RIGINALNI NAU!NI RAD UDC: 159.922.4:929 Cviji" J.

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

Marko Pišev

Odeljenje za etnologiju i antropologiju

Filozofski fakultet

Univerzitet u Beogradu

pishev23@yahoo.com

Ko je ko u Kraljevini SHS:

Formalna analiza Cviji eve rasprave o

jedinstvu južnih Slovena

Apstrakt: Cilj ovog rada jeste da istraži uzroke i posledice ideološkog zale#a Cvi-

ji"evih antropogeografskih i etnopsiholoških istraživanja na prostoru nekadašnjeg ju-goslovenskog dela Balkanskog poluostrva. Cviji"evi intelektualni napori za osmišlja-vanjem novog jugoslovenskog identiteta, za koji je smatrao da je nužno neophodan u kontekstu uspešnog ostvarenja projekta državnog južnoslovenskog ujedinjenja, pola-zili su, kako "e ovaj rad pokazati, od etnocentri$nih premisa koje su rezultovale impli-citnim "nau$nim" dokazima o srodnosti južnih Slovena prepoznatoj preko srpskih et-ni$kih atributa. Shodno tome, jugoslovenska zamisao za Cviji"a suštinski nije imala nad-etni$ki karakter, ve" je naprotiv, srpski etni$ki identitet smeštala u osnovu jugo-slovenske "nacije".

Klju!ne re!i: istorija srpske etnologije, Jovan Cviji", kognitivna politika, Južni

Sloveni, izmišljanje identiteta, Jugoslavija, Srbija

Uvod

Dvadesetovekovna predratna i me#uratna vera u Nauku, pospešena optimi-sti$kim prognozama vezanim za porast primene industrije i nau$nih otkri"a u okviru raznih teorijskih i prakti$nih domena biologije, fizike i hemije – dakle, prirodnih nauka – opravdala je i veru u to da nau$ni pozitivizam, "adekvatno" primenjen na bilo koji segment strukture ljudskog društva, kulture i politike, neminovno stvara egzaktne, objektivne, vrednosno neutralne "$injenice", u koje je opet, sasvim opravdano neupitno verovati. Ovo je raš$istilo teren za par ecxellence društveni fenomen politizovanja "nauke", ali i formiranja $ita-vih odreda u$enjaka koji su smatrali da ih je njihova ljubav prema Otadžbini predodredila za "misionarske" zadatke pod okriljem Nauke i Univerziteta. Njihova "misija" ogledala se u tome da ideološki angažovanim nau$nim ra-

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

56

dom pokušaju da dopru do onih "istina" koje "e se podudarati sa politi$kim interesima i/ili teritorijalnim aspiracijama njihove zemlje.

Cviji"evo ustanovljenje nove interdisciplinarne nauke – antropogeografije – koja je predstavljala spoj znanja sasvim razli$itih nau$nih oblasti (geografije i geologije s jedne, ekonomije s druge, a psihologije, antropologije i istorije s tre"e strane) izme#u ostalog je pretendovalo da opovrgne istraživanja be$kih istraživa$a Balkanskog poluostrva koji "svoje studije nisu uvek sprovodili ne-zavisno od politi$kih interesa Austro-Ugarske imperije" (Nepotpisan autor 1927, 195).

S tim u vezi, Cviji" je, za razliku od be$kih nau$nika, "van svake sumnje" pokazao kako su "oni elementi u kojima je skladište srpske istorijske tradicije bilo naj$vrš"e, kroz vekove penetrirali u sve jugoslovenske zemlje: beže"i od turske najezde, oni su napustili planinske oblasti, gde su [srpske – prim. M.P.] tradicije nacionalne slobode ostale najbolje o$uvane" (Nepotpisan autor 1927, 197).

Cviji"ev pozitivisti$ki metod na polju istraživanja antropogeografskih oso-benosti balkanskog stanovništva uopšte, a etnopsihi$kih karakteristika poseb-no, niti jednom nije bio prozvan da izdrži test opovrgljivosti nau$no politi$kih stavova za $ije se utemeljenje svesrdno zalagao. Ovaj, u neku ruku, Akademi-jom nauke i umetnosti kanonizovani srpski nau$nik govorio je (i proizvodio nau$ne "istine") tako da, prema njegovim re$ima

...logika nije jedino sredstvo kojim se dolazi do tzv. ta$nih zaklju$aka i naro$ito

nije jedino sredstvo kojim se iznalazi istina; jer ta$ni zaklju$ci i istina nisu uvek jedno isto. Oni što logi$ki, iz postulata izvode i nižu zaklju$ke $esto ne nalaze istinu. Uz lo-

giku i pred logikom treba daidu mo2 posmatranja i intuicije, a u društvenim pitanjima

i jako razvijenomoralno ose2anje. Bez njih je logika suva, neplodna i 3esto neta3na (kurziv M.P.) (Cviji" 2000, 357).

Nauka je u Cviji"evo vreme polako ali sigurno postala nezaobilazno oru#e

politi$ke strategije (Trgov$evi" 1986, 6). Ovo je ostavilo brojne, i $ini se, ne-dovoljno istražene posledice u bližoj istoriji. Intelektualne, društvene i politi$-ke elite su tokom izvesnih razdoblja u modernoj istoriji evropskih društava zloupotrebljavale nauku i sam pojam "nau$nosti" u svrhu pojednostavljenja društvene stvarnosti i formiranja predstava o društvenom progresu i evoluciji, ne ustru$avaju"i se, pritom, da pribegnu instrumentalizaciji $itavih nizova predrasuda koje su – pojednostavljuju"e po sebi – imale za cilj da opišu dru-štvo ne onakvo kakvo jeste, ve" onakvo kakvo bi, prema njihovom mišljenju, trebalo da bude. Ekstremisti$ke ideje kakve su se javile u Nema$koj sredinom XIX veka, gde su se nau$nici smatrali nekom vrstom politi$ke savesti nacije i nosiocima napretka i kulture (Trgov$evi" 1986, 8, tako#e upor. sa Stankovi" 2004, 61-70), utrle su put nau$no-politi$kim studijama koje su iz njih proizla-

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

57

zile i uslovile su nacionalisti$ku orijentaciju nema$ke nauke dovevši je do okvira preko kojih ni nauka ni ljudska mašta više nisu mogle da pre#u: od fundamentalno rasisti$kih predispozicija, preko tvrdnji o rasnoj $istoti i super-iornosti nordijskog $oveka do vere u neophodnost pro$iš"enja zemlje i sveta od "prljavih," "podlih" i "dekadentnih" rasa kojima je najprikladnije mesto u gasnim komorama. Sve je to bilo mogu"e tvrditi ne vode"i ra$una o povredi bilo kakvog suštinski bitnog principa "objektivne" nauke, i $ak sprovode"i ozbiljna nau$na istraživanja sa ciljem legitimne potvrde ovih "pozitivisti$kih" postulata, služe"i se temama koje spadaju u domen nauka poput nacionalne istorije, istorije religije, lingvistike, etnologije, medicine i biofizi$ke antropo-logije. Rasisti$ke teorije predstavljaju jedan od najeksplicitnijih primera in-strumentalizacije široko uvreženih predrasuda u svrhu pojednostavljivanja sli-ke društvene "stvarnosti" i uspostavljanja smernica dalje društvene evolucije. Pozitivizam i "nau$ni" rasizam nalazili su se u $vrstoj me#usobnoj vezi (upor. sa Comas 1962, 284-302) nadopunjuju"i se u simbiozi "egzaktnih" nauka i ideologije – simbiozi koja je rezultovala svojevrsnim malignitetom u samom tkivu "stvarnosti" $oveka, bio on jedinka za sebe, ili deo šireg društva.

Iako Cviji" nije imao previše toga zajedni$kog sa rasisti$kom doktrinom, i $ak je upozoravao na opreznost u polemici o rasnim tipovima (Ekme$i" 1989, 509) on jeste smatrao sebe "nau$nikom sa misijom", pri $emu se njegova "mi-sionarska" odlika ogledala u sakupljanju i teorijskom uobli$enju gra#e koju je trebalo uklopiti u prethodno osmišljene, ideološki oblikovane kalupe.

Propagandna strategija kojom se koristio Cviji", na vrlo dobar na$in je sa-žeta u nekoliko re$enica koje smo izdvojili iz njegovog govora održanog pred "Kolom srpskih sestara", 18. februara 1907:

Daleko u zapadnoj Bosni ima varošica Kupres, blizu dalmatinske granice. To je kraj

koji ni u nemanji"ko doba nije bio pod srpskom državom. Po kupreškim planinama pra-tio me je 1897. godine jedan siromašan srpski seljak, nepismen, bedan, prosed, pogr-bljen, skoro izgladnelog izgleda. Ne zna ništa o svetu. Tuku ga brige o teškom svako-dnevnom životu. Izgledalo je da u njegovoj unutrašnjosti nema ni$ega drugog osim one misti$nosti, kojom najprimitivniji seljak daje sebi ra$una o Bogu, nebu, zvezdama, smr-ti, itd. Jedanput smo zano"ili u planini, i sticajem prilika proveo sam s njime u razgovo-ru celu no". Tada mi je, što ina$e sme samo na doma"em ognjištu, pored vatre, me#u svojim najintimnijim, otkrio svoja duboka narodna ose"anja, neke stare nacionalne kli-ce, koje $ine glavnu sadržinu njegove duše i duhovnog života. U ovom seljaku ima ja-snih i jakih srpskih ose"anja, i on svoju zemlju i zajednicu sa ostalim Srbima instinktiv-no i duboko voli. To se ne može iz njega iš$upati; silno je (Cviji" 2000, 58).

Iz ovog pasusa se vidi da je Cviji" bio pre svega visokocenjeni u$enjak,

$lan Univerziteta, s ambicijama koje su premašivale Univerzitet i prelazile u polje aktivnog rada na nacionalnom osveš"enju širokih narodnih slojeva, pa tek onda nau$nik.

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

58

Cviji"ev idealizam i jednostrano insistiranje na integrativnim faktorima, za koje je smatrao da vode stapanju južnoslovenskih "plemena" u jedinstvenu ju-goslovensku naciju, nalagao je pojednostavljenu percepciju o$ekivanih dru-štvenih procesa i kratkovid uvid u budu"nost državne zajednice, gde se od svake etni$ke grupe (Hrvata i Slovenaca ipak ponajviše, Srba ponajmanje) o$ekivalo da se liše svojih etni$kih atributa u korist jugoslovenstva. Ovo je dovelo do svojevrsne – i dodali bismo, nerešive – šizme u Cviji"evoj politi$-koj misli gde je jugoslovenska ideja stajala ravnopravno s otvoreno afirmativ-nim stavovima prema istorijski opravdanoj, $ak nužnoj, imperijalnoj misiji Sr-bije na Balkanu.

Cviji" – trostruki insajder

Ako bi Cviji"ev nacionalni nau$ni rad mogli da, pored velikog oslonca na romanti$arske ideje i filozofske tokove, okarakterišemo kao nadahnut ne$im specifi$nijim – u smislu pripadništva odre#enoj etni$koj i profesionalnoj grupi u odre#enom prostoru i vremenu – to je onda svakako pozicija koju je Slobo-dan Naumovi" okarakterisao kao sindrom dvostrukog insajdera (Naumovi" 1998). Ovaj sindrom se – prema Naumovi"evom mišljenju – javlja kao posle-dica više me#usobno povezanih uzroka:

- Pripadnost etnologa (ili u Cviji"evom slu$aju etnografa) grupi koju prou$ava, i deli sa njom tradiciju, jezik, dominantan sistem vrednosti, odno-sno identifikuje se – manje ili više – sa prou3avanima;

- Pripadnost jednoj specijalizovanoj podgrupi, koja ima zadatak da osmišljava i brani ciljeve mati$ne grupe. Ova specijalizovana podgrupa inte-lektualaca silom nau$nih argumenata štiti pred drugim rivalskim podgrupama interese prou$avanih, odnosno funkcioniše, takore"i, kao "nau$ni zastupnik" doti$ne grupe.

- Sindrom uklju$uje i specifi$nost politi$kih, ekonomskih i socijalnih uslova koji, uz determinisanost istorijskim tokovima, dodatno ja$aju eventual-ne težnje za ideologizacijom vlastite grupe – to jest, grupe prou$avanih.

Dakle, akademski nivo bavljenja nacionalnom etnologijom, izme#u osta-log i s ciljem da se prikupljene "nau$ne $injenice" predstave u maniru ure#e-nog skupa kontra argumenata "nau$nim $injenicama" rivalske grupe (što po sebi uklju$uje odre#eni nivo ideologizacije; u ovome se, tako#e jasno ogleda-ju specifi$nosti politi$kih uslova i determinisanost istorijskim tokovima) – re-zultuju sindromom dvostrukog insajdera.

Šta to zaista zna$i biti dvostruki insajder u društvenoj nauci toga doba? !i-ni se da, u Cviji"evo vreme, etnologija nije bila od tako minornog zna$aja za nacionalna pitanja male, kulturno i etni$ki homogene balkanske države, eko-nomski i društveno nerazvijene u odnosu na ostatak Evrope, optere"ene uz to

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

59

politi$kim programom koji je pretio da ugrozi teritorijalni integritet susednih monarhija i na severu i na jugu. Upravo je nacionalni program Srbije Cviji"e-vog vremena – prelazak iz XIX u XX vek – zajedno sa svim što je u sebi sadr-žavalo element nacionalnog, bio od velike važnosti za državnu politiku te ze-mlje, koja je koriste"i se romanti$arskim diskursima kao setom klju$eva za prevazilaženje nacionalne inferiornosti, od samog sticanja nezavisnosti težila stalnom teritorijalnom širenju. Istorija i etnografija upotrebljavale su se kako u unutrašnjoj, tako i u spoljašnjoj propagandi kao nauke preko kojih je bilo mogu"e "dokazati" pravo jednog naroda na sporne teritorije drugih, susednih naroda, $ime je nauka postala u velikoj meri instrument nacionalisti$kih, kao i hegemonisti$kih težnji.

Etnografska gra#a je, dakle, u sebi nosila sposobnost da se – vešto predsta-vljena – preina$i u politi$ki argument, i to onaj sa ekspanzionisti$kim pred-znakom. Cviji" je bio utoliko širokih pogleda da je uvi#ao zna$aj javnog mnjenja vode"ih – naro$ito Zapadnih – svetskih sila za pitanja anonimnih, ili u najboljem slu$aju izrazito stereotipiziranih nacija oformljenih nauštrb osla-bljenih imperija u "zabitima Evrope". S tim u vezi, on naglašava da bi o "na-šim narodnim pitanjima" trebalo "obaveštavati nau$ne krugove i javno mnje-nje u svetu. (...) Osobito vredi obavestiti prosve"enu žurnalistiku zapadne i srednje Evrope, naro$ito zapadne Evrope, koja je od najve"eg uticaja na akci-je svojih zemalja i internacionalna pitanja"1 (Cviji" n.d., 64). Cviji" je još u ovom javnom govoru predvideo ulogu koju "e nauka odigrati u preoblikova-nju granica Evrope nakon Prvog svetskog rata. Imaju"i s pravom puno pove-renje u nau$nu argumentaciju kao jedno od legitimnih sredstava za ispunjenje nacionalnih ciljeva, on je nastojao da ukaže na štetnost upuštanja mladih ljudi, naro$ito studenata, u svakodnevne politi$ke igre, isti$u"i prednost "prave poli-tike" – viših narodnih težnji, spram individualnih partijskih koristi: "Ne mi-slim da se treba oružati odbojnoš"u prema pravoj politici, prema (...) mnogo-brojnim teškim problemima svog naroda. Naprotiv, poznato je (...) koliko ja polažem na pravo politi$ko vaspitanje za narodna i društvena pitanja" (Cviji" n.d., 46). Dalje, on nastavlja: "Budite uvereni, da odbacivanjem partizanstva i partijskih organizacija ne"ete zanemariti politiku i politi$ko vaspitanje. Na-protiv, tek "ete onda mo"i mirno i razumno misliti o pravoj politici, o pravim pitanjima Srbije i srpskog naroda. Posle škole morate se ve" i ina$e odmah i ve"inom vezati za pojedine politi$ke organizacije" (Cviji" n.d., 54).

Poznato je u kojoj je meri sam Cviji" bio povezan sa vlaš"u i kakav je autoritet imao $ak i me#u tvrdokornim politi$arima kakav je bio, recimo, Paši" (Trgov$evi" 1975, 174). Dakle, on se stvarno jeste bavio "pravom" po-litikom, u tom smislu što je, makar posredno, kao faktor $ije "e se zahtevano stru$no mišljenje uvek uzeti u razmatranje, a neretko i u sasvim ozbiljno razmatranje, mogao da, makar posredno, uti$e na odluke o izvesnim politi$-kim potezima. U skladu s tim, Cviji" bi se možda mogao nazvati trostrukim

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

60

insajderom, jer je pored pripadnosti i identifikacije sa zajednicom prou$ava-nih, zatim, pripadnosti visokim nau$nim krugovima gde je, kao univerzitet-ski profesor i $ovek od ogromnog nau$nog integriteta, mogao gotovo samo-stalno da "proizvodi etnografsku stvarnost" onako kako njemu odgovara. Cviji" je bio uklju$en i u svet politike, u$eš"em u propagiranju srpske nacio-nalne svesti na unutrašnjem, ali i legitimnosti teritorijalnog širenja Srbije na spoljašnjem planu.

Cviji" patriota

Važno je ipak dati odgovor na pitanje šta je Cviji" smatrao da sama re$ "patriotizam" zna$i. Iz njegovog govora održanog u februaru 1907. godine vi-di se da je on imao jedan složen odnos prema ovoj temi. Kao li$nost od veli-kog javnog uticaja koja nastoji da se kloni golih patriotskih fraza, ili kako je on to nazvao "patriotskog brbljanja" (Cviji", n.d. 65). Cviji" je razvio jedan gotovo poeti$an, ideal-tipski model patriotizma, usmeren odozgo nadole, od elite ka narodnim masama. Izvor tog patriotizma po$injao je na Univerzitetu odakle se, prema njegovoj zamisli, trebalo slivati na ostale slojeve inteligenci-je, da bi na kraju uspeo da pobudi u celom narodu "jedinstveno patriotsko $u-lo", na osnovu koga bi svi $lanovi nacionalne zajednice pri svakoj javnoj akci-ji pomišljali na interese celine. Ili, sasvim njegovim re$ima: "Taj patriotizam treba da je deo života svakog pojedinca (...) njime treba da je prožet život sva-ke, pa i najskromnije li$nosti u državi. Treba da u#e u krv (...) i to (...) tako da (...) [ne bude] stvar razmišljanja ve" instinkta. Svaka žrtva, koja se u$ini, treba da je u$injena prirodno, spontano i ne sme niko do"i ni na pomisao da bi mo-gao druga$ije raditi. (...) Svaki mora da instinktivno stavi narodnu celinu i nje-ne interese ispred sebe i svojih li$nih interesa" (ibid).

Cviji"eva vizija, nije, dakle, bila daleko od vizije nacionalizma u kategori-jama "krvi i tla" mada se on, bar prema njegovim re$ima, ogra#ivao od svake upotrebe šovinisti$kih nastupa i žargona (Cviji", n.d. 66). Još jedna interesen-ta $injenica je da je on gajio izuzetno afirmativan odnos prema evropskom Za-padu i SAD-u, možda $ak i afirmativniji nego prema "svetoj" Rusiji, i to ne samo zbog vode"eg uticaja na "internacionalna pitanja" kako je gore napome-nuto, ve" i zbog izvesnog korpusa oplemenjuju"ih kulturnih i civilizacijskih tekovina zapadnih naroda za koje je smatrao da srpskom društvu nedostaju. On, dakle, opaža da je srpski seljak o kojem, ina$e, piše sa velikim romanti-$arskim zanosom i nacionalnim poletom – unekoliko civilizacijski nedovršen, odnosno da u njemu ima još mnogo toga što bi se moglo obogatiti nekom vr-stom društveno-politi$ke osmoze izme#u Srbije i Zapada. Me#utim, on je sve-stan i da se stvari moraju rešavati korak po korak. U rektorskom govoru iz 1907. Cviji" isti$e:

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

61

"Naš narod je (...) u stanju velike uzrujanosti koju izazivaju politi$ke prilike (...) Omladina ose"a i u$estvuje u tim narodnim nevoljama i zato se na našim #acima stranih univerziteta ose"a ta ista uzrujanost;(...) To je glavni razlog (...) što naš narod ne daje za nau$ni i kulturni pokret $ove$anstva, onoliko koliko bi po svojim sposobnostima mogao dati. To se može popraviti samo stvaranjem velike narodne celine (kurziv M.P.) i time stvaranjem onih širokih osnova za miran nau$ni i kulturni rad" (Cviji", n.d., 52).

Da ne bismo za sada ulazili u ono što Cviji" podrazumeva pod stvaranjem

velike narodne celine, vrati"emo se na još jednu zna$ajnu primedbu koju je Naumovi" vezao uz sindrom dvostrukog insajdera. Re$ je, naime, o specifi$-nom derivatu romanti$arske ideologije, takozvanom Volksgeist fenomenu, ili svojevrsnoj potrazi nau$nika za "narodnom dušom" (Stocking 1996).

Lovac na duhove

U društvenim naukama isto$ne Evrope na prelasku vekova, naro$ito nau-kama okrenutim ka prou$avanju vlastitog naroda, njegove istorije, obi$aja, svakodnevice, usmene književnosti i srodnih fenomena, Volksgeist fenomen se po pravilu odnosio isklju3ivo na selja$ko stanovništvo; smatralo se da selja-ci u sebi nose dušu i kolektivni identitet nacije, pri $emu je potraga za "dušom naroda" u samoj društvenoj nauci podrazumevala potiskivanje racionalizma u drugi, a isticanje sentimentalnih konstrukcija u prvi plan (Stocking 1996).

