Leonid Leonov Običan čovek Komedija Prevod ðorñe Lazović LICA LADIGIN, Dmitrije Romanovič, poznati operski pevač VERA ARTEMJEVNA, njegova žena ALEKSEJ IVANOVIČ, njegov sinovac KIRA, Aleksejeva verenica KONSTANCIJA LJVOVNA, Kirina mati SVEKOLKIN, Ladiginov prijatelj ANUŠKA, njegova kći PARAŠA, sobarica kod Ladigina. Radnja se odigrava u prestonici. PRVI ČIN Stan Ladiginih u gradu, ostavljen za vreme leta. Obiljem stvari, prekrivenih navlakama i požutelim novinama, sada liči na starinarnicu. Poslednji sunčev zrak koji se probio ispod zastora proteže se od klavira do police s krhkim i šarenim sitnicama, da bi tamo blistao četvrt časa pa se ugasio. Ovde, u toplom avgustovskom sumraku, vešaju novu sliku na ogoleli zid od kojega je odgurnut otoman. Popevši se na sto i klupicu, koju pridržava za noge Paraša, šofer Ladiginih ukucava kuku; još pre nego što se zavesa podigne čuje se lupa čekića. Pazikuća, herkulski razvijen, spreman je da podigne dragocenost u prugastoj, tuñoj navlaci. Hladeći se elegantnim slamnim šeširom, Vera Artemjevna sedi u naslonjači i upravlja poslom. VERA ARTEMJEVNA Ta, obesite je najzad. Vreme je da krenemo u letnjikovac. Polazimo čim se Dmitrije Romanovič vrati. Svi se pripremaju. Vera Artemjevna se pridiže. Navlaku nećemo skidati. Onako bi je muve isprljale. Zvoni telefon. PARAŠA Sigurno opet ona došljakinja traži Dmitrija Romanoviča. Telefon opet zvoni. Vera Artemjevna pruža se zlovoljno prema aparatu. Ne podižite, Vera Artem.jevna. Ove obožavateljke postale su vrlo drske. Nedavno je došla jedna da traži sliku od Dmitrija Romanoviča. Već drugu. Prva se sva izlizala od poljubaca. Svi se smeju sem Pazikuće. VERA ARTEMJEVNA Jadnica! Pazikuća podiže sliku. Stanite... da se ne sruši na Dmitrija Romanoviča? Ovde je baš njegovo omiljeno mesto. PARAŠA Može i da se sruši. Teška je kao da je na gvožñu crtana. VERA ARTEMJEVNA Kako bi bilo da je obesimo iznad police, a da ove male premestimo ovamo? Šta mislite, Paraša? PARAŠA Čekajte da razmislim, Vera Artemjevna. (Ozbiljno) Naravno, prema prozoru je

najlepše. I opasnost je manja. VERA ARTEMJEVNA Hajde da probamo dok se Dmitrije Romanovič ne vrati. Brišući rukavom lice, Šofer silazi. Paraša skida male slike sa zida. U susednoj sobi čuje se prasak stakla i ruženje u basu. Svi se okreću u pravcu zvuka. PARAŠA Dmitrije Romanovič se vratio. VERA ARTEMJEVNA Ništa, nastavite. (Glasno) Mićo, šta si opet tamo razbio? LADIGINOV GLAS Vaza! Doñavola, svuda su ponameštane. Polazimo li skoro u letnjikovac? VERA ARTEMJEVNA Kroz deset minuta. Ispod slike ispada pismo. Paraša pokušava da ga sakrije. Dajte ovamo, Paraša PARAŠA Kakva prašina! Idem po krpu, Vera Artemjevna VERA ARTEMJEVNA (prigušenim glasom) Ja sam videla, Paraša. Dajte ovamo. PARAŠA To je pismo za Dmitrija Romanoviča. VERA ARTEMJEVNA Ja sam mu žena i drug. Dajte, molim vas. Paraša joj daje pismo. Vera Artemjevna čita držeći pismo vrhovima prstiju. PARAŠA (ljutito) Što ste se tako smrzli! Prihvatite odozdo pa pregnite hitrije. Uz setnu zveku kristala polica se pomera na sredinu. Trebalo bi je prvo isprazniti, Vera Artemjevna. Razbiće se lepo posuñe. Svi stoje očekujući da Vera Artemjevna pročita pismo. VERA ARTEMJEVNA (savijajući pismo) Srušiće se i ovde, bojim se. Kako bi bilo da je prenesemo u letnjikovac, Paraša. Šta vi mislite? PARAŠA Pa, naravno, u letnjikovcu će biti manje opasno po zdravlje. Ljudi su najviše napolju. A ako padne, bar neće nikome na glavu. VERA ARTEMJEVNA (podižući se) Dakle, rešili smo. (Za pismo) Ponesite to Dmitriju Romanoviču. PARAŠA (pazikući, odlazeći) Dovuci je do automobila. Privezaćemo je odozgo. Pazi samo da se ne skotrljaš niz stepenice. Pazikuća odnosi sliku. VERA ARTEMJEVNA (šoferu) Vi za to vreme ponesite kajsije. Na prednje sedište, molim vas. Šofer odnosi korpu. Paraša se vraća sa parčadima velike vaze. PARAŠA Namrštili ste se... zbog pisma... i ništa niste rekli. VERA ARTEMJEVNA Baš dobro. Ovamo će doći postarija dama. Ja sam kod kuće. Klimnuvši glavom, Paraša odlazi prema izlazu. Ulazi Ladigin, visok i lep čovek sa prosedim zaliscima, u košulji sa raskopčanim okovratnikom. LADIGIN Imate li štogod kiselo, neku jabuku iz turšije. (Nakašlje se) Patim i žednim. PARAŠA (pogledavši domaćicu) Sve su već odneli u automobil, Dmitrije Romanoviču. Vera Artemjevna daje znak Paraši da iziñe. VERA ARTEMJEVNA (o slici) Opet si kupio neku grdosiju, Mićo. Bilo ti po volji ili ne, poslala sam je u letnjikovac. LADIGIN Čuvena stvar!... Ali neka je ñavo nosi, može i u letnjikovac. Uh, što je vrućina! (Spuštajući se u naslonjaču) Ovakvo vreme je dušu dalo za pecanje. VERA ARTEMJEVNA (prikupljajući kupljene stvari) Oblači se, polazimo odmah. LADIGIN Ti... poñi sama. Ja ću doći sutra ujutru. VERA ARTEMJEVNA Imaš koncert? LADIGIN Ne... ali treba da ostanem u gradu. VERA ARTEMJEVNA (šaljivim tonom) Nova obožavateljka? (Sedajući pored njega na

rub naslonjače) Ne brini, suviše sam mlada da bih bila ljubomorna zbog tvojih šiparica!... Uzgred budi rečeno, jedna je donela juče dve tegle slatka. Dala sam ih čuvaru: ne volim slatko od malina. A sem toga, ove devojke su tako aljkave... (Pogledajući iskosa muža) Zar nisi primetio? LADIGIN Veročka, meni je već četrdeset pet. Sinovac me istiskuje. Opet članak o Aljoški... jesi si čitala? VERA ARTEMJEVNA Ne skreći razgovor. Celoga dana je zvonila neka luda. Eto opet... Zvoni telefon. Vera Artemjevna se pruža prema slušalici. Šta da joj kažem? LADIGIN Bolestan. VERA ARTEMJEVNA (u telefon) Kažite najzad ko je tamo? Ne, ovde je pratilac na klaviru i lični sekretar Dmitrija Romanoviča. Na žalost, on je bolestan. Baš sad mu stavljaju čašice na krsta... Šta? Ne, krsta ga bole... LADIGIN Šta to govoriš, Vera! VERA ARTEMJEVNA Pusti mi ruku. (U telefon) Ne, ja to govorim bolničaru. Da, juče je pevao Fausta, a danas... Slušajte, devojko, kad vama bude kucnula pedeset šesta, i vi ćete poboljevati. Čuvajte se dok ste mladi, draga moja. Cveće možete predati sobarici. (Spušta slušalicu) Dakle, zašto vam je potrebno da ostanete sami u praznom stanu? LADIGIN (uvreñeno) Čemu to. Nikad te nisam izneverio, Veročka... VERA ARTEMJEVNA ...ali si uvek bio potpuno spreman. (Mazi sa i mrsi mu kosu) Dakle, od koga ste dobili ovo pismo? LADIGIN (smeje se kao da ga golicaju) Ne mogu im ja zabraniti da pišu. Pa, od neke žene... eto! VERA ARTEMJEVNA Htela bih da znam kako izgleda ta mačkica. (Potsmešljivo) Kakva je boja njene kože? LADIGIN Kako da ti kažem... Nešto tamnija od ove naslonjače. VERA ARTEMJEVNA Godine? LADIGIN Naizgled ima oko četrdeset. I uopšte izgleda dosta mlada... VERA ARTEMJEVNA (promenjenim tonom) Dobro, ja ću odgovoriti sama. Ona ima više od pedeset. Po njenim rečima, ona je još sveža, ali su joj se u bradu već uplele srebrnaste niti. Zove se Pavle. Na žalost, ovaj Pavle ništa ne piše o sebi. Ko je taj čovek, Mićo? LADIGIN (nerado) No, u grañanskom ratu... imao sam jednog prijatelja na frontu. Prezime Svekolkin. Delili smo koru hleba i pokrivali se jednim šinjelom. VERA ARTEMJEVNA Nemoj da žuriš, hoću da znam sve potanko. LADIGIN Samo sedi na neko drugo mesto. Vrućina mi je. Vera Artemjevna prelazi za klavir. Mi smo se i ranije sretali... Jednom je čak izvukao našu bateriju iz škripca. Ali sprijateljili smo se tek kada se naša divizija, koja je u meñuvremenu dobila crveno znamenje, nalazila pod Hersonom. Kovrdžave kose, nekoristoljubiv, pravo zlato od čoveka. (Kao stideći se nečeg) On me je mnogo voleo i stalno mi je proricao slavu. Ulazi Paraša, pa opet izlazi na nestrpljiv gest Vere Artemjevne. Sećam se, uoči mog polaska u konzervatorijum na studije sedeli smo do zore na obronku iznad reke. Pocepani, veseli, gladni, i mladi! VERA ARTEMJEVNA I nešto se dogodilo te noći? LADIGIN Ne. Ali te noći sam mu mnogo pevao, onako kako sam samo umeo. I tada je bio avgust, dnjeprovski mesec kotrljao se nebom. (Izražavajući se teatralno) I ma da je u toj ogromnoj dvorani bio samo jedan gledalac, Svekolkin... nikad kasnije nisam uspeo

tako da pevam. VERA ARTEMJEVNA Jesi li se od tog doba video bar jedanput s njime? LADIGIN (s osećanjem nelagodnosti) On mi je pisao, ali ja sam baš tada polazio na učenje u Italiju. Bilo je i drugo pismo, ali tada sam, čini mi se, probao Bazilija... VERA ARTEMJEVNA I eto, skromni provincijalac, koji se sprema da doñe poslovno, moli za dopuštenje da te poseti. A ti si gurnuo pismo gde bilo, pa si čak i zaboravio da je to upravo danas. Ne želiš da ga vidiš? Ladigin ćuti. Hvalio si se Alekseju da imaš nekog prijatelja koji je postao veliki čovek. Da li je to on? LADIGIN (s osećanjem krivice) U tome baš i jeste stvar što ne znam šta je on postao. Onu noć ja brižljivo čuvam u sebi dvadeset godina i... bojim se: upašće neki blagajnik s tašnom, mali i ćelav... videće ove stvari, napiće se, napraviće neko prostaštvo. I cela uspomena će otići doñavola. VERA ARTEMJEVNA Ako je i onda bio sklon pijanstvu i nevaljalstvu, možeš da ga ne čekaš i da poñeš pravo u letnjikovac. LADIGIN Ali tome čoveku pevao sam svoje prve pesme. VERA ARTEMJEVNA Onda sedi i čekaj ga. LADIGIN (razmišlja) Ti stari prijatelji uvek su u nekoj nuždi. Nemaju gde da spavaju i uvek im se dešavaju neke morske nesreće. Prijateljstvo je muško osećanje, i ja neću da se ono izrodi u sažaljenje. Sunce je zašlo. U sobu se uvlači blago letnje veče. VERA ARTEMJEVNA (smeškajući se) Ti si kao dete, Mićo. Odluči se, uskoro će izaći tvoj dnjeprovski mesec. LADIGIN Znaš, ja ću sedeti tako do jedanaest... pa ću... poći. Ko još dolazi noću u goste! VERA ARTEMJEVNA Čak ako i nije uspeo u životu, ti moraš da ga sačekaš, Mićo. PARAŠA (ulazeći) Vera Artemjevna, došla je ona dama. Ime joj je nekako čudnovato, jezik da izlomiš dok s njom govoriš... Mnogo se ljuti. VERA ARTEMJEVNA (mužu) To je ona. (Paraši) Zadržite je tamo za trenutak. Paraša odlazi. Sasvim sam zaboravila. Doputovala je tetka Konstancija iz Jalte. Hoću da je pozovem k nama u letnjikovac. LADIGIN Kakva sad Konstancija ? VERA ARTEMJEVNA Pa, žena brata moje pokojne majke... jednom reči, Kirina mati. Čula je da se Kira udaje za Alekseja, pa hoće da prisustvuje svadbi. I ma da je malo nezgodna, uverena sam da ćeš je zavoleti kad se bolje upoznaš s njom. LADIGIN Vrag je odneo, neka doñe. Primili smo kćer, naći ćemo mesto i za majku. Smesti je u krajnju sobu, a Kiru ćemo premestiti dole, bliže Alekseju. (Lukavo) To će im ići naruku. ðavoli jedni, zašto toliko odugovlače sa svadbom? VERA ARTEMJEVNA On ima ogroman posao, državni zadatak, ti to znaš. Čitave noći provodi u institutu. LADIGIN Ali Kira je mlada žena. Dosadno joj je da bude sama. VERA ARTEMJEVNA Ja razumem Alekseja. On hoće dobro da upozna osobu s kojom će provesti život. On nije od onih kojima se mnoge sviñaju. Nije dovoljno što ona lepo izgleda. (Opet iskosa pogleda muža) A ona je, po mom mišljenju, veoma lepa! LADIGIN (neubedljivo) Ne nalazim. Vera Artemjevna posmatra kako on šeta po sobi nastojeći da sakrije svoju zbunjenost. NJeno ćutanje primorava ga da govori. Prvo, njena su leña nekako čudno skrojena. Rekao bih čak da nisu lepa. Pa vrat. A tek noge, kakve su... VERA ARTEMJEVNA Nepravičan si prema njoj. Ti mi stariš, Mićo.

LADIGIN Može biti, ali ja sam ipak umetnik. Imam smisla za lepotu. Paraša ponovo ulazi i zastaje na vratima, držeći se za kvaku. PARAŠA Vera Artemjevna, ona grañanka se buni. Mene je otprve izbrusila. VERA ARTEMJEVNA (mužu) Idi, dočekaj je ti. Pričala sam joj mnogo o tebi. Paraša otvara vrata. Ladigin teatralno pozdravlja gošću koja se još ne vidi. U sobu važno i goropadno ulazi krupna dama s brčićima i bez ijedne sede, u šeširu s punjenom pticom i sa cvikerom na veoma dugom gajtanu; u ruci joj poveća torba koja škljoca kad se zatvara kao da se kosti lome. Kad ugleda domaćicu, njeno lice postaje blaže: ona joj prilazi mimo ispruženih Ladiginovih ruku. Jeste li dugo čekali, teto Konstancija? KONSTANCIJA O, mi svi nešto čekamo, draga moja. (Tek što se približila, ona se odmiče jedan korak) Ćuti, pusti me da te gledam. Iste obrve, isti duboki pogled... Bože, koliko ličiš na majku! Cviker joj spada s nosa, njeno lice dobiva plačevan izraz. Vera Artemjevna poleti da je zagrli. Tvoja majka... Umrla je na mojim kolenima! VERA ARTEMJEVNA (krotko) Zaboravili ste, teto. Vi ste tada boravili u drugom gradu. KONSTANCIJA (neutešno) Utoliko teže, utoliko teže, draga moja. Biti odvojen u tako teškom trenutku. (Kao što će to stalno činiti ovih dana, ona vadi mušku maramicu iz torbe i zaboravivši da otre suve oči, vraća je natrag) Uostalom, gde je tvoj muž, spava li? VERA ARTEMJEVNA Evo ga. Odavno već želi da se upozna s vama. Ladigin se klanja. Cviker se namešta na nos. Pošto ga je osmotrila, Konstancija polazi prema njemu ima da Ladigin mudro otstupa, ona ga stiže. KONSTANCIJA Pa zdravo, prijatelju. Sagni se, ne mogu valjda da postavim stepenice ispred tebe. (I privukavši njegovu glavu, glasno ga ljubi u čelo) Govore da si nešto pronašao? Ne vrti se, što se vrtiš? U tome nema ničeg rñavog ako si pronašao. LADIGIN (otirući čelo) Veročka, umešaj se, molim te, u ovu stvar. VERA ARTEMJEVNA Vi ste se zbunili, teto. To nije on, već njegov sinovac... otkrio je vakcinu protiv papataća. KONSTANCIJA Šta si kazala?.. Ponovi... VERA ARTEMJEVNA Postoji neka moskitna groznica, papataći. KONSTANCIJA Aa... (Ladiginu) A ti, dragi moj, znači ništa nisi pronašao? (Skidajući šešir) A još si inženjer. Nije dobro. Ladigin se primetno ljuti. VERA ARTEMJEVNA Teto, pa ja sam vam juče kazala preko telefona. Moj muž je poznati operski pevač. KONSTANCIJA A ko je inženjer? Čim je pronašao, znači mora da bude inženjer. VERA ARTEMJEVNA Nema nikakvog inženjera. A Kirom namerava da se oženi njegov sinovac, veoma darovit patofiziolog. Konstancnja nepoverljivo prenese pogled sa žene na muža. No, patofiziolog. Oni izučavaju prirodu bolesti, da bi se borili protiv njih. Eto i sada... u njegovoj laboratoriji nalazi se veoma skupocen majmun, čije su slike donele čak i novine. I on mu je nakalemio jednu neobičnu bolest. KONSTANCIJA Oo!... (Ladiginu) A ti, moj prijatelju... da li ti takoñe nešto... kalemiš? LADIGIN (dosta glasno) Ako vam to nije teško, draga teto, obraćajte mi se sa ,vi". Ja sam čovek grub, iz molerske kuće. Tako mi se više dopada. KONSTANCIJA (uplašeno) Dobro. Sešću. (Ona seda) VERA ARTEMJEVNA (mužu) Ti sad idi i reci Paraši šta da kupi za večeras. (Konstanciji) Izvinite Dmitrija Romanoviča, on očekuje gosta. KONSTANCIJA Idi, idi, dragi moj. Svratiću do tebe da se oprostim. No, sad sam sve razumela. (Klimajući glavom Ladiginu koji odlazi) Reci... a ovaj čovek, da li je i on nešto

izumeo? VERA ARTEMJEVNA (izgubivši strpljenje) Dmitrije Romanovič je pevač. On ima glas. U grlu mu je bas, razumete li? On peva, i za to dobiva novac. KONSTANCIJA (žalosno) Da, da, svuda novac. I ja treba sobu da kupim. (Prevrćući po torbi, izvlači nešto zavijeno u krpicu, iz koje se pojavljuje futrola) Eto, ostao mi je sat od pokojnog muža. Drugovi po službi su mu poklonili. Reci, da li bi tvoj muž kupio sat od mene? VERA ARTEMJEVNA Pa vi ne treba da ga prodajete, teto. Zasad ćete biti u gostima kod nas u letnjikovcu, a posle Aleksejeve svadbe, da se razumemo: patofiziolog, dobićete, zacelo, nov stan. KONSTANCIJA Ali kod vas već živi moja kći... (Ustajući) Bolje je da mu prodam sat. VERA ARTEMJEVNA (zadržavajući je u naslonjači) Kuća je veoma velika, reka protiče ispod same terase, brezova šumica. KONSTANCIJA Ne, i ne saletaj me. Ja sam bolesna osoba. Potrebni su mi mir i tišina. VERA ARTEMJEVNA Kod nas tamo je veoma tiho, samo što Dmitrije Romanovič ponekad peva izjutra. KONSTANCIJA Ne mari. Ako nije mnogo, neka peva! I ja ponekad pevam!... Ne znam zapravo šta da ti kažem. (Bojažljivo) Ja bih mu ga dala jevtino. Vera Artemjevna malaksalo spušta glavu. PARAŠA (ulazeći) Šofer pita da li će imati vremena da ode do garaže. VERA ARTEMJEVNA Ne, kasno je. Trebalo je ranije. (Ustajući) Ja polazim odmah. KONSTANCIJA Pa hajde, nek bude po tvojoj volji. Ni tvojoj majci nisam mogla ništa da odbijem. Vozi me, vozi u tvoju brezovu šumicu. Koristeći se time što je Vera Artemjevna zauzeta s Parašom, Konstancija se neprimetno izvlači kroz vrata Ladiginu. VERA ARTEMJEVNA (prilazeći Paraši) Dmitrija Romanoviča posetiće čovek koga malo poznajemo. Votku ne iznosite na sto. Ako bude sedeo suviše dugo, napomenite glasno Dmitriju Romanoviču da sam ja ostala sama u letnjikovcu. PARAŠA Razumem, Vera Artemjevna VERA ARTEMJEVNA Zatim, nagovorila sam Konstanciju LJvovnu da bude naša gošća u letnjikovcu. Naredite šoferu da svrati po njene stvari. Ona će dati adresu. Zašto se smeškate, Paraša? PARAŠA Pa te stvari su već u automobilu. (Smeškajući se) Mala korpa i neki sandučić... jadan. Sve je bacila pravo na kajsije. VERA ARTEMJEVNA (počekavši malo) Pa, utoliko bolje. A kud se to ona dela. Obadve slušaju gromke glasove iz kabineta. Bože, ona je, izgleda, već tamo... GLAS LADIGINA (urlajući) Shvatite me, predraga gospoño... Imam već svoja, svoja četiri. Neću valjda taj vaš sat u zubima da nosim. Vera Artemjevna trči mužu u pomoć. Vrata su ostala otvorena. Ulaze Kira, s teniskom raketom, i Aleksej. Oni osluškuju sve jaču buku u kabinetu. GLAS KONSTANCIJE Ja želim prosto da ti ga poklonim... kao antiku. Pa ti kupuješ starinske stvari. GLAS LADIGINA Kog će mi ñavola njen budilnik! Nema čak ni kazaljki. GLAS VERE ARTEMJEVNE Umiri se, umiri, Mićo. Govoriš sa damom. GLAS KONSTANCIJE Objasni mu, Veročka, da kazaljke može da namesti u svakoj radnji.

Kira s uzdahom uzima Konstancijin šešir i, poznavši pticu, ispušta ga. ALEKSEJ Ko to tamo pušta krv čika Mići? PARAŠA (ironično klimnuvši glavom prema Kiri) To je njima došla majka. I odlazi. Kira ćutke gladi čaršav na stolu. ALEKSEJ Kira, zadocnićemo na koncert. KIRA Poñite, obucite se, Alekseju! Ja ću se samo pozdraviti s mamom. Aleksej odlazi. Otstupajući pred Verom Artemjevnom, kroz vrata kabineta uzmiče Konstancija KONSTANCIJA (uzbuñeno) Ali ja sam žena starog kova, prijatelju moj. Nisam navikla da badava jedem tuć hleb. VERA ARTEMJEVNA (naglašujući svaku reč, kao sa gluvim) Sedite u automobih Vreme je da poñemo, teto. Vrata se zatvore. Konstancija kuca na vrata kabineta. KONSTANCIJA Ali shvati, ja ću možda desst godina kod vas proživeti. U našoj porodici svi su zdravi kao dren, i umirali su samo od nesrećnih slučajeva. KIRA (stideći je se) Bojim se, mamice, da i ti nećeš izbeći toj sudbini. Konstancija se okreće i ugleda kćer. Reči joj zamiru na jeziku; ona postaje stara, jadna i staromodna. I, zaboravivši na maramicu, ona istinski plače. KONSTANCIJA Kira! KIRA Molim te, mama... KONSTANCIJA Tako sam te se zaželela, ružice moja... crna ružice moja. Za dve godine nijednog pisma. Iz nekog razloga saginje se prema kćerinoj ruci, ova grčevito skriva ruke iza leća. KIRA Kako te nije stid, mama! KONSTANCIJA Jesi li mi oprostila... oprostila onu moju pogrešku? Ja sam želela da ti sediš u gnezdašcu, a ja da ti donosim crviće. Ko je kriv što se jedan, i to prvi, pokazao truo! KIRA Nemoj, čuće. Sedi. Jesi li na dugo? KONSTANCIJA (sedajući) Zauvek, draga moja. Zamisli samo, Kaćin muž je naučio svog ogromnog psa da mi svakog jutra liže lice. E pa, priredila sam mu grandioznu vatrolomejsku noć, i odmaglila. Ti već znaš moju narav! KIRA (smejući se) Ti si, mama, nepopravljiva. VERA ARTEMJEVNA (odlazeći od muža) Poslaću automobil oko jedanaest. Vi još niste krenuli, teto? KIRA E pa, razgovaraćemo sutra, mama. KONSTANCIJA Ostaj sa srećom, ružice moja. Kud sam to šešir zaturila? Pokazalo se da ona sedi na njemu. Ispravivši izgužvanu pticu, ona natiče šešir i odlazi. VERA ARTEMJEVNA Uvek je ista i uvek se brine o tvojoj sreći. Čula sam da ideš s Aleksejem na koncert. Zar je on završio svoj rad? KIRA Ne znam. Izgleda da majmun prezdravlja. Hajde, zdravo! One se rastaju. Paraša dolazi da postavi sto. Bezmalo sasvim se smračilo; kroz zastore prodire svetlost sa tuñih prozora. Iz kabineta proviri Ladigin LADIGIN Jeste li je odvezli?... Čudnovata dama. PARAŠA A šta je kod nje čudnovato? Svaka ptica svojim glasom peva. (Kao uzgred) Priča se da će Aleksej Ivanovič dobiti veliku nagradu. Mladoženja sa mirazom! LADIGIN Otvorite prozor, Paraša Nek duhne vazduh u ovaj pakao,

Paraša podiže zastor i otvara prozor. Vetar prodire i ukazuje se siv detalj dvorišta u sumraku. GLAS ALEKSEJA Paraša, jeste li to vi napravili promaju? LADIGIN Ovde sam ja... (Pevušeći iz arije) „koga niko ne voli i sve živo..." Svrati posle, Aljoška. (Otvorivši klavir, udara jednim prstom melodiju) Zašto ste se malopre potsmehnuli, Paraša... u pogledu miraza? PARAŠA Tek onako, Dmitrije Romanoviču. LADIGIN Nije to tek onako. Nego zašto? PARAŠA (ne prekidajući svoj posao) Ne voli ona Alekseja Ivanoviča. Drugo je njoj u glavi, LADIGIN A šta joj je u glavi? Paraša kradom prinosi kecelju očima. No, no, zbog čega to vi... zemljakinjo? PARAŠA Žao mi je Vere Artemjevne. Sirota, ništa ne vidi... Za koliko ljudi da postavim, Dmitrije Romanoviču? LADIGIN Za dvoje, Paraša, za dvoje. I prestanite! Ulazi Aleksej, odeven za koncert. Još sa praga on pozdravlja strica pokretom ruke. A, oslabio si, gusaru. Ne spavaš noću. Šta je s majmunicom? ALEKSEJ Mnogo se napatila za ovih deset dana. Na žalost, postoje bolesti koje se ne mogu izazvati kod drugih životinja. Zatće sada imati dug i zaslužen odmor. (Paraši) Siñite, molim, i zadržite automobil, Paraša. Paraša odlazi. (Povukavši rukav, on pogleda na sat) Kira, završava se prvi deo koncerta. KIRIN GLAS (mirno) Sad ću. LADIGIN Sedi, nisam te video čitavu večnost. Pričaju da ćeš posle nagrade otići pravo u akademike? Bravo, mladiću! Tvoj deda, a moj otac, Roman Ladigin, isto tako nije bio najgori meñu molerima. Život treba lomiti kao saće, i kusati punom šakom. (Uzgredno) Kad smo već na tome, da li je nagrada velika? Aleksej se mršti. Razumem. Ćutim, ćutim. ALEKSEJ Zašto nisi u letnjikovcu, čika Mićo? LADIGIN Eto, čekam svog ratnog druga. Dosadno mi je i gubim vreme... Pola tuceta satova u raznim sobama istovremeno otkucava. Stric i sinovac slušaju ovo muzikalno brujanje...prolazi vreme, a stari prijatelj ne dolazi. ALEKSEJ Zar se ne bojiš? Bili ste prijatelji u burnom i herojskom siromaštvu. Doći će, videće ove zidove, upitaće: šta je to ovde kod tebe, druže... robni magacin ili zalagaonica ili, oprosti grubu reč, miraz tvoje buduće udovice? LADIGIN (natmureno) Nije ovo prvi put, Alekseju, da zapodevaš takav razgovor sa mnom. Ali ja... ja nisam ukrao sve to. To mi je dao moj narod zato što mu pevam. Uostalom, bratac moj, to su sve takve sitnice. ALEKSEJ Čika Mićo, i guba počinje takoće od sitnice. Ona počinje sa kijavicom. LADIGIN Šta hoćeš time da kažeš? ALEKSEJ Ja sam te obožavao u detinjstvu, čika Mićo, podražavao ti u mladosti, pa hoću i sada da te poštujem. LADIGIN Ti!... (Uzbuñujući se) Tvome odgoju pomagala je cela zemlja. Imao si na raspoloženju knjige, pionirske domove, a ja sam proveo detinjstvo kao molerski šegrt na slemenu, s vedricom proste zelene boje. Mi smo štedeli semitku na kvasu. A ti, naučniče, čak ne znaš ni, šta je to semitka. Znaj, to su dve kopejke siromaha!... Mene su u detinjstvu odasvud terali, i uvek je bilo: ne smeš, ne smeš, ne smeš. I suviše sam čekao, brate, kad će sve biti: možeš, možeš, možeš!

ALEKSEJ (ironično) Znači, ti se svetiš prošlosti... ili još uvek utoljavaš glad iz detinjstva? Ladigin se okrene. E, pa ti si se uvredio, čiko. LADIGIN Pokojni brat ostavio mi je u amanet da te vaspitam. Ja sam amanet ispunio. I ti si odrastao. I odlaziš od mene. Sad već ne vidim ni tvoj lik ni misli. Budi dobar, upali svetlost. Aleksej okreće prekidač, ali svetlosti nema. Ladigin besno otvara vrata. Paraša!... Zašto nema svetlosti? PARAŠA (nesigurno) Postavili su novi luster koji ste juče kupili, Dmitrije Romanoviču... Nisu stigli da spoje vodove. LADIGIN (iz sveg glasa) Donesi ovamo pedeset sveća!... Stotinu najdebljih stearinskih sveća! ALEKSEJ (mirno) Čika Mića hoće da kaže da su mu zasad dve sveće potpuno dovoljne. Paraša odlazi. (Prijateljski stavljajući ruke na stričeva ramena) No, ne urlaj. Ja razumem da si se naljutio na mene. LADIGIN Ostavi, ostavi... Ti bi hteo da me vidiš kao skitnicu, s verglom. Sve bi na svetu hteo da ispraviš. Kad bi ti dali vlast, ti bi i slavuja regulisao. ALEKSEJ Ali, čika Mićo... Slavuji ne pevaju bas. (Pogledavši na sat, glasno) Kira, uskoro će početi drugi deo koncerta. KIRIN GLAS Odmah ću. Paraša unosi veliki ukrašeni svećnjak sa pet upaljenih sveća. ALEKSEJ Dobro, hajde da se pomirimo... i ispijemo u zdravlje tvog prijatelja koji verovatno neće doći: nije sezona. Grañenje je u punom jeku. Čime se on sada bavi? LADIGIN E, neću da ti kažsm. Neću da razgovaram s tobom. Nije od vaše fele... fiziolog! To je čovek širokih ideja. (Posmatra Alekseja kako sipa vino) Da nije bilo njega, priroda bi odavno napravila od mene ko zna šta na onoj neznanoj stepskoj gradini. Ukratko, on me je spasao. Jednom su nas opkolili beli, bilo ih je hiljadu sabalja... (Zanoseći se u priču) Zamisli, sunce se tek gubilo iza brežuljka, a mi navalili na lubenice pored rova, kad... Aleksej, osmehujući se, pruža mu vino. Da se nisi prerano razveselio, druže? ALEKSEJ Ne obraćaj na mene pažnju, čika Mićo. Uzmi, uzmi. LADIGIN Ne, objasni mi. Inače ni reči više nećeš čuti. ALEKSEJ (blago) Jednom reči, kad sam slušao tu priču prvi put, belih je bilo samo dvesta. LADIGIN (obarajući oči) To je... to je nemilosrdno, Aljoška. ALEKSEJ Zar me sam nisi učio u detinjstvu: budi nemilosrdan prema sebi ako ne želiš da drugi prema tebi budu nemilosrdni. LADIGIN Pa dozvoli mi ipak da svoju mladost ukrašavam cvećem. Ne, neću da pijem s tobom, trezveni i pametni čoveče. (Odmaknuvši svoju čašu, glasno) Kira, drugi deo koncerta bliži se kraju. KIRA (iza vrata) Ja sam već gotova. (Ona ulazi u dugom sportskom ogrtaču, bez šešira) Pa, Alekseju, krećemo li? Zvrji telefon. Pošto je bliže aparatu, Kira podiže slušalicu. Stan Ladigina... Koga? Ovde ih je dvojica. (Zatvarajući šakom mikrofon, Alekseju) Iz laboratorije. Da kažem: već je otišao? ALEKSEJ Ne, daj mi slušalicu. (Uzima je) Ko je to? Aa. (I skoro istog trenutka njegovo lice dobiva brižan izraz) Kada? Ne temperatura, već mokraća. Potrebno mi je da znam

kad je prestalo izlučivanje mokraće... Ne, tako ne valja. Odmah ću doći. Ćutanje. Srustivši slušalicu, Aleksej pripaljuje cigaretu i s osećanjem krivca podiže oči prema Kiri. KIRA Za ceo mesec ovo je prvo veče koje ste rešili da mi poklonite. I opet... ne može? LADIGIN (uzbuñeno) Nešto s majmunicom? ALEKSEJ Opet je izgubila svest. Kira čupka rukavicu. Aleksejev glas se menja. Izgleda kao da hoće da gane svoju verenicu. Kira, to je veoma zanimljivo i razumno biće. Zove se Lilijana. Nosi čak i cviker... istina, bez stakala, ali na gajtanu. Želite li da poćete tamo... sa mnom? Stari Mocart neće se uvrediti ako ga odložimo za drugi put. Kira uzima cigaretu iz Aleksejeve tabakere koja leži otvorena na stolu i posmatra je kao da je prvi put vidi. Ovih dana rešava se sreća mnogih ljudi. KIRA Minus Jedna. Moja. LADIGIN (kao odjek) A to znači i tvoja, Aljoška. KIRA Uvek radni, radni dani. Imate li vi, Alekseju, kadgod praznik? ALEKSEJ Sutra sam ceo dan sa vama... Imaćemo važan razgovor. Danas vas mogu samo dopratiti do dvorane. (Odlučno) Siñite sporednim ulazom, Kira, automobil je u dvorištu. Ja ću se samo presvući, nezgodno je da idem ovakav. On odlazi, ostavivši vrata otvorena. Ladigin uzima čašu koju je maločas odgurnuo. Okreće se s istom cigaretom u ruci, Kira ga sa vrata gleda netremice. LADIGIN (zbunjen tim pogledom) Hoćete žižice? Tu su bile... maločas. (On nasumce pretura po džepovima i po stolu. Cigareta, prelomljena meñu prstima, pada na pod. Ladigin je zbunjen) Ovde, uostalom, ima dimljenih sardela. Hoćete li sardela? KIRA (zamišljeno) Meni su od detinjstva obećavali neke neobične stvari. I došao je život. I sardele! A gde su te neobične stvari? LADIGIN Vi... mene pitate? Ne bih vam znao reći. KIRA (glasno) Ima jedno slobodno mesto. Hoćete li, Ladigine, sa mnom na koncert? Ladigin ćuti. Izvlači ga pojava Paraše. PARAŠA (popreko gledajući Kiru) Imate posetu, Dmitrije Romanoviču. LADIGIN (s nameštenom radošću) Onda brže... uvedite ga ovde, brže. Hej, kamo te, druže? Kira nestaje. PARAŠA (uverivši se da Kire više nema) Devojka... tek doputovala, nevinašce neko, moli da predam cveće. Grehota je oterati je... celu da je kroz iglene uši prodeneš. LADIGIN LJude ne treba terati, Paraša. Uvedite je... Samo da obučem kaput. (On odlazi) Paraša proviri u hodnik. PARAŠA (sažaljivo) Uñite... jadnice. Stiskajući na grudi čitav naramak floksa, ulazi Anuška, mlada devojka u dekoltiranoj šarenoj haljini i platnenom šeširu širokog oboda. Samo imajte u vidu, grañanko... Dmitrije Romanovič ima zakazanu veoma važnu sednicu. Devojka bojažljivo klima glavom. Osmotrivši je pažljivo od glave do pete, Paraša odlazi. U istom trenutku pojavljuje se Aleksej, u kratkom kožnom kaputu i sa paketićom u ruci, Anuška ga posmatra blistavih očiju. Ispusti nekoliko cvetova. ANUŠKA (šapatom) Znači to ste vi... Ladigin. ALEKSEJ Da, ja sam... Rasulo vam se cveće. ANUŠKA Neka, nije mi žao. ALEKSEJ (iznenada) Kad vam nije žao, onda... poklonite mi polovinu. Shvatite, mnogo

mi je potrebno cveće. Ne skidajući pogled s njega, ona mu pruža cveće. Hvala vam, onda ću uzeti više, dozvoljavate li? Vi ste zacelo došli kod čike? Odmah će on, samo da zavije brkove. (Glasno) Čika Mićo, došla ti je obožavateljka. LADIGINOV GLAS Idem. ALEKSEJ Nije za njega cveće. On voli ukiseljene jabuke. I brzo odlazi, odnoseći njen buket. Shvativši grešku, Anuška isplazi jezik za njim. Pozadi se pojavljuje Ladigin LADIGIN (blagonaklono) Dakle, gde je to moje cveće? ANUŠKA (predajući mu nekoliko preostalih stabljika) Eto... Ja sam mislila... On je uzeo sve. LADIGIN A, sinovac! Ništa, njemu je potrebnije. Sad se s verenicom posvañao. Ne gledajte, kod nas je ovde nered. ANUŠKA (sa strahopoštovanjem gleda po zidovima) Ja još nikad nisam videla kako žive veliki umetnici. Same stvari, stvari, velike i male... Zovem se Anuška LADIGIN E pa sad skinite šešir, Anuška. Uzmite jabuku, tako. Sada sednite, vilo, na ovaj oblak od opruga... ANUŠKA No, šta vi to... Osmehujući se, a kad se osmehuje šire joj se bore od gornjeg dela nosa, Anuška seda na ivicu divana. Stavivši jedan cvetak u rupicu od kaputa, Ladigin se tromo spušta kraj nje. LADIGIN Pričajte... kada ste me i u kojem komadu slušali poslednji put? ANUŠKA Baš juče. (Od zbunjenosti zaboravlja naziv) Pa kako se... ona stvar iz života ñavola. LADIGIN (pokroviteljski) A, Faust! Prvi put sam pevao posle leta. Čekajte, čini mi se ja čak pamtim ove pege. Jeste li sedeli u donjoj loži? ANUŠKA Ko... mi? Nee, mi smo tamo ispod samog lustera sedeli. Rekli su nam: kad Ladigin peva nikad nema karata. LADIGIN (polaskan) Da. I kako je zvučao moj glas? ANUŠKA Dosta dobro. Zvučao je prilično glasno. Ućute. Pruživši ruku iza leña gošće, Ladigin očinski podiže naramenicu haljine koja joj je spala. Anuška se odmiče. Samo vi... ne treba da me grlite. Ja ne volim da me grle. LADIGIN Nisam ni nameravao. ANUŠKA Svejedno, ne treba. (I ustaje. Jabuka s njenih kolena skotrlja se na pod) Eto kakvi ste vi... (Razočarano) Ladigine! LADIGIN Kakav sam ja? ANUŠKA A tata je govorio da ste mladi i lepi... (I zbog nečeg pogleda na vrata kroz koja je izišao Aleksej) On je, sigurno, zaboravio: odavno je to bilo. LADIGIN (uzdržanije) Rano vam je da sudite o tome. Vi ste još dete. ANUŠKA Ne, ja sam već velika, došla sam da se upišem na fakultet. LADIGIN Koji ste fakultet izabrali? ANUŠKA (snebivljivo) Tata me nagovara da odem na nauke. A ja bih htela... LADIGIN Kuda, kuda? Šta vi to sebi pod nos mrmljate ? ANUŠKA (glasno, sa strahom) U pozorišnu akademiju... velim. LADIGIN (hladno i brižno) Neće vas primiti u pozorišnu akademiju. Nemate uslova, i glasić vam je sasvim lutkast. Vašem licu pre bi pristajao beli mantil nauke... ili, na primer, zašto se ne biste posvetili pčelarstvu. (Prekornim glasom) I da ne lutate noću po stanovima umetnika.

ANUŠKA Nisam sama, došla sam s ocem. On tamo plaća taksi, a ja sam dotrčala ovamo. LADIGIN Kakav otac? Ništa ne shvatam. ANUŠKA (poverljivo) Želela sam, dok on ne doñe, da proverim... je li istina da ste njemu samom... celu noć pevali na frontu? LADIGIN Čekajte... (Ščepavši je za ramena i mrmljajući začuñeno, on se duboko zagleda u njeno lice i odjednom pojuri vratima) Hej, koga ima u kući... brže, Paraša! Paraša utrči. Tamo, dole... kudravko jedan... Svekolkin... Liftom ga, brzo ovamo. Paraša otrči. (Vuče Anušku prozoru) Gde je on, gde, pokažite. ANUŠKA Eno onaj... što se rukuje sa vašim sinovcem. Sad mu je Paraša prišla. To je on, on. (Nagnuvši se kroz prozor) Tatice, doći brže, tvoj pevač se već oporavio! (Ladiginu) Kako će se obradovati... jer on još ne zna da ste vi već ozdravili! Ladigin ne skida pogled s nje, jer u njoj vidi prohujalo vreme. Sinoć posle pozorišta nije nam se spavalo i do zore smo šetali ulicama. Volim da lutam noću po nepoznatom gradu. Tata je celo vreme pričao o mladosti, o vama... Kako ste dobri, kako ste dobri... bili, Ladigine. Ali zašto on još ne dolazi? LADIGIN Ta prestanite da se vrtite, čigro. (S naporom) Znači... vi ste kći Paše Svekolkina? Pitam zato što onda niste postojali. ANUŠKA Tačno, onda nisam postojala... Ja sam, kasnije. PARAŠIN GLAS (u hodniku) Imajte u vidu da Dmitrije Romanovič žuri na veoma važnu sednicu. I eto, užurbano i osmehujući se, sa starim šeširom u ruci, ulazi omalen čovek skromnog izgleda. Pod malo škiljavim Ladiginovim pogledom, on prelazi maramicom preko ćelave glave i namešta kaput koji je obukao preko izvezene košulje. ANUŠKA Evo i tate u prirodnoj veličini. Ćutanje. SVEKOLKIN Ne poznaješ me, Dmitrije Romanoviču? No, no, privikavaj se na moj izgled. (Osmeh se polako gubi s njegovog lica) Ne treba žuriti. LADIGIN Gde su tvoje kovrdže, gusaru? SVEKOLKIN Eh, vetar i vreme su ih odneli. (Mahne glavom prema ćerci) Pogledaj ovaj kalendar... Nije toliko lepo, ali je higijenski, Dmitrije Romanoviču. LADIGIN (razneženim glasom) Ta dopusti mi... da te zagrlim, Paška Svekolkine! Zagrle se, ali ne odveć snažno. Sad te prepoznajem. Poznajem tvoje obešenjačko oko.. A i ožiljak je na svom mestu... SVEKOLKIN Zadržao sam se s tvojim sinovcem... (Iskreno) I uopšte izvini što te dosad nisam posetio: nisam imao vremena. Ja sam ti pisao, i to više puta. Ladigin promrmlja nešto nerazumljivo. ANUŠKA (ocu) Dmitrije Romanovič ti je, verovatno, odgovarao na staru adresu. SVEKOLKIN Tako sam i mislio. A ja sam se s ćerkom preselio na novo mesto. Sve si pretekao, Dmitrije Romanoviču. Glas ti odjekuje širom zemlje. LADIGIN (polaskan) Prestaani, ne volim. Bolje pričaj mi o sebi. SVEKOLKIN Slušamo te na radiju. Širok je tvoj glas. Veruješ li da se nekako ni u stan ne može da smesti. Potvrdi, kćeri! ANUŠKA (srećno) Izlazimo u baštu da slušamo. LADIGIN Da, mersi. A ti, šta si ti postao? ANUŠKA (izmenivši pogled s ocem) Ne govori, ne govori. Nek sam pogodi. SVEKOLKIN Ti si umetnik, tvoje je oko oštro. Pogodi.

LADIGIN Drž se onda, Pašo. Ustani, ispravi se... (Obilazeći oko njega) Ne ljuti se, po tvome licu i izgledu rekao bih da si ti... pa, službenik sreskog značaja. ANUŠKA Ne, tačnije, tačnije treba.. LADIGIN E pa hajde, podigni glavu, tako. (Oprezno, da ga ne uvredi) Blagajnik! ANUŠKA (lupajući dlanovima) Pogodio je, pogodio! SVEKOLKIN Umetnik, odmah se to vidi. Vidi skroz! LADIGIN Šta ćeš, položaj ti nije veliki, ali ništa za to, Svekolkine. Pred svojim narodom svaki čovek je mali. A sećaš li se, ti si o nauci sanjao... Nije se ostvarilo? Neka, ćerka će nadoknaditi. (Anuški, polušaljivo) Na nauke, drugarice! SVEKOLKIN Osećam da u nečem nisam opravdao tvoja očekivanja, Dmitrije Romanoviču. Mislio si, zacelo, da ću na „linkolnu" stići k tebi pravo na šesti sprat, zar ne? LADIGIN Nije tačno. (Teatralno) Ma kakav da si„ u dronjcima i čirevima, rad sam da te zagrlim, Pašo Svekolkine... Juče sam nekako odmah osetio da si ti u dvorani. (Već i sam veruje u to) I kad su me izdigli iz pakla u crvenim plamenovima, čak se i greška dogodila... zar nisi primetio? Varavin diriguje, daje po drugi put početak... pamtiš li? Pampam, pampam... (Pevuši nekoliko taktova svoje čuvene arije) A ja ćutim. Razumeš li, oduzeo mi se glas. Gledam u tu tišinu iz koje vire hiljade očiju, tražim tebe... I kako sam zaželeo da provedem s tobom bar nedelju dana, i da se setimo svega onoga na čemu već leži prašina istorije. Svekolkin neprimetno pogleda na sat. Zašto, gusaru, gledaš koliko je sati? SVEKOLKIN Ne vreñaj se, Dmitrije Romanoviču, mi smo putnici. A tebe bole krsta... Tvom basu je vreme da spava. ANUŠKA (lukavo) Treba još da tražimo sobu. Sada je zasedanje, svi su hoteli puni. Eto, tata i ja smo zakasnili za ovu noć. Svekolkin prekorno mahnu glavom ćerki iza Ladiginovih leña. Čak smo i stvari ostavili u tuñoj sobi. LADIGIN Žalim, dragi prijatelji... Ali, kako vidite, ovde nemam gde da vas smestim... Ulazi Paraša Šta želite? PARAŠA Šofer se vratio, pita da li ćete skoro poći? LADIGIN Neka čeka. Iziñite, Paraša PARAŠA Ja to zbog toga što je već pala noć, a letnjikovac je ogroman i potpuno prazan... Vera Artemjevna se plaši da bude sama. Ćutanje. LADIGIN (nerado) To nije loša ideja! Slušajte, gusari: sedam soba, rečica sa karašima i četrdeset kilometara prvoklasnog vidika. Automobil ide četiri puta dnevno. Pristanite! SVEKOLKIN Kako, Anuška?... Da udovoljimo njegovoj molbi? Anuška mu već odavno daje znake da pristane. ANUŠKA (razložno) Dmitrije Romanovič toliko te nagovara da je nezgodno odbiti. LADIGIN (Paraši) Silazimo odmah. No, kaput i šešir! Paraša odlazi. Ladigin, snebivajući se, dodiruje lakat Svekolkina. Mali ugovor, Pašo. Budi drugar, pretstavi se tamo za nekog važnijeg... Svekolkin u nedoumici zažmuri. Vidiš, ja sam se toliko hvalio tobom pred svojim ukućanima da... No, jednom reči, ja te molim. SVEKOLKIN (zbunjeno) Kako da se pretstavim? Recimo, direktor Kaspiskog mora. Moćno zvuči, je li? LADIGIN Neće napraviti utisak. Daj nešto više?

ANUŠKA A, na primer, dalekoistočni narkomzdrav? LADIGIN Narkomzdrav... to nije loše. Da li ćeš istrajati? SVEKOLKIN Pokušaću, Dmitrije Romanoviču. Zablistaćemo, kćeri? ANUŠKA Zablistaćemo, tatice. Ulazi Paraša s Ladiginovim šeširom i kaputom. LADIGIN (pokazujući gostima na vrata) Izvolte... Gosti izlaze prvi. Pospremite ovaj vašar i jutarnjim vozom u letnjikovac. (Pokazujući glavom u pravcu Svekolkina) Jeste li videli momčinu? Bio je direktor celog Kaspiskog mora, a sad su ga unapredili za narkomzdrava. Samo je doktora pod njegovom vlašću sedam i po hiljada, a razne buranije, lekarskih pomoćnika i babica... (On samo odmahne rukom) Jednom reči, mi smo se zajedno borili na frontu za sovjetsku vlast. PARAŠA (s poštovanjem) A po izgledu ne bi se reklo da je veliki čovek. LADIGIN (s osmehom) Veliki... Neobičan čovek! Zavesa DRUGI ČIN Kad se razgrne plava zavesa, kroz koju prodire jutarnja sunčeva svetlost i cvrkutanje ptica, ukazaće se pokretna staklena pregrada koja deli sobu od verande; iza nje videće se leje bujnog rascvetanog dragoljuba i krošnje breza na padini prema reci, izmeñu kojih se naziru plavne doline sa stogovima sena; šarenilo bašte odraziće se tada na glatkim zidovima, na polituri nameštaja, emajlu električnog hladnjaka. A sada, u ovoj elegantnoj sobi sa mnogo vrata i širokim stepenicama koje vode naviše, u odaje domaćina, vlada modri, baš kao zimski sumrak; na stolu, oko koga su rasturene stolice, nalaze se tanjiri ostavljeni posle noćne sedeljke, boce, uveo buket, a na fotelji leži zaboravljen lep svileni šal Vere Artemjevne. U uglu, opružena na divanu, spava Anuška; njena haljina je pored nje, uredno prebačena preko naslona stolice. Druga, već složena postelja, sklonjena je kraj zida, pored slike donesene sinoć. Ulazi Paraša radi jutarnjeg spremanja. Ona pokriva ćebe tom Anuškine obnažene noge i zaklanja je paravanom. Iz sobe ispod stepenica izlazi Konstancija, spotaknuvši se o visoki prag. PARAŠA Pst, tiše... KONSTANCIJA I kakvi su samo nragovi... zakačinju za noge. I kakav je to red u kući! Vreme je doručku, a nikoga nema. PARAŠA Nedelja je, a Dmitrije Romanovič ima uveče pretstavu. Spavajte, svi još spavaju. KONSTANCIJA Ja sam po prirodi radan čovek, moja draga. Nisam navikla da sedim besposlena. Uvek moram nešto da radim. (Ona ide iza Paraše i gleda je kako posluje) Hoće li skoro kafa? PARAŠA Prvo će Dmitrije Romanovič sići do rečice, zatim će se vratiti. A onda ćemo početi da čekamo Veru Artemjevnu. Konstancija negodujući odlazi u svoju sobu. Vrata ostaju otvorena. Iz svoje sobe izlazi Kira noseći čupav ubrus. Ona kuca na Aleksejeva vrata. KIRA (poluglasno) Alekseju, vi ste nameravali da poñete na kupanje. Jutro je već,

Alekseju. PARAŠA (skupljajući posuñe sa stola) Aleksej Ivanovič se još nije vratio. KIRA Znači, spavao je u gradu? PARAŠA Ne, on uopšte nije dolazio kući. Samo je telefonirao noćas iz instituta... KIRA Zašto? PARAŠA Pa, pitao je... da li ste se zadovoljni vratili sa koncerta. (Gledajući je u oči) Pitao je... da li ste se sami vratili sa koncerta. KIRA Pa šta ste rekli? PARAŠA (neljubazno) Rekla sam da te Dmitrije Romanovič poveo goste u letnjikovac. KIRA (zbunivši se i okrenuvši leña Paraši) Šta... kakve goste? PARAŠA Direktor Kaspiskog mora s ćerkom doputovali su k njemu, I ona odlazi, zaboravivši posuće. Kira prelazi očima preko sobe sa samopouzdanim osmehom, i tek sada primećuje da iza otškrinutih vrata proviruju velike Konstancijine cipele. KIRA Mamice, vidim tvoje ogromne cokule. Skloni ih, molim te. Cipele nestaju. Na vrhu stepenica pojavljuje se Ladigin s udicama; spazi Kiru i odmah pokušava da se sakrije. I vi idete na reku, čika Mićo? LADIGIN Jedan trenutak... Samo da uzmem ubrus. KIRA On vam je na ramenu. (Ona se lagano penje nekoliko stepenika prema njemu) Vi uporno izbegavate susrete sa mnom. Zar me se bojite, Dmitrije Romanoviču? LADIGIN Tiše. Ja sam noćas doveo druga. Tu spava njegova kći. KIRA Od izvesnog vremena vi mi čak ni u oči ne gledate. LADIGIN (gledajući ustranu) Vama... u oči? Nisam primetio. (I najednom je pogleda netremice) Izgleda... opet se našlo jedno slobodno mesto? KIRA Vi ponekad činite tako dragocena zapažanja da me to prosto dira. LADIGIN Hteo sam da kažem da vi u poslednje vreme pokazujete prema meni znake pažnje koju ja ne zaslužujem. Ali izvinite, vreme je da poñem. Već odavde čujem kako se oni... karaši praćakaju u rečici. Kira stoji tri stepenika niže, pregrañujući mu put. Ako nas vidi moja žena, ona neće ništa posumnjati. Ona vrlo dobro zna koliko ja volim Aljošku. Ali šta će biti ako nas on sam zatekne ovde. KIRA (tiho) To baš i hoću, Ladigine. Zar još uvek ne shvatate? LADIGIN Zašto, zašto to? Da li vam je dosadno s njime? Meni i samome nije jasno čime ga privlače ovi... mikrobi. Ali, Kiro, verujte mi, taj mladić zaslužuje da bude voljen. Još nešto, on je i sada zapažen, a kroz jedno pet godina, kad ga kao nabujale vode zaspu slava i novac, svaka će, razumete li, svaka će poñi za njega zatvorenih očiju. Ali vi, vi ste lepši od svih. Imate izvrsne noge, oči... i vrat takoñe. On je... lud za vama. Smilujte se... na njega. I savetujem vam: ljubite ga, budite nežni pre veridbe. On je nepokvaren mladić i što je glavno... savestan. Poluzatvorenih očiju ona sluša ovu, u suštini njegovu sopstvenu izjavu. KIRA (mašući glavom) Šta vi razumete, Ladigine, sem vaših arija. LADIGIN Čitava dva meseca stalno se šapuće o vašoj svadbi. Već je i šampanjac izvetrio u ostavi. Vera vam je odavno spremila poklone... Zašto, zašto vi ne želite da postanete njegova žena? KIRA Vi hoćete da vam ja sama, sama kažem to? Dobro. Prislonivši prutila uza zid, on je za svaki slučaj zatvorio vrata iza sebe. Nijedno od njih ne vidi da su se Konstancijine cipele opet pojavile iza vrata. Ja nedeljama ne vidim Alekseja. Kad smo zajedno on mi

priča samo o Lilijani. Ona ispunjava sve njegove misli i dane. Majmunica vlada i mojom ličnom sudbinom... Ali o svadbi Aleksej još nijednom nije zapodenuo razgovor sa mnom... (Odmaknuvši se prema ogradi stepenica) Ja vam smetam da proñete? Proñite. LADIGIN Oprostite mi, Kira. Nisam znao... (On pokušava da je teši i odjednom povlači ruku kao od klopke) E pa onda, da sam ja na vašem mestu... KIRA (sasvim prosto) Ne zalećite se, Dmitrije Romanoviču. On je jači od mene. On nema suparnika u ovoj kući. Ja sam imala samo jedan način da privučem njegovu pažnju na sebe: vas. Ali vi niste razumeli, niste hteli... ma da sam ja mogla za to da potražim čak i pismeno odobrenje od Vere. LADIGIN Meni... meni nisu potrebna nikakva odobrenja. (Ubedljivo) Dajte mi jedan dan i ja ću pred vas staviti Aljošku kao muvu na ovu muholovku. (Hrabro) Hajdemo na reku, i neka nas Aljoška za početak potraži. Prutila sa treskom padaju na stepenice. Ladigin pogleda na vrata iza sebe. KIRA Zašto ste se tako uplašili, čika Mićo? Zar mi činimo nešto što ne valja? LADIGIN Pst, probudićemo Anušku. Siñite tiho... Oni odlaze kradom. Osmehujući se zbog svojih tajnih pretpostavki, Konstancija izlazi iza vrata. Zatim zatvara Kirina vrata pre nego što ulazi Aleksej, koji se vratio iz grada. ALEKSEJ Dobro jutro. KONSTANCIJA Zdravo, prijaško moj! Mi se ne poznajemo. Ja sam Kirina mama. (Ona mu prilazi s očiglednom namerom da ga zagrli, ali zastaje na po puta, zadržana njegovim ironičnim pogledom) Ja vas znam samo po Kirinim pismima. Verujte mi, čitavu poslednju godinu samo mi je o vama pisala. ALEKSEJ Rado verujem. Utoliko pre što me Kira poznaje već čitava dva meseca. Mi smo se dogovorili da zajedno poñemo na reku. Da li je ustala ? KONSTANCIJA (nežno) O, neka se deca još malo baškare u postelji. ALEKSEJ Ipak joj kucnite na vrata. Ja ću odmah svratiti po nju. (Ulazi u svoju sobu) Anuškina glava se pojavljuje iznad paravana. ANUŠKA (šapatom) Ona je već otišla. Ona je s Dmitrijem Romanovičem pošla na reku. Konstancijin cviker penje se upitno na nos. KONSTANCIJA A šta vi tu radite, draga moja? ANUŠKA Ko, ja? Spavam... KONSTANCIJA Da li vi, draga moja, uvek spavate stojeći iza paravana ili vi to činite samo kad ste u gostima? ANUŠKA Ne, ja sam se trgla kad su pale udice. I probudila sam se. A tata uvek pre čaja odlazi u šetnju. KONSTANCIJA I za vas bi bilo dobro da se prošetate pre čaja. Obucite se, draga moja. Deci škodi kad se dugo izležavaju u postelji. Sudeći po kretanju siluete iza paravana, Anuška se žurno oblači. Eto, vrlo dobro. Imamo divnu baštu. Na.berite buket svežeg cveća. (Vodeći je predu-sretljivo na verandu) Znači, vi ste Anuška? Imate vrlo ljupko lice, Anuška. Mnogo ličite na mene u mladosti... kao i ja na vas. Ulazi Aleksej u raskopčanoj letnjoj košulji i s ubrusom. Isprativši Anušku, Konstancija uspeva da ga prestigne na putu ka Kirinim vratima. Kira, jesi li se probudila? (Ona oprezno kuca) Aleksej Ivanovič te zove na reku. (Alekseju, osmehujući se) Spava... ALEKSEJ Kako to ona dugo danas. KONSTANCIJA O, pre nego što se probude, devojke spavaju vrlo dubokim snom. Izgledate veoma umorni. Mogli biste malo prileći u svojoj; sobi. Kira će vam kasnije

kucnuti na vrata. ALEKSEJ Mnogo je prostije da je pričekam ovde. Ima još dosta vremena. On se spušta u udobnu pletenu naslonjaču. Na vrhu stepenica pojavljuje se Vera Artemjevna Aleksej joj maše rukom u znak pozdrava. Čika Mića još spava? VERA ARTEMJEVNA Nisam zavirila u njegovu sobu. On je kasno legao, dugo je s gostima sedeo. (Silazeći) Kako ste proveli noć, teto? KONSTANCIJA Vema loše, draga prijateljice. Potpuno nepoznati ljudi naterali su me da sve do jutra testerišem nekakvo ogromno deblo. Strašno sam izgladnela... Ostani s Aleksejem Ivanovičem, a ja odoh samo da probudim Kiru. (Ona ulazi u ćerkinu sobu) VERA ARTEMJEVNA Opet čitavu noć niste spavali, Alekseju? Koju već u ovoj nedelji! ALEKSEJ O, kod mene u laboratoriji postoji divan... stari, bodljikavi prijatelj. Uspeo sam da prilegnem na jedno pola sata pred svanuće. A sad ću poći da se okupam... Zavalivši se na naslon naslonjače, on blaženo zatvara oči. Vera Artemjevna seda pored njega. Preda mnom je još nekih... trideset godina. Posle ću početi da gajim cveće, ukrašavam svojim prisustvom pretsedništva, pišem memoare... A vreme teče. I eto, žurim da ga što korisnije upotrebim. VERA ARTEMJEVNA Treba da idem, Alekj seju. ALEKSEJ Ostanite sa mnom, Veročka. (Nasumice dodirne njenu ruku) Želeo bih da ispričam o sebi i... nemam kome, ja već čitav mesec spavam ne svlačeći se. A tako mnogo treba da se uradi. Okean vremena je preda mnom... Čini mi se, Veročka, da sam srećan. Ona ustaje. Kuda ćete? Još je rano. VERA ARTEMJEVNA Hoću da odem do reke. ALEKSEJ Sada će probuditi Kiru, pa ćemo poći svi troje. VERA ARTEMJEVNA E, danas će trebati dugo da je bude. Aleksej otvori oči. Kira je već odavno na reci. Otišla je s Mićom. (Osmehnuvši se) I njena mati zna to. ALEKSEJ Pa čemu onda cela ta komedija?; VERA ARTEMJEVNA Jednom ćemo to saznati. Oboje odjednom. ALEKSEJ (smejući se njenom tonu) Vi ste, ipak, smela žena... Puštate muža s mojom verenicom usred bela dana, same... i to kuda?... Strašno je i reći: na reku! VERA ARTEMJEVNA Nemojte se smejati, Alekseju. LJudi prema svetlosti gledaju vino koje piju. ALEKSEJ Razumem, čika Mića polaže ispit vernosti. VERA ARTEMJEVNA I ne samo on. (Pravdajući se) A vi... da li biste zatvorili oči na sve što vas okružuje, ako bi se kod vas pojavila sumnja. ALEKSEJ Sumnja u šta? VERA ARTEMJEVNA (obuzeta novom idejom) Recite mi, može li se desiti da ne dobijete nagradu? ALEKSEJ Sigurno će tako i biti. Onamo su podneseni sjajni radovi... iz ratne hirurgije, na primer. A od moga papataća niko još dosad nije umro. A zašto vi to? VERA ARTEMJEVNA Ja od detinjstva poznajem Kirinu majku i znam šta ona traži za kćer. Da li ste uvereni da bi vam ona dala Kiru da s vama podeli oskudicu najobičnijeg radnog života. ALEKSEJ Kira je odraslo stvorenje. VERA ARTEMJEVNA Jednom je već njena majka pokušala da je useli u svoje kule u vazduhu. Je li vam poznato da je Kira bila udata? ALEKSEJ Nimalo me ne zanima ovaj razgovor.

VERA ARTEMJEVNA Nisam ga ja započela... Bila je udata za jednog režisera čiju su fizičku i duhovnu nakaznost prikrivali njegovi veliki prihodi. ALEKSEJ (nemilo) Ja se ipak nadam da će se čika Mića vratiti čitav i nepovreñen sa ovog putovanja na reku sa mojom verenicom. VERA ARTEMJEVNA (s prekorom) Aljoša, ja sam vam spremala doručak za školu. ALEKSEJ Poznato mi je da ljudi boluju. Ali zdravlje smatram kao pravilo, a ne obratno. Sem toga, ja volim Kiru. NJu jedinu volim. Volim svaku njenu... (Sasvim drugim glasom) Kako mi se ipak spava. (Opet zatvara oči zavaljujući se na naslon) VERA ARTEMJEVNA (materinskim glasom) Kira, ona je prva žena u vašem životu, i vi ste izgubili glavu. To je dobro, to je mladost. Ali pred vama je veliki život, i ne treba ga truniti greškama. Tražite ženu kojoj će vaš rad postati nešto najvažnije la svetu. Posle vašeg poznanstva s Kirom, ja sam je namerno dovela k nama da biste je bliže upoznali. Pokazalo se da vam to nije bilo dovoljno. Onda sam pozvala ovamo i njenu majku. Posmatrajte ih pažljivo, nemojte se žuriti. Meni se nije dopalo što me je ona juče celim putem zapitkivala o vašoj nagradi. (Poluglasno, i udaljivši se od Alekseja, iz bojazni da neko ne uñe) Alekseju, želite li mali eksperiment? On ćuti. Prava se ljubav ne boji proba. I zar vi kod sebe u laboratoriji pre nego što se odlučite na krupan korak, ne vršite prethodna ispitivanja? Aleksej ostaje nepokretan. Ulazi Paraša s čajnikom na poslužavniku. Dok Vera Artemjevna ide k njoj, Aleksejev ubrus pada na pod, kliznuvši sa kolena. Imam nešto da vas zamolim, Paraša. Mi hoćemo da se našalimo s Mićom. Molim vas, kad se svi budu sakupili, pozovite Alekseja Ivanoviča tobože na telefon. Treba da izgleda tako kao da se dogodilo nešto strašno. Možete čak nešto i da razbijete u pometnji... PARAŠA (spustivši oči) Shvatam sve, Vera Artemjevna. VERA ARTEMJEVNA (strogo) Manje shvatajte, Paraša, i duže ćete poživeti kod nas. (Ona se vraća Alekseju) Sve je gotovo, Alekseju. Ostalo uzimam ja na sebe. Čujete li me? On ne odgovara, spava. Dok premišlja, Vera Artemjevna podiže Aleksejev ubrus, pa zaustavlja Parašu, koja odlazi. Paraša, ne treba ništa. Zamešateljstvo se odlaže. Sagnuvši glavu, Paraša odlazi. Anuška se vraća s cvećem. (Govori s njom, sad već šapatom) A kud ste vi, Anuška, krenuli tako rano? ANUŠKA Već sam se naspavala. Nikad nisam tako čvrsto spavala. VERA ARTEMJEVNA A šta ste usnili na novom mestu, Anuška? ANUŠKA Eto ono isto... ono što je Dmitrije Romanovič rekao juče. (Prisećajući se) Hiljadu očiju u tišini... I ja stojim sama, u belom ogrtaču, na sredini. I svi očekuju koji ću put da izaberem u životu. A ja još ne znam... VERA ARTEMJEVNA Pokazaću vam čoveka, Anuška... Vremenom će biti sramota ne znati njegovo ime. (Vodeći je Alekseju) On je samo slučajno zaspao. Radio je cele noći. Upamtite njegovo lice. ANUŠKA O, pa ja njega već poznajem. Uzeo je juče cveće od mene. VERA ARTEMJEVNA Utoliko bolje. Razgovarajte s njim o vašem životnom putu. Mršteći se i osmehujući se na svoje misli, koje promiču njenim licem kao igra svetlosti i senke, Anuška stoji pred Aleksejem. Odlazeći u baštu, Vera Artemjevna bučno razmiče zavesu. U sobu prodire dan. Aleksej otvara oči. ALEKSEJ Oprostite, Veročka... mene kao da je neki talas odneo. (Ugleda Anušku) Vi... k meni?

ANUŠKA (lukavo) Tako ste hrkali da su se čak i muve plašile da slete na vas. Dotrčala sam iz bašte da pogledam kako vi to radite... NJena šala nije doprla do Aleksejeve svesti. Našalila sam se... Čitala sam o vama. I mislila sam da ste postariji i dobrodušni, kad ono, ne. Ali već slavni? ALEKSEJ (suvo) Što se tiče slave, nju ima moj čika. A meni zasad malo šta polazi za rukom. ANUŠKA (vatreno) Nije tačno. Tata govori da ćete biti isto što i Pavlov. A tata, taj zna. Aleksejevo lice se naglo menja. (Odmiče se) Jesam li vas uvredila? ALEKSEJ Vi ste mladi, drugarice. Ne razbacujte se rečima koje će vam jednom biti potrebne da iskažete ono što je najdragocenije u životu. (Skoro surovo) Pavlov, on je uzor čoveka i ljudskog rada. ANUŠKA Ta Pavlov se nije odmah rodio star. LJudi tvrde da je i on bio mlad... Aleksej se osmehne. ...i čak se, vele, na biciklu vozio. ALEKSEJ (blaže) Od vas sam ono juče uzeo cveće? ANUŠKA Od mene. Je li vam koristilo? ALEKSEJ Malčice. Sad vas se sećam. Vi ste, jučerašnja obožavateljka. ANUŠKA (uvreñeno) To baš nije tačno. Došla sam ovamo da studiram. ALEKSEJ O, to je za poštovanje. A čemu nameravate da posvetite svoje moćne snage? ANUŠKA Još nisam odlučila. Mozak se nekako sa srcem bori. Pozorište ili nauka. ALEKSEJ (polušaljivo) Ako se kolebate, onda idite u pozorište. Tamo su reči, vreva, aplauz... A nauci su potrebni ljudi koji od nje ne traže ni vovac ni brz uspeh, ništa... (Skoro za sebe) sem, možda, malo utehe u starosti, da si i ti pomagao čovečjem rodu da se izdigne bar za jednu stepenicu iz svog bednog divljaštva. Dakle, u pozorište, draga drugarice! Anuška se odmiče i stavlja buket u vazu, ali ovaj ne može da stane. Videvši kako devojčine ruke drhte, Aleksej joj prilazi. Dozvolite da vam pomognem. Ta nemojte se vreñati. Čika Mića je, na primer, takoñe u pozorištu. A on je ipak sasvim pristojan čovek. ANUŠKA Hvala... na savetu. (Ona istrči na verandu) Iz Kirine sobe izlazi Konstancija, zaduvana, razbarušene kose. KONSTANCIJA Kira će odmah izići. Jedva sam je probudila... Kuda vi, dragi prijatelju? ALEKSEJ Ja mislim da Kira nema razloga da i sa mnom ide još jedanput na reku. (Prešavši rukom preko podbratka, proviri u hodnik) Paraša, molim vas, vrele vode. (Odlazi) Konstancija otškrine vrata, a iza njih nema nikog. Na njeno zaprepašćenje Kira se pojavljuje sa verande. KONSTANCIJA Zašto se nisi uspuzala kroz prozor, kao što sam te molila. KIRA (uzdržano) Neću kroz prozor, mama. KONSTANCIJA Sreća tvoja što je on otišao. Sedi. Želim da me upoznaš sa stanjem stvari. Kira razmešta po stolu posuñe za čaj. Ne mogu da dokučim koga si od njih dvojice konačno izabrala. Reklo bi se da si verenica mlañeg Ladigina, a prosto na lancu vučeš onog starijeg. Ta vidim ja tvoje ujdurme, i sama sam nekad bila žensko... I, kako se po svemu vidi, ti voliš pevača a hoćeš da se udaš za naučnika? Ne mogu da shvatim tvoje planove. KIRA I ne treba da ih shvatiš. Pusti me da sama kujem svoju sreću. KONSTANCIJA Treba se snaći u ovoj petljavini. Da počnemo, recimo, od mladoženje.

Naravno, on je mlad, lep, i izgleda čak i obrazovan... u svojoj struci, naravno. Ali neće valjda uvek da pronalazi te mikrobe. Ta oni su, devojko, i suviše mali. Meni je susetka pričala da oni ni noge nemaju. Kad se rode, ni roñena ih mati ne vidi. KIRA Govori tiše. Čuće, pa će ti se smejati. KONSTANCIJA (preteći prstom) Ništa, draga moja. I Suvorova su ismejali... Čak dopuštam: ti si otišla, recimo, drugarici, a on se za to vreme zatvara u radnu sobu, skida kaput, zagleda se u mikroskop, i opet otkriva nekog neopisivog mikroba, koji je već zaseo kao tigar, spreman da skoči na čovečanstvo. Nema tu šta, to je prijatno, ali mogućno je da on ne dobije ništa za to. Svaka čestica prašine pretrpana je tim mikrobima, kao tramvaj. Da se za svakog mikroba plaća nagrada, i Američka banka bi krahirala. Na verandi se pojavljuju Ladigin i Svekolkin s ćerkom. KIRA (smejući se) Prestani, mama, razbiću nešto. KONSTANCIJA Da sada ukratko ocenimo tvoga pevača. Naravno, to je vetropirast svet... Hvala bogu, imala sam posla s umetnicima. Sem toga, oni ogluve, gube glas pod starost... i uopšte vole da umiru od paralize. Ali zato zatvori oči i zamisli za trenutak. Sediš u prvom redu na njegovom koncertu. Na tebi dugačka haljina, skupoceno krzno, ali ti si tužna. I dok tvoj muž riče nešto sa podijuma, dela dvorana, prigušena daha, sa hiljadu dogleda gleda jedino u tebe... (Sa zanosom) O, to već nije mikrob, draga moja. Otpeva nešto malo, luster, otpeva više, srebrna lisica. Gospode, da imam takav bas ne bih nikad zatvarala usta... ja bih, radosti moja, zaradila pevanjem ceo Pariz za mesec dana! (Uzdahne) Moj ti je savet: uzmi pevača! KIRA Jesi li završila? Sad slušaj mene. Konstancija se smiri čim čuje njen glas. Ti si se već pozavañala s braćom, a jednom si se uplela i u moj život. Dakle, čuj: ili ću otići odavde... ili da mi daš reč da ćeš smanjiti svoju bučnu delatnost... KONSTANCIJA Dobro. KIRA I da se nećeš mešati u moje stvari. KONSTANCIJA (zloslutno) Dobro. (Pokušava da je uzme za ruke) Meni se činilo da si mi oprostila... KIRA Pusti, hoću ljudima. Ali sad je već kasno: ulaze Vera Artemjevna i Ladigin s prutilima. U isto vreme ulazi Aleksej u letnjem odelu. VERA ARTEMJEVNA Teto Konstancija, recite Paraši da donese kafu. (Alekseju) I tako, vi niste ni dočekali Kiru? ALEKSEJ (ljubeći ruku verenici i gledajući je uoči) Kira je izišla kad sam zadremao i bilo joj je žao da me budi. VERA ARTEMJEVNA Eto, Alekseju, vi stalno spavate, a Mića će za to vreme da vam preotme verenicu. LADIGIN Aljoška je april, a ja sam već avgust. Otkud može avgust da se takmiči s aprilom. KIRA Avgust još nije novembar. ALEKSEJ Ali to je već avgust. (Stricu) Išao sam baštom i čuo kako se deru karaši koje si upecao? Gde ti je lov? LADIGIN Isprva nisu trzali, zatim je štuka prekinula udicu, a onda je počela da rominja kišica... VERA ARTEMJEVNA Jednom reči, nisi bio srećne ruke. Paraša unosi veliki sud s kafom. Paraša, pošljite ovamo ljude radi slike. Treba je odmah okačiti. Posle ručka svi

odlaze na futbalsku utakmicu. Gde je nestala tetka Konstancija? PARAŠA Oni su u svojoj sobi... oblače se. KIRA (primetivši Parašin osmeh) Otići ću po nju, Veročka. Paraša i Kira odlaze. Ulaze Svekolkin i Anuška. Istog trenutka čuje se slabo šum kiše. VERA ARTEMJEVNA Na vreme ste umakli od kiše. Upoznajte se. Ovo je taj Aleksej Ladigin (Gurajući Anušku napred) A ovo je devojka koja traži put u život, Anuška ALEKSEJ Prvu konsultaciju, istina neuspelu, već smo imali. VERA ARTEMJEVNA A njen je otac Mićin drug iz mladosti. SVEKOLKIN (klanjajući se) Ja odavno i redovno pratim radove Alekseja Ivanoviča. ALEKSEJ To nije tako zamorno. NJih nema baš mnogo. LADIGIN (pljeskajući Svekolkina po ramenu) Ne šali se s njim, Aljoška. Go ti je, brate, takoñe naučnik svoje vrste. Ukrštava u pivu rakove s paradajzom. Svi začuñeno pogledaše Ladigina. ALEKSEJ (Svekolkinu) Ne ljutite se na čika Miću. On je dobar čovek, ali na njegov humor treba se strpljivo privikavati. Ulaze Šofer i Čuvar. Veročka, oni vas traže. VERA ARTEMJEVNA Mićo, razmesti za to vreme goste. (Prilazeći onima koji su ušli) Dobro jutro. Uzmite, molim vas, sliku... Paraša će vam pokazati mesto iznad divana. Samo ukucajte kuku dublje da slika ne bi pala, bojim se. Šofer i Čuvar iznose sliku. Iz hodnika čuju se glasovi Kire i Konstancije. KONSTANCIJA Ostavi me na miru, draga moja. Ja sama znam šta je pristojno i šta mi dobro stoji. Vera Artemjevna se vraća gostima. Obučena u atlasnu haljinu, koja joj je već postala tesna, ulazi Konstancija. O njenom kao u kondora žilavom vratu visi crna somotska traka s krstićem od ahata. Ruku skrštenih iza leća, Kira se zaustavlja u vratima. VERA ARTEMJEVNA (ceremonijalno) Upoznajte se, molim vas. To je majka verenice Alekseja Ivanoviča. Svekolkin se klanja, pridigavši se. U to vreme Aleksej neprimetno odlazi po Kiru. KONSTANCIJA (bučno) O, već su mi pričali o vama. Ako me pamet ne vara, vi ste direktor Kaspiskog mora? LADIGIN Ne, on je ranije bio kaspiski direktor. KONSTANCIJA (sedajući za sto) Meni je oduvek bilo nekako do suza žao Kaspiskog mora. To je, ako se, ne varam, more koje presušuje? SVEKOLKIN (sležući ramenima) Da, to more, kako se govori, nije baš najsigurnije. KONSTANCIJA Ali biće strašno ako ono jednom sasvim presahne. VERA ARTEMJEVNA To se neće dozvoliti. (Svekolkinu) Zacelo je trebalo svakog proleća dovoziti vodu? ANUŠKA Tamo je postavljen uzan kolosek. Po čitav dan idu cisterne tamo amo. LADIGIN Pa čak i na kamilama. NJima se na grbe stave naročite mešine. (Prigušivši smeh) Video sam to roñenim očima. Svi se smeju. Konstancija najviše. I više se ne zna ko se s kime šali. Tog trenutka Aleksej vodi svoju verenicu stolu. KIRA Ne treba, Alekseju. Hoću da odem. ALEKSEJ Kira, ne stidite se svoje majke. Ja nisam imao ni takvu. (On primeti da ga Svekolkin. pažljivo posmatra) Nameravate li da ostanete dugo kod nas? SVEKOLKIN Zasedanje će se već sutra završiti. Ostaćemo još dan dva. ANUŠKA Ne zaboravi, sutra držiš predavanje lekarima.

SVEKOLKIN Stići ću. Zasedaše će se završiti u toku dana, a uveče sam slobodan... LADIGIN (pomažući mu u ovoj teškoj ulozi) Pazi, izdaće te, snaga, starče. Zatvoriće te u sanatorijum i postaviće ti bataljon doktora... (Razmetljiv zbog Svekolkina) Kao što vidiš, Aljoška, svako je zrno iz naše pregršti urodilo plodom. U isto vreme iza zida počinje posao. Pod udarcima čekića kuka prodire u zid. Slušaj, šta su oni tamo kod tebe naumili? VERA ARTEMJEVNA Čudan si, Mićo. Oni vešaju tvoju sliku. LADIGIN Udaraju kao pomamni. Pustite da bar nedeljom predahnem. VERA ARTEMJEVNA Kira, kaži im, molim te, da rade tiše. Kira sa zadovoljstvom odlazi. Uskoro lupa prestaje. SVEKOLKIN Odavno se spremam da posetim vaše majmunsko carstvo i da se tom prilikom upoznam sa čuvenom Lilijanom. Čini mi se tako se zove? ALEKSEJ Trenutno je u velikom poslu. Na njoj baš sad izučavaju novu bubrežnu bolest. SVEKOLKIN Na žalost, čuo sam. Jeste li odavno počeli taj rad? Zasad još bojažljivo kucanje ponovo remeti tišinu, te je potrebno pojačavati glas Ladigin sa zadovoljstvom sluša naučni razgovor. ALEKSEJ Pre tri nedelje. Ja lično ubrizgao sam jrj u venu patogene materije. SVEKOLKIN (stavljajući šaku na uvo da bolje čuje) Da li ste primetili meningealne pojave? ALEKSEJ Ne. Centralni nervni sistem nije bio zahvaćen. I uopšte, to je prošlo. Danas se već oporavlja, temperatura je pala. Samo su joj oči užasno hiperemične... Lupa se pojačala. Svekolkin nije čuo. Ja kažem da su joj oči postale veoma crvene! (Pogledavši na zid) Oho, to se već ozbiljno radi tamo. LADIGIN Doñavola, šta je to. (Ženi) Utuvi im u glavu, da imam goste, goste!... Prekida ga lomljava, kao da se ruši nameštaj, jeka i uzvici iza zida. Anuška odmah trči tamo. Pridigavši se, svi uznemireno gledaju u zid. Tišina. Ulazi Paraša. PARAŠA (poslovno) Vera Artemjevna, da li imate neku tečnost za obloge? LADIGIN Šta je to tamo kod vas? Da se nije zametnula bitka? PARAŠA Čuvar je pao sa stolice. Dobro je još što je na sliku pao, te se nije sasvim ugruvao. SVEKOLKIN Da odem možda, da previjem? VERA ARTEMJEVNA Malenkost, nije visoko. Teto Konstancija, poñite tamo. Lekovi su u ormančiću. Konstancija ustaje sa velikim sendvičem u ruci. PARAŠA Da uzmemo zavoj za svaki slučaj? KONSTANCIJA Videćemo, Paraša, na licu mesta. One odlaze. Čuje se samo sitno kuckanje. ALEKSEJ Upropastiće te lepota, čika Mićo. LADIGIN Oni će to još dugo. Hajde da preñemo na terasu. Dela, deco, da prenesemo hranu. Svekolkin i Ladigin odnose deo posuña. Vera Artemjevna slaže preostalo na poslužavnik. Aleksej odlazi sa stoli cama. Paraša dotrči vrlo uzbuñena. PARAŠA Je li tu Aleksej Ivanovič? Zovu ga hitno na telefrn. VERA ARTEMJEVNA (posmešljivo) Prvo, ja sam molila da ga zovete kad svi budu za stolom... PARAŠA Zamajala sam se oko slike, Vera Artemjevna VERA ARTEMJEVNA ...drugo, odložila sam tu uzbunu. PARAŠA Ama ne, njega zaista zovu na telefon. Aleksej se vraća za stolice.

ALEKSEJ Veročka, hajde da pogledamo dugu. Preko celog je neba. VERA ARTEMJEVNA (Alekseju) Zovu vas na telefon. PARAŠA Tamo kod njih dogodilo se nešto strašno. Ženski glas je govorio i najednom zaplakao. Aleksej brzo odlazi. LADIGIN (ulazeći) Ko... gde je zaplakao? PARAŠA (ozbiljno) U rabolatoriji Alekseja Ivanoviča nešto nije u redu. Ćutanje. KIRA (ulazeći) Čika Mićo, potrebna je vaša atletska snaga. Zamislite, kuka se zaglavila u čvoru. i sad ne možemo da je izvučemo... Šta se to dešava kod vas? Niko joj ne odgovara. VERA ARTEMJEVNA (pritiskujući prste uz slepoočnice) Celog dana imala sam predosećanje. Šta sad da radi... uoči same svadbe. KIRA (počinje sve više da se uznemirava) Vera... šta se dogodilo? LADIGIN Zbog vaše tutnjave počeli smo da se premeštamo na terasu, a Paraša ga je pozvala na telefon. Otišao je kao pokisao. VERA ARTEMJEVNA (zamišljeno Kiri) Sad mogu i da ga otpuste iz instituta. PARAŠA (neumoljivo, prekrstivši ruke na grudi) To je čak vrlo mogućno. Čim kod njih u rabolatoriji nije u redu. (Izmenivši pogled s Verom Artemjevnom, ona odlučuje da još više uveliča dogañaj) Još će dobro biti ako ga ne predadu sudu. Vraća se Konstancija u pregači, s kanapom i čekićem. KONSTANCIJA (uzbuñeno) Čovek stoji s ogromnim teretom ispod same tavanice, a svi su otišli. Hoćemo li je najzad vešati ili ne? VERA ARTEMJEVNA Obesićemo je sutra izjutra. (Paraši) Recite da je za danas dosta. Neka idu. Zadovoljna osećanjem dobro izvršenog naloga, Paraša odlazi. KONSTANCIJA Zašto je onda trebalo dizati toliku galamu? LADIGIN Veročka, obraduj tetu. KIRA (tiho) Aljoša ima velikih neprijatnosti. KONSTANCIJA (ispuštajući čekić) Nešto s nagradom? VERA ARTEMJEVNA Tačno ste pogodili, teto. KONSTANCIJA Kakav užas, kakav... (Ona se iznenada priseća nečeg i njeno lice menja izraz) Ali gde je on? Dovedite ga, dajte mi da ga zagrlim u jednom tako izuzetnom trenutku. VERA ARTEMJEVNA Neka Kira zasad ostane sama s njim. Mi ćemo doći posle. Mićo, navuci zavesu. Pregradivši na taj način verandu od trpezarije, Ladigini odlaze. KONSTANCIJA (plačