deo krenuo na zapad sve do Like, o čemu svedoči naziv mesta Srb na Uni.

Naselje i manastir. Bodirozi, poznati i kao Obodriti, slovensko su pleme koje iz Donje Labe preko Kar-pata prelaze u Panoniju.

– Njihove seobe su bile postepe-ne i trajale su nekoliko vekova, us-put su ostavljali toponime kao što je reka Bodrog, koja izvire u Karpatima a u Tisu se uliva kod Tokaja. Reči-ca Bodrog postoji i na severozapadu Bačke i uliva se u Dunav, a po njoj su naziv dobili tvrđava i ugarska župa-nija – piše Cerović.

Bodiroge je put dalje vodio prema Pomorišju.

– Zabeleženo je da se 824. godine naseljavaju na levu, banatsku obalu Moriša. Tamo se Bodrogom nazivaju rečica, naselje i manastir koji je na-stao na temelju ranijeg slovenskog svetilišta. Mnoga srpska prezimena izvedena su od imenice Bodirog od-nosno Bodrog.

Huni ili Finci? Početkom VII veka, uz saglasnost vizantijskog cara

Iraklija, mnoga slovenska plemena iz istočnoevropskih prostranstava ma-sovno prelaze na Balkansko poluo-strvo.

– Tu su se uklopili među Srbe koji su došli nešto ranije. Posle nekog vremena Srbi su uspostavili državne zajednice, a najznačajnije su bile Raš-ka, Duklja, Travunija, Hum, Bosna i Paganija, o čemu pište Porfirogenit. Pokrštavanje je krenulo i iz Konstan-tinopolja i iz Rima, ali sa slabim us-pehom jer Srbi nisu razumeli ni grč-ki ni latinski i još dugo su bili odani staroj veri. Samo pojedine starešine primale su hrišćanstvo pod vizantij-skim pritiskom, ali čim bi opasnost prošla, vraćale bi se korenima.

Mađari, narod mongolskog pore-kla, prodiru u Panoniju 896. godine i ovde žive u kontinuitetu milenijum.

– Najraširenija teza o poreklu Ma-đara bila je o njihovoj srodnosti s Hunima. Podsticali su je mađarski istoričari pa je postala deo nacional-ne svesti. Mađarski naučnici, među-tim, poreklo svog naroda utvrđivali su pomoću arheologije i lingvisti-ke. Tako su došli do srodnosti ma-đarskog jezika s finskim, laponskim i estonskim. Tad je nastala naučna teorija po kojoj su Mađari poreklom iz ugro-finske grupe naroda, u kojoj su još Finci, Estonci, Karelci, Sami, Mari i još nekoliko manjih naroda koji danas žive u Severnoj Evropi i Aziji – piše Cerović.

Sedam plemena. Preci Mađara su oko 500. godine s područja Irti-ša u Sibiru došli na prostor između Volge, Kame i Urala, koji je nazvan Magan Hungarija.

– Odatle oko 830. godine kreću u stepe oko Crnog mora u poreč-je Dona u područje zvano Levidija. Kasnije se sele na zapad u Etelkez, smešten između Dnjepra i Dnjestra, a potom na istočne obronke Karpa-ta. Mađare je činilo sedam plemena – Međer, Jene, Ker, Kesi, Njek, Tarjan i Kirt-Đermat, prema kojima nazive nosi više toponima u Vojvodini. Po Međerima, najznačajnijem plemenu, čitav narod je dobio ime.

Podatke o mađarskim plemenima takođe daje Porfirogenit.

– Pretpostavlja se da su Ugri dobi-li ime po Onougrima, koji su živeli Levediji i kasnije u Etelkezu. Naziv Ugri za Mađare prihvaćen je u većini evropskih jezika.

Mađari Kabari. Porfirogenit piše da Mađari na seobu s Karpata u Panoniju kreću 895. godine kad je bugarski car Simeon napao Konstan-tinopolj.

– Tad je vizantijski car Lav VI po-zvao Mađare u pomoć jer su odranije

održavali odnose putem poslanika. Mađari su napali Bugare pa su mo-rali da se povuku. Ali su zato Buga-ri podstakli Pečenege, narod koji je živeo istočno od Mađara, da napad-nu susede. Tad se Mađari pokreću i pod vođstvom Arpada 896. godine prelaze Karpate i kroz klanac Verec-ke ulaze u panonsku ravnicu. Najpre se koncentrišu između Dunava, Tise, Tamiša, Moriša i Kriša.

Još u prapostojbini Mađarima se priključilo više mongolskih i istoč-noevropskih naroda, a tako je bilo i kad su se smestili u Panoniji.

– Kabari hazarskog porekla pri-ključili su im se još iza Karpata i s vremenom su se asimilovali, ali nji-hov naziv je ostao sinonim za sve na-rode koji su se pridružili Mađarima. Tako je bilo i s Jesima, poznatima i kao Alani, zatim sa Pečenezima i drugima.

Evropski pljačkaši. Nakon toga Mađari kreću prema zapadnoj Evropi u pljačkaške pohode.

– Više od pola veka prodirali su u srednju Evropu, pa čak do Pirineja. Ti pohodi okončani su katastrofal-nim porazom na Lehovom polju kod Augzburga kad je na njih naletela uje-dinjena nemačka vojska. Posle toga su Mađari pukašavali slično s Vizan-tijom, ali su teško poraženi i kod Ar-kadiopolisa.

Potom su se konačno smirili u Pa-noniji i počeli da se bave zemljorad-njom i stočarstvom.

– Od pokorenih, pretežno sloven-skih naroda primili su mnoge obi-čaje, izmešali su se, ali su nametnu-li jezik i vlast. To je za Mađare bilo spasonosno jer bi u protivnom proš-li kao mnogi mongolski narodi koji su ovde vekovima ranije gubili iden-titet. Tako je Ugarska 1001. godine postala kraljevina i do 1526. godine dominirala panonsko-karpatskim prostorom. Tad su Osmanlije u bici kod Mohača porazile Mađare i oni sve do početka 20. veka nemaju na-cionalnu državu – napisao je Cerović u knjizi „Narodi na tlu Vojvodine: od preistorije do dvadesetog veka”.

Srbi se na tlo današ-

nje Voj-vodine

masovno doselja-vaju 567. godine i

najstarije su stanov-ništvo koje ovde živi u kontinui-tetu od tih vremena

26 5. JANUAR 2017.

Više stotina odraslih i dece bilo je u po-nedeljak na mani-festaciji „Božićni dani – dani ljubavi i darivanja”, koja se već šestu godinu

zaredom održava u Mesnoj zajed-nici „Omladinski pokret” u Novom Sadu. Dok su najmlađi sugrađa-ni uživali na toplom u posebnom programu koji su za njih pripremili Haos animatori, odrasli su se druži-li uz kuvano vino, čaj i dobru muzi-ku. Na štandovima ispred MZ bila je postavljena i hrana koju su vredne ruke domaćica spremale specijalno za ovu priliku.

U Mesnoj zajednici, popularnom Bloku, dominira visoka gradnja i ova manifestacija je jedna od retkih prilika da se komšije upoznaju, zbli-že i druže. I tu priliku komšije već godinama i koriste. Ove godine po-sebna atrakcija namenjena deci bila je besplatna vožnja fijakerom. Više od dva sata fijaker je bio u nepre-kidnom pokretu, kako bi sva zain-teresovana deca iz Bloka mogla bar jednom da uživaju u ovoj nesvaki-dašnjoj vožnji.

