ПРЕДСЕДНИК КОМИСИЈЕ ЗА АКРЕДИТАЦИЈУ

И ПРОВЕРУ КВАЛИТЕТА ВИСОКОШКОЛСКИХ УСТАНОВА

проф.др Ендре Пап

------------------------------------------------------------------------------------------

Господине Пап,

Управо због дана када смо имали коректну сарадњу у времену док сам обављао дужност

члана Националног савета за високо образовање и члана Поткомисије за проверу квалитета

високошколских установа и студијских програма, тенденциозне ћутње академског света на проблеме

који датирају деценијама - а актуелизују се парцијално и по потреби, а најпре као вишегодишњи

добронамерни критичар процеса акредитације, желим да Вам укажем на неколико ствари:

Ви сте на челу Комисије за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа

(у даљем тексту: Комисија за акредитацију), радног тела Националног савета за високо образовање

(у даљем тексту: Национални савет), где Вас је овај Национални савет изабрао за члана Комисије за

акредитацију, а председник постадосте интерним договором са тадашњом преседницом: две године она,

две године Ви, иако је мандат председника четири године.

Имајући у виду да сам учествовао у раду Националног савета управо када сте Ви били изабрани за члана

Комисије за акредитацију у другом сазиву (што Вам је отворило пут ка дужности председника), где сте

тада били кандидат државног Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, а данас

сте професор приватног универзитета, не бих желео да улазим у Ваше приватне одлуке, биле оне

изнуђене или не, а које се тичу вашег радно-правног статуса. Претпостављам да на приватном

универзитету имате боље услове за рад и са тог аспекта посматрам Ваше НЕИСТИНИТЕ тврдње.

Даље, кључне ствари око којих се лично згражавам, јесу чињенице да сте последњих дана

јавно иступали као председник Комисије за акредитацију, где сте наводили следеће:

- Национални савет за високо образовање приватном универзитету који је у жижи јавности,

НЕЗАКОНИТО је доделио акредитацију иако је Комисија за акредитацију донела одлуку да

акредитацију не додели!

- Национални савет за високо образовање није предмет по жалби приватног универзитета који

је у жижи јавности вратио на поновно одлучивање Комисији за акредитацију, већ је у

НЕЗАКОНИТОМ поступку сам одлучио о акредитацији!

- На основу НЕЗАКОНИТЕ акредитације приватног универзитета који је у жижи јавности,

Министарство просвете дало је Дозволу за рад, што такође оцењујете као НЕЗАКОНИТО!

- У средствима јавног информисања пристрасно иступате по питању тзв. реакредитације

приватног универзитета који је у жижи јавности и имплицитно најављујете да до нове

акредитације неће доћи, чиме правите медијски притисак на Национални савет за високо

образовање уколико дође до жалбе после евентуално негативне одлуке Комисије!

Веома сам пажљиво читао све Ваше медијске иступе и срећан сам што сам закључио

да Ви, господине Пап, не познајете елементарне законске норме које се тичу поступка

акредитације и Стандарда за акредитацију високошколских установа и студијских програма.

Са тим у вези, дозволите да Вас у наставку текста демантујем, не личним ставовима (које

према Вама немам), али са аспекта и Устава и закона наше државе и да Вам, као зелен, млад момак,

сугеришем неколико ствари, без очекивања да ћете уважити ово што пишем, али са очекивањем да ћете

макар прочитати чланове Устава, Закона о високом образовању и Закона о општем управном поступку:

1) Национални савет за високо образовање ИМА ЗАКОНСКО ОВЛАШЋЕЊЕ да додели

акредитацију високошколској установи из следећих разлога:

Члан 13. став 3. Закона о високом образовању прописује да чланове Комисије за акредитацију бира

Национални савет из реда истакнутих професора, научника, уметника и стручњака.

Члан 14. став 1. тачка 7) Закона о високом образовању прописује да Комисија за акредитацију

спроводи поступак акредитације установа и студијских програма у области високог образовања,

одлучује о захтеву за акредитацију и издаје уверење о акредитацији на обрасцу чију садржину

утврђује.

