Miloš Sakić

ZAPALJENI PEJZAŽI

Mojim roditeljima

Minijature

9

Zapaljeni pejzaži

PROMETEJ

Biću i daljevekovima prikovani Prometejkoji će čuvati nekudavnu vatru srećešto nema snage da privučenikoga da se na njoj ogrejeili sagori

MIR BELINE

Zimska noćPahulje bele zemlju pokrivaju

Ništa ne moram rećisamo treba mirnou tu belinu lećii sebe sa dušom venčati

10

Miloš Sakić

ZASEDA

Svaki dan me u zasedi čekapripremajući mi uvek iznovasamo uzdaheSve se odjednom pretvara u pesakšto zlu slutnju stvaraUspomene nastavljaju da vijugajukrivuljama sasušenog dlana

SUMNJA

Sedim na klupi pod drvetompunih grudi i kosekao u mlade devojkeSlušam tupe otkucaje vasioneNe govorim ništaRazmišljam i sumnjam

11

Zapaljeni pejzaži

POPRAVNI ISPIT

Brojimo u sebiproživljene danea noćima ostavljamoda ispravljajunaše dnevno posrnuće

POKLONI MI SEBE

Nemoj mi prići kada sebe tražimpriđi mi kada poželišsebe meni da pokloniš

12

Miloš Sakić

ONA SANJA

Ona sanjau sobi pomešanih osećanjaSveća je ugašenaRuže u flaši popijenog vinašire mirisnjenog unutrašnjeg bićaU ogledalu ona sanjaa ja gledami kradem je neprimetnou jednoj noćikoja je kao sveća ugasla

NA POČETKU

NoćUpaljena svetla našeg gradaPomešani s ljudimaraznih lica i imenami smo ipak bili saminoseći u sebi ugarketek započetog zajedničkog života

13

Zapaljeni pejzaži

PLAMEN, OGNJŠTE, VILE

U daljini neke vatre gorePlamen se širii hvata sve oko sebeJedan tren bio je dovoljanda se plamen pretvori u ognjišteTaj plamenkoji je sve beznadno satromeni je podariotreperavi smeh gorskih vila

STIHOVI VIOLINE

Slušam uz plač violinestarog sviračaPored njega samali moje srce pevapesmu kratkog stiha

14

Miloš Sakić

SUDIJA

Čudno kako život isplete mrežuKao paukTanke niti u nju se neraskidivozapletuČednost i strašni sudDa bi izbegao taj sudčednost neminovno dobija ratničke bojeda bi se izbegla smrt

ČOVEK I REČ

Rečima se iskazuju osećanjaRečima se razdvajaju ljudiRečima počinju ratoviRečima poklanjamo sebeRečima tugujemoRečima snovima plovimoRečima se razumemoi jedno drugome verujemo

15

Zapaljeni pejzaži

KORACI

Koraci u tami ostaju za namai sami sebi više nismo dovoljniSutra ćemo te iste koraketražiti da dokažemoda nam sreću uvek neko drugikvari

ISPOD CRTE

Progovorio sam u stihuusnio nedosanjanozavoleo trajnoispio pehar nadahnućai pridodao samo sebidah proleća i miris behara

16

Miloš Sakić

KRALJEVIĆ I PROSJAK

Zamislio sam nešto samo mojeSanjar u zakrpamaprošlih danaDanas kraljeviću baršunastoj odeždinasmejan i blagPromenio sam izgledali dušu neću nikada

ŽIVOT NE PRAŠTA

Živećemo intenzivnoumirati postepenou nadi da nikadanećemo zakinuti jedan drugogjer život je jedan i jedini

17

Zapaljeni pejzaži

ČUDO

Dozvoliću sebida budem patetičanLjubav ne čini čudaona se čudnom činijer svako u njoj vidi sebeu unutrašnjoj brizi

NEVERNIK

Verovao sam ljudskim rečimasklon sam bio njihovoj nevažnostia sada sam tim istim rečimazauvek postao neveransamo jer su bile pritajene

18

Miloš Sakić

NEBESKI SPASILAC

Žalimo drugea za sebe tražimo nebesaPrežaliće oni nasjer na zemlji posustajua u visinama ne vide spas

PROPUŠTENI SATI

Prošlosti naše budućnostistani nam na putjer u silnoj željiza svakodnevne radostinećemo imati vremenani za sebe ni za druge

19

Zapaljeni pejzaži

POVRATAK

Vraćamo se tamogde smo bilida obezbedimoono za šta treba živetiLepotu i smehsigurnost i lepi greh

DAMARI

Kiša damara po limuhotelske sobeNe to ipak nije kišaveć otkucaji srcadve duše koje vodeljubavne razgovore

20

Miloš Sakić

TRAJATI DUŽE

Tražeći srećuudvaramo se nesrećikako bismo sebi osiguralivečito trajanje

PREDAH

Krenuli smo na putZaustavljamo se češćeda bismo sebi dali prilikuda predahnemo od nas samihi udahnemo svežinuzajedničkog telaTada nam na putu neće biti teškojer nećemo uzaludtrošiti vreme na druge putnike

21

Zapaljeni pejzaži

TEBI

Želeo sam noćasda napišem nekoliko rečisamo tebiNisam mogao jer sam gledao kako spavaši u sebi pravio mestaza tvoje nedosanjane snovekoje ću sačuvatiza plodove naše ljubavi

UGASLA RASKOŠ

Gledali smo noćas u neboi bilo je zvezdaJedan tren je bio dovoljanda ugasinjihovu treperavu raskoši da sve postane tamno

22

Miloš Sakić

OPROŠTAJ

Ostavimo našeizbledele slikeRadujmo se novom danujer nas podsećada smo za njega punijii dragocenijiNismo više decada nam se prašta propušteno

U TIŠINI

Utišaj noćas muzikuUpali svećuZagrli me čvrstoi umiri svaki moj nemirNe govori ništaĆutiNeka tišina govori za nas

23

Zapaljeni pejzaži

NAJVAŽNIJI

Mnogo puta sam odlazioudaljavao se od drugihmenjao mesta i kućištaskrivao se od zlih pogledaali sam se uvek sebi vraćao

SVETO TROJSTVO

U ljubavi nema izuzetakaPostoji sveto trojstvoIstinaVernostPoverenjeZalud su priče da se volimo zadovoljstva radiMi se volimo sebe radi

24

Miloš Sakić

BLJESAK

Taj bljesak što se na nebu videoto nije srećato je erupcija nesrećeJoš jedna zvezdanestala je bez tragaKako joj je bilo ime

NEVINOST

U nevinom detetuvideo sam svojubezgrešnu prvu ljubavkoja mu iz oka izvirekao vrh ledenog bregakao grmljavina gorskih silakao neisprobano crno vinokao krv

25

Zapaljeni pejzaži

LOŠA PROCENA

Na ovom svetuima mnogo stvarikoje treba stavitiispred druženja sa sobomAli toga smo svesnitek onda kada za sve drugonema vremenaČitava tragedija života je u lošoj proceni

ŽIVOTNE ZABLUDE

Život u pravom smislu te rečinije ništa drugodo stalni početakKraja nema jer stalno stojimo u mestumisleći o prolaznostiIza nas ne ostaje ništaosim nade u ispravnostonoga što čineći ne primećujemo

26

Miloš Sakić

USLIŠI BOŽE

Oplemeni me Božesvojim blagoslovomda istrajem na ovom putuda ne budem žedankraj studencaveć da pijem nektarsa tvojih usanai krepim njime svojeusnulo biće

PRED OLTAROM

Ponizno klečimpred oltarommoleći Svemogućegza prosvetljenje umaNije me saslušaoveć me je vratioda potražim putbez ičije pomoćijer samo onaj koji želisigurno će i naćizalutati nikad neće