– Pre šest godina smo odlučili da prvi put organizujemo ovu mani-festaciju i u tom trenutku je to bio velik poduhvat za jednu gradsku Mesnu zajednicu koja nema svo-je prihode, ali zato ima velik broj entuzijasta koji vole naš Blok. Kada smo videli da se ova ideja dopala našim komšijama, organizovali smo Božićne dane i narednih godina i sada je ovaj događaj već tradiciona-lan. Komšije i bez posebnog poziva dolaze na ovu manifestaciju i dono-se hranu koju su spremili baš za da-našnje druženje – kaže predsednik MZ Marko Mirković.

Kako ističe, uvek žele da deci pri-preme nešto novo – od predstave, radionice, raznih igara do vatrome-ta i evo ove godine vožnje fijake-rom. A osmesi mališana govore im da je manifestacija vredna truda i da je vredi nastaviti. M. D.

Fijakerom do Božića

5. JANUAR 2017. 27

Akcija „Oni će nas naslediti”, koju je pokrenula novi-narka Biljana Ga-vrić i Udruženje građana „Novi Sad” kako bi se

prikupila sredstva za pomoć novo-sadskom porodilištu Betanija, za-vršena je uručenjem donacija prvog dana ove godine.

Uplatama donatora prikupljeno je 335.559 dinara, od čega je kupljena audio-video oprema koja omoguća-va bliži kontakt očeva s bebama i njihovim majkama. Ovom audio-vi-deo komunikacijom ne samo da će se poboljšati kvalitet usluga ove zdrav-stvene ustanove već će biti omoguće-ni nezaboravni trenuci novih rodite-lja, s obzirom na to da je novosadsko porodilište jedno od retkih u Srbiji koje nema mogućnost poseta poro-

diljama i tek rođenim bebama.Uručenjem kupljene opreme po-

rodilištu Betanija humanitarna ak-cija „Oni će nas naslediti”, koja je pokrenuta sredinom 2016. godine, zvanično je i završena. U akciju su bili uključeni naši poznati sportisti: Ivana Španović, Darko Miličić, braća Duško i Gojko Pijetlović, Vanja Udo-vičić, Miloš Krasić, Milan Lane Jo-vanović i mnogi drugi.

Na ovaj poziv već su se odazvali mnogi poznati Novosađani, koji su akciju podržali na svoj način, ima-jući u vidu koliko je Betanija važna za Novi Sad, a samim tim i koliko je bitno da uslovi u njoj zadovoljava-ju standarde u kojima se naše bebe mogu pravilno rađati i negovati.

– Veliku zahvalnost dugujemo svim našim građanima i ustanova-ma koji su se uključili u akciju „Oni će nas naslediti”. Za pola godine

ZAvršenA AkcijA „Oni će nAs nAslediti”

Betaniji poklonjena audio-video oprema

U akciju su bili uključeni naši poznati sportisti: Ivana Španović, Darko Miličić, braća Duško i Gojko Pijetlović, Vanja Udovičić, Miloš Krasić, Milan Lane Jovanović i mnogi drugi

prikupili smo znatna sredstva i po-mogli Betaniji, ali i pokazali da smo pre svega ljudi. Verujem da na ovom nećemo stati jer sigurno da ima još onih kojima je humanitarna pomoć neophodna – rekla je Gavrićeva.

U novosadskom porodilištu Beta-nija godišnje se obavi preko 25.000 ultrazvučnih pregleda, oko 40.000 žena se hospitalizuje, operiše i am-bulantno pregleda, a rodi se više od 6.500 beba iz cele Vojvodine.

Uplatama donatora prikupljeno je 335.559 dinara, od čega je kupljena audio-video oprema, koja omogućava bliži kontakt očeva s bebama i njihovim majkama

28

sport

5. JANUAR 2017.

Novosadska sportska 2016. godiNa

295. JANUAR 2017.

U nameri da ocenimo novosadsku sport-sku 2016. godinu, s razlogom pola-zimo azbučim re-dom. Trudim se da budem objektivan,

u nekim ocenama sam možda i su-bjektivan, ali uveren sam da naši či-taoci dele mišljenje da kada govorimo o postignućima u sportu, pamtimo i bolja vremena. Godina je bila olim-pijska, imali smo i naglašenu nadu, ali da nije olimpijske bronze Ivane Španović i, dabome, naših izuzetnih paraolimpijaca, odličja ne bismo ni videli u najvećem gradu AP Vojvo-dine.