Svestan izvesnog broja nedostataka koji bi ovakav pristup nauci mogao sa sobom da nosi, a naro$ito opasnosti da se naruši njegov ideal "kao mramor hladnog" intelektualca, $ija svest "oštra kao se$ivo od dijamanta" ne popušta ni u trenucima najsnažnijih ose"anja i strasti (Cviji", n.d., 64), Cviji" je pribe-gao jednom posebnom metodu prou$avanja Volksgeist fenomena. Ovaj metod je, uz empirijski pristup istraživanju, trebalo da garantuje "racionalan", "objektivan", "nau$ni" model izu$avanog problema, za razliku od iracionalne potrage za narodnom dušom ograni$enom na foklornu gra#u. Ono što je dava-lo privid racionalnog metodološkog okvira pri sakupljanju podataka za, pri-mera radi, Cviji"evu karakterizaciju psihi$kih tipova južnih Slovena bio je, dakle, empirijski pristup. On sam tvrdi da je do rezultata dolazio prevashodno "neposrednim metodom, promatranjem naroda pri putovanju, i to u naseljima i van njih, svih pojava njegova života i njegove materijalne kulture; posmatra-njem narodne aktivnosti, i to politi$ke, naro$ito poslednje dve-tri decenije; po-smatranjem istaknutijih porodica i pojedinaca, koji su rodom iz raznih etni$-kih grupa". Cviji", doduše, priznaje i da se koristio posrednim metodama, pro-u$avanjem istorije "jugoslovenskih plemena", materijalnih i duhovnih spome-nika, zatim etnografskih podataka – izvo#enjem psihi$kih osobina preko ana-lize narodnih umotvorina, narodnih pesama, etnomuzike, prou$avanjem etno-

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

62

grafskih pripoveda$a i pesnika koji su "umeli zapaziti psihi$ke osobine i lo-kalnu boju pojedinih oblasti i etni$kih grupa" (Cviji", n.d., 255). Posredni, fol-klorni izvori su, me#utim, od sekundarnog zna$aja za njegov rad na ovom po-lju. Upada u o$i da je Cviji" prevashodno bio sklon posmatranju $oveka kao celine neodvojive od geografskih uslova (dobar primer interakcije priroda-$o-vek onako kako ga je Cviji" doživljavao mogao bi biti parafraza o stanovnici-ma karsta od Kranjske do Crne Gore koji vode tešku borbu sa prirodom, što za posledicu ima široko rasprostranjene osobine radljivosti, upornosti u radu, pažljivosti i štedljivosti stanovništva) (Cviji", n.d., 253). Na osnovu ovoga, Cviji" je stvarao odsko$nu dasku za generalizacije, pa potom i esencijalizacije etni$kih grupa i naroda, opisuju2i 3itave zajednice onako kako obrazlaže geo-

grafske pojmove. Svakako da se jedan od motiva za ovako opsežne generali-zacije – doduše, s "varijetetima" – ogledao u nastojanju da se putem nau$ne argumentacije u doma"im i stranim intelektualnim krugovima utemelji teza o jedinstvu južnoslovenskih naroda, i samim tim opravda zahtev za oslobo#e-njem teritorija koje naseljavaju ti narodi, kao i potonjim ujedinjenjem doti$nih teritorija u celovitu južnoslovensku državu. Ipak, bar još jedan od doti$nih motiva za stvaranje i širenje etni$kih stereotipa pod patronatom nauke se ocr-tava u cvetanju tada veoma popularnih rasnih teorija.

Francuski antropolog Žozef Deniker je 1900. godine sa$inio svetsku siste-matizaciju ljudskih rasa i u njoj ostavio posebno mesto za Južne Slovene (Ek-me$i" 1989, 506). Deniker je Južne Slovene smestio u jednu od tri slovenske rase – unutar jedinstvene porodice arijevskih rasa – me#u koje je pobrojao Slovence, Srbo-Hrvate, Morlake, Uskoke, Hercegovce, Bosance, Crnogorce i deo makedonskog stanovništva. Ovu rasu nazvao je dinarskom, a njen jezik srpskim. Ekme$i" navodi da je "Humanitas heroica", kako je dinarsku rasu nazvao nema$ki antropolog Gezeman – oven$avši je kultom junaštva i preg-nu"a ka "višem cilju" – postala zna$ajan faktor svih balkanskih ideologija na-kon 1900. godine, kada se ova teorija predstavila kao novi pokazatelj "iskon-ske jedinstvenosti" naroda od srednje Albanije do Venecije (Ekme$i" 1989, 503). Iako je Cviji" upozoravao na obazriv tretman rasnih teorija u nauci, on je svakako delio ushi"enje svoje generacije Denikerovom ideološki više nego podobnom klasifikacijom. Ne bi bilo naodmet ista"i da u svojim antropolo-škim klasifikacijama južnoslovenskih plemena, Cviji" nije bio daleko od upo-trebe rasne tipologije, a time ni šovinisti$kih aluzija, naro$ito prema Bugari-ma, što se može videti iz slede"eg primera:

"Bugarin je tokmak, što zna$i kratak, zbijen, ple"at, širokoga mongoloidnog lica, ja-

ko istaknutih jabu$ica, zatim crnkasto-žu"kaste masti i $esto sjajnocrnih brkova i kose. Me#utim su zapadni Sloveni viši, vitki ili duguljasti, mekših crta lica i otvorenije kom-pleksije; (...) dalje spoljašnje razlike koje poti$u ne samo iz fizi$ke, ve" i iz razne psihi$-ke prirode više ose2amo nego što ih možemo izraziti. Jednaka su kod zapadnih Slovena

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

63

a druga$ija kod Bugara opšta organska ose"anja, ose"anje života, zvuk i odjek organ-skog života; kod Bugara je to grublje. Raspoznajemo Srbina i Hrvata i razlikujemo ih od Bugarina i po igri crta i bora na licu, po izrazu o$iju i po onom što lebdi i sija u zenica-

ma i što preleti preko lica" (kurziv M.P.) (Cviji" n.d., 251). Odavde se vidi kakvom terminologijom Cviji" barata. Njegovo omalova-

žavanje do skora "bratskog južnoslovenskog plemena" izvedeno je na osnovu "uvida" u "organski život" stanovništva bugarskog etnosa, dakle, na osnovu krajnje nenau$nih i otvoreno uopštenih i negativnih tvrdnji o $itavoj jednoj et-ni$koj i nacionalnoj grupi; za nau$ni argument se predstavlja niz nedefinisa-nih sentimentalnih tvrdnji o onome "što ose"amo" kada su u pitanju pripadnici doti$ne grupe. Ta ose"anja ispostavljaju se kao posve negativna, naro$ito u pore#enju s ose"anjima koje iste ove odlike "organskog života" izazivaju u "nama" kada govorimo o pripadnicima "našeg" etnosa.

Homo Dinaricus

Vrše"i svoju kategorizaciju psihi$kih tipova južnoslovenskih plemena, Cviji" se tako#e koristio nau$nom argumentacijom koja je nosila u sebi impli-citnu politi$ku i teritorijalno ekspanzionisti$ku notu. Onako kako je želeo da izopšti bugarski etnos iz velike porodice južnoslovenskih plemena, tako je na-stojao da nametne srpski etnos kao dominantan me#u južnim Slovenima. Cvi-ji"ev dinarski "violentni tip" imao je, naime, ne$ega herojskog u sebi, neke iskonske rasne potentnosti za velika i revolucionarna dela, mada ga on nije sa-svim idealizovao, odnosno nije prenebregao da ukaže i na izvesne negativne osobenosti ovog tipa (Cviji" n.d., 185). Ipak, produkcija ambivalentnih stereo-tipa o dinarskom $oveku kao o herojskoj balkanskoj figuri velikog srca, ali – katkad – površnog rezonovanja, išla je Cviji"u na ruku iz sasvim prakti$nih razloga: prema njegovim ranijim uvidima, dinarska planinska zona ve"inom je bila naseljena Srbima, a samim tim što su Srbi pleme "s najživljim tradicija-ma" na Balkanu, dolazio je do, verovatno unapred formulisanog, zaklju$ka da se metanastazi$kim pokretima vremenom širila oblast $isto srpskog naroda i srpske narodne svesti (Cviji" n.d., 254). "Homo Dinaricus", savršeni predstav-nik Denikerove dinarske rase bio je, dakle, poreklom Srbin. Sa srpsko-crno-gorskih dinarskih vrleti on se metanastazi$kim kretanjima širio, preko Herce-govine i Dalmacije dalje prema užoj Hrvatskoj, Istri i Sloveniji, a na jug pre-ma Kosovu i Metohiji, Makedoniji, Epiru i Tesaliji sve do Egejskog mora. Najo$uvanije crte njegovog psihofizi$kog tipa, konzervirane zalihe jugoslo-venskih etnografskih osobina, nalazile su se, sude"i bar prema Cviji"evim re-zultatima, u planinskim predelima Srbije i Crne Gore.

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

64

"Ni kod jednoga naroda na Balkanu nema narodna masa, najširi slojevi, onakvu jednu,

jednostavnu, istorijom i doga4ajima potpuno konsolido-nacionalnu dušu (istaknuto u ori-ginalu – M.P.) kao kod Srba. (...) U velikim momentima Srbi su kroz istoriju krupno ose"ali i rukovodili se onim osnovnim instinktom. (...) Naš nacionalni moral, poti$e od dubokih, starih i gotovo nesvesnih navika, sklonosti, ose"anja, koja skoro automatski odre#uju ponašanje pojedinog Srbina i srpske narodne mase. To je specifi$na energija Srba. (...) Dinarska planinska zona je tim na$inom bila rasadnik pomenutih svežih etnografskih elemenata i dubokih osobina, kojima su osvežavane i dizane narodne mase u panonskoj ravnici i u dinarskoj primorskoj zoni, na Kosovu i Metohiji" (Cviji", n.d., 252-254).

Dinarski tip je, tako, pored sve dobre volje da postane opšte jugoslovenski,

ipak, takore"i, "dobio prezime na i2" (dok je paradoksalno, a možda i strate-ški, Cviji" pre"utao da je Srbija u kojoj on je živeo bila zemlja doseljenih Sr-ba, a ne nekakva "matica" kojoj bi mogao biti pripisan neki "tip"). Sve što je bilo pokreta$ko, energi$no, prkosno, slobodoumno, samovoljno, slobodoljubi-vo, podsticajno, sveže, produhovljeno, juna$ko, slavoljubivo, požrtvovano i revolucionarno, a da slu$ajno nije uzelo maha me#u stanovništvom na užoj te-ritoriji Srbije, odigralo se kao posledica metanastazi$kih pokreta srpskog na-roda sa dinarskog planinskog podru$ja u svim pravcima, $ime je "spremljeno

zemljište za kulturno i politi3ko jedinstvo južnih Slovena, pokret, koji je zapo-

3eo u prvim decenijama 19 veka." (Cviji" n.d., 254). Ovaj mit "e ostaviti po-sledice koje trpimo i danas.

Isprva je, kako je ve" napomenuto, doti$ni južnoslovenski pokret uklju$i-vao i Bugare; Cviji" je bio jedan od intelektualaca uklju$enih u dugoro$no ge-ostrateško planiranje nove mape Balkanskog poluostrva, koji je u prvi mah sr-da$no pozivao bugarski narod da se priklju$i borbi za ujedinjenje južnoslo-venskih plemena, da bi po$etkom druge decenije XX veka radikalno izmenio mišljenje (Upor. sa Nadoveza 2003, 130-131).

Za razliku od, recimo, Milana Grola, još jednog velikog srpskog ideologa ju-goslovenstva (v. Radojevi" 1999, 67-84), Cviji" je gotovo preko no"i po$eo da govori o bugarskom narodu sa nipodaštavanjem, okrenuvši le#a ne samo zami-sli o bilo kakvom vidu politi$ke zajednice, ve" i priznanju ravnopravnosti srp-skog seljaka sa bugarskim seljakom. Time su dve "narodne duše" u Cviji"evoj retorici izgubile vrednost jedna prema drugoj, i to tako što je bugarska, slikovito re$eno, splasnula u volumenu, dok je srpska dodatno nabubrela kvalitetom. Ako se još jednom vratimo na li$nost Milana Grola u srpskoj ratnoj politici, uo$i"e-mo da je on i u vreme bugarske okupacije, Topli$kog ustanka i zlo$ina nad ci-vilnim stanovništvom u Srbiji, zatim i uprkos pisanju knjige o bugarskoj okupa-cionoj politici i nasilju nad civilnim stanovništvom u Srbiji – uz sugestije Jova-na Cviji"a – ostao nepokoleban u svom ube#enju o tome da prostor od Triglava do Crnog mora nastanjuje "jedan narod, pored svih regionalnih ili $ak i etni$kih razlika" (Radojevi" 1999, 80). Njegova neobi$no $vrsta vera u politi$ki savez Srbije sa Bugarskom, i nakon svih svireposti ispoljenih u sukobu dvaju naroda,

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

65

preklapala se sa nepokolebivom Grolovom verom u ideale jugoslovenstva, a sa-mim tim i u "napredak ideja i ljudi" (Radojevi" 1999, 79).

Cviji"evo jugoslovenstvo je, s druge strane, $ini se, bilo manje ustanovlje-no u iskrenoj ideologizaciji i potpunom poverenju u ideju etni$ke ravnoprav-nosti južnih Slovena, a više u empiriji, i to onoj u smislu: "vidim-da-niko-od-nas-još-nije-jugosloven-ali-vidim-i-da-bismo-svi-mi-u-bliskoj-budu"nosti-mogli-da-postanemo." Ono što je on smatrao jugoslovenstvom bila je, pre svega, stvar istorijske nužnosti – ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jedin-stvenu državu koja bi zauzimala dobar deo teritorije nekadašnje Austrougar-ske, pošto se ovoj nanese vojni poraz, predstavljalo je misiju Srbije kao nacije, Cviji" to ponavlja nekoliko puta (npr. Cviji" n.d., 60). Od ostalih južnosloven-skih naroda nije se o$ekivalo ništa sem pristanka na novu nesamostalnost – ovog puta, doduše, "u velikoj jugoslovenskoj bratskoj ku"i", ali i pod srpskim uslovima. Postavljalo se, ipak, pitanje koje bi druge kombinacije mogle da se izvedu u slu$aju da Habsburška monarhija nestane sa Balkana. Hrvatska i Slo-venija bile bi sasvim nezašti"ene od italijanske i nema$ke ekspanzije, dok bi Srbija, delimi$no "restaurirana" i proširena na zapad i jadransku obalu, zape-$atila time zauvek svoje odnose sa Hrvatima (upor. Baki" 2004, 517). Milan Grol je pisao da je stvaranje jugoslovenske države "conditio sine qua non" bu-du"nosti Srbije, ali i da "treba razvaliti sva vrata i sve prozore, otvoriti široke vidike, izazvati široku utakmicu, podi"i merilo u izboru i ocenama o stvarima i ljudima. Za to je današnja Srbija (...) mala (...) To se isto vidi, sa sli$nim i drugim razlozima, na drugoj strani, kod Hrvata i Slovenaca..." (Radojevi", n.d., 77). Pritom treba napomenuti da je, bar prema uvidima istori$arke Mire Radojevi", Grol imao izuzetne moralno-politi$ke kriterijume, sasvim atipi$ne za tadašnju srpsku intelektualnu elitu – li$no bih dodao, i mnogo u$vrš"enije nego što ih nalazimo kod Cviji"a, koji je ve"im delom svog nau$nog života i u$eš"a u politici bio pre svega srpski patriota, pa tek onda Jugosloven. Ali i Grol je, možda i zbog situacije me#u vode"om elitom svojih sunarodnika i sa-vremenika, u prvi plan isticao interese Srbije; i za njega je, dakle, srpski naci-onalni identitet bio primarniji od jugoslovenskog multietni$kog amalgama.

Evo kako Cviji" 1908. nakon aneksije Bosne, govori o jugoslovenskim te-žnjama u srpskom i hrvatskom narodu:

"Srbi su svom snagom i svim bi"em svojim predstavnici pravog nacionalizma i te-

žnje za svojom i jugoslovenskom samostalnoš"u. (...) Ta duboka psihološka osobina i glavna politi$ka crta narodne duše ose"a se ne samo u Srbiji, koja je tako#e bivala pod stranim, i austrijskim upravama, nego isto tako u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Hrvatskoj itd. Pravoslavni su dakle u celini uporni, nepomirljivi predstavnici težnje za samostalnim nacionalnim i kulturnim životom, i pravoslavna vera je etiketa koja te te-žnje najbolje obeležava. (...) [ipak, priznaje Cviji" – prim. M.P. ] U Dalmaciji su uvek mnogi katolici bili isto tako jaki predstavnici težnje za nacionalnom samostalnoš"u kao i pravoslavni; u više se prilika iz Dalmacije, koja je na moru, $iji su stanovnici ši-

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

66

reg horizonta i pod uticajem nacionalne talijanske kulture, iz Dalmacije su poticali najrazumniji pogledi za srpsko-hrvatskom nacionalnom samostalnoš"u. (...) [Me#utim] glavnu masu toga jugoslovenskoga kompleksa $ini srpski narod, koji, osim toga, zauzima i najpovoljnije, ali zato i najteže, geografske položaje, vodi glav-nu borbu i podnosi glavne žrtve za tu ideju" (Cviji" n.d., 179).

Pored toga što se koristi romanti$arskim idiomima (narodna duša, duboke psihi$ke osobine itd.) Cviji" isti$e veroispovest kao bitan faktor bunta protiv nesamostalnosti, naro$ito pravoslavnu veroispovest Srba koja na izvesan na-$in, bar prema njegovom poimanju, predstavlja vid avangarde jugoslovenskog pokreta, i to avangarde koja isklju$uje svaku mogu"nost kompromisa sa Hab-sburškom monarhijom1. On, doduše, priznaje hrvatsku nacionalnu svest, $iji su najrazumniji pogledi, kako prime"uje, u Dalmaciji, oblasti pod uticajem italijanske kulture – u kojoj možda nema trajno osetnih star$evi"evsko-fran-kovskih nastupa prema Srbima, ali se zato ni istaknuti dalmatinski politi$ari, poput Trumbi"a – koji je tokom rata postao predsednik Jugoslovenskog odbo-ra – nikako ne bi mogli okarakterisati kao imuni na hegemonisti$ke nastupe srbijanskih intelektualaca i politi$ara (Baki", n.d., 515-520).

A hegemonizma je, kako vidimo, bilo $ak i kod Cviji"a, koga su strani stru$njaci smatrali za ponajviše kompetentnog, objektivnog i nepristrasnog nau$nika sa prostora Balkanskog poluostrva. Koliko god da je želeo da ostane hladan kao "mramor" u najtežim situacijama za svoj narod, koliko god da je smatrao šovinizam za kontraproduktivno blebetanje uskogrudih "patriota", Cviji" je neretko i sam upadao u patriotsku vatru, a tu i tamo bi mu se, kako je ve" napomenuto, omakla i po koja šovinisti$ka izjava. Primera radi, Cviji" je u govoru održanom nakon Austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine 1908, izjavio da je "opšte poznato da su Bosna i Hercegovina oblasti $isto srpske ra-se" (Cviji", n.d., 169), iako je i njemu i mnogim njegovim savremenicima – pa i onima koji nisu bili direktno upoznati sa tamošnjom "etnografskom situa-cijom" – moralo biti poznato da na ovom podru$ju, pored Srba, postoji izve-stan broj stanovnika koji bi se izjasnili kao nosioci hrvatske ili turske nacio-nalnosti (da ne kažem rase). Cviji" svoju homogenu etni$ku sliku podru$ja BiH želi da dodatno oboji "dokazima" kao što su istovetnost psihi$kih osobina naroda $itave oblasti, istovetnost stvarala$kih odlika narodnog duha – od mo-tiva u ornamentici do pogleda na život – istovetnost "suma ose"anja i mašta-nja", itd, tako da narod Bosne i Hercegovine "$ini nerazdvojnu celinu sa naro-dom zapadne Srbije, novopazarskog Sandžaka i Crne Gore" (Cviji", n.d., 170). Nije sasvim jasno da li je ove svoje izjave Cviji" želeo da predstavi kao

1 Ovde se pre svega misli na pojedine hrvatske pobornike jugoslovenstva, poput

Radi"a i njegovih pristalica, koji su bili naklonjeni ideji Trojne kraljevine – opstanku Austrougarske, ali uz priznavanje suverenosti Jugoslavije, što je, dakle, bila zamisao koja bi, da je ostvarena, verovatno nosila naziv Austrougaroslavija.

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

67

ozbiljne nau$ne argumente, ali je svakako jam$io za njih svojim nau$nim autoritetom samim tim što ih je izgovorio. Tek nakon što je izložio tezu o et-ni$koj homogenosti podru$ja BiH, on je, više uzgred i sasvim u duhu zaklju$-ka, spomenuo da u centralnoj Bosni i izme#u reka Drine i Bosne ima katoli$-kog stanovništva, ali ne i to da bi ono moglo biti hrvatsko, ve" samo da leži u

sredini izme#u Hrvatske i Srbije. Stanovništvo islamske veroispovesti na pro-storu BiH Cviji" tom prilikom nije ni spomenuo; komentarišu"i dve godine potom iseljavanje bosanskih muhadžira, govorio je o njima kao o srpskom plemstvu koje je promenilo veru (Cviji", n.d., 202).

Sli$nu vrstu argumenata on daje i kada govori o južnoj granici Srbije, Make-doniji, i pitanju razgrani$enja sa Bugarskom. Iako, doduše, priznaje da podru$je Makedonije naseljava specifi$no fluktuantno, prelazno stanovništvo, nacionalno kolebljiva masa, ni srpske ni bugarske nacionalnosti, koje je imenovao Make-donskim Slovenima, on ipak pokušava da odredi do kojih se ta$aka pruža legiti-mitet srpske države na zahtev za južnim teritorijama Poluostrva. Nesumnjivo je da je moravsko-vardarska udolina za Srbiju, prema Cviji"evom shvatanju, bila od presudnog zna$aja u geostrateškom i ekonomskom smislu. U $lanku obja-vljenom u "Glasniku Srpskog geografskog društva" za 1912. godinu, on piše da bi Solun, na $iji zaliv izbija ova udolina "mogao biti najprirodnije pristanište Sr-bije, ako bi ona svoju teritoriju mogla na Jug toliko proširiti" (Cviji", n.d., 213). Na drugom mestu, Cviji" spominje Srbiju kao geografski i etnografski zglob iz-me#u zapadnih i isto$nih jugoslovenskih plemena, koja je svojim centralnim položajem na Balkanu i duga$kom moravsko-vardarskom sponom izme#u sred-nje Evrope i Egejskog mora sudbinski predodre#ena da odigra pijemontsku ulo-gu u predvi#enom savezu južnih Slovena (Cviji", n.d., 249). Koncept o pije-montskoj ulozi Srbije kao stožera jugoslovenskog identiteta u budu"oj državnoj zajednici ostvario je ogroman uticaj na predratnu i me#uratnu srpsku elitu, bilo politi$ku, bilo intelektualnu (u to vreme, a donekle i danas, "intelektualca" i "politi$ara" iz perspektive društvenih uloga naj$eš"e nije bilo mogu"e jasno raz-grani$iti). Taj uticaj je bio snažan i direktno ispoljen kako u vode"im struktura-ma vlasti, tako i me#u demokratski orijentisanom srpskom opozicijom, koja je Cviji"a smatrala za vrlo mo"nog politi$kog saveznika, ali je na osnovu plodova njegovog nau$nog angažmana oformila i okosnicu svoje ideologije jugosloven-skog nacionalizma (upor. Radojevi" n.d., 315-340).

Budu"i da za pitanje Makedonije nije pronašao oslonac u etnografskom principu, koji je za Cviji"evo poimanje nau$ne etike bio primaran, on se okre-nuo istorijskim izvorima, iznevši svoje primedbe o tragovima istorijsko-nacio-nalne svesti Makedonskih Slovena, kako je nazivao stanovništvo južno od Prile-pa do Soluna, i na istoku do Meste. Ta istorijsko-nacionalna svest, smatrao je Cviji", iako neutralna, više je naginjala srpskoj nego bugarskoj strani, a maglo-vite kolektivne uspomene stanovništva ovog podru$ja, prisutne u usmenoj tradi-ciji, govorile su, prema Cviji"u, o kosovskom boju, Nemanji"ima, "car-Lazaru".

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

68

"Silen Dušanu" i o "kral-Marku", a ne o bugarskim kraljevima i junacima i nji-hovim delima (Cviji", n.d.,154-155). Iako priznaje da u prošlosti nije bilo do-voljno jake srpske niti bugarske civilizacije i nacionalne svesti da bi se "Make-donski Sloveni" asimilovali, on ipak insistira na tragovima istorijskog se"anja, negiraju"i ovom stanovništvu svaku individualnost, specifi$nost i mogu"nost za razvijanjem sopstvene nacionalne svesti; time Makedonci postaju Makedonski Srbi ili Makedonski Bugari, ili, u idealnom slu$aju, bezli$na masa koja genera-cijama živi na odre#enoj teritoriji, nemaju"i vlastite tradicije, kolektivne uspo-mene i lokalne osobenosti. Kod Cviji"a je mnogo toga rigidno, fleksibilnost ustupa mesto totalizuju"im generalizacijama. Time se on približava intuitivnim teorijama o kojima u jednom radu Bojan Žiki" (Žiki" 2005, 70) govori da po$i-vaju na zaklju$ivanju po sli$nosti: naime, ako A ima neka svojstva kao B, vero-vatno poseduje i sva ostala svojstva B, odnosno, u ovom slu$aju, ako jedno A ima neka svojstva B, sva A poseduju sva svojstva B. Pokuša"emo da kroz pri-mer objasnimo ovu logi$ku operaciju. Naime, Cviji" govori o tome kako mu je neki prilepski guslar 1915. pevao pesmu o zidanju De$ana, o kosovskom boju i kraljevi"u Marku. On pritom ne kaže gde mu je taj guslar pevao, niti da li je po-stojala mogu"nost da je doti$ni guslar nau$io pomenute pesme negde drugde, sem u Prilepu. Odmah potom, Cviji" pominje da u bitoljskoj kotlini znaju za srpske "kralske psme" i za Kosovo, potom, da se u Prespi o$uvala uspomena o kosovskoj bitci, gde je "pala krvina do kolena" (Cviji", n.d., 155). Dakle, ako je jedan prilepski guslar poznavao neke pesme koje tematski pripadaju srpskoj epici, sledi da su svi stanovnici Prilepa poreklom Srbi. Isto važi i za dva potonja primera. Tako#e, Cviji" ne pominje nijednu nesrpsku tradiciju – iako na Koso-vu, Metohiji, u Južnoj Srbiji i u Makedoniji u to vreme mora da je bilo Turaka, Albanaca, Bugara, itd, ve" samo isti$e da, pod uslovom da nema srpskog istorij-skog se"anja, onda nema nikakvog istorijskog se2anja što se $ini ne samo ne-mogu"e, ve" i logi$ki nekonzistentno.2

Ovakva Cviji"eva nefleksibilnost i izrazita težnja za nekriti$kim uopštavanjem u nau$nom izlaganju, podse"a na njegova intrigantna retori$ka prosu#ivanja o na-cionalnoj misiji i narodnim zadacima. Kadgod spominje ovako visoke patriotske ideale i spremnosti na žrtve, Cviji" govori o snažnoj koheziji srpskog naroda, o jednoumlju koje vlada na svim nivoima – ili, bolje re"i, na oba – od politi$kog vr-

2 Cviji" kaže: "...u narodu se nailazi na srpske istorijske tradicije. To su jedine

istorijske tradicije centralne [Balkanske] oblasti. Ali ih nema svuda i naro$ito nisu u svima krajevima podjednako intenzivne ili podjednako sa$uvane" (2000, 155). Posta-vlja se pitanje: ako ih nema svuda, koje su onda narodne tradicije zastupljene tamo gde nema srpskih? Ako u pojedinim krajevima srpske tradicije nisu dovoljno intenziv-ne, koje su intenzivnije, odnosno koje ih u etni$kom smislu "nadja$avaju", itd. Cviji" ne odgovara na ova pitanja ve" samo napominje da su srpske tradicije jedine na koje je naišao u centralnobalkanskoj oblasti.

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

69

ha do širokih selja$kih masa. Pritom se koristi razli$itim retori$kim trikovima koje publici, bilo $itala$koj, bilo onoj u auditorijumu, ostavljaju precizne, emocionalno snažne i stimulišu"e "slike u glavama" (upor. sa Rot 2000). U $lanku naslovlje-nom "Geografski i kulturni položaj Srbije", štampanom aprila 1914. u "Bosan-skoj vili" on se koristi pažljivo odabranim formulacijama koje imaju za cilj da formiraju takve slike: "Ustalila se jedna svest, jedna zajedni$ka volja"; zatim, "usled nagomilanog državnog iskustva od sto godina..." "u detaljima spoljnog programa Srbije nema znatnih razlika izme#u politi$kih partija", "jaki nacionani instinkti i inteligentnost mnogih ljudi", "neke osobine velike rusko-slovenske duše", "južno nacionalno pitanje", "na istini zasnovani narodni zadaci", "istini-tost, krotkost i usmerenost našeg narodnog programa", "težnja za pravi$noš"u i pravdom kojom su zadahnuti naši selja$ki slojevi" itd (Cviji", n.d., 229).

Ovo isticanje istinitosti svakako je imalo zadatak da, izme#u ostalog, suge-riše istinitost rezultata do kojih je Cviji" sam dolazio u svojim terenskim istra-živanjima. Insistianje na istini, otvara put pravdi i pravednom vojevanju, zbog $ega "e odgovornost za doga#aje koje je Cviji" dalekovido predvi#ao još 1908, "pasti samo na Austro-Ugarsku" (Cviji", n.d., 182). Ogroman Cviji"ev nau$ni autoritet i društveni ugled uslovili su, i u Srbiji i van nje – pre svega u Francuskoj i Engleskoj – gotovo slepu veru u njegov "nau$ni sud" i interpreta-ciju gra#e kojom je raspolagao, time mu pripisavši – slobodno možemo tako re"i – monopol nad istinom, i shodno tome, obezbedivši legitiman "prolaz" njegovim nacionalisti$ko-ideološkim "nau$nim" konstrukcijama, koje su op-stale dugo nakon što je završio svoju karijeru. Izvestan dogmatizam u pristupu temama nacionalne nauke koji se, dakle, ose"ao decenijama nakon Cviji"a, mnogo toga je dugovao upravo njegovom vanredno bliskom odnosu sa isti-nom, i krajnje slobodnim interpretacijama gra#e koja bi se ionako – u kontek-stu etnopsihologije i antropogeografije – ve"inom mogla okarakterisati kao nenau$na (upor. sa Vlahovi" 1997, Vlahovi" 1998, Milenkovi" 2008).

Cviji" misionar

Jedna od Cviji"evih li$nih misija, kao najistaknutijeg pripadnika srpske in-telektualne elite, "nau$no priznatog ne samo u svojoj zemlji, ve" i u $itavoj zapadnoj Evropi," bila je, $ini se, misija smernog i promišljenog formiranja unutaretni$kih stereotipa. Ti stereotipi su, kako pretpostavljamo, imali zadatak da, kako u tadašnjem trenutku, tako i u budu"oj – nestrpljivo priželjkivanoj – zajednici južnoslovenskih naroda, odgovaraju na pitanja etni$kog identiteta, odnosno kulturnog primata nekog od južnoslovenskih "plemena". Okvirno, prema Žiki"evoj formulaciji, unutaretni$ki stereotipi predstavljaju kulturno kognitivno prime"ivanje da postoje oni-koji-su-kao-mi-ali-ne-i-sasvim-isto-što-i-mi, na osnovu $ega se stvaraju, takore"i, "kognitivna pomogala" u pred-

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

70

stavi o tome da se pripada jednom širem i kompleksnijem kulturnom entitetu. Oni su, dakle, stalni hijerarhijsko strukturirani podsetnici o tome ko je ko u složenom multietni$kom okruženju (Žiki" 2005, 79).

Na pitanje "ko su Srbi", Cviji" odgovara u romanti$arskom stilu: pravi Srbin

je srpski seljak. Ali umesto da se zaustavi na toj konstataciji i pokuša, možda, da utvrdi kulturne domete "narodne tradicije", ili odredi odgovaraju"e mesto "tradicionalnih" patrijarhalnih i duhovnih koncepata seljaštva u odnosu na strukturu moderne nacionalne države zapadnog tipa, u kakvu je Srbija nastojala da se razvije, on je svojim neposrednim i posrednim metodama pokušao da pro-dre u dubinu narodne duše, ne ustru$avaju"i se pritom da glorifikuje ve"inu onoga što je tamo "otkrio" ili unapred priželjkivao da "otkrije". Srbija je, kako je ve" napomenuto, za Cviji"a "zemlja misije" a srpski seljak – odnosno, njego-va duša – svojevrsni instrument za ispunjenje uzvišenog cilja te misije. U Kara-#or#u – još jednom srpskom heroju "iz naroda", drugim re$ima, (ne)obi$nom srpskom seljaku – i njegovom oslobodila$kom pokretu odražena je

"vrlo stara, prvobitna osobina narodne duše, starija i od nemanji"kog vremena; osno-

va joj je u srpskim živcima i ose"anjima, u osobitoj strukturi srpske duše, darovite, ose-"ajne, duboke, koja je sva obuzeta i posednuta težnjom da otme i izvojuje svoje mesto u svetu... Ona dubokim žilama crpe snagu još od Nemanji"a, njihovih zemalja, gradova i zadužbina; od kosovske katastrofe, pesama i tradicija za nju vezanih, u kojima je najpot-punije izražena osnovna crta srpske narodne duše: nacionalna osetljivost i visok nacio-nalni ponos, koji se ne sme uvrediti i teško onome ko u to darne (kurziv M.P.), jer narod vekovima misli kako da pokaje i osveti ti uvredu; od bezbrojnih mu$enika i hajduka, koji su s narodom patili za njegov dragi i sveti amanet..." itd. (Cviji", n.d., 224).

Nacionalna kohezija Srba ostvaruje se, prema Cviji"evoj zamisli, nekom

vrstom duhovne filijacije $iji su misti$ni genitori najistaknutije li$nosti loze Nemanji"a, a ultimativno preda$ko tlo – Kosovo; njihova krv, zatim krv Kara-#or#a i svih srpskih "patnika i junaka", smatra Cviji", te$e u žilama svakog pojedina$nog Srbina, navode"i ga da $ini velika revolucionarna dela. To je ono što veže narod naro$itim oblikom nacionalne loze $iji najdragoceniji izda-nak i nebeski pokrovitelj figurira u obliku pravoslavnog krsta, i to sasvim oso-benog, svetosavskog krsta Srpske pravoslavne crkve. Ova religijska osobenost je tako#e veoma bitna za identitet nacije, i Cviji" ne propušta da primeti njen zna$aj. U$ini"emo malu digresiju: u romanu "Zli Dusi" slavni književnik F. M. Dostojevski je kroz dijalog dvojice likova opisao pokreta$ku snagu nacije utemeljenu ne u principima nauke i razuma, niti u ateisti$kom poretku na koji-ma ovi principi po$ivaju, ve" u potrazi za Bogom, posve jedinstvenim "Bo-gom nacije". Dostojevski kaže: "Neka nacija je nacija dok god ima svog po-sebnog Boga, i njemu pot$injava sve ostale bogove na svetu (...) dok god ve-ruje da "e kroz Boga biti pobedonosna..." (Dostojevski 1970, 251). Na sli$an na$in, Cviji" tvrdi da je srpska kolektivna duša "primljenim tvorevinama uti-

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

71

snula svoj pe$at, svoju originalnost, i tako stvorila naro$itu pravoslavnu cr-kvu, sasvim razli$nu od katoli$ke, u mnogome razli$itu i od ostalih pravoslav-nih crkava (...) srpsku crkvu, crkvu narodne duše, svoj veliki organ i svoju mo"nu zaštitu u svima carstvima i pod svim prilikama" (Cviji" n.d., 224).

Pritom bi se lik "srpskog nacionalnog Boga" mogao prepoznati u obrednim obi$ajima gde su i dalje vidljivi tragovi paganskih kultova, poput slave, spalji-vanja badnjaka, zavetini, pokladama, narodnim predstavama o raznim prirod-nim fenomenima, ciklusu ra#anja i smrti, itd. ali i u usmenoj književnosti, na-ro$ito u do danas veoma popularnim "desetercima" kosovskog ciklusa.

Dakle, tri konstitutivna elementa srpske narodne duše su, prema Cviji"u: - njen tradicionalni misionarski karakter - njena dvostruka priroda ("heroj-revolucionar"/ "mu$enik-patnik") - njena crkva Ovi uvidi bi se morali uzeti u obzir kada se govori o Cviji"evoj etnografiji

i problematici "etnografski stvarnog" u kontekstu njegovih terenskih istraživa-nja. Vratimo li se još jednom na pominjan Naumovi"ev $lanak, i njegovu pri-medbu da se dvostruki insajder po svojoj definiciji identifikuje sa prou$avani-ma, i primenimo li to na slu$aj Jovana Cviji"a, uo$i"emo ne samo to da on se-be smatra nosiocem srpske narodne duše o kojoj s velikom predanoš"u piše i govori, ve" možemo i da pretpostavimo nešto više: naime, ako je konstitutivni deo ove kolektivne duše njena misionarska priroda, onda bi se i Cviji" mogao okarakterisati kao nau$nik-misionar, pri $emu bi njegova misija, opet, podra-zumevala nauku u službi punog ostvarenja srpskih hegemonisti$kih planova.

Samim tim što $ovek nije samo duhovno, ve" i materijalno bi"e, Cviji" je se-bi postavio zadatak da izgradi unutaretni$ki stereotip srpskog seljaka i izvan po-lja misti$nog. Ovo je bilo zna$ajno zbog $injenice što je unutrašnja kohezivnost grupe, naspram razli$itosti u odnosu na susedne etnose, postajala još uo$ljivija ako su u sam proces stereotipizacije uklju$eni i psihofizi$ki markeri. Pomenuti stereotipi su se, pritom, uvek prikazivali kao pozitivni, jer su podrazumevali et-ni$ku askripciju isklju$ivo putem superlativa. Srpski seljak koji u romanti$ar-skoj vizuri predstavlja svojevrsni avatar nacije, poprima nadmo"ne psihofizi$ke karakteristike u odnosu na pripadnike susednih etnosa. Ovo je kod Cviji"a slu-$aj $ak i kada govori o jedinstvu južnih Slovena (Cviji" n.d., 279.)

Kulturno kognitivno prime"ivanje da postoje oni-koji-su-kao-mi-ali-ne-i-sasvim-isto-što-i-mi na prvi pogled ne ide "uz dlaku" jugoslovenskom idealu. Ali $ak i da je taj ideal nadnacionalan – što je za Cviji"a eventualno postao tek kasnije, u egzilu tokom Prvog svetskog rata – on nužno podrazumeva "mutaciju" svih uklju$enih nacionalizama u novi okvir, a ne njihovo potpuno ukidanje, kao što je, primera radi, pokušano Šestojanuarskim "eksperimen-tom". Moglo bi se re"i da bi jugoslovenski nacionalizam bio u idealnom smi-

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

72

slu – "idealnom" bar iz perspektive srpskog nacionalnog programa – vredno-sno ekvivalentan priznavanju ekavskog dijalekta kao jedinog administrativno validnog me#u jugoslovenskim narodima uklju$enim u budu"u zajednicu.

Psihofizi$ka superiornost srpskog seljaka je najjasnije vidljiva kada se uporedi s inferiornim karakteristikama nesrpskog seljaka. Na primer: "Seljak (i ostali ko-ji su u Srbiji prema seljaku malobrojni) je snažan, naviknut na nevolje, na nepo-gode, na umor, na strpljenje, ima mirne živce, prima smrt kao nešto što se ne da izbe"i i mora se primiti. Osim toga su mnogi stranci utvrdili, da je seljak gibak, elasti$an, inteligentan, razmišlja i ima pojedina$ne inicijative, i time se naro3ito

razlikuje od isto3no-bugarskog seljaka" (kurziv M.P.) (Cviji" n.d., 230). Na ovom primeru se vidi da je Cviji": 1) pripisao svim Srbima – uklju$u-

ju"i i ono malobrojno stanovništvo koje u to vreme nije bilo, u strogom smi-slu, selja$ko – taksativno navedene, pozitivne psihofizi$ke karakteristike se-ljaka; 2) objektivnu sliku svojih nau$nih tvrdnji želeo je da potvrdi primedba-ma nedefinisane (ali i nezainteresovane) "tre"e strane" – "mnogi stranci su utvrdili..." 3) koherentnom celinom unutaretni$kih stereotipa nastojao je da formira iskrivljen "odraz u ogledalu" susedne etni$ke grupe, i time pruži defi-nitivan odgovor na pitanje "ko je ko" u datom multietni$kom okruženju.

Treba uzeti u obzir da je $lanak, odakle je ovo citirano, objavljen aprila 1914. godine, dakle u osvit Prvog svetskog rata, i nedugo po završetku srp-sko-bugarskog rata. Ali time se ne može opravdati Cviji"eva manipulacija vlastitim nau$nim autoritetom i njegovo promovisanje etni$kih stereotipa, bilo pozitivnih, bilo negativnih, naro$ito ne u svetlu njegove nau$ne "moralnosti" koja zahteva "kao mramor hladnog" nau$nika $ak i kada se u narodu razbuk-taju nacionalisti$ke strasti.

Cviji"u se, me#utim, na drugom mestu – i to kada o govori o jedinstvu ju-žnih Slovena – $ini da u Srbiji ima "najviše razboritih, uvi4avnih i široke pa-

meti seljaka" (istaknuto u originalu M.P.) (Cviji" n.d., 279). Pošto nabraja ne-ke istovetne psihi$ke karakteristike Srba, Hrvata i Slovenaca (bez, doduše srodnih, ali po mnogo $emu "fali$nih" Bugara), on ipak isti$e izvesne osobe-nosti koje su, prema njegovom mišljenju, kod Srba na višem nivou u odnosu na ostale balkanske narode: "Kod Srba je ja$e no kod ostalih razvijeno sve ovo što je ose2ajno i afektivno; zatim je naro$ito razvijena nacionalna istorij-

ska svest; (...) ve"a je smelost Srba, i moralna i duhovna" (Cviji" n.d., 253). "Mi smo narod s najja$om nacionalnom sveš"u na Balkanu; ima oblasti gde je srpska misao glavni motiv narodne duše" (Cviji" n.d., 63).

Intrigantno je pitanje iz kog je razloga Cviji" – zajedno sa najve"im brojem pripadnika srpske inteligencije – uspeo da do te mere omalovaži hrvatski nacio-nalizam, predstavljaju"i ga i sebi i drugima gotovo ništavnim u odnosu na srp-ski. Možda je za tipi$nog nosioca hrvatske nacionalne svesti – bar me#u politi-$arima – smatrao Radi"a, koji je u svojim otvoreno šovinisti$kim nastupima prema Srbima u Austrougarskoj bio donekle ve"i strateg u odnosu na, recimo,

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

73

Star$evi"a i potonje frankovce. Možda je smatrao da je pasivan hrvatski odnos prema austrougarskim vlastima znak slabosti hrvatske nacionalne svesti. Vero-vatno je, me#utim, da je blagovremena dijagnoza ovog problema mogla, ako ne da spre$i, onda bar da ublaži nacionalisti$ku psihozu uo$ljivu ne samo tokom Drugog svetskog rata, ve" i u novijoj istoriji, koja je pratila raspad SFRJ.