27

Zapaljeni pejzaži

RADOST IZ VISINA

Oblaciplove nebeskim prostranstvimaNe vidi se horizont od belineOnda je počela da pada kišai belo je postalo sivoa naša snena telaprokapale su sitne kapiTo nam nebo šaljesuze radosnice

KORACI U KRUGU

Cilj postoji u nekomzačaranom kruguI toga smo svesniali se i dalje vrtimo ne znajućida u centar možemo doći prečicomNe želimo prihvatitiodgovornost za neuspehIzvesnost nam je bližaiako traži stalno ponavljanje istog

28

Miloš Sakić

U AMBISU

Gledamo u ambissa visoke steneU dubini srebrnasta rečicasamo što ne kažeda dođemo i ispijemoblagodeti njene studiOkrećemo se i odlazimoBilo je suviše strmoza naša krhka telaTu svi grešimoDušu valja oplemenitidubokim jazoma ne sigurnim skladom

NEBESKI KRIVAC

Na krivca neću prstom upirati(Ne znam da li je odista kriv)Zlo je na zemlji posejanosa odobrenjem s nebaTamo treba tražiti odgovornogza naša svakodnevna razočaranjaOvako zalutalipronaći se nikad nećemo

29

Zapaljeni pejzaži

PODZEMLJE

Danas sam se probudiou pomrčini grobaGde vlada nezadovoljstvo i jadSve koje čekam i tražimne vole te ponoreJer ne žele živetiu trajnom sedenjuna klupama kojemnogo govorei nude samo pouke

Oni traže dosadušto daje netačne odgovorejer se pitanja krivo postavljaju

30

Miloš Sakić

ČUVAR

Pratio sam senku na ziduNisam znao šta predstavljaTrudio sam se da je uobličimali nisam uspevaoKada se ugasilo svetlotek onda sam znaoda to moja savest stoji iznad menene dajući da se predamneodmerenim i usiljenimživotnim zabludamaI dobro je dok je tako

31

Zapaljeni pejzaži

TRAŽIM VIŠE

Večito tražim višea rukama hvatam maglu i tamu

Ljudi me u mraku gledajukako van sebe koračamnoseći pod rukom nekome na poklonžutu Lunu

Sve što sam mogao datidavno sam daoSada mi preostaje da krademod neba njegovo blago

SKAMENJENI

Iako do vrha sveta nisam stigaoOsetio sam ljudsko gađenje i taštinuNisam doživeo da sa prozorau dvorištusvoj spomenik ugledamali sam uspeo da vidim njihkako skamenjeni posmatrajuMoj pogled ih neće oživetijer ga nisu zaslužili

32

Miloš Sakić

TRAG

Svaki izazov sadašnjina licima našim pravi vijugavi tragtrag večnog krajaUzalud se trudimo da izbegnemoneminovnost tog činaNema te sveće koja je dočekalajutro upaljenaTako i život ovaj nasušnikopa bezdno bez kraja

TAJNE

Sve naše tajne što ljubomorno čuvamošiknuće iz nas kad-tadIzbiće ljubav i mržnjai suze i smehsve što nam je život velikodušno daoa mi neodgovorno zakopaliu sebi

33

Zapaljeni pejzaži

ADAĐO

Otrov nam kola venamaCrkvena zvona ne zvonezbog pobedeveć zbog porazaSvi su već davno otputovalii za nas u vozu više mesta nemaCeo svet nas oplakujea svaka naša izgovorena rečsprovodnik je neizbežnika jami civilizacije

NEMA ODGOVORA

Prolaze godine kao ptice selicenajavljujući da je već došla jesena da se mi ni osvrnuli nismoNa kojoj strani može da se nađe mestotiho i zabačenoneznano i nemogde može da se živi posve neprimetno

Da li postoji mesto gde je dan večani gde se čoveku oproštaj ne pripremagde su ljudi verni u samoćii gde ljubav još postoji

34

Miloš Sakić

NA POČETKU

Kraj je došao kao jecaj u noćiIznenada i nenajavljenoMeni se činida je mojoj samoćibilo dosadno da se divi hladnoj vedrini

Počinjem iznova u sebiživot da živimu visini svodašto nemir u mene unosi polakoi ustajale mlakeumesto rečnih voda

35

Zapaljeni pejzaži

NOKTURNO I

Ležim u travi vlažnoj od kišeSvest me je napustila odavnoi sada živim u kraljevstvu snaPriroda ne želi da me budijer bi tako ostala bez kraljevićaa dobila prosjaka u zakrpamaProlazi tako dan i još jedanPostajem svestan svoga jadačekajući da i sa nebabudem proteran zbog svoga neverstva

NOKTURNO II

Sve crne slutnje što mi pametzarobišeraspršile su se kao jato pticasvaka na svoju stranuNada i volja stoje okačenena ispucalim zidovimaNapolju miriše noćPogledam oko sebesvuda u prozorima upaljene sveće

Duhovna klepsidra*)

*) Klepsidra - vodeni sat

39

Zapaljeni pejzaži

PTICE

Oprostio sam se jednom zauveksa svim nadanjima i htenjimaČini mi se da se sve menjaPrhnulo je jato golubovaperje leti na sve straneHvatam neke od njihali perje prosute mladostiostaje posvuda u neredui čeka da se sakupiSazreo sam kao čovekviše nisam sakupljač perjaSada gledam da ga nema u vazduhuNema više golubovaNeke druge ptice sleću u moja nedra

40

Miloš Sakić

ŽELJA

Svaki prolazeći dankao žar mi na rane slećeMnogo sam samPritislo me neštogvozdenom sanduku sličnosedi mi na dušiLomi me beskrvnost i tremaGde je tu ljubavLjubav

Samo jedan dan da vidim kako sviće u mom dalekom domuda osetim vazduhvetar i kapi kišeSamo to i ništa više

41

Zapaljeni pejzaži

SVEDOCI

Reka se zelenivodopad izručujenadahnućeu te zelene viroveIznad vodopadastoje čoveki njegova senaodvojeni suSvako misli i osećasvojepored njih nema nikoga

odjednom bljesak na nebuSvetlost svedokai njegovog saputnikaOslobođeni suViše nisu zajedno

42

Miloš Sakić

LJUDSKI ZATVOR

Kroz žarko crvene jezike vatrena horizontu se vide obrisiljudskog zatvoraiz kojeg bespomoćno virisakatost ovoga sveta

Svi ti očajnički glasovido juče su vrištalio slobodia za pojasom im se od krvicedio sjajni čelik noža

Nama što smo putovaliu susret zvezdama u samoćisve je to odavno bilo jasno

43

Zapaljeni pejzaži

SVAKODNEVICA

Sanjamouzaludno i bolnoi krv nam se peniiz kože nam se dimii protičemo nečujno ka zvezdanoj mesečiniDanas jesmo Sutra opet nismoCela naša ljudska fantazmagorijaSvetla će i dalje bitiTrudni oblaci će i dalje parati nebomvoćke će mirisati u prolećea nas neće biti na licu zemaljskomNova lica potucaće se svetomi sve će prolazitikao i do sadau strogoj tajnosti

44

Miloš Sakić

PITANJA BEZ ODGOVORA

Nebom prolaze oblaci teški kao olovoU meni mesta za zanos nema višeVreme je da se zapitamradi čega sam bolovaoi zašto je tuga izbrisala moju radost

Stalna pitanja u srcu pokreću plimesputavajući tako moje trome i umorne rukeolistalom proleću daju prizvuk zimea umesto zore rađaju maglušto se makazama može seći

Budućnost na vrata udara snažnoSmejem joj se pod maskom

45

Zapaljeni pejzaži

JEDAN MOJ SAN

Bio sam na brodukoji je putovao zamišljenom rekomdo grada koji mi je podario životČuo se samo tužni zvuk motorai pokoji udarac krilaneke ptice u potrazi za svađom

