FILOZOFSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU

Odeljenje za pedagogiju i andragogiju

MASTER RAD

SHVATANJE POVEZANOSTI RELIGIJE I MORALNOG VASPITANJA

U PEDAGOGIJI

Mentor: Student:

Prof. dr Radovan Antonijević Natalija Ćurčić

Br. indeksa: 2014-18/PE

U Beogradu, septembar 2015.

Biografija

Natalija Ćurčić, rođena 13. novembra 1989. godine, u Čačku. Osnovnu školu je

završila 2004. godine kao učenik osnovne škole “Branislav-Brana Petrović”, u živopisnom

selu Mršinci, u dolini reke Zapadne Morave, nadomak Čačka. Iste godine je upisala

Gimnaziju, u svom rodnom gradu, u kojoj je 2008. godine i maturirala.

Posle kraćeg preispitivanja svojih interesovanja, želja i sklonosti za profesionalni

poziv bira pedagoški rad. Stoga 2010. godine upisuje Filozofski Fakultet, Univerziteta u

Beogradu, odsek – pedagogija. Kako je sebe pronašla u ovoj nauci, prva u generaciji je

diplomirala 2014. godine. Te 2014. godine je upisala i master studije pedagogije na istom

fakultetu. Želja joj je da kroz dalje profesionalno usavršavanje i spremnost na kontinuirano

učenje da svoj doprinos u razvoju pedagogije kao nauke i vaspitne prakse u našoj zemlji.

Trenutno je zaposlena kao stručni saradnik-pedagog u oš “Ratko Mitrović”, u

Čačku. U toku svog školovanja se angažovala kroz volontiranje kako u humanitarnim

akcijama, tako i u školskoj i predškolskoj praksi i Centru za promociju nauke.

Zahvalnica

Zahvaljujem se svom mentoru, prof. dr Radovanu Antonijeviću na podršci u

realizaciji moje ideje za rad. Zahvalnost dugujem i mr Želimiru Popovu koji mi je uveliko

pomogao svojim korisnim savetima kako bi ovaj rad postao ozbiljniji i konkretniji.

Zahvaljujem se i svom ocu Radenku-Nešu Ćurčić na pažljivom čitanju rukopisa i

korisnim komentarima.

Na kraju se zahvaljujem celoj svojoj porodici i meni bliskim ljudima, čija je

požrtvovanost i odricanje u velikoj meri olakšala moje školovanje i pomogla da se izborim sa

svim svojim strahovima, padovima i iskušenjima.

SADRŽAJ

1. UVOD ..................................................................................................................................... 1

2. TEORIJSKI OKVIR ISTRAŽIVANJA .................................................................................. 4

2.1. Moralno vaspitanje ........................................................................................................... 4

2.1.1. Suština, cilj i zadaci ................................................................................................... 4

2.1.2. Teorije moralnog razvoja ........................................................................................... 6

2.1.3. Principi moralnog vaspitanja ................................................................................... 10

2.1.4 Sadržaj moralnog vaspitanja ..................................................................................... 13

2.1.5. Moral i drugi oblici društvene svesti ....................................................................... 17

2.1.6. Vrednosti i moralno vaspitanje ................................................................................ 19

2.2. Religija ........................................................................................................................... 21

2.2.1. Nastanak i osnovne funkcije religije ........................................................................ 21

2.2.2. Komponente religije ................................................................................................ 23

2.2.3. Religija kao autonoman sistem (religije) ................................................................. 24

2.2.4. Rani oblici religije ................................................................................................... 25

2.2.5. Vrste religije ............................................................................................................ 27

2.3. Religija i moralno vaspitanje .......................................................................................... 30

2.3.1. Osnovne karakteristike povezanosti religije i moralnog vaspitanja ........................ 30

2.3.2.Teizam i ateizam u istoriji moralnog vaspitanja ....................................................... 33

2.3.3. Moralna funkcija religije ......................................................................................... 34

3. SHVATANJE POVEZANOSTI RELIGIJE I MORALNOG VASPITANJA U PEDAGOGIJI ........................................................................................................................... 39

3.1 Religijsko moralno vaspitanje u prvobitnoj zajednici ..................................................... 39

3.2. Religija i moralno vaspitanje u robovlasničkom društvu ............................................... 40

3.2.1. Povezanost religije i vaspitanja u Egiptu i Mesopotamiji ...................................... 41

3.2.2. Svetovno vaspitanje u staroj Grčkoj i Rimu ............................................................ 42

3.3. Hrišćanska doktrina vaspitanja, moralnog vaspitanja i obrazovanja ............................. 46

3.3.1. Dogmatski karakter crkvenog vaspitanja i obrazovanja .......................................... 46

3.3.2. Vrhunac i postepeno opadanje uticaja crkvene moći na moralno vaspitanje ......... 48

3.4. Humanizam i renesansa u pedagogiji ............................................................................. 50

3.4.1. Osnovne karakteristike renesansne i humanističke pedagogije prema moralnom i religijskom vaspitanju ........................................................................................................ 51

3.4.2. Pedagozi humanisti i njihovo viđenje povezanosti moralnog vaspitanja i religije .. 52

3.4.3. Reformacije i protivreformacije u pedagogoškoj misli ........................................... 56

3.5. Razdoblje pedagoškog realizma u XVII i XVIII veku ................................................... 57

3.5.1. Shvatanje povezanosti moralnog vaspitanja i religije Jana Amosa Komenskog i Žana Žaka Rusoa ............................................................................................................... 57

3.5.2. Moralno vaspitanje-odnos prema religiozno-etičkim načelima ............................... 61

3.6. Teizam, deizam i atezam u moralnom vaspitanju XIX veka.......................................... 63

3.6.1. Pestalozzijevo moralno vaspitanje između deizma i svetovnosti ............................ 64

3.6.2. Demokratsko i svetovno moralno vaspitanje F.A.W. Diesterwega ......................... 66

3.6.3. Ateističko moralno vaspitanje kod Wandera ........................................................... 68

3.6.4. Dittesovo moralno vaspitanje oslobođeno od religije.............................................. 69

3.6.5. Herbartovo versko-politički obojeno moralno vaspitanje ....................................... 70

3.6.6. Religijsko-utilitaristička koncepcija moralnog vaspitanja Herberta Spensera ........ 72

3.6.7. Demokratičnost i slobodoumlje u moralnom vaspitanju K.D. Ušinskog ................ 74

3.6.8. Antireligijsko moralno vaspitanje socijalista utopista ............................................. 75

3.6.9. Moralno vaspitanje Marksa i Engelsa u ateističkom duhu ...................................... 77

3.6.10. Shvatanje povezanosti religije i moralnog vaspitanja kod srpskih pedagoga XIX veka .................................................................................................................................... 79

3.7. Tolstojevi pedagoški pogledi na povezanost moralnog vaspitanja i religije .................. 82

3.8. Shvatanje povezanosti religije i moralnog vaspitanja u svetskoj pedagoškoj misli XX veka ....................................................................................................................................... 83

3.9. Shvatanje povezanosti religije i moralnog vaspitanja u srpskoj pedagoškoj misli XX veka ....................................................................................................................................... 84

4. INTERPRETACIJA REZULTATA ISTRAŽIVANJA SA ZAKLJUČNIM RAZMATRANJIMA ................................................................................................................ 86

5. KORIŠĆENA LITERATURA .............................................................................................. 94

1

1. UVOD

Značaj ovog rada se ogleda u tome što se u prošlosti, pa sve do danas, nije u

velikoj meri pisalo ili istraživalo o uticaju religije i svetovnih koncepcija života na vaspitnu

teoriju i praksu.

Ako malo bliže pogledamo istoriju vaspitanja, naročito moralnog vaspitanja, ne

možemo a da ne primetimo da se dominantno navode društveni, politički, ideološki činioci

koji utiču na sadržaj i cilj vaspitanja.

Primetićemo da su retki članci u pedagoškoj literaturi ili čak u samim udžbenicima

pedagogije koji bi ukazali na povezanost religije i moralnog vaspitanja, kako bi dovoljno

osvetlili njegovo pravo znacenje.

Razmišljajući koju ću temu odabrati za izradu svog master rada, vodila sam računa

da ta tema bude dovoljno intrigantna, značajna za pedagošku nauku i podložna istraživačkom

radu. Stoga sam odabrala ovu temu, jer smatram da jedan ovakav sistematski prikaz

shvatanja moralnog vaspitanja kroz istoriju pedagogije, sa aspekta uslovljenosti religijskom

ideologijom sa jedne i sekularnim principima sa druge strane, predstavlja značajan doprinos za

moralno vaspitanje i pedagogiju kao nauku uopšte.

Značaj ove teme se ogleda u tome što se do danas veoma mali broj pedagoga bavio

ovom interesantnom problematikom, koja predstavlja analizu pedagoških pojava i shvatanja

moralnog vaspitanja sa aspekta fenomena religije, ovo istraživanje ima za cilj da da doprinos

kako za opštu pedagogiju, tako i za istoriju pedagogije.

Tema može pre svega biti zanimljiva pedagozima istraživačima, naučnicima koji

se bave proučavanjem veze između religije i vaspitanja u klasnim društvima, ali isto tako i

širem krugu prosvetnih radnika. Pored toga što može poslužiti studentima pedagogije,

sociologije i teologije, može poslužiti i drugima u širenju sopstvene pedagoške i društvene

2

kulture. Takođe, ovo istraživanje, može dati doprinos svakom studentu ili istraživaču kao

metodološki obrazac za istraživanje i proučavanje složenih društvenih i pedagoških pojava.

Predmet istraživanja jeste povezanost religije i moralnog vaspitanja u

pedagogiji.Preciznije, u ovom radu, je potrebno ispitati kako različiti pedagoški pristupi i

pedagozi pojedinci sagledavaju odnos religije i moralnog vaspitanja, a sve to u cilju da se

unapredi dosadašnje pedagoško znanje i njime poboljša trenutna vaspitna praksa.

Cilj jednog ovakvog teorijskog ispitivanja jeste da utvrdimo hronološke periode u

kojima se pridaje veći ili manji značaj uticaju religije na moralno vaspitanje u pedagogiji.

Na početku istraživanja postavićemo dve pretpostavke. Prvom smatramo da

postoje razlike u odnosu određenih pedagoških pristupa kroz istoriju prema uticaju religije na

moralno vaspitanje. Druga pretpostavka je da društvene okolnosti oblikuju odnos određenih

pedagoških pristupa i stavova o povezanosti religije i moralnog vaspitanja.

Temu ćemo proučavati teorijski, deskriptivnom metodom, koristeći tehniku

analize sadržaja, zbog problema koji se istražuje, kao i zbog ekonomičnosti njene primene.

Smatramo da je ovo najpogodnija metoda za saznavanje činjenica koje dosada nismo znali,

kao i za izvođenje zaključaka za pedagošku nauku.

Kako je istraživanje teorijsko po svojoj prirodi, literatura, koja predstavlja izvor

saznanja za tehniku analize sadržaja, obuhvata veći broj relevantnih književnih dela i članaka,

domaćih i stranih autora iz oblasti pedagoške i teološke nauke.

Strukturu rada čine tri celine:

Teorijski okvir istraživanja

Shvatanje povezanosti religije i moralnog vaspitanja u pedagogiji

Interpretacija rezultata istraživanja sa zaključnim razmatranjima

Teorijski deo istraživanja čine tri poglavlja.U prvom je tema moralno vaspitanje,

različiti pokušaji njegovog određenja i glavnih osobina.Drugo poglavlje se bavi pojmom i

razvojem religije, vrstama religije i njenim osnovnim karakteristikama. Treće poglavlje se

odnosi na osnovne karakteristike povezanosti religije i moralnog vaspitanja, njihove

isprepletanosti i međusobne prožetosti kroz istoriju vaspitanja, obrazovanja i pedagogije kao

nauke.

3

U okviru celine Shvatanje povezanosti religije i moralnog vaspitanja u pedagogiji

predstavićemo dosadašnja shvatanja o vezi između religije i moralnog vaspitanja kod

pojedinih pedagoga, ali i samih pedagoških pravaca koja su obeležila određena istorijska

razdoblja. Ova shvatanja ćemo predstaviti horizontalno, od nastanka prvobitnih zajednica do

stavova pedagoga i pedagogije savremenog doba.

Na samom kraju, u okviru Interpretacije rezultata istraživanja, iznećemo zaključna

razmatranja, kojima ćemo potvrditi ili odbaciti pretpostavke koje smo izneli prethodno u

tekstu.

4

2. TEORIJSKI OKVIR ISTRAŽIVANJA

2.1. Moralno vaspitanje

2.1.1. Suština, cilj i zadaci

Moralno vaspitanje je uvek i društveno vaspitanje jer priprema pojedinca za

zajednički život u okviru društvenih grupa i zajednica, a društveno vaspitanje je uvek i

moralno zato što predstavlja pripremu za poštovanje tih istih vrednosti u životu. Teško je

razdvojiti društveni razvoj od moralnog jer za pojedince potrebe moralnog vaspitanja nastaju

tek u odnosu prema društvu (Jovan Đorđević, 1996).

Reč moral dolazi od latinske reči moralis – moralni i mores – običaj, život, što

znači moralan, koji pripada moralu, živi u skladu sa moralnim zahtevima.

Pod moralom se podrazumeva skup opšteobavezujućih normi i obrazaca ponašanja

koji se odnose na postupke koji se mogu razmatrati kao dobri i rđavi.Treba imati u vidu da se

u različitim epohama, kulturama, civilizacijama i društvima brojne norme i oblici ponašanja

mogu na taj način kvalifikovati iako ne spadaju u moral i sa moralom nemaju ničeg

zajedničkog. Svaki građanin, na primer, zna kakvi ga propisi ponašanja obavezuju kao stanara,

pešaka, vozača, i slično, ali te norme nemaju ničeg zajedničkog sa moralom.

U okviru ovog drugog načina upotrebe termina moral moguće je razlikovati dva

značenja. Kao prvo, istoričari i sociolozi govore o moralu posebnog društva ili društvenih

grupa,, o onome što se smatralo moralnim ili nemoralnim, na primer, u antičkoj Sparti, Atini

ili Rimu. Sa druge strane, moralom se označava posebna vrsta ljudskih misli i akcija, kada se

5

ne utvrđuje šta je (ili šta je bio) moral određene društvene zajednice, već pravimo neku vrstu

logičke ili pojmovne klasifikacije područja morala (Wilson, 1969).

Možemo reći da postoji tri osnovne funkcije morala, i to: gnoseološka, regulativna

i vaspitna. Gnoseološka funkcija morala se iskazuje u specifičnosti uzajamnih odnosa ljudi

koji imaju društveni značaj, a javljaju se u njihovom neposrednom opštenju. To se ostvaruje u

moralnimpogledima, ocenama, normama, osećanjima, postupcima. Regulativna funkcija

morala nastoji da uredi i uskladi odnose čoveka prema čoveku, porodici, društvu. Stepen

efektivnosti ove funkcije zavisi od karaktera određenog društva. Vaspitna funkcija morala je

zasnovana na organizovanom i usmerenom radu da se kod onih koje vaspitavamo formiraju

poželjni moralni kvaliteti (Đorđević, 1996).

Proces moralnog vaspitanja proizilazi iz jedinstva njegove objektivne i subjektivne

strane. Objektivnom se izražavaju moralni zahtevi društva, a u subjektivnoj dolaze do izražaja

odnosi ličnosti prema društvu, ljudima, ovladavanje društvenim normama i zahtevima i

njihovo ostvarivanje. Prema tome, glavni zahtev vaspitanja je da spoljašnji društveni moralni

zahtevi postanu subjektivne norme ponašanja ličnosti.

Potrebno je istaći da postojanje normi i njihovo poznavanje još ne znači da će se

pojedinac prema njima i ponašati. Da bi se vladao prema tim zahtevima, pojedinac treba da se

transformiše u vlastite norme ponašanja. Tako prihvaćene i transformisane norme postaju

unutrašnji pokretački elementi ponašanja moralne ličnosti. Moralno vaspitanje pojedinca na taj

način se odlikuje pre svega potrebom moralnog ponašanja.

Moralno vaspitanim se može smatrati ne onaj koji može da postupa moralno, već

onaj koji ne može da postupi na drugi način. Zbog toga je jedan od kriterijuma moralnog

vaspitanja stepen formiranosti moralnih motiva.

Prema tome, cilj moralnog vaspitanjaodnosi se na formiranje pojedinca kao

moralnog subjekta koji misli, oseća i deluje u skladu sa zahtevima društvenog morala,

vrednosti, zahteva i pravila. Radi se, u stvari, o moralnom profilu pojedinca, koji se u procesu

moralnog razvoja i vaspitanja javlja kao realnost u neposrednoj transformaciji – kao cilj koji u

vaspitanju nastojimo da ostvarimo (Đorđevic, 1996).

U moralnom vaspitanju zadaci obuhvataju: usvajanje odgovarajućih etičkih znanja,

vrednosti, normi i principa opštedruštvenog morala, razvijanje moralne volje, slobodu

6

moralnog izbora, odgovorno ponašanje kao i formiranje moralnog lika pojedinca, kao člana

društvene zajednice putem prakse moralnog ponašanja.

Problemi i teškoće u ostvarivanju zadataka moralnog vaspitanja nastaju usled toga

što moralni lik čoveka u savremenom društvu određuju njegovi odnosi prema zajednici,

drugim ljudima i samome sebi, dok se među njima stvara složeni splet veza, odnosa i

zavisnosti. Poremećaji među njima tokom procesa moralnog vaspitanja i formiranja dovode do

nesklada u opštem slaganju moralnih svojstava čoveka, Proces prilagođavanja moralnim

zahtevima društva je veoma složen i protivurečan. Do protivurečnosti dolazi zato što nema

usaglašenosti između moralnih normi i zahteva društva sa različitim religioznim, etičkim,

nacionalnim zajednicama i drugim (Đorđević,1996).

2.1.2. Teorije moralnog razvoja

Teorija Pijažea

Žan Pijaže (Jean Piaget, 1896-1980), u svom delu Moralno suđenje deteta (Le

jugement moral chez l'enfant, 1932), dinamičnim prilazom i na kreativan način otkriva i

razlaže stadijume u evoluciji moralnog suđenja o dobru i zlu kod dece na uzrastu od 12 do 14

godina. Pijaže je svoje ispitivanje počeo proučavanjem dečijih igara: na koji način deca

prihvataju pravilau igri i kako ih se prodržavaju. Problem koji je Pijaže sebi postavio bio je da

prouči kako se dete spontano orijentiše pred određenim pravilima koja su sastavni deo

aktivnosti koja mu odgovara.

Sistematizujući metod posmatranja dece u igri, a zatim proširujući ga na primenu

priča, pronalazeći duhovite zadatke za rešavanje identičnih pitanja, Pijaže je posebno razvijao

kliničke razgovore kao polustandarduzovano sredstvo za testiranje dece. Na ovaj način, on je

konstituisao svoju kliničku metodu kao svojevrsnu kombinaciju intervjua i eksperimenta.

Glavna područja njegovog proučavanj odnosila su se na gledanja deca na pravila i zakone,

njihovo prosuđivanje rđavih postupaka i laži i načina kako deca gledaju na kažnjavanje i

pravdu. U svakoj od pomenute tri oblasti Pijaže je opisivao razvojne sekvence i formulisao

tepriju o dva nivoa razvoja: nivo heteronomne i nivo autonomne moralnosti.

7

Heteronomna moralnost, moralni realizam ili moralna prinuda je, u stvari,

intelektualno nezrela moralnost na koju jednostavno utiče poštovanje odraslih. Dete nije u

stanju da razlikuje poglede koji polaze od njega samog od onih koji proizilaze od određenih

socijalnih uticaja. Dete ne razlikuje subjektivne i objektivne vidove iskustva što je posledica

njegovog egocentrizma. Moralna pravila shvata pre kao realna postojanja i nepromenljive

apsolute nego kao fleksibilne instrumente ljudskih ciljeva i vrednosti.

Drugi nivo moralnog razvoja, autonomna moralnost, ili moralnost u kooperaciji,

povezan je sa povećanim intelektualnim sposobnostima dece, kada ona postižu nezavisnost u

moralnom sđenju i stiču sposobnost da igraju uloge. Potčinjavanje autoritetu odraslih se menja

u međusobno poštovanje, jednakost u društvenoj saradnji. Moralnost više nije zasnovana na

pravilima o kojima odlučuju odrasli, koja se ne mogu menjati, već se pravila shvataju kao

sistem izražavanja mogućnosti prava i obaveza jednakih (Đorđević, 1996).

Kolbergova teorija

Najšire prihvćena definicija moralnog razvoja nalazi se u redovima L. Kolberga

(Lawrence Kohlberg). Po ovoj sadržajnoj teoriji moralni razvoj nije jednodimenzionalan već

pre postoje mnoge moralnosti ili stadijumi moralnog razvoja. Moralno suđenje, koje se nalazi

u centru ove teorije, je kognitivni konstrukt utvrđen putem kognitivnog nivoa moralnog

shvatanja koje se manifestuje tokom rešavanja konflikata socijalnih situacija na koje pojedinac

nailazi.

U svojim istraživanjima kolberg je primenjivao metod intervjua i upitnika na

osnovu postavljanja moralnih dilema. Dileme su bile usmerene na pravo i pravdu kao i na

sukob između zakonskih moralnih pravila i obaveza. Sadržaj i metod intervjua bili su

inspirisani radovima Pijažea, ali je Kolbergova metoda i procedura znatno razrađenija i više je

usmerena na mogućnosti kvantifikovanja.

U središte svog istraživanja Kolberg je stavio moralno rasuđivanje, a ne moralno

ponašanje, i ustanovio šest razvojnih etapa obuhvaćenihu tri nivoa moralnog razvoja:

prekonvencionalnom (premoralnom), konvencionalnom i postkonvencionalnom (autonomnom

ili principijelnom). To su:

8

Nivo 1 – Prekonvencionalni nivo

Stupanj 1:Usmerenost na kaznu i poslušnost. Fizičke posledice akcije određuju da

li je ona dobra ili rđava. Jednostavno poštovanje autoriteta, zakon određen snagom autoriteta,

a razlog ispravnog postupanja je izbegavanje kazne.

Stupanj 2: Instrumentalno relativistička usmerenost. Ispravno postupanje se sastoji

od onoga što instrumentalno zadovoljava potrebe pojedinca, a povremeno i potrebe drugih.

Briga za poštenje (pravednost) i uzajamnost ima pragmatičan smisao.

Nivo 2 - Konvencionalni nivo

Stupanj 3: Interpersonalna usaglašenost ili usmerenost. Dobro ponašanje je ono

koje pogoduje drugima ili im je od pomoći pa ga i oni odobravaju. Naglasak je na dobrim

namerama i prijatnosti, uzajamnosti, odnosa i brizi za druge.

Stupanj 4: Usmerenost na red i zakon: značaj održavanja društvenog reda,

ispunjavanje obaveza i društvenih dužnosti, da bi se izbegao slom društvenog sistema.

Najvažniji arbitri su zakon i uspostavljena vlast. Težište je na izvršavanju obaveza i dužnosti s

tim što se u obzir uzima njihova javna i društvena funkcija.

Nivo 3 – Postkonvencionalni nivo

Stupanj 5: Usmerenost na zakonitost zasnovanu na društvenom dogovoru, briga za

prava pojedinca i dobro za najveći broj ljudi. Svest o relativnosti vrednosti i o tome da su

zakoni dogovorena sredstva organizacije društva, pa se mogu i promeniti ukoliko ne

ispunjavaju svoju društvenu namenu.

Stupanj 6: Univerzalno etičko načelo, ono što je ispravno određuje se pozivanjem

na etička načela, koja su apstrakcija. Moralna i zakonska pravila su jasno određena i priznaje

se samosvojnost (idiosinkrazija) svake situacije, sa svakom se postupa u skladu sa njenim

dobrim stranama, pozivajući se na određena apstraktna načela.

Između 4. i 5. stupnja , konvencionalnog i postkonvencionalnog, Kolberg je

predvideo i poseban stupanj na kome se mešaju hedonistički i relativistički argumenti drugog

stupnja sa društvenom perspektivom korakterističnom za peti stupanj.

Kolberg zaključuje da moralni razvoj nije samo internacionalizacija kulturnih

pravila, posredstvom verbalnog razvoja, kazne ili identifikacija. On smatra da njegova

9

koncepcija dokazuje postojanje serije modeliranih ili organizovanih transformacija društvenih

ideja i stavova, transformacija koje čine razvojni proces.

Kolbergova teorija ukazuje na to da je moralni razvoj kognitivno usmeren. Svaka

etapa je značajno različite strukture u pogledu procesa donošenja procene, odluke, skice

odgovora na moralna pitanja (Đorđević, 1996).

Neki kritičari smatraju da je ovakav prilaz suviše uzak i da se moral, prema ovoj

teoriji, odnosi samo na pravo i pravdu, što predstavlja usko i jednostrano smatranje morala.

Kritičari, takođe smatraju da su odredbe o pravu i pravdi svedene na izvesne aspekte zapadnog

industrijskog društva. Kolbergovu teoriju kritikuju i zbog toga što prevashodno pretpostavlja

unutrašnju saznajnu aktivnost, a prenebregava ulogu i značaj jezika i govora, ovladavanje

značenjem i ocenom šta je zakonito i prihvatljivo (Harre, 1983).

Hofmanova teorija

Pored teorija koje govore o stupnjevima moralnog suđenja postoje i neke druge, sa

drugačijom osnovom i drugačijim tumačenjem. Takvaje, na primer, teorija Martina Hofmana

(M. Hoffman, 1984) koja govori o empatijskoj motivaciji kao izvoru moralnog, a posebno

prosocijalnog ponašanja. Osnovu njegove teorije predstavlja empatija koja se razvija na sve

razvijenijem razumevanju deteta u preuzimanju različitih uloga I sve razvijenijim

sposobnostima da se stavi u položaj drugog. Moralno rasuđivanje, prema Hofmanu, predstavla

stanje empatijske nelagode koja vodi ka akciji. Ukoliko ne dođe do stanja nelagode , pojedinac

se oseća krivim, a osećanje krivice može da navede pojedinca i da redefiniše situaciju ako ona

ne bi izazvala empatijsku nelagodu kao osnovno stanje.

U okviru svoje teorije Hofman izlaže tri saosećajna nivoa: prvi, kada dete želi da

drugome pomogne u njegovoj nevolji. Na drugom razvojnom nivou dete počinje da usvaja

shvatanje drugog, ne samo kao fizičkih entiteta, već i kao izvora osećanja I misli. Na ovom

nivou dete počinje da ulaže aktivan napor da stavi sebe na mesto drugog. Na trećem nivou

dete više nije ogranićeno nelagodom drugih u neposrednim situacijama nelagode, već je

svesno da situacija nelagode ili lišavanja, prolaznog karaktera. Povećanjem sposobnosti

mentalnog predstavljanja, pojedinac razvija smisao širenja, razumevanja za cele grupe ili klase

ljudi kojima je potrebna pomoć (Đorđević, 1996).

10

2.1.3. Principi moralnog vaspitanja

Principi zauzimaju posebno mesto u strukturi morala i predstavljaju jedan od

glavnih elemenata koji najpotpunije izražava njegovu suštinu. Terminom princip (od lat.

Principium – početak, osnova) označava se osnova od koje se polazi i kojom se valja

rukovoditi u različitim oblastima delatnosti. Principi su kriterijumi kojima se čovek rukovodi u

odlučujućim situacijama, koji mu pomažu i olakšavaju pri njegovom odlučivanju kada se

određene odluke prihvataju kao povoljne ili odbacuju kao nepovoljne.

Moralni principi se razmatraju kao najopštiji, osnovni zahtevi moralnog ponašanja,

izražavaju kriterijume formirane u svesti društva, ili određenih klasa, koji se odnose na

moralnu suštinu čoveka, njegov duhovni lik, smisao i cilj života. Zbog toga nema i ne može

biti jedinstvenih moralnih principa datih unapred i jednom zauvek pošto je u njima sadržan

određen način odnosa između pojedinaca i društva, ličnosti i zajednice.

U svojoj ukupnosti, moralni principi zahtevaju određen oblik ponašanja i vladanja

koji je dat u posebnim pravilima. Pravila proizilaze iz principa i odražavaju delimične

postavke principa, pa je njihov opseg ograničen. U stvari, ona služe za objašnjavanje principa,

tumačenje i ostvarivanje njihove promene. Pravila koja dobiju stalan karakter, učvršćuju se u

moralnim odnosima društva i postaju norme. Norme nisu ništadrugo do konkretizovani

moralni principi primenjeni u realnim situacijama, koje ne obuhvataju svo bogatstvo i

raznovrsnost životnih uslova i situacija i nisu u mogućnosti da postanu preciznije moralne

orijentacije (Đorđević, 1996.).

Ovde ćemo izložiti principe na koje se poziva najveći broj autora, i koji se uspešno

primenjuju u praksi moralnog vaspitanja. Sistem moralnog vaspitanja čine: kompleksni prilaz

vaspitanju, aktivni karakter moralnog vaspitanja, vaspitavanje u kolektivu, oslanjanje na

pozitivno jedinstvo zahteva i poštovanje ličnosti učenika, poštovanje individualnih i uzrasnih

osobenosti. Ukazaćemo ukratko na njihovu suštinu i značaj (Đorđević, 1996).

Kompleksni prilaz vaspitanju–zahteva celovit vaspitni proces i usklađivanje

vaspitnih ciljeva na ukupni razvoj ličnosti. Kompleksni prilaz pretpostavlja usklađenost cilja,

zadataka, različitih metoda i postupaka vaspitnog delovanja. Pri objašnjavanju kompleksnog

prilaza u vaspitanju, neophodno je uvek imati u vidu sagledavanje odnosa celine i delova,

sistema vaspitanja u celini kao i u njegovim pojedinim stranama, aspektima i elementima.

11

Imajući u vidu složenost i preplitanje različitih faktora koji utiču na moralni razvoj

i vaspitanje, postavlja se pitanje njihovog usklađivanja i jedinstva vaspitnog delovanja.

Usklađivanja su potrebna između egocentričnih podsticaja čije je poreklo u

individualnom životu i sličnih ili analognih podsticajakoji proizilaze iz života drugih i sa

kojima je jedinka u direktnim ili indirektnim odnosima. Uskalađivanja su, takođe, potrebna i

između podsticaja onih koji dolaze iz institucija i organizacija (škole, porodice, dečje i

omladinske organizacije) ili određenih aktivnosti (umetnost, nauka, nastava) kao i sredstava

mas medija, koja, da bi se u njima učestvovalo, nužno zahtevaju povezivanje pojedinaca sa

drugima. Ovakva usklađivanja su moguća jedino na teorijskom planu, a u praksi ih je gotovo

nemoguće ostvariti (Đorđević, 1996).

Aktivni karakter moralnog vaspitanja

Za ostvarivanje moralnog vaspitanja neophodna je jasna povezanost između

životne aktivnosti i formiranja moralnih stavova, a što je od suštinskog značaja. Ne mogu se

razvijati pozitivne moralne sklonosti ukoliko se ne obezbede odgovarajući načini ponašanja

koji su sa tim povezani. Proces moralnog vaspitanja mora biti organizovan tajko da podstiče

učenike na pozitivna delovanja. Najefikasniji put prihvatanja moralnih normi je konkretna

aktivnost koja sadrži pogodne mogućnosti za vežbanje ponašanja, formiranje navika, umenja i

pozitivnih crta karaktera.

Potrebno je voditi računa i o aktivnoj ulozi koju deca imaju u vlastitoj

socijalizaciji. Dete posmatra, ispituje stvari oko sebe i na taj način saznaje i uči o sveti i

društvu u kome živi. Način saznanja koji se odnosi na nezavisna istraživanja deteta, navodi ga

da formira ideje o normativnim očekivanjima koja deluju u društvu.

Vaspitanje u kolektivu

Kolektiv učenika predstavlja društveni okvir za ostvarivanje moralnog vaspitanja,

ali istovremeno i faktor tog vaspitanja. Posredstvom sistema uzajamnih odnosa učenik postaje

moralni subjekt koji deluje na druge ali prima i uticaje drugih. Tada dolazi do psihosocijalne

klime koja ima veliku vrednost ya svoje članove, doprinoseći razvijanju i obogaćivanju

moralnog iskustva deteta.

12

Život u kolektivu utiče na to da učenici sve više shvataju dinamizam odnosa

između ličnih želja, interesovanja i zahteva kolektiva, kao i odgovornost prema kolektivu i

njegovim članovima. Na taj način se stvaraju povoljni uslovi za razvoj ličnosti i učvršćivanje

uzajamnosti, lojalnosti, drugarstva i prijateljstva, što podržavaju i sama deca (Đorđević, 1996).

Oslanjanje na pozitivno

Suština ovog principa proizilazi iz prihvatanja da postoje komponente u strukturi

svake ličnosti, oređena svojstva, crte ili ppzitivne osobine. Polazeći od ovog stava i oslanjajući

se na njega, neophodno je pozivati se na ono što je prihvatljivo, dobro i pozitivno kod učenika.

Direktno ili stalno isistiranje na negativnim aspektima, na njihovom ispravljanju u otklanjanju,

još više ih podstiče ili utiče na pojavu drugih negativnih pojava. Sa druge strane, oslanjanje na

pozitivno nameće potrebu da oni koji moralni vaspitavaju u svom radu više koriste primere

koji ukazuju zašto je, kako i kada poželjno postupati u određenim situacijama. Takvi primeri

više i neposrednije utiču na stavove i opredeljenja dece i mladih i jače od svega pokazuju

efikasnije uticaje (Đorđević, 1996).

Uvažavanje individualnih i uzrasnih mogućnosti

Ovaj princip podrazumeva da se vaspitni proces odvija u skladu sa individualnim i

uzrasnim svojstvima učenika i njihovih odgovarajućih psiholoških profila. U moralnom

vaspitanju to se odnosi na obezbeđivanje usklađenosti između sadržaja, metoda, postupaka

kao i profila psihološkog uzrasta pojedinca.

Svaki uzrast ima svoje individualne karakteristike zbog čega sesadržaji i metode

koje su korisne i primenljive za jedne učenike mogu pokazati nedovoljno uspešnim i

bezuspešnim za druge. Tako, na jedne učenike pozitivno utiče poverenje i obične primedbe, a

prema drugim učenicima je neophodno primenjivati strožije mere i postupke.

Proces moralnog vaspitanja je dug i složen. On obično teče od formiranja

jednostavnih predstava o tome šta je dobro a šta rđavo, ka potpunijem i celovitijem saznanju

moralnih pojmova i kategorija. Svaki uzrast se odlikuje svojstvima koja su manifestna, koja se

mogu opažati i drugim svojstvima koja se ne pokazuju, a za koja se može reći da su latentna.

U pogledu razvoja moralamogu se javiti dve vrste teškoća: jedne nastaju ako

postoji težnja za ubrzanim razvojem, a druge – ako je moralni razvoj usporen. Kada je u

13

pitanju nastojanje da se moralni razvoj ubrza, posledice su negativna motivacija i izveštačeno

ponašanje. Ovo se događa zbog remećenja normalnog toka moralnog napredovanja. Ukoliko

se, pak, pokaže ravnodušnost ili nedovoljno interesovanje za tok moralnog razvoja, može doći

do njegove stagnacije i usporavanja (Đorđević, 1996).

Jedinstvo zahteva i poštovanje ličnosti deteta

Neophodno je da sistem vaspitanja, posebno moralnog, prožima ideja topline,

ljubavi, razumevanja i dubokog uvažavanja ličnosti deteta.

Zahteve je nužno objedinjavati sa kontrolom koja ne bi smela biti nametnuta.

Strogost i kontrola, u stvari, treba da podstiču učenike u pravcu moralnog samorazvoja.

Odsustvo zahteva i kontrole je jedan od osnovnih uzroka nediscipline jednog broja učenika.

Uvažavanje ličnosti, međutim, ne znači odstupanje od utvrđenih normi i obaveza i prelaženje

preko ponašanja koja nisu u skladu sa moralnim postupcima. Obezbeđivanje uravnoteženih

odnosa između zahteva i poverenja, u konkretnim situacijama, predstavlja istovremeno i izraz

pedagoškog takta, neophodnog za stvaranje međusobnog uvažavanja između osobe koja

moralno vaspitava dete i deteta (Đorđević, 1996).

2.1.4 Sadržaj moralnog vaspitanja

Za šire vaspitanje učenika, posebno za njihovo moralno vaspitanje, pored principa

poseban značaj imaju sadržaji. Pomoću njih se ostvaruju moralni principi i zadaci koji treba da

dovedu do poželjnih ishoda. Pri tome treba imati u vidu da je moralno vaspitanje usmereno na

formiranje celovite moralne ličnosti i da je svaki njegov deo, svaki njegov sadržaj, međusobno

povezan i da se često prožimaju, što u njihovoj primeni zahteva promišljeno planiranje i

usklađivanje.

U okviru jedinstva moralnog vaspitanja, neophodno je izdvojiti pravce ili područja

moralnog delovanja kako bi se ostvarilo ono što čini celovitu moralnu ličnost. U tom pravcu se

može ukazati na sledeća, najznačajnija područja moralnog vaspitanja: 1) vaspitanje opštih,

običajnih vrednosti, 2) građansko vaspitanje, 3) patriotsko vaspitanje, 4) idejno – političko

vaspitanje (Đorđević, 1996).

14

Vaspitanje opštih vrednosti

Ovo područje obuhvata pridržavanje normi pojedinaca prema bližnjima u

neposrednim, direktnim kontaktima kao i u okvirumanjih društvenih grupa. Radi se o

vaspitanju u duhu običaja, o poštovanju opštevažećih, elementarnih pravila i normi

zajedničkog života. U elementarnim normama ponašanja ogleda se mnogovekovno iskustvo i

razumevanje potreba i zajedničkih odnosa među ljudima. Ova pravila i norme značajne su za

formiranje ličnosti, jer utiču na različite aspekte zajedničkog života.

Pridržavanje ovih normi i pravila odnosi se na: ispunjavanje obaveza roditelja

prema deci i dece prema roditeljima, poštovanje potreba i prava drugih, uvažavanje tuđeg

mišljenja, dostojanstva, uverenja, zdravlja i života, odnos prema slabima, nemoćnim,

nezaštićenim, ukazivanje pomoći nastradalim od elementarnih i stihijskih nesreća (Đorđević,

1996.).

Građansko vaspitanje

Podrazumeva sistemopšteljudskih vrednosti koje se odnose na globalne probleme,

društvene grupe, pojedine ličnosti i njihovu delatnost, pojave društvenog života i saznanja.

Ovaj oblik vaspitanja nosi naziv građanski zato što se njime određuje principijelni

opštedruštveni i ustavni položaj koji se ostvaruje u realnoj praksi društvenih odnosa.

Sadržaj opštegrađanskog vaspitanja uslovljen je njegovim funkcijama: socijalnom

usmerena je na stabilnost unutrašnjeg položaja pojedinca u društvu), kulturno – prosvetnom

(odnosi na obrazovanje građana i njihovo aktivno učestvovanje u obogaćivanju duhovnom

kulturom i podsticajima duhovnog stvaralaštva), vaspitnom (usmerena je na na formiranje

društvenog shvatanja koje od građana zahteva međusobno poštovanje, odgovornost,

principijelnost, kritičnost i pozitivne stavove prema svom radu i obavezama), psihološkom

(učvršćivanje duhovnih načela ličnosti pozitivne usmerenosti i ka moralnim postupcima i

formiranju karaktera, kritičkom procenjivanju svoje ličnosti).

Građansko vaspitanje obuhvata vaspitanje pojedinca kako bi se ovaj pridržavao

svojih obaveza prema društvu i kako bi ih poštovao. To su: poštovanje principa pravde,

tolerantnosti, ustavnosti i zakonitosti, društvena disciplina, briga o zajedničkoj imovini,

odgovoran odnos prema radu i sl.

15

Građansko vaspitanje predstavljasistem koji uključuje: komplekse ciljeva koji se

postavljaju ako se pođe od mogućnosti usvajanja opšte-građanskih ideja od strane mladih,

sadržaje i forme ovog vaspitanja u školi kao i u vanškolskim organizacijama i ustanovama,

sredstva masovnih komunikacija, sredinu u kojoj dete živi i koja ga okružuje (Đorđević, 1996).

Patriotsko vaspitanje

U sadašnje vreme, shvatanja o patriotizmu su se značajno promenila i to zbog

nekoliko razloga. Pre svega, veoma je izražena tendencija objedinjavanja, globalizacije

zemalja prema različitim interesima: ekonomskim, političkim, idejnim, vojnim i dr. Takvo

objedinjavanje više naglašava nacionalne interese i podržava ideje zajedničke grupacijama

država – multikulturno – pluralističko društvo. U sadašnjem vremenu, internacionalizam je

dobio jednu drugu konotaciju i više se shvata kao objedinjavanje, kosmopolitizam, ali

pretežno u ekonomskom i političkom pravcu. Smatramo da i pored takvih tendencija u svetu

pitanje patriotizma ostaje značajno, posebno za one manje zemlje i narode koje nastoje da ne

izgube vlastiti identitet i nezavisnost, kao i za veliki broj zemalja u rzvoju, a posebno za one

koji imaju svoju dugu istoriju, tradiciju, duhovnost, kulturu. Za ove zemlje patriotizam ima

poseban značaj. Patriotsko vaspitanje je sada postalo složeno i nameće prilaze i sadržaje nešto

drugačije od onih kakvi su bili, na primer, početkom prošlog veka.

Ovo vaspitanje se odnosi na stav pojedinca prema narodu kome pripada, a

obuhvata i pitanja koja su vezana za mesto i položaj sopstvene zemlje u svetu. Stav pojedinca

predstavlja osećanja prema narodu i zajednici koju čine različiti elementi života i koja ulaze u

zajednički pojam otadžbine. Otadžbinu na taj način čine oni faktori koji su doveli do

nastajanja naroda i država: zajednička prošlost, zajednička tradicija i kultura, odnosi sa drugim

narodima i dr. U savremenim uslovima pojam otadžbine ima šire značenje i shvata se kao

zajednica povezana interesima i težnjama svih građana koji u njoj žive. Patriotsko vaspitanje

podrazumeva razvijanje osećanja pripadnosti zemlji i narodu kod dece, razvijanje

emocionalnih veza i identifikaciju sa njim. Osnovu ovog vaspitanja čine: ljubav prema zemlji,

narodu, jdinstvo interesa (društvenih, ekonomskih, duhovnih, prosvetnih, kulturnih),

dostignuća i duhovni život naroda izražen u jeziku, običajima, tradiciji, nauci i umetnosti,

religiji i moralu, kao i spremnost za odbranu slobode i integriteta, nezavisnost zemlje i naroda,

veru u budućnost i prosperitet zemlje.

16

Pored univerzalnih vrednosti koje su najznačajnije za određivanje i ostvarivanje

opšteg cilja vaspitanja u njegovoj realizaciji moraju se uzeti u obzir i posebne, specifične

vrednosti, značajne za identitet naroda kome se pripada (Đorđević, 1996).

Idejno-političko vaspitanje

Idejno vaspitanje određuje stavove pojedinca prema svetu vrednosti i odnosi se na

njegova uverenja. Aktivno učestvovanje pojedinca u ukupnim društvenim događanjima ne

može se ostvariti samo na osnovu njegovih težnji za delovanjem i izražavanjem stavova prema

određenim društvenim snagama. Pravo angažovanje da se ostvare željene moralne vrednosti

zahteva da se te vrednosti shvate, da se razumeju uslovi u kojima se one ostvaruju i da se

izdvoji ono što može olakšati njihovo ostvarivanje od onoga što predstavlja prepreke i teškoće

za njihov razvoj.

Idejnost predstavlja jedinstvo znanja, ubeđenja i praktičnog delovanja. Ona ima

veoma značajno mesto i ulogu u vrednosnoj orijentaciji pojedinca u formiranju njegovih

životnih zahteva a javlja se i kao snažan podsticaj za delovanje. Idejno ubeđen pojedinac je u

stanju da svoja znanja primenina adekvatno ocenjivanje stvarnosti, ponašanja ljudi i

subjektivnih ličnih sklonosti i postupaka.

Među najvažnije idejne stavove mogu se ubrojiti: humanizam, demokratizam,

internacionalizam, poštovanje slobode i poštovanje rada.

Političko vaspitanje, kao jedan od segmenata jedinstvenog moralnog vaspitanja,

odnosi se na angažovanje pojedinca u pojavama i procesima koji su povezani sa događajima u

okviru vlastitog društva, drugih država i međunarodne javnosti, a javljaju se kao rezultat

delovanja i aktivnosti nekih društvenih snaga, grupa, partija, institucija. Kao deo ideologije,

politika koristi vaspitanje kao jedan od puteva svog utvđivanja i zauzimanja pozicije u društvu,

pa i u saznanjima mladih. Zbog toga, vaspitanje treba da nastoji das što potpunijerazvije i

oblikuje moralne poglede mlyadih kako bi se osposobili da budu u stanju da se suprostave

svemu onome što je neodređeno, mistifikatorsko i puno predrasuda. Da jasno vide i da su

tačno informisani, da stvari i pojave posmatraju sa različitih stanovišta , da mogu

dokumentovati svoje stavove i mišljenja i da se odupru različitim spoljnim pritiscima, koji

mogu da smanje njihovu samostalnost i slobodu. Na taj način pojedinac će moći da shvati svoj

položaj, da donosi odluke koje se mogu obrazložiti i koje imaju svojevrstan stvaralački i

17

individualni karakter, da bude sposoban da živo reaguje i da se angažuje u prilazu različitim

političkim shvatanjima, stavovima i pogledima (Đorđević, 1996).

2.1.5. Moral i drugi oblici društvene svesti

Na razvoj i formiranje morala utiču određeni oblici društvene svesti, sa kojima je

on posredno ili neposredno povezan. To su: filozofija, pravo, nauka, religija, umetnost i

politika, koji imaju većeg ili manjeg uticaja na sadržaj i karakter morala.

Značaj filozofije (etike) je u tome što ona razrađuje teorijske osnove morala,

upoznaje sa pojmovima univerzalnih moralnih kategorija i vrednosti, određuje suštinu, sadržaj

i funkcije morala, bavi se problemima moralnih odnosa u društvu, zasniva kategorije, principe

i norme moralnog ponašanja.

Neposrednija je povezanost i preplitanje između prava i morala. Pravne norme,

kao što je poznato, određuje država i one imaju snagu zakona, pa čak i prinude, i obavezne su

za sve građane. Ove norme, u stvari , podržavaju i jačaju moć države i njenih aparata. U

odnosu na moralne obaveze, pravne norme se razlikuju strožijom klasifikacijom, detaljnijom

razradom, određenošću, ali mnoge od njih nemaju neposredniji odnos prema moralu. Za

razliku od pravnih, moralne norme se oslanjaju na društveno javno mišljenje, tradiciju, običaje,

navike i shvatanja, i one nemaju prinudni karakter. Moralnim čovekom u društvu smatraju

onoga koji sledi moralne norme, bez ikakvog nametanja i pritiska spolja, ispunjavajući ih

dobrovoljno, prema svom unutrašnjem ubeđenju.

Kada su u pitanju odnosi između nauke i morala, može se govoriti o njihovoj

posrednoj povezanosti. Naukaproučava objektivnezakone materijalnog sveta (prirodu, društvo,

ljudsko mišljenje), omogućavajući naučna predviđanja određenih pojava. Moral se, pak, bavi

normama ponašanja i ocenjivanja ljudskih postupaka. Nauka proučava, kako, zašto, prema

kojima zakonimadolazi do određenih pojava, dok moral formuliše zahteve u smeru ljudskog

ponašanja. Jedna se bavi istinom, a druga kategorijama dobra (Đorđević, 1996).

Tradicionalna shvatanja ukazuju da su religija i moral neodvojivi, da proizilaze

jedno iz drugog, pa moral svoju osnovu i potvrdu nalazi u religiji. Prema ovom shvatanju

moralni zakoni su apsolutni, večni, nepromenljivi, dolaze, odozgo, iz transcendentalnog. Sve

18

što je potrebno odnosi se na primenu ovih nepromenjljivih zakona na pojedinačne slučajeve,

posredstvom moralne teologije. Hrišćanska etika izvodi čovekove moralne obaveze koje su

iznad prirodnih zakona. Iz ovakvog tradicionalnog shvatanja mogu se izvesti tri osnovna

obeležja: shvatanje morala kao nečeg što proizilazi iz religije i što je nerazdvojno povezano sa

njom, bez religije ne može biti efikasne moralnosti i moralni pad je logična posledica

religioznog pada (Norman Bull, 1973).

Razvoj nauke i tehnike, naučni pogled na svet koji preovalađuje u savremenoj

kulturi i civilizaciji, zahtevaju razmišljanje u okvirima odnosa uzroka i posledica, pa se samo

takve činjenice prihvataju kao dovoljno obrazložene i dokazane. Nova povećana saznanja o

prirodi i funkciji univerzuma, prirodi i čoveku, promenili su shvatanje i prema prirodi i prema

religiji.

Suprotno tradicionalnom shvatanju o moralu i moralnosti, savremena shvatanja

svetovnog humanizma polaze od čoveka i potreba ljudskog društva, a ne od transcedentalnih

obaveza, pa moral shvataju kao nešto primarno.

To, međutim, ne znači da određena religiozna načela i vrednosti ne mogu biti

primenjena u moralnom vaspitanju. Zlatno pravilo , verovatno najpoznatiji vrednosni iskaz

etike bratske ljubavi (Ljubi bližnjeg svoga kao sebe samoga), predstavlja univerzalni pojam i

nalazi se u svim velikim religijama: hrišćanstvu, judaizmu, budizmu, konfučijanstvu,

hinduizmu, taoizmu, sikizmu i dr. Najveći broj moralnih vrednosti imaju i hrišćani, tako da

mnoga područja socijalnog života uspešno funkcionišu zajedno, a izvesne dogmatske razlike

među njima postaju manje važne. Osim toga, praktično unošenjeizvesnih religioznih

vrednostine mora obavezno da sadrži i verovanje.

Religija predstavlja jedan od posrednih moralnih faktora koji utiču i na vaspitanje.

On je često ustaljen i smešten u okvire nacionalne kulture, a katkada je i institucionalizovan

posredstvom različitih verskih i narodnih običaja (koji su često spojeni), specifičnih navika i

svojevrsnog nacionalnog mentaliteta.

19

Na svojevrstan način i umetnost učestvuje na formiranje moralnih kvaliteta,

pretvarajući zahteve morala u neodvojiva svojstva ličnosti. Umetnost odražava biće i život

ljudi na najširem planu, u najrazličitijim pojavama, omogućavajući da se shvati ne samo

moralna strana života već i drugi, širi odnosi: ekonomski, pravni i dr. Nauka se služi

pojmovima, a umetnost slikama, umetničkim likovima. Prednost umetnosti u izražavanju

izvesnih pojava stvarnosti je u tome što se njome iskazuje ono što je pojmovima ne može

izraziti. Značaj umetnosti za moralno vaspitanje ljudi, a pre svega dece, ogleda se u

psihološkoj snazi emocija, snazi doživljaja moralnih shvatanja i principa, doživljavanja koje je

u moralnom vaspitanju od velikog značaja i koje ne mogu zameniti nikakve moralne

propovedi. Procene o tome šta je estetsko proizilaze iz shvatanja o lepom a ocene o tome šta je

etičko (moralno) proizilaze iz shvatanja o moralu i moralnim vrednostima. I jedne i druge

ocene mogu da odgovaraju ili ne odgovaraju realnom stanju i objektivnoj istini. One su takve i

zbog toga što u procenjivanju deluje subjektivni faktor, znanje, opredeljenje, uverenje i

stavovi onih koji takve ocene donose.

Uticaj politike na moralno saznanje odnosi se ne toliko na sadržaj praktične

političke delatnosti, već ima u vidu i načine ove delatnosti, što može imati značaja sa gledišta

moralnih uticaja. Politika bez morala nije efikasna, pa postaje čak i destriktivna (Đorđević,

1996).

2.1.6. Vrednosti i moralno vaspitanje

Oduvek su zahtevi življenja i ponašanja, tj. norme, bile zasnovane na određenim

društvenim i moralnim vrednostima. Stoga je vaspitanje uvek podrazumevalo utvrđivanje i

realizovanje određenih vrednosti i formiranje mladih. Vaspitanje je, kao jedan od posebno

važnih činilaca u razvoju i formiranju ličnosti, najtešnje povezano sa ličnostima, koje čine

njegov značajan sadržaj i imaju veliku ulogu. Može se reći da je vaspitanje uvek i nosilac

vrednosti. Neophodno je istaći da i ciljevi vaspitanja proizilaze iz vrednosti koje su za dato

društvo važne (Goodlanded, prema Đorđević, 1966.).

Putem obrazovanja i vaspitanja dolazi do međusobnog delovanja i uticaja

društvene sredine i ličnosti učenika u procesu interiorizacije ili unošenja određenih vrednosti i

20

formiranje vrednosnih orijentacija. Vrednosna orijentacija pomaže i olakšava uklapanje

pojedinca u društvenu sredinu kao i njegovo pripremanje za kasniji aktivni život u društvu. Da

bi proces interiorizacije vrednosti bio uspešan, on treba da sadrži potrebe i interese učenika i

njihovo iskustvo. Zbog toga teorija vaspitanja obuhvata pojmovne vrednosti i vrednosne

orijentacije kao nezaobilazne vaspitne sadržaje.

Vaspitanje vrednosti, međutim, ne zavisi samo od moralnih sadržaja već i od

intelektualnih mogućnosti pojedinca, od jačine njegove volje, koja se pokazuje kako na planu

saznanja tako i na planu aktivnosti. U procesu, u kome se uopštava sadržaj moralnih postupaka,

pa i određenih vrednosti, u kome one postaju sveopšte (norme), odgovarajuća radnja se

konkretizuje u skladu sa individualnim događanjima. Ovaj proces je često protivurečan zato

što pojedinac ima mnogo svesnih i nesvesnih želja, koje se najčešće prepliću sa ocenama same

radnje.

Smatra se da je za vaspitanje najprihvatljivije shvatanje vrednosti kao pojava, koje

su značajne za dato društvo (grupu ili druge društvene celine) i koje odgovaraju njegovim

potrebama. Međutim, vrednosti prihvaćene u određenoj socijalnoj zajednici nisu statične, one

se menjaju i diferenciraju prema interesima manjih socijalnih grupa sve do njihove

personifikacije.

Vrednosni sistemi su veoma različiti i mogu se na različite načine povezivati i

menjati. Valja imati u vidu da postoji velika raznovrsnost regiona, stanovništva, socijalnih

oblika i nacionalnih identiteta, religijskih i drugih etičkih uverenja. Zavisno od raznih

objektivnih i subjektivnih činilaca, promene sistema vrednosti u svakoj grupi imaju određen

karakter, tumačenje i značaj (Đorđević, 1996).

Poseban značaj u vaspitanju imaju moralne vrednosti. Ove vrednosti predstavljaju

standarde, načela, na osnovu kojih sudimo da li su određeni ciljevi ili postupci opravdani,

ispravni ili nisu. Koriste se za opravdavanjeetičkih odluka, ili suđenje o njima, imaju uticaja

na druge ljude, i neminovno nose neku osnovnu poruku o preuzimanju određenih obaveza i

obaveza da se nešto preduzme. Moralne vrednosti se mogu shvatiti kao neprekidna veličina

(kontinum) koja se prostire od ličnih preferencija, ličnih davanja vrednosti do bazičnih,

suštinskih (vrednost života, slobodnog govora, religijskih sloboda, jednakost pred zakonom).

Između lične preferencije i bazičnih vrednosti nalazi se mnoštvo vrednosti srednjeg nivoa,

koje se ne zasnivaju na ljudskoj prirodi već predstavljaju značajne socijalne konvencije. Kada

21

se suočimo sa nekom moralnom odlukom, neophodno je da sebi postavimo pitanje: šta je

potrebno da učinimo, a ne šta bismo mogli da uradimo (Schaver, 1976).

Sistem vrednosti i vrednosnih orijentacija odražava ideologiju i kulturu društva

kome pojedinac pripada, kao i unutrašnju osnovu odnosa pojedinca prema različitim

vrednostima materijalnog, moralnog i duhovnog rada. Zbog toga, iako su vrednosti nosioci

vaspitanja, one nemaju isti značaj za različite socijalne grupe i pojedince. Očigledno je, prema

tome, da vrednosti nisu apsolutne već relativne za određenu epohu, civilizaciju, društvo, pa su

zbog toga podložne različitim promenama. No, pored toga neke vrednosti su izdržale tokom

vremena različite promene, pa se mogu smatrati univerzalnim (Đorđević, 1996).

Po našem mišljenju, posmatrajući ih psihološki i vaspitno, vrednosti imaju

višestruki značaj. Pre svega, vrednosti čine pojedinca osetljivim na određene draži, na draži

koje su vrednovane, a odbojnim ili neosetljivim prema dražima koje nisu vrednovane (L.

Postman, 1948).

Vrednosti motivišu u određenom stepenu i na određen način ponašanjepojedinaca.

Ne smatramo da samo sistem vrednosti određuje ovakvo ili onakvo ponašanje, ali je sasvim

izvesno da kada su ostali uslovi slični, onda su osobe sa čvršće usvojenim sistemom vrednosti

otpornije prema iskušenjima. Pomenućemo, najzad, da sistem vrednosti čini čoveka

pouzdanijim, sigurnijim i oslobađa ga anksioznosti. Prema tome, usvojen sistem vrednosti je

od velikog značaja i za duševno zdravlje pojedinca (Đorđević, 1996).

2.2. Religija

2.2.1. Nastanak i osnovne funkcije religije

Šta je relgija?Kako je i kada nastala?U čemu je njen smisao i njena suština? Koji

su uzroci vitalnosti tog društvenog fenomena? Koja je njena uloga u moralnom vaspitanju

ilitačnije rečeno u vaspitanju uopšte?

Zasigurno odgovor na ova pitanja nije jednostavan i lak, ali ćemo probati da se

kroz rad približimo odgovoru.

22

Religija je nastala na početku razvoja ljudskog roda. Razvijala se tako što se

prvobitno učvrstila u svest ljudi, fiksirajući se u sećanju pokolenja i postavši deo kulturnog

potencijala naroda jedne zemlje , pa čak i mnogih zemalja. Tako se postepeno formirao sistem

religioznih verovanja ili drugim rečima - religija. Razvijajući svoj jedinstveni sistem, religija

vremenom dobija veoma značajnu socijalno-političku i kulturno-etičku funkciju ( Vasiljev,

1983).

Osnovne funkcije religije:

Kompenzaciona funkcija:

Kako je društvo tokom istorije postajalo složenije, tako su se menjali i oblici

kompenzacije. Naime, okretavši se religiji i čvrsto verujući u njene dogme, čovek je nastojao

da u njoj nadje utehu ili kompezaciju, da se pomoću nje izbavi od uvreda i nepravdi, društvene

nelagodnosti i političke presije

Integrativna funkcija:

Integrativna funkcija ima za cilj da ujedini ljude u okvirima pogleda na svet koji

ona sankcioniše, shvatanja sveta, kao i socijalnih, ekonomskih i duhovnih vrednosti koje su

nastale pod njenim uticajem. Svaka religijska koncepcija prosvećuje prihvacene norme i

postojeći poredak i na taj nacin vrši uticaj na društvenu političku i idejnu integraciju ljudskih

skupina.

Sa razvojem društva oblici i značenje te funkcije su postajali sve raznovrsniji.

Religijska pravila nisu uvek samo bila etnička već su ponekad prerastala i u svetske norme,

kao što to možemo videti kroz primer religija poput hrišćanstva, islama, budizma ... itd.

Međutim, suština integrativne funkcije religije leži u činjenici da nije dolazilo do promena

odanosti različitim sistemima religioznih normi, tako da i danas ima veliki integrativni značaj.

Regulaciono-kontrolna funkcija:

U momentu kada je religija poprimila čvrsće strukturalne obrise, stvorivši idejne

dogme i praktične metode uticaja na mišljenje i ponašanje ljudi, religija je prilagodila svojim

potrebama i odgovarajuće norme duhovnih i etičkih vrednosti. Tom svojom funkcijom religija

23

se u potpunosti uklopila u kulturnu tradiciju, vršeci nad njom ideološku kontrolu i regulišući

njenu praksu i principe. Strogost i samo takvo kontrolisanje menjalo se tokom vremena.

Možemo primetiti da što se društvo vise razvija, oseća se sve veća tendencija smanjivanja te

kontrole. Ipak vitalnost regulaciono-kontrolne funkcije ne podleže brzim promenama.

Pored nabrojanih, religija ima i čitav niz drugih funkcija:

Jednu od njih uslovno možemo nazvati egzistencijalnom, koja je u tesnoj vezi sa

filozofskim aspektom religiozne koncepcije. Dakle, u nastojanju religioznih teoretičara da

objasne zakone i uslove postojanja i čovekovo mesto u ovom svetu, njegovo postojanje u

onom svetu, problem života i smrti, postojanja i nepostojanja.

Postoji i ona druga koju nazivamo političkom. Ova funkcija religije služi

posvećivanju vlasti ili obogotvorenju vladara (Vasiljev, 1983).

2.2.2. Komponente religije

Prva komponenta religije jeste sama zamisao o jednom,natprirodnom,

onostranom biću. Ona je nastala spontano, pod uticajem ljudskih osećanja i mašte, pa su i

konkretni načini njenog zamisljanja morali biti različiti.

Druga komponenta religije su osobena religijska osećanja prema tom onostranom

biću.Psiholoski gledano takva osećanja su sasvim razumljiva ako uzmemo u obzir način

zamišljanja bića.Religiozni čovek ga zamišlja kao svemoćno, sveznajuće, lično biće.Smatra se,

gotovo uvek, da ono raspolaže neograničenim darovima i moćima.

Treća komponenta religije su rituali i obredi.Oni proizilaze iz prve dve

komponente. Doista, ako se onostrano biće zamišlja kao apsolutno moćno i lično, te ako se u

skladu sa tim oseća i izvesna vrsta zavisnosti od njega, razumljivo je da se preduzimaju i

posebne radnje kojima se dolazi u dodir sa jednim ovakvim bićem i kojima se pokušava

uticati na njegovu volju.

Četvrta komponenta religije su simboli. Pod simbolima podrazumevamo onu vrstu

znakova, koju ljudi stvaraju ili je uzimaju iz prirode, kako bi preko njih uputili ili podsećali na

svoje apstraktne zamisli, osećanja i na sopstvene opšte suštine i ideje. Kada bolje pogledamo,

24

sva religija moze da se odredi kao skup simbola ili kao služenje simbolima ili simboličkim

mišljenjem. O tome svedoče primeri poput onih da je crkva (hram) dom Božji, posvećeni hleb

i vino su telo i krv Hristova, crkva kao organizacija je mistično telo Hristovo i drugi.

Peta komponenta: je etička. Pošto se u razvijenim monoteističkim religijama

pojam Boga ne svodi isključivo na ontološke i kvantitativne kategorije i termine (biće je samo

po sebi,onostrano, svemoćno bice), već se taj pojam javlja i u vrednosnim odredbama

(apsolutno dobro i sveznajuće biće). Bog je oličenje dobra i garant dobra, a đavo oličenje zla.

Ovo nam govori da osnovni religiozni pojmovi mogu biti i simboli za moralne pojmove.

Kao poslednju komponentu religije možemo slobodno navesti i religijsku

organizaciju. Naime, ljudi sa istim verovanjem udružuju se u posebnu versku grupu. Ta grupa

da bi postala čvrsta i trajna zajednica i kako bi se održala u konkurenciji sa drugim verskim

grupama, odnosno načinima verovanja, nužno dobija organizovani oblik ili jednom rečju -

organizaciju. Organizacija se postiže pomoću posebnih verskih funkcionera (sveštenika). Oni

su potrebni iz više razloga: da formulišu samo versko učenje (to čine teolozi), da ga prenose

na mladje generacije (po mogućnosti i na druge, šire grupe), da izvode rituale, kao i da

organizuju društveni i verski život unutar verske grupe(Pavićević, 1988).

2.2.3. Religija kao autonoman sistem (religije)

Religija kao autonoman sistem je tesno povezana sa etno-kulturnom tradicijom. Ta

povezanost, barem u početku, određuje snagu njenog autoriteta. Religija se temelji na tradiciji,

tačnije na iskustvu stotina pokolenja čijim životnim normama pridaje sakralni karakter i

pretvara ih u čvrst standard ponašanja, u stereotip koji postaje obaveza. Nacionalna kulturna

tradicija, snagom svoje moćne konzervativne inercije, stvara moć unutrašnje čvrstine i

otpornosti na sve sto dolazi spolja, a to je upravo ono što odlikuje religiju kao sistem, što joj

obezbedjuje autonomiju na temelju imanentne determinisanosti. Na taj način religija postaje

sistem koji određuje osnovne principe svake civilizacije.

Poznati istoričar A. Tojnbi celokupnu istoriju čovečanstva podelio je na istoriju

zasebnih civilizacija (drevnih i savremenih, zapadnih i istočnih), a za osnovu takve podele

uzima religiju. Tako je na primer, po njegovom mišljenju, Hrišćanstvo bilo lavra iz koje se

25

izlegla zapadna civilizacija, arapsko - iranska i tatarsko - mongolska civilizacija se grupišu u

red muslimanskih civilizacija, dok se civilizacija Indije i niza susednih zemalja može nazvati

hinduisticko-budističkim civilizacijama. Drugim rečima, religijsko-kulturna tradicija sa svojim

pojavama i institucijama zaista određuje osobenost jedne civilizacije (Vasiljev, 1983).

2.2.4. Rani oblici religije

Antropolozi, etnografi i istoričari smatraju da su se prvi elementi religioznog

ponašanja pojavili pre 40.000 godina, kada je novi sapientni čovek počeo ubrzano da naseljava

našu planetu.

Kao prvo, to je praksa sahranjivanja. Pećinski sapientni ovek sahranjivao je svoje

bližnje na specijalan nacin, pri čemu su pokojnici prolazili kroz određeni obred pripreme za

njihov zagrobni zivot: tela su im prekrivali slojem crvene oker boje, kraj njega su stavljali

predmete za svakodnevnu upotrebu, ukrase, opremu ... itd. To nam govori da je kolektiv već

imao početnu predstavu o zagrobnom životu.

Kao drugo, pojava magičnih crteža u pećinskom slikarstvu, koje se upravo

pojavilo početkom gornjeg paleolita, sa pojavom sapientnog čoveka.

Te veze između ljudi i životinja dobile su u potpunosti određeno religiozno

shvatanje u predstavi prvobitnih kolektiva na stadijumu njihove transformacije iz horde u

rodovske grupe. Ovde je reč je o totemizmu. Totemizam je potekao iz verovanja različitih

grupa ljudi u njihovo srodstvo sa određenom vrstom životinja ili rastinja, prvenstveno baš onih

koji su predstavljali hranu tog kolektiva. Sve je to vodilo, sa jedne strane, jačanju kulta mrtvih

predaka i verovanja u njihove natprirodne mogućnosti, dok je sa druge strane došlo do

promene odnosa prema totemu, naročito prilikom pojave zabrane totema kao hrane. Tako je

stvoren sistem tabu zabrana, od kojih se najvažniji odnosio na zabranu upotrebe totema kao

hrane. Običaj tabuiranja pojavio se zajedno sa totemizmom i postao, u uslovima prvobitne

rodovske zajednice, važan mehanizam regulisanja socijalno-porodičnih odnosa. O ovome nam

svedoči jedan od primera u kome vidimo da je polno-zreli tabu podelio kolektiv na stogo

fiksirane bračne klase i samim tim isključio polne odnose između bliskih srodnika.

26

Australijski urođenici smatraju se osobenom rasom, koja ne pokazuje niti fizičko

jedinstvo, niti jezičko srodstvo sa najbližim susedima, melanezijskim,polinezijskim i

malajskim narodima. Oni ne grade kuće, ni trajnije kolibe, ne obrađuju zemlju, ne drže

domaće životinje (izuzev psa), oni čak ne poznaju ni veštinu grnčarstva. Hrane se isključivo

mesom svih mogućih životinja koje mogu da ulove i korenjem koje kopaju iz zemlje.

Od ovih sirotih, golih kanibala sigurno ne bismo mogli da očekujemo da su u

polnom životu moralni u našem smislu, da su svojim seksualnim nagonima postavili visok

stepen ograničenja. Ipak, saznajemo da su isti oni osobito brižno i sa krajnjom strogošću sebi

postavili kao cilj sprečavanje incestuoznih seksualnih odnosa. Uobičajena kazna za seksualnu

vezu sa osobom iz zabranjenog klana je smrt. Pri tome, nezavisno od toga da li žena pripada

istoj grupi ili je zarobljena tokom rata sa drugim plemenom muškarca pogrešnog klana, koji je

upotrebi kao ženu, su progonili,,Njega ubijaju pripadnici njegovog klana, a isto tako i ženu.

Iako se u nekim slučajevima, ako tokom određenog perioda ne budu uhvaćeni, prekršaj može

oprostiti. U plemenu Ta-Ta-Thi, Novi Južni Vels, u retkim slučajevima koji se dešavaju,

muškarca ubijaju, a ženu samo tuku ili je bodu kopljem, skoro do smrti. Razlog koji se navodi

za njeno ne ubijanje jeste da je verovatno bila prinuđena na to. Zabrana klana se strogo

sprovodi čak i u površnim ljubavnim vezama. Svaki prekršaj ovih zabrana prima se sa

krajnjim gnušanjem i kažnjava smrću.

Tabu još uvek postoji u našoj sredini, iako je sada uglavnom negativno shvaćen i

usmeren na druge sadržaje, ali po svojoj psiholoskoj prirodi nije nista drugo do Kantov

Kategoricki imperativ, koji ima težnju da dejstvuje prisilno i da odbacuje sve svesne

motivacije.

Socijalni i tehnički napredak istorije čovečanstva daleko je manje delovao na tabu

nego na totem (Frojd, 1973).

Upoznavanje sa najranijim mesopotamijskim i egipatskim religijama, kao i nešto

kasnije zrelim iranskim religioznim sistemima drevnog istoka, pokazuje da su ti sistemi koji su

nastajali na osnovu raznih oblika religije, ne samo da su nosili primetan uticaj prošlosti, već

su imali i opšte crte i obeležja. Sve te religije su bile politeističke. U obliku politeizma ti

sistemi su se širili po celom bliskoistočnom regionu.Tokom vremena, ipak u okvirima tih

sistema, ocrtavala se tendencija ka monoteizmu. Na toj opštoj osnovi su ponikle i razvile se

27

sve tri monoteističke religije koje su izvršile ogroman uticaj na formiranje kulture evropsko-

bliskoistočnog sveta.

Ako od Egipta povučemo liniju koja bi prolazila preko zemalja sredozemlja,

Palestine i Sirije, pa dalje preko Eufrata i Tigra, preko Mesopotamije do Persijskog zaliva,

onda bi smo dobili jasne konture jednog polumeseca.

Pre 4000.hiljade godina taj ogromni krug je nazvan Plodni polumesec. On je

skrivao u sebi, oko Arabijske pustinje, mnoge kulture i civilizacije, koje su bile nanizane

jedna pored druge. Iz njih je zračila snažna svetlost čovečanstvu, jer ovde je bio centar

civilizacije od kamenog doba do zlatnog veka Grcko-rimske kulture. Na tom prostoru kasnije

nastaju tri monoteisticke religije: Judaizam, Hriscanstvo i Islam (Keler, 1987).

Pozajmice i uzajamni uticaji kultura

Naučnicima je dobro poznato koliko su bili zatvoreni prvobitni kolektivi i kako je

jasno delovala osnovna socijalna opozicija Svoji – tuđji, utvrđena normama totemizma.

Prirodno, to je u velikoj meri ograđivalo datu etničku zajednicu spolja. Ipak, ti uticaji ne samo

da su postojali, već su se probijali kroz najuže pukotine, pokazivali su veliki uticaj kako na

materijalni, tako i na duhovni život ljudi. Naravno, to nije značilo da su od plemena do

plemena, preko kontinenata, lutala jedna te ista imena, detalji, priče. Sve se to delimično

menjalo, proširivalo i mešalo sa već postojećim mesnim podacima. Na taj način se dobijao

drugačiji završetak.Drugim rečima, svaki narod je unosio u predanje nesto svoje, tako da je

tokom vremena taj siže postajao svojina jednog naroda.Pozajmljivanje sličnih ideja i predstava,

uzajamni uticaji kultura i izjednjačavanje kulturnog potencijala pozajmljivanjem tekovina

naroda koji su brže napredovali, oduvek je bio zakon razvitka čovečanstva. Kada taj

mehanizam uzajamnog uticaja ne bi postojao i kada bi svaki narod morao ponovo, sve iz

početka da pronađe , slika sveta bi bila potpuno drugačija (Vasiljev,1983).

2.2.5. Vrste religije

Kako naša tema istražuje shvatanje povezanosti religije i moralnog vaspitanja, mi ćemo

pokušati da prikažemo osnovna obeležja i moralna učenjapriznatih monoteistickih religija, ali i

28

u tom kontekstu izvesna osporavanja njihovih shvatanja od strane nauke i savremenih

mislilaca.

Hrišćanstvo

Hrišćanstvo spada u otkrivene religije, odnosno religije koje svoje učenje smatraju

za neposrednu objavu Boga preko njihovih osnivača (Isus). Osim toga Hrišćanstvo je smatralo

i još uvek smatra sebe za apsolutnu religiju, za religiju u kojoj je iskazana konačna istina.

Prvobitno, Hrišćanstvo, gledano religijiski i etički, bilo je jedan pokret protiv stare

zakonskereligije(Judaizma), protiv spoljašnje ritualne pobožnosti. Gradilo se tako što su

preuzeli iz Mojsijevog zakona deset zapovesti i insistirali na njihovom poštovanju. Pozitivno

određeno, ono je bilo jedna izrazito etička religija, koja je propovedala unutrašnji moralni

preporod čoveka.Spas čoveka je bio osnovni cilj hrišćanske religije u tom periodu. Kao moćna

i centralizovana organizacija, Hrišćanstvo se vraća tipu zakonske i ritualne religije, jer razvija

neobično složen sistem verskih obreda i svetih tajni, pa se ucešće u tim obredima i tajnama

postavlja kao uslov spasenja.

Ni svi prirodni putevi, ni sva moralna dobra dela čoveka kao pojedinca nisu

dovoljna da čovek postigne spasenje.Bezuslovno je nužno biti kršten, posećivati hram,

ispovedati se, pricešćivati. Takoreći, samo Crkva može dodeliti natprirodne moći kojima

raspolaže kao božji predstavnik i posrednik na zemlji.

Islam

Islam kao religija počiva na svojim osnovnim dužnostima. Osnovnih dužnosti u

Islamu ima pet.Tih pet dužnosti predstavljaju pet stubova islama.

Na prvom mestu, kao prva dužnost, jeste vera ili usvajanje i ispovedanje bitnih teoloških

postavki. Jezgro te teologije počiva u postavci: Nema Boga osim Alaha, a Muhamed je njegov

prorok.

Druga osnovna dužnost i drugi stub islama je spoljašnja manifestacija i oblik prve

dužnosti.Reč je o molitvi. Po propisima Islamske vere, vernik je dužan da je izvodi pet puta

dnevno: pri izlasku sunca, u podne, posle podne, po zalasku sunca i uveče. Pre molitve

obavezno je izvršiti ritualno pranje.

29

Post je treća osnovna dužnost ilistub islamske etike. On je obavezan za vreme

meseca ramazana (ili ramadana), kada je počelo objavljivanje Kurana, koji je putokaz ljudima

i jasan dokaz pravog puta i razlikovanja dobra i zla.

Četvrta dužnost jeste zekat. Reč je o obaveznom pokazivanju milosrđa, o

zakonskoj milostinji ili porezu za kolektivne svrhe. Svako ko raspolaže imovinom iznad

nužnog minimuma dužan je da jedan deo svojih dobara odvoji za te svrhe.

I na kraju, peta osnovna dužnost Islama jeste hađiluk. Radi se o posećivanju,

jednom u životu, islamskim svetilistima Ćabe u Meki. Ona nije obavezna za sve, već za one

koji su u stanju to da učine.

Budizam

Budizam je religija koju karakteriše pretežno individualna etika. Stav neke religije

i njene etike zavisan je od opšteg stava prema vrednosti postojanja uopšte i ljudskog života

posebno. Budizam se filozofski označava kao učenje o neesencijalnosti sveta i ljudskog života.

Iz tog razloga u ranom budizmu nisu razvijeni oni oblici praktično-normativne etike koji bi

trebalo da objektivno pomognu afirmaciji života, tj. nije razvijena socijalna i građansko –

politička etika. Složena i tanana budistička filozofija nije mogla biti pristipačna širokim

masama, kao što im ni religijska shvatanja ranog budizma nisu mogla biti privlačna. To

možemo videti kroz činjenicu da su budistički monasi regrutovani samo iz viših plemićkih

društvenih slojeva.

Budizam, kao religija, je okrenut problemu iskupljenjailioslobadjanja individue od

patnji koje joj pripadaju zbog uključenosti u proces opšteg svetskog (prirodnog) zbivanja.

Budisti smatraju da su ove patnje svojstvene egzistenciji kao takvoj, pa putevi i metode za

spasenje koje predlaže imaju pre svega individualni značaj i domašaj (vežbe u ovladavanju

željama, etička kultura, meditacija) .

Iz ovoga možemo izvesti da je budistički moral umnogome pre individualan nego

socijalan.

Judaizam

Celokupna teorija i istorija judaizma, koja je usko povezana sa životom i

sudbinom starih Jevreja, našla je svoj odraz u Bibliji, tačnije u njenom Starom zavetu. Iako je

30

Biblija, kao zbir Svetih knjiga, počela da kompletira svoj sadržaj još na granici drugog i prvog

milenijuma pre nove ere, prvi zapisi datiraju još od IX veka pre nove ere. Starozavetni deo

Biblije sastoji se iz niza knjiga.Prvo to je znamenito petoknjižje koje je pripisivano Mojsiju.

U knjizi prvoj (Postanje), govori se o nastanku sveta.U drugoj knjizi (Izlazak) se

piše o izlasku Jevreja iz Egipta, o Mojsiju i njegovim zapovestima, kao i o početku

organizovanog kulta Jahve.Treća (Levitska) knjiga predstavlja zbornik religijskih dogmi,

pravila, rituala.Nakon njih, četvrta knjiga (Brojevi) i peta knjiga (Zakoni ponovljeni)

posvećene su istoriji Jevreja posle egipatskog ropstva.

Bitno je da naglasimo da je ovo petoknjižje (Tora) deo Starog zaveta koji je bio

najviše poštovan.Kasnije je takvo tumačenje Tore izazvalo pojavu višetomnog Talmuda i ušlo

u osnovu rada rabina u svim jevrejskim zajednicama u svetu. Odmah iza Petoknjižja, u Bibliju

su unete knjige izraelskih careva, sudija, knjige proroka, dela-zbornik Davidovi psalmi

(Psaltir), Solomonova pesmanad pesmama, Alegorije Solomonove i dr. Vrednost tih knjiga je

različita, a njihova slava i popularnost ponekad su neuporedive. Pored svega toga, sve one su

smatrane za svete, mnoga pokolenja i mnogi ljudi su ih izučavali i to ne samo Jevreji, već i

Hrišćani.

Iz ovoga možemo zaključiti kako je Biblija pre svega crkvena knjiga, koja

vaspitava kod čitalaca slepu veru u Boga, u njegovu svemoć i u čuda koja on stvara.

Starozavetni tekstovi su učili Jevreje smirenju pred voljom Jahvea i pokoravanje

njemu i prorocima koji govore u njegovo ime. Ovim se sadržaj Biblije ni iz daleka ne

iscrpljuje. U njenim tekstovima ima mnogo dubokih razmišljanja o svemiru i prauzroku života,

o odnosima među ljudima, o moralnim normama i socijalnim vrednostima (Pavićević, 1988).

2.3. Religija i moralno vaspitanje

2.3.1. Osnovne karakteristike povezanosti religije i moralnog vaspitanja

Religija je jedan od najstarijih društvenih fenomena. Kao društveno-istorijska

činjenica nastala je u određenim uslovima i u određeno vreme u procesu razvoja društvene

31

zajednice. Od tada, pa sve do danas religija postaje stalni pratilac čovekovog života. Ljudi su,

takoreći, oduvek, od najdavnijih vremena na fantastičan način odražavali svoje ovozemaljske

želje i potrebe. Svoj život, svoje stanje i stremljenja obično su prenosili u nadzemaljske sfere.

Na varljiv i izobličen način nalazili su rešenja za ona pitanja i potrebe koje u životu nisu mogli

ostvariti. Tako su razvijali svoja verovanja, a u skladu sa njima izgrađivali su i obrasce svog

religijskog života i ponašanja (Čop, 1980).

Filozofija, pravo, moral i sl. imaju pretežno racionalni odnos prema svetu i životu.

Čovekov položaj u prirodi i društvu, smisao njegovog života i drugi, objašnjavaju

nerazumljivim jezikom i na način koji nije prihvatljiv običnom čoveku. Religija polazi od

svoje emocionalno-egzistencijalne funkcije. Njeni odgovori na mnoga pitanja u vezi sa

prirodomn i čovekovim životom uvek su bili jednostavniji i razumljiviji. Ona običnom čoveku

tumači prirodne i društveno, neizbežno i suprotno njegovim težnjama teleološki, na

jednostavan način i razumljivim jezikom. Tako je uspešnije unosila nove društvene poretke,

pravne kodekse, moralne norme, vaspitne sisteme i slično.

Kako bi čovek zaradio drugi, bolji svet, religija je uvela religijske moralne norme.

One predstavljaju skup propisa o dobru i zlu. Njima se regulisalo ponašanje ljudi i

podvrgavala se volja svakog pojedinca crkvenom i svetovnom poretku. Neki moralni propisi

služili su za razvoj vrlina kojima se postizala božja volja (vera, ljubav, nada). Drugima se hteo

učvrstiti autoritet verske i svetovne zajednice. Kod ljudi se razvijalo duhovno stanje apsolutne

pokornosti hijerarhiji sveštenstva i svetovnim gospodarima (usađivanjem poniznosti,

poslušnosti, strpljivosti, samoodricanja, smirenosti).

Analizirajući odnos između moralnog vaspitanja i religije, u toku razvoja ljudskog

društva, možemo doći do zaključka da su ovi oblici duhovne nadgradnje u klasnim

društvimabili tesno povezani. Religija je kao deo ideološke nadgradnje i društvenog socijalnog

sistema uopšte, imala uvek veći ili manji uticaj na vaspitanje.

Religijska shvatanja, verovanja ili navike za ritual nisu kod čoveka urođene.

Čovek ne poseduje poseban biološki mehanizam koji bi automatski upravljao njegovim

religijskim ponašanjem. On je samo potencijalno sposoban da prihvati religijske spoznaje i

verovanja od drugih u procesu socijalne interakcije . Prema tome čovek ne bi mogao razviti

svoje religijsko ponašanje bez vaspitanja. Drugim rečima, religija u svojoj suštini zavisi od

32

vaspitanja. Čovek mora naučiti religijska verovanja, religijske obrede, razviti religijske

emocije, on mora upoznati i naučiti svoje religijske potrebe.

Sa obzirom na prethodno izneto, možemo jasno uočiti da između religije i

moralnog vaspitanja postoji povezanost i međusobna uslovljenost. Neke društvene pojave

mogu biti istovremeno i religijske i vaspitne. Uska povezanost, ponekad identifikacija, ili

stroga odvojenost vaspitnog od religijskog zavisi od ideološke strukture društva. U

takozvanom svetom društvu religijsko i vaspitno uvek idu zajedno, do te mere da gotovo da su

identični. Na putu prema sekularnom društvureligija i vaspitanje se međusobno udaljavaju. Od

potpunog ili delimično religijskog vaspitanja dolazi se do svetovnog i dalje do ateizacije

moralnog vaspitanja i vaspitanja uopšte.

U istoriji ljudskog društva poznate su mnoge konfiguracije odnsa između religije i

moralnog vaspitanja.. Od isključivo religijskog vaspitanja, pa preko različitih odnosa između

religije i moralnog vaspitavanja dece i mladih, sve do potpune odvojenosti.

Svetovnom vaspitanju, koji se javljao kao zahtev i potreba društvenog razvoja,

religija se uvek opirala. Pri tome je i zauzimala različite stavove. Pri tome se suprotsavljala

najčešće svetovnom, moralnom vaspitanju u celini, a ponekada bi reagovala samo na neke

njegove delove. Neke aspekte takvog sakralnog, moralnog vaspitanja je odobravala i

prihvatala, a neke odbacivala. Tamo gde bi svetovna pedagogija stvarala vaspitne norme i

vrednosti koje nisu bile u skladu sa religijskim normama, službena crkva bi se redovno tome

opirala. Ako nije mogla odmah da ih ukloni, nastojala je da bar umanji efekte takvog

moralnog vaspitanja.

Nosioci religijske ideologije su bili svesni činjenice da religijska egzistencija i

reprodukcija zavisi, pre svega, od načina vaspitanja i obrazovanja mladih ljudi. Iz tog razloga

su težili da ovu važnu društvenu delatnost drže u svojim rukama ili da bar utiču na prosvetnu

politiku društva. U tome su redovno uspevali . Svetovne vlasti su im uglavnom činile veće ili

manje ustupke. Pored toga, oni su bili i najobrazovaniji i najuticajniji društveni stalež, još od

vračeva u prvobitnoj zajednici, pa nadalje.

Pojedine religijske zajednice bile su najvećim delom odgovorne za vaspitne

sisteme društva. Osiguravajući natprirodnost i božansko poreklo moralnih definicija u

određenom društvu, religija je samim tim usmeravala vaspitanje i obrazovanje uticavši na sva

područja društvenog i kulturnog života..

33

Svojom brigom za moralno vaspitanje i obrazovanje mladih ljudi, religija je vršila

dvostruku misiju. Sa jedne strane je održavala i produžavala trajanje klasnim društvenim

sistemima, dok je sa druge strane neprestano osiguravala svoju reprodukciju. To je ključ za

razumevanje tesne povezanosti religije i moralno - vaspitno -obrazovne delatnosti u pojedinim

društvenim sistemima (Čop, 1980).

2.3.2.Teizam i ateizam u istoriji moralnog vaspitanja

Religija se u prošlosti, gotovo u svim klasnim društvima dominantno isticala iznad

drugih društveno-ideoloških činilaca. Ona je redovno imala i najjači uticaj na vaspitanje i

obrazovanje. Povezanost i međusobna uslovljenost religije i vaspitanja u istoriji ljudskog

društva zasnivala se na različitim koncepcijama međusobnih odnosa. Od najuže povezanosti,

ponekad identifikacije ili potpunog religijskog vaspitanja, pa do različitih oblika slabije

izraženih odnosa. To je zavisilo od toga koliko se klasno društvo udaljavalo ili povezivalo sa

crkvom i njenom ideologijom

Međutim, u svakom društvu se javljaju i drugi brojni materijalni i društveno-

ideološki činioci koji suprotno utiču na tokove njegovog života. Oni su uslovljeni strukturom

društva i intencijama njegovog razvoja. U prošlosti su različito dolazili do izražaja. Svetovna

životna načela kao zahtev za drugačijim životom i vaspitanjem od religijskog mogu se staviti

na prvo mesto.

Svetovna naziranja, bilo da su se ispoljavala kao potpuni ekstrem religioznosti ili

samo kao neki drugi blaži društveno-politički oblik, npr. prosvetiteljski, redovno su se

protivila prestižu religije u društvu. To je neretko dovodilo do mnogih sukoba,

ekskomunikacija, pa čak i fizičkog obračunavanja, koja su ponekad poprimala neviđene

razmere.

Ideološke suprotnosti između religijske koncepcije života i crkvenog prestiža u

školstvu sa jedne, i svetovnih zahteva naprednih društvenih snaga sa druge strane, posebno su

snažno dolazile do izražaja. Što je religijski uticaj na vaspitanje bio jači, redovno je i zahtev za

svetovnošću i ateizacijom vaspitanja bio veći. Ovaj stalni sukob teističkih i svetovnih

ideoloških suprotnosti se javljao kao posledica rastuće proizvodnje, kao i zahteva naprednih

34

društvenih snaga koje su redovno bile nosioci svetovnih i ateističkih tendencija u vaspitanju i

obrazovanju.

Tako se u istoriji vaspitanja javlja tendencija za oslobađanje društva od crkvenog

tutorstva, njenih dogmatskih vaspitnih koncepcija, kao i tendencija društva ka svetovnosti

vaspitanja i školstva. Snažan razvoj proizvodnih snaga, razni socijalni pokreti, pojava radničke

klase, razni državni i društveni interesi. Te ideje i teorije koje su se u vezi sa tim rađale uticale

su na slabljenje svih oblika dogmatizma, a posebno njegovog uticaja na društveni život,

vaspitanje i obrazovanje. Tako dolazimo do dijalektičkog tumačenja kako je borba za

svetovnu i ateističku misao i praksu predstavljala deo opšte borbe demokratskih snaga protiv

vladajuće politike crkve i klasnih društvenih sistema, kao njenog materijalnog i političkog

oslonca.

Ovu svestranu analizu fenomena vaspitanja, njegove zavisnosti od razvoja

proizvodnih i društvenih snaga i odnosa, kao i duhovne nadgradnje sa posebnim osvrtom na

fenomen religije i njene institucionalne oblike, možemo prikazati primenom istorijsko-

materijalne i dijalektičke metode. Tako možemo dokazati da postoji zavisnost sfere vaspitanja

od niza privredno-društvenih činilaca, a posebno u klasnim društvima od religije i njenih

ideoloških oblika. Ovo saznanje nam daje značajan doprinos u razumevanju odnosa društva i

vaspitanja, zatim odnosa religije i vaspitanja, kao i borbu naprednih snaga za sakralno

vaspitanje (Čop, 1980).

2.3.3. Moralna funkcija religije

Možemo reći da je jedna od bitnijih uloga religije ta da učestvuje u formulisanju

osnovnih moralnih pravila i načela, kao i da učestvuje u samom podržavanju tih normi. Prema

mnogim istraživačima istorije religije, religija nije oduvek imala takvu etičku funkciju. To se

najpre vidi iz toga što sveto biće ili ono što se smatra svetim, prvobitno nije smatrano

istovremeno i za dobro. Iz istorije grčke i rimske mitologije vidimo da Bogovi dugo vremena

nisu bili zamišljani kao moralno besprekorna, dobra bića, već kao bića sa ljudskim manama i

slabostima (svadljivost, zavist, osvetoljubivost i slično). Etiziranje, moraliziranje bogova

nastaje u punoj meri tek sa nastankom monoteističkih religija, kao što su Mojsijevstvo i

35

Hrišćanstvo. U tim religijama Bog se zamišlja kao moralni zakonodavac čovekov i kao sudija

koji će na onome svetu nagraditi dobro, a kazniti zlo držanje (po hrišćanskoj religiji).

Prenošenje porekla moralnih normi iz stvarnog društvenog života u nadzemaljski,

božanski autoritet nije prosta izmišljotina pojedinih religioznih ljudi, kako su to tvrdili neki

materijalisti i racionalisti XVIII veka, već izraz samih društvenih potreba i određenog nužnog

stepena u razvitku ljudske svesti. Prva i osnovna potreba svakog društva jeste potreba za

stabilnošću, sugurnošću i poretkom u odnosima između članova ili grupa unutar društva. Ta

stabilnost se postiže pre svega, moralnim pravilima ili normama (iako se, dakako, sve moralne

norme i moral uopšte ne mogu podvesti pod pojam društvene funkcionalnosti, ako uzmemo u

obzir stabilnost i poredak). Usled suštinskog značaja ovih normi, uvek je postojala svesna i

nesvesna težnja da im se obezbedi ugled i uvažavanje u očima grupa. Jedna takva potreba

društva ostaje konstantno, dok se sredstva i metode za njeno ostvarivanje vremenom menjaju .

Posle ovoga što smo rekli, nameće se pitanje kako je potreba za društvenom stabilnošću i

uvažavanjem društveno-moralnih normi mogla biti zadovoljena u patrijahalnom drustvu?

Ne rizikujemo mnogo ako na to pitanje odgovorimo jednom analogijom ili

povlačenjem paralele sa načinom na koji moramo i danas početi da socijalizujemo dete. Kako

dete može da se, na početku svog duhovnog razvitka, uvodi u elementarne društvene norme ili

u društveno poželjno vaspitanje. Ono nema razvijen ni intelektualni, niti emocionalni život,

kako bi stvarno moglo razumeti i u punoj meri doživeti smisao i značenje tih normi.

Najpre, dete takve norme usvaja prosto, zato što od njega to zahtevaju odrasli od

kojih je zavisno (roditelji,vaspitači, učitelji... ). Drugim rečima, dete počinje da upoznaje

elemente društvenosti i moralnosti uz pomoć autoriteta oličenog u odrasloj osobi.Tako izgleda

početak razvoja moralne svesti kod jedinke. Na savremenom stepenu razvitka, jedinku

smatramo istinski moralno zrelom i formiranom tek onda kada počne da postupa prema

određenim normama na osnovu vlastitog uverenja, saznanja i osećanja da tako treba da

postupa. Osobu prihvatamo moralnom u onom trenutku kada ona istinski shvati ljudski i

društveni smisao tih normi.

Autortet koji formiranu ličnost navodi na određeno ponašanje jeste autoritet

objektivnog razloga i načela čiji je smisao uočila i priznala, tako da pokoravanje normi

prestaje da bude pokoravanje spoljnom autoritetu i pretvara se u samostalno odlučivanje i

postupanje prema vlastitom uvidu i ubeđenju. U tom trenutku hetronomiju zamenjuje

36

autonomija. Tu autonomnu moralnost jedinka može da stekne tek na određenom stepenu

racionalne i emocionalne zrelosti, pa autonomnoj fazi mora predhoditi faza u kojoj su elementi

hetronomije neophodni.

Slično stoji stvar i na počecima društveno-moralnog razvoja ljudske vrste. Tu se

društveno-moralne norme, da bi bile uvažavane, moraju pojaviti kao izraz neke tuđe i više

volje nekog autoriteta.Stvarni autoritet je društvo, odnosno njegove starešine, poglavice,

istaknuti i zaslužni preci, mudraci i proroci.Kako bi se tom stvarnom autoritetu podigla

vrednost i ugled, zamišlja se da on potiče iz višeg, božanskog autoriteta. Usled toga otac,

poglavica ili prorok, postaju predstavnici višeg, nebeskog oca.

Naravno, ovako shvatanje nije namerno izmišljeno, već predstavlja deo

ilimomenat opšteg religijskog pogleda na svetu kome se sve što je stvarno i prirodno tumači

kao posledica dejstva natprirodnih sila.

Za prisustvo potrebe za uzdržanjem, veliča se realni društveni autoritet, pri

izvođjenju moralnih normi iz više, božanske volje. O ovome svedoči i način na koji se u

Bibliji prikazuje atmosfera kada Mojsije prima od božanstva dekalog (deset zapovesti). Opis

tog dela iz druge knjige Mojsijeve kaže: A gora se Sinajska sva dimljaše, jer siđe na nju

Gospod u ognju i dim se iz nje podizaše kao dim iz peći i sva se gora tresijaše veoma. Truba

sve jače trubljaše i Mojsije govoraše, a Gospod mu odgovaraše glasom.

Sociološki i istorijski uslovljeno povezivanje morala i religije imalo je pozitivne

posledice.Njih vidimo naročito u zamisli božanstva kao svevidećeg i svemoćnog autoriteta i

neumitnog sudije.i jedna i druga zamisao navodile su jedinku da stalno kontroliše svoje

postupke jer Bog vidi sve. Zarad toga čovek nastoji da postupa u skladu sa onim elementarnim

normama koje joj religija prikazuje kao izraz božanske volje. Neki sistem u ponašanju i

disciplina mogli bi biti prva i osnovna posledica pomisli na božanski autoritet. Tom

disciplinovanju i samom uzdizanju iznad animalnih oblika egzistencije mogao je da služi

čitav niz kultnih i magičnih radnji u starim, predmonoteističkim religijama. Tako je prema

antropolozima, kod nekih urođeničkih plemena, dovoljno bilo da se optuženom stavi na telo

drvo-fetiš, kako bi se dokazalo da je kriv.

Smatramo kako nema razloga da se vera u nagradu i kaznu na onom svetu tumači

samo kao sredstvo za pasivizaciju potlačenih i potištenih ljudi u realnom životu. Ako

pogledamo sa druge strane, upravo i samo pružanje izgleda za nadoknadu dobra na onom

37

svetu,možemo tumačiti kao izraz ljudskog nemirenja sa definitivnom pobedom zla, odnosno

kao izraz težnje čovečanstva za konačnom pobedom dobra.

Pored ovih dobrih strana, ipak je povezivanje morala s religijom imalo i svoje

negativne posledice. Možda ne na stepenu razvitka na kome se desilo, ali svakako jeste za

buduća stanja i odnose. Naime, religijski zasnovana etika nalazi se u opasnosti da dođe u

sukob sa izvesnim humanističkim vrednostima i to baš zato što na vrhu svoje vrednosne skale

i u osnovi svojih pogleda na svet stavlja nesto što je nadsvetsko, natprirodno i nedodirljivo. To

kažemo zato jer o natprirodnom ne možemo imati znanje, već samo verovanje.Usled toga

postoje različita verovanja. Sa ciljem da održi svoje posebno verovanje, svaka religija nalazi

se pred mogućnošću da to osobeno proglasi za jedino pravo i jedino ispravno verovanje.

Drugim rečima, u samom religijskom činu ili aktu koji transcendira prirodni realitet i

diskurzivnu, razložnu misao prisutna je mogućnost verskog elitizma, to jest osećanje i

verovanje u izabranost ili pravovernost, što ukljucuje i shvatanje da ostale religije nisu prave,

odnosno da su nesto niže od one u koju sami verujemo. Sa druge strane, zato što se

natprirodno biće ne poznaje istinski, već samo postoji verovanje, u religijskim etičkim

sistemima na prvo mesto se postavlja dužnost verovanja na način koji odgovara datoj religiji.

Stavljanje takve obaveze verovanja na prvo mesto povlači za sobom stavljanje ljubavi prema

drugom čoveku tek na drugo mesto. Možemo slobodno reći da na taj način, u religiji, dolazi i

do ograničavanja ljubavi na savernika.

Istina, Hrišćanstvo je u čuvenoj Besedi na Gori univerzalisalo obavezu ljubavi čak

do ljubavi prema neprijatelju. Međutim, ne može se osporiti činjenica da na drugim mestima,

u samim Jevandjeljima, postoji čak i proklinjanje ljudi ili gradova samo zato što nisu hteli da

ukažu predusretljivost prema Hristovim učenicima. Neosporno je reći i to da se Hrišćanstvo u

svom kasnijem razvitku pokazalo krajnje netolerantno.

Jedan od savremenih istoričara religije kaze, u vezi sa tim, da je za Hrišćanstvo

svih vremena ostalo karakteristično da se u njemu udružuje miroljubivo, saosećajno

nastrojenje i delatna ljubav prema bližnjem, sa fanatičnim borbenim raspoloženjem prema

inovercima kojima se jedino zato što neće da prihvate Hristovo učenje, stavljaju u izgled

večne muke u paklu. Već u Jevanđeljima su obeležena oba puta koja u hrišćanskoj misli

kasnijeg vremena uporedo dolaze do izraza: mirni put onih koji sebe poriču, vole bližnjeg kao

sebe i koji kao tihe anahorete i milosrdni negovatelji bolesnika rade za dobro svih ljudi.

38

Nasuprot njemu, drugi put predstavlja borbeni put inkvizitora, progonitelja veštica i krstaša,

koji svakome što ne deli njihove dogmatske poglede želi uništenje u ovomeili proklestvo na

onome svetu.

Samim tim, možemo reći da se svaki predstavnik laičke humanističke etike može

radovati samo onda kada se vrhovni forum katoličke crkve i Drugi vatikanski koncil kritički

odnosi prema nekim pojavama iz prošlosti crkve. Tačnije, o povezanosti morala i crkvenog

učenja možemo zaista govoriti u onom slučaju kada se Crkva otvara za konstruktivni dijalog

ne samo sа inovercima, već i sa ateistima (nalazeći jedan od razloga masovnog širenja ateizma

u nedostacima religioznog, moralnog i asocijalnog života svojih vernika). Utoliko pre je za

žaljenje i kritiku kad neki teolozi i danas insistiraju na verskom elitizmu. Tako, jedan od njih

piše da je tvrdnja o jednakosti svih vera istoznačna sa tvrdnjom: Krivi novac je jednak pravom.

Ako uporedimo sve kršćanske vjere među sobom, odmah ćete opaziti da se rimokatolička

daleko uzdiže nad sve druge i naukom i životom. Mi posedujemo najsavršeniju i jedino pravu

vjeru. Milioni drugih ljudi muče se sa vjerskim zabludama. Razume se da ateisti u oceni ovog

katoličkog teologa prolaze jos gore. On piše da Ima ljudi nastranih u svemu, pa i u vjeri.Dok

zdravi, normalni vjeruju u Boga, abnormalni i nastrani Boga poriču. Pogotovu, ima mnogo

takvih ljudi danas. Za novac se, radi slabosti ljudske naravi sve dobija, pa i ljudi koji ce gaziti

po najvećim vrijednostima, kao sto je istina. Pretežni postotak među ateistima su oni kod kojih

život nije u redu. Savjest ih kara radi opakih djela. Oni žele da Boga ne bi bilo. Radi toga

uvjeravaju silom sebe i druge da nema boga. Lopovi i provalnici boje se oružnika i stražara,

zato žele da uopće ne bi bilo ni oružnika ni stražara.

Drugi jedan, (pravoslavni) teolog ne upušta se u ovako gruba moralna osporavanja

ateista, ali ipak nastoji da ih prikaže kao ljude manje stabilne i manje srećne od vernika , jer

navodno, on kao vernik,ima nepomućeni duševni mir, radost u srcu, smisao života. On znada

ateisti svega toga nemaju.

Ovde možemo dodati da je pisac citirane knjige (Vuko Pavićević), po našem

mišljenju, propustio da pomene decenije borbenog ateizma, kada je versko učenje smatrano

ništavnim i bilo skoro zabranjeno.Mislimo da je svaki elitizam i osećanje izabranosti pogubno

za jedno društvo, koje pretenduje da razvija tolerantan odnos prema svakom mišljenju

(Pavićević, 1988).

39

3. SHVATANJE POVEZANOSTI RELIGIJE I MORALNOG VASPITANJA U PEDAGOGIJI

3.1 Religijsko moralno vaspitanje u prvobitnoj zajednici

U početku prvobitne zajednice postojali su jednostavni oblici religijskog života.

Religijski fenomen se javlja kao nužna posledica odnosa ljudi prema prirodi i unutrašnje

socijalne interakcije članova društva. Zato je posve prirodno da se njihove primitivne

religijske norme zasnivaju na takvim vezama i prenose u nestvarni svet. Sve ekonomske i

društvene aktivnosti su se odvijale na religijskoj osnovi. Svoj najviši izraz dobijaju u magiji. U

njoj se ogleda nemoć društva prema prirodi. Svi članovi društva nosioci su religijskog života i

religijskih aktivnosti.

U kasnijem periodu religijske aktivnosti postaju povlastica određenih osoba za

koje se verovalo da su obdarene posebnim moćima. Javlja se kasta žreca, vrača ili proroka sa

privilegovanim statusom u zajednici. Oni postaju religijski funkcioneri društva i predstavljaju

njegove najuvaženije članove. Vrač, kao preteča svešteničkog zvanja, predstavljao je suštinu

verske ideologije. Vremenom, religija je poprimila složenije oblike, tako da se od tada može

govoriti o pravoj religiji sa najvećim uticajem na društvo (Čop, 1980).

O vaspitanju mladih, kao i o povezanosti religije i moralnog vaspitanja u

prvobitnoj zajednici nema pisanih podataka. O tome se može zaključiti na osnovu života,

religije i vaspitanja nekih primitivnih naroda koji se još i danas nalaze na istom stupnju

društvenog razvoja.

Čitava društvena zajednica bila je uključena u radni proces. Zajednički rad je

predstavljao materijalnu osnovu društva. Iz toga su proizilazili ciljevi, zadaci i način odgajanja

dece. U početku funkciju vaspitanja, slično religijskoj funkciji, obavljali su svi članovi društva.

40

U neposrednoj radnoj aktivnosti starije pokoljenje predavalo je radna iskustva i navike mladim

članovima društva. Vaspitanje je bilo jednako za sve.

Razvojem društva od nižih ka višim oblicima moralnog života postupno se

odvajaju posebni ljudi za vaspitnu delatnost. To su u početku bili najstariji članovi društva, sa

najvećim iskustvom, a kasnije su tu vaspitnu funkciju preuzele religijske vođe. Oni postaju

glavni nosioci vaspitne delatnosti, posebno moralno vaspitnih oblika. Tako se moralno

vaspitanje menja, postajući po sadržaju bogatije, a po načinu raznolikije.

Osnovni vaspitni zadatak je bio da se mladi što pre uključe u rad i život društva. Uz radna

iskustva i veštine deca su dobijala i druge pouke. Upoznavala su moralna pravila za život,

junačka dela predaka, ratničke pesme i plesove, običaje života, tradiciju i drugo. Ove vaspitne

aktivnosti su imale religijsko obeležje. Religija je posebno dolazila do izražaja u moralno

vaspitnim oblicima sa religijskim sadržajem: postovi, izolacije, ekstaze, ceremonije, vreme

iskušenja, oblici magija, verski obredi, rituali i propisi, kult predaka, zatim u kultu prirode i

njenim tajnama.

U prvobitnoj zajednici, kao i u svim primitivnim društvima, religijsko i vaspitno se

poistovećuju. Moralno vaspitanje se odvijalo u skladu sa religijskim običajima grupe. Tačnije,

sastojalo se u prenošenju religijske kulture kao nužnog elementa celokupne proizvodne

delatnosti i društvene aktivnosti. Tim više što su brojni religijski običaji i obredi nastali kao

posledica ekonomskih i društvenih uslova života. Religijski fenomeni su predstavljali glavne

sadržaje moralnog vaspitanja, jer su ovi pratili život zajednice kao zahtev i posledicu njenog

života (Čop, 1980).

3.2. Religija i moralno vaspitanje u robovlasničkom društvu

U novim društvenim i državnim organizacijama koje su vremenom nastale

raspadanjem prvobitnih oblika društvene zajednice, cepaju se religiozni nazori. Podela na

području religije se javlja kao posledica ekonomsko – klasne podele društva na eksploatatore i

eksploatirane. Stara božanstva nestaju ili se povezuju sa božanstvima grupe koja je prigrabila

vlast ili države koja je pokorila drugu državu. Postepeno se razvijaju državne religije.One

zatim nastupaju kao ideološki činilac koji pridonosi jedinstvu i učvršćivanju države i položaja

41

vladajuće klase. Izgrađuje se uverenje da su bogovi stvorili državne organizacije i ljudima dali

zakone i zapovesti za život. Vladarima se pripisuje božansko poreklo (Čop, 1980).

3.2.1. Povezanost religije i vaspitanja u Egiptu i Mesopotamiji

Državne religije u Mesopotamiji (dolina Eufrata i Tigra), kao i u Egiptu (dolina

Nila) imale su važnu državnu i društvenu funkciju.To je bilo uslovljeno stupnjem njihovog

razvoja. Robovlasništvo u tim zemljama je bilo još posve primitivno.

Religije u tim zemljama sui male posebnu ulogu u državnom i društvenom životu.

Uz njihovu pomoći podršku vladari su učvršćivali svoju vlast i osiguravali razvitak jakih

država. Njihova neograničena vlast je dobijala svoje opravdanje i obrazloženje u religiji, koja

kralja proglašava za živu inkarnaciju boga na zemlji.

Celokupni život se odvijao na strogo religijskoj osnovi. Religija je ulazila u sva

područjaprivredne, društvene i duhovne delatnosti. Višak proizvodnje, koju su omogućavali

povoljni uslovi, dozvoljavao je jednom delu stanovništva da živi život u dokolici i miru. Od

njih se stvarala kasta učenjaka, filozofa i sveštenika koji slobodno vreme koriste za

razmišljanje o ljuskom životu, o snagama koje deluju na čoveka i o zagrobnom životu.

Sveštenici su bili pokretači i nosioci svake kulturne i umetničke delatnosti.Oni su

držali i vaspitanje i obrazovanje potpuno u svojim rukama. To sui m omogućavale njihove

verske i društvene funkcije. U težnji da zadrže što veći uticaj u ovoj delatnosti, sveštenici su

osnivali škole pokraj crkava u većim gradovima. Deca i mladi su učili iz svetih knjiga, od

kojih je najvažnija bila Knjiga mrtvih, u kojoj je do najsitnije pojedinosti bilo opisano kako se

duša mora ponašati da bi u zagrobnom života postigla apsolutnu sreću. Uputstva u Knjizi za

život posle smrti obuhvatala su niz tekstova religioznog karaktera koji su nastali na osnovi

pogrebnih ritual, zatim skraćene moralno – drevne izreke i religiozne pesme.

U Mesopotamiji (Babilon i Asirija) nisu verovali u život posle smrti kao u Egiptu.

Kod njih se sve odvijalo za života ljudi na zemlji. Stanovnici Mesopotamije su se plašili smrti.

Zato je kod njih izgrađen sistem verovanja sa težištem na zemaljski život. U tom smislu su i

sveštenici podučavali i odgajali mladi naraštaj. Za poslušnost i pokornost bogovi ljude

42

nagrađuju na zemlji. Babilonska i Asirskareligija, iako je išla drugim putem, postizala je isti

cilj. Život ljudi na ovom sveto se, po njima, morao odvijati prema volji bogova.

U Egiptu i Mesopotamiji moralno vaspitanje i obrazovanje nisu bili isključivo

religioznog karaktera. Naime, sveštenici su prenosili na mlade ljude, posebno sveštenički

naraštaj, ne samo religijske već i naučne sadržaje. Tako da njihova postignuća u prirodnim

naukama, aritmetici, geometriji i astronomiji i danas koriste čovečanstvu. Međutim, razume se

da je sav njiv naučni, umetnički i vaspitno – obrazovni ideal bio potčinjen religijskim

potrebama.

Sveštenstvo u Egiptu i mesopotamijskim zemljama je predstavljalo okosnicu

vladajućim klasama.Oni su držali sav kulturni i duhovni život društva.Celokupna naučna

meditacija, zatim vaspitanje, moralno vaspitanje i obrazovanje bilo je u njihovim rukama

( Čop, 1980).

3.2.2. Svetovno vaspitanje u staroj Grčkoj i Rimu

Dok je u Grčkoj i u Rimu prevladavalo rodovsko društveno uređenje, svaki rod je

imao svoga boga. Pojavom robovlasničkog društva u staroj Grčkoj u VII i VI veku pre nove

ere, dolazi do niza promena u religijskom naziranju. Javlja se težnja za jedinstvenom

državnom religijom, koja u Grčkoj nikada nije ostvarena (Glenn, 1962).

Uz sve to grčka božanstva i sa njima povezane religiozne aktivnosti cvetale su u

razdoblju najvećeg ekonomskog i političkog prosperiteta robovlasničkog društva. To su bila

velika božanstva koja su pripadala verskoj tradiciji vladajućih slojeva antičkog sveta.

Ovi bogovi su bili strani i tuđi za veliku većinu potčinjenih staleža: slobodnjake,

propale seljake, trgovce u krizi, poluzavisne obrtnike, vojnike, avanturiste i robove, jer oni

nisu odražavali njihove društvene potrebe i njihov društvceni položaj.

U Rimu nalazimosličnu situaciju. I tamo postoji više religija, ali ne predstavljaju

jedinstvenu ideologiju. Za razliku od Grka, Rimljani imaju malo svojih originalnih bogova.

Oni su zaostajali u razvitku vlastitih ideologija pa najčešće preuzimaju tuđe bogove i tuđa

religijska shvatanja. Posle pobede nad Katargom dolazi do veće religijske reforme. Dotadašnje

43

religije nisu odgovarale novim potrebama, pa zbog toga za osnovu nove religije preuzimaju

slavne grčke bogove i njihovu mitologiju.

Od tada rimska državna religija gotovo da se i ne razlikuje od grčke. Zato se o njoj

može govoriti kao o posebnom ideološkom shvatanju sa posebnim vrednostima. Međutim,

religija starih Rimljana je bila manje idealna, a više praktična.

Grčke i rimske religije su bile značajan društveni činilac, ali nisu imale ono

značenje u životu društva kao u Egiptu i mesopotamskim državama. Religije postaju ideološko

sredstvo koje strahom i mistikom drži u pokornosti potčinjene slojeve stanovništva. Državni

organi ih podržavaju i uvode takve4 kultove, svečanosti i misterije kojima lakše ostvaruju

svoje političke ciljeve.

U skladu sa ovakvom osnovnom funkcijom religije proizilaila je i odgovarajuća

uloga sveštenstva. U početku tu ulogu obavljaju kraljevi i njihovi pomoćnici, a kasnije tu

ulogu preuzimaju njihovi činovnici. Ono malo što je postojalo nižih sveštenika i vrača pri

hramovima, nisu imali naročitog značaja u društvenom životu (Čop, 1980).

Ekonomski i politički prosperitet u Grčkoj i Rimu snažno je podsticao razvoj

naučne misli, filozofije i vaspitno-obrazovnog rada. Veze sa kulturnim narodima toga

vremenaomogućile su Grcima da sakupe i preuzmu sva naučna dostignuća drugih naroda. Oni

su ih dalje razrađivali i od njih gradili naučne teorije. Od njih su ih dalje preuzimali Rimljani i

prilagođavali svojim potrebama. Zato je za razvoj pedagoških misli i vaspitno – moralnih

sistema veće značenje imala filozofija, koja se već pri kraju VII veka pr. n. e odvaja od

religijei osigurava sebi samostalnost. U tom početnom razdoblju grčka filozofija već sadrži

one elemente od kojih će se kasnije razvijati i diferencirati sve brojnije grane nauke (Mandić,

1954).

Grčki i rimski filozofi, pored bavljenja filozofijom, aktivno učestvuju i u

privrednom, političkom i kulturnom životu zemlje. Posebno se bave pitanjima čoveka i

njegove prirode. Prema njihovom shvatanju spoznaja i moral imaju najveće značenje za

čovekov razvoj. Samim tim ulazilu su u najbitnija pitanja vaspitanja i obrazovanja. Čak i

mnogi predstavnici idealističke filozofije, iako su po prirodi svog filozofskog shvatanja bliži

religijskim gledanjima, dali su niz vrednih misli na području moralnog vaspitanja i

obrazovanja.

44

Za razvoj vaspitne misli u Grčkoj, sofisti imaju posebne zasluge. Oni šire ideju

saznajnog i etičkog relativizma. Za njih ne postoji opšta istina. Svako je stvara sam u sebi.

Čovek je merilo svih stvari – Protagora. Zato čovek ne zna ništa ni o bogovima, ni o prirodi.

Za razliku od sofista, Sokrat je širio veru u saznanje, istinu i moralnost. Istina je objektivna i

može se spoznati. Spoznaja dobra i zla, dakle etička spoznaja je4 najvišra spoznaja. Zbog toga

su ga optuživali da kvari omladinu omalovažavajući bogove, da je odvraća od služenja državi i

da joj govori protiv bogova koji čuvaju državu.

Svojim učenjem o idejama, Platon se oštro okomljuje na filozofe materijaliste,

posebno na Demokrita. Pa ipak je njegovo značenje za pedagogiju znatno. On je ukazivao na

teoretsko značenje obrazovanja i društveno – političku važnost vaspitanja. Razvio je sistem

nauka koje mlade ljude moraju osposobiti za apstraktno mišljenje.

Aristotel je u svojoj osnovi bio idealista, ali njegova filozofija ipak sadrži niz

materijalističkih i idealističkih elemenata. Za njega je vaspitanje stvar države, a ne religije.

Suprotno od Platona, on daje prvenstvo telesnom vaspitanju koje predstavlja osnovu i uslov za

celokupni razvoj čoveka. Posebnu važnost pridaje i moralnom vaspitanju. Smatra da je

moralno vaspitanje ostvarujene samo obukom već, ponajviše, praksom. Mlad čovek mora

svojim radom i životom da formira niz moralnih osobina.

Platon i Aristotel imaju najveće zasluge4 za razvoj svetovnog vaspitanja,

moralnog vaspitanja i obrazovanja u staroj Grčkoj. Oni su teoretski razradili vaspitnu praksu

na osnovama same pr5akse. Oba filozofa zasnivaju obrazovni sistem na međusobnom uticaju

telesnog, umnog, moralnog i estetskog vaspitanja. Zato religija nije nalazila svoje mesto u

njihovom vaspitnom sistemu.

Predstavnici materijalističkog pravca u filozofiji, Demokrit i Epikur imaju manje

zasluga za grčku vaspitnu teoriju i praksu. U borbi protiv religijsko – mitološke predstave

svetannapuštaju tlo teogonije i postavljaju materijalističku teoriju o poreklu sveta. Oni

formulišu najjednostavnije zakone matematike, astronomije i mehanike.

Vrhunac materijalističke misli nalazimo kod antičkog filozofa Heraklita u VI i V

veku pr. n.e Prema njemu svet nisu stvorili ni bogovi, a ni ljudi. On je bio, jeste i biće večni

živi oganj koji se po određenim zakonima pali i po određenim zakonima gasi. Osnovna

zamisao filozofa materijalista sastoji se u tome da da se priroda shvati onakvom kakva jeste.

45

Bogovi nemaju nikakvog udela u nastajanju i razvijanju sveta. Večno kretanje materije je, po

njima, jedini uzrok nastajanja i nestajanja.

Filozofi materijalisti nisu se posebno bavili vaspitnim pitanjima kao Sokrat, Platon

i Aristotel, ali i kod njih se možemo susre4sti sa nizom misli o vaspitanju i moralu u obliku

pouka, aforizama, kratkih rečenica i moralnih normi (Čop, 1980).

Tako Demokrit plemenitost čoveka ne vidi u koristi, nego u dobrom pravcu

njegovog značaja. On bi hteo da čoveka vidi kao potenog trgovca ili zanatliju. Tako da vrlinu

vidi u umerenosti i razboritosti, pa kaže: Srećan je onaj koji ima i imanje i razum, jer se on

odlično koristi svojim imanjem, upotrebljavajući ga za one stvari koje su korisne. U itom delu

se navode mnoge Demokritove misli o vaspitanju mladog čoveka, kao što je: Narav i

vaspitanje su nalik jedno na drugo: jer vaspitanje preobražava čoveka, a preobražavajući ga

stvara novu narav (Majnarić, 1950).

Filozofija u starom Rimu ima slično društveno značenje, iako su je manje cenili od

starih Grka, Rimljani su veću pažnju pridavali političkim naukama. Filozofiju su pretežno

prihvatali napredniji slojevi rimskog društva. Ona se formirala pod uticajem grčke filozofije,

ali nikada nije dostigla njen nivo. Ipak, dala je niz istaknutih filozofa (Lukrecije, Seneke,

Marko Aurelije), koji su dalje razrađivali i produbljivali grčke filozofe.

Rimska filozofija je imala uglanom etičko značenje. Pretežno se bavila problemima o

najvišem dobru, sreći, normama za život, a manje pitanjem suštine stvari.

U starom Rimu, kao i u Atini, vaspitanje se ostvaruje prema zahtevima ekonomskih i

političkih prilika. Slično religiji i vaspitanje, moralno vaspitanje služi za jačanje države i

čuvanje imperije. Tako da su društveni život i vaspitnu praksu usmeravale, naročito u Rimu,

praktične životne potrebe (Čop, 1980).

Zato su se vaspitno – obrazovni rad i moralno vaspitanje odvijali prema zahtevima

grčkog i rimskog društva, a po sadržaju u skladu sa svim dotadašnjim filozofskim i naučnim

dostignućima. Građanin nije imao nikakve samostalne vrednosti, jer se cena pojedinca merila

po tome koliko je on vredeo za državu (Trstenjak, 1908).

U atinskom i rimskom moralnom vaspitanju je preovladala svetovna idejna

usmerenost, praktični životni standardi i norme, ali uz, za one vreme, napredne metode i

organizacije vaspitnog rada. Po tome se njihovo vaspitanje znatno razlikovalo od načina

odgajanja dece u Egiptu i mesopotamijskim zemljama. Mnoge, često su7protne, pedagoške

46

ideje su bile samo odraz materijalne osnove društva i kulturno – naučnog života tih zemalja.

One su na specifičan način usmeravale njihovu pedagošku teoriju i praksu.

Iako se rimski vaspitni sistem zasniva na grčkim dostignućima i dopunjuje ga

svojim iskustvom, oni se u mnogo čemu razlikuju. Rimljani se nisu bavili toliko teorijskim,

moralno – vaspitnim, niti apstraktnim filozofskim, problemima, već korisnim, konkretnim i za

život potrebnim pitanjima. Znatne razlike se javljaju u odnosu na cilj i sadržaj vaspitanja. U

grčkoj vaspitnoj teoriji i praksi preovladava visoki nivo umnog, telesnog, estetskog i moralnog

vaspitanja. U Rimu vaspitanje ima pretežno praktično značenje. Razvoj govorništva za vreme

republike i vaspitanje odanih činovnika za vreme carstva je predstavljao najviši vaspitni cilj.

Povezanost između religije i moralnog vaspitanja u antičkom društvu posve je

drugačije nogo u Egiptu i mesopotamijskim državama. Ove strane društvene ideologije ne

nalaze zajednički put, niti se međusobno prožimaju. Zato grčke i rimske religije nisu imale

znatnog uticaja na moralno vaspitanje i obrazovanje.

Međutim, ne treba zaboraviti da je antičko društvo bilo klasno društvo. Hijerarhija,

socijalne grupacije, klasne i društvene razlike su imale bitan uticaj na moralno vaspitanje. Zato

se najčešći plemeniti i duboko etički prožeti vaspitni ideali, posebno u Atini, nisu mogli

ostvariti. Neumoljivi ekonomsko – socijalni zakoni i društvene razlike su bile jače od njih.

Kasnije, sa razvojem hrišćanstva u IV i V veku pr. n. e, pogotovo njegovim

priznanjem, znatno se menja rimska vaspitna teorija i praksa. U početku se hrišćanstvo

neprijateljski odnosi prema antičkoj kulturi i antičkom školstvu. Ono se suprostavljalo

rimskim školama, moralnom vaspitanju i vaspitanju uopšte. Mada, dobijanjem sve veće uloge

u društvenom životu, hrišćanska crkva postupno preuzima vaspitanje u svoje ruke. U

vaspitanje sve više unosi duh asketizma i poslušnosti rimskim vlastima ( Čop, 1980).

3.3. Hrišćanska doktrina vaspitanja, moralnog vaspitanja i obrazovanja

3.3.1. Dogmatski karakter crkvenog vaspitanja i obrazovanja

Možemo reći da su sve privredne, porodične, političke, vaspitne i sl. aktivnosti

srednjovekovnog feudalnog društva bile definisane kao religijske. Religijski obredi se

47

smatraju kao integralni deo svih tih aktivnosti. Etičko – moralne i pravne norme su bile

definisane upravo kao religijske i imale su religijsko posvećenje. Društvo ih je prihvatalo i u

skladu sa njim organizovalo društveni život.

Idejnu osnovu vaspitanja i crkvenog monopola uopšte predstavljaju obavezne

istine – norme. U svemu se polazilo od njih, a naročito u moralnom vaspitanju. One su

predstavljale osnovu i polaznu tačku svakog mišljenja i praktičnog delovanja. Najviši moralni

zakon i moralni autoritet, koji u svemu ima poslednju reč, bila je crkva. U skladu sa tim se

odvijao celokupni javni, kulturni i naučni život srednjovekovnog društva.