Члан 9. Закона о високом образовању прописује да се Национални савет за високо образовање

образује ради обезбеђивања развоја и унапређења квалитета високог образовања.

Члан 11. став 1. тачке 10) и 11) Закона о високом образовању прописује да Национални савет

утврђује поступке и стандарде за акредитацију високошколских установа и студијских програма.

НАЈВАЖНИЈЕ!

Члан 16. ст. 10. и 11. Закона о високом образовању прописује следеће:

“Ако Комисија донесе решење којим се одбија захтев за акредитацију, оснивач, односно

високошколска установа, може у року од 30 дана од пријема решења уложити ЖАЛБУ

НАЦИОНАЛНОМ САВЕТУ.

Решење Националног савета ПО ЖАЛБИ из става 10. овог члана КОНАЧНО ЈЕ. Против решења

Националног савета може се водитити управни спор.”

Члан 36. став 2. Устава Републике Србије прописује следеће:

“Свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом

праву, обавези или на закону заснованом интересу.”

Господине Пап, из претходог произилази да сте Ви изнели НЕТАЧНЕ тврдње о

надлежностима Националног савета за високо образовање.

Због чега? То Ви најбоље знате.

* * *

2) Национални савет за високо образовање ИМАО ЈЕ законско овлашћење да одлучи о

акредитацији без новог мишљења Комисије за акредитацију, из следећих разлога:

Комисија за акредитацију дала је своје мишљење у образложењу негативне ПРВОСТЕПЕНЕ

одлуке по захтеву за акредитацију, што је садржано у самој одлуци.

Комисија за акредитацију НИЈЕ ажурна у обављању акредитације и не постоји довољан степен

сигурности, транспарентности, правичности..., па високошколске установе у недоглед и без

јасних рокова чекају одлуку о акредитацији или о одбијању акредитације

(Мишљење Заштитника грађана, предмет: 11-730/11, дел.број: 27015 од 27.12.2011. године).

Чланом 12. став 1. Закона о општем управном поступку прописује се да против решења

донесеног у првом степену странка има право на жалбу.

Чланом 14. Закона о општем управном поступку прописује се да се поступак мора водити без

одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се

прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања за доношење

законитог и правилног решења.

Чланом 213. Закона о општем управном поступку прописује се да против решења донесеног у

првом степену странка има право на жалбу.

Чланом 229. став 3. Закона о општем управном поступку прописује се да другостепени орган

може ОДБИТИ жалбу, ПОНИШТИТИ решење у целини или делимично, или га ИЗМЕНИТИ.

НАЈВАЖНИЈЕ!

Члан 233. став 1. Закона о општем управном поступку прописује следеће:

“Ако ДРУГОСТЕПЕНИ ОРГАН утврди да су у првостепеном решењу погрешно оцењени

докази, да је из утврђених чињеница изведен погрешан закључак у погледу чињеничног

стања, да је погрешно примењен правни пропис на основу кога се решава управна ствар,

или ако нађе да је на основу слободне оцене требало донети друкчије решење, он ће својим

решењем поништити првостепено решење и САМ РЕШИТИ УПРАВНУ СТВАР.”

Господине Пап, из претходог произилази да сте Ви изнели НЕТАЧНЕ тврдње о

надлежностима Националног савета за високо образовање.

Због чега? То Ви најбоље знате.

* * *

3) Министарство просвете издало је Дозволу за рад У СКЛАДУ СА ЗАКОНОМ из следећих

разлога:

Како је Национални савет за високо образовање низом уставних и законских норми

ОВЛАШЋЕН да одлучи по жалби на решење Комисије за акредитацију, Министарство

просвете ОБАВЕЗНО је да изда Дозволу за рад, у складу са одредбом члана 41. Закона о високом

образовању.

Господине Пап, из претходог произилази да сте Ви изнели НЕТАЧНЕ тврдње о

поступању Министарства просвете.

Због чега? То Ви најбоље знате.