Tužno proticanje trajnostizle i pakosne prema mojim pokušajimada dostignem krajeve rečne obale

Brod se ne može zaustavitia ne smem ga napustitijer ću možda propustitida me okrzne vatreni pogledsa balkona jedne daleke kuće

46

Miloš Sakić

PADAJU ZVEZDE

U rano jutro ponovo ću krenutislepim sokakomumoran od sudbinePosrtaću neko vreme po glibu nedođijezdraviti se po ko zna koji put sa istim ljudimai upoznavati se po stoti putsa večitim gubitnicima

Ima li tužnijeg opisa življenjaImaImaTo je govor krvi iz utrobeodjek borbe protiv trulog preživljavanja

Kada nas ne bude bilošta ćemo smatrati bespredmetnimMožda psa lutalicukoji će i dalje ostati na zemljii lajati na mesec kao na lopovajer je neopravdano ukrao rukušto je do juče gladila njegovobezvredno krzno

Da li me iko čujeIdite i poklonite se na praguzvezdi padaliciNemojte zamišljati željuNeće se ostvariti

47

Zapaljeni pejzaži

SATIR U RAJU

Doživeo sam jednog jutra pesmu vile u jezeruposlednje utapanje zvezdai umiranje mesecaU sebi sam pomislioMožda ću i ja tako sa svetaZašto li sebe umaram takvim slikamaNa ovoj Zemlji ništa se novo neće desitiMoja duša će barem u zvezdama naćiutehu za zemaljske promašaje

Nastaviću život u oblacimau naručju nestvarnog BogaZašto nestvarnogZato što će ljudi i posle mene da nastavenjegovo stvaranjekad već On njih nije stvorio boljim

Ako sve mora da se izgubi i nestaneneka se barem u jednom dahu desiBiću zahvalan toj brzinii u oblacima ću sa anđelimada se opijam nebeskim nektaromu znak večitog spokojstva i mira

Natapaću im krila crvenilom vinadok na zemlju ne prokaplje krvavi fetiš

48

Miloš Sakić

za neke crkvene relikvijareKonačno će doći kraj mukamapo kojima su moje noge koračaledok su zemaljski život pohodile

Oblaciti olovni kovčezibraniće me od svakog prezira i brukebolnih podlosti i niskosti ljudskeOd svega ću biti pošteđeni zato što sam za života grešiona nebu ću kao Satir pohoditirajske vrtove

Uljuljkivaće me moji snovirazglednice bajne na zemlju ću slationima što su me dole držali u nemilosti

Za zemaljski život nemam kome biti odgovoransve je jasno kao račun u kafaniJedino ne znam da li ću moćida prebolim istinsku ljubavU trenutkupomišljajući na njenu senkumeni se nikako ne napuštaova moja životna snagaI nikada nećedok nadu skrivam

49

Zapaljeni pejzaži

VEČERA SA ZAVIČAJEM

Noćas mi niko ne sme zasmetatiNiko u moju tišinu ne sme ućiniko na vrata da zakucasavet da zatražiNoćas večeram sa prošlim vremenimaSa zavičajemNa meni je večernje odelokravata osmeh

Noćas će u moje telo ponovo da svrationaj pređašnji zavičajni žarMoju malu utvrduispuniće atmosferaMilošaAteljeaVela lukeVideo kluba

Zaploviću tako do kraja kojimsada hodaju meni tuđi ljudiu moj Edenski vrtgde voće više nije kao nekad slatkoveć oporo i gorkou sjaj mojih slatkih strepnjiu hram moje čežnje

50

Miloš Sakić

Natočio sam sebi vinoi njima što za stolom sedeali njihovo vino ja ću popitikako bi prošlost što pre nastupilaPosle toga moći ću da ih dodirnemi sa njima da pričamsve dok zora na prozor ne zakucaOdjednom će se sve ugasitiKo će da pije u mom društvu jutarnju kafuOni neće

51

Zapaljeni pejzaži

DUGA

Još jedan usporen danSve je tihokao stara prašnjava zavesakroz koju svetlost imitira životna belom zidu

Oko mene blagi neredSve je potopljeno u ovoj monotonijikao dečije rukeu prljavim mlakama posle kiše

Ulice ćute podnoseći teretugojenih služavkisveže obrijanih penzionerai brojnog polusveta

Dižem se i brišem musavo stakloNa njemu sada stojilepa velika dugaIza nje sunce

52

Miloš Sakić

SAMI I NIČIJI

NoćZemljini hodočasnicisad krkljaju u snua vagoni nekog čudnog vozanariču u sveopštoj pustariNa sredini ustajale mlakeraščupan plovi crni krin

U vazduhu se može osetiti prisutnostsvemogućegSamrtni zov nevine žrtve se oriTo nečastivi zemljinu loptu potpaljujei ona uz pucketanje izgaraMir i tamaNebo plače krupnim suzamaNeprimetan i tih mrtvim gradomgde sve zvoni na uzbunuon se prikrada

Lelujave senke ljudiu panici svoje kuće ko posmrtne sandukeolovom zakucavajuTaj neznanac zvekirom lominemoćna kućna vratai na razvaljene plotovecrne barjake pobija

53

Zapaljeni pejzaži

Na vijugavu drumuostaju samo tragoviljudskog propadanjaOtišli su da budu sami i ničiji

54

Miloš Sakić

UBIJENI GRAD

Kuda se to uputila ova našagradska vrevasa čađavim kućercimai crkvenim tornjevimasa izgužvanim licimai bludnim pomislima

Zašto se raspadajumemljiva potkrovljakaljava predgrađaZašto nam je prostor postaoiscepana krpara

Na trulim gradskim stubovimavijore se iscepane osmrtniceulicama se valjajulistovi plesnjivih novinskih članakasa svetskim izmišljotinama

Sve se to mešau svojoj neraskidivostikao klupko zlih otrovnicadok jato crnih vranakrešti nad ubijenim gradom

55

Zapaljeni pejzaži

VAPAJ ZEMLJE

Napustite meIdite daljeU vasionuPesmu svaki dan napišiteSve što je na menivaše je i ničije višeNi morani okeanine smeju za vas ništa da značeTo su obične staklene posudepune opojnog ništavila

Ništa nije nedostižnoNe postoji aliSvako ko želi da bude Vasionacneka sedne uveče uz svećui neka od sebe napravi balonza let u nebo

Za onim prošlim može da se žaliali i za ono budućetreba ostaviti koju suzuJer to nam je sve

56

Miloš Sakić

PUTNIK

Otišao sam iz krajagde mi je sve bilo na dohvat rukeI pesma i tugaprijatelj i neprijateljdevojka i bludnicaOtišao sam bez ičega u rucilak i rasterećensam sebi dovoljanNisam poneoni krevet ni stolicuiz okvira izvađene slikeposuđemasivne stvari i ormareNištaOno što sam poneosa ptičjim perom može se uporediti

Ipak Ono što sam ovde doneoteže je od cele zemljine lopteTo je moja Tugakoju nijedne terazijene mogu izmeriti

57

Zapaljeni pejzaži

VREME ČUDA

Neko u nama ubija male radostineko se sa nama poigravasvakim danom sve nas otuđujei drugim svetovima pripaja

Vreme čuda nas okružujei u svemu sputavaSumorne minute naše srce odbrojavai samo greh nas u životu spaja

Trajemo ko zna kakozalutalih pogledasami i iznevereniNemamo više ni sebe kao prijateljasmrt nam ulazi u trag

Nije me strahZabrinut jesam ni manje ni višemene budućnost vrebaprošlosti za inat