Svetska zvezda. Da, već sam rekao da polazimo azbučnim redom. Atletika nam je dika i ponos Novog Sada. Ivana Španović je sportistkinja godine, osvajač bronzane medalje u Riju, zlatna na evropskom, najsjajnija u svetskoj Dijamantskoj ligi. Gde god se minule godine takmičila, osvetlila nam je obraz, uz sve to je i državna

rekorderka sa 7,10 cm u skoku udalj. Heroina, bez pogovora.

O atletici je i dalje reč. Mihail Du-daš je bio treći na Prvenstvu Evrope, bronzana medalja je uspeh u katego-riji kolosa takmičara u desetoboju. Dudaš je bio i učesnik Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, ali samo ga je povreda omela da bude i među osam najboljih na planeti. Uz sve pobroja-no Atletski klub „Vojvodina” je peti put zaredom najbolji kolektiv u Srbiji. Pored svetskih zvezda Španovićeve i Dudaša, u klubu su i brojni držav-ni rekorderi i reprezentativci u svim kategorijama.

Gde su rukometašice? Kada pominjem klupska dostignuća, onda se mora upisati i Džudo klub „Slavi-ja”, čije su takmičarke donele u Novi Sad posle 20 godina titulu klupskog prvaka Srbije i bile vicešampionke Evrope. Nadežda Petrović je vede-ta ovog kluba, juniorska prvakinja Starog kontinenta i prvak države u svojoj kategoriji. I njene drugarice, trener Vladimir Jovičić i predsednik

Novosadska sportska 2016. godiNaPamtimo i bolja vremenaAtletika je dika i ponos, fudbal, odbojka, rukomet i vaterpolo mogu i bolje, a košarka i veslanje na rubu katastrofe... Minulu godinu ova dva sporta treba što pre da zaborave

Autor: Jovan Tanurdžić

Najbolji po izboru Novosadskog reporteraIvana Španović – sportistkinje

Mihail Dudaš – sportisti

Klubovi:1. AK „Vojvodina” 2. DŽK „Slavija”

30

sport

5. JANUAR 2017.

Nenad Mihailović zaslužuju sve po-časti.

Rukometaši Vojvodine su prvaci Srbije, alal vera. Dobar je to klub, ali i dalje je daleko od evropskog pa čak i regionalnog ligaškog nadmetanja. Miloš Orbović i Strahinja Stanković su, po našoj proceni, najbolji igrači. Međutim, kada je reč o ovom sportu, rukometašica nema nigde, RK „Voj-vodina” se ove godine zagubila u dru-goligaškom nadmetanju.

Bar jedan trofej. Vaterpolisti Vojvodine su fabrika mladih i dobrih igrača. Radoslav Filipović, Kristijan Šulc i Vladan Mitrović se ističu i ku-caju na vrata reprezentacije. Vaterpo-listi Vojvodine su dobar kolektiv, ali i dalje veoma daleko od trofeja, učešće u Regionalnoj ligi je bitno i ističem ga posebno. Odbojkaši su oduvek po-nos grada, dugo se sportski Novi Sad i prepoznavao po odbojci. Sada je na delu ova generacija, novi trener Ned-žad Osmankač je tu, i nadam se da će nastupajuća godina doneti novosad-skim odbojkašima bar jedan trofej.

