MALI KAMERNI NOKTURNO

Nikad te niko neće ovako tesno grlitiuznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasakome uvek polude ladje.

Nikad ti niko nećeovako u krvotok ulitiposlednju nežnost celu,i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes ovako divno trulitiu običnom hotelu,a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv svetakoju sam upio hlebommog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usanakoje smo oljuštili očnjacimai prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,najubitačnije nebokraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojkakoju sam sreo među ženama.

Najstidljivija ženakoju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,usta su mi puna krzna,i tamjana,i cveća,i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.U temenu se protežugrobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,sav sam popljuvan,i čist,

i mek,i grešan,i besan.

I polumrtav od ljubavi.Vidiš koliko mi odjednomrazrokih zvezdazoblje sa dlana,zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradištucaju u džigerici,i seme iz mesasvetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,i naričem,i milujem,i drobim.

Kad ti izgovaram ime,sav sam ošamućen od sunca,i bezbroj zamorenih rečiu ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srceod riđeg cicanoktima zakovaoza obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkriotoliko mnogo pticakoliko nikad odjednomnije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipeizmeđu tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanjai do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,od mrtvačkih sandukado dečjih kolica,imaju tvoje prve bore oko usanai pege oko nosa.

Ovo ti se svetimu ime svih onih koji su te želelipo vozovima,

po šetalištima,po bioskopima,a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljineza sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klatii u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam useliou oči zelene od stakla,u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.I sve ono što nisi.

Britvom ću moratida te ljuštim sa sebe,da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidamkao ljušturu školjkeuraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.Do stida.I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,i isprljanu,i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,kao beduin dve preklane kamileu pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjemu bele peskovite bregovetvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebenoktima da se krstimi kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanju grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,užasno da te volim,

sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu sušaovom krvlju nadojio.

Beži!Ja sam već hiljadu potopaovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.Silazim ti u utrobu kao noćna smenau rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,ja sam i smešan i velik,kao bogkoji se u jesen neizlečivo opio,pa skita po vojničkim igrankama,namiguje na pticei deli okolo svoja poslednja rebra.

Miroslav Antić