Vaspitanje, moralno vaspitanje i obrazovanje strogo su uslovljene ekonomskim,

socijalnim, političkim i kulturnim prilikama tog vremena. Ekonomsko - politička pozicija je

osiguravala vladajućem staležu plemstva i sveštenstva kulturnu i duhovnu dominaciju u

društvu. Ovi staleši organizuju moralno vaspitanje i obrazovanje sa gledišta svojih klasnih

pogleda i interesa. Na osnovu svojeg metafizičko – idealističkog učenja o postojanju dva sveta

i u skladu sa neprikosnovenošću religijske istine crkva je ta koja određuje duh i cilj vaspitanja.

Time vaspitanje potpuno prožima teološko – dogmatskim shvatanjem sveta i života.

Škole su u ovom period bile slabo organizovane i male obrazovne vrednosti.

Postojala je podela na unutrašnje i spoljašnje škole. Unutrašnje škole su pripremale mlade za

ulogu sveštenika i njihovo vaspitanje je bilo potpuno asketsko na strogo crkvenoj osnovi. Sa

druge strane u spoljašnjim školama, pored obaveznog verskog vaspitanja, znatno su dolazile

do izražaja svetovne težnje. One su otvarane pod uticajem ekonomskog razvoja društva,

naročito u XI veku. Ovu težnju za širenjem culture i orijentacije prema spoljašnjem svetu je

naročito podsticao Karlo Veliki, koji je uticao na razvoj školstva, posle završenih osvajanja.

Moralno vaspitanje se zasnivalo na metafizičko- idealističkom učenju, kao što smo

već napomenuli, o postojanju dva sveta. Priprema za onostrani život i tim ciljem usmeren

moralni način života je smatran vrhunskim vaspitnim idealom. Ljudi su moralno vaspitanje

dobijali u školama, javnom životu, preko crkvenih propovedi, tako što se od njih zahtevala

pokornost, trpljenje, poslušnost, ljubav prema radu, umerenost i asketizam. Crkva je

proglašavala telo za tamnicu duše. Postovi, ispovedanja i molitve sui male zadatak očišćenja

tela, kao i to da umrtve i obuzdaju mlade ljude i učine ih nesposobnim za nemoralna dela.

48

Za ovozemaljske čovekove potrebe crkva nije pokazivala poseban interes. Tako da

je za razvoj svetovne kulture učinila veoma malo. Čak nije predvidela mogućnost školovanja

dece u verskim školama za svetovne potrebe.

Zahvaljujući takvom moralnom vaspitanju crkva je imala snažan uticaj na ljude i

tako je ujedno osiguravala sopstvenu regeneraciju. Njena materijalna i socijalna prevlast joj je

omogućavala da se odupre svakom pokušaju uvođenja novih ideja ili naprednijih vaspitnih

koncepcija. Ovakva isključiva crkvena dominacija i versko – duhovno moralno vaspitanje

trajalo je sve do XIII veka (Čop, 1980).

3.3.2. Vrhunac i postepeno opadanje uticaja crkvene moći na moralno vaspitanje

Posle smrti pape Inocenta III nastaju promene u odnosima između crkvene i

državne vlasti. To je bilo, pre svega, uslovljeno ekonomskim razvojem društva. već u X veku

počinju znatnije da se razvijaju proizvodne snage. Javlja se podela rada između sela i grada. U

XII veku dolazi do porasta gradova sa svojim profesionalnim stanovništvom zanatlija i

trgovaca. Zanatska proizvodnja napreduje, stvaralačke sposobnosti ljudi dolaze više do

izražaja. Kao posledica toga se javljaju i nove obrazovne potrebe društva, kao i nove potrebe

za moralnim vaspitanjem koje bi se odnosilo na ovozemaljski život.

Raskorak između crkvene teološke ortodoksije i njene praktične delatnosti

podstiče niz socijalno – verskih pokreta u obliku pojedinih hereza. Službena crkva im se oštro

suprostavlja ne čuvajući sredstva i postupke. Međutim, ubrzo je morala ustupiti svoje

prvenstvo francuskom nacinalnom kraljevstvu.

Dok je srednjovekovna filozofija uglavnom služila teologiji, da bi se pomoću nje

objasnile crkvene dogmatske postavke i crkvena moralna načela, u XIII veku dolazi do

znatnog obrta u filozofskoj misli. Pod uticajem razvoja prirodnih nauka, mnogobrojnih

tehničkih pronalazaka, snažnijeg razvitka gradova, zanata, trgovine i moreplovstva počinju se

javljati nove naučne i filozofske koncepcije, a sa njima se menja i sadržaj moralnog vaspitanja.

Mnogi mislioci sa slobodoumnih pozicija dižu glas protiv postojećih društvenih prilika i

besmislenosti crkvene dogmatike (Siger od Brabanata, Roger Bacon, Johannes Duns

Scotus…).

49

Pored ovih velikih skolastičkih mislilaca javljaju se i drugi koji su se suprostavljali

izopačenom crkvenom moralnom vaspitanju. Svi su oni iz temelja poljuljali vladajuće crkvene

pozicije. Od taga prevlast katoličke crkvene organizacije i hijerarhije na svim društvenim

nivoima opada.

Toma Akvinski postaje vodeći teolog službene crkve i vrhovni apologet papinstva.

On razrađuje gotova sva pitanja sa područja moralnog vaspitanja, prava, države, ekonomike,

filozofije i socjalnih odnosa sa gledišta službene crkve.

Ekonomski i kulturni razvoh srednjovekovnog društva koji je nastupio snažno se

odrazio na polju školstva, vaspitanja, moralnog vaspitanja i obrazovanja. Novonastale prilike

su zahtevale drugačiji način obrazovanja, obrazovanje koje bi zadovoljilo zahteve privrednog

života gradova i njihovog razvoja. Postojeće crkvene škole sa svojom posebnom namenom

nisu mogle udovoljiti novim potrebama. Stoga u gradovima nastaje novi tip gradskih škola

koje se po sadržaju i cilju razvikuje od crkvenih. Njih osnivaju gradske uprave i trgovački

savezi.

Gradske škole su bile prvi vesnici svetovnosti školstva u srednjem veku i nosioci

moralnog vaspitnja koje je bilo zasnovane na normama za ovozemaljski život. Crkva ovim

školama nije bila sklona.

U XII i XIII veku u zapdnoj Evropi se javlja potreba i interes za pojedine

svetovne i stručne nauke, posebno za medicine, pravo, teologiju i filozofiju. Ove potrebe su

zahtevale otvaranje mnogih visokih škola koje se po organizaciji i sadržaju rada proširuju i

postaju univerziteti.

Univerziteti su znatno uticali na razvitak društva, naučnog i političkog života, kao

i na promenu srednjovekovnog mišljenja. Oni su ugrozili autoritet crkve i njen idejni monopol

na društvo, posebno na moralno vaspitanje i obrazovanje.

U XIV i Xv veku univerzoteti e sve više oslobađaju crkvenog tutorstva. U

nastavnu unose novi duh i razvijaju novu naučnu aktivnost. U središti te aktivnosti se nalazi

čovek i njegove potrebe. Pristupa se proučavanju prirode i svega što je prirodno i ljudsko.

Na kraju, kada sumiramo, možemo reći sledeće: Svoje moralne norme i moralno

vaspitanje crkva je definisala kao da postoji jedno natprirodno odobrenje. To je predstavljalo

najvišu i najveću etičku vrednost. Svoj monopol je osiguravala takvim moralnim vaspitanjem.

Obrazovanjem je osiguravala prenošenje religijskih znanja i verovanja iz generacije u

50

generaciju. Ipak, pod uticajem razvoja društva i naučne misli prestiž crkve je slabio u politici,

kulturi i vaspitanju i obrazovanju. Ona je svim silama pokušavala da sačuva svoju vodeću

ulogu u društvu, ali je u toj samoodbrani bila prisiljena na popuštanje. Sukobljena sa novim

društvenim zahtevima, crkva je morala činiti veće ili manje ustupke potrebama društva za

svetovnim obrazovanjem i moralnim vaspitanjem.. Međutim, svojih stečenih privilegija se

teško odricala. Zato će i kasnije uvek tražiti monopol prvenstveno u vaspitanju i obrazovanju,

ali ga nikada neće imati kao u srednjem veku. Uglavnom će preduzimati akcije koje se svode

na suprostavljanje pedagoškim pretenzijama svetovnih vlasti, kao i zahtevanjem za što veći

uticaj i moralnom vaspitanju kao veoma važnoj društvenoj delatnosti (Čop, 1980).

3.4. Humanizam i renesansa u pedagogiji

Promene u ekonomiji i politici od XIV do XVII veka imale su dalekosežne

posledice na duhovni život ljudi u zapadnoj Evropi. Napredniji način proizvodnje i novi

društveni odnosi zahtevali su novu ideologiju. Dolazi do prave revolucije koja raskida sa

celokupnim ideološkim nasleđem srednjeg veka. Nastaje razdoblje u kome ljudski um,

oslobođen crkvenog tutorstva, osvetljava sa svetovnog aspekta gotova svapitanja iz područja

čovekove duhovne delatnosti.

Humanizam i renesansa kao pokret ističu nove ideje i traže novi životni smisao.

Međutim, oni imaju i svoje mane. Renesansa nije bila masovni narodni pokret, već je to pokret

manjeg broja obrazovanih ljudi, književnika, filozofa, pedagoga, umetnika i drugih.

Renesansu ne bi trebalo da shvatimo kao kulturnu prelomnicu, već kao evoluciju ideja koje su

predhodile renesansi i kioje su u povoljnim uslovima došle do punog izražaja.

Većina filozofskih renesansnih mislilaca ustaje protiv aketskih načela

srednjovekovne etičke koncepcije. Svi oni traže da se moralni život ljudi zasniva na prirodnom

razumu i izvan religioznih normi. U potrazi za idejnim rešenjem filozofski mislioci renesanse

obraćaju ae antičkoj filozofiji. U njenim materijalističkimpostavkama, kojima se izdiže iznad

verovanja u bogove, nalaze uporište i odgovore na mnoga pitanja.

51

U pedagogiji se usmerenost na čoveka u središte zanimanja posebno isticala. Sa

obzirom da su vaspitanje i obrazovanje bitni aspekti odnosa društva prema čoveku, to su u

ovoj epohi nove pedagoške misli, ideje i zahtevi snažno dolazili do izražaja.

Vaspitanje i obrazovanje su imali u srednjem veku drugorazredno značenje, jer je

glavni cilj bio priprema za onozemaljski život. Sada, kada se društvo okreće u svim svojim

aspektima ovozemaljskim ciljevima, vaspitanje obrazovanje dobijaju prvorazrednu vrednost i

visoku društvenu cenu. Mnogi društveni činioci zahtevali su da se cilj i sadržaj ovih aktivnosti

menja i prilagodi novim društvenim potrebama.

Snažan uticaj na razvoj vaspitanja i obrazovanja je izvršila filozofija. Pod njenim

uticajem u pedagogiji nastaje pravi prevrat. Rađa se nova humanistička pedagogija sa

naprednim idejama i zahtevima. Na osnovu novih filozofskih shvatanja, posebno

senzualističke teorije spoznaje, dolazi do prave poplave pedagoških ideja i misli (Čop, 1980.).

3.4.1. Osnovne karakteristike renesansne i humanističke pedagogije prema moralnom i religijskom vaspitanju

Pedagozi humanisti uveliko zastupaju ideju svetovnog vaspitanja. O verskom

vaspitanju govore vrlo malo, samo poneki. Njihove pedagoške misli nisu ništa drugo do

zahtev za svetovnošću vaspitanja i obrazovanja. Svi su onim bili uvereni da napredak

čovečanstva zavisi od humanog, ljudskog i praktično – životnog vaspitanja. To potvrđuju

njihove misli i njihova dela.

Dok je feudalna pedagogija krajnje teistička, humanistička više nije. Ali da li je

ona ateistička ili se nalazi između jednog i drugoga. Možemo tvrditi da u pedagogiji renesanse

prevladava praktični ateizam, što ne karakteriše u potpunosti i njegovo moralno vaspitanje.

Naime, humanisti su iz neposrednijeg odnosa sa prirodom i čovekom traživi etičku vrednost,

koja je bila suprostavljena religijskom vaspitanju. U svemu su polazili od prirode, a ne od

boga. Time nisu poricali božju egzistenciju, ali nisu ni polazili od nje.

Ipak, poznato jeda se širenjem renesanse religija sve manje smatrala sredstvom

spasenja, a posebno posrednička uloga posvećenog sveštenstva i crkvene hijerarhije. Mnogi u

52

religiji vide samo etičku funkciju, jer su smatrali da ona predstavlja moralno vaspitanje i uvod

u etički život.

Iz ovoga navedenog proizilazi da religioznost pedagoga humanista, ako se o njoj

može govoriti, nije bila tačno određena u teističkom smislu. Ateističke misli takođe nisu bile

jasno definisane. Većina njih se kolebala između slobodoumlja i svetovnosti sa jedne, al ii

teizma sa druge strane.

Neki pedagozi tvrde da ovakva orijentacija nije bila protiverska. U moralnom

vaspitanju se nije tražilo oslobađanje od religije, već emancipacija od crkvenog tutorstva.

Moralno vaspitanje gubi isključivo verski karakter, i prožima se svetovnim duhom koji je

usmeren prema detetu, njegovim potrebama i društvenim zahtevima. Time se menjaju ciljevi i

zadaci moralnog vaspitanja. Srednjovekovno moralno vaspitanje je bilo isključivo hrišćansko,

namenjeno onozemaljskom životu. i tražilo se poštovanje večnih istina i etičkih načela koja iz

njih proizilaze. Iz toga su dalje sledile moralne norme društva i vrhunski vaspitni

ideal:nadljudski asketizam, odricanje od svega ovozemaljskog i sl. Pa ipak teško je tvrditi da

su ljudi svesno prihvatli takve hrišćanske moralno – etičke norme. Pedagogija renesanse i

reformacije u moralnom vaspitanju izvodi vaspitne ciljeve iz potreba stvarnog života. Ona se

pod uticajem renesansne filozofije i prirodnih nauka, oštro opire dogmatskoj metodologiji i

postavlja radikalne zahteve da moralno vaspitanje, vaspitanje uopšte i obrazovanje uskladi sa

opštim intencijama istraživačke misli. Usvajanju znanja iz knjiga menja usvajanjem znanja iz

prirode i neposrednog okruženja

Prirodno je da se pedagoški pogledi humanista istorijski ograničeni. To nikako ne

umanjuje vrednost. Religioznost u moralnom vaspitanju se javlja u specifičnim oblicima u

odnosu na njihovu opštu svetovnu orijentaciju. Ali njihove moralno vaspitne ideale moramo

posmatrati istorijski i dijalektički (Čop, 1980).

3.4.2. Pedagozi humanisti i njihovo viđenje povezanosti moralnog vaspitanja i religije

Vittorino de Feltre (1378-1446)

Vittorino de Feltre spade među prve pedagoge humaniste čija delatnost pada na

početku renesanse. Za razliku od drugih on se isključivo bavio pedagoškim radom.

53

U njegovoj koncepciji moralnog vaspitanja možemo zaključiti da je on imao

negativan stav prema religiji i da je verovatno dolazio u sukob sa crkvom, koja je još uvek

imala znatan uticaj na društveni život, ali da nije takav stav imao prema moralnom

vaspitavanju.

Tačnije, podaci ukazuju na to da Vittorino nije bio protiv vere iako mu nastava

nije bila verski obojena. Naprotiv, on je bio veoma pobožan i svoje moralno vaspitanje je

zasnivao na pobožnosti, obavljajući zajedno sa mladima verske dužnosti. Tako se nametnulo

pitanje odnosa njegove pobožnosti u moralnom vaspitanju i svetovne pedagoške delatnosti,

kao i stave prema pogledima crkve i njenim koncepcijama vaspitanja i obrazovanja.

Suprotnosti su zasigurno postojale.

Objašnjenje za to leži u činjenici da Vittorino de Feltre nije doživljavao religiju

kroz katoličku ortodoksiju i asketizam, već poput mnogih drugih humanista, kroz posebno

nadahnuće prema prirodi i životu, glorifikaciju božjih ostvarenja i kroz korisne ljudske

delatnosti (Čop, 1980).

Erazmo Roterdamski (1467-1536)

Nemački humanista, prvi čovek svog vremena i najveći duhovni obnovitelj Evrope.

Sa svojim enciklopedijskim obrazovanjem, pronicljivom inteligencijom, vedrim životnim

optimizmom i kritičnošću svojih pogleda, a kao kniževnik, filozof i pedagog realističan,

erazmo je dao u svom glavnom delu Pohvala ludosti ne samo stvarnu sliku, već i oštru kritiku

društveno – političkog i religioznog života svoje epohe (Čop, 1980).

Jasno kritikuje moralno vaspitanje srednjeg veka, buni se protiv duhovnog nasilja

skolastike i postaje vesnik novog vremena. Protivi se lažnom moralnom vaspitanju

predhodnog perioda i veštačke pobožnosti. On u moralnom vaspitanju traži religioznost koja

će počivati na etičkom savršenstvu ljudi i koja će imati opšte ljudsko značenje.

Svojom kritikom dotadašnje crkve, verskih poglavara i pape predstavljao je

preteču reformacije, iako joj nikada nije pripadao. Tako je prokrčio je put Lutheru koji je

kasnije pošao u napad protiv papinstva ( Čop, 1980).

54

Thomas More (1478-1535)

Thomas More je pretstavnik engleskog humanizma i prvi socijalista-utopista.

Svoje društveno-političke i pedagoške poglede Mor je 1516. godine izložio u svojoj Utopiji .

Bio je prvi pokretač i zastupnik ideje socijalističkog vaspitanja (Tešič, 1960).

Thomas More posebno razmatra pitanje morala i moralnog vaspitanja. U etičkom pogledu se u

Utopiji potpuno oslobađaju srednjovekovnih asketskih tradicija. Oni se ne protive

hrušćanskim etičkim vrednostima, već njihovoj deformacii, mistici i dominaciji asketskih

oblika života (Čop, 1980).

U ovom delu, svako može verovati u šta hoće, ali je svako obavezan da veruje

kako svetom upravlja božansko proviđenje (bog). Oni koji u ovo ne veruju, smatraju se

nedostojnim ljudima i ne ubrajaju se uopšte u ljude.

Sveštenici Utopije su istinski pobožni. Njihova je dužnost da moralno vaspitavaju.

Oni se staraju da kod mladih, pre svega razviju moral i dobre navike pre znanja, i da im još od

malena , dok su im duše nežne ipovodljive, usade zdrave i po održanje njihovog života korisne

misli, kojih će se držati u toku svog čitavog života. Uopšte, sveštenici, kao predstavnici

religije, uživaju najviši ugled, njih svi poštuju, oni vrše snažan uticaj na ponašanje svih ( Tešić,

1960).

Iz ovoga možemo jasno videti da Thomas More u svojoj koncepciji vaspitanja i

obrazovanja, pored radnog i fizičko-gimnastičkog vaspitanja daje i izuzetno veliki značaj

moralnom i religijskom vaspitanju.

Francois Rabelais (1483-1553.)

Francois Rabelais je vesnik novih ideja o svetu, o životu, o čoveku. On na svoj

način vodi oštru borbu protiv pogleda na svet feudalnog doba, protiv skolastike i skolastičkog

vaspitanja. Kao takav, Rabelais je i vesnik novog vaswpitanja. Pedagoške ideje humanista od

14. do 16. veka su došle do punog izraza u njegovim pedagoškim shvatanjima, a kao glavni

cilj vaspitanja je postavio harmonično razvijanje ličnosti.

Francois traži, nasuprot srednjovekovnom jednostranom vaspitanju, svestrano

vaspitanje deteta. Pored enciklopedijskog, umnog obrazovanja, on traži uporedo i fizičko,

estetsko, radno i moralno vaspitanje. Mada, u pogledu moralnog vaspitanja, Rabelais se nije

mnogo emancipovao od srednjovekovnih shvatanja. U svom najpoznatijem delu Gargantua i

55

Pantagruel, Gargantua vaspitava sina u strahu i ljubavi prema bogu, nalaže mu da poštuje

svoje učitelje, da bude koristan svakom susedu itd. Uz to, on veoma ceni spoljašnje manire

viteškog vaspitanja. Kao uzor ovakvog ponašanja, još na početku prve knjige, on navodi paža

Eudomona, koji je oličenje učtivosti i finoće u ponašanju i pred kojim se Gargantua morao

postideti. Francois traži, nasuprot srednjovekovnom jednostranom vaspitanju, svestrano

vaspitanje deteta. Pored enciklopedijskog, umnog obrazovanja, on traži uporedo i fizičko,

estetsko, radno i moralno vaspitanje (Banović, 1950).

Michael Montaigne (1533-1592)

Pisac Ogleda o vaspitanju, Michael Montagne je poznati francuski humanista. Za

pedagogiju je značajan po svojim pedagoškim pismima i rasprava u kojima je jezgrovito i

sažeto, mada ne i sistematski, izložio svoje pedagoške poglede. Ti pogledi se odlikuju

snažnom kritikom skolastičke jednostranosti u sadržaju i metodama vaspitanja i obrazovanja.

Sve što se uči, po njemu, treba da učini čoveka boljim, sve što se saznaje mora biti plod

samostalne kritičke duhovne aktivnosti učenika (Montaigne1960).

Prema religiji Montaigne zauzima prilično jasan odnos. On smatra da je religija

sredstvo kojim prosečnim ljudima olakšava stanje i situaciju uoči smrti. On ne vidi jasnu

povezanost između religije i moralnog vaspitanja, već religiju vidi više kao oruđe politike. To

što je ne stavlja u središte moralnog vaspitanja govori o tome da Montaigne nije posedovao

nije religijsku karakteristiku i nije imao religiozne potrebe. Ipak, svoju sumnju u hrišćansku

religiju ne izražava otvoreno, bilo iz opreza, bilo iz ravnodušnosti. Njegov prezir prema

teologiziranju ide tako daleko da nije voleo ni svoje omiljene klasikekada bi se bavili

prirodom bogova. U vezi sa tim je napisao i ovu misao: Filozofija nije kao sofistička poezija

(Čop, 1980).

Tommaso Campanella (1568-1639)

Veliki humanistički mislilac, sociolog, filozof i pedagog pred kraj XVI veka u

Italiji. Izneo je niz naprednih pedagoških misli zbog kojih je dolazio u sukob sa službenom

crkvom. U svojim spisima oštro napada skolastičko crveno učenje i moralno licemerstvo

katoličke hijerarhije. Između nauke i vere postavlja nov odnos.

56

U svom najpoznatijem delu Civitas Solis (Grad Sunca), izneo je svoje najvažnije

sociološke i pedagoške zamisli. U idealnoj državi život dovodi do opšte harmonije. Država

upravlja sa svime, pa i sa moralnim vaspitanjem. Vaspitanje i obrazovanje su najvažnija

društvena briga. Država se ta koja brine da svi građani dobiju mnogostruko životno, moralno i

naučno vaspitanje. Osnovni vasitni cilj je formirati telesno, duhovno i moralno bogatu i

harmonijski svestrano razvijenu ličnost. U njegovom delu, kao što možemo da primetimo,

moralno vaspitanje je apsolutno podređeno svetovnom uticaju, i u njemu nema ni govora o

uticaju religije na moralno formiranje mladih naraštaja (Čop, 1980).

.

3.4.3. Reformacije i protivreformacije u pedagogoškoj misli

U sukobu sa feudalizmom i crkvenom tradicijom, građanstvo je u XIV veku

istaklo niz naprednih ideja na području naučne i kulturne delatnosti. Reformacija koja je

zapravo produžetak renesanse, se nije ograničavala samo na naučna i politička pitanja. To je

bio opšti narodni, socijalno-politički i verski pokret protiv papinskog Rima i visoke crkvene

hijerarhije

Reformacijski pogledi na školstvo, vaspitanje i moralno vaspitanje su imali u

početku isključivo versko značenje. U organizaciji i sadržaju rada moralnog vaspitanja u

potpunosti prevladavaju teističke ideje protestantske vere i crkve. Protestantska veronauka je

bio glavni predmet u školama.

Najveća zasluga reformacijske pedagogije je u tome što je praktično ostvarivala

ideju masovne škole i niz naprednih pedagoških zamisli. Iako su ove škole bile prožete

protestantskim verskim duhom, one su predstavljale znatan napredak u odnosu prema strogo

teističkom duhu srednjovekovnog katoličkog školstva, pogotovo na polju moralnog vaspitanja.

57

3.5. Razdoblje pedagoškog realizma u XVII i XVIII veku

3.5.1. Shvatanje povezanosti moralnog vaspitanja i religije Jana Amosa Komenskog i Žana Žaka Rusoa

Jan Amos Komenski (1592-1670)

Veliki slovenski pedagog Jan Amos Komenski, ostavio je izuzetan trag u

pedagoškoj nauci. U svojim pedagoškim pogledima je isticao veliki društveni značaj

vaspitanja i vidi ga kao najbolji lek za ispravljanje iskvarenosti ljudskog roda. Po njegovom

mišljenju, vaspitanje pomaže da ono što je dobro u čoveku nikne i razvije se.

Čovek je, po Komenskom, vrhunac božjeg stvaranja i kruna božje slave. Čovek raspolaže

neiscrpnim saznajnim mogućnostima i njegovom se razumu ne mogu odrediti granice, ni na

nebu, niti negde drugo izvan neba.

Komenski smatra da je smisao života postizanje večnog blaženstva sa bogom i

svojstva duše koja čine tri moći: razum, volja i savest. Komenski je, prema tome, odredio i

konkretne vidove vaspitanja intelektualno (znanje, obrazovanje), moralno (vrlina) i religijsko

(pobožnost). Čovek ima potrebu da zna sve, da vlada stvarima i sobom, da se okreće prema

bogu. Čovek je došao na svet da služi bogu i drugima. Stoga, škole moraju ukupnom svojom

funkcijom da kod svih učenika istovremeno neguju i razum i volju i savest, dakle sve što se

odnosi na čoveka.

U svom programu reforme škole, pored drugih, Komenski navodi da je od izuzetne

važnosti da se u školama stiče istinsko znanje (obrazovanje) i da se učenici osposobljavaju da

misle sopstvenom glavom. Da u školama ne čitaju i ne pamte samo tuđa mišljenja o stvarima,

već da sami prodiru do korena stvari i saznaju njihovo pravo značenje i namenu i da se

istovremeno vodi računa o njihovoj moralnoj čistoti i pobožnosti. Prema tome, znanja koja

učenici stiču u školi moraju da pomognu razvoj njihovih misaonih sposobnosti, određenih

moralnih svojstava i religijskih osećanja i istovremeno da budu u praktičnom smislu korisna,

da budu u funkciji života.

58

O moralnom vaspitanju je Komenski u Velikoj Didaktici govorio ne samo sa

gledišta cilja i vaspitanja, čiju je bitnu komponentu označio imenom moralnost, već i

neposrednije u smislu sadržaja i metoda.

Moralnost, po mišljenju Komenskog, nije ništa drugo do skup jedinstvenih vrlina

poput mudrosti, hrabrosti, pravednosti, poslušnosti, marljivosti, istinoljubosti, istrajnosti i dr.

Komenski je smatrao da dsa negovanjem vrlina treba početi što pre, u najranijoj mladosti, pre

nego što duše počnu zapadati u zablude. Od najranijeg doba treba početi sa izgrađivanjem

navika, da se sve vrline neguju istovremeno i što je u pedgoškom smislu izuzetno važno da se

stiču neposredno u procesu praktične delatnosti, jer kako kaže Vrline se uče ako stalno radimo

ono što je časno, dakle, samo da se govori o tome šta je dobro, već da se praktično radio no što

je dobro. Tako je zbog sugestibilnosti dečje prirode, neophodno da roditelji svojim čestitim

duhom budu uzor deci, kao što i učitelji moraju da budu najodabraniji među ljudima i

besprekorni u moralnom pogledu. Za ostvarivanje zadataka moralnog vaspitanja veoma je

značajno da se na vreme obezbedi i poslušnost (disciplina) kod dece, jer je i Komenski mislio

da ko želi da vaspitava decu, neka ih u prvom redu nauči da slušaju.

On vidi veliku povezanost između moralnog i religijskog vaspitanja. Tako za

prestupe moralne prirode naročito smatra bogohuljenje, protiv kojeg treba primeniti i oštrije

kaznene mere, ali vodeći računa da se krajnja sredstva ne upotrebljavaju bez krajnjih potreba i

bilo kog razloga.

Religijskom vaspitanju, kao što smo rekli, Komenski je takođe posvetio izuzetnu

pažnju, sa obzirom da je negovanje pobožnosti neposredno utkao u cilj vaspitanja. Razumljivo

je onda što su njegova ukupna razmišljanja o vaspitanju prožeta otvorenom, neotkrivenom

težnjom da pokaže i pomogne kako će e kod mladih najbrže i najdublje razviti i trajno učvrstiti

osećanje iskrene pobožnosti.

Kao i sa moralnim vaspitanjem, is a negovanjem pobožnosti treba početi što pre,

dok su deca još sasvim mala, pre nego što se kod njih neopaženo umetne bezbožno mišljenje,

koje je kasnije veoma teško i skoro nemoguće iskoreniti.

Osim toga, Komenski je smatrao da Sveto pismo treba da bude alfa i omega,

osnova svega ukupnog vaspitanja u školama i prva knjiga koja se uči pre svih knjiga. U

moralnom vasdpitanju hrišćanske vrline treba da se uče praktično, tj. da svešto ver traži

obavljaju što iskrenije i istinitije i onemogući svaki vid licemerstva i zanesenjaštva.

59

Da bi se ovakvo religijski moralno vaspitanje ostvarilo neophodni su dobri, istinski

hrišćani i dobre knjige, pod kojima je Komenski podrazumevaoisključivo one koje učeniku

ulivaju iskreno i istinito osećanje pobožnosti, odbacujući pri tom sve druge koje u sebi nose

trule misli i seju otrov u mlade. (V. Tešić, 1960.)

Na osnovu svojih socijalnih gledišta, Komenski je u području etike bio zastupnik

moralnih ideja i normi ljudi, ali su one, kao što smo iz predhodnog teksta mogli da primetimo,

imale religiozan karakter. U svojoj koncepciji moralnog vaspitanja on je polazio od datih

normi. Moralno vaspitanje je utvrđivao u saglasnosti sa svojim pogledom na svet koji je u

suštini, bio religiozan i koji jehteo da prožme život u svim njegovim manifestacijama i

odnosima. Međutim, nasuprot srednjovekovnom shvatanju, Komenski je sadržaj moralnog

vaspitanja obogatio novim aspektima u kojima se manifestovao pogled na savremene životne

potrebe nošene nasleđem progresivnih husita. Crpeći podsticaje iz antičke culture, Komenski

je kao humanista spajao sokratovski ideal najvišeg dobra sa znanjem i stvarao svoju hrišćanski

Pansofiju, zasnovanu u duhu domaćeg razvoja, tako da odgovori potrebni da se u vaspitanju

preovlada renesansno shvatanje i raskorak na naučnom polju, ali, istovremeno, teži za izborom

u moralnom pogledu.

On cilj vaspitanja ne vidi samo u obogaćivanju znanjima, već i u ovladavanju

niyom moralnih svojstava. Iako zasniva moralno vaspitanje na religioznoj osnovi, u svojim

predlozima o vaspitanju omladine i odraslih, on ga, pored religioznog vaspitanja, uvodi kao

samostalni deo. Komenski ukazuje da je obrazovanje vredno samo ako povoljno deluje na

moral učenika jer znanje bez vrlina je što i zlatan prsten na njuški svinje(B. i J. Đorđević,

2007).

Jean Jack Rousseau (1712- 1778)

Jean Jack Rousseau rođen je u Ženevi. Njegov život je jedna od najvećih tragedija

u ljudskom životu i društvu, ali je ipak ostavio veliki doprinos u filozofiji i pedagogiji. Bio je

najviše udaljen od svih mislilaca prosvećenosti, od samog osnovnog principa provećenosti koji

razum uzdiže do najviše instance. Ruso je imao najviše uticaja na francusku revoluciju, što se

samih njenih pozitivnih ciljeva tiče. Svojom ličnošću i svojim načinom mišljenja Russeau

pokazuje čudnu smešu osećanja koja idu do mističnih dubina sa jedne i razuma, sa druge

60

strane. Epohalni značajnjegov, koji ga uzdiže nad svim misliocima tog doba jeste u tome što je

on prvi mislilac koji pita za smisao kulture.

Njegova pedagoška doktrina protivreči se u mnogome njegovoj socijalnoj doktrini:

socijalna doktrina zahteva nivelizaciju, prestanak i utok individuuma u celini, vaspitna

doktrina njegova ističe princip individualiteta. Glavni vaspitni cilj, po Rousseau-u, jeste

prirodno razviće sposobnosti i nagoni jednog indiviuuma, a veština vaspitanja se sastoji u

otklanjanju smetnji i stvaranju uslova za dostignuće tog cilja.

Rousseau je, poput Voltera, deist, zagovornik prirodne religije, samo što on svoj

deizam osniva neposredno na osećanju, a ne na razumu. U svom najpoznatijem pedagoškom

delu Emil, u odeljku Veroispovest savojskog vikara , Rousseauizlaže svoju religiju rečima

punim uzvišenosti i oduševljenja za prirodu i život. Rousseau-ova religija ima dve osnovne

dogme: egzistenciju Boga i besmrtnost duše. Biće božije izvodi ne iz nužnosti prvog uzroka

sveta, već obratno, zato što Rousseau u svojoj dubokoj mističkoj duši neposredno oseća

božanstvo, on nalazi da je bog najviše i prvi uzrok sveta i biće koje je svet uredilo: za njega je

bog neposredno u samoj njegovoj duši zapisan i on, izlažući svoju religiju, hoće samo da

izloži svoje osećanje.

Da pomenemo još i to da je Rousseau u svojoj mladosti prešao u katolicizam, pa se

kasnije ponovo vratio u protestantizam (odnosno kalvinizam) ceneći protestantizam kao

religiju u kojoj je razumu dopušteno da po nahođenju savesti i srca osporava dogme. Naročito

mu se u protestantizmu dopala sloboda molitve, kojoj on daje formu karakterističnu za njegov

ceo religijski pravac (Petronijević, 1982).

Ipak, Rousseu je bio oštar neprijatelj svake institucionalizovane religije i

religijskog kulta. Ipak, nije postao ateista. Bio je pobornik nove religije. U skladu sa svojim

političkim učenjem zastupao je princip državne religije. To znači da svaki građanin može

verovati u šta hoće i boga zamišljati kako hoće, ali njegovo verovanje ne sme protivrečiti

državnoj religiji.

Rousseau je bio pristalica neposredne i čiste religije, religije srca i osećanja. Ona

ima osnovu u emocionalnoj sferi čovekovog života. u svom Emilu iznosi i njene osnovne

karakteristike. To je religija srca koje oseća boga u sebi i traži zadovoljenje svih težnji prema

njemu. Porivi što ih srce oseća prema bogu nejasni su i neodređeni kao što je neodređen i bog

kome ono teži. Takva religija može biti samo jedna i za sve ljude jednaka. Ona nema potrebe

61

za objavom i drugim doktrinarno dogmatskim istinama. To je prirodna religija koja se svakom

pojedincu otkriva bez posredničke uloge sveštenika.

Što se moralnog vaspitanja tiče, Rousseau postavlja čoveka i čovečnost kao

vrhovni cilj moralnog vaspitanja, jer kako kažeu prirodnom poretku, u kome su svi ljudi

jednaki, njegov je zajednički poziv biti pre sveka čovek. U skladu sa svojim učenjem o dobroti

čovekove prirode i osnovnim zadatkom moralnog vaspitanja Rousseau je zastupao načelo

slobodnog vaspitanja. Prema njemu dete treba odgajati izvan postojećih društvenih i moralnih

načela, jer oni sputavaju prirodni razvoj njegove ličnosti. Sa tim u vezi dete mora biti

oslobođeno i od religijskog uticaja. Ono se ne sme odgajati u duhu nijedne pozitivne religije.

Tek kada sazri, kod njega se javljaju, na osnovu posmatranja prirode, pitanja o bogu kao

najvišem biću (Čop, 1980).

Iz ovoga možemo zaključiti da Rousseau iako je religiozan na sebi svojstven način,

moralno vaspitanje ne podređuje religijskom vaspitanju niti vidi potrebu da religija i moralno

vaspitanje u najranijem dobu deteta budu povezani, već daje prvenstvo prirodnom moralnom

razvitku bez uticaja religije.

Ova dva religijska shvatanja u doba prosvetiteljstva dopuštala su svima da veruju

izvan okvira božijih zapovedi, bilo po diktaturi razuma ili porivu srca. Ona su dozvoljavala

ljudima da slobodno i bez straha istražuju prirodu, da se dive božjem delu i da žive po

sopstvenoj savesti. Moralno vaspitanje je, po njima, činilo to što su ljudi sami tražili u svojim

verskim uverenjima moralno-etičke crte koje sui h povezivale u radii životu. To je znatno

uticalo na moralno vaspitanje i moralni život ljudi koji je poprimao posve drugačije oblike i

porive. Moralni život, dobra dela i socijalni duh dolazili su do punog zamaha, ali ne na

dogmatskoj osnovi hrišćanskih zapovedi, već na osnovi unutrašnjeg čovekovog uverenja,

glasa svopstvene savesti i verskog zanosa (Čop, 1980).

3.5.2. Moralno vaspitanje-odnos prema religiozno-etičkim načelima

U feudalnom društvu moralno i religijsko vaspitanje gotovo da se poistovećuju.

Izvor i cilj morala i sadržaj moralnog vaspitanja imali su natprirodno odobrenje. Crkva je

imala neprikosnoveno pravo na moralno vaspitanje ljudi. U novije vreme katolička crkva je

62

nastojala da moralno vaspitanje zadrži u svojim rukama. Ona je uprno dokazivala to da izvan

religije nema morala i moralnog života. U skladu sa mnogim materijalnim i društvenim

zahtevima, javila se potreba za drugačijim oblicima moralnog života. Potiskuje se shvatanje po

kojem na jednoj strain stoji večni božji zakon, a na drugoj čovek, božji rob i grešnik od

rođenja. Bogu se oduzima pravo da kažnjava i nagrađuje ljude za njihova dela, a sveštenicima

posrednička uloga između njega i ljudi. Prirodni zakoni i društveni uslovi života dobijaju

najveću vrednost u moralnoj sferi čovekovog života. Iz vrline sledi prirodna nagrada, zločin

sam sebe kažnjava.

Pedagozi prosvetitelji dovodili su svoja shvatanja o moralnom vaspitanju u usku

vezu sa svojim opštim pogledima i vaspitnim zahtevima. Iako su se delimično razilazili,

osnovni cilj moralnog vaspitanja im je bio isti.

Iako moralno vaspitanje kod Komenskog ima svetovno obeležje, on ga ipak

zasniva na hrišćanskim etičkim načelima. Poniznost, poslušnost, čestitost, poštovanje starijih,

težnja ka istini, ljubav prema radu i slično navodi kao osnovne moralne vrednosti. Moralno

vaspitanje tesno povezuje sa religijskim vaspitanjem.

U shvatanju morala i moralnog vaspitanja Lock je napredniji. U određivanju

vaspitnog zadatka on polazi od čoveka i njegovog praktičnog života. Cilj vaspitanja je razvoj

moralnog života. Njegov moral nema religijsku osnovu, ali ima snažno utilitarističko obeležje.

Korist pojedinca je osnovno merilo svake moralne vrednosti. Sve što je korisno i ugodno

moralno je dobro. Njegovo moralno vaspitanje je odražavalo klasne interese napredne

engleske buržoazije.

Rousseau zasniva moral i moralno vaspitanje na emocionalnoj osnovi. Za njega je

najvažniji razvoj društvenog života: ljubav prema drugima, dobrota, čestitost, plemenitost i dr.

na osnovu osećanja ljubavi i mržnje stiču se prve spoznaje o dobru i zlu. Moralni pojmovi koji

se temelje isključivo na razumu, ali se održavaju na strahu ili sili, nisu tako čvrsti kao oni koji

proizilaze iz sopstvene savesti i osećanja.

Kod većine pedagoga prosvetitelja, moralno vaspitanje ima religijskih elemenata.

Pa ipak nije religijski. Francuski materijalisti isključuju svaku mogućnost povezivanja morala

sa religijom. Svi oni smatraju da je verski moral suprotan prirodnom moralu. Priroda teži da se

čovek okrene sebi i svojoj sreći. Religija, naprotiv, zapoveda čoveku da prezire i bogu žrtvuje

najlepša zadovoljstva svoga života. Prema njihovom učenju, načela zdravog moralnog

63

vaspitanja ispisuje priroda. Ali čovek živi u društvu. Zto društvo mora svakom pojedincu

omogućiti moralni razvoj u skladu sa svojim opštim dobrom i čovekovim interesima. Moralno

je ono što doprinosi sreći i napretku zajedince i pojedinca.

Dok su preteče Francuskih materijalista Voltaire, Diderot, Rousseau, pretežno

udarali na spoljašnju stranu hrišćanske moralnosti, dotle su materijalisti napadali njenu idejnu

osnovu, one elemente na kojima se održavala crkvena i svetovna hijerarhija. Oni su ukazali da

za moralnost nije potrebno verovanje i slepo pokoravanje božjim zapovedima, već društveni

uslovi kojima moralnost dolazi kao nužna posledica društvenog života. Nije bog izvor zdravog

ljudskog morala, već priroda in a prirodnim zakonima organizovano društvo.

Učenje da su svi ljudi dobri i da svoju moralnost razvijaju u pravednom društvu, iz

temelja negira crkvene i od boga propisane moralne vrednosti. Ujedno se ruše i hijerarhijski

društveni odnosi koji se opravdavaju božjom voljom i njegovim moralnim zakonima. Jer

religijske moralne norme: pokornost, poslušnost, poniznost, nada, i slično podjednako vrede

prema nebeskoj, crkvenoj i svetovnoj hijerarhiji. Načelo hrišćanske jednakosti ostvaruje se tek

u onozemaljskom svetu. Crkva je ulagala mnogo napora ne bi li dokazala opravdanost svojih

etičkih učenja. Ona je uporno dokazivala bezvrednost i neodrživost moralnih načela bez

religije. Pretpostavljajući svoje moralne propise, uzvišene vrline, uzore moralnog života i

sličnim svetovnih i ateističkim pogledima na moral, crkva se uvek pozivala na njihovo

božansko poreklo (Čop, 1980).

3.6. Teizam, deizam i atezam u moralnom vaspitanju XIX veka

Teorijska pedagoška misao doživljava najvići uspon u XIX veku. Pojedini staleži i

društvene grupacije zahtevali su kritičko razrađivanje svih pedagoških pitanja. Težilo se da se

vaspitanje i obrazovanje prilagode duhu vremena i njegovim potrebama. Međutim, moralno

vaspitanje se nije razvijalo u jedinstvenom svetovnom pravcu. Političke prilike, uslovi života,

a posebno društvene suprotnosti, znatno su uticali na moralno vaspitanje pedagoških

teoretičara tog doba. Njihove vaspitne misli su proizilazile iz klasno-istorijskih interesa

pojedinih društvenih staleža kojima su najčešće i sami pripadali.

64

Evropska misao XIX veka se razvijala u nekoliko karakterističnih pravaca. Svaki

je izražavao interese određene klase ili društvene grupacije. Evo glavnih aspekata njenog

razvoja:

Preovladavanje svetovnih načela kod pedagoških predstavnika napredne buržoazije.

Religijska obojenost pedagogije pobedničke i reakcionarne buržoazije.

Svenarodno svetovno vaspitanje ruskih revolucionarnih demokrata.

Socijalistička i ateistička pedagoška misao.

Pedagoški mislioci XIX veka koji su zastupali ove pravce, razrađivali su pitanja

moralnog vaspitanja u skladu sa ekonomsko-socijalnim potrebama društva.

Predstavnici liberalno-demokratskog pravca su tražili da se moralno vaspitanje

zasniva na razumu, učenikovom samoradu i samoobrazovanju. Zbog toga se oštro

suprostavljaju staleškoj školi i feudalno-crkvenoj vaspitnoj koncepciji. Zahtevali su

udaljavanje crkve od moralnog vaspitanja. U državi su videli jedini faktor koji se mogao

suprostaviti crkvenom prestižu u vaspitanju. Pestalozzi, Diesterweg, Wander, Dittes i drugi

bili su glavni predstavnici tog pravca (Čop, 1980).

3.6.1. Pestalozzijevo moralno vaspitanje između deizma i svetovnosti

Jedan od uticajnih klasika nemačke pedagogije sa kraja XVIII i tokom XIX veka

je švajcarski pedagog i reformator obrazovanja Johan Hajnrih Pestaloci (1746-1827). Ono što

je Pestalozzi zagovarao - atmosferu ljubavi, prihvatanje i uvažavanje potreba, mogućnosti i

interesovanja deteta kao osnovu za razvoj zdrave i ostvarene ličnosti, i danas su osnovni

ciljevi i principi koji se teže ostvariti u savremenom procesu vaspitanja i obrazovanja.

Pestalozzi polazi od shvatanja da osnovni cilj obrazovanja treba da bude razvoj

svih prirodnih snaga i sposobnosti čoveka koji doprinose moralnom ostvarenju same ličnosti.

To podrazumeva uzajmni razvoj prirodnih moći glave, srca i ruku, pri čemu je telesni i

intelektualni razvoj u funkciji razvoja moralnih snaga ličnosti, odnosno razvoja snaga

„srca.“ Rezultat je harmonija svih snaga ličnosti. Ova harmonija postignuta razvojem svih

strana ličnosti, omogućava njihovu povezanost, i Pestalozzi je poistovećuje sa ljubavlju. Na

65

ovaj način reč je o vaspitanju i formalnom holističkom obrazovanju u ljubavi, od ljubavi, za

ljubav.

Ovaj pedagog veruje da se osnovne potrebe za moralnim načinom života mogu

naći u ljudskoj prirodi. Svako dete se rađa sa prirodnim silama i mogućnostima – samo u

nerazvijenom obliku. One se mogu razviti, čak teže da se razvijaju, na osnovu unutrašnjeg

instinkta. „Oko želi da vidi, uho želi da čuje, noga želi da hoda i ruka želi da hvata.“ Na isti

način srce želi da veruje i da voli, um želi da misli.

(Pestaloci-obrazovanje srca, ruke i glave (2012), preuzeto 27.05.2015. godine)

Pestalozzijevi pedagoški pogledi, način mišljenja i praktično moralno vaspitanje

oštro se sukobljavalo sa crkvenom staleškom vaspitnom koncepcijom. Njegove demokratske

pedagoške misli, teorijska i praktična ostvarenja nisu ništa drugo do indirektna kritika crkvene

škole i religijskih vaspitno-obrazovnih načela.

Prema hrišćanskoj pedagogiji moralno vaspitanje ulazi kao element vođenja

čoveka prema eshatonu, tj. prema zadnjem cilju, a to je Bog. Pestalozzi kao osnovni cilj

moralnog vaspitanja postavlja harmonijski razvoj čovekovih snaga: uma, srca i ruke u pravcu

razvoja pune čovečnosti.

Uveren, da se pomoću vaspitanja mogu ukloniti društvene suprotnosti i spasiti

narod od bede, on od početka vaspitanje usmerava socijalnim putem. U skladnom povezivanju

materijalne delatnosti i duhovne aktivnosti u procesu vaspitanja, Pestalozzi je video jedini put

kojim se deca mogu osposobiti za budući život.

Pestalozzi je imao poseban odnos prema crkvi i religiji. Nije bio protivnik crkva,

ali nije bio ni saglasan sa mnogim njenim postavkama. On se protivio crkveno-dogmatskoj

religiji, iako je prihvatao neke njene elemente. Oštro je osuđivao zloupotrebu vere od strane

crkvenih ljudi i njihovih organizacija..Odbijao je svaku pozitivnu religiju koja se temelji na

mehaničkom učenju katekizma i dogmatike u kojoj prevladavaju zahtevi, propisi i sankcije.

Ipak, Pestalozzi je bio duboko pobožan i verovatno dobar hrišćanin. Međutim, religiju je

doživljavao na svoj način. Slično kantovim i Fichteovim shvatanjima religije i Pestalozzi je

temeljio svoja religijska shvatanja na moralnim i praktičnim razlozima. Zato je religijsko

vaspitanje dovodio u usku vezu sa čovekovom moralnošću i moralnim vaspitanjem.

U skladu sa racionalističkim pogledima, Pestalozzi je prihvatao prirodnu religiju.

Prava vera se ne zasniva na pojmovnom shvatanju boga koji stoji izvan i iznad čoveka, koji

66

sve vidi, zna i koji nagrađuje i kažnjava. Njegov bog se nalazi u samom čoveku, u njegovom

srcu, on izvire iz čovekove potrebe, htenja i odnosa prema svetu, ljudima i samom sebi. Čovek

ga upoznaje svojim životom, radom i moralnim delovanjem.

Iako je Pestalozzi razvoj moralne svesti usko povezivao sa moralnim osećanjima,

moralni život ne potčinjava zahtevima ni jedne pozitivne religije koje imaju autoritet kaznene

sankcije. On nije dovodio čovekov moral u vezu sa religijom u smislu potčinjavanja njegove

volje zahtevima objavljenje istine.

Pestalozzi odbija moralno vaspitanje koje pretendira na večnost i nepogrešivost.

Njemu pretpostavlja opštečovečanski moral u kojem su moralni i religijski osećaji vezani tako

da jedni druge pretpostavljaju, uslovljavaju i javljaju se kao zahtevi čovekovog života. Oni

proizilaze iz čovekovog srca, iz njegovih osećanja i nisu podložni vrhunskim zapovedima u

smislu pozitivne religije.

Religijsko-moralno vaspitanje ima pre svega za cilj razvoj religijsko-moralnih

osećanja i pobuda da se tako živi, razvoj unutrašnjih sila i opšte oblikovanje čovekove

čovečnosti. Temelj moralno-religijskog vaspitanja se nalazi u porodici. Na osnovu prirodnog

odnosa između majke i deteta, njene brige i ljubavi prema njemu, rađaju se prva moralno-

religijska znanja. Zato prava religioznost nije rezultat učenja i spoljašnjih uticaja, već

posledica razvoja detetovog života. Detetova ljubav prema prirodi, životu i ljudima predstavlja

suštinu religijskih i moralnih osećanja. Ona treba da čini prirodnu osnovu moralnog vaspitanja

(Čop, 1980).

3.6.2. Demokratsko i svetovno moralno vaspitanje F.A.W. Diesterwega

Friedrich Adolph Wilhelm Diesterweg (1790-1866) je rođen 29. oktobra

1790,u Zigenu, u Nemačkoj.

Diesterweg je zastupao ideju opštečovečanskog obrazovanja. Škola mora biti

nosilac čovečnosti i humanosti jer odgaja ljude i građane, a ne „prave Pruse“. U jednom od

svojih članaka obraća se učiteljima pa naglašava: „Govori i misli: čovek-to je moje ime,

Nemac-to je moje prezime.“ Poznata je i njegova izreka: „Ljubav prema čovečanstvu i ljubav

prema domovini moraju ići ruku pod ruku.“

67

U temelje pedagoških nazora Diesterweg je postavio tri principa: samoradnju, prilagođavanje

prirodi i prilagođavanje kulturi. Odgajanje, govorio je Disterveg, kreće se samo u granicama

samoradnje, pa je i glavni cilj onog koji odgaja razvijanje samoradnje u detetu (Kuka, 2006).

Diesterweg je široko postavio vaspitni cilj. Čoveka, koji se nalazi u središtu

vaspitne aktivnosti , potrebno je vaspitavati u skladu sa opšteljudskim etičkim vrednostima:

istinom, dobrom i lepotom. Društvene, kulturne i etičke vrednosti nisu konačne i za uvek date.

One su zadate, menjaju se i razvijaju kao što se razvija društvo, kultura i čovek. Samim tim i

vaspitanje treba menjati i prilagođavati potrebama društva i pojedinca. Kao viši vaspitni ideal

istakao je razvoj čovekovih duševnih snaga na osnovu načela samovaspitanja, a u skladu sa

dečjom prirodom i kulturnim potrebama društva.

Sa svojim svetovnim pedagoškim idejama i didaktičkim postavkama Diesterweg

se odlučno suprostavljao vaspitnom cilju, duhu i organizaciji stare feudalno-crkvene škole.

Umesto tipičnog podanika državi i crkci, on je tražio vaspitanje slobodne i celovite ličnosti.

Pod njegovim uticajem moralno vaspitanje se postupno usmerava kao svetovnim

kriterijumima, a time i praktičnim potrebama društva.

Prema crkvi i religiji Diesterweg je, kao i većina pedagoga prosvetitelja, zauzimao

negativan stav. Crkvu, posebno katoličku, smatrao je pomoćnicom i zaštitnicom političkih

režima. Zato je njegova politička borba istovremeno bila i borba protiv crkve, njenog uplitanja

u društveni život zemlje, a naročito protiv njenog uticaja na školu i vaspitanje.

Prema religiji kao društvenoj činjenici, odnosio se prilično tolerantno. Poput

Pestalozzija sledio je prosvetiteljska religijska shvatanja. prihvatao je naturalističku filozofsku

koncepciju religije. U tom pogledu je bio vrlo blizak Rousseauu. Religiju svodi na opšti pojam

o Bogu, pa je is am živeo u jednom pola teološkom, pola filozofskom raspoloženju. Religija,

prema njegovom shvatanju, mora biti opšteljudska i zajednička svim ljudima. Ona ne sme biti

dogmatična i konfesionalna, niti se može temeljiti na vernosi i apsolutnom potčinjavanju ljudi.

U moralnom vaspitanju, Diesterweg se oštro suprostavljao mehaničkom usvajanju religijskih

normi: da se po njima postupa, iako ih deca ne razumeju. Oni nemaju dovoljno razvijene

duševne sposobnosti da shvate teološko-konfesijske pojmove. Moralno vaspitanje treba

osloboditi dogmatske religijske nastave i mehaničkog usvajanja religijskih pojmova.

68

Kao protivnik svake dogmatske verske nastave, Diesterweg zahteva modernu,

humanitarnu i nacionalnu školu koja će moralno vaspitavati sa zajedničkom religioznom

nastavom za svu decu. Upravo zbog toga traži svetovni nadzor nad školom (Čop, 1980).

3.6.3. Ateističko moralno vaspitanje kod Wandera

Karl Friedrich Wilhelm Wander (1803-1879) bio je reformator, političko-

pedagoški radnik i najradikalniji predstavnik nemačke demokratske pedagogije. U svom

socijalno-pedagoškom pogledu je bio krajnje levo orijentisan. Intezivno je razvijao svoje

društveno –političke i pedagoške poglede. Njima je izvršio snažan uticaj na javno mišljenje u

doba političke reakcije nakon 1848. godine.Političku sloboodu naroda je dovodio u vezu sa

obrazovanjem i vaspitanjem. Politički rad je smatrao važnom pedagoškom misijom, a

obrazovanje glavnim sredstvom političkog prosvećivanja naroda.

Prema njegovom shvatanju prava sreća naraoda se nalazi u njegovom obrazovanju.

Sloboda i blagostanje se može ostvariti opštenarodnim i svetovnim obrazovanjem. Pri tome

moralno i političko vaspitanje stavlja na prvo mesto.

Po uzoru na Pestalozzija i Diesterwega, Wander je isticao razvitak čovekovog uma

kao i sposobnost samostalnog mišljenja najvažnijim zadatkom škole. U tome je video i uslov

za čovekov moralni razvoj.

Tražio je da moralno vaspitanje bude oslobođeno od svih spoljašnjih uticaja koji

ga mogu sputavati i kočiti njegov razvoj. Tu je, u prvom redu, mislio na crkvu i njen uticaj na

moralno vaspitanje. Prema njegovom mišljenju, konfesionalna škola, s obzirom na misiju i

vaspitne zadatke, ne može pružiti opštečovečansko moralno vaspitanje koje bi doprinosilo

sreći i napretku naroda. Zato je odlučno tražio odvajanje škole od crkve, uticaja religije i

sveštenstva na moralno vaspitanje, a zatim njegovo povezivanje sa životom i njegovim

potrebama (Čop, 1980).

69

3.6.4. Dittesovo moralno vaspitanje oslobođeno od religije

Friedrich Dittes (1829-1896) bio je najnapredniji austrijski liberalni pedagog

demokrata u drugoj polovini XIX veka. U određivanju vaspitnog cilja Dittes je polazio od

Pestalozzijevih ideja koje su imale osnovu u pedagogiji prosvetiteljstva. Čoveka je postavio u

središte svog vaspitnog rada. Smatra da se vaspitanjem treba podsticati razvoj čovekovih

duševnih sposobnosti prema načelima čovečnosti, prirodnosti i zahtevima vremena.

Dittes je pretpostavljao opšteljudski i kosmopolitski ideal čoveka svakom drugom vaspitnom

cilju. Zato je po uzoru na naturalističku i filantropističku pedagogiju, zahtevao uklanjanje svih

uticaja koji u vaspitanju dovode do podvajanja i razlika između ljudi.

Religija, prema Dittesovom mišljenju, nije ništa drugo do društveno-istorijska

pojava koja je uslovljena nužnošću čovekovog razvoja. Religijska osećanja i zamisli ne potiču

od spoljnih psiholoških činilaca. Oni su samo odraz čovekove prirodne potrebe da

ovozemaljski život nadoknade božanskim svetom. Religija je, po njemu, prema tome skup

svih duševnih tvorbi (spoznaja, težnji i verovanja), koje se odnose na božansko i nadčovečno i

koje unutrašnjem i spoljašnjem opštenju ljudi između sebe prodaje nadzemaljske razloge

(motive i svrhe). Ovim svojim pogledima, Dittes se znatno približio ateizmu.

Zbog toga, Dittes je zauzimao vrlo radikalan stav u pogledu odnosa crkve i škole.

Energično je zahtevao odvajanje škole od crkve, udaljavanje sveštenstva iz obrazovne

delatnosti i oslobađanje školskih ustanova od svakog uticaja pozitivne religije. Po njegovom

mišljenju, sveštenici unose u obrazovanje dualizam koji šteti njegovom jedinstvu i napretku.

Tek kada se odvoji škola od crkve i svešteničkog uticaja, tada će se sama po sebi slobodno

razvijati.

Sa druge strane, Dittes nije bio protiv religije uopšte niti religijskog vaspitanja u

jedinstvu sa moralnim vaspitanjem. On se suprostavljao dogmatskoj religiji, njenim

ustanovama i konfesionalnom sistemu uopšte. Po njegovom mišljenju je takva religija

podsticala razvoj fanatiyma, lukavstva i netrpeljivosti, što vodi ka nemoralnom razvoju

ličnosti mladih. Nasuprot tome, moralnim vaspitanjem treba podsticati religijski razvoj u duhu

onih religijskih načela koja svi narodi prihvataju, u koje veruju i koje zastupaju. Za njega, u

moralnom smislu, najveću vrednost ima religija koja se temelji na prirodi, srcima ljudi i

samom životu. To je religija koja se veže uz čovekova osećanja, volju i moralni život. Ako je

70

zadatak škole, između ostalih, da moralno vaspitava i podstiče razvoj moralnih osećanja, onda

ona ne sme da ispusti iz svojih ruku ni religijsko vaspitanje i obrazovanje. Stoga Dittes

predlaže da nastavu religije mora predavati učitelj, a ne sveštenik (Čop, 1980).

3.6.5. Herbartovo versko-politički obojeno moralno vaspitanje

Nemački pedagog i filozof Johann Friedrich Herbart (1776-1841), stvorio je u

prvoj polovini XIX veka jedan celovit sistem pedagoškog mišljenja koji je skoro oko sto gina

uticao na pedagošku teoriju i školsku praksu većine zemalja evropskog i američkog kontinenta.

Nastanak pedagogije kao samostalne, moderne nauke, a pogotovo njen status univerzitetske

naučne discipline, vezuje se zaime i stvaralaštvo ovog povučenog nemačkog profesora, čije su

ideje bile slavljene i kritikovane, prihvatane i odbacivane i dugom vremenskom kontinuitetu

(Radulaški, 2008).

Polazeći od svoje psihologije, Herbart osniva srećno postavljenu i izvedenu

pedagogiju u kojoj njegovo učenje ima najdubljeg uticaja. On osniva naučnu pedagogiju koja

cilj vaspitanja pozajmljuje iz etike, a znanja o sredstvima vaspitanja iz psihologije.

Moralnoj filozofiji, međutim, Herbart je hteo da osigura potpunu nezavisnost i

samostalnost od psihologije i metafizike. Toga radi, on polazi od činjenice da pored teorijskih

sudova postoji ocenjivanje, u kojem se izražava odobravanje ili neodobravanje nečega bez

obzira na način kako to nešto postaje. Takva očekivanja se tiču uvek relacija među

predstavnim sadržajima, i ukoliko su oni komplikovaniji, utoliko manje može ocena biti

prvobitna (Petronijević, 1982).

U određivanju ciljeva i zadataka moralnog vaspitanja, Herbart je polazio od pet

večnih i nepromenljivih moralnih ideja (ideja dobrote, prava, pravednosti, savršenstva i

unutrašnje slobode). Preuzima ih iz idealističke filozofije. Na osnovu njih Herbart određuje

kriterijum čovekove moralne vrednosti i moralnog delovanja. Izvor morala nije u čoveku,

njegovom sudu ili volji kao kod Kanta i Fichtea, već u prilagođavanju njegove volje

spoljašnjim uticajima, tj zahtevima koji proizilaze iz večnih moralnih ideja.

Sa svojim isključivo moralno-političkim obeležjima ove ideje ozakonjavale su

postojeće kapitalističke društvene odnose i služile su kao regulativni princip svakog ljudskog

71

delovanja. U pedagogiji su predstavljale važnu ideološku osnovu, jer su opravdavale klasni

karakter buržoaskog vaspitanja i pridonosile ostvarivanju mnogih praktičnih vaspitnih

zadataka. Osnovni stavovi koji iz njih proizilaze propisivali su odnose među ljudima i

pojedinca prema društvu, državi, crkvi i slično.

Moralno-političko vaspitanje u Herbartovim idejama nije se protivilo crkvenim

religiozno-etičkim vrednostima. Naprotiv, one su predstavljale određeni kompromis između

svetovnog i verskog, između države i crkve. Jer, dok su verske dogme upravljale ljude prema

bogu, njegove moralne ideje pretpostavljale su vaspitanje prema zahtevima političkog poretka.

Jedne i druge težile su istom cilju: vaspitanju poslušnog, pobožnog, podložnog i odanog

čoveka političkom režimu i crkvenom autoritetu.

U herbartovom pedagoškom sistemu religija zauzima važno mesto. Po njegovom

mišljenju religija kao životno-emocionalna potreba, osnov i dopuna čovekovog života ima

značajnu socijalnu funkciju. On smatra da se ona razvija iz osećanja zavisnosto od višeg bića,

a manifestuje se kroz religijska osećanja prema bogu. Po njegovom mišljenju religija znatno

doprinosi razvoju osećaja smirenja. No, Herbart je dobro shvatio i društveno-političku ulogu

religije. Zato je u svom pedagoškom sistemu pridavao izuzetnu važnost religijsko-moralnom

vaspitanju. Zahtevao je da se još od ranih dana počnu buditi religijska interesovanja kod dece.

On se upravlja na sudbinu ljudskog roda i odnos prema najvišem biću. Religijsko vaspitanje

pridonosi da se u dečjoj duši zauvek učvrste nepomućena verska osećanja i čvrsta religijsko-

moralna uverenje.

Verska nastava imala je, pored ostaloga, zadatak da razvija trpeljivost i prema

onima koji se ne slažu ili se protive određenoj konfesiji. Temeljila se na onome što je

karakteristično za za određenu veroispovest, ali je polazila i od onoga što je zajedničko svim

hrišćanskim religijama. Herbart smatra da se religija ne može prikazivati kao istorijska

činjenica. Zato je preko potrebno da se nastavnik koristi prikladnim i aktuelnim

svedočanstvima prirode u religijsko-moralnom vaspitanju.

Herbartova koncepcija moralno-religijskog vaspitanja je nailazila na odobravanje

crkvenih krugova. Iako je njegov pedagoški sistem u prvom redu bio namenjen modernim

idejama i potrebama države, a tek posredno hrišćanskim načelima, on je znatno bio prožet

religijsko-moralnim ciljem. Zato ga crkva i konzervativni krugovi potpuno prihvataju. Tim

više što je crkva i njegovo vreme, a to je vreme vladavine Svete alijanse, imala jak uticaj na

72

školstvo. Sa druge strane, Herbartova pedagogija u ničemu se nije sukobljavala sa pravilima

hrišćanskog morala. Naprotiv, mnoge svoje ideje je crpela iz religiozno-moralnih načela (Čop,

1980).

3.6.6. Religijsko-utilitaristička koncepcija moralnog vaspitanja Herberta Spensera

Herbert Spencer (1820-1903) je bio najpoznatiji engleski filozof, sociolog i

pedagog pozitivističkog smera. Kao izraziti predstavnik liberalne buržoazije razvio je

utilitarističko pedagoško učenje na strogo pozitivističkim i evolucionističkim socijalno-

filozofskim osnovama. U svojem poznatom pedagoškom delu O vaspitanju intelektualnom,

moralnom i fizičkom razradio je svoje pedagoške ideje u skladu sa opštim pojmovimasvoje

teorije evolucije i sa utilitarističkog gledišta. Osnovni zadatak vaspitanja je pripremiti čoveka

za životnu borbu u duhu životnog utilitarizma. Praktična korist treba da postane osnovni

regulator čovekovog mišljenja i delovanja. (Čop, 1980).

Moralno delovanje on posmatra kao zaseban deo opšteg delovanja koje je

upravljeno na održanje života. Dela se razlikuju od ostalih radnji time što su radnje sa ciljem, i

razvitak delanja ide u pravcu sve većeg prilagođavanja radnji na ciljeve, specijalne ciljeve

produženja i pojačanja života. Dobrim delanjem nazivamo, prema tome, delanje koje je jače

razvijeno, koje brzo odgovara postavljenim ciljevima; rđavo, slabije razvijeno, koje ne

odgovara ili je suprotno tim ciljevima. Sa fizikalnog gledišta, moralno delanje se karakteriše

kao delanje koje je vezanije, određenije i raznovrsnije od nemoralnog. Savestan čovek je

mnogo tačniji i određeniji u svojim radnjama od nesavesnog. Sa biološkog gledišta moralne su

radnje one koje stoje u vezi sa održanjem organskog života. Kako je osećanje po život

organizma od presudnog uticaja i zadovoljstvo u sebi sadrži direktno povećanje, a bol

slabljenje života, to su moralne radnje u isto doba radnje koje donose sobom zadovoljstvo. To

isto potvrđuje i psihološko gledište, samo što ono još dodaje da u toku razvića viša

reprezetativna osećanja dobijaju prevagu nad prezentativnim neposrednim osećanjima, i to

takvu prevagu da izgleda kao da ova poslednja ne moraju i ne smeju igrati u moralnom delanju

nikakvu ulogu, što je međutim pogrešno, kaže Spencer.

73

Pošto je pokazao ulogu moralnog delanja sa gledišta fizičkog, psihološkog, biološkog i

sociološkog, Spencer kritikuje glavne-moralne teorije. On je odsudni protivnik formalne etike

koja, bilo u volji božijoj, bilo u nekakvom apstraktnom zakonu (Kant) nalazi osnov morala.

On je protivnik i utilitarne etike, koja u korisnom nalazi principe etike. Spencer se ipak slaže

sa utilitaristima utoliko što uzima, kao i oni, da je zadovoljstvo poslednji cilj moralnog delanja,

jer ono zavisi od izvesnih uslova. Mada on kaže da utilitaristička etika greši kada odriče

potpuno apriorne moralne ideje u nama. Kao što je empirizam teorije saznanja pogrešan

ukoliko odričeapriorne ideje u nama, tako je isto pogrešan i ovaj moralni empirizam. Spencer

apriorno-logične ideje svodi na nasleđeno iskustvo predaka, a u etici on apriorne moralne ideje

svodi na iskustvi predaka. Apriorne moralne ideje nemaju karakter apsolutne nepromenljivosti

kakav imaju apriorne logične ideje. Moralne ideje su se razvile postepeno (evolucionistička

etika) sa razvitkom čoveka i društva, pa izvestan kompleks moralnih ideja važi za društvo koje

ga je proizvelo (Petronijević, 1982).

Spencer je posebnu važnost pridavao moralnom vaspitanju. Zasniva ga na etičkim

načelima koje izvodi iz pomenute ideje evolucije. Moralni život ne odvaja od se prema

apriornim i večnim idejama, kao kod Herbarta, crkvenim dogmama ili posebno ustanovljenim

društvenim načelima. Naprotiv, zakoni evolucije u anorganskom i organskom svetu ujedno sui

zakoni moralnog života. Objektivno ne postoji apsolutno dobro i apsolutno zlo. Dobro je ono

što pridonosi ostvarenju čovekovih ciljeva, unapređuje njegovo samoodržanje i podstiče svrhu

i cilj njegovog života. Individualna sreća je osnovni motiv, cilj i metilo etičkog delovanja. Ona

je krajnji cilj života. Nasuprot moralistima, koji trpljenjem i asketskim životom punim

odricanja traže sreću u sjedinjavanju sa bogom, prema Spencerovom učenju, čovekova sreća

se nalazi na ovom svetu.

Svojom pozitivističkom etikom i praktičnom svrhom moralnog vaspitanja,

Spencer je težio vaspitanju ličnosti u duhu kapitalističkog društva. Lična korist i večna borba

za opstanak kao glavni etički ideal treba da pridonese konkurentskoj borbi za ekonomski i

društveni prestiž, a time i jačanju kapitalističkog društva. Zbog toga njegova koncepcija

moralnog vaspitanja nije mogla u celini nikada biti napredna, jer je bila samo odraz

kapitalističkog društva u cvatu i idejna potvrda kapitalističke eksploatacije.

U skladu sa svojim pozitivističkim i evolucionističkim filozofskim shvatanjima,

Spencer određuje svoj odnos prema bogu i religiji. On je pokušao da izmiri nauku religiju time

74

što je svakoj od njih odredio područje delatnosti i postavio granice među njima. On kaže da se

religija bavi onim što je nedokučivo, a nauka istražuje ono što se može spoznati, sa tim da ni

jedna, ni druga ne smeju zalaziti u područje druge, inače religija postaje nedreligijskom, a

nauka nenaučnom. Mada, Spencer je ipak pronašao jednu tačku u kojoj se mogu složiti ili u

sklad dovesti religija i nauka. I jedna i druga spoznaje, da su sve stvari objava moći, koja

premašuje naše spoznaje.

Nasuprot Pestalozzijevoj i Diesterwegovoj vaspitnoj koncepciji koja teži

vaspitanju čoveka u celini, Spencerov vaspitni utilitarizam prilično je jednostran. U vaspitnom

cilju preovladava praktična korist, naspuprot moralnoj strain života. Zahtevajući vaspitanje

čoveka za njegovu delatnost, zaboravljao je čovekovu ličnost.

Njegova religijska koncepcija vaspitanja je imala za cilj da otupi oštricu

društvenih suprotnosti i da doprinese opštem izmirenju među klasama. U svojim delima,

Spencer se često poziva na boga, njegovu prisutnost, uticaj i delovanje u svetu. prema

njegovom učenju svet je delo božijeg uređenja. iz toga sledi da sve ono što nije u skladu sa

prirodom i njenim zakonima unapred je osuđeno na neuspeh (Čop, 1980).

3.6.7. Demokratičnost i slobodoumlje u moralnom vaspitanju K.D. Ušinskog

Konstantin Dimitrijevič Ušinski (1824-1870) je najveći ruski pedagog i osnivač

ruske pedagoške nauke. Svetovnu pedagošku misao je razvijao na dostignućima napredne

evropske filozofije i pedagogije od nekoliko vekova pre. Ušinski je izvršio temeljnu kritiku

carističke škole i njenog skolastiško-formalističkog vaspitanja.

Njegova vaspitno-obrazovna koncepcija je bila u celini prožeta naprednim

demokratskim i svetovnim shvatanjima. Vaspitanje je zasnivao na širokim i temeljno

proučenim osnovama psihologije i društvenih nauka. Time je mimoilazio državno-crkvenu

ideološku osnovu na kojem se temeljilo dotadašnje moralno vaspitanje.

U određivanju cilja i sadržaja moralnog vaspitanja je polazio od stvarnih činjenica

i životnih potreba. Nasuprot uskim birokratsko-crkvenim vaspitnim načelima, Ušinski je

svestrani razvoj čoveka u telesnom, umnom i moralnom pogledu postavio kao osnovni

vaspitni cilj. Slično Owenu, zastupao je antropološki princip u vaspitanju. Njegovo shvatanje

75

je potpuno suprotno crkvenim i birokratsko – klasnim pogledima na čoveka i njegovu ulogu u

društvu.

Moralnom vaspitanju je pridavao naročitu važnost. Glavni zadatak moralnog

vaspitanja, prema Ušinskom, je razvijanje onih karakternih crta koje podstiču razvoj opšte

čovečnosti: pravednosti, čestitosti, marljivosti, discipline, ljubavi prema čoveku, patriotizma i

osećaja društvene obaveze.

Rad ima prvorazredno značenje za ostvarivanje ovih moralnih vrednosti. On

predstavlja ne samo važno sredstvo moralnog vaspitanja, već i uslov razvitka duhovne i

materijalne sreće čoveka i društva. Zato je Ušinski odlučno istupao protiv moraliziranja i

moralnih pouka i vaspitanju. Moralne pouke se mogu intelektualno usvojiti, ali ne moraju

imati uticaj na čovekov život. Ovim se direktno suprostavio ne samo crkveno-teološkom

sadržaju moralnog vaspitanja, već i postupcima njegovog ostvarenja.

Ušinski je smatrao da crkva stoji u raskoraku sa čistom religijom. Zato se

suprostavlja crkvi kao instituciji, njenoj dogmatic i njenim institucionalnim načelima

vaspitanja i obrazovanja. Crkva ga je zato često napadala. Njegove knjige su bile često

zabranjene zbog mnogih materijalističkih misli. Pa ipak nije se potpuno odvojio od religije.

Nasuprot, institucionalnoj religiji Ušinski je pretpostavljao čistu religiju koja proizilazi iz ideje

prvobitnog hrišćanstva. Bio je uveren da čista religija sa svojim moralnim elementima , koristi

narodu i da predstavlja snažno sredstvo moralnog vaspitanja. Moral koji se formira na osnovu

hrišćanske reči, čistog hrišćanskog života i delovanja dobija patrijarhalno značenje. čista

religijska uverenja služe kao zaštitni okvir moralnim vrednostima što ih ljudi usvajaju. Prema

njegovom mišljenju ljudi koji žive patrijarhalnim životom, daleko od industrijskih sredina i

civilizacije, moralniji su, je rim moral počiva na religijskim osnovama. Zato je pravu

hrišćansku religiju, ali ne i crkvu kao instituciju, smatrao važnim vaspitnim elementom,

pogotovo u seoskoj sredini. U religijskim obredima video je jak vaspitni uticaj (Čop, 1980).

3.6.8. Antireligijsko moralno vaspitanje socijalista utopista

Socijalisti utopisti su verovali u čovekovu prirodnu dobrotu, Ljudske mane i

nedostaci su samo posledica loše socijalne i političke organizacije društva. Idejni oslonac u

76

teoriji utopijskog socijalizma postavljaju Saint-Simon (1760-1825) i Charles Fourier (1772-

1837) u Francuskoj, kao i Robert Owen (1771-1858) u Engleskoj.

Prema Owenovom učenju, čovekov karakter je proizvod sa jedne strane, urođene

konstitucije, a sa druge strane, okolnosti u kojima se čovek nalazi za vreme svog života, a

naročito za vreme svog razvitka. Ovo shvatanje se direktno protivilo crkvenom načelu da je

čovek proizvod slobodne volje koju samo treba uskladiti sa otkrivenom istinom.

U novim društvenim odnosima i reformi vaspitanja Owen je video osnovni uslov

čovekovog napretka. Na toj pretpostavci su socijalisti utopisti razvijali svoje poglede na

vaspitanje, naročito na moralno vaspitanje. Kao i francuski materijalisti, verovali su u njegovu

svemoć. Svaki čovek po svojoj prirodi je sposoban za svestrano vaspitanje i obrazovanje.

Društveno-političko i pedagoško učenje socijalista utopista se sukobljavalo sa

osnovim postavkama hrišćanske religije. Po njihovom mišljenju, hrišćanske konfesije su

predstavljale negaciju religiozne prakse prvobitnog hrišćanstva. Crkvu su smatrali ustanovom

koja svojom politikom podržava i ozakonjuje socijalnu nepravdu u društvu. Religijski

institucionalni sistemi čija je etika protivna jevanđelju, doprinosi porobljavanju čoveka i

sputavanju njegove ličnosti. Prema Owenovim rečima, pretvaraju ga u slabu i glupu životinju.

Stoga su pozitivne religije sa njihovim dogmama, propisima i obredima smatrali herezama u

odnosu na prvobitno hrišćanstvo.

Saint-Simon nasuprot institucionalizovanom hrišćanstvu, proglašava novo

hrišćanstvo. Smatrao je da su postojeće crkve i njene institucije izneverile etičke ideale

prvobitnog hrišćanstva. Zato potpuno negira crkvenu religioznu praksu i traži povratak na

iskonsko hrišćanstvo. Njemu namenjuje važnu socijalnu, političku i etičku ulogu i vidi ga kao

veoma bitan deo moralnog vaspitanja mladih. Novo hrišćanstvo bi pridonelo ostvarenju nove

društvene organizacije u kojoj bi vladala socijalna jednakost i sreća ljudi.

I Charles Fourier vidi u reformiranom hrišćanstvu i njegovoj prvobitnoj etici

osnovno sredstvo u moralnom vaspitanju. On veruje u religioznu ideju i božanski podsticaj za

novi društveni poredak. On je takođe smatrao da je bog dobar i pravedan, ali das su loši oni

koji rade u njegovo ime. Po njemgovom mišljenju, ljudi će se oduševiti za boga kada budu

dobro živeli. Stoga je religiji u interesu da se što pre ukine društvena nejednakost.

Međutim, Robert Owen izražavao je posve drugačije religiozne poglede, iako je

živeo u Engleskoj, tradicionalnoj zemlji hrišćanstva. Na osnovu njegovog odnosa prema crkvi,

77

gotovo da se može govoriti o ateizmu. U hrišćanskim religijama je video uzrok ljudske

nesreće i bede. Religiju je smatrao kočnicomdruštvenog razvoja, pravilonog moralnog

vaspitanja i obrazovanja. On smatra da je potrebno umesto postojećih religija, uvesti prirodnu

religiju. Pomoću koje se mogu moralno vaspitavati mladi i kojom se mogu otkloniti

ugnjetavanje, beda i predrasude, a učvrstiti mir, razum, istina, Pravda, ljubav i sreća u društvu.

Pedagoške misli socijalista utopista u celini su prožete svetovnošću. U njihovom teorijskom i

praktičnom moralno vaspitnom delovanju preovladava antireligiozna koncepcija vaspitanja. I

pored toga što su Saint-Simon i Fourier tražili savezništvo u obnovljenom hrišćanstvu, religija

nije uveliko uticala na njihovu vaspitnu misao. Pogotovo nije imala nikakavo značenje kod

Owena. Slično francuskim materijalistima otklanjao je svaku mogućnost uticaja religije na

vaspitanje. Crkvi je osporavao tradicionalno pravo na školu, moralno vaspitanje i obrazovanje.

Tražio je vaspitanje bez religije. Otvoreno je izražavao svoje antihrišćanske i ateističke

zahteve (Čop, 1980).

3.6.9. Moralno vaspitanje Marksa i Engelsa u ateističkom duhu

Marksizam je filozofsko učenje i političko-ekonomska ideologija koja je nastala

polovinom 19-og veka. Njeni tvorci su nemački mislioci Karl Marks(po kome ova dokrina i

nosi ime) i Fridrih Engels. Imajući u vidu da se marksizam, u svojoj ne tako dugoj istoriji,

razvio u niz srodnih učenja od kojih su neka bila primenjena i implementirana u pojedine

političke zajednice, kao i negativne posledice koje su pojedina od tih učenja

proizvela(staljinizam).

Karl Marx (1818-1883) je nemački filozof, ekonomski teoretičar, novinar i

revolucionar. Poreklom je Jevrej, iz bogate porodice. Studirao je pravo, istoriju i filozofiju.

Fridrih Engels(1820-1895) je nemački filozof i revolucionar. Poreklom je iz religiozne i

bogate trgovačke porodice. Nakon boravaka u Berlinu i Engleskoj, gde je radio trgovačke

poslove u očevoj firmi, odlazi u Pariz, gde se upoznaje sa Marksom 1844. godine (Petrović,

2010).

Marx i Engels su prvi ukazali da vaspitanje kao bitna kategorija društvenog života

proizilazi iz praktičnih socijalnih odnosa. Protivrečnosti u vaspitanju proizilaze iz klasnih

78

suprotnosi u društvu i vaspitanje poprima klasno-politički karakter. građanska pedagogija nije

poznavala ovu zakonitost. Stoga je napredna pedagoška teorija u XIX veku, pored niza

materijalističkih pedagoških postavki, sadržavala i mnoge idealističke elemente.

Marx i Engels su isticali veliku društvenu ulogu moralnog vaspitanja. Nasuprot

učenju materijalista prosvetitelja o jednostranom uticaju društvene sredine na razvoj čoveka,

oni su smatrali da se čovek razvija u aktivnom odnosu prema toj sredini. U ovom

međusobnom uticaju moralno vaspitanje ima prvorazredno značenje. Inače je zadatak

vaspitanje da se čovek osposobi u moralnom, intelektualnom i radnotehničkom pogledu za

borbu protiv nepovoljnih društvenih prilika. U aktivnom odnosu prema sredini, čovek je menja,

a time menja i samog sebe. To je osnovni zakon njihove pedagoške koncepcije.

Marx i Engels su posvetili znatnu pažnju religijskim pitanjima. Na to su bili

prisiljeni iz dva razloga. Kao prvo, radi izgradnje sopstvenog filozofskog pogleda na svet. Kao

drugo, zbog društveno-političke uloge crkve i religije u društvu. Mada nikada nisu istupali

protiv religije kao društvene činjenice. Oni su izvršili temeljnu logičko-filozofsku i etičku

kritiku religije, religije kao pogleda na svet i religije kao ideološkog oslonca reakcionarnog

političkog poretka. Ukazali su na to da je religija predstavljala u gotovo svim društvenim

sistemima važno ideološko sredstvo duhovnog potčinjavanja ljudi.

Oni su ukazali na to da je oslobađanje čoveka od religije važan preduslov njegove

duhovne slobode. Ipak, ovo se ne postiže jednostavnim prosvećivanjem, kako su to zamislili

materijalisti prosvetitelji. Ako religiozna načela proizilaze iz čovekove materijalne i društvene

ograničenosti, potrebno je stvoriti najpre materijalne i društvene uslove da bi preovladala

svetovna ograničenost, a sa njom i religijske iluzije.

Marx i Engels religijskom vaspitanju u moralnom smislu suprostavljaju njegov

korelat – ateističko vaspitanje. U njemu vide pretpostavku ne samo čovekove duhovno-etičke

emancipacije i socijalne slobode, već i važno sredstvo društvenog napretka.

Ateističko moralno vaspitanje predstavlja društveni čin za čovekovo oslobađanje

odsvetovne i duhovne zavisnosti i konstitutivni element razvoja celovite i integrisane ličnosti.

Moralno vaspitanje bez religije, treba da doprinese opštoj borbi za oslobođenje

ljudi od ekonomske i društvene potčinjenosti. Ne samo vaspitanje bez religije, već pravo

antireligijsko vaspitanje čija je osnova borbeni ateizam (Čop, 1980).

79

3.6.10. Shvatanje povezanosti religije i moralnog vaspitanja kod srpskih pedagoga XIX veka

Tokom XIX veka u Srbiji se grad i razvija pedagoška misao. Pedagoške ideje

tadašnjih pedagoga su uglavnom bile donete u Srbiju sa zapada, gde su se oni školovali i

usavršavali. To isto možemo reći i kada konkretno govorimo o shvatanju povezanosti religije i

moralnog vaspitanja. Pomenućemo neke od najznačajnih predstavnika srpske pedagoške misli

u XIX veku i njihova razmišljanja o ovoj povezanosti.

Dositej Obradović (1739-1811) bio je jedan od najznačajnijih ličnosti za razvoj

pedagogije u Srbiji. Njegov život bio je neprestano putovanje. Evropa, koju je Dositej dobro

upoznao na tim svojim dužim i kraćim putovanjima, bila je u to vreme prožeta idejama

prosvećenosti i racionalizma ne samo na filozofsko – naučnom i širem kulturno-pedagoškom

planu, već i na političkom i na svim drugim poljima života se radilo pod njenim uticajem na

oslobođenju veze od tradicije, tutorstva crkve i na novom regulisanju stvari po normama

zdravog razuma.

Dositej Obradović, iako većim delom samouk, bio je i za evropske standarde

obrazovan i veoma informisan čovek. Učio je, a i poučavao druge i tako se izražavao. Po

svome obrazovanju i po svojim delima je bio tipičan predstavnik epohe evropskog

racionalizma i prosvećenosti. Bio je eklektik od moralno – filozofskih do političkih ideja i od

pedagoških do literarnih i šire – kulturno – prosvetnih pitanja i problema.

Odnos Dositeja i pravoslavlja – posebno Srpske Pravoslavne Crkve je zanimljiv,

složen, a po posledicama i veoma ozbiljan. U svojoj kritici crkve i njenih loših običaja,

Dositej je začudo ispoljio najveću ostrašćenost, napadajući monaštvo i manastire, postove i

svetitelje. Radikalno negativan odnos Dositeja prema monaštvu je poticao iz dubljih političkih

razloga.

Pošto su ideje nemačke prosvećenosti u najvećoj meri izvršile uticaj na Dositeja,

on poput Rousseau-a veruje da je ljudska priroda dobra i da je vaspitanje skoro svemoćno.

Zato je veoma važno da se što pre počne sa vaspitanjem, jer je priroda deteta slična mekom

vosku i može se lako oblikovati.

I pored svog stava prema crkvi i monaštvu, Dositej moralno vaspitanje zasniva na

religijskom vaspitanju, zato što veliku ulogu u moralnom vaspitanju ima primer. On smatra da

treba nastojati da dete bude okruženo dobrim primerima, a da rđave treba ukloniti. Osnovna

80

vrlina njegovg moralnog vaspitanja jeste poslušnost iz koje izvire trudoljublje, zatim

čovekoljublje, istinoljublje i hrabrost. Bio je protiv surove discipline i primene telesne kazne,

osim u slučaju samovolje kod dece kada dopušta njenu primenu (Radulaški, 2008).

Dositej smatra da se u tesnoj vezi sa moralnom nastavom, koja je osnov moralnog

vaspitanja, mora upražnjavati veronauka. Predaju pojma boga i bogoljublja Dositej prikazuje

kao važnu podlogu vrline, kao apsolutno potrebnu moralnom razvoju i vaspitanju. Bogoljublje,

kaže Dositej, može snažnije nego išta da utiče na dečje postupke da ih privede vrlini. Dakle, iz

ovoga možemo videti da on smatra da je izuzetno važno da se deca uče veri i da im se pomoću

nje snažno utiskuju u dušu istinski pojmovi o bogu i njegovim odlikama, da im se duboko u

srce usađuje ljubav, zahvalnost i poštovanje prema bogu. međutim, treba da vlada jedno

trezveno bogopočitanije, jednako udaljeno kako od prostačkog sujeverja tako i od svake

lukave zatvorenosti i licemerstva (Perović, 1990).

Milovan Spasić (1818-1908) je bio političar i pedagog, doktor filozofije, načelnik

u Ministarstvu Prosvete i upravnik Uprave fondova i član Državnog saveta. Dao je veliki

doprinos za srpsku pedagogiju, a njegovo najznačajnije delo jeste Pedagoško-metodičko

nastavlenije za učitelje osnovnih škola. U ovom delu je skrenuo pažnju i na relaciju moralnog

vaspitanja i religije.

Spasić smatra, poput Dositeja, da srce i dušu dece treba od najranije mladosti

obogaćivati i pripitomljavati. On veliki značaj daje moralnom razvoju deteta. Po njegovom

mišljenju, da bi moralne predstave kod dece u punoj meri delovale i u punoj meri se prenosile,

učitelj se mora brinuti da im moralnost srce i dušu obuzima i u način mišljenja prelazi. Prve su

istina i vera, koje su najbolji garant i najsigurniji pravac za moralno vaspitavanje mladih.

Bojati se i ljubiti boga jeste početak svake premudrosti i dobrobiti. Stoga učitelj je tak koji bi

trebalo da učenika vaspitava po hrišćanskoj veri. Nju treba predstavljati deciu čistom, jasnom i

istinitom vidu, a isterati iz njih svako sujeverje i neistine.

Spasić se vodi time da moralno vaspitanje treba ostvarivati putem veronauke, jer

bez vere nema ništa dobročinjenog. Pobožnost se nalazi u svakom čoveku, i ona se počinje

buditi sa prvim znacima svesti. Ali da bi se razvila i osposobila, nužno je da deca razumeju

veru, i to putem nastave jer je takva nastava najvažnija od svih.

81

Milan Đ. Milićević (1831-1908) je ostavio iza sebe vrlo obilan i raznostruk

pedagoški rad, koji je za to vreme u Srbiji bio skoro usamljen, zato što je deo epohe koja

predstavlja početak javljanja dela i književnosti pedagoške vrste (Stanišić, 1932).

Milićevićeve Pedagoške pouke (Beograd, 1870) u određenom smislu predstavljaju

potpuni metodički priručnik za vaspitno-obrazovni rad u osnovnim školama. U njima su

prema tome opširno razlagana pitanja moralnog vaspitanja učenika. već odmah na početku

knjige je istaknuto kako je osnovni preduslov za uspešno vršenje učiteljske dužnosti

obezbeđenje moralne vlasti nad učenicima.

Prema Milićevićevom gledištu, osnovni zadatak koji se u vezi sa moralnim

vaspitanjem učenika postavlja učiteljima, jeste da kod njih razviju religiozno osećanje. Sa

obzirom na to da je religiozno osećanje sastavni deo dečje prirode, potrebno je da ga

učiteljisistematskim radom neguju i razvijaju. Ovaj rad bi trebalo da bude, ne u razložnim

analizama već u čitanju i prepisivanju kratkih pričica, pobožnih izreka u kojima bi se isticala

veličina, sila i dobrota božija. Takođe, u učenju molitava, pohađanju crkve, pričešćivanju i

smernom moljenju bogu. Ovo bi pomoglo ostvarivanju dobrog moralnog vaspitanja, tako što

bi učitelji putem religije razvijali osećanje časti i ponositosti, ljubavi prema porodici i

roditeljima, poslušnosti, čovečnosti, prijateljstvu, uslužnosti i uljudnosti, ljubavi i određenim

dužnostima prema domovini (Tešić, ).

Nikola Vukićević (1830-1910) je bio srpski pedagog i direktor Učiteljske škole u

Somboru.Kao profesor i rukovodilac Učiteljske škole, mnogo je diprineo da je ova škola, kao

najistaknutija i najuticajnija škola za spremanje učitelja, bila pedagoški centar i nosilac

razvitka pedagoške teorije i prakse.

Svoja pedagoška stremljenja tumačioje na hrišćanskoj religijii učenju austrijskih i

nemačkih pedagoga-praktičara, pa i u pogledu moralnog vaspitanja.Mada je u svojim

pedagoškim shvatanjima i radu primenjivao najsavremenija znanja, pre svega tada

najrazvijenije nemačke pedagogije, Vukićević je ostao snažno privržen hrišćanskoj veri i

Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, na čijim učenjima je, do kraja života, temeljio svoje moralno

vaspitanje i ljudska profesionalna načela. Zbog toga je, često, bio osporavan i napadan,

povremeno i na izrazito nedoličan način, naročito u pedagoškim listovima levičarskih pogleda

i usmerenja (Stepanović, 2009).

82

3.7. Tolstojevi pedagoški pogledi na povezanost moralnog vaspitanja i religije

Lav Nikolajevič Tolstoj (1828-1910) je bio ruski književnik i mislilac i jedan od

najvećih svetskih novelista. Pored svog primarnog poziva književnika, požrtvovano se bavio

pedagoškom mišlju i radom.

U svom dugom, plodnom i neobičnom životu, veliki pisac i mislilac, Lav

Nikolajevič Tolstoj, posvetio je dosta vremena, naročito u svojim poznijim godinama,

praktičnim i teorijskim pitanjima pedagoške nauke. Njegov interes za probleme vaspitanja se

javlja dosta rano, već 1849. godine, kada se upoznaje sa životom i radom Jasnopoljanske škole.

Međutim, njegovo potpunije pedagoško angažovanje počinje kasnije – šezdesetih godina XIX

veka i može se podeliti u tri perioda.

Svoje moralno vaspitanje zasniva na tome da osećanje ljubavi treba da prožima

moralne i međuljudske odnose, a pošto je smisao života u unutrašnjoj borbi čoveka sa samim

sobom, iz toga proizilazi i osnovni postulat njegove moralno – filozofsko – religiozne misli:

Ne protivljenje zlu nasiljem, jer Protivljenje zlu nasiljem protivreči zakonu ljubavi, jer

protivljenje zlu, ozlojeđujući grešnika, samo povećava greh. Takvo shvatanje odražava, po

Tolstojevom mišljenju, večne moralne zakone. Lenjin kritikuje ovaj Tolstojev stav tumačeći

ga kao ideološki odraz starog (oborenog) poretka.

Tolstoj je isticao tesnu vezu između moralnog vaspitanja i religije. On smatra da

su jedno bez drugog nezamislivi, jer jedno drugo dopunjuju, sa tim što je moral na neki način

praktična primena religije.

Pošto je smisao čoveka unutrašnji moralni preporod, Tolstoju postaju veoma

bliske ideje prirodnog, slobodnog razvoja čoveka, bez ikakave spoljne prinude ili prisile.

Teorija takozvanog slobodnog vaspitanja se uklapa u njegov raznovrsni religiozni sistem

(Radulaški, 2008).

83

3.8. Shvatanje povezanosti religije i moralnog vaspitanja u svetskoj pedagoškoj misli XX veka

Možemo reći da se u pedagoškim idejama XX veka oseća razdvajanje u shvatanju

povezanosti religije i moralnog vaspitanja. Postoje brojni razlozi zbog koji filozofi, pedagozi i

vaspitači insistiraju na programu moralnog vaspitanja koji je nezavistan od crkve i religije.

Tako, nemački pedagog Ernst von Sallwurk (1839-1926)ukazuje na to da se religija i

moralnost mimoilaze već pri svom nastajanju i da se veoma retko dodiruju tokom ovog

razvoja. Ovo svoje tvrđenje Sallwurk obrazlaže time da je moralnost prirodnog porekla za

razliku od religije čije je poreklo natprirodno. Moral se brine o zemaljskim dobrima, dok je

religija usmerena nadzemaljskom. osnova moralnosti je u zajedničkom životu, religija se

obraća pretežno usamljenima.

Friedrich Wilhelm Foerster (1869-1956), nemački teolog, filozof i pedagog,

moralno vaspitanje razrađuje sa hrišćanskog stanovišta. On ukazuje da je ipak praktično

mogućna moralna nastava nezavisno od religijskih pitanja.

Američki autori Robert Hall, teolog, filozof i sociolog, i John U. Davis, pedagog i

psiholog, u svojim razmatranjima problema religijskog i moralnog vaspitanja, smatraju da

domen moralnih vrednosti i odluka može biti odvojen od religioznih uverenja na način koji

izbegava konflikte sa religijom. Sasvim je moguće, smatraju oni, da se moralno vaspitanje

obrađuje bez religioznih pitanja. Za njih je bitno da se ljudi pridržavaju određenih moralnih

principa i uverenja, bez obzira na to da li su oni religiozni ili nisu.

D.J.O Connor, professor filozofije u Eksteru (Engleska), u knjizi Uvod u filozofiju

vaspitanja, posvetio je posebno poglavlje pitanjima odnosa između morala i religije. Na

osnovu opsežnih analiza logičke i empirijske povezanosti između moralnih zakona i njihove

pretpostavljene religijske osnove, utvrdio je da nema nikakve neophodne potrebe ili logičke

veze između religije i morala i da nije pokazano da postoji neka empirijska povezanost.

Praktični rezultati, odvajanja morala od religije, tvrdi on, nisu se pokazali gorim od rezultata

koji govore o njihovoj povezanosti. O Connor dalje navodi da ako religiozan čovek ozbiljno

prihvata moralnost, on će se ponašati prema moralnim zakonima. Međutim, i onaj koji nije

religiozan, ako prihvata moralna pravila, takođe će po njima vladati. O connor ne tvrdi da je

nereligiozna moralnost psihološki nemoguća za prosečnog čoveka, zbog čega je za stabilnost

84

društva bitno da religija, nezavisno od njenih istina, može da se ispoveda kao mera socijalne

higijene (Đorđević, 2007).

3.9. Shvatanje povezanosti religije i moralnog vaspitanja u srpskoj pedagoškoj misli XX veka

Vojislav R. Mladenović (1884 -1964) je pripadao prvoj generaciji upisanih

učenika Jagodinske učiteljske škole 1898. godine, koju završava sa odličnim uspehom. nakon

toga dobija stipendiju za studije pedagogije u inostranstvu. Njegov učiteljski školski rad je

uvek ocenjivan najvišom ocenom, ali je zato njegov vanškolski, javni i publicistički rad bio

kritikovan, pa je zbog njega bio osuđivan i kažnjavan. Svoj pedagoški rad je organizovao po

ugledu na Pestalozzija, zastupajući pedagoški realizam i kritički sloj tradicionalne pedagogije i

novija shvatanja pedagogije 20. veka.

Stoga, Mladenović se vodi Pestalozzijevim pogledima o vaspitanju, detetu i

ljudskoj zajednici, pa čak i u pogledu moralnog vaspitanja. On u moralnom vaspitanju

isključuje vežnost religijskog vaspitanja koje nameće svoje norme i zastupa stav o prirodnosti

moralnog vaspitanja. Zbog svog dela Škola i crkva, u kome se zalaže za opštu i svenarodnu

svetovnu školu, dolazi u sukob sa Arhijerejskim saborom Srpske Pravoslavne Crkve koja ga je

i tužila Ministarstvu Prosvete za bezbožnički postupak koji je protiv istočne pravoslavne vere i

njenih dogmata (Radulaški, 2008).

U čitavom periodu tzv. građanske revolucije u Srbiji (1900-1941) pedagozi svih

naučnih provincijencija zalažu se za religijsku nastavu kao konstitutivnog elementa u

izgrađivanju moralnog karaktera, za stalno moralizovanje ličnosti. Tome se suprostavlja druga

polovina XX veka. Nju karakteriše odsustvo veronauke u školskim programima i odsustvo

kontinuiteta u izučavanju religije. Nacionalni pristup bez vere u moralnom vaspitanju je

princip polaganog, ali sigurnog moralnog sunovrata i samoraziranja nacije.

Pedagoško nasleđe ovog perioda obiluje zahtevima za aktivnim vaspitanjem

uopšte, posebno u religijsko-moralnoj nastavi, jer su polazišta moralnog uzdizanja mladih kroz

ovaj vid moralnog vaspitanja negovana ne samo u dvadesetom veku. Postoji čitav niz

imperativnih zahteva za aktivnim proživljavanjem sadržaja religijsko-moralne nastave i

suzbijanja golog dogmatizma u moralnom vaspitanju.

85

Sadržaji veronauke, u XX veku, se moraju znatnijim delom tražiti u narodnoj

tradiciji. Slabljenje, pa i gubljenje tradicije utiče na već dugo izgrađivani, autentični pogled na

svet u moralnom vaspitanju i predanju našeg naroda (Ranđelović, 1995).

86

4. INTERPRETACIJA REZULTATA ISTRAŽIVANJA SA ZAKLJUČNIM RAZMATRANJIMA

Imajući u vidu da je tema našeg istrazivanja Povezanost religije i moralnog

vaspitanja u pedagogiji , na početku zaključnog dela pokušaćemo da odredimo istorijski

period nastanka pedagogije kao organizovanog i osmišljenog metoda vaspitanja. To nam je

neophodno da bi smo mogli odrediti samu genezu, odnosno vreme nastanaka te povezanosti

između religije njenog uticaja na moralno vaspitanje, kao i transfer tog uticaja na područje

pedagogije kao nauke o vaspitanju.

Pored toga, neophodno je da se osvrnemo i na osnovne definicije morala , da bi

smo znali smisao i sadržaj onoga o čemu govorimo. Najjednostavnija definicija morala može

se projektovati kao običaji ili život, tačnije kao odnos pojedinca prema društvu i društva

prema pojedincu. Ovakvom podelom dolazimo do subjektivnog (pojedinac) i objektivnog

(društvo) Ako bi smo jos detaljnije predstavili taj odnos kad je u pitanju moralno vaspitanje

onda bismo izdiferencirali hetronomnu i autonomnu moralnost. U čemu je razlika?

Hetronomna moralnost odlikuje se time da dete ne razlikuje subjektivna i objektivna iskustva

već moralna pravila prihvata kao realna postojanja i kao nepromenljive apsolute, ne

uspevajući da ih pojmi kao instrumente u ostvarivanju ljudskih ciljeva. Autonomna moralnost

doseže do nezavisnosti u moralnom prosuđivanju i moral posmatra kao sistem izražavanja

prava i obaveza jednakih. Autonomnu moralnost jedinka može da stekne tek na određenom

stepenu racionalne i emocionalne zrelosti, pa autonomnoj fazi mora predhoditi faza u kojoj su

elementi hetronomije neophodni. Ovom razlikovanju možemo dodati i empatiju, koja je važan

činilac u razvoju deteta. Naravno ona se projavljuje u nekoliko faza, kao želja, usvajanje

potreba drugih i kao svesno razumevanje određenih grupa, klasa ili ljudi kojima je potrebna

pomoć.

87

U osnovi morala pronalazimo moralni princip, drugim recima kriterijum kojim se

rukovodimo kada nešto prihvatamo ili odbacujemo. Nema jedinstvenih moralnih principa

datih unapred i jednom zauvek, jer je u vezama sadržan način odnosa između pojedinca i

društva ličnosti i zajednice. Moralna pravila proizilaze iz principa , ona ustvari objašnjavaju

princip ili osnovu moralnog učenja i njegove promene. Kad moralna pravila zadobiju stalan

karakter postaju moralne norme. Dakle, razlikujemo, moralne principe , norme i pravila. Kad

govorimo o principima onda se interesujemo za one na koje se najčešće pozivaju pedagoški

autoriteti.

Vaspitni proces je kompleksan jer zahteva određeni prilaz i traži usklađivanje

vaspitnih ciljeva na ukupan razvoj ličnosti. Njegova kompleksnost se ogleda u različitosti

metoda u odnosu celine i delova sistema vaspitanja u celini. Razlikujemo više formi

usklađivanja kod moralnog razvoja i vaspitanja.

Usklađivanja između egocentričnih podsticaja stečenih u individualnom životu i

analognih podsticaja koji proizilaze iz života drugih sa kojima je jedinka u direktnim ili

indirektnim odnosima. Usklađivanja se nameću i između podsticaja koji dolaze iz institucija

(škole, porodice, dečjih i drugih organizacija) ili drugih aktivnosti. Umetnost, nauka, mas

mediji, takođe, nužno ističu potrebu povezivanja pojedinca sa drugima. Sva ova usklađivanja

su uglavnom teorijska.

Moralne norme se najefikasnije prihvataju kroz konkretne aktivnosti i pozitivno

delovanje. Naročito je važno moralno vaspitanje u kolektivu, jer život u kolektivu utiče na to

da deca i mladi brže shvataju odnos izmedju ličnih želja, interesovanja i zahteva kolektiva.

Važna komponenta kod moralnog vaspitanja jeste i uzrast. Svaki uzrast ima svoje

karakteristike i specifičnosti, zbog čega se sadržaji i metode koje su korisne za jedan uzrast

mogu pokazati kao neuspešne za drugi uzrast. Kod samog sadržaja moralnog vaspitanja

razlikujemo običajne vrednosti, građansko vaspitanje, patriotsko, idejno, itd.

U ovom delu našeg istraživanja pokušaćemo i da u osnovnim naznakama

pokažemo nastanak i razvoj religije, kako bi smo kasnije njeno moralno učenje (ili učenja)

doveli u korelaciju sa pedagoškim metodama u moralnom vaspitanju. Religija je nastala na

početku razvoja ljudskog roda. Njen jedinstven sistem omogućio je religiji da u određenom

vremenskom toku dobije značajnu socijalno-političku i kulturno-etičku funkciju . Pored njene

integrativne funkcije (koja je imala za cilj da ujedini ceo svet) religija je imala i

88

kompenzacionu funkciju, jer je pomagala čoveku da se pomoću nje izbavi od uvreda, nepravdi

i društvene nejednakosti. Zahvaljujući svojoj strukturi, dogmama i praktičnim metodama

religija razvija duhovne i etičke vrednosti. Imajući u vidu da se pojam Boga javlja i u

vrednosnim odredbama (apsolutno dobro) bog je oličenje dobra i garant dobra. Ovi pojmovi

mogu biti simboli za moralne pojmove. Ustvari, moral možemo definisati i kao razlikovanje

dobra i zla. Religiozno –kulturna tradicija sa svojim pojavama i institucijama određuje

osobenost jedne civilizacije.

Jedna od bitnih uloga religije jeste da učestvuje u formulisanju osnovnih moralnih

pravila i načela, kao i da učestvuje u samom podržavanju tih normi. Međutim, religija nije

oduvek imala takvu etičku funkciju. Iz istorije grčke i rimske mitologije vidimo da ono što se

smatra svetim nije uvek dobro, već se sveta bića predstavljaju sa ljudskim manama i

slabostima.

Moralizovanje bogova nastaje tek sa nastankom monoteizma i religija kao što su

Judaizam i Hrišćanstvo. U tim religijama bog se zamišlja kao moralni zakonodavac čovekov i

kao sudija koji će na onom svetu nagraditi dobro, a kazniti zlo držanje.

Prva i osnovna potreba svakog društva jeste potreba za stabilnošću, sigurnošću i

poretkom u odnosima između članova ili grupa unutar društva. Ta stabilnost se postiže, pre

svega, moralnim pravilima ili normama. Mada, moramo primetiti da je usvajanje moralnih

normi proces, koji počinje sa vaspitanjem dece, a kasnije evoluira kod zrelih ličnosti u svesno

odabrane vrednosti.

Posmatrano u istorijskom kontekstu vaspitanje (pedagogija) javlja se već u starom

Egiptu i Mesopotamiji. U tom periodu sveštenici su bili nosioci svake kulturne i umetničke

delatnosti. Deca i mladi su učili iz svetih knjiga od koji je najznačajnija bila Knjiga Mrtvih,

Upustva iz knjige - Za život posle smrti, koja su sadržala i moralno drevne izreke i religiozne

pesme. Mada u Egiptu i Mespotamiji moralno vaspitanje, kao i vaspitanje uopšte, nije bilo

iskljucivo religijsko. Sveštenici su na mlade prenosili i naučne sadržaje. Odatle potiče njihov

razvoj u prirodnim naukama: aritimetici, geometriji, astronomiji, itd.

Ekonomski i politički prosperitet u Grčkoj i Rimu podsticao je razvoj naučne misli,

filozofije i vaspitno obrazovnog rada. Grci su uspeli da preuzmu sva naučna dostignuća grugih

naroda. Oni si ih usavršili i prilagodili svojim potrebama. Tako sintetizovana znanja od njih su

preuzeli Rimljani. Zbog toga je za razvoj pedagoške misli i vaspitno moralnih sistema ,kod

89

njih, veće značenje imala filozofija, koja se već u VII veku odvojila od religije. Tako da grčka

filozofija već tada sadrži elemente iz kojih će se kasnije razviti brojne naučne grane. Aristotel

je prvi koji je smatrao da je vaspitanje stvar države, a ne religije. On ističe značaj moralnog

vaspitanja koje se ne ostvaruje samo obučavanjem, već i praksom. Pored moralnog vaspitanja

on insistira i na telesnom razvoju. Platon i Aristotel su teoretski razradili vaspitnu praksu

(pedagogiju) na osnovama same prakse. Njihov obrazovni sistem je zasnovan na međusobnom

uticaju telesnog, umnog, moralnog i estetskog vaspitanja. Za religiju nije bilo mesta u tom

sistemu. Tako izvodimo zaključak da povezanost izmedju religije i moralnog vaspitanja u

antičkom svetu nema mnogo sličnosti sa povezanošću religije i moralnog vaspitanja u Egiptu i

Mesopotamiji.

Priznanjem hrišćanstva od strane cara Konstantina u četvrtom veku, menja se

rimska vaspitna praksa. Dobijanjem sve veće uloge u društvenom životu, hrišćanska crkva

preuzima vaspitanje i u njega sve više unosi duh asketizma i poslušnosti. Idejnu osnovu

vaspitanja pretpostavlja obaveznim istinama – normama. Od tih normi se polazi u moralnom

vaspitanju. Najviši moralni zakon i moralni autoritet bila je crkva. Takva praksa je

ustanovljena u srednjevekovnom feudalnom društvu. Zahvaljujuci takvom pristupu crkva je

imala veoma snažan uticaj na ljude i tako osiguravala i svoju regeneraciju.

Tokom XII i XIII veka, pod uticajem razvoja prirodnih nauka, tehničkih

pronalazaka i razvitka gradova, javljaju se nove filozofske koncepcije i sa njima se menja i

sadržaj moralnog vaspitanja. U tom periodu nastaje i novi tip gradskih škola, koje se po cilju i

sadržaju razlikuju od crkvenih. Kao osnivači javljaju se gradske uprave. Takve skole su bile

nosioci moralnog vaspitanja koje je bilo zasnovano na normama za ovozemaljski zivot, za

razliku od crkvenih koje su više isticale onozemaljsku egzistenciju. U tom periodu dolazi do

osnivanja viših skola (univerziteta). Univerziteti su snažno uticali na razvitak društva,

ograničavajući autoritet crkve i njen idejni monopol, posebno na moralno vaspitanje..

Od XIV do XVII veka javlja se društveni proces koji nazivamo Humanizam i

Renesansa. U tom periodu pedagogija stavlja čoveka u središte njenog interesovanja. Imajući

u vidu da su vaspitanje i obrazovanje bitni aspekti odnosa društva prema čoveku, u toj epohi

nove pedagoške misli, ideje i zahtevi dolaze do izražaja.

Feudalna pedagogija je imala teološki karakter, u tom periodu crkva nameće svoje

metode u moralnom vaspitanju. Za razliku od feudalne, humanisticka pedagogija više usvaja

90

svetovni karakter i okreće se prirodi. Religiji se dodeljuje etička funkcija i na taj način

potvrđuje njen uticaj na moralno vaspitanje.

Tako pedagogija reformacije i renesanse u moralnom vaspitanju pronalazi vaspitne

ciljeve u potrebama svakodnevnog života. Religija se doživljava kao posebno nadahnuće

prema prirodi i životu. Ona se ne protivi hrišćanskim etičkim vrednostima, već mistici i

dominaciji asketskih oblika života.

Ovakvo shvatanje podržava čitava plejada mislilaca i pedagoga iz tog perioda. Od

Erazma Roterdamskog, preko Rablea, Tomasa Mora i drugih koji su pomenuti u istraživanju.

Reformacija je u pedagogiji donela novost koja se ogleda u masovnosti školstva i usvajanju

novih naprednih pedagoških zamisli. Mada je školstvo ostalo u strogo teološkom duhu, ono se

razlikovalo od ograničenog srednjevekovnog katoličkog školstva , opterećenog sholastičkim

uticajem.

Pojava uticajnog pedagoga, Komenskog , donela je novost u definisanju morala, u

koji on uključje vrline, mudrost, hrabrost, pravednost, poslušnost, marljivost, istinoljubost.

Novost u pedagogiji donosi i Rousseau sa svojom tezom o prirodnom razviću sposobnosti i

nagonu individue. Veština vaspitanja se sastoji u otklanjanju smetnji i stvaranju uslova za

dostignuće tog cilja. On nije priznavao religiozne institucije, niti religijski kult. Prihvatao je

religiju srca i osećanja. Njegova tvrdnja je da nije bog izvor ljudskog morala, već priroda i na

prirodnim zakonima zasnovano ljudsko društvo.

Pedagoški mislioci XIX veka razrađivali su pitanje moralnog vaspitanja u skladu

sa ekonomsko - socijalnim potrebama društva. Na čelu te poznate plejade pedagoga i mislilaca

nalazi se i jedan od najzaslužnijih pedagogoga za osnovanje pedagogije kao nauke, Herbart.

Nastanak pedagogije kao moderne i samostalne nauke dugujemo ovom povučenom

nemačkom profesoru. Njegova pedagoška teorija i praksa postaju dominantne u Evropi i

Americi skoro jedan vek. U određivanju ciljeva i zadataka moralnog vaspitanja, Herbart polazi

od pet večnih i neprolaznih moralnih ideja (dobrote, prava, pravičnosti, savršenstva i

unutrašnje slobode). Izvor morala nije u čoveku, njegovom sudu ili volji, kao kod Kanta i

Fihtea, već u prilagođavanju njegove volje spoljašnjim uticajima, tj. zahtevima, koji proizilaze

iz večnih moralnih ideja po njegovom mišljenju. Religija kao životno-emocionalna potreba

osnov je i punoća čovekovog života. Herbartova pedagogija nije se u svojoj osnovi

sukobljavala sa pravilima hrišćanskog morala.

91

Moramo pomenuti i Herbarta Spencera), koji je poznat kao pedagog

pozitivističkog smera. On takođe pridaje važnost moralnom vaspitanju. Zasniva ga na etičkim

načelima koje izvodi iz ideje evolucije. U svojim delima Spencer se poziva na boga, njegovu

prisutnost, uticaj i delovanje u svetu. Njima mozemo pridružiti i Konstantina Dimitrijevica

Ušinskog. On je u određivanju cilja i sadržaja moralnog vaspitanja polazio od stvarnih

činjenica i životnih potreba. Suprostavljao se crkvi kao instituciji, njenoj dogmatici i njenom

institucionalnim načelima vaspitanja i obrazovanja.

Socijalisti utopisti su smatrali da su postojeće crkve izneverile etičke ideale ranog

hrišćanstva. Zato u potpunosti negiraju postojeću crkvenu religioznu praksu i traže povratak

na rano hrišćanstvo. To rano hrišćanstvo bi po njihovom mišljenju postalo bitan deo moralnog

vaspitanja mladih. Mada ni medju njima nije bilo potpunog saglasja. Za razliku od francuskih

socijalista utopista koji su zastupali gore navedene metode, engleski mislilac i pedagog Even

smatrao je da je religija kočnica društvenog razvoja i moralnog vaspitanja i obrazovanja. On je

insistirao na prirodnoj religiji koja bi poslužila za moralno vaspitanje mladih.

Marks i Engels su isticali veliku ulogu moralnog vaspitanja .Oni su smatrali da se

čovek razvija u odnosu prema sredini u kojoj živi i radi. Isticali su da je zadatak vaspitanja da

se čovek osposobi u moralnom, intelektualnom i radno-tehničkom pogledu, za borbu protiv

nepovoljnih društvenih prilika. Tražili su oslobođenje čoveka od religijskih uticaja.

U Srpskoj pedagoškoj misli pomenućemo: Dositeja Obradovića, koji smatra da je

moralna nastava osnov moralnog vaspitanja i u tom konekstu ističe znacaj veronauke.

Bogoljublje je element koji dete privlači vrlini. Istovremeno bio je veliki protivnik prostačkog

sujeverja, zatucanosti, zatvorenosti i licemerja.

Milan Spasić, nastavlja Dositejevu koncepciju moralnog vaspitanja, tražeći

simfoniju između pobožnosti i moralnosti.

Nikola Vukićević, direktor učiteljske škole u Somboru, unosi u tu koncepciju

uticaj nemačkih pedagoga – praktičara. Ipak, i on ostaje na Dositejevoj liniji.

Tokom dvadesetog veka oseća se razdvajanje moralnog vaspitanja u pedagogiji i

religije. Nemački pedagog Ernest tvrdi da je moralnost prirodnog porekla za razliku od religije,

čije je poreklo nadprirodno. Američki autori Robert Hill i Davis, smatraju da domen moralnih

odluka i vrednosti može biti odvojen od religioznih uverenja.

92

Interesantno je mišljenje engleskog profesora O Connora, koji tvrdi da ako

religiozan čovek prihvati moralna pravila on će se po njima i ponašati. Istovremeno ako i onaj

ko nije religiozan, prihvati moralna pravila i on će se takođe po njima vladati. Dalje, on tvrdi

da se religija nezavisno od njenih istina može ispovedati radi stabilnosti društva i kao mera

socijalne higijene.

Potrebno je da naglasimo da mi u ovom radu nismo mogli da detaljno analiziramo

sve aspekte povezanosti religije i moralnog vaspitanja u pedagogiji , zbog obimnosti samog

rada i multidisciplinarnog pristupa koji bi se nametao u tom slučaju. Ono što je za nas bilo

bitno da objasnimo (makar delimično) to je hronološki – istorijski razvoj religijskog mišljenja

i njegovog uticaja na moralno vaspitanje preko pedagogije kao nauke o obrazovanju i

vaspitanju. Mislim da smo radeći na ovoj temi ipak došli do istorijskog procesa samog

tretiranja pomenute teme. Odnosno otkrili smo kako su se u određenim istorijskim periodima

oni koji su bili zaduženi za moralno vaspitanje odnosili prema religijskom uplivu u domen

moralnog vaspitanja. Od Egipta i Mesopotamije, gde su sveštenici bili ti koji su imali monopol

nad transferom moralnih sadržaja mladima, do antike u kojoj filozofija (odvojena od religije)

preuzima tu ulogu i stvara osnovu za razvoj nauka.

Nova dominacija religije u obrazovnim sistemima rimske imperije posle

priznavanja hrišćanstva, utiče na iskljucivo religiozni transfer moralnog vaspitanja mladima.

Pojava humanizma i renesanse otkriva nam koliki je uticaj razvoja nauke i tehnike na sam

odnos prema vaspitanju i koliko tu crkva postaje sve manje prisutna u toj povezanosti religije i

moralnog vaspitanja. Naročito nam pada u oči potreba da se crkva deinstitualizuje od strane

tadašnjih pedagoga. Odnosno, većina mislilaca tog doba posmatra religiju kao jedan oblik

svesti, ponašanja i mišljenja ali poriče institucije kao nepotrebne u toj povezanosti između

religije i moralnog vaspitanja. To nepoverenje prema religioznim institucijama ostaje sve do

XX veka kod većine pedagoga. Naravno mi smo u našem radu insistirali na hrišćanskoj religiji,

mada smo u početku rada dali opšti prikaz najvažnijh religija .

Već smo na početku istakli da bi ova tema zahtevala mnogo više vremena i izvora

da smo se usudili da damo opšti prikaz i u drugim religijama. Smatramo da je tema aktuelna i

zbog sadašnjih zbivanja, konkretno mislimo na verski ekstremizam raznih boja i provinijencija.

Hteli smo i da pokažemo da se svi ti fenomeni u vezi sa religijom i moralom u obrazovnoj

tematici prolaze kroz određene procese. Odnosno, da su u bliskoj vezi sa opštim promenama u

93

društvu. Nemoguće je izdvojiti jedan segment i pokušati da on predhodi ili ide ispred

tehničkih tehnoloških i socijalnih fenomena koje prate razvoj jednog društva. Religiozno

nasleđe će još dugo imati svoje mesto u društvenoj svesti, pa tako i u moralnom vaspitanju u

pedagogiji. Naravno da će se ti sadržaji predstavljati na jedan nov način, recimo po ugledu na

O Connora, koji govori o religiji kao sredstvu za stabilnosti društva i meri socijalne higijene.

Time bi stavili nekoliko tačaka na naš rad, jer on može biti nastavljen u svakom trenutku.

94

5. KORIŠĆENA LITERATURA

- Aleksandar Banović (1951): “Francois Rable i njegov Gargantua”, Savremena škola (Beograd), 1-2, str. 117-120

- Antonijević, R. (2013): Opšta pedagogija. Beograd: Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta.

- Bull, N. (1973): Moral Education. London: Routledge and Kegan Paul - Čop, M. (1980): Teizam i ateizam istoriji vaspitanja. Rijeka: Sveučilište u Rijeci - Đorđević, J. (1976): Škola i moralno vaspitanje. U Zbornik 9-Moralno i društveno

vaspitanje: Institut za pedagoška istraživanja. - Đorđević. J. (1996): Moralno vaspitanje – teorija u praksa. Novi Sad: Savez

pedagoških društava Vojvodine - Đorđević, J. (1977): Različiti metodološki pristupi u proučavanju problema moralnog

vaspitanja. Beograd: Prosveta - Đorđević, B. i J. Đorđević (2007): Savremeni problem društveno-moralnog vaspitanja.

Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine - Frojd, S. (1973): O seksualnoj teoriji Totem i Tabu. Novi Sad: Matica Srpska - Glenn, M. (1962): Sociology of religion. New York: McGraw-Hill Book Company - Hall, R. i J. Davis (1987): Moral Education in Theory and Practice. New York:

Prometheus Books - Harre, R.M. (1963): Freedom and Reason. Oxford: Clarendon Press - Keler, V. (1987): Biblija je u pravu. Kragujevac: Kalenić - Kuka, M. (2006): Istorija religije – argument ateizma. Beograd: Autorsko izdanje - Majnarić, N. (1950): Atomisti Leukip i Demokrit. Zagreb: MH - Mandić, O. (1954): Od kulta lubanje do kršćanstva. Zagreb: MH - Michael Montaigne (1960): “Ogledi”, u Zbirka tekstova pedagoških klasika,

Savremena škola, Beograd, str. 95-100 - Miloš Perović: Pedagoški pogledi Dositeja Obradovića, Užice, 1990, str. 23-60 - Mirić, J. (2001): Razvoj moralnog mišljenja. Kalekom i Institut za psihologiju

Filozofskog fakulteta u Beogradu. Beograd. Poglavlje: Moral i razvoj - Pavićević, V. (1988): Sociologija religije. Beograd: Beogradski Izdavačko Grafički

Zavod - Petronijević, B. (1982): Istorija novije filozofije. Beograd: Nolit - Radulaški, Lj. (2008): Sabrane pedagoške studije. Beograd: Pravoslavni Bogoslovski

Fakultet Univerziteta u Beogradu - Ranđelović, J. (2007), Nastava veronauke i normalni razvoj učenika u delima

pedagoga Srbije, 1900-1941, Nastava i vaspitanje, br 1, Beograd

95

- Staniša Stanišić: “Milan Đ. Milićević kao pedagog”, Učitelj (Beograd), 1932, br. 7, str. 506-512.

- Trstenjak, D. (1908.): Slobodna škola. Zagreb: MH - Vasiljev, L.S. (1983): Istorija religija istoka. Beograd: Prosveta (Novo Delo) - Vladeta Tešić: “Tomas Mor”, Opšta istorija pedagogije (autorizovana skripta) - Vladeta Tešić: Moralno vaspitanje u školama Srbije (1830-1878), ZUNS,Beograd, str.

264-279. - Wilson, J. (1972): Practical Methods in Moral Education. London: Heinemman - Marksizam (2010), preuzeto 25.05.2015. godine sa

http://ivanpetrovic.blog.rs/blog/ivanpetrovic/filozofija-politike/2010/05/01/marks Pestaloci-obrazovanje srca, ruke i glave (2012), preuzeto 27.05.2015. godine sa http://www.deteplus.rs/holistiko-obrazovanje/312-pestaloci-obrazovanje-srca-ruke-i-glave.html

96