МИЛОРАД МОЈАШЕВИЋ

КРВАВО СВАНУЋЕ25. VI. 1943.

А н д р и ј е в и ц а25. 06. 1978.

Одобрено за штампу Одлуком Скупштине општине Иванград, Одјељење за општу и др. дјел., број О3ц-2338 у Иванграду дана 3- 4. 1978. год.

Лектор: Божо Зоњић, професор

Предговор: Чедомир Боричић, професор

Издање аутора

Штампа: „Милешево" — Пријепоље

Градећи ову пјесму, Милорад Мојашевић је пошао од историјских и традиционалних начина изражавања. Тај пут условио је да дјело буде обогаћено умјетничким квалитетима и порукама. Пјесма као надахнуће открива дубинску пројекцију живљења, а уједно, ослања на садашњост, на ближе и даље периоде садашњости, загледа се у сјутрашњицу богатством језичко-стилских слика и етиком пјевача, односно народа.

Епски догаћај је централна оса у овој пјесми. То је, заправо, стријељање 180 партизана 25- јуна 1943. године. Наиме, Италијани су, помогнути четницима, односно среским националним одборима спаса, послије низа вијећања. донијели одлуку да стријељају „заточнике'' из бившег Колашинског затвора, коме је Михаило Лалић, писац „Свадбе' посветио роман. Овим затвореницима су придружени и патриоти, комунисти и партизани, махом интелектуалци, из разних крајева Црне Горе. Стријељани су уз највећи надзор цивилних и војних представника италијанског окупатора. Једна група тих „заточника" стријељана је у Андријевици о којој је, због изузетног држања, било говора преко радио -Титограда а писало у „Побједи'' (јуни 1963. године), као и у другим мјестима: Радован Лекић (Андријевички срез од 1941 — 1945), Саво Јоксимовић (Батаљон народних одборника), Радивоје Боричиђ и Милош Остојић у „Слободи'' као и Гојко Вукмановић у „Побједи''.

Поред епског догађаја: довођења „заточеника" у Андријевицу, извођење истих на стрелиште, њихово пјевање пјесме „Хеј Словени'', пјесник је дао неколико историјских обнављања. Он је, на примјер, пјевајући о стријељаном давао његовулозу, поријекло. Он је то учинно историјски тачно. Узмимо. на примјер, Оташа Николића и Комнена Колева. Оба ова јунака су опјевана у почетку 17. вијека. Они су осветили Станоја Николића, војводу из Васојевића.

Оташ Николин је предак Лалића (Остојића), а Комнен Колев Вучељића. Судбина је ипак хтјела да њихови потомци, борећи се за отету слободу, загрљени падну као што је некад било са Комненом Колевим. Овај моменат је особито снажан: он има све димензије— дубинску, димензију садашњости, као и нешто космолошко. будуће. Кад би се све личности и сви догађаји анализирали, видјело би се колико је пјесник истинит, историчан, племенит. Он помиње Шуја Шћепанова, Лука Голубова, Вуксан Леку, Остоју Лалића, Баца Ђукића, УрошаЂукића, кућу Грашића и остале. Све ове личности су, као и друге, историјскитачне. То су четовође, главари, официри, бригадири, браниоци слободе. Они су убијали и били убијани. Од њихове пушке, ножа и сабље многи мучитељи су се „на нос поболи''. Сваки од њих представља вриједност. Они имају снажне биографије и дјела. Пјесник је, ослањајући се на то, стријељаним давао праве вриједности и уклопио их у раније вриједности које су способне да својом животворношћу уче и позивају на борбу.

Прегледајући пјесму, као историјску и литерарну везану за свако име, за сваки детаљ, примјетио сам да је пјесник, познавајући Ровињског, Маријана Болицу. др-а Јагоша Вешовића а затим многе новије писце путописа (Д. Костића и друге), легенде, приче и здравице, успио да изрази оно битно. Он је све вриједностиуцјелинио и дао им пуну пјесничку љепоту. Ослоњена на такву изградњу, на свата постоља, на те громадне блокове, пјесма, уз евоцирање НОБ-а, устаје против издаје. Он неколико пута понавља стихове о њој: тај феномен назива „неситом

сотоном" — он је чак и проклиње. Тешка је клетва — „црквена га проклињала звона''. То је јединствена клетва код Јужних Словена. Иначе. пјесник је биоупознат са судбином издајица. Имена тих издајица објавила је „Побједа'' 1945. године Њих је судио народ. Значи, сваки стих у овој пјесми је продуховљен и историјски осјенчен.