58

Miloš Sakić

PITANJA I ODGOVORI

Večita pitanjaOdgovori tanki i neuverljiviZašto pitamoako ne želimo bitipovređeniBolje ćutimoRečima samo ubijamo htenjeda druge oslobodimoneizvesnog krajaSloboda se ne izgovaraona se neizgovorenimgestama odobravaNaslutimo ono što ćeparodijom suprotnost da sakrijeUđimo u bićebez reči i podsmeha

59

Zapaljeni pejzaži

KANDIDAT ZA PAKAO

Odavno sam raskrstiosa zemaljskim svetilištimaSvet me je udaviomalicioznom brigomza moju duhovnu bolestKada budem svima rekao zbogomneću biti ni srećnijini tužnijiProšao samkoliko sam prošaoIdem ravno dole gde me terajulažni pastiriU pakaoU taj hrišćanski bordelrekao bi Raka Drainac

60

Miloš Sakić

SVOĐENJE RAČUNA

Na ovom komadu što se Zemljom zovesreću u svom srcu nose samolopovi i zla braćaOni uzimaju ne pitajući nikogza odobrenjeI ja od kad sam na svet došaoželeo sam da dostignemzeleni Parnas

Grana mi polako pod nogama pucaOd mene ostala je samo senaTako je sveden sa životom računKada bude povučena crtaispod neće biti ničega

Tada će nad mojom dalekom sobomiz vedra neba padati kišaNa balkonu neću stajati javeć neko drugi

61

Zapaljeni pejzaži

I TAKO SVAKI DAN

Svaki dan ponavlja se isti ritualKomšija prodaje cigaretena improvizovanoj tezgi pred kućomHleb ne dolazi na vremeIspred prodavnice stoje vremešne domaćicei uz jutarnju šolju tračeva čekaju većpomenuti hlebKomšinica prostire veš na žicikoja je slučajno osvanulapovezana za dva drveta u dvorištuDeca trčkaraju držeći u rukama parčad hlebanamazanu nekim industrijskim namazomIza kuće čuju se uobičajene psovkegoropadne majke za nedokazanog sinaI tako svaki dan

62

Miloš Sakić

ODLAZAK

Vreme donosi jesenje kišeGrad polako zamirea sa njim i naša letaPostajemo duhovna periferija

Pitam sebeImam li snage da odem odavdei pođem tamo gde se ne znakraj svakog početka

Znam samo jednoDa bi na ispraćaju bili samonjihova mržnja i bes

Duga kiša i vlaga u vazduhumagla na putuSve je spremno da budem ponesenkroz poglede tesneu tišinu neizvesnosti

63

Zapaljeni pejzaži

PRAVEDNIK

Iz mog sna izleteo je crni golubSamNakostrešen i ružanTako valjda izgleda i smrtBrzo mi je sve prošlo pred očimaSve što je vredelo

Ponovo sam na početkuželjan zvezdanjihov lični sudija i porotnikČovek čije suze krče zvezdane stazei donose kišuza zemaljske usijane glaveglave bez očijui sposobnosti da zasuzeu slavu nečijuNjihovo trajanje ne možeda potvrdi sebejer iza sebe samo pustoš ostavljaju

64

Miloš Sakić

U ZAGRLJAJU NOĆI

Ova noć što izvire iz danasimbol je propuštenih satiuništenih godinaprigušene pesme ptica

Sa svetlošću se poigravai izaziva njenu smrt

Protiče tako ovom zemljom zaboravauzaludnabezutešna

Celom svojom tamompada na čovekašto bez imena silaziu njeno crno tkivo

65

Zapaljeni pejzaži

ZAŠTO?

Idem često crnim prečicama kućisa pitanjemZašto ćutimSam i odgovaramZato što svuda naokolo vidim samo blatoi što svaki deo mene nagrizaslabost

Zato što još jedan umirući danvapi za boljimdok se crno jato gavranovaobrušava na toživotno raspeloEto to me muči

66

Miloš Sakić

ČASOVNIK ŽIVOTA

Malo je nedostajaloda moju žudnju za životomunište aveti ljudske zlobeJedan trenutaki više me bilo ne bi

Sve od sebe davao samjeftino i u pola ceneU snu sam živeo životpun nestvarne srećepoput časovnikačije kazaljke uvek idu u istom smerudok sasvim ne stanu

67

Zapaljeni pejzaži

DEVEDESETE

Doživeo sam neke godineIspred mene nečega imapa nemaNisam još stupio u dodirsa vanzemaljskim putnicimaTo će vremenom doći(Zar je to privilegija)Treba da se plašim višeovih zemaljskihlažnih dušebrižnika

68

Miloš Sakić

SAMOĆA

Ostao sam samu cirkusu od životaSvakim danom sam umornijisvađi sklonijii od sveta udaljeniji

Otrov mi polako ulazi u ranei toga sam svestanOko mene zvučne trubevesnici su skorog porazaSve je na laganom umorua reči sada su samo sprovodnicimoga telana putu do sebe samog

69

Zapaljeni pejzaži

LJUBITELJI VRLINA

Dani bespovratno prolazegube se u svakodnevnim gadostimamučnim netrpeljivostimaumobolnim svađamaU nama drskost truli

Nosimo na sebi breme jalovih godinaa u snu priželjkujemolet pticavatromet životaslobodnu riku jelena

Dani bespovratno prolazeKopnimo i u prahse pretvaramoMi ljubitelji vrlina

70

Miloš Sakić

PREISPITIVANJE

U meni tutnje nepoznati glasovinjište podivljali atoviprolaze i odlaze događajisvetlosnom brzinomAli poneka slika ostajetu u meni trajno usađenaza sva vremena uokvirenakao ikona sveca

Jasna je slikaživotnog preispitivanjakada zastanem za trenutaki sa sebe speremžuč životaroneći u tišinu

71

Zapaljeni pejzaži

UMORNA PESMA

Ružini pupoljcitek ubrani u vazi stojeIz njih kaplje rosaKad tad latice će se raspršiti po stoluVaza može da se razbijeu hiljadu komadaDa li će to da probudiove danedane prodaneza poslednje minute

72

Miloš Sakić

POVORKA SABLASTI

Kasno je popodnebljutavo i starački umornoPo mrtvim cestamavijugaju pramenovi tamnih senkiMoj pogled razbija seo lomne i nikad sitebezimene ljudečađavih kosai samrtno bledih licabez nade u skoro izbavljenjePovorka njihova bez reči se teturaa sa njima i beličasta para uvenulog nadahnuća

73

Zapaljeni pejzaži

SEČIVO SAVESTI

Moja savest kao krvnikglavu mi na panj stavljaOči više ne sijajuu venama krv je proključalaBespomoćan sami samkao gnjilo truplo pravednikaU okviru svesti lomače plamteNa krstovima civilizacijesmoždena i masnarazapeta ćute telaMnogo je još raspuklih glavanije moja jedina

74

Miloš Sakić

LIČNA PREPORUKA

Ne treba se osvrtatina pređene kilometrekako bi ispravljali svoja posrtanjaNa otvorenom bojištuniko od sukobljenih strananeće se zapitati koliko je travepogaženo na poziv njihovih ratničkih trubaU želji za osvajanjemza takva se pitanja nema vremena

Pred svakim od nasstoji i smeši seneke bitke žarki plamenZato ne smemo ni trenutka žaliti što smo u željiponekad možda i sagorelišto smo pri tome ugasilinečiju želju za zaboravomLjudi smo koji ne bi smelida rone suze zbog tuđe propastijer ni sebe ne oplakujemopa zašto bismo drugeSvako je neimar svoga dvorcai svako gradi svoj put do savršenstva

75

Zapaljeni pejzaži

Moramo se pomiriti sa istinomkoja glasiTreba živeti u stalnoj budnostijer svaki cvet može biti mačSva zla i radosti valja prihvatiti sasvim normalnoBez naglašene tuge i srećetreba proći pored sahrane i svadbepri svemu tome misleći samo na jednoda samo čvrsti i stabilni opstajuna ovoj Zemlji

76

Miloš Sakić

VOZ ZA...