Kajakaši u Riju. I za kraj, među onim klubovima kojima se Novi Sad može pohvaliti u prošloj 2016. go-dini jeste STK „Novi Sad”, koji igra konstantno dobro. Prvaci su države, a odigrali su i dva kola u evropskom kupu. Igrali su i fudbaleri Vojvodine u Evropi, i to korektno, ali ipak neka-ko daleko od naših nadanja. Još dalje su Voši bili trofeji u državnom šampi-onatu i nacionalnom kupu. Novosa-đani žele više od svojih crveno-belih, zašto to ne reći glasno i jasno!

Što se tiče ostalih sportista i klubo-va, korektni smo učesnici nacional-nih prvenstava, a najuspešniji su bili u Riju, poput Vladimira Torubarova i Milice Starović, kajakaša i kajakašice. Naravno, i to je velik uspeh, ali, naža-lost, oba člana novosadskih klubova Vojvodine i Limana daleko su bili od finala i borbe za odličja. Dodajmo i da je biciklistkinja Jovana Crnogorac takođe videla Rio i da je bila samo učesnik Olimpijskih igara.

Ni igrača ni trenera. Neko će reći – zar je malo biti učesnik najve-ćeg planetarnog takmičenja? Nije. Da me ne razumete pogrešno, ali pam-tim i bolja vremena. Novosađani su se vraćali s odličjima otkako pratim olimpijske igre, a bio sam na pet OI.

I uvek su medalje dolazile u naš grad. Možda je i to bitno.

Olimpijska odličja u Riju osvajali smo i u kolektivnim sportovima, zla-to u vaterpolu, srebra odbojkašice i košarkaši i bronzu košarkašice Srbije. Da ne poverujete, ni u jednoj repre-zentaciji nije bilo članova novosad-skih klubova. Pa ni u stručnim šta-bovima. Sem docenta dr Vladimira Harhaija, lekara vaterpolo reprezen-tacije. Pa, zar je to za diku i ponos? Po meni – nije!

Limanci ponovo prvaci sve-ta u basketu. Reprezentacija Srbi-je osvojila je zlatnu medalju pošto je u finalu Svetskog prvenstva u kine-skom Gvangdžuu u basketu 3×3 sa-vladala Sjedinjene Američke Države sa 21 : 16 i tako im se na neki način revanširala za poraz naše selekcije u košarci u finalu Olimpijskih igara u Riju. Srpski tim u sastavu: Dušan Domović Bulut, Đorđe Majstorović, Marko Ždero i Marko Savić bio je bez premca tokom celog turnira, a posebno impresivni bili su u susretu za zlatnu medalju.

Predvođeni sjajnim Bulutom, na-digrali su Amerikance tri minuta pre isteka vremena. I to nije sve. Dušan Domović Bulut proglašen je za MVP-ja i prvog strelca turnira, finale je završio s krvavim laktom, usnom i dresom, ali je trojke pogađao iz ne-mogućih situacija i na petoparcu Amere slao po burek.

Da 2017. bude bolja. Za kraj sam ostavio košarkašku godinu. Jedna Vojvodina s prezimenom NIS se uga-sila, nema na listi Prve lige ni žen-skog kluba Vojvodina. Kada ocenju-jem učinak košarke na višem nivou, onda nema hvale. I tačka.

Evo, dočekali smo i novu godinu, 2017. je izazovna po svim nivoima i za sve sportove i klubove iz Novog Sada. Srpska Atina je evropski grad kulture, prestonica kulture, grad mla-dih i obrazovanih, Univerzitet je na listi 400 najboljih u svetu, Novi Sad se voli i želim da u ovoj godini naši klubovi osvajaju nacionalne šampio-nate, da igraju u Evropi. I to više njih i da budu među najboljima. Da pored Ivane Španović čujemo još neko ime na listi onih najboljih na planeti. U tom smislu sam i ocenjivao minulu godinu. Da bi nam 2017. bila bolja!

Ivana Španović i paraolimpijci vratili su se s olimpijskim odličjima, ostali Novosađani

upisali su samo učešće u Riju

315. JANUAR 2017.

ISSN 2406-2022