Пјесма, створена у стилу народноме, народне версификације, имаће своје поклонике и пун живот.

Чедомир Боричић, професорИванград

КРВАВО СВАНУЋЕ(25. VI. 1943.)

,,Луча ће се вазда призиратина, гробницу вашу освештану..." (Његош)

Сив соколе комских Термопила,Гдје те јутрос пробудила вила,Откуд сада, са које си странеДолетио прије зоре ране:Да л' с Ловћена, гн'језда соколоваИл' с Комова, хајдучких дворова?То је брдо више но годинаПостануло горска царевина;По Кому су тићи орловићи,Див — Јунаци као Југовићи;Партизани борци прекаљениЛете л' они по комској стијени!Каж' саколе, твојијах ти крилаШто л' ти рече нагоркиња вила,Да л' се јутрос по Ловћену пела,Гдје се гледа Радева ,капела,Што Комови у висини хуче,Да л' их муња из облака туче;Лим ријека од чега румени,Што борови јесу намрштениЗелетином до равнијех Кути,Шта је ово и чему ли слути!Проговара соко с Термопила,Гдје га јутрос пробудила вила:„Ја сам јутрос рано са Комова,Са Комова, хајдучких дворова;То је брдо више но година,Постануло горска царевина;Комом живе тићи орловићи,Див — јунаци као Југовићи;Праунуци војводе МиљанаИ његотвих седам капетана,Он је њино соколово окоРаван му је само Карађоко,Још ме чујте сивога сокола,Срце ми је препукло од бола;

Крвава је јутрос Црна ГораОд Комова до Јадранског мора.Црна Гора, мајка од јунака,Јутрос нема одред од момака,Црна Гора, челична и чиста,Јутрос нема одред комуниста,Нема земља дичнијех имена,За смрт вичних балканских Словена.То су били људи од челика,Ријешени за дјела велика;Убише их са мора .крвници,Талијани и црни четници ...."То изрече па крилима мануДаприкупи снагу за накану,Да погледа низ комска подгорја,Гдје су многа пробља и мраморја,Гдје су пали паше и барјациМноге аге и многи улаци;Гдје Зелетин са стотину чука,Њиви опет гн'јездо од хајдукаТо су онии челични јунаци,Од рођења к'о стари Спартанци,Они кликћу са свијех стијена,Рад слободе и имена њена,Рад образа комске жупе старе,Што рађаше горске неимаре,Зна се да је послије КосоваОво земља Васових синова;Залуд овдје надираше паше,Одреди им по Лиму несташе.Зна та земља пашу Каримана,Много борби и много мегдана:Знаде Рудеш тешку турску рану,Зна Превију, Букову ПољануИ још знаде за Хасана ХотаИ Мехмеда, црног Кастриота.То је земља најчистих сељана;Војних кућа и њиних дворанаЛим је њојзи друга колијевка,Већа пјесма од сваког вијека;Вољела, је име и слободу,Све .је дала словенскоме роду.То је она земља од хајдука,Живи огањ за гладнога вука.Мрзјела је гују из племена,Без престанка у свака времена;