Želeo bih da mi se nešto napokon desii to iznenadaonako iza ugla

Moram učiniti neštoda sebe ugledam na drugom mestuUlazim u neki vozMašinovođa još ne zna ciljPutovanje u neizvesnostSedim uz prljavi prozorjoš prljavijeg kupeaČekam i razmišljam

Taj voz se izgleda u nebo uputioProlazimo mali kao zrnevljenebeskim prostranstvimaOvoga je trebalo da se setim još mnogo ranije(da sada možda nije kasno)Prolaznost je izgleda bržaod ovog ukletog voza

Možda je ipak trebalo da znamsvoje odredišteIme mesta nije važnoVažno je saznanje da postoji zemlja spasakomad zemlje koji ne vole ovismutljivci i ludedobošari gluposti

77

Zapaljeni pejzaži

U magnovenju posmatram anonimne i čudnestaniceusamljene ljudešto uzalud žele zaustaviti huk istorijeNemožete ućiOvaj voz je samo moj i ničiji više

Treba li sići na slepom kolosekudodirnuti zemljukoračati ulicamausnulog gradazatražiti od šankerice sa proširenim venamaprvu jutarnju kafuTreba li uopšte da sedamu taj nepoznati voz ili valja da ostanemu ovom gradu što ima imei namadmorsku visinu

Ipak ću sačekatida se nešto novo u ovom životu desi

78

Miloš Sakić

ČEKAJUĆI PONOĆ

Čekam da se na časovniku sklope kazaljkeda poklope onaj magični brojdvanaestČekam kao na udaljenoj železničkoj stanicida se nešto živo pojaviu zvuku zahuktale mašinemožda već tu blizu meneiza ugla staničnog bifeaili na prozoru otpravnika vozova

Ponoć nikako da stigneMislim da ni ona ne zna razlogtog nedolaskaČekamo zajednoja i moj izgubljeni gradzapaljen negde u podsvestiČuvamo jedan drugome sanpratimo senke današto prevalismo preko umornih plećaČekam da otkuca dvanaest u mojoj glavi

Slušam proticanje sudbineodjekuje njen eho kao u kutijikakofonično i turobno u isti časdok časovnik životaizbija poslednje minute

79

Zapaljeni pejzaži

Nisam tu da pratim topot otkucajaŽelim da u zemlju zakopamnaše budnostiMožda želim da krenem u susretneizbežnostiPravac ne postojiKuda onda otićiA možda bi da probudim u sebi naduda u drugim ljudima ona uveliko uzdišeu snu bez povratkajednom da se usidrim i dočekam dvanaest

Negde sam ipak došaoprevario sam životistinski ga uklonio sa pozorniceUgasio pesmu pticasavladao samoću i strah

Pratim otkucaje srcaotkucaje grada koji je nekada bio moja sada je pust sa setnim večerimai jednim spomenikom u zelenilu parkakraj koga tinja sveća mojih nadanja

Sat je stao uminut do dvanaest

80

Miloš Sakić

KARNEVAL

Podignut šatormuzika i šarenilomami na ples i prazna obećanjaDekor za pravljenje jeftinog filmai mlaka zadovoljstvaZatočen maglomušao sam u zemlju lažne nevinosti i neznanjau ono što me oduvek gnjavilo

Tu osim neveštih harlekinaprisustvuju i lutke na prevaru spremneporoku veštea što moje telo višestruko pleni

Ovaj šator brod je izgubljenu moru poluistineali mi i dalje vičemo-Kopno na vidikua ispred vidimo samo vodeno prostranstvoslepi za prolaznosti ljubav u poljupcuSve postavljamo na staklene nogeZa sve drugo treba snage

81

Zapaljeni pejzaži

Uvek kada se rađala nova nadagovorili smoČekajmo jer to nije ona pravaOko sebe nikog u blizini nemamoali ćemo zato rećiOnaj koji treba da dođe već je na putuU sve ulazimo sa potpunim stremljenjimau svemu vidimo i dajemo sebea od toga ni polovinu ne dobijamoTada opet sebi u usta skačemoprivremeno razočarani

Život nam iz dana u danispisuje nove i nove pozivniceza bal u tišiniMi spremno odgovaramoPravi život tek predstojiNa tom brodu putujemo daljeOdavno smo već negde pristigliali smo tu bili neko drugiVoda je za nama odmicalaa mi smo za njom zaostajalikao pena bledi i nerazjašnjeni

U celom ovom šarenom karnevaluostajali smo na praguu kuću nikada nismo ušli

82

Miloš Sakić

Ušli smo tek u sebe da bismo se upitaliDa li to starimo van sebeili za sebePut nam neće doneti neke promenejer će uskoro doći vremeda se karnevalu kaže Zbogom

Oči otvaram i neko me za ruku vučeTo si ti ili tvoja sena

83

Zapaljeni pejzaži

ŽIVOTNE ZABLUDE

Svuda oko menenemirne i teškea bele kao snežni nanosiu meni se taložeživotne zablude

Hvalospevom dočekujemnjihov zlatni piri dođe mi da na oltar zabluda pehar svojih suza prinesemzajedno sa otpacima dušei zrelim voćembujnih snovaSve već počinje da gorii nesrećom da se peniGozba gorčine i jadablista u svojoj radosti

84

Miloš Sakić

ULICA I LJUDI

Ulicom prolaze ljudi bez idejaprljavog licaukaljanog obrazamračnog pogledaljudi jadni i iscrpljeniZajedno s njima delim kaldrmui svakim danom postajem sve više samiako je njih mnogoUlica je cirkuska šatragde su mnogi slučajno izašlina svetlost danaSvetsko ništavilo

Velika većina hoda jer sebe mrziviše od drugihIdu pokazujući svoje zubeonima koji im dolaze u susretTa ulica je slikanaše kolektivne nesrećetužna slika unakaženih i prognanihbesciljnih i beskorisnih ličnosti

Hodajući ulicom takvog gradagledam u prevrnute ljudske dušeOni su samo senkeLjudi koji su odavno sebe pojeliza jeftin doručak

85

Zapaljeni pejzaži

SUDBINA NA PROZORU

Nigde glasaSam sam sa sobombez društva njenogbez meke kose na uzglavljubez crvenila na snenom jastuku

Na stolu pucketa svećapoput stražara u ovoj noći bezbojnojU vazduhu se oseća neštoRekao bih da je nemir

TmušaNema rečiNa moje nepokretno teloprosipaju se satikao prvi snegNema koraka u noćiU prozoru čujem kucanjeTo je sudbina što me čekaNeka sačeka još malo

86

Miloš Sakić

SEBI NEPOZNATI

Da li na ovom svetu postojinešto što nije izmenjenoPostoji li duša čistaU toj kutiji što se svetom zoveu toj zamci neistina krupnihuzalud tražimo sebe kao dokazMi kao jedinke ne znamo za postojanje

Ništa moje nije mojeNišta naše nije našeKolena nam klecaju u mutnim mlakamameđu memljivim zidovimapamet nam se satireGore od svakog jada i bolanaša srca nas tišteTište

Zapitajmo se s pravomko to ovim drumovima šetaTelo naše ili hrpa mesaNismo li mi samo sablastičije će nas slike uplašitiu nekoj sledećoj noći

87

Zapaljeni pejzaži

NEŠTO NEPOZNATO

Nešto nepoznato topi oblakekoji prosipaju na zemljupokidane latice cvećai njihove nekada žute peludne glaviceNešto nepoznato