Како смо демистификовали Ваше тенденциозне намере приликом неоснованих оптужби

на рачун и Националног савета за високо образовање и Министарства просвете, остаје ми у глави једна

основна недоумица:

ЗАШТО СТЕ ЋУТАЛИ СВИХ ОВИХ ГОДИНА,

АЛИ ГОВОРИТЕ КАДА СТЕ ПОСТАЛИ ПРОФЕСОР

ПРИВАТНОГ УНИВЕРЗИТЕТА?

Имајући у виду да сте били члан Комисије за акредитацију када је Национални савет

НА ЗАКОНИТ НАЧИН одлучио да акредитује не само приватни универзитет који је у жижи јавности,

већ и многе друге државне и приватне високошколске установе, питам се ЗАШТО НИСТЕ поднели

тужбу Управном суду Србије и тако покренули управни спор против одлуке Националног савета за

високо образовање, у складу са одредбом члана 14. став 1. Закона о управним споровима:

“Управни спор може се покренути против управног акта који је донет у другом степену.”

Такође, ако сте сада „у праву”, а ТАДА сте ћутали, постављам себи питање и зашто нисте

поднели представку надлежној Републичкој просветној инспекцији против конкретног поступања

Националног савета, где је у року од годину дана од дана доношења тог, за Вас „спорног”, акта

било могуће исти укинути по службеној дужности и након службеног инспекцијског надзора, у

складу са одредбом члана 253. Закона о општем управном поступку.

Својим очигледним „немаром” учинили сте да у правном промету остане акт за који

тврдите да је незаконит (одлука Националног савета за високо образовање о акредитацији приватног

универзитетеа који је у жижи јавности), што значи да сте:

1) знали – а нисте реаговали (што је кривично дело) или

2) нисте знали, а “сазнали” сте када сте прешли на конкурентски приватни универзитет

(што је Ваш лични интерес).

Најзад, ваља Вас подсетити да је до данас у Србији АКРЕДИТОВАНО УКУПНО 1546

СТУДИЈСКИХ ПРОГРАМА, а да је од тога 46 на приватном универзитету који је у жижи јавности,

где је око 36 студијских програма акредитовано одлуком Комисије за акредитацију где сте Ви тада били

члан, док је око 10 акредитовано одлуком Националног савета за високо образовање.

Ако сте имали намеру да, као председник Комисије за акредитацију, НА СИЛУ

СРУШИТЕ СИСТЕМ АКРЕДИТАЦИЈЕ ВИСОКОШКОЛСКИХ УСТАНОВА И СТУДИЈСКИХ

ПРОГРАМА и МЕЂУ СТУДЕНТЕ И ЊИХОВЕ РОДИТЕЉЕ УНЕСЕТЕ ПАНИКУ И НЕМИР,

очигледно је да НИСТЕ УСПЕЛИ.

За солидан хонорар који сте примали као члан, а сада као председник Комисије за акредитацију и то од

новца пореских обвезника наше државе, придодат Вашем (верујем) такође солидном личном дохотку на

приватном универзитету на који сте прешли ове године, очекивао сам макар ИСТИНУ и познавање

ЗАКОНА. На жалост, пали сте на овом испиту, професоре Пап.

СИСТЕМ НИЈЕ ТАКО ЈАК КАО У НЕМАЧКОЈ, АЛИ ЈЕСТЕ СТАБИЛАН!

СИСТЕМ АКРЕДИТАЦИЈЕ КОНТИНУИРАНО СЕ ПРЕИСПИТУЈЕ, на сваких 5 година!

МОЛИМ ВАС ДА РАЗМОТРИТЕ МОГУЋНОСТ ПОДНОШЕЊА ОСТАВКЕ НА

ДУЖНОСТ ПРЕДСЕДНИКА И ЧЛАНА КОМИСИЈЕ ЗА АКРЕДИТАЦИЈУ!

* * *

Како је оставка морални чин, она је можда најмање што можете у овом моменту учинити и

тако спасити углед образовног система којем и лично и професионално припадате.

Марио Спасић