Pojam I priroda ljudskih prava

Pojam I priroda ljudskih prava

Ljudska prava se najcesce definisu kao prava koja ljudsko bice ima samim tim sto je ljudsko bice, nezavisno od volje drzave.

U svakoj drzavi postoji skup pravnih pravila koje moraju postovati svi koji se nalaze pod jurisdikcijom te drzave. Taj skup pravila naziva se objektivno pravo. Subjektivna prava se razlikuju od objektivnog prava I crpe se iz objektivnog pravnog poretka.

Da bi se izbegla mogucnost da drzava putem objektivog prava propisuje koja ce prava covek posedovati, javila se ideja o zastiti ljudskih prava koja svakom coveku moraju biti obezbedjena. To znaci da postoje odredjena prava pojedinca koja, bez obzira na volju drzave, njene ustave I zakone, moraju biti garantovane svakom ljudskom bicu. Medjutim, neka subjektivna prava koja propisuje objektivni pravni poredak mogu biti I uslovljena . Zajednicko za sva subjektivna prava jeste da ona poticu od drzave I da zavise od njene volje. Medjutim, ljudska prava nisu pozitivnopravnog karaktera, ona poticu iz normativnog poretka koji je iznad drzave I drzava ih mora postovati bez obzira na to da li ih je izricito prihvatila.

Ljudska prava su osobeni tip prirodnih prava, njihova sustina nije pozitivistickog karaktera. Ona su izvorna, sveopsta I neotudjiva I ona pocivaju na moralnim pretpostavkama.

Obelezja ljudskih prava:

nisu sva prava vezana za moral I ljudska prava savremeni svet, medj.zajednica pociva na zajednici drzava, a ljudska bica zive u tim drzavama, sto uslovljava politicki karakter ljudskih prava, jer se ostvaruju u drzavi I odnose se na drzavu. Pojedinac ima mnogo moralnih prava prema drugima, medjutim nepostovanje tih moralnih pravila ne povlaci za sobom sankciju drzave, ali ukoliko su ta moralna pravila pretvorena u npr. kupoprodajni ugovor koji jedna strana krsi, postojace sankcija od strane drzave. Jos vise se vidi uloga drzave u krivicnoj sferi (npr. kleveta, gde ce pored moralne postojati I krivicna sankcija). najveci broj ljudskih prava je usmeren iskljucivo prema drzavi gde se pravima pojedinca ogranicava drzave tj.zahteva se njeno nemesanje. Najtipicniji primer tih prava jesu slobode (sloboda misli, veroispovesti itd), gde drzave ne sme nista ciniti kako bi uskratila ljudima ova prava. Takodje, ponekad se, pored uzdrzavanja I nemesanja drzave, zahteva I njeno konkretno delovanje (npr.obezbedjivanje demonstracija policajcima itd). ona pripadaju svim ljudskim bicima bez ikakvog razlikovanja, ali to ne znaci da su svi ljudi u svojim pravima isti

Hijerarhijski odnos izvora (nije ispitno pitanje, ali je vazno)*Sto se odnosa medjunarodnih ugovora I obicaja tice, po pravilu, prednost pripada medjuanrodnim ugovorima koji su najvazniji izvor prava.

Medjutim, zakljucak da su medjua.ugovori hijerarhijski uvek iznad obicaja nije kompletno tacan. To je zato sto I obicaji, kao I ugovori, mogu da sadrze imperativne norme (jus cogens), odnosno norme od kojih nikakvo odstupanje nije dopusteno. Takve norme obicaja imaju prednost u odnosu nad dispozitivnim normama medjun.ugovora.

Medjutim, ova dilemma nije od nekog posebnog znacaja iz razloga sto ugovori I obicaji najcesce nisu suprotstavljeni jedni drugima, vec se medjusobno prozimaju I dopunjuju.

*Sto se odnosa ralicitih ugovora odn.razlicitih obicaja medjusobom tice, I tu vazi opste pravilo da poseban propis ukida opsti, sto bi znacilo da poseban ugovor ima prednost u odnosu na opsti.

Medjtuim, u praksi opsti ugovori odn.obicaji imaju veliki znacaj I cesto se posebnim ugovorima odn.obicajima njihovo resenje samo razradjuje I precizira. Zapravo, opsti ugovori (obicaji) cesto sadrze imperativne norme, pa se zato ne mogu menjati niti ukidati posebnim ugovorima (obicajima) cije su norme dispozitivnog karaktera. To bi znacilo da posebni ugovor ima prednost u odnosu na opsti samo ukoliko mu ne protivreci, vec samo predstavlja njegovu razradu ili prilagodjavanje odredjenim uslovima I potrebama.

U vezi sa hijerarhijom izvora medjun.prava odnosno normi tog prava vazi I pravilo lex posterior derogate priori kasniji zakon ukida raniji.

*Ostali izvori prava, ukljucujuci I opsta pravna nacela imaju supsidijaran ili cak pomocni karakter, tj.dolaze iza gore pomenutih.

Medjunarodni ugovori

Pojam I vrste medjunarodnih ugovoraMedjunarodni ugovor je medjunar.pravom regulisana saglasnost volja dva ili vise subjekata medjun.prava, kojom se izmedju njih stvaraju odredjena prava I obaveze.

Medjunarodne ugovore, u smislu medjunarodnog javnog prava, zakljucuju samo subjekti tog prava u prvom redu drzave, a zatim I medjunar.organizacije Ili neki drugi subjekti tog prava.

U zavisnosti od kriterijuma, medjunarodni ugovori se dele na:1. Usmeni I pismeni iako se u praksi medjun.ugovori mogu zakljuciti u usmenoj formi, najcesce se ugovori koji se ticu materije ljudskih prava zakljucuju u pismenoj formi (sporazumi izmedju vise subjekata medj.prava zahteva postojanje pismene forme radi obezbedjivanja odredjene pravne sigurnosti)2. Dvostrani (bileteralni) I visestrani (multilateralni) dvostrani ugovori se zakljucuju izmedju dva subjekta medj.prava (pr.ugovor o zastiti nacionalnih manjina), cije su prednosti te sto se mogu konkretizivati po potrebama ugovornih strana. Visestrani ugovori se zakljucuju izmedju tri ili vise subjekata medj.prava. Prednost ovih ugovora je sto obavezuje veci broj ugovornica, a mana je ta sto time ujedno sadrzi kompromisna resenja koja su, iz razloga postojanja vise ugovornica na koja se odnose, polovicna I ne regulisu pitanja u potpunosti (zbog razlicitih interesa I shvatanja samih ugovornica).3. Opsti (univerzalni) I posebni (partikularni) opsti su oni ugovori koji obuhvataju ili bar nastoje da obuhvate svojim clanstvom sve drzave sveta (eventualno I druge subjekte medj.prava) Medjunarodni pakt o gradjanskim I politickim pravima (1966), Medjunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim I kulturnim pravima (1966) itd. Posebni su oni koji vaze izmedju drzava koje pripadaju odredjenom podrucju ili na druge nacine (istoj kulturi) Evropska konvencija o ljudskim pravima (1950), Americka konvencija o ljudskim pravima (1969).

4. Legislativni I kontraktualni legislativni su oni koji sadrze apstraktna pravila kojima se na opsti, jednobrazan I trajan nacin uredjuju medj.odnosi, odn.prava I obaveze subjekta medj.prava Konvencija UN o pravima deteta, Evropska konvencija o ljudskim pravima itd. Kontraktualni su oni koji su vremenski ogranceni I regulisu konkretna pitanja izmedju datih subjekta, cija se sadrzina iscrpljuje ispunjenjem cilja I predmeta ugovora.

5. Ugovori koji su posveceni ljudskim pravima I oni koji se samo delimicno time bave neki vec pomenuti ugovori su ticu ljudskih prava u potpunosti I samo se time bave, dok postoje I oni koji se materije ljudskih prava doticu tek uzgred u nekoliko odredbi (pr. ugovori o miru ili razni sporazumi o dobrosusedstvu I saradnji). Ugovori koji se ticu materije ljudskih prava imaju dodatnu osobenost. U vecini medj.ugovora ugovornice preuzimaju I prava I obaveze, a u sporazumima koji se ticu samo ljudskih prava drzave preuzimaju samo obaveze (da ce jamciti, postovati I stititi ljudska prava). To su tzv.ugovori u korist trecih.

6. Ugovori koji ljudska prava uredjuju na relativno potpun nacin I oni koji regulisu samo uza pitanja prvi nastoje regulisati materiju ljudskih prava na sto potpuniji, opsti nacin (medj.praktovi o ljudskim pravima, Evropska konvencija o ljudskim pravima). Ostali regulisu samo uza pitanja (posebna zastita narocito ugrozenih kategorija ljudi Konvencija o statute izbeglica, Konvencija UN o pravima deteta).

Obicajna pravna pravila

Obicajna pravna pravila su nepisani izvori prava, a danas je odredjeni deo odnosa u medj.zajednici regulisan obicajnim pravom.

S obzirom na broj subjekata koje vezuju, dele se na opste, odn.univerzalne (vezuju sve clanove medj.zajednice) I posebne ond.partikularne (vezuju samo one drzave koje pripadaju nekom uzem krugu drzava).

Pojam medjun.obicaja ima dva elementa:

1. Materijlni ili objektivni koji se svodi na postojanje opste prakse. Opsta praksa je neprotivrecena praksa dovoljno dugotrajnog ponasanja od strane dovoljno velikog broja subjekata. Opsta praksa obuhvata kako aktvino (ponavljajuci akt), tako i pasivno (ne protiveci se aktu) ponasanje. Opsta praksa ne postoji ukoliko postoji dugotrajno ponasanje samo jedne ili par drzava, niti ukoliko veliki broj drzava se ponasa istovetno veoma kratak vremenski period (u savremenoj praksi oko 10tak godina, a sve vise se govori i o tzv.instant obijacija).

2. Psihicki ili subjektivni - postojanje svesti o pravnoj obaveznosti obicaja, odn.postojanje svesti subjekata medj.prava da su pravno duzni da postuju odredjeni obicaj. Nepostovanje odredjenoj obicajnog pravila moze dovesti do povrede medjun.prava.Dokazivanje i pravna obaveznostDa bi se odredjeno obicajno pravilo dokazalo neophodno je dokazati postojanje oba elementa opste prakse i svesti o pravnoj obaveznosti. Posto je praksu lako dokazati (diplomatska istorija i odredjene dokumentacija), problem se uocava kod dokazivanja svesti o pravnoj obaveznosti obicajnog pravila odn.utvrdjivanja da li su se subjekti medj.prava ponasali na odredjeni nacin zato sto su smatrali da su pravno obavezni u tom pogledu.

U slucaju spora, postojanje i sadrzina medj.obicaja dokazuju se na razlicite nacine, bilo presudama medjun.sudova i arbitraza, bilo na drugi nacin, izvodima iz dipl.prepiske, odlukama medjunarodnih organizacija itd.

Za razliku od medj.ugovora koji vezuju samo ugovorne strane koje su ga prihvatile, opsta obijacajna pravila vaze za sve, nezavisno od volje pojedinicih subjekata. Kada jednom nastanu, takva pravila vezuju i one koji nisu ucestvovali u njihovom nastajanju (cak i drzave koje su nastale nakon formiranja ovih pravila) Konvencija o sprecavanju i kaznjavanju zlocina genocida (1948). Opsti obicaji su pravno vezani za sve i njihovo krsenje povlaci odgovornosti kao i krsenje medj.ugovora.Za razliku od opstih, posebni obicaji se moraju dokazivati, odn.potrebno je dokazati da poseban obicaj obavezuje odredjenu drzavu, odn.da ona nije odbila da ga prizna. Ukoliko se dokaze da ga je prihvatila, on je vezuje isto kao i opsti obicaj.

Gasenje i promena medjunarodnopravnog obicaja

Medjunarodnopravni obicaji nisu vecni. Oni mogu biti ukinuti ili izmenjeni kasnijim ugovorom, a mogu prestati i gasenjem odn.izobicavanjem (desuetudo).

Da bi se ugasio neki obicaj, potrebno je da nestane samo jedan od elemenata koji su neophodni za njegov nastanak. Tako, npr.ukoliko subjekti medj.prava prestanu da se ponasaju na isti nacin (opsta praksa) ili ukoliko se i dalje tako ponasaju, ali ne smatraju da su i pravno obavezni da to cine (svest o pravnoj obaveznosti) dolazi do gasenja obicajnog pravila.Kao i za medju.ugovore, i ovde vazi pravila lex posterior derogat legi priori odn.kasniji obicaj ukida raniji.

Jednostrani akti drzava

Jednostrani akti drzava su jednostrane volje drzava, date u cilju da se proizvede odredjena medjunarodnopravna posledica. To mogu biti materijalni akti (postupci) ili pravni akti (propisi).

Uopsteno gledano, materijalni akti nisu formalni izvori prava. Isto tako, nasuprot unutrasnjem pravu, ni formalni jednostrani akti drzava nisu izvori medj.prava. Tim putem drzave ne mogu sebi priznati nova prava odnosno drugima uvoditi obaveze. Medjutim, formalni jednostrani akti izuzetno mogu biti izvor prava odn.mogu izazivati odredjene medjunarodnopravne promene. Npr.kada se drava jednostranom izjavom volje odrice nekog prava, priznaje odredjena prava, uvodi odredjene obaveze i sl. Takvi akti mogu proizvesti pravno dejstvo samo ako su zasnovani na medjunarodnom pravu.

Kada je rec o materiji ljudskih prava, drzava moze svojom jednostranom izjavom volje neposredno preuzeti odredjene medjunarodnopravne obaveze. Npr.posle Prvog svetskog rata neke drzave su deklaracijama upucenim Drustvu naroda, preuzele na sebe obavezu zastite manjina sto je bio uslov za prijem u Drustvo naroda.Izuzetno, jednostrani akti drzava, u smislu njihovog zakonodavstva, mogu biti izvori medjunarodnog prava u pravom smislu te reci sto znaci da ih moze primenjivati neposredno odgovarajuci medjun.sud ili drugo nadlezno telo. Npr. cl.21,st.1 Rimskog statuta (1998) predvidja da u nedostatku drugih u tom clanu navedenih izvora, Medj.krivicni sud primenjuje nacionalne zakone drzave koje bi inace imale nadleznost nad zlocinom, pod uslovom da to nije u suprotnosti sa Statutom, medjun.pravom i medjundno priznatim normama i standardima.

Cak i u ovim situacijama primene nacionalnih propisa drzave, to i dalje ne znaci da su oni postali izvori medju.prava. Izvor u takvim prilikama je i dalje medjunarodni dokument (u ovom slucaju Rimski statut), a citava stvar je u tome da se primeni unutrasnji propis, ne zato sto je obavezujuci za npr.Medjunarodni krivicni sud, vec zato sto ga je na njega uputio medjunarodni dokument (Rimski statut).

Odluke medjunarodnih organizacija

Odluke medjunarodnih organizacija su njihovi jednostrani akti. Te akte ne donose drzave, vec nadlezni organi medjunarodnih organizacija.

Odluke medjunarodnih organizacija se dele na opste (pravilnici, procedure) i pojedinacne (odluke o imenovanju funkcionera, formiranju pomocnih organa). Druga podela se utvrdjuje prema tome da li se odnose na unutrasnja pitanja (imenovanje funkcionera) ili su upucene spoljnem svetu (preporuka o mirnom resenju spora).

Medjutim, odluke medjun.organizacija nisu navedene kao izvor mejdunarodnog prava u Statutu Medjunarodnog suda pravde, ali, neke odluke medjun.organizacija pravno su obavezne onima kojima su upucene, tako da ih, drugim recima, mozemo svrstati u posebnu kategoriju izvora mp.

Obaveznost odluke zavisi on mnogih cinilaca, pre svega obima prava koji su drzave prenele na odnosnu organizaciju, a i od ovlascenja koja su datom organu poverena najvisim aktom organizacije (statutom, ugovorom o osnivanju).

Pojedinacne odluke medjun.organizacija su svakako pravno obavezne za one kojima su upucene (odluke Saveta bezbednosti kojima se protiv nekih drzava, pokreta i pojedinaca uvode sankcije).

Opste odluke takodje mogu biti izvor mp, mada vecina njih to nije. Npr. rezolucijama Saveta bezbednosti kojima su osnovani ad hoc medjunarodni krivicni tribunali za ex Jugoslaviju i Ruandu, utvrdjeni su i statuti tih tela, nacin rada itd. Medjutim, vecina odluka nije pravno obavezujuca. To vazi i za odluke Generalne skupstine UN, koje predstavljaju neku vrstu stava clanica UN o odredjenim pitanjima. One imaju veliku moralnu snagu, a odluku o tome da li ce se postovati ili ne, donosi svaka drzava za sebe.Ipak, mnoge odluke, cak i one koje nisu pravno obavezujuce, imaju veliki znacaj jer doprinose nastanku medjunarodnopravnih obicaja, odnosno predstavljaju dokaz o postojanju takvog obicaja (npr.akti Generalne skupstine Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima 1948)

Znacaj ovih odluka jesta u tome sto one ponekad praciziraju vec postojece ugovorne ili obicajno pravne obaveze drzava. Poseban slucaj su odluke tzv.naddrzavnih medjunarodnih organizacija, kao sto je EU. Organi unije su ovlasceni da donose razne odluke od kojih su neke pravno obavezujuce za clanice, ali i druge subjekte na koje se odnose.

Sve u svemu, uloga odluke medjunarodnih organizacija je u sve vecem porastu kao izvora prava.

Meko pravo

Pravno obavezujuce medjunarodno pravo se ponekad naziva i cvrstim pravom. Takodje postoji nesto i sto se naziva i mekim pravom, a pod tim se imaju u vidu norme, sadrzane u medjunarodnim dokumentima, kojima se utvrdjuju odgovarajuce obaveze za drzave i druge subjekte mp, ali sve to bez pravne sankcije.

Meko pravo su norme bez pravnih sankcija.

Takvi su tzv. politicki medjunarodni sporazumi koji sklapaju politicki organi (vlade, sefovi drzava) i koji se u celosti odnose na cisto politicka pitanja. Oni nisu medjun.ugovori u pravom smislu te reci, ne podlezu ratifikaciji, sankcije za njihovo nepostovanje su politicke, a ne pravne itd (sporazumi postignuti u okviru Organizacije za bezbednosti i saradnju u Evropi, razni tzv.dzentlmenski sporazumi).

U istu kategoriju spadaju i brojne odluke medjunarodnih organizacija ili tela koje oni upucuju drugim subjektima mp, pozivajuci ih u odredjenom pravcu (preporuke, deklaracije).

Mada, iako nisu pravno obavezne, postoji ogromna politicka obaveze postovanja ovih normi, i stoga drzave cesto trpe velike politicke pritiske da ih postuju..

U prilog mekog prava stoji da je ono elasticno i odnosi se na siri krug subjekata, pa ga je zbog brzeg i prostijeg donosenja, mnogo lakse korigovari ukoliko se za tim javi potreba. Prednost je sto se mekim pravom mogu popuniti vrlo lako pravne praznine u cvrstom pravu.

Ugradjena (inherentna) ogranienja ljudskih pravaInherentnim ogranienjima smatraju se neka garantovana prava i slobode koja su stalno ograniena, i to samom formulacijom zajamenog prava. Ova ogranienja definisana su preciznim nabrajanjem izuzetaka kada se neko pravo i sloboda, inae uobiajeno zajameno, ne moe koristiti, tj. kada se na njega niko ne moe pozivati.Npr, ne moe se porei da je sloboda oveka neprikosnovena vrednost koju savremena meunarodna zajednica mora tititi, ali svakome je jasno da u odreenim sluajevima koji su tano utvreni zakonom, neka lica moraju trpeti posledice ukoliko su svojim ponaanjem ozbiljno povredila opti interes.Takoe su Amerikom konvencijom i Afrikom poveljom zagarantovane sloboda i lina bezbednost, meutim sadre i ugraeno ogranienje ovog prava po postupku predvienom zakonom to podrazumeva da se lice moe liiti slobode samo posle osude ili nepovinovanja zakonitom nalogu nadlenog suda zbog osnovane sumnje da je izvrio krivino delo, ili da bi se spreilo njegovo izvrenje ili bekstvo posle izvrenja, radi spreavanja zaraznih bolesti, zbog duevne bolesti itd.

Prilikom ogranienja koja se tiu prava i sloboda, drava se ovlauje da unutranjim zakonima na jasan i precizan nain ogranii njihovo uivanje, ili da te zakone uskladi sa taksativno nabrojanim izuzecima u odredbama meunarodnih konvencija kojima su ta prava i slobode zagarantovani.Ukoliko nisu usklaeni ti zakoni po meunarodnim standardima, moe se proceniti ta usklaenost pred nekim meunarodnim organom (npr. Evropskim sudom).Sluaj koji se naao pred Evropskim sudom je Ujedinjeno Kraljevstvo zato to je na osnovu Zakona o vanrednim situacijama iz 1978. Kojima je predvieno da se neko lice moe uhapsiti bez naloga za hapenje, ako se sumnja da je terotista , liilo slobode neka lica koje je osumnjiilo za terotistiku delatnost u Severnoj Irskoj, gde je sud utvrdio da je prekreno pravo jer vlada Ujedinjenog Kraljevstva nije pruila dovoljno elemenata za osnovanu sumnju da je krivino delo izvreno. injenica da su ta lica i ranije hapena i osuivana za akte terorizma nije dovoljna, tako da je sud smatrao da to ne predstavlja minimum standarda po kom bi se zakljuilo da je postojala osnovana sumnja.Pored izriitih inherentnih ogranienja, praksa nekih meunarodnih organa doputala je i mogunost da obim nekih prava i sloboda moe biti i implicitno suen, recimo u pogledu prava na potovanje porodinog ivota i prepiske, osobama koje izdravaju kaznu zatvora se ta prava ograniavaju zato to kazna lienja slobode po svojoj prirodi predstavlja ogranienja u vrenju ovih prava.Takoe se implicitno ograniava vrenje nekih prava pojedinim kategorijama lica, kao to su psihijatrijski bolesnici, vojnici ili dravni slubenici.Fakultativna ogranienja ljudskih pravaPoseban tip doputenih ogranienja kojima se drava ovlauje da po razliitim osnovama, u optem drutvenom interesu, ogranii vrenje pojedinih prava i sloboda naziva se fakultativnim ogranienjima.

Vlasti mogu, ali i ne moraju primeniti ovu vrstu ogranienja koja su doputena tzv.restriktivnim klauzulama.

Ova vrsta ogranienja doputa dravama mogunost da odluuju samo u pogledu obima uivanja ovih prava i sloboda, i to onda kada je ta intervencija drave u skladu sa zakonom, odnosno propisana zakonom ili je potrebna u demokratskom drutvu, a u cilju zatite osnovnih vrednosti svake drave, kao to su nacionalna bezbednost, javna bezbednost, javno zdravlje, moral ili sloboda i prava drugih lica.

Dravi je doputeno da u optem, drutvenom interesu vrenje ovih prava ogranii, ali ne i da ih suspenduje.

Inherentna su permanentna, dok je ovakva vrsta ogranienja fakultativnog karaktera, to znai da drava sama odluuje hoe li ih ili nee primeniti. U oba sluaja ogranienja moraju biti propisana zakonom ili u skladu sa zakonom.

Tumaenje ograniavajuih klauzula od strane meunarodnih telaMogunost zloupotrebe meanja dravnih vlasti u pogledu uivanja zajamenih prava mora se svesti na najmanju moguu meru. Tako je praksa Evropskog suda za ljudska prava i ranije Evropske komisije da se prvo postavlja formalno pitanje da li je meanje drave propisano zakonom ili u skladu sa zakonom. Ako se ustanovi da to nije bio sluaj, utvrdie se krenje odgovarajueg prava. Meutim, ako je intervencija bila zakonita, prelazi se na procenu da li je odgovarajue zakonodavstvo imalo za cilj zatitu nekog od navedenih osnova u restriktivnoj klauzuli i u poslednjoj fazi odluuju da li je takvo ponaanje drave potrebno u demokratskom drutvu.

Znaenje izraza predvidjen zakonom, propisan zakonom i u skladu sa zakonom upotrebljavaju se u restriktivnim klauzulama svih meunarodnih konvencija. Razliitost termina nema nikakv znaaj jer svi u sutini upuuju na zadovoljavajui zakonski osnov. Ako ele da primene ogranienja, drave to mogu uiniti jedino putem zakona. Pod izrazom zakon ne podrazumevaju se samo zakoni usvojeni od strane zakonodavnih organa, ve i podzakonski akti. Neobjavljeni administrativni propisi nisu zakoni. Zakoni kojima drava ograniava neko pravo moraju biti jasni, dostupni svakome i predvidljivi, sluiti nekom od ciljeva koji su definisani odredbom kojom se ogranienja doputaju kao to su nacionalna i javna beznednost, javno zdravlje, moral itd, u suprtovnom je re o zloupotrebi ovlaeenja koja su dravama doputena.

Standard neophodan u demokratskom drutvuDa li je neto neophodno u demokratskom drutvu zavisi od neke zatiene opte vrednosti poput nacionalne i javne bezbednosti, javnog zdravlja, morala, prava i slobode drugih, teritorijalnog integriteta, spreavanja kriminala i nereda.

Nacionalna bezbednost odnosi se na bezbednost drave i demokratski ustavni poredak, kojem preti opasnost kako spolja, tako i unutar drave. Iz razloga nacionalne bezbednosti najee se ograniavaju prava privatnosti usled tajnog prislukivanja i nadzora.

Javna bezbednost (public safety)

Javni poredak (public order) podrazumeva neka prava i slobode koja se mogu ograniiti radi ouvanja javnog poretka, radi normalnog funkcionisanja svake savremene demokratske drave.Zatita zdravlja i morala

Ujedinjene Nacije i ljudska prava

Medjunarodne organizacije se, iz oblasti ljudskih prava, pre svega bave: normiranjem, unapredjivanjem i zastitom ljudskih prava.

Kada govorimo o univerzalnim medjunarodnim organizacijama i ljudskim pravima, pre svega mislimo na sistem zastite ljudsih prava koji se razvio pod okriljem Povelje UN.

Organizacija UN

Osnovni zadatak UN jeste staranje o ljudskim pravima. Za svojih 60 godina postojanja UN su u nastojanju da zastite ljudska prava imale uspone i padove, prevashodno iz razloga sto mnoge drzave clanice nisu bile sklone ideji ljudskih prava ili su joj predpostavljale druge interese. U periodima kada su organi UN bili pasivni i paralizovani u naporima da savladaju razlicite otpore, UN je bio primoran da stvori nove pomocne organe od kojih se mogao ocekivati napredak. Iz tog razloga u okviru UN postoji mnostvo razlicitih organa sa vrlo slozenim mehanizmom funkcionisanja. Medjutim, najvazniji organi UN jesu: Genralna skupstina i Ekonomski i socijalni savet (EKOSOK).Generalna skupstina je jedini plenarni organ u ciji sastav ulaze predstavnici svih drzava clanica. Iako prvenstvenu ulogu u bavljenju ljudskim pravima ima EKOSOK, Generalna skupstina ima vrlo znacajne nadleznosti u ovoj oblasti. odlucuje o nacrtima medjuanrodnih ugovora o ljudskim pravima, a cesto svojim rezolucijama ukazuje na stanje ljudskih prava i poziva drzave da se ponasaju na odgovarajuci nacin i da priznaju odredjena prava (najvaznija rezolucija Gen.skupstine doneta posle Drugog svetskog rata je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima 1948)

moze da stvara i supsidijarne organe za svaku oblast, pa i za ljudska prava (prema reformi UN iz 2006g, formiran je Savet za ljudska prava)

odlucuje o budzetu UN, o sredstvima namenjenim za funkcije u oblasti ljudskih prava

Ugovorna tela su duzna da joj dostavljaju izvestaje

U okviru Komiteta za socijalna, humanitarna i kulturna pitanja bavi se pitanjem ljudksih prava (polozajem zena, zastite dece, autohtonih naroda, tretmana prema izbeglicama, unapredjivanjem prava na samoopredeljenje itd)

Ekonomski i socijalni savet UN ima najsira ovlascenja u oblasti ljudskih prava. On priprema medjunarodne ugovore radi podnosenja Generalnoj skupstini, prati sva pitanja iz ove oblasti i daje preporuke, saziva medjunarodne konferencije, uskladjuje rad specijalizovanih ustanova itd. Ovo telo je politicko telo, sastavljeno od 54 drzava clanica UN, koje bira Generalna skupstina na period od tri godine.

Do pre nekoliko godina, do 2006g, pomocni organ EKOSOK je bila Komisija za ljudska prava (1946g), koju je kasnije zamenio Savet za ljudska prava. Ona je bila najvazniji organ UN koji se iskljucivo bavio ljudskim pravima. Medjutim, komisija je pretezno bila politicko telo sto je ostavilo posledica na njen celokupan rad. Drugo vazno telo u okviru EKOSOK-a je Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava koji nadzire sprovodjenje u zivot Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Komitet se sastaje dva puta godisnje i sacinjavaju ga 18 nezavisnih eksperata koji se biraju na period od 4 godine. Oni razmatraju inicijalne i periodicne izvestaje drzava. Generalna skuptina je 2008g usvojila Opcioni protokol uz Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima kojima se dozvoljava i pojedincima da se obracaju Komitetu. Komitet, takodje, daje tumacenje odredbi Pakta usvajanjem opstih komentara (do sada je doneo 21 komentar koji se odnose na razna pitanja, izmedju ostalog i na pravo na akekvatnu hranu, pravo na vodu, pravo na rad itd).

Savet za ljudska pravaZa 60 godina postojanja UN neki organi i pomocna tela nisu bila u mogucnosti da odgovore zadacima zbog kojih su osnovani. Znacajne promene su bile izvrsene u oblasti zastite ljudskih prava, a najznacajnija je bila zamena Komisije za ljudska prava novim telom, Savetom za ljudska prava. Komisija je prestala sa radom 16.6.2006.g, a Savet je poceo sa radom tri dana kasnije.Savet je osnovan Rezolucijom 60/251 Generalne skupstine kao pomocni organ Generalne skupstine sa sedistem u Zenevi.

Savet ima 47 clanova koji se biraju na period od 3 godine sa mogucnoscu izbora dva puta uzastopno, direktnim i tajnim glasanjem od strane apsolutne vecine clannova Generalne skuptine.

Savet se sastaje redovno tokom godine i to najmanje tri puta godisnje, cije sednice ne mogu trajati krace od ukupno deset nedelja. Takodje, Savet moze da odrzava i specijalna zasedanja, koja pokrece clan Saveta uz podrsku najmanje jedne trecine clanova tog tela.

Osnovni prinicipi na kojima Savet bazira svoj rad jesu: univerzalnost, nepristrasnost, objektivnost i konstruktivni medjunarodni dijalog i saradnja. Savet je odgovoran za unapredjenje univerzalnog postovanja zastite ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve, bez ikakave diskriminacije i to na pravican i jednak nacin. On treba da ukaze na krsenja ljudskih prava, ukljucujuci i sistematske povrede i da u tom smislu daje preporuke. Takodje treba da dorinese sprecavanju povreda ljudskih prava putem dijaloga i saradnje.

Da bi odgovorio svom zadatku, Savet treba da radi na unapredjivanju obrazovanja u oblasti ljudskih prava, izgradnji savetodavnih sluzbi, pruzanju tehniceke pomoci, kao i na izgradnji institucija. Treba da sluzi kao forum za dijalog kod tematskih pitanja za sva ljudska prava. Savet, takodje, upucuje Generalnoj skupstini preporuke radi daljeg sirenja medjun.prava u oblasti ljudskih prava.

Savet nadgleda izvrsenje obaveza drzava clanica u odredjenom vremenskom periodu putem uzajamnog dijaloga i uz puno ukljucenje drzave o kojoj je rec. O tome dostavlja preporuke i godisnje izvestaje Generalnoj skupstini.

Ugovorna tela UN

Ugovorna tela imaju poseban polozaj u sistemu UN. To su komiteti osnovani posebnim ugovorima o ljudskim pravima radi nadzora nad njihovom implementacijom. Njihove clanove, koji su nezavisni eksperti, ne biraju organi UN, vec drzave koje su ratifikovale odgovorajuci ugovor ili mu pristupile. Iz tog razloga, ugovorna tela su autonomni organi van sistema UN, ali su povezana sa UN time sto UN snosi njihove troskove, a ona su duzna da podnose izvestaje o svom radu Generlanoj skupstini preko EKOSOK-a.U okviru zastite ljudskih prava, ugovorna tela:

ispituju i ocenjuju periodicne izvestaje drzaba ugovornica o saglasnosti njihovog zakonodavsta sa preuzetim obavezama iz paktova ili konvencija

daju misljenje o stanju ljudskih prava u konkretnoj drzavi u svojim zakljucima i preporuke u smislu poboljsanja tog stanja

neka od njih su ovlascena da razmatraju predstavke pojedinaca koji tvrde da su zrtve povreda prava iz tih ugovora i povodom toga donose odluke. Odluke nisu presude, te nisu ni obavezne, ali svojom moralnom snagom uticu na drzave, te ih one cesto izvrsavaju

bave se tumacenjem odredbi iz konvencije ili opstim pitanjima vezanim za primenu tih odredbi preko opstih komentara

Do sada su obrazovana sledeca ugovorna tela:

Komitet za ukidanje rasne diskriminacije (Konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije_

Komitet za ljudska prava (Pakotom o gradjanskim I politickim pravima)

Komitet protiv mucenja (Konvencijom protiv mucenja)

Komitet za ukidanje diskriminacije prema zenama (Konvencijom o diskriminaciji zena)

Komitet o pravima deteta (Konvencijom o pravima deteta)

Komitet za prava radnika migranata (Medjun.konvencijom o zastiti prava svih radnika migranata)

Komitet za prava osoba sa invaliditetom (Konvencija o pravima osoba sa invadliditetom_

Komitet za prisilne nestanke (Konvencijom o zastiti svih osoba od prisilnih nestanaka)

Komitet za ljudska pravaNajsiru nadleznost od ugovornih tela ima Komitet za ljudska prava, koji je osnovan 1978.g. Komitet ima razlicite funkcije koje imaju za cilj da obezbede da se drzave ugovornice PGPP pridrzavaju obaveza iz Pakta. Te funkcije se sastoje u sprovodjenju sistema izvestavanja i mehanizma medjudrzanih zalbi predvidjenih PGPP-om, kao i dodatne funkcije koje su predvidjene Fakultativnim protokolom uz PGPP, koji je ustanovio pravo na individualne predstavke.

Komitet cini 18 clanova koje imenuju i biraju drzave ugovornice, koji posao obavljaju u licnom svojstvu, a ne kao predstavnici drzava. Mandat im traje 4 godine.

Osnovna funkcija Komiteta je da razmatra izvestaje koje sve drzave ugovornice podnose o merama koje su preduzele za ostvarivanje priznatih prava, kao i o napretku u uzivanju tih prava. Komitet podstice drzave ugovornice da postuju svoje obaveze iz PGPP, pruza im pomoc u preovladjivanju poteskoca pri implementaciji PGPP u njihovo zakonodavstvo. Komitet moze traziti razlicita objasnjenja u vezi sa izvestajima drzava koja se mogu odnositi na sadrzaj izvestaja, uz dodatne informacije povodom samog izvestaja. Komitet moze imati i opste preporuke koje dostavlja EKOSOK-u u pogledu postovanja odredbi PGPP.

Komitet usvaja zakljucke o pojedinim izvestajima, zajedno sa statovima bilo kog od clanova Komiteta, koji se dostavljaju Generalnoj skupstini i drzavama ugovornicama. On upozorava Generalnog sekretara UN o teskim krsenjima ljudksih prava.

U dosadasnjem radu, Komitet je pokazao veluku aktivnost. Sasteje se veoma cesto (tri puta godinje po tri nedelje). Doneo je nekoliko stotina odluka na osnovu Prvog fakultat.protokola uz Pakt, koji omogucava pojedincima da se zale na povrede svojih prava.

Moguci pravci reforme

Problem sa velikim brojem ugovornih tela nastaje usled povecanja broja drzava ugovornica, kao i usled povecanja medjunarodnih instrumenata. Velike teskoce nastaju i zbog preklapanja obaveze podnosenja izvestaja razlicitim ugovornim telima, sto prouzrokuje stalno kasnjenje podnosenja izvestaja od strane drzava ugovornica. Umnozavanje ugovornih tela, ciji clanovi nisu profesionalno vezani za njih i koji se veoma retko sastaju, podstaklo je ideju da se ugovorna tela objedine u jedan organ koji bi bio nalik na stalni sud za ljudska prava, ali ne bi imalo sudska ovlascenja. Visoki komesar za ljudska prava predlozio je stavaranje jednog ugovornog tela u svom Akcionom planu iz 2005.g. Po njemu, postojalo bi jedno ugovorno telo koje bi bilo stalni organ, drzave bi imale obavezu da podnose samo jedan izvestaj, mogao bi da raspravlja o povredama ljudskih prava koje su predmet vise od jedne konvencije.

Medjutim, sa ovom predlozenom reformom se zastalo 2007. godine i dalje nema neke ozbiljnije inicijative da se ovo pitanje ponovo razmatra.

Medjunarodna organizacija radaEng Ilo od International Labour Oranization, ima specificnu I dugu istoriju, vezanu za polozaj radnika, I samim tim za razlicita ekonomska I socijalna prava radnika u savremenom svetu. Osnovana je na predlog posebne komisije Mirovne konferencije u Parizu 1919. godine. Zasnovana je na medjunarodnom visestranom ugovoru ali je istovremeno I profesionalna organizacija u kojoj predstavnici vlada, poslodavaca I radnika punopravno ucestvuju u donosenju odluka. Zahvaljujuci postojanju ove specijalizovane ustanove, drzave su prihvatile veliki broj konvencija I preporuka, koje se odnose na prava iz radnih odnosa I kojima je polozaj radnika postao daleko bolji. Pored glavnog organa MOR-a, Medjunarodne konferencije rada, postoje I Administrativni savet I Medjunarodni biro rada. Svi oni su organizovani na tripartitnom sistemu, od predstavnika vlada, drzava clanica, predstavnika radnickih I poslodavackih organizacija. Drzave su duzne da podnose redovne cetverogodisnje Ili dvogodisnje izvestaje o sprovodjenju u zivot ratifikovanih I usvojenih konvencija I preporuka. U okviru MOR-a razvili su se I posebni postupci za zastitu pojedinih prava, od kojih je najznacajnija procedura zastite sindikalnih sloboda. Ovaj postupak se primenjuje I na drzave koje nisu ratifikovale Konvenciju MOR o sindikalnoj slobodi I zastiti skindikalnih prava. U ovaj postupak ukljucena su 2 posebna organa: Komitet za sindikalnu slobodu I Komisija za istragu I mirenje.

Savet Evrope i evropski sud za ljudska prava

Sistem zastite ljudskih prava u Evropi je uspostavljen pod okriljem Saveta Evrope, koji je I najrazvijeniji, zatim OEBS obuhvata sve evropske zemlje kao I SAD I Kanadu I jdan broj drzava Azije. I najuze podrucje zastite, razvilo se u okviru EU, koja na dan 1.8.2010. broji 27 clanica.Savet Evrope u Statutu je istaknuta I zelja da se zastite I promovisu sloboda I sve demokratske vrednosti. Istaknuta je I volja clanova osnivaca ove organizacije da u nju udju sve evropske zemlje.

Ubrzo posle osnivanja Saveta (1949), pod njegovim okriljem pripremljen je nacrt Konvencije za zastitu ljudskih prava I osnovnih sloboda, kasnije popularno nazvane EKLJP koju je u Rimu novembra 1950. godine postpisalo 13 drzava clanica Saveta. Krajem 2012., njene ugovornice su sve drzave Evrope, osim Belorusije.

Evropski sud za ljudska prava osnovni organ nadzora nad postovanje obaveza preuzetih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, nalazi se u Strazburu.

Ustanovljen je 21.1.1959. godine posto je osam zemalja ugovornica dostavilo deklaracije kojima priznaju obaveznu nadleznost Suda, kako se trazilo po tadasnjoj verziji Konvencije. Sud se sastoji od onolikog broj sudija koliko ima drzava ugovornica Konvencije (47).

Dozvoljeno je da sudije ne budu drzavljani drzava koje su ih predlozile, sto najcesce koriste male drzave, poput Andore I Monaka. Sudije moraju imati visoki moralni ugled I posedovati potrebne kvalifikacije za obavljanje visokih sudskih funkcija, odnosno biti priznati pravni strucnjaci.

Svaka drzava ugovornica ima pravo da predlozi po 3 kandidata. Mandat sudija 9 godina, bez mogucnosti reizbora. Postupak pred Sudom mogu pokrenuti drzave I pojedinci.

Drzave takodje, mogu podneti predstavke koje se odnose na neuskladjenost domacih zakona ili administrativnih postupaka jedne drzave sa Konvencijom, bez potrebe navodjenja krsenja od strane neke konkretne osobe. To su tzv apstraktne predstavke. U praksi Suda postavilo se pitanje ko ima pravo aktivne legitimacije, ko moze podneti predstavku.

Po cl 34 Konvencije, pravo na podnosenje predstavke ne ogranicava se samo na drzavljanje drzave ugovornice vec pripada svim licima koja su bila unutar jurisdikcije drzava ugovornica gde se navodno krsenje Konvencije desilo.

Sud raspravlja sporove iz svoje nadleznosti u odborima (sastavljen od 3 sudije), vecima (7 sudija) I velikom vecu (17 sudija). Na opstoj sednici suda biraju es predsednik I dva potpredsednika Suda I predsednici odeljenja na period od 3 godine, stalnih odeljenja ima 5.

Sud odluke donosi vecinom glasova prisutnih sudija, ako su podeljeni, ponovo se glasa, a ako je rezultat opet podeljen, predsednik ima odlucujuci glas. Organizacija za bezbednost i saradnju u evropi (OEBS)

Rad na zastiti ljudskih prava u okviru Konferencije, kasnije OEBS-a, zapocet je usvajanjem Zavrsnog akta Helsinske konferencije 1975. godine.

Dokumentom pod nazivom Ljudska dimenzija KEBS su se sve drzave ucesnice obavezale da njihova zakonodavstva u oblasti ljudskih prava usklade sa medjunarodnim pravom I obavezama koje proisticu iz dokumenata KEBS-a.

Posmatracki mehanizam se sastojao iz 4 faze: prva faze je bila razmena informacija I odgovr na zahtev druge drzave koja se intersuje za preuzete obaveze, druga faza se sastojala u odrzavanju bilateralnog sastanka I davanju predloga za resenje, treca faza je bilo skretanje paznje drugim clanicama KEBS-a na slucaj ili situaciju I cetvrta faza je bilo iznosenje pitanja na konferenciju u okviru KEBS-a.

Do 1.1.1995. godine, proces KEBS-a I zvanicno je pretvoren u medjunarodnu organizaciju koja je nazvana Organizacija za evropsku bezbednost I saradnju OEBS.

Americki sistem zastite ljudskih pravaAmericki (medjuamericki) sistem za zastitu ljudskih prava, oslanja se na dva stuba. Jedan nas upucuje na Povelju Organizacije americkih drzava (OAD), a drugi na Americku konvenciju za ljudska prava. Sistem zasnovan na Povelji OAD se primenjuje na svih 35 drzava clanica OAD, dok sistem uspostavljen Americkom konvencijom obavezuje samo strane ugovornice (njih 25).

Povelja OAD, kojom je ova organizacija I uspostavljena, usvojena je 1948. godine. Clan 3 Povelje garantuje osnovna prava pojedinca bez razlike u pogledu rase, nacionalnosti, veroispovesti ili pola, ali bez njihovog preciznijeg definisanja. Medjutim, samo nekoliko dana kasnije, usvojena je Americka deklaracija o covekovim pravima I duznostima, koja nabraja najveci deo politickih, gradjanskih, ekonomskih, socijalnih I kulturnih prava. Iako je u pitanju samo Deklaracija, ona predstavlja relevantan normativni instrument.

Pored sistema zastite ljudskih prava, ustanovljenog Poveljom OAD 1969. godine usvojena je I Americka konvencija o ljudskim pravima. Ona je stupila na snagu 1978. godine I danas obavezuje 25 drzava. Medjutim, SAD, najsnazija I najrazvijenija drzava zapadne hemisfere, koja se u medjunarodnim odnosima snazno zalaze za zastitu ljudskih prava, iako su je potpisale jos 1997. godine nikada nisu ratifikovale ovu konvenciju. Americka konvencija sadrzi samo jedan clan o ekonomskim, socijalnim I kulturnim pravina, tzv. Protokolom iz San Salvadora, koji je usvojen 1988. godine, garantuju se jos neka ekonomska, socijalna I kulturna prava. Protokolom je predvidjena procedura podnosenja pojedinacnih predstavki u pogledu sindikalnih prava I prava na obrazovanje.

Medjuamericka komisija za ljudska prava ima 7 clanova visokih moralnih kvaliteta I kompetencije u oblasti ljudskih prava, koji se biraju u licnom svojstvu od strane Generalne skupstine OAD, sa liste kandidata koju predlazu vlade drzava clanica. Ukoliko drzava predlaze listu od 3 kandidata, bar jedan kandidat mora biti strani drzavljanin. Clanovi se biraju na period od 4 godine I mogu biti jos jednom izabrani na ovu funkciju. 1990. godine usvojen je I Protokol na Americku konvenciju o ukidanju smrtne kazne, koji je posle dve ratifikacije stupio na snagu 1991. godine.

Medjuamericki sud za ljudska prava je osnovan 1978. godine I ima sedam clanova, koji se biraju medju pravnicima najvisih moralnih kvaliteta na 6 godina, mogu biti reizabrani I priznati su strucnjaci u oblasti ljudskih prava.

Aficki sistem zastite ljudskih prava

Poseban regionalni sistem zastite ljudskih prava u Africi, trebalo bi da joj bude primeren I da prati sve posebnosti ovog kontinenta. Narocitu paznju I nosecu ulogu u ovim naporima preuzela je Organizacija africkog jedinstva (OAJ), koja je nastala 1963. godine, a koja je 1999. godine prerasla u Africku uniju (AU) I koja danas broji 53 drzava clanica.

1981. godine na 18. redovnoj Skupstini sefova drzava I vlada OAJ usvojena je Africka povelja o ljudskim pravima I pravima naroda. Ovaj dokument poznat je I pod nazivom Bandzulska povelja jer je usvojena u glavnom gradu Gambije. Povelja je stupila na snagu 1986.

Aficka povelja ne sadrzi samo tzv. Prvu generaciuju ljudskih prava, nego I drugu. Glavna novina je da se Africka povelja na ovome ne zadrzava nego se upusta u zastitu I tzv. Trece generacije ljudskih prava. Druga posebnost Africke povelje je I to sto ustanovljava I duznosti pojedinca u odnosu na porodicu, drustvenu I drzavnu zajednicu. Africkom poveljom uspostavljena je I Africka komisija za ljudska prava koja je ustanovljena 1987. godine. Do danas ona nije pokazala velike rezultate.

Jedan od uslova prihvatljivosti saopstenja upucenih Africkoj komisiji jeste da saopstenja ne budu pisana uvredljivim ili omalovazavajucim jezikom usmerenim protiv doticne drzave I njenih ustanova ili protiv AU. Kako ce se Africka komisija odnositi prema ovome uslovu, bice zanimljivo videti.

Naime, kada se navode konkretna krsenja ljudskih prava od strane drzavnih organa, tesko je verovati da neke drzave to nece shvatiti kao uvredljive tvrdnje.Sud je konstituisan, a prve sudije (njih 11) izabrane su 22. januara 2006. godine. Sudije se biraju na period od 6 godina, sa mogucnoscu da budu reizabrani. Sediste suda se nalazi u Arusi, gde se nalazi I sediste Tribunala za Ruandu.

Nevladine organizacije za ljudska prava

U savremenom svetu veliku ulogu u nadzoru nad sprovodjenjem ljudskih prava imaju I nevladine organizacije (NVO).

Zrtve krsenja osnovnih ljudskih prava su cesto najsiromasniji I najneobrazovaniji deo stanovnistva, te su veoma slabo upoznate sa mehanizmima zastite koje im stoj ena raspolaganju bilo na nacionalnom, bilo na medjunarodnom nivou. S druge strane, drzave, da bi sacuvale svoj renome u medjunaordnoj zajednici, po pravilu se trude da krsenje ljudskih prava koje im se moze pripisati, prikriju ili relativizuju.

Iz tih razloga, prosveceni pojedinci su se poceli udruzivati, kako na nacionalnom tako I na medjunarodnom novu, cesto zrtvujuci svoju profesiju, porodice, pa I zivote, da prate postovanje ljudskih prava u pojedinim zemljama, da se bore za njihovo ostvarenje. Takve organizacije dakle ne smeju biti pod uticajem ni jedne vlade bilo koje drzave I zato se nazivaju I nevladine organizacije.

Nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima tesko je nabrojati jer ih ima nekoliko hiljada. Neke su veoma uticajne I poznate na medjunarodnom planu, jer su odigrale veliku ulogu u razotkrivanju krsenja ljudskih prava u mnogim drzavama sirom sveta (Medjunarodni komitet crvenog krsta).

Nevladine organizacije igraju veliku ulogu u pomoci ostecenim pojedincima da pripreme I podnesu zalbe, tuzbe I predstavke razlicitim medjunaordnim sudskim organima ili parasudskim telima kao sto su: Evropski sud za ljudska prava, Komitet UN za ljudska prava itd.

Nevladine organizacije doprinose demokratskom razvoju drustva I sprovodjenju razlicitih pravnih, ekonomskih I drustvenih reformi. Njihove aktivnosti su veoma raznovrsne, a sastoje se u organizvoanju letnjih skola, radionica, seminara I konferencija na kojima se diskutuje o gorucim drustvenim problemima I mobilise I podstice strucna javnost da se bavi njihovim resavanjem.

Jedan od nacina upoznavanja javnosti sa stanjem ljudskih prava jeste I stalno publikovanje raznih prirucnika, brosura I informatora kojima se gradjanima pruzaju odredjene informacije o radu nevladinih organizacija, pravi analiza I presek stanja I ukazuje na neophodne reforme u odredjenoj oblasti.

Postupak koji pokrecu zrtve krsenja ljudskih prava

Pokazalo se da je stvaranje medjunarodnih sudova za ljudska prava lakse u delovima sveta koji, kao tada Zapadna Evropa, imaju mnoge zajednicke kulturne I politicke crte. Univerzalni medjunarodni sud za ljudska prava nikada nije nastao. Formiranje takvog organa na medjunarodnom planu se ocekuje, ali tek u doglednoj buducnosti.

Nadleznost ugovornih tela da na zahtev zainteresovanih pojedinaca utvrdjuju povrede ljudskih prava je ogranicena. Ona je, pre svega, fakultativna. Nijedan univerzalni ugovor o ljudskim pravima ne obavezuje potpisnice da na nju pristanu, vec se ova obaveza mora posebno prihvatiti ratifikovanjem fakultativnih protokola ili davanjem posebnih izjava.

Jos vaznije ogranicenje je u tome sto odluke medjunarodnih tela nisu pravno obavezne za sve drzave. One se I ne zovu presude, vec misljenja, konstatacije itd, kao sto se I obracanje ovakvim organima ne naziva tuzbom ili zalbom, vec predstavkom.

Da bi medjunarodni organ mogao da uzme u razmatranje individualnu predstavku ostecene stranke, ova mora da zadovolji sledece uslove:

1. Legitimni interes Podnosilac mora da pokaze da za to ima legitimni interes kao moguca zrtva povrede nekog prava. U praksi medjunarodnih organa dopusta se da podnosilac bude advokat ili, ako zrtva ne moze da se obrati organu. Nije dopustena tuzba u opstem interesu tj. u ime svih potencijalno ugrozenih actio popularis. Od medjunarodnih organa ne moze se traziti da ispituju valjanost pojedinih zakona in abstracto.

2. Iscrpenost domacih pravnih lekova Podnosilac mora da je prethodno iscrpeo sve pravne lekove koji postoje u drzavi na cije se postupke zali. Ovo je pravilo u medjunarodnom pravu, jer se drzavi mora dati sansa da ispravi eventualnu gresu, odnosno krsenje nekog prava pojedinca.

3. Zahtev mora da bude zasnovan na nekoj odredbi ugovora za cije je sprovodjenje nadlezan medjunarodni organ (mora biti kompatibilan sa medjunarodnim instrumentom). Saglasnost ratione materiae ako je pravo koje je navodno prekrseno zajemceno ugovorom u pitanju. Saglasnost ratione personae postoji kada je zalilac u nadleznosti drzave cijim postupcima prigovara. Kompatibilnost natione temporis odnosi se na vremensko vazenje ugovora.

4. Zabrana zloupotrebe prava Zahtev ne sme da predstavlja zloupotrebu prava na obracanje medjunarodnim organima. Ovaj razlog za odbacivanje je predvidjen da bi se medjunarodna tela odbranila od kverlunata koji ne vode postupak da bi branili pravo vec da bi postigli druge ciljeve, kao sto su licno zadovoljstvo, publicitet I sikaniranje drugih.

5. Peticija ne sme biti ocigledno neosnovana Slican prethodnom je uslov koji poznaje samo Evropska konvencija, da peticija nije ocigledno neosnovana. Evropski sud je po tom osnovu odbacio mnogo podnesaka.

6. Zabrana litispendencije Sustinski istovetan zahtev ne moze se istovremeno uputiti raznim telima npr. Komitetu za ljudska prava I Evropskom sudu za ljudska prava. Pred neke organe se, medjutim, moze izaci sa zahtevom koji je ranije konacno razmotrilo neko drugo telo.

7. Zahtev da postoji znacajnije ostecenje Jedan od novih uslova uvedenih izmenom dosadasnjeg cl. 35 Evropske konvencije cl. 12 Cetrnaestog protokola jeste mogucnost odbacivanja predstavke ukoliko njen podnosilac nije pretrpeo znacajnije ostecenje, osim ukoliko postovanje ljudskih prava zahteva ispitivanje meriturma I ukoliko domaci sudovi nisu propisno razmotrili slucaj. Ako predstavka ne ispunjava ove uslove, organ ce je odbaciti resenjem, a ako ih ispunjava, upustice se u sustinu stvari da bi doneo neku od gore opisanih odluka, cija je sustina u tome da se utvrdi da li je neko pravo uskraceno tj. da li je prekrsena neka odredba medjunarodnog instrumenta cije postovanje doticni organ nadzire.

Ako je organ kome se navodna zrtva povrede prava obraca, kao, npr Evropski sud za ljudska prava, onda je njegova odluka kojom se utvrdjuje povreda presuda, koja obavezuje drzave koje su prihvatile njegovu nadleznost I na njihovoj teritoriji predstavlja izvrsni uslov. Organi koji nisu u pravom smislu reci sudski, kao sto su ugovrna tela tj. komiteti koji se stariju o primeni pojedinih univerzalnih ugovora o ljudskim pravima donose odluke o meriturumu koje se ne zovu presudama nego imaju drugacija imena sto ukazije na to da one nisu u punoj meri pravno obavezne za sve drzave. Da bi odluka medjunarodnog organa imala posledice, drzava mora na osnovu nje da preduzme mere po svom izboru, na koje odluka ukazuje samo na opsti nacin.

Postupak koji pokrecu drzave

Prema klasicnom shvatanju medjunarodnih obaveza drzava, one u prvom redu postoje prema drugim drzavama, saugovornicama. Dakle, ako drzava prekrsi pravo nekog pojedinca u svojoj nadleznosti, odgovorna je da prema svim drzavama kojima se obavezala medjunarodnim ugovorom o postovanju tog prava. Na osnovu obaveze postovanja medjunarodnih ugovora pact sunt servanda, svaka bi saugovornica mogla da pozove drzavu prekrsioca na odgovrnost zbog neispunjavanja medjunarodne obaveze. Obracanje nekom sudskom organu ne bi ni bilo moguce ako se drzave na to vec nisu obavezale ili ako ne sklope poseban sporazum (kompromis) kojim spor iznose pred sud. Iskustvo je pokazalo da se drzave veoma ustezu da pokrecu ovakva posupak. To opredeljuju politicki I ekonomski razlozi, jer se njime zaostravaju odnosi sa tuzenom drzavom I izazivaju protivmere. Na zalost, vlade pokrecu pitanja ljudskih prava u drugim zemljama samo ako su odnosi s njima I onako losi, ili ako u njima ne vide vazne saveznike ili nemaju jake privredne interese.

Reagovanje medjunarodnih organizacija na sistematsko i masovno krsenje ljudskih pravaOd samog svog nastanka, UN primaju ogroman broj dopisa od pojedinaca, grupa I organizacija iz celog sveta, u kojima se ukazuje na teske povrede ljudskih prava. Organi UN su dugo odbijali da se pozabave ovom korespondencijom, smatrajuci da u Povelji UN nema osnova za razmatranje individualnih zalbi protiv clanica UN ili drugih drzava.

1. Procedura po rezoluciji 1235. Bivsa Komisija za ljudska prava je 1967. godine odlucila da ovlasti sovju Potkomisiju za sprecavanje diskriminacije I zastitu manjina, da se pozabavi obavestinjam koja na taj nacin priticu u Ortanizaciju I da izvesti o tome I druge organe.

2. Procedura po rezoluciji 1503. Posle izvesnog kolebanja I nastojanja mnogih drzava da ovu proceduru sto vise suze u ime suverenosti, Ekonomski I socijalni savet je Rezolucijom 1503 od 1907. godine uspostavio jos jedan postupak koji, za razliku od prethodnog, nije bio samo u rukama delefata drzava, vec je ukljucio I eksperte iz Potkomisije. Ova procedura je bila poverljiva, kako se ne bi povredila osetljivost vlada zbog mesanja u njihove unutrasnje poslove bez ugovornog osnova. Medjutim, postupak je od tajnog mogao postati javan prelaskom na proceduru 1235. Politicka osetljivost drzava manje se pogadja ako se nadleznost radne grupe ili izvestioca odredi pojavom I vrstom povrede ljudskih prava kojom ce se oni baviti. Ovaj pristup masovnim povredama naziva se tematskim mehanizmom.

3. Nova procedura po Rezoluciji 5/1 Saveta za ljudska prava Savet za ljudska prava je 18. juna 2007. godine usvojio Rezoluciju 5/1 kojom je uspostavio proceduru po prituzbi. Ova procedura je uspostavljena u skladu sa mandatom koji je proveren Savetu Rezolucijom 60/125 od 15. marta 2006. godine, na osnovu kojeg on treba da razmotri, I gde je to potrebno, unapredi I racionalizuje sve mandate, mehanizme, funkcije I odgovrnosti bivse Komisije za ljudska prava, ukljucjuci I proceduru 1503 kako bi uspostavio nove, naprednije mehanizme. Cilj ove procedure je da ukaze na upornu praksu ozbiljnih povreda ljudskih prava koje se desavaju u bilo kom delu sveta, ali je ona tajna I zasnovana na saradnji sa drzavom koja krsi ljudska prava. Savet je formirao I specijalne procedure koje predstavljaju nastavak aktivnosti koje je vrsila Komisija za ljudska prava, a koja se sastojala u monitoringu krsenja ljudskih prava u pojedinim zemljama. Danas postoje 4 radne grupe: za africki narod, arbitarna pritvaranja, prisline nestanke I pravo na samoopredeljenje.

Smrtna kaznaSvako ljudsko bie ima uroeno pravo na ivot odredba Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima (1966) znai da je ono inherentno svakom ljudskom biu i da drava ne moe opozvati pravo na ivot.

Meutim, praksa je pokazala da postoje i oblici oduzimanja ivota kada se za to stvore uslovi.

Smrtna kazna kao takva se i danas primenjuje u velikom broju drava, iako se primeuje pad u broju drava koje je i dalje primenjuju u svom pravnom sistemu.

Abolicionizam kao pokret kojim se nastoji ukidanje smrtne kazne kao oblika kanjavanja kojima se povreuju ljudska prava, doprineo je da se od 1977. godine kada je abolicionistiko bilo samo 16 drava taj broj prema istraivanju Amnesty International, Abolicionist and Retentionist Countries iz 2012., povea na 97 drava koje su ukinule smrtnu kaznu. Meu istraivanjem nale su se jo 35 drava koje nisu izrekle smrtnu kaznu u poslednjih 10 godina (to znai da se smatraju abolicionistikim de facto).

Naalst, Danas vie od 60% svetskog stanovnitva i dalje ivi u zemljama koje primenjuju smrtnu kaznu, jer ona jo uvek postoji u etiri najmnogoljudnije zemlje Kini, Indiji, Indoneziji i SAD-u.

Da bi ovakav vid kazne postojao, drava mora da ispuni niz obaveza koje drave u tom sluaju moraju potovati.

Prvo, smrtna kazna moe biti izreena samo za najtea krivina dela. (umiljajne zline sa smrtnimi krajnje tekim posledicama).

Drugo, smrtna kazna mora biti izreena u skladu sa zakonom koji je vaio u trenutku kada je krivino delo izvreno. Dakle, naelo zakonitosti i naelo zabrane retroaktivnosti dejstva krivinih zakona vae i u sluaju izricanja smrtne kazne.

Tree, smrtna kazna ne moe biti izreena a da se time povredi neko drugo pravo, koje je zatieno PGPP (Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima) ili Konvencijom o genocidu. Tokom postupka moraju biti ostvarene minimalne garantije odbrane, pretpostavka nevinosti i pravo na albu, a odluku mora doneti sud koji je ustanovljen zakonom, koji je nepristrasan i nezavisan.

etvrto, zabranjeno je izricanje kazne licu koje je bilo mlae od 18 godina u trenutku izvrenja krivinog dela. Dakle, bitan je uzrast lica u trenutku izvrenja krivinog dela, bez obzira na godine u momentu suenja i izricanja presude. Ovo ogranienje predvieno je Konvencijom o pravima deteta.

Peto, smrtna kazna se ne moe izvriti nad trudnom enom. Ovaj uslov odnosi se samo na izvrenje smrtne kazne, a ne i na njeno izricanje. Smrtna kazna se dakle moe izvriti po poroaju osuenice na smrt, mada mnogi smatraju da mora protei iz humanih i zdravstvenih razloga odreen vremenski period od poroaja do izvrenja.

esto, svaki osuenik na smrtnu kaznu ima pravo da trai pomilovanje i zamenu kazne, pa se mora ostaviti odreeno vreme od izricanja do izvrenja smrtne kazne ( zbog mogunostiza ukidanje ili smanjenje kazne od strane nadlenog organa). Dakle mora proi odreen period u kome bi se osueni nadao pomilovanju do samog izvrenja izreene kazne.

Sedmo, zabranjeno je bilo kakvo nehumano postupanje.Generalna skuptina UN usvojila je 1989. godine Drugi fakultativni protokol uz PGPP istie stavljanje mogunosti rezerve koja bi omoguila izricanje smrtne kazne u vreme rata, za najtea krivina dela vojne prirode uinjena u toku ratnog stanja. Ovaj protokol ratifikovalo je 75 zemalja od 1991 kada je stupio na snagu.

Evropski sistem zatite

U Evropi je smrtna kazna zabranjena. Borba za njeno ukidanje trajala je dugo.

EKLJP u prvom stavu kae: pravo na ivot svake osobe je zatieno zakonom. Niko ne moe namerno biti lien ivota, sem prilikom izvrenja presude suda kojom je osuen za zloin za koji je ova kazna predviena zakonom. Dakle EKLJP ne zabranjuje smrtnu kaznu u sluajevima u kojima je potovan princip zakonitosti. Meutim, EKLJP potpisan je 1950. u Rimu.

1983. esti prokotol na Evropsku konvenciju ukinuo je smrtnu kaznu osim za dela izvrena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti.

2002. Trinaesti protokol uz Evropsku konvenciju kae da se smrtna kazna ukida i da nijedna odredba ovog protokola ne moe biti ukinuta, odnosno ne moe se staviti van snage. Stupio je na snagu 1.jula 2003.

Ukidanje smrtne kazne doprinosi ouvanju ljudskog dostojanstva i progresivnom razvoju ljudskih prava. Meutim, to se Evrope tie, jedino je Belorusija zadrala smrtnu kaznu.

Rusija je 2009. ukinula, dok je Letonija zadrala kapitalnu kaznu za zloine uinjene tokom rata do 26.januara 2012. kada je ratifikovala Trinaesti protokol uz Evropsku konvenciju.

Iako se ne izvrava, smrtna kazna jo uvek formalno postoji i u Pridnjestrovlju i Severnom Kipru.

Zabrana muenja i neovenih ili poniavajuih postupaka i kazni Univerzalni instrumenti, regionalni instrumenti, razlikovanje muenja od ostalih oblika zlostavljanja

Muenje predstavlja potpuno odsustvo potovanja ljudskog dostojanstva, koje se najee koristi kao metod zastraivanja, unienja ili slamanja otpora rtve.

Muenjem se napada sutinski fiziki i psihiki integritet linosti, a brojni podaci svedoe da su meu glavnim uzronicima smrti u velikom broju drava i dalje muenje, surovi i poniavajui uslovi u zatvorima i nedostatak medicinske kontrole i staranja. (Facts and Figures about Amnesty International and its Work fod Human Rights)

Zabrana muenja prvobitno je proklamovana u Univerzalnoj deklaraciji tako: niko ne sme biti podvrgnut muenju ili svirepom, neovenom ili poniavajuem postupanju ili kazni.

Zabrana muenja je apsolutnog karaktera, jer ne ostavlja mogunost izuzetka, niti derogacije, ak ni u sluaju vanrednog stanja.*

Mnogim dokumentima definisan je glavni cilj zatita dostojanstva i fizikog i psihikog integriteta linosti. Komitet za ljudska prava kanjivim smatra kamenovanje i ibanje, 30-40 godina strogog zatvora, telesno kanjavanje, dranje u samici i sl. Ovi dokumenti doveli su do stvaranja novih organa i tela koji bi se bavili ispitivanjem potovanja preuzetih obaveza od strane drava ugovornica.

Tako je donet najvaniji specijalizovani instrument o zabrani muenja, i to Konvencija UN protiv muenja i drugih surovih nehumanih ili poniavajuih postupanja ili kanjavanja (doneta 1984. na dan Prava oveka 10.decembra). 147 drava ugovornica je do 2010 pristupilo potovanju ove konvencije. Konvencija je stupila na snagu 26.juna 1987. i taj datum se danas slavi kao svetski dan podrke rtvama muenja.

Ovom konvencijom drave ugovornice preuzeke su niz konkretnih obaveza:

da muenje smatraju krivinim delom i da uinioce kazne na odgovarajui nain

pruanje najire pravne pomoi u krivinom postupku koji se tie akta muenja

da standard koji se odnosi na zabranu muenja ukljue u sastavni deo obuke civilnog i vojnog osoblja

takoe, sve ugovornice moraju obezbediti odtetu rtvama muenja, a ona mora biti pravedna i adekvatna.

Po uzoru na Evropski komitet, 2002. osnovan je Potkomitet za prevenciju sa ciljem uspostavljanja redovnih poseta mestima na kojima se nalaze lica liena slobode.

Potkomitet e nakon to mu drave prue informacije, omogue pristup mestima, objaviti izvetaj o poseti.

Regionalni instrumenti

EKLJP kao prva propisuje da niko ne moe biti podvrgnut muenju ili neovenom, odnosno poniavajuem postupanju ili kanjavanju

Drugi evropski instrument je Evropska konvencija o spreavanju muenja i neovenih ili poniavajuih postupanja i kanjavanja 1987. Njen znaaj je u tome to predvia ustanovljenje Evropskog komiteta za spreavanje muenja utvruje opte uslove koji prate odreene povrede poput materijalnih i socijalnih zatvorskih uslova i proceduralnih garantija, ili pak obuke strunog osoblja. Komitet putem poseta na tim mestima nadgleda potovanje i implementaciju preduzetih obaveza od strane drava ugovornica. Evropski komitet se ustanovljava sa ciljem da, ukoliko je to potrebno, povea zatitu tih osoba od muenja i neovenih ili poniavajuih kazni ili postupaka.

Evropski komitet nije sudski organ ve ovlaeno telo da poseuje sva mesta gde se nalaze osobe liene slobode, poput zatvora i policijskih stanica, psihijatrijskih ustanova, tranzitnih zona na aerodromu, privatnih centara za azilante, vojnih logora i slinih ustanova.

Najmladji regionalni instrument je Afrika povelja o ljudskim pravima i pravima naroda iz 1981.,svaki pojedinac ima pravo na potovanje dostojanstva uroenog ljudskim biima i priznanje svog pravnog statusa. Zabranjeni su svi oblici eksploatacije i omalovaavanja oveka, a posebno ropstvo, trgovina robljem, muenje i surovo, neoveno ili poniavajue kanjavanje i ponaanje.

Razlikovanje muenja od ostalih oblika zlostavljanja

Kao relevantna definicija muenja uzima se iz l.1.st.1 Konvencije UN protiv muenja:

izraz muenje oznaava bilo koji akt kojim se nekom licu namerno nanosi veliki bol ili patnja, bilo fizika ili duevna, u svrhu dobijanja od njega ili tree osobe obavetenja ili priznanja, kao kanjavanje za dela koja je on ili tree lice uinilo ili je osumnjieno da ih je uinilo, da bi se ono ili neko tree lice primoralo ili zastrailo...

Izvlae se 3 sutinska elementa iz definicije koja ine muenje:

1. nanoenje tekog duevnog ili fizikog bola ili patnje

2. od strane ili uz pristanak i odobravanje dravnih vlasti

3. sa odreenim ciljem poput prikupljanja informacija, kanjavanja ili zastraivanja.

Pored ove definicije, jedino jo Meuamerika konvencija o spreavanju i kanjavanju muenja postoji muenje treba da bude shvaeno kao bilo koji akt, namerno izvren kako bi fiziki ili duevni bol ili patnja bili naneti osobi tokom krivine istrage, kao sredstvo zastraivanja, kao lino kanjavanje, preventivna mera, kazna ili radi nekog drugog cilja.

Prava privatnostiLjudskim pravima treba da se tite duevni i moralni integritet svake linosti. Tako ljudska privatnost, potovanje privatnog i porodinog ivota, doma i komunikacije su vane vrednosti za svakoga. Bez ovih vrednosti, slobode misli i izraavanja, ovek ne bi bio ljudsko bie.

Ljudska prava i slobode upravo se tite ne bi li se ljudskom biu obezbedilo uroeno dostojanstvo. Razvojem nauke i tehnologije ovek je sebi otvorio nove mogunosti za napade n aduhovni i moralni integritet oveka. Razvoj nauke, tehnike, kompjuterizovana orada podataka i sl. stavili su sve drave u problem kako da obezbede zatitu iz najintimnije ovekove sfere, koje se odnose kako na personalnost, ime, privatnost, tako i na ast i ugled ljudskog bia.

Pravo privatnosti

Pravo na privatnost je zbirni naziv za zatitu nekoliko naizgled raznorodnih prava, prava na potovanje privatnog, porodinog ivota, nepovredivosti doma i prepiske, kao i asti i ugleda pojedinca.

Univerzalnom deklaracijom: niko ne sme biti izlen proizvoljnom meanju u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku, niti napadima na ast ili ugled.

Privatnost, porodica, dom, prepiska, ast i ugled su isti objekti zatite navedeni u PGPP, zatim u Amerikoj konvenciji, pomenuti i u Rezoluciji 428 Parlamentarne skuptine Saveta Evrope od 1970. kojima se navodi pravo na njihovo uivanje i zatitu.

Npr, Ustav Portugalije ak zabranjuje dodeljivanje jedinstvenog matinog broja gradjanima, jer garantuje pravo graana da saznaju podatke koji se njih tiu.

Uloga drave u zatiti podataka je od velikog znaanja, tako da drava prilikom zatite ovog prava mora preduzeti i pozitivne mere kojima e se privatnost stvarno tititi.

Pravo na privatni ivot

Pravo na potovanje privatnog ivota zatieno je svim meunarodnim instrumentima. U praksi se pojavljuju razni nazivi, ali sa istom sadrinom ovog pojma, Npr Univerzalna deklaracija kao i PGPP privatni ivot nazivaju privatnou, Evropska konvencija koristi izraz privatan ivot.

Evropska komisija za ljudska prava pokuala je da da definiciju kako privatan ivot predstavlja privatnu sferu, pravo oveka da ivi kako eli, zatien od javnosti, a do izvesne mere obuhvata i pravo na uspostavljanje i negovanje odnosa s drugim ljudskim biima, naroito u emocionalnoj sferi, radi razvijanja i zadovoljenja sopstvene linosti.

Dakle, privatni ivot odnosi se na onu sferu pojedinevog ivota u kojoj se on slobodno razvija i ostvaruje kao linost. Privatan ivot odnosi se i na razvija odnosa sa drugim ljudima i na odravanje veze sa spoljnim svetom. Dakle, privatnim ivotom smatra se kako unutranji ivot pojedinca tako i spoljanji odnosi.

Pravo na potovanje privatnog ivota ograniava se u meri u kojoj pojedinac sam dovede svoj privatni ivot u dodir s javnim ivotom, ili u tesnu vezu s drugim zatienim interesima.

Primer, Sud se bavio pitanjem objavljivanja fotografija javnih linosti, kerke princa Renija III od Monaka koja je snimana u svakodnevnim aktivnostima sama, ali i sa drugim ljudima. Evropski sud pronaao je krenje i naglasio problem zadiranja u privatnu sferu javnih linosti koja kod osoba izazivaju veoma jak oseaj zadiranja u sopstveni ivot i oseaj progona.

Seksualni ivot je takoe deo prava na privatan ivot. Takoe se nastoji regulisanju pitanja upotrebe imena, kada je to potrebno u cilju javne sigurnosti i lake line identifikacije lica.

Pravo na potovanje porodinog ivota

Porodica, kao osnovna elija drutva, zatiena je meunarodnim instrumentima.

Univerzalna deklaracija (l.12) zabranjuje svako proizvoljno meanje u porodicu, a PGPP pored zabrane proizvoljnog, zabranjuje i nezakonito meanje.

EKLJP takoe govori i titi vrenje ovog prava bez meanja javnih vlasti ako to nije neophodno u demokratskom drutvu.

Zatita porodinog ivota u tesnoj je vezi sa pravom na sklapanje braka i zasnivanje porodice, i zatitu majke i deteta. Sam izraz porodica , odnosno porodini ivot ne moe se precizirati u definiciji, jer je porodini ivot zasnovan na prefinjenim kombinacijama emocija, kao i linih i drutvenih dunosti sa druge strane.

Evropski sud za ljudska prava u svojim presudama utvrdio je kao kriterijume: stepen srodstva izmeu pojedinaca u porodici i postojanje porodinog ivota izmeu njih. Sud je utvrdio da uivanje u uzajmnom drutvu izmeu roditelja i dece predstavlja osnovni element porodinog ivota.

Evropski sud se bavio problemom obezbedjenja kontakta izmeu razvedenih roditelja i dece. Zajedniki ivot nije neophodan zslov postojanja porodinog ivota, jer on moe postojati i meu lanovima porodice koji ive odvojeno. Sud je zbog toga duan da istrauje da li postoje bliski porodini odnosi meu konkretnim pojedincima.

Lienje slobode nekog lica ne dovodi do prekida porodinog ivota, ve zahteva od drave da preduzme adekvatne mere kako bi ono bilo u mogunosti da odrava redovan kontakt sa lanovima svoje porodice. Evropski sud je priznao da liavanje slobode po svojoj prirodi ograniava privatni i porodini ivot, ali je naglasio da zatvorske vlasti moraju pomoi zatvoreniku u odravanju kontakta sa lanovima blie porodice. U veini evropskih zemalja, lica osuena na smrt uivala su drugaiji reim od ostalih zatvorenika.

Pravo na uivanje porodinog ivota ne garantuje pravo zatvorenika n auivanje suprunikih poseta, niti pravo zatvorenika da ive u zatvoru sa svojim branim drugom.

Kod pitanja o deportaciji jednog lica sa teritorije neke zemlje, takoe se postavlja pitanje da li bi ovakva mera predstavljala krenje prava na porodini ivot. Npr sluaj Gul, gde je podnosilac predstavke napustio Tursku i zatraio azil u vajcarskoj, nakon ega mu se pridruila supruga koja je dola radi dobijanja medicinskog tretmana koji je u Turskoj nedostupak. Iako je licu odbijen azil, njemu i supruzi odobren je boravak iz humanitarnih razloga. Meutim, njihov maloletni sin u nameri da se pridrui roditeljima, odbijen je uz obrazloenje da se dolaskom u vajcarsku gospodin Gul samovoljno odvojio od sina.

Pravo na potovanje doma (stana)

Stan svakog pojedinca i porodice je nepovrediv. Meutim, dozvoljena su fakultativna ogranienja, kao kada su u pitanju privatni, porodini ivot i prepiska.

Dom je mesto u kome lice ivi, gde se nastanilo. Zatita se prua iskljuivo postojeem, a ne nameravanom ili poeljnom domu. Pravo na dom ne znai i pravo stanodavca da povrati dravinu na svojoj nepokretnosti na sopstveni zahtev i u svakoj prilici. To znai da pravo na dom uiva ne samo vlasnik stana, ve i njegov zakupac.

U presudama Evropskog suda moe se naii i n astav da i romski karavan, koji se nalazi na odreenoj lokaciji neko odreeno vreme, moe da se smatra domom. Sud je naglasio da je ivot u karavanima integralni deo etnikog integriteta Roma, koji reflektuje dugu tradiciju putujueg ivota ove manjine.

Pravo na potovanje prepiske

Termin prepiska odnosi se na komunikaciju pisanjem. Takoe se odnosi i na telefonske razgovore, kao i na prenos informacija putem telekomunikacionih sredstava (npr. faks, elektronska pota, sredstva koja nisu postojala u vreme mnogih meunarodnih instrumenata).

Prepiska svakog pojedinca je naelno zatiena. Meutim postoje okolnosti (npr boravak u zatvoru) koje su pred Evropskom komisijom i Evropskim sudom izazvale podeljena miljenja. Sud smatra da se zatvoreniku mogu nametnuti samo ona ogranienja koja tite prepisku, tj. smatrao je da zatvorenikovo pravo na necenzurisanu prepisku s advokatom ili sudom ne trpi nikakva ogranienja, jer je to glavno sredstvo koje pojedinac moe koristiti. Dakle, komunikacija izmeu zatvorenika i advokata predstavlja fundamentalno pravo lica lienog slovode, pa ometanje ove komunikacije mora biti izuzetno i mora biti praeno adekvatnim i dovoljnim garantijama protiv bilo kakve zloupotrebe.

Takoe pravo potovanje prepiske, obuhvata i telefonske razgovore kao i poruke poslate preko pejdera. Ostvarena zatita odnosi se na razgovor meu lanovima porodice, zato se ometanje telefonskog razgovora smatra povredom l.8 EKLJP. Takoe se isti princip primenjuje i na snimanje komunikacije izmeu zatvorenika i osoba iz spoljnjeg sveta. Pravo na slobodu izraavanja Pojam, ogranienja, govor mrnje, sloboda tampe, dunosti i odgovornosti lica koja stvaraju i prenose informacije

Svaki demokratski politiki proces i razvoj svakog ljudskog bia zahteva ostvarenje slobode izraavanja. Ona predstavlja posebno pravo, i zato zauzima centralno mesto u ostvarenju ljudskih prava.

Sloboda govora titi se svim meunarodnim instrumentima koji se bave zatitom ljudskih prava, a prvi put je proklamovana u l.19 Univerzalne deklaracije, koji kae da:

svako ima pravo na slobodu miljenja i izraavanja, to obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog miljenja, kao i pravo da trai, prima i iri obavetenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice.

Dakle, pravo na primanje i saoptavanje informacija i ideja bez meanja javnosti je bitna komponenta svakog demokratskog drutva. Sloboda izraavanja podrazumeva slobodu saoptavanja ali i slobodu primanja informacija.

Ova sloboda po l.10 EKLJP garantuje se svakome, dakle i fizikim i pravnim licima. titi se usmeno i pismeno izraavanje, izraavanje putem tampe, kao i izraavanje u umetnikom obliku (rei, slike, tampani dokumenti, radio program, filmovi,elektronske informacije). titi se svaka vrsta izraavanja bez obzira na sadraj i bez obzira da li je upueno od pojedinca, grupe ili medija.

Smatra se da je izraavanje miljenja najugroenije kada dolazi od strane male grupe. Sloboda izraavanja se meutim ne moe tititi onda kada vodi ogranienju ili unitenju ostalih ljudskih prava i sloboda, npr kod govora mrnje tj. irenja ideja koje promoviu rasizam, diskriminaciju ili sl.

Da bi se utvrdilo ta se to moe a ta ne moe tititi, pravi se razlika izmeu vrste izraavanja (politikog, komercijalnog, umetnikog), naina izraavanja (usmeno, pismeno, mediji) i publike kojoj je poruka upuena (deca, odrasli, celokupna populacija).

Kod iznoenja kritikih stavova upuene vlasti postoje granice, i ovakvo izraavanje je uglavnom od strane medija. Komercijalni govor je takoe garantovan l.10 EKLJP ali u pogledu informisanja o ekonomskim pitanjima drava zadrava ire polje slobodne procene.

Sloboda umetnikog izraavanja ini nezaobilaznu komponentu demokratije zbog doprinosa u razvoju ideja i miljenja, jer je izraavanje umetnika ne samo lino vienje sveta, ve i drutva u kome on ivi. Time ona utie na oblikovanje javnog mnjenja i kritiku dogaaja.

Dozvoljena ogranienja

Ogranienja moraju biti izriito predviena i u skladu sa zakonom, imati legitiman cilj i moraju biti neophodna u demokratskom drutvu. l.10 EKLJP istie da sloboda izraavanja povlai posebne dunosti i odgovornosti, zbog ega s emoe podvrgnuti nekim ogranienjima i daje listu dozvoljenih osnova ogranienja od l.19 PGPP-a. Dakle, osim to moraju biti predviena u zakonu, moraju biti neophodna u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi spreavanja nereda i kriminala, zatite zdravlja i morala, zatite ugleda ili prava drugih, spreavanje otrkivanja obavetenja dobijenih u poverenju, ili radi ouvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

Od svih meunarodnih instrumenata, jedino Amerika konvencija o ljudskim pravima uzriito zabranjuje posredno ograniavanje slobode izraavanja:

kao to su zloupotreba vladine ili privatne kontrole nad snabdevanjem novinskim papirom, radijskim frekvencijama ili napravama ili opremom koje se koriste za irenje informacija, ili bilo koji postupak koji ima za cilj da sprei saoptavanje i kruenje ideja i miljenja

Danas se u razliitim pravnim sistemima sreu razne kazne za izreene stavove: krivina kazna, naknada tete, zabrana publikacije, konfiskacija publikacije, odbijanje davanja frekvencije, a meu njima najopasnija mera je prethodna ili preventivna cenzura gde se nita ne moe objaviti bez odobrenja. Zatvorska kazna za autora, odbijanje da se registruje naziv asopisa takoe predstavljaju nedozvoljeno ogranienje slobode izraavanja. Ovde je vrlo bitno kod donoenja odluke obratiti panju na javni interes i ostala gore navedena pitanja.

Govor mrnje

Predstavlja govor iji je cilj da ponizi, zastrai ili podstakne nasilje ili aktivnosti pune predrasuda prema odreenoj grupi po osnovu vere, etnikog porekla, nacionalnog porekla, religije, seksualne orijentacije ili invaliditeta.

Sam termin odnosi se na pisanu i na usmenu komunikaciju, ali je najopasniji kada predstavlja orue u rukama masovnih medija koji pozivaju na genocid ili podstiu rasno motivisane napade (primer uloga radio televizije Libre des Milles Collines u genocidu u Ruandi 1994).

lan 20 PGPP izriito zabranjuje svaku propagandu u korist rata, koja mora biti zabranjena zakonom. Takoe zakon mora zabraniti svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mrnje koja predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.

Komitet za ljudska prava je zbog sluaja u praksi odluio da zatiti pravo jevrejske zajednice na slobodu od religijske mrnje i da omogui jevrejskoj deci da pohaaju kolu u kojoj nema predrasuda, stereotipa i netolerancije. Naglasio je da sloboda izraavanja sa sobom povlai izvesne dunosti i odgovornosti.

Meunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. sadri najekstenzivniju zabranu govora mrnje, ogranienu iskljuivo na rasni osnov, koja istie da su drave lanice Konvencije ubeene da je:

svaka doktrina o superiornosti zasnovanoj na razlici izmeu rasa nauno lana, za osudu sa moralne take gledita i socijalno neopravdana i opasna i da nita ne bi moglo opravdati, ma gde to bilo rasnu diskriminaciju.

Dakle, Konvencijom se osuuje svaka propaganda i sve organizacije koje su voene idejama ili teorijama zasnovanim na superiornosti neke rase ili grupe lica odreene boje ili etnikog porekla, ili koje ele da opravdaju ili podre svaki oblik rasne mrnje ili diskriminacije.

u SAD-u, vlada je onemoguena u ogranienju slobode govora po osnovu Prvog amandmana na Ustav, ali je kanjiv govor koji ima tetne posledice, kao to su kleveta ili poziv na pobunu.

EKLJP ne sadri odredbu o zabrani govora mrnje, ali u l.10 predvia da sloboda izraavanja povlai sa sobom dunosti i odgovornosti pa se moe podvrgnuti:

formalnostima, uslovima, ogranienjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom drutvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta, ili javne bezbednosti, radi spreavanja nereda ili kriminala, zatite morala ili zdravlja, ugleda i prava drugih, spreavanja otkrivanja obavetenja dobijenih u poverenju, ili radi ouvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

Evropski sud je definisao govor mrnje kao svaki oblik izraavanja koji iri, podstie, promovie ili opravdava mrnju koja je zasnovana na netoleranciji.

Sredstva masovne komunikacije

Obaveza medija je da ire opte i potpune informacije o pitanjima od javnog znaaja. (Rezolucija 428 Parlamentarne skuptine Saveta Evrope 1970.)

Iako EKLJP izriito ne pominje slobodu tampe, Evropski sud izgradio je miljenje u kom se izraavaju principi i pravila koja dozvoljavaju tampi uivanje posebnih prava.

Veliki broj novinara se u svetu godini za delo uvrede. Prvi sluaj Evropskog suda naglasio je ulogu medija kao glavnog kontrolora politikih procesa u drutvu. Medijima se mora ostaviti odreeni prostor za greke, i njihova odbrana mora se zasnivati na dobroj veri, a ne na istinitosti tvrdnje.

To znai da kada novinar obavetava javnost o dogaaju od javnog znaaja, ukoliko je preduzeo razumne mere da bi proverio iznete injenice, on nee biti odgovoran ak i ako se dokae neistinitost tih injenica.

Dunosti i odgovornosti lica koja stvaraju i prenose informacije

Jedino se odredba l. 10 EKLJP odnosi na slobodu izraavanja i povezuje uivanje nekog prava ili slobde sa dunostima i odgovornostima.

Nametanje apsolutne i neograniene obaveze lojalnosti i poverljivosti odreenim dravnim slubenicima je suprotno od slobode izraavanja i zato se poverljivost informacija moe odnositi samo na odreene tipove informacija i namee se posebnim kategorijama slubenika i mora biti privremena.

Kada su u pitanju informacije od javnog znaaja, moraju biti jasno i usko definisane, kako bi se izbeglo objavljivanje lanaka koji bi doveli u opasnost nacionalnu bezbednost, jer je obaveza medija da prue informacije od javnog znaaja.

Pravo na upravljanje drutvenom zajednicom (politika prava)

Ova prava vezuju se vremenski za doba u kom su nastala graanska prava i slobode. Njima se omoguava ostvarenje jednog od osnovnih ljudskih prava, a to je pravo na uee u upravljanju zajednicom. Graanima se tako ostavlja konkretna mogunost da utiu na vlast svojim glasanjem i izborom.

PGPP detaljno regulie politika prava i istie da svaki graanin ima pravo da uestvuje u voenju javnih poslova, da glasa i da bude biran na povremeno ispravno odranim izborima i da mu pod jednakim uslovima bude dostupna javna sluba u njegovoj zemlji.

Tako se ova prava dele na aktivno i pasivno birako pravo. I ova prava po pravilu pripadaju samo dravljanima, iako ih drava moe garantovati i strancima.

Pravo na uee u javnim poslovima

Nijedan meunarodni dokument ne namee odgovarajui oblik demokratije. Meutim stav Univerzalne deklaracije kae da svako ima pravo da uestvuje u upravljanju javnim poslovima svoje zemlje, neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika.

Dakle, demokratija moe biti i neposredna i posredna, a narodna volja moe se ispoljiti na razliite naine. Postojanje etiri institucije vezane za izbore postavio je Robert Dal:

1. biranje funkcionera

2. slobodni i poteni izbori

3. opte pravo glasa i

4. pravo kandidovanja na funkciju.

Iako su politika prava prihvaena kao fundamentalna, milionima ljudi irom sveta je onemogueno glasanje na izborima. Pravo na uee u javnom ivotu dugo je bila privilegija malobrojnih. Prema Komitetu za ljudska prava, svako ogranienje koje nije obrazloeno smatra se neumesnim. ene takoe dugo nisu imale pravo glasa, sve dok 1952.nije doneta Konvencija o politikim pravima ena. Ipak u nekim zemljama ene jo uvek nisu ravnopravne sa mukarcima u politikom ivotu, pa je tako tek u maju 2005. donet zakon u Kuvajtu, koji daje pravo enama da glasaju i da budu birane. Mnoge drave oput Francuske, Indije, Srbije, Argentine obezbeuju odreene kvote za ene, ime rezerviu broj enskih kandidata koji e se kandidovati na izborima ili sedeti u parlamentu.

Takoe su kategorije poput stranaca, pripadnika manjina, beskunika, osoba sa invaliditetom esto iskljuene iz uea u javnom ivotu. Primer je SAD gde se glasanje zabranjuje licima koja su osuena za neko krivino delo, ili onima koji su na uslovnoj slobodi, dok 14 drava zabranjuje glasanje bivim osuenicima. Ovo svakako nije u saglasnosti sa savremenim standardima, pa je Komitet za ljudska prava u Optem komentaru na lan 25 PGPP-a naglasio da svako ogranienje birakom pravu mora biti podlpno objektivnim i razumnim kriterijumima.

Aktivno i pasivno birako pravo

Ovo pravo jedino je pomenuto u l.3 Prvog protokola uz EKLJP. Aktivno birako pravo proizvod je modernih revolucija XVIII i XIX veka gde se trailo da se prizna pravo graana na uee u javnom ivotu. Ovo pravo podrazumeva pravo graana da odluuju o izboru predstavnikih tela koja e u odreenom vremenskom roku vriti dravnu vlast kao njihovi predstavnici, odnosno u njihovo ime i u njihovom interesu.

Pasivno birako pravo je pravo graanina da bude biran u predstavnika tela, pod jednakim mogunostima i uslovima.

lan 25 PGPP-a istie minimalne pretpostavke za sticanje aktivnog birakog prava: dravljanstvo, minimalne godine starosti, poslovna sposobnost i prebivalite.

Kod starosnog limita sve evropske drave priznaju birako pravo sa navrenih 18 godina, osim Ustava Italije gde se za izbor lanova Senata ovo pravo stie sa navrenih 25 godina.

Neke drave predviaju iste kriterijume za aktivno i pasivno birako pravo (vedska, Holandija), dok veina drava previa viu starosnu dob za uivanje pasivnog birakog prava (npr Italija kandidat za senatora mora imati minimum 40godina) ili trai ispunjenje dodatnih uslova (npr.Francuska trai da kandidat ima odsluen vojni rok).

Kod birakog prava bitno je da ono ne sme postojati pod prinudom ili pritiskom, ve da bira ima slobodu i pravo da odlui da li e glasati na izborima ili ne. Ovo pravo kosi se sa pravom drave da propie obavezu glasanja. Takve drave koje su propisale obavezu glasanja su Grka i Belgija.

Da bi aktivno i pasivno birako pravo bilo ostvareno, potrebno je da se ispuni odreen kvalitet izbora, bilo da su lokalni ili opti. l. 3 Prvog protokola uz EKLJP navodi da izbori moraju biti:

periodini u privremenim vremenskim razmacima

slobodni bez ikakvog pritiska kojim bi se sloboda izbora naruila

ostvareni uz tajno glasanje i

moraju obezbediti stvarni izbor

Dakle izbori moraju biti:

1. poteni pruati biraima mogunost stvarnog izbora bez izborne prevare

2. periodini duina razmaka izmeu 2 izbora ne sme biti preduga, a veina predvia razmak na period od 4-6 godina

3. zasnovani na optem i ravnopravnom pravu glasa da svaki glas vredi isto i da svi graani moraju imati pravo glasa

4. tajni.

Jednak pristup javnim slubama

Univerzalna deklaracija u l.21 kae da svako ima pravo da na ravnopravnoj osnovi stupa u javnu slubu u svojoj zemlji.

Pod javnom slubom podrazumeva se obavljanje poslova u ime drave, od strane lica koju vlast imenuje, bez obzira na to da li oni vre vlast. Tako javni slubenik moe biti i zaposleni u ustanovama koje obrazuje i odrava drava, poput kola, pota, univerziteta.

Smatra se da svaka drava ima diskreciono pravo da odreuje posebne uslove za svaku slubu ponaosob, ali uslovi ne smeju biti neumesni ili diskriminatorni.

Pravo naroda na samoopredeljenjeKolektivno ljudsko pravo, ne pripada pojedincima, nego kolektivitetima, odn.narodima. 20. vek je istakao ovo pravo naroda, kao ideju koja ce doprineti punom ostvarenju svih ostalih individualnih prava.

U Atlantskoj povelji 1941. godine, tacnije pretvaranjem njenih ciljeva I nacela u pravnu obavezu, sto je izvrseno Deklaracijom UN 1942. godine, ovo nacelo je dobilo pravne konture. Povelja UN konacno potvrdjuje ovo novouspostavljeno nacelo medjunarodnog prava, pojacavajuci njegov znacaj, dajuci mu epitet jednog od osnovnih ciljeva UN-a.

Pravo na samoopredeljenje ne moze nikada posluziti kao opravdanje za narusavanje nacela zastite teritorijalnog integriteta drzava. Pojam naroda se mora tretirati kao stanovnistvo koje naseljava neko podrucje, koje se naslo u do tada zatecenim medjunarodnim ili administrativnim granicama, ili stanovnistvo koje zivi na nekom nesamoupravnom polozaju u odnosu na drzavu metropolu. Etnicka pripadnost tog stanovnistva jeste bitna, ali ne presudna za ostvarivanje ovog prava. (Azija I Afrika, nametnute granice, uti possidetis juris qui ono sto posedujes tkao treba I da ostane).

Cesto se pravo na samoopredeljenje naroda pogresno posmatra jedino kao pravo na stvaranje svojih drzava. Ovo je samo spoljni vid prava na samoopredeljenje. U medjunarodnim paktovima o ljudskim pravima iz 1966. godine jasno je I da treba da omoguci takav status narodu koji bi bio izraz njegove zaista slobodne volje.

Afirmativna akcijaPored osnovnih prava i sloboda koji pripadaju svakome postoje i posebna prava koja se daju pojedinim kategorijama lica odn. Kolektivitetima kao sto su deca, zene, bolesnici, starije osobe. Upravo zbog relativne ugrozenosti odn bespomocnosti ovih lica potrebno je dati im i neka posebna prava ne da bi se ta lica favorizovala vec da bi se ona zastitila od nezakonitih napada tj ucinila istinski ravnopravnim sa drugima.

Radi se o kategorijama koje su brojcano zastupljene a ciji je polozaj narocito ranljiv pa je zato zasticen odgovarajucim normama opsteg medj prava i unutrasnjih pravnih poredaka drzava. Tu narocito spadaju: apatridi, izbeglice, zene, deca, osobe sa invaliditetom i radnici migranti.

Afirmativna akcija (affirmativus potvrdan, actio radnja) odn podsticajne mere ili preferencijalni tretman je zajednicki naziv za skup raznovrsnih mera koje se preduzimaju u korist odredjenih grupa (etnickih manjina, domorodackih naroda, zena) i njihovih pripadnika, kako bi se otklonile posledice diskriminacije i nasilne asimilacije odn zapostavljanja kojima su te grupe ranije bile izlozene.

Cilj tih mera je da se otkloni nastala nepravda i da se same grupe kao takve dovedu u stanje stvarne jednakosti sa ostalim gradjanima u drustvu. Mere koje su nuzno potrebne i privremene treba da su:1) objektivno potrebne

2) da traju samo do postizanja cilja zbog kog su uvedene pune ravnopravnosti sa ostalima.

U osnovi svode se na sistemski utvrdjeno i pravom propisano favorizovanje odnosnih grupa i njihovih pripadnika (jedan oblik preferencijalnog tretmana).Potreba za takvim merama proistice iz cinjenice da za postizanje stvarne ravnopravnosti i jednakosti polozaja grupa o kojima je rec i njihovih pripadnika sa ostalim stanovnistvom nije dovoljno obezbediti im samo jednaka prava sa ostalima i nediskriminaciju, vec je nuzno pruziti im i sira, dodatna prava. Bez toga, mada formalno jednaki oni ne bi bili stvarno jednaki.

Npr da bi pripadnici nacionalnih manjina uzivali stvarnu ravnopravnost sa vecinskim stanovnistvom neophodno je osigurati im i citav niz posebnih pravaa kao sto su: pravo na negovanje sopstvene kulture, tradicija, pravo na obrazovanje na maternjem jeziku, pravo na delotvorno ucesce u zivotu drustva.Ako se pripadnicima nac. Manjina prizna pravo na nastavu na maternjem jeziku a ne obezbede u praksi uslovi za to (manjinske skolo, udzbenici) sve se zavrsava na nivou tzv golog prava (nudum jus), tako da kvalitet zivota ostaje daleko ispod onog koji uziva vecina. Mere afirmativne akcije moraju biti predvidjene pravom ali svoju svrhu postizu teek onda kada se dosledno primenjuju u stvarnosti.

Posto je rec o pravima koja ne vaze za ostali deo stanovnistva, nazivani su ponekad ,,pozitivnom diskriminacijom`` da bi se ukazalo na njihovu suprotnost od obicne (negativne) diskriminacije. Medjutim diskriminacija je vec po svojoj definiciji uvek negativna, tako da je taj izraz zamenjen izrazom ,,afirmativna akcija``.

Moze se postaviti pitanje ne predstavljaju li mere afirmativne akcije zapravo diskriminaciju ostalih grupa i pojedinaca? Radi se o laznoj dilemi posto u nase vreme vise nije sporno da tu nema nikakve diskriminacije ostalih