Nešto nepoznato guši gradske ulicešto u sebi upijaju trulež nedođijeuske prozorske okviresumnjive idealeumorne anarhisteNešto nepoznato

Nešto nepoznato priziva kišu na asfalttoplu i setnuda opere jad sa otvrdlih dlanovana licima hodočasnikaNešto nepoznato

Nešto nepoznato nam mrsi kosei donosi na svojim krilimamiris izabranih travatrava iz zagrljaja svemiraNešto nepoznato

88

Miloš Sakić

GLAVA U REŠETKAMA

U vazduhu se prostiru brdaod iluzija načinjenagde mesec zvezde brojiTu nema umiranjaniti ovozemaljske prašineNiz njihove strme stranekotrljaju se skinute glavetupe i bledomrtvepune želja što su u njimaostale od sveta omrznute

O ti zimzeleno drveće gordogde noć u nebesima počivada li je to presušio moj zdenacmoćne snageili mi to san na oči dolazi

Iza rešetaka sav ovaj prizor je ostaonapušten i zaključanTu čovek iako je na život osuđenmora da želi i da čezne

89

Zapaljeni pejzaži

DVORIŠTE

Ispred zgrade je veliko dvorišteGledam sa prozora svoje sobe i razmišljamTo dvorište je za šetnju duše stvorenoza oslobađanje od sebe samogza bekstvo od svoga JaStvoreno da bi čovek zaviriomakar na trenutak u tajnuu ono što je nevidljivou ono što svakoga boliu istinu

Porazbijati treba sve prozorei potrčati rasterećen ka nepoznatomsvet gledati sa zemlje a ne sa nebakoje je cilja ne sredstvo postojanja

90

Miloš Sakić

CRNA RUPA

Mi smo od rođenja osuđenida nosimo teret okrutnog svršetkajer svi ćemo sa ovog sveta nestatida se nikada više u njega ne vratimoOstaćemo od smrti neizlečeni

U vrevi današnjicenaša duša bolno jadikujei obamrla se o zidove nečeg nepostojećegrazbijanečeg što nam Crna rupa pripremaKada je iznad nas crveni lampionprestao da svetlimi smo od straha počeli da bežimopod skute varljivog Boga

Njegove oči su nebitneu celoj ovoj ljudskoj komediji od životana staklenim nogamaNas jede mnoštvoizbezumljeno ništaHaos i masa

Lamentacije

93

Zapaljeni pejzaži

RITAM LJUBAVI

Bio sam na krovu svetaosetio jačinuplaninskih vetrovaBio sam veliki NajvećiSišao sam onda s vrhai u podnožju zagrlionešto samo mojeNije me impresioniralaveličina stoletnih stenakoliko toplinanjenog malog bićačije je srce zakucaloskladno s mojimu ritmu samo nama znane ljubavi

94

Miloš Sakić

ZDRAVICA

Tražim dopuštenjeda pred svima kažemjednu istinu malu

Ne to nije podsmehniti obična šalaTo je nešto što suzuiz oka uporno mami

Moje srceta mutna rekakaže Vamda niste ni boljini goria opet ste njemu najbližijer ste ovom mestupotpuno nepoznati

95

Zapaljeni pejzaži

U JULSKOJ NOĆI

U ove neprospavane julske noćiduša sam što mesečarikupeći sa neba zvezdekako ne bi sama sačekala zoruu čežnji za novim izazovom

A kada zatvorim očiu sebi krijem strahda neka nova ženane sahrani moje misliu svoja nabujala nedra

96

Miloš Sakić

IZGUBLJENA NOĆ

Još jedna izgubljena noćIzgubljena zatošto sam ponovo bezuspešnopokušavao da uhvatim pogledjedne ženske osobeIme nije bitnoiako sam joj napisao pesmuI posvetuSamo njojNavodno iz ljubaviKako je samo mogla da poverujeMogla je zato što nije znalašta moja životna biografija o tome kazujePosećivao sam njenu sobu u studenjakudržeći lascivne govoreurušavajući sebe kozerije radiPokušavala je da me prati gledajući kroz mene

O njoj sam mislio ali je nisam doživljavaoBila je predmet mojih analizamoje mistikeUpijao sam je fizičkinimalo emotivnoa izgleda da je to od mene bilo traženoŽelela je celog mene ne moju rečitostMnoge stvari nije razmela

97

Zapaljeni pejzaži

Pripadala je ženama koje hoće ljubav sad i odmahŽelela je treznu osobu bez suvišnih reči

A ja sam mogao da budem zabavankada sam to hteoda budem duhovit kada nisam bio odsutana ponekad sam mogao i da osvojimSledeći put kada sam je posetiovrata su bila zaključana

98

Miloš Sakić

NEDELJA

Nedelja jeMutno popodneKroz musave prozoregledam te kako stojiš na mostuispod kojeg protiče zelena reka

Sve mi se čini nepoznatoSve je oko mene stranosamo si mi ti poznataPoznata u nepoznatomSa mosta me gledaš i ćutišDa li postoji taj mostTreba da nađem nekogmakar i usnulog spavačada uz pomoć njegovu otkrijemdeo tvoje pozadineNekog ko te je kao i jaskriven gledaokako ponosno stojiš samana tom mostu od uspomena

99

Zapaljeni pejzaži

VIDEO SAM TE

Video sam tena mom kućnom praguUđi unutraI pokaži da si živada si od krvi i mesaPokaži mi se cela

Video sam te kako prolazišnašim perivojemkako se okrećeši gledaš ono što smo prošliPenješ se negde u visine

Video sam tvoje licebez maskeSnimio sam tvoju dušui potisnuo je u podsvest

100

Miloš Sakić

KUĆA NA OSAMI

Iza nasleže ruševine našeg nebana ivici nepoznatog svetai izgubljenog skladaNema više tragovamojih i tvojih

Samo je napuštena kuća ostalai neke stare iznošene stvaridokazi našeg boravkadok smo zajedno sanjali o srećiU sobi na stolujoš neki zabeleženi dani stojedani kada je naše prividno carstvopočelo da se ruši

Iz vremena ljubavi i srećeza nama je ostala samo kućau tmici okrenuta nepomičnoj vodičekajući neke nove ljudešto će dolazećem danu da se veseleNas više nigde neće biti na toj sliciod kamena

101

Zapaljeni pejzaži

U RANO JUTRO

Sedim u foteljii gledam u nju zaspaluDivan je to osećajkada neko spavaa ti pretpostavljašda misli na tebei ćutanjem odobravasvaki tvoj pokret

Izlazim napoljeSveže je jutroi nema nigde nikogaPokušavam da povežem svoje mislii da ih uklopim u mozaik postojećegNebo ne odobrava moje pokušajeda osmislim danVidim da od toga neće biti ništa

Vraćam se u onu istu sobuležem pored telai lagano dodirujem rastavljena bedraOkrenula se na drugu stranu

Ustajem i odlazim na balkonSunce se pomaljalo iza horizontakao stidljiva nevesta

102

Miloš Sakić

NEISPRIČANA PRIČA

Želeo bih ti noćas ispričati pričuo sebi i svome putuU meni je tako mnogo togaali sam drugima uvek ostajao dužanDugo bih ti pričao o sebiuz staro vino i plač violinedok bi se ti tajanstveno smešilašto mogu i da pretpostavimjer si kao i svaka drugau prolazu pored menezakačila deo mog životaTvoje srce ne veruje žalosnim baladamajer je kao i moje noćnik i lutalica

I ti bi želela da ispričaš svoju pričuali niko ti sluh ne poklanja

Reći ću ti samo ovoTuđe pesme mamile su te laskanjema moj će te put od sebe odbiti korovomNoć je pri krajua nisam ni počeo svoju pričuNisam možda ni hteo