Вољела је Ђурђеве ступовеИ око њих ,,свјетле гробове",Имала је цркву мећ' огњимаИспод Плава на обали Лима,Имала је цркву ШудиковуЗа писменост роду Србинову.Кроз те борбе из тих тешких данаСлушала је ријеч игумана,Да за вјеру гине и слободуИ да вјерно служи своме роду.Опет соко кликну са висина;Зачула га гора и планина:,,Гласе дајем гори од хајдука,Зелетину од стотину чука;Јутрос рано на домаку Лима,Гори срце у мушким прсима:Дај, планино, људе од мегданаСрца кова војводе Миљана!Дај понови Милетина Ђола,Од Зоњића сивијех сокола;Његова је десница и рукаНешто попут Мићуновић Вука,Шаљи на Лим Аковога МићаХарамбашу, срца Обилића,И делију, старог мегданџију,По имену Бакића Зарију,Што посјече бег — Батиловића,И Гиљеву с триста Васој'вића,Не остави Дедовића Мира,Што посјече Селима везира,Ни јунака Перовога Сава,Биранога испод Кома лава,Који уби Бедри — бега љута,Наочиглед триста Арнаута.Зови људе из многих мегдана,Иди — Шошку и Ђола Лабана,Вук — делија орловога ока,Див — сокола, хајдучкога момка,Крени стару кућу Ћулафића,,Која уби бега Луковића,Радоњића Ђола љутитога,Људску муњу, мача крвавога.Гласни сада у сред бјела дана,Харамбашу Уроша Џогана,Који уби Сулејман — Госкаја,Кога по злу памти српска ,раја,

Који уби Етен — бега стара,Да Полимљем не пљачка и хара,Он наплати муке с Делиграда —Све се памти што је било када!Петра с брда, наше горе сина,Који уби Јаха Скадранина,На мегдану у сред бјела дана,У одбрану светијех Дечана,Бојовића Луку и Ненеза,Поп — Катану и Мирчету кнеза,Лакушића јунака ИванаИ с Комова Бабовић Јована,Љевак Вука и Вешовић Божа,Два јунака к'о два бритка ножаИ два Вука из ВасојевићаБрајотића и Маринковића,Што убише на пољу мегданаМутај — пашу и Арап Османа.Дај понови Радоја с Душака,Што се турских не боји пушака,И Николу Бошкова, сердара,Што носаше свијетла ханџара,Којим уби бега Мушовића,Четујући из Васојевића;Радована Лекина јунакаИ Брацана крај горских конака,Милована Раичев делијуКоји уби Хасан — ефендију,Рмуш Ота, хајдука с планина,Кога памти руговска крајина,Те Јована, слатинскога сина,Који уби Курбашић Мумина,Фазли — Шарца, чувена јунака,Као некад Старину НовакаШто кликова с горе РоманијеИ јиош многе јунаке нахије.Винућу се са комских висинаДо крвава града Колашина,Нећу гледат вјетре ни облаке,Но ћу позват с вјешала јунакеДа пркосе опет швапској сили,К'о ратници то су научили! 1

1

Године 1916., као припаднике ослободилачког покрета генерала Вешовића против аустро - угарске окупације Црне Горе, аустро — угаркски пријеки војни СУД осудио је на смрт вјешањем: Мијата Реџића, капетана. Влајка Вшовића, правника, браћу Мишовић. Мираша и Милуна, царинског чиновника, Богића Микетића, водника бивше црногорске војске, Миличка Мојашевића и Сава Радуновића.

Још ћу позват капетана Баја.Горског цара, голешкога змаја,Златно име из куће Крџића,Означено за горског племића.Ово зборим са ових висина:— Слож'но устај земљо Васој'вина!"Соко хтједе мало да одмори,Ал' му вила не да но говори:Сив — соколе, с комских Термопила,Не одмарај заморна крила!Реци Комом, гн'јездом соколова,Јесмо л' већи за двјеста гробова!..."Јакну соко са видика сива:,,Сестро, вило, истина је жива,Јутрос рано прије јасна зрака,У крв паде чета од јунака.Погибоше, жива је истина,Заточници града Колашина,Оногошта и Которских страна,Те Полимља и града Берана,Зете земље, Бара и Цетиња,Шго је и сад јуначка светиња.Сви падоше на освиту данаОд четника и од Талијана.Побише их у десет градоваУ кол'јевци њиној и дједова!Па и овдје код Андријевице,Зле убице, крваво им лице,Прије зоре и бијела данаСтријељаше двадест партизана;Сви су они к'о челик сливени,Запјеваше пјесму ,,Хеј Словени''Комске гаре јекнуше у болу,Ту убише Ђукића Николу,Дивну младост са комских висина,Из Цецуна, испод Зелетина.Потомак је крајишника Баца,Који уби бега. код оваца,Нахил — бега српску крвопију,На Стубице или на Превију.Потомак је Уроша Ђукића,Бригадира из Васојевића,Предводника кршних соколоваОд Гласинца. до гордих Комова.Потомак је Грашића с Гребена,Див — јунака нашега времена.

Зпам га као чете командира,Гдје се јунак за јунаке бира.То бијаше права узданица,К'о што бјеше војвода Кајица!У трен смрти, са комских висина3елетинска јекну покрајина.Ту убише од ратничког соја,Остојића друга Миливоја.Потомак је Ота Николића,Што четова против Љубовића.Потомак је Остоје Лалића,Четовође из Васојевића,Што јављаше овце по планина,Као некад Никац од Ровина.Он погуби уаред бјела данкаАрбанашког војводу Леш — Марка.Потомак је Драга барјактара,Поноситог комскога главара.Он бијаше на смрт навикнути,Родише га Цецуне и Кути.Овај соко, на лимском расвићу,Раван бјеше Павлу Орловићу.Покрај Лима, сред крвавог вира,Драговића. неста Драгомира.Потомак је Шуја ШћепановаИ јунака Лука Голубова,Командира и вође с Комова,Са Комова, хајдучких дворова.Потомак је хајдука Вуксана,Славе комске са горских мегдана.Ова кућа стара са Комова,Рађала је доста соколова.То је гн'јездо имена и људиИ јунака челичнијех груди.То су наши поткомски Словени,Вазда бјеху срцем опремљени.Овај синак у страшноме дану,Раван бјеше Топлици Милану.Усред ових најљућијех рана,Ту убише Вучељић Јована.Потомак је Колева Комнена,Што четова у Ровца камена;Он освети Николић Станоја,Српског кнеза, сељачкога соја.Потомак је онијех јунака,Што гинуше због царског барјака,

Њих петина У једноме дануНа тврдоме Скадру на, Бојану!Јован бјеше тврђа међу људе,Прави синак своје родне груде.Он је момак непокоретних влеђа,Звали су га Срђа ЗлопоглеђаУ тој слици ужаса и мракаЈа угледах два права јунака,Видјех људе тврђе од челикаИ Партије два вјерна војника:Јелић Језда и Мијовић Бранка,То су синци великих јунака.Потомци су Мијовић ЈованаИ главара Мијовић Стефана,Потомци су Јелић Милутина,Што га памти полимска крајина;Покрај Лима. на овом мјестану,Оба личе Косанчић Ивану.Све њих изда несита сотона,Црквена га проклињала звона,Комске горе клеле га одреда,Не имао људскога, угледа,Не звао се својим мећу људе,Црн му образ иш'о на усудеШто издаде цв'јет комских младића!?Праве борце Брнка и Милића,Делетића н Кељановића,Адвоката .Мирка Вешовића,Нововића Воја и БогданаИ сокола Ђукића Шћепана,Бакић Воја, Јакше ДраговићаИ делије Вуја Зоговића,Па Радула. Петра и Манојла,2

То плејада бијаше убојна,И јунака Мирка из Присоје,Што је име прославио своје.Хајра, Бећа, Јусуфа и Аља 3

И пјесника Вукајла КукаљаПа Уроша Џудовић делију,Опробану срце за Партију,Александра Маријановића,Миливоја, доктора Крџића.Дивну младост Турковића Цветка,Живу, ватру гарућега метка,