Nacionalna svest slovena$kog stanovništva, o kojem je Cviji" priznao da najmanje zna, o$ito da tako#e nije bila preterano okrenuta Srbima, ili bar ne u onoj meri u kojoj je Cviji" to želeo da predstavi. Naime, iz istorijskih izvora (Ekme$i" n.d., 711) saznajemo da su u prvim mesecima Prvog svetskog rata u $itavoj Sloveniji (isto važi i za prostor Bosne i Hercegovine i ve"i deo Hrvat-ske) samoinicijativno organizovane prili$no burne antisrpske demonstracije. Tokom tzv. "Julske krize" – razdoblje od atentata u Sarajevu do objave i po$et-ka rata – u Ljubljani su se vijorile habsburške zastave, gra#anstvo je bilo prodr-mano burom probu#enog patriotizma, a u masu se unela lozinka "Srbe na vrbe" (ibid). Ekme$i" tvrdi da je takvo raspoloženje vladalo uglavnom u podru$jima gde je politika socijalnog klerikalizma bila najsnažnije ukorenjena. Verovatno bi bilo suvišno napomenuti da gra#anski slojevi slovena$kog stanovništva u Monarhiji ve"inom nisu bili za ujedinjenje sa Srbijom, koja gra#anstvo u to vre-me jedva da je imala. Cviji" je i sam polagao nade ve"inom u seljaštvo, tvrde"i da su seljaci mnogo bliži jedni drugima, i da "e osim najbolje (drugim re$ima, ideološki podobne) inteligencije, "seljak i radnik postati glavni stubovi zajedni-ce" (Cviji" n.d., 356). Njegova zabluda u vezi simpatija nesrpskih seljaka prema jugoslovenskoj ideji logi$ki isplivava na površinu ve" i nakon ove njegove izja-ve. Ako pretpostavimo da na datoj teritororiji gra#anstvo ima odre#eni stav o ne$emu, možemo li s pravom tvrditi da stanovništvo koje živi na selu – a izlo-ženo je, posredno ili neposredno, politi$kim strujanjima najbližeg grada – nema vrlo sli$an stav o toj stvari? Uostalom, hrvatske i slovena$ke politi$ke stranke koje su se obra"ale seljacima, poput Radi"eve "selja$ke" ili Ljudske stranke u Sloveniji nisu bile ništa manje nacionalisti$ki orijentisane od, recimo, Paši"evih radikala u Srbiji (Baki" n.d., 434-528).

Poslednja runda bitke za teritorijalno proširenje

Istrajnost u iluziji poistove"enja narodnih masa sa jugoslovenskom idejom najuo$ljivija je kada se uzme u razmatranje Koruški plebiscit. Cviji" je sma-trao da su najve"a prepreka za pozitivan ishod plebiscita tzv "deutschfreun-dliche Slowenen" ili, kako ih je on nazvao "Nem$ure" – slovena$ka "flotantna masa" $ija je nacionalna svest mnogo bliža nema$koj nego jugoslovenskoj. Ipak, nisu za njega samo "Nem$ure" predstavljale problem. Postojala je tu još jedna kategorija slovena$kog stanovništva od koje Cviji" nije znao šta da o$e-kuje: "Ove dve grupe Slovenaca ["svesni" i "Nem$ure"] nisu oštro odvojene,

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

74

nego su vezane prelazima, jednom grupom kolebljivih koji ne kazuju kako "e glasati, i zavisi od prilika na koju "e stranu pre"i; za njih Slovenci imaju lepu re$: "omahljivci" (Cviji" n.d., 334).

Prema tome, i u Koruškoj je on izvršio svoju malu, geografski ome#enu ka-tegorizaciju tipova "nosilaca nacionalne svesti", razvrstavši etnografski "$iste" Slovence u tri grupe. One koje je nazvao "svesnim" Slovencima smatrao je ju-goslovenski svesnim, ali i svesnim svojih interesa, svoje budu"nosti i života u slobodi koji ih $eka pošto stupe u novooformljenu južnoslovensku zajednicu. Za ostale dve grupe je smatrao da su pritisnute "strahom od Nemaca" i da je taj strah najbitniji uzrok njihove germanofilije (s tim u vezi, on nije priznavao po-stojanje austrijske nacije, ve" ju je u rasisti$kom maniru klasifikovao u "nema$-ku rasu"). Pored "vere u mo" gospodara" kao duboke psihi$ke osobine, Cviji" je ipak smatrao da su Koruški Slovenci dosta "solidni", vredni, pitomi i da imaju izvestan unutrašnji život kojim "e obogatiti jugoslovensku celinu. Kao nepriko-snoveni stru$njak za psihi$ke osobine $itavih populacija, i pored konstatacije prisustva izvesnog broja "Nem$ura" i "omahljivaca", on je imao veliko povere-nje u to da "e plebiscitna zona A, pod srpskom upravom i vojnom okupacijom – ina$e, prema njegovom mišljenju, teritorijalno ve"a i brojnija etnografski $istim Slovencima – pripasti Kraljevini SHS. Uz to, što se same uprave i vojske ti$e, smatrao je da ovo srpsko prisustvo uti$e na smanjenje broja "Nem$ura" i "oma-hljivaca", kao i da formira jugoslovensku protivtežu dugogodišnjoj germaniza-ciji na tom podru$ju (ibid). Dakle, Srbe je smatrao glavnim nosiocima jugoslo-venskog identiteta, a "svesne" Slovence za podgrupu Koruških Slovenaca koja taj identitet najlakše prima kao svoj. S obzirom na to da se, obilaze"i zonu B – a mogu"e i na pojedinim ta$kama zone A – uglavnom koristio nema$kim jezi-kom, mora da je kod Slovenaca na koje je nailazio po selima i varošima tražio one psihi$ke crte koje je smatrao tipi$nim za jugozapadne Slovene, jer su, nje-govom istraživa$kom oku, po svemu sude"i bili u mnogo $emu sli$niji Germa-nima. Na kraju je eksplicitno naveo samo vredno"u i pitomost kao glavne odli-ke "narodne duše" koje predstavljaju sponu sa slovenskom grupom, odlike toli-ko opšte da ih je svakako mogu"e na"i svuda u svetu, bez obzira na etni$ku, na-cionalnu ili "plemensku" pripadnost. Etni$ki identitet Koruških Slovenaca bio je, na osnovu Cviji"evih uvida, zabrinjavaju"e blizak nema$kom, i zbog toga što se nametao u prvi plan, onemogu"avao mu je da uo$i svu šarenolikost sta-novništva, kao i ono što ga u kulturnom smislu odvaja od Nemaca.

Cviji" je u okviru sopstvenog etnosa prime"ivao mnoge varijetete, lokalne osobenosti, pozitivne i negativne psihološke karakteristike itd, a kod svih ostalih – Slovenaca naro$ito, jer ih je najslabije poznavao – vrlo malo; nesrp-ska južnoslovenska plemena imao je obi$aj da predstavlja kao etnokulturno kompaktna, ili sa malim brojem varijeteta koji su se, opet, predstavljali kao kompaktne celine. Zbog toga je, vrlo verovatno, i bio toliko ube#en u poziti-van ishod plebiscita: njegove kategorizacije nisu dozvoljavale opciju da "sve-

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

75

sni" Slovenci glasaju za ostanak u Austriji, a "Nem$ure" za pripajanje Kralje-vini SHS. Drugim re$ima, njegov strogo parcelisani pogled na svet spre$avao ga je u tome da uvidi da omahljivaca ima i izvan kategorije omahljivaca.

Da li bi se, onda, Cviji" mogao nazvati lakovernim kada su u pitanju pro-cene "realne situacije" na podru$ju koje zahvata njegovo terensko istraživa-nje? Vo#en svojim ideološkim ube#enjima i unapred zamišljanim "rezultati-ma" koje je u terenskom radu trebalo samo potvrditi, on je, $ini se, $uo, video i beležio poglavito ono što se preklapalo sa željenim stanjem stvari. Odatle je nužno sledila izvesna redundantnost u beleženju i interpretaciji rezultata ovih istraživanja, bar u slu$aju koji nas zanima, a to je Cviji"ev etnografski rad.

Negativan ishod plebiscita Cviji" je interpretirao kao pobedu dugogodišnjeg austrijskog uticaja, smatraju"i da su Koruški Slovenci glasali za administraciju sa kojom su se vremenom saživeli, žrtvovavši pritom svoju narodnost (Cviji" n.d., 244). Ali, stvari bi se mogle sagledati i druga$ije: slovena$ko stanovništvo u zoni A je srpsku upravu i vojsku moglo doživeti upravo onako kako Cviji" ni-je želeo da je predstavi – kao okupacionu silu. Raspituju"i se o raspoloženju u narodu, Cviji" je, možda, dobijao informacije za koje su njegovi informanti pretpostavljali da ga, kao neformalnog predstavnika doti$ne okupatorske upra-ve, ne"e ozlojediti. Sam rezultat plebiscita sugerisao je to da stanovništvo Koru-ške nije doživljavalo srpsku vojsku kao oslobodila$ku, niti jugoslovenske ideale kao relevantne u bilo kom smislu za njihov dalji lokalni razvoj. Ovo stanovništvo nije glasalo za "narodnost" zato što bi, bar prema našoj interpretaciji, vlast prosto prešla iz ruku jednih u ruke drugih, možda u kulturnom smislu $ak i zna$ajnije Drugih nego što su to bili Austrijanci. Uopšte je vrlo verovatno da su narodi Kra-ljevine SHS, kao i potonje SFRJ bili jedni drugima Drugi u tolikoj meri da je ve-"inu kriznih perioda obe države pratio strah od egzistencijalne ugroženosti Dru-gima. Ovo naro$ito važi za odnos izme#u Srba i Hrvata, a koliko je taj strah bio utemeljen u stvarnosti pokazao je Drugi svetski rat i novija balkanska istorija.

Zaklju$ak

U Cviji"evo vreme, etnologija nije bila od tako minornog zna$aja za nacio-nalna pitanja male, tek stvorene države na politi$ki nestabilnom balkanskom prostoru. Nacionalni program Srbije Cviji"evog vremena – prelazak iz XIX u XX vek – zajedno sa svim što je u sebi sadržavalo element nacionalnog, bio je od velike važnosti za srpsku državnu politiku koja je, koriste"i se romanti$ar-skim diskursima kao klju$evima za prevazilaženje nacionalne inferiornosti, od samog sticanja nezavisnosti težila stalnom teritorijalnom širenju. Istorija i et-nografija upotrebljavale su se kako u unutrašnjoj, tako i u spoljašnjoj propa-gandi, kao nauke preko kojih je bilo mogu"e "dokazati" pravo jednog naroda

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

76

na sporne teritorije drugih, susednih naroda, $ime je nauka postala u velikoj meri instrument nacionalisti$kih, kao i hegemonisti$kih težnji.

U društvenim naukama isto$ne Evrope na prelasku vekova, naro$ito nau-kama okrenutim ka prou$avanju vlastitog naroda, njegove istorije, obi$aja, svakodnevice, usmene književnosti itd, smatralo se da seljaci u sebi nose dušu i kolektivni identitet nacije, pri $emu je potraga za "dušom naroda" u samoj društvenoj nauci podrazumevala potiskivanje racionalizma u drugi plan, a isti-canje sentimentalnih komponenti "duha" istraživane zajednice u prvi plan. Cviji" je pribegao jednom posebnom metodu prou$avanja Volksgeist fenome-na koji je, uz empirijski pristup istraživanju, trebalo da garantuje "racionalan", "objektivan", "nau$ni" model izu$avanog problema, za razliku od iracionalne potrage za narodnom dušom ograni$enom na folklornu gra#u. Folklorni izvo-ri, iako prisutni, bili su od sekundarnog zna$aja za njegov rad na ovom polju. Upada u o$i i to da je Cviji" prevashodno bio sklon posmatranju $oveka kao celine neodvojive od geografskih uslova, na osnovu $ega je stvarao platforme za generalizacije, pa potom i esencijalizacije $itavih etni$kih grupa.

Ni u svojim antropološkim klasifikacijama južnoslovenskih plemena, Cviji" nije bio daleko od upotrebe krajnje nenau$nih i otvoreno uopštenih i negativnih tvrdnji, pri $emu je za nau$ne argumente upotrebljavao niz nedefinisanih, ro-manti$arski obojenih tvrdnji o onome "što ose"amo" kada su u pitanju pripadni-ci etnokulturno razli$ite grupe. Doti$na ose"anja su imala tendenciju da se pri-kažu kao posve negativna, naro$ito u pore#enju s ose"anjima koje iste ove odli-ke "organskog života" izazivaju u "nama" kada govorimo o pripadnicima "na-šeg" etnosa. S druge strane, produkcija ambivalentnih rasnih stereotipa o dinar-skom $oveku kao o herojskoj balkanskoj figuri koja je istovremeno pitoma i plahovita, mudra i površna, ose"ajna i puna destruktivnog gneva prema neprija-telju, išla je Cviji"u na ruku iz $isto prakti$nih razloga: njegova argumentacija se, naime, kretala ka tome da su Srbi pleme "s najživljim tradicijama" na Balka-nu i šire, $ime je postepeno dolazio do zaklju$ka da se metanastazi$kim pokreti-ma vremenom širila oblast srpskog naroda i srpske narodne svesti duž $itavog teritorijalnog prostora naseljenog južnim Slovenima.

Cviji"evo kreiranje unutaretni$kih stereotipa imalo je zadatak da, kako u tada-šnjem trenutku tako i u budu"oj zajednici južnoslovenskih naroda, odgovara na pi-tanja etni$kog identiteta, odnosno kulturnog primata nekog od južnoslovenskih "plemena". Ovi stereotipi predstavljali su stalne hijerarhijsko strukturirane pod-setnike o tome ko je ko u složenom multietni$kom okuženju, pri $emu su stereoti-pi o vlastitoj etni$koj gupi bili prikazivani kao pozitivni, podrazumevaju"i etni$ku askripciju isklju$ivo putem superlativa. Srpski seljak, koji je u romanti$arskoj vizuri predstavljao svojevrsnog avatara nacije, kod Cviji"a je poprimio nadmo"-ne psihofizi$ke karakteristike u odnosu na pripadnike susednih etnosa. Pošto je nabrojao neke istovetne psihi$ke karakteristike Srba, Hrvata i Slovenaca, Cviji" je ipak istakao izvesne osobenosti koje su, prema njegovom mišljenju, kod Srba

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

77

na višem nivou u odnosu na ostale balkanske narode, $ime je nedvosmisleno podržao ideju kulturne i politi$ke dominacije Srbije u budu"oj državnoj zajedni-ci južnoslovenskih naroda. Ove "superlativne" karakteristike Srba u odnosu na ostale južnoslovenske etni$ke grupe, ogledaju se, prema Cviji"u u:

• Glavnim odlikama narodne duše: nacionalnoj osetljivosti i visokom na-

cionalnom ponosu. • Glavnoj politi3koj odlici "narodne duše": Srbi kao predstavnici "pravog

nacionalizma", ali i jedini iskreni borci za jugoslovensku samostalnost. • Srpskom seljaštvu: u Srbiji ima "najviše razboritih, uvi#avnih i široke

pameti seljaka". • Superiorno razvijenoj nacionalnoj svesti Srba. • Snažnijim sentimentalnim odlikama srpskog naroda nego što je to slu-

$aj kod susednih etni$kih grupa: "Kod Srba je ja$e no kod ostalih razvijeno sve ovo što je ose2ajno i afektivno".

• Ve"oj moralnoj i duhovnoj smelosti Srba. • Snažnoj koheziji srpskog naroda, "jednoumlju koje vlada na svim nivo-

ima". • Autenti$nom i slobodarskom, i samim tim superiornom uticaju Srpske

pravoslavne crkve na ideologiju jugoslovenstva u odnosu na susedne veroispo-vesti.

Cviji"evo jugoslovenstvo, bez obzira na eventualno širenje njegovih politi$-

kih pogleda u emigraciji, nije, dakle, moglo u roku od samo par godina – kao i nakon proboja Solunskog fronta i kona$nog trijumfa sila Antante u Prvom svet-skom ratu – imati nadetni$ki, ve" samo manje ili više prikriven etnocentri3ni

karakter. Isto tako, nije moglo podrazumevati gubitak srpskog etni$kog identi-teta u planiranom projektu "stapanja" južnoslovenskih plemena u jednu nadna-cionalnu celinu, budu"i da je iz Cviji"eve perspektive srpski identitet predsta-vljao stožer jugoslovenske nacionalne svesti i rezervoar "svežih etnografskih odlika" na osnovu kojih je trebalo graditi budu"u zajednicu južnih Slovena. U ovom kontekstu, srpstvo je po svim, za Cviji"a relevantnim, osnovama ostvarilo pravo da u kulturnim i politi$kim okvirima budu"e države na jugozapadu Bal-kana, u najmanju ruku, nosi titulu "prvog me#u jednakima".

Literatura

Baki", Jovo. 2004. Ideologije jugoslovenstva izme4u srpskog i hrvatskog nacionali-

zma. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka "Žarko Zrenjanin". Comas, Juan. 1962. More on "Scientific" Racism. Current Anthropology 3 (3): 284-302.

MARKO PIŠEV

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

78

Cviji" Jovan. 2000. Sabrana dela, knj. 3 (tom I), Govori i 3lanci. Beograd: SANU – Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Dostojevski, F.M. 1970. Zli Dusi. Beograd: Rad. Ekme$i", Milorad. 1989. Stvaranje Jugoslavije 1790-1918 knj.2. Beograd: Prosveta. Milenkovi", Miloš. 2008. O nau3nom radu i našem univerzitetu (sto godina kasnije).

Beograd: Glasnik Etnografskog muzeja 72: 41-50. Nadoveza, Branko. 2003. Južnoslovenski etni$ki procesi po shvatanju Jovana Cviji"a.

Politi3ka revija 2(2): 130-131. Naumovi", Slobodan. 1998. Romanticists or Double Insiders? An Essay on the Origins

of Ideologised Discourses in Balkan Ethnology. Ethnologia Balkanica 2: 101-121. Obituary: Jovan Cviji". 1927. Geographical Review 17 (2): 190-197. Radojevi" Mira. 2007. Nau3nik i politika – Politi3ka biografija Božidara V. Mark-

ovi2a (1874-1496), Beograd: Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet. Radojevi", Mira. 1999. Milan Grol u borbi za jugoslovensku ideju. Jugoslovenski ist-

orijski 3asopis (1-2):67-84. Rot, Klaus. 2000. Slike u glavama – ogledi o narodnoj kulturi u jugoisto3noj Evropi.

Beograd: XX vek. Stankovi", S. M. 2004. Jovan Cviji" o nastavi i nauci. Beograd: Glasnik Srpskog

geografskog društva 84(2): 61-70. Stocking, George W. Jr. (ed). 1996. Volksgeist as Method and Ethic: Essays on

Boasian Ethnography and the German Anthropological Tradition. Wisconsin: University of Wisconsin Press.

Trgov$evi", Ljubinka. 1986. Nau3nici Srbije i stvaranje Jugoslavije. Beograd: Narod-na knjiga – Srpska književna zadruga.

Trgov$evi", Ljubinka. 1973. Jovan Cviji" u prvom svetskom ratu. Istorijski 3asopis -XXII: 385-396.

Vlahovi", Petar. 1997. Doprinos Jovana Cviji"a prou$avanju etni$kih zajednica i et-nosa. Glasnik Srpskog geografskog društva 77(1): 23-30.

Vlahovi", Petar. 1998. Dinarski tip i njegove antropološke karakteristike. Glasnik

Antropološkog društva Jugoslavije 34: 67-71. Žiki", Bojan. 2005. Konstrukcija identiteta u dualnoj etnokulturnoj zajednici: Seleuš.

Zbornik radova, Etnoantropološki problemi, Problemi identiteta savremene Srb-

ije: 171-182. Žiki", Bojan. 2005. Etnokulturna dualnost i (etni$ki) stereotipi. Glasnik Etnografskog

instituta SANU 53: 67-81.

Marko Pišev

Who Is Who in the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes: A Formal Analysis of Jovan Cvij i"’s

Treatise on South Slav Unity

The the paper explores the causes and effects of the ideological backgroun-d of Jovan Cviji"’s anthropogeographical and ethnopsychological research in

KO JE KO U SHS...

!"#$"!%#&#'#()* &%#+',-* "... /#0. 5. .1.2 (2010)

79

the former Yugoslav region of the Balkan Peninsula. The paper shows that -

Cviji ’s intellectual endeavors to forge a new Yugoslav identity, which he

believed to be indispensable for the successful implementation of the South S-

lav state unification project, were based on ethnocentric premises that resulted

in implicit " scientific" evidence about kinship among the South Slavs recog-

nized through Serbian ethnic attributes. For Cviji , therefore, the Yugoslav

idea did not in essence have a supraethnic character; on the contrary, it was -

the Serbian identity that provided the basis of the Yugoslav "nation".

Key words: history of Serbian ethnology, Jovan Cviji , cognitive policy,

South Slavs, invention of identity, Yugoslavia, Serbia

Marko Pišev

Qui est qui dans le Royaume SHS:

Analyse formelle du débat de Cvij i

sur l’unité des Slaves du Sud

L’objectif de ce travail est d’exposer les causes et les conséquences des

origines idéologiques des recherches anthropogéographiques et et-

hnopsychologiques de Cviji sur l’espace de la partie autrefois yougoslave de

la Péninsule des Balkans. Les efforts intellectuels de Cviji de constituer une

nouvelle identité yougoslave qu’il considérait comme indispensable pour la

réalisation réussie du projet étatique d’union sudslave, partaient, comme va le

démontrer ce travail, des prémisses ethnocentriques d’où ont découlé des

preuves ’scientifiques’ implicites sur la parenté des Slaves du Sud reconnue à

travers les attributs ethniques serbes des Slaves. Par conséquent, pour Cviji

l’idée yougoslave n’avait pas essentiellement un caractère supra-ethnique,

mais au contraire, l’identité ethnique serbe était placée au cœur de la ’nation’

yougoslave.

Mots clés : l'histoire de l'ethnologie serbe, Jovan Cviji , politique du -

savoir, Slaves du Sud, invention de l'identité, Yougoslavie, Serbie

Primljeno 26.11.2009.

Prihva eno 25.12.2009.