103

Zapaljeni pejzaži

JOŠ JEDNOM O NJOJ

Izluđivala me svojom drskošćuprikrivenim skladom i lepotomšto je samo po sebi bilo izrazmojih težnjiUspravna i snažna poput anđelapravih nogukoje su pri svakom korakuizazivale podrhtavanjepunih i čvrstih grudilepršala je poput svile na vetru

Osećao sam da me njena kosasvojim teškim mirisom orahovinepolako obavijaZatvorio sam oči i ponovo ih otvorioJoš je bila tusa svojim krupnim očimakoje su me podsećalena čisto zimsko večernje neboGledala me je njima ne pomerajući se

Vrućina je bila u vazduhua ja osećao da gorim u sebii da polako počinjem da se potimNjena pojava nije otkrivala uzbuđenjeNiko nije progovorio ni rečkoja bi razbila tišinutako napetu i neizvesnu

104

Miloš Sakić

Ali svetlost danaodnosila je njeno biće put nebaa zajedno s njim i deo meneJedini svedok njenog prisustvaje miris orahovine u vazduhuNoću udišem njeno mračno prisustvoi gledam u nebo čekajući da padne zvezdaNjena zvezda

105

Zapaljeni pejzaži

PRIJATELJICE NOĆI

Tmuša. Duša moja raste. Hoće da sniva.Zavist šapće iza leđa. Ona je daleko.Kora mesečine baršunasto meka,kaplje i curi sa jablanovih griva.

Svaku kap što sa njih kane,osećam kao dodir srca koje čezne,kao ćutanje, setne priče i ljubav neopreznu,kao erupciju iz strasne rane.

Dane proživljene, odbegle u leto,vidim u svojim pokretima,mojim prijateljicama noćnih mena,što harfe pod rukom nose,

samo da bi sa mnom u noć zabrodile.Dok noć tako nemilosrdno sipi kao pesak,iz nedara njihovih ističe rekazaboravnosti i završetka.

106

Miloš Sakić

LEPOTA

Ceo dan, u mojoj pomućenoj glavi mirisahu,nekako opojno i teško, njene smeđe kose,koje su se cedile od prve jutarnje rose.Uhvatio sam sebe tada u bolnom uzdahu.

Zbog toga, što mi ta kosa ne donosi srećustalno strepim od njene lepote,jer može da zatraži žrtvu veću,za nešto, što joj neko drugi ote.

Kao lopov bežim pred tom lepotom,iz straha da ne digne razjarena vila,u času, kada se najmanje nadam tom,svoja, iz besa naoštrena krila.

I danas, biseri će da struje dahom njenim,i divota će da pada, lijena sobna,a između nas će da sedi mračna, kobna,ta moja sumnja sa očima zamišljenim.

107

Zapaljeni pejzaži

POGLED NA NJU

Ispred tužne vrbe sedi zamišljena,nad nedovršenom slikom, što iz nje niče,devojka sanjalica, koja svojim očima stičesimpatije čoveka, dalekog od lica njena.

Njegov pogled i srce stajali su opčinjeni,sve dok i poslednji trag svetlosti ne minu.Kraj nje, sad već usnule, mesec sinu,i ona poče da plovi vazduhom kao ruža na vodi.

Da li oseća prisutnost tuđeg pogleda,setnog i sveg prosutog u njenoj senikada tako mirno promiče bez vidnog ogleda?

Ne vidi ona, tog nesrećnog siromaha,čoveka, koji je sakriven ostao bez dahapolako počeo preobražaj u trunke praha.

108

Miloš Sakić

BUĐENJE

Zaspao sam u jablanovoj poluseni,miran i spokojan u nedrima visokim,želeći da se u snu oplemenimoj strah preduboki.

Neka se sve moje strepnje sliju,u reke nezaboravnih snova,zajedno sa htenjima što se viju, na granama zelenog jablana.

-Misli, što ti lete uspavane,u stvarnost života skloni,i iz sebe isteraj sve nakane, jer srce ti ka zebnji roni!

Ne daj da te malodušnost osvoji,puna neke lelujave nade,što će oko nogu bosih,stopala tvojih trag da ukrade.

A kad oko tebe sve počne da pada;iz jablanova zelena granja,progovoriće tvoja savest tadarečima ljudskog razočaranja.

109

Zapaljeni pejzaži

VRATA

U ovom glibu životnom tražim vrata,koja će uz škripu, da me izvuku iz tmine,i odvedu do nekog meni bliskog brata...Iza, čekam zagrljaj da kao munja sine.

Tumaram, iscrpljen, skinut do gola,ranjenog srca, sa pelinom u duši,idem, i mirno promatram kako se ruši,cela moja kula, sazdana od životnog bola.

I nema dela, gde bar sumnje nije,bolnih očekivanja ostavljenih kriomice,u tom telu lelujavom, sa modricama od prije,što peva glasom na umoru ptice.

Misao mi je pesma, što odzvanja hramom,na dlanu kobna ćutnja, koju nudim sebi,a iza vrata nemih, zapečaćenih tamom,nešto preostalog života me pita: Gde si?

110

Miloš Sakić

ZAPALJENI PEJZAŽI (Posvećeno mom rodnom gradu Karlovcu)

Ovaj grad što zlurado tutnji,svakog dana ispija snagu moga tela,i ja tako kopnim u preranoj slutnjida se bliži kraj ovoga sveta.

Ovde me često nostalgija svlada,za dalekim mirisima mojih zelenih voda,za tajnovitim šumama i divotom hlada,i za sporom jeseni što crvena hoda.

Onda tražim dalekih glasova dubine,što u bezdanu plavom mirno sijaju.U njima su i reke, i šume, i nizine,vrtovi i kuće, kao u dalekom raju.

Ispred mene vide se lepote vrbika,pod čijim velikim senama spavaju duge.Kroz njihovo granje promiče silueta mog lika,malko izgubljena sa tragovima blede tuge.

Cela ova slika suncem je zapaljena,a po njoj lete požutele ptice neke,Lete kao delovi nekog sveta snena,prema obalama koje su za mene daleke.

111

Zapaljeni pejzaži

Sve ovo nepregledna vizija biva,u kojoj moje telo, trne, pa seva.Onda sve tone, u zaborav se skriva,dok jedno septembarsko veče dogoreva.

113

Zapaljeni pejzaži

Dok poezija Miloša Sakića još žubori i diše ili Razmišljanja i sumnje

u pesnikovim „Zapaljenim pejzažima“

Upoznavanje sa novim, drugim po redu, pesničkim rukopisom, poete Miloša Sakića, iz Smederevske Palanke, uobličene u pesničku zbirku „Zapaljeni pejzaži“, započinjem, cenjeni prijatelji, ukrštanjem dva osnovna osećaja: prijatnosti, načinom stihovo-đene drame u ovim pesmama i, jednako moćnim, utiskom snažnog, pravovremenog sazrevanja i umetničkog „odrastanja“, ovog svestranog autora. Dok uz „Adađo“ pokušava da dođe do samospoz-naje svoga bića, do svojih novih tajni i saznanja, koje oseća u nekom svom novom, drugom, bu-dućem, životu i dok ga živi u ovom starom, nikakvom, prošlom, Sakić komanduje samom sebi koračnicu kojom propada u tu drugu dimenziju, želje i nespokoja, podjednako: „Trudni oblaci će i dalje parati nebom / voćke će mirisati u proleće / a nas neće biti na licu zemaljskom...“. Pomalo klaustrofobično jeca pesnik.

Kratkim i efektnim stihom, Sakić svoju liriku, koju nam iskazuje, dozira srazmerno svojim unutra-šnjim ovaplođenim jakim nagonima za odbranom lepote nad sivilom, slobode nad sputanošću, mir-noće u odnosu na otuđenost... Naprosto, njegove pesme su u punoj korelaciji života i smrti. Ovakva lirska poezija, upravo zbog stiha i kratkoće, ostva-ruje tip književnog iskazivanja u kom neke od mogućnosti jezičkog kazivanja postaju posebno naglašene i izražene. Miloš Sakić, upravo, tako piše. Kroz reči, na preskoke, potpuno proizvoljno biram: oblaci, koraci, čovek i reč, može se sažeti ova pesnička zbirka. Zbog kratkoće, reč kao reč u lirici

114

Miloš Sakić

i, sasvim posebni, neuobičajeni odnosi među reči- ma postaju izuzetno važni i značajni za razume-vanje pesme, a zbog stihovane organizacije govora, veliki značaj u razumevanju značenja reči ima i ritam, koji su postignuti određenim rasporedom reči. („Budućnost na vrata udara snažno / Smejem joj se pod maskom“). Svojim rečima, rečenicama, stihovima, Miloš Sakić je zapalio svoju okolinu, sagledljiv pejzaž koji mu ophrvava vidokrug, svoje najbliže okruženje, smešteno u tačkicama njego-vih zenica, omeđenih „buđenjem u njegovom lič-nom grobu“, opustošeno kao da „čitava tragedija života je u lošoj proceni“, prizivajući u pomoć „Sve moje crne slutnje što mi pamet zarobiše“, uz samospoznajno saznanje da „Sada mi preostaje da kradem od neba njegovo blago“, a u stvari tražeći izlaz kao „Odlazak vozom, vozom za sreću“. Pa tako, sažimajući naslove pesama našeg pesnika, vidimo da je u dobroj meri on pisao u negativnim, crnim ili tonovima crnim bliskim nijansama. Njega opseda i sivilo, propast, čežnja, sumnja, kraj, nestanak... („Grana mi polako pod nogama puca / Od mene ostala je samo sena“).

Odbijajući da svojoj poeziji doda tačke, zareze i druge interpunkcijske značke, siguran da reč, ta čudesna, blagosvojstvena tvorevina, govori više od svake neprirodne nadogradnje, da samo ona poga-đa u centar biti, u razlog pisanja poezije, u mesto nastanka i nestanka sveta i života, Sakić, konačno, utvrđuje i omeđuje svoje pesničko vreme i daje mu obeležje prostornosti i večnosti. („Moj pogled ih neće oživeti, jer ga nisu zaslužili“). Miloš Sakić voli reči. On pleše oko njih, dok ih ne ostavi papi-ru na svoju „plošćad“, čitaocu pred oči, istini na iskušenje, sebi u amanet. Pesnik od svojih pesama nikada ne može pobeći. One ga uvek sustignu i

115

Zapaljeni pejzaži

preteknu. Pesnik je ostatak od pesme sročene, u večnost oročene. Pesnik je izbeglica iz sopstvenih saznanja, stihovima dospelih u dvorište bezizlaza. Pesnik je granica između života. Prvog i svih dru-gih. Pesnik graniči polje emocija, boli, nade i prostor bezidejnosti, netraga, mutinine. Pesnik je jedini doprinos sveta, svetu boljitka. Pesnik Sakić, upravo takav pesnik, sa svojom novom knjigom „Zapaljeni pejzaži“, jeste.

Miodrag Jakšić

Miloš Sakić

S A D R Ž A J

- Minijature -

Prometej / 9Mir beline / 9Zaseda / 10Sumnja / 10

Popravni ispit / 11Pokloni mi sebe / 11

Ona sanja / 12Na početku / 12

Plamen, ognjište, vile / 13Stihovi violine / 13

Sudija / 14Čovek i reč / 14

Koraci / 15Ispod crte / 15

Kraljević i prosjak / 16Život ne prašta / 16

Čudo / 17Nevernik / 17

Nebeski spasilac / 18Propušteni sati / 18

Povratak / 19Damari / 19

Trajati duže / 20

Zapaljeni pejzaži

Predah / 20Tebi / 21

Ugasla raskoš / 21Opraštaj / 22U tišini / 22

Najvažniji / 23Sveto trojstvo / 23

Bljesak / 24Nevinost / 24

Loša procena / 25Životne zablude / 25

Usliši Bože / 26Pred oltarom / 26

Radost iz visina / 27Koraci u krugu / 27

U ambisu / 28Nebeski krivac / 28

Podzemlje / 29Čuvar / 30

Tražim više / 31Skamenjeni / 31

Trag / 32Tajne / 32

Adađo / 33Nema odgovora / 33

Na početku / 34Nokturno I / 35Nokturno II / 35

Miloš Sakić

- Duhovna klepsidra -

Ptice / 39Želja / 40

Svedoci / 41Ljudski zatvor / 42Svakodnevica / 43

Pitanja bez odgovora / 44Jedan moj san / 45Padaju zvezde / 46

Satir u raju / 47Večera sa zavičajem / 49

Duga / 51Sami i ničiji / 52Ubijeni grad / 54Vapaj zemlje / 55

Putnik / 56Vreme čuda / 57

Pitanja i odgovori / 58Kandidat za pakao / 59

Svođenje računa / 60I tako svaki dan / 61

Odlazak / 62Pravednik / 63

U zagrljaju noći / 64Zašto? / 65

Časovnik života / 66

Zapaljeni pejzaži

Devedesete / 67Samoća / 68

Ljubitelji vrlina / 69Preispitivanje / 70

Umorna pesma / 71Povorka sablasti / 72

Sečivo savesti / 73Lična preporuka / 74

Voz za... / 76Čekajući ponoć / 78

Karneval / 80Životne zablude / 83

Ulica i ljudi / 84Sudbina na prozoru / 85

Sebi nepoznati / 86Nešto nepoznato / 87

Glava u rešetkama / 88Dvorište / 89

Crna rupa / 90

- Lamentacije -

Ritam ljubavi / 93Zdravica / 94

U julskoj noći / 95Izgubljena noć / 96

Nedelja / 98Video sam te / 99

Kuća na osami / 100U rano jutro / 101

Neispričana priča / 102Još jednom o njoj / 103Prijateljice noći / 105

Lepota / 106Pogled na nju / 107

Buđenje / 108Vrata / 109

Zapaljeni pejzaži / 110

*Miodrag Jakšić:

Dok poezija Miloša Sakića još žubori i diše ili Razmišljanja i sumnje u pesnikovim

„Zapaljenim pejzažima“ / 110

Miloš SakićZAPALJENI PEJZAŽI

Izdavač

ARTE-BeogradDebarska 22, +381(0)64 826-00-50

Za izdavača

Miodrag Jakšić

Glavni i odgovorni urednikMiodrag Jakšić

Biblioteka

Poetika

Urednik Gordana Vlajić

Lektor i korektorTanja Milutinović

Dizajn i prelomSlaviša Krstić

Slika na koricama (‘‘Zalazak’’) i ilustracijeZoran Palić-Luša

Tiraž

300 kom

ŠtampaStarprint Plus, Smederevska Palanka

www.artegrupa.rs

miodragjaksic@open.telekom.rs

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1

САКИЋ, Милош, 1970-Zapaljeni pejzaži / Miloš Sakić. -Beograd : Arte, 2013 (Smederevska Palan-ka :Starprint Plus). - 115 str. : ilustr. ; 20cm. - (Biblioteka Poetika / Arte)

Tiraž 300. - Str. 113-115: Dok poezija MilošaSakića još žubori i diše ili Razmišljanja isumnje u pesnikovim “Zapaljenim pejzažima” /Miodrag jakšić.

ISBN 978-86-87133-54-9

COBISS.SR-ID 197216012