2 Радуле Јеврић, Петар Дедовић и Манојло Кастратовић

3 Харо Шахмановић, Бећо Башић, Јусуф Реџепагић и Аљо Хот

Јојић Баја, Томовића Рада,Лабудовић друга Милорада,Губеринић Ђура ветерана,Пролетера Перовић Милана,И Миличка Јанковић мајора,Вјерног сина гордога ЧакораНововића Нова и Милића,Велимира Марјановића,Ивановић Вула ватренога,Машовића Марка челичнога,Стојановћ Пуља Максимова:То су борци што Партија кова!Васојева земља партизанаЧува образ из далеких дана,Она даде батаљон јунака,Моћни печат челичних предака.Њена снага по горама клија,Зелетин је као Романија.То је она несломива сила,Која ниче испод комских жила.И ту Душан Мијовићу паде,Крња Јела тог јунака даде,А Луг Косов Јововића СаваИ Радоњић с њиме Милисава,А Загарач Ивана Ћупића,Од племена од Бјелопавлића.Понос бјеху црногорских брдаИ њихова ув'јек стража тврда.Ту убише Лашића Милету,Гусле ће му славу да оплету,Такву младост и таквога момка,Тешко да ће родит' Црногорка.Он заплива, у таласе ЛимаНаочиглед многим фашистима.Потомак је јунака Ивана,Узданице војводе Миљана,Син Мојковца, града Урошева,О којем се епски в'јенац пјева.И заиста испливати шћаше,Ал' издајник један га вребаше,Не даде му изаћи из воде,Но га уби на домак слободе.Ту још паде што га лако није,Рабреновић врли Димитрије.Људско срце у грудима стаде,Мердовићу када Јосиф паде.

Одавно сам Јосифа познав'оИ са њиме често друговао,Гдје страх влада и смрт коси љута-Па и данас последњега пута.Рад слободе и рад људске правде,Ту Радомир Стојановић паде,Славан борац и слика војника,С Буковика близу до Шавника.Шарац кашље, нема му застоја,Ту убише Ђукића Радоја,Два Ђорђија, славно им је име,Кековића и Ђурића с њиме.То су борци, силе од младића,Оба родом из Бјелопавлића.Та су братства рађала јунакеШто носаху горштачке опанкеИ са пушком у десници руциВазда бјеху у гори хајдуци.Усред овог страшнога расвића,Божидара неста Поповића,Њега даде Лужац код Берана,Гдје бијаше гн'јездо партизана.У тутњави клетих злогласница,Ту погибе Ђукан Меденица,Њега, роди к'о поносног сина,Требаљево близу Колашина.И Раковић ту Светозар гине,Тужно сунце гледа са висинеИ жалосно своје сипа зраке,Жале пале од борбе јунаке.Из Бара оу скупа доведениИ на Лиму у крв потопљени.То су били наше ватроношеИ народа свога стегоноше.То су људи нашег горског родаГдје се воли и част и слобода.Понос им је чојство и јунаштво,Вјера им је људско достојанство.Закон бјеше њине крви мушкеДа се туђин гледа преко пушке.

Фебруар 1978.

ЛИТЕРАТУРА

Радован Лекић: Андријевички срез 1941 - 1945-

Саво Јоксимовић: Батаљон народних одборника, 1976.

Гојко Вукмановић: Побједа „Таква је читава Црна Гора", допис. јун 1963.

Милош Остојић: Побједа „Ватроноше'' прича 1961.

Душан Костић: Политика „Као да их ни земља неће" прича, октобар 1966.

Старији писци

В. С. Караџић: „Шта освета чини" — Српске народне пјесме, књига III, Нолит,

Београд.страна 305, 1972.

Павле Ровински: ,.Црногорци у својој прошлости и будућности'', Сабрана дјела,

свеска III, стр. 354 — 356.

Војвода Мирко Петровић: Јуначки споменик Народна књига, Цетиње, 1951.

Марко Миљанов: Живот и обичаји Арбанаса Сабрана дјела, Графички завод,

Титоград, 1967.

Гавро Вуковић: Мемоари, поглавље ,,Војвода Миљан и Васојевићи''

Јагош Вешовић: Племе Васојевићи. Сарајево 1935.

Вуко Аџић: Прелазак Васојевића У Србију 1861. Просвјета, Загреб 1966.

Аница Шаулић: „Андрија Караџић, гуслар из Васојевића", анализа пјесме

„Освета војводе Станоја'', Ковчежић за децембар 1976., страна 82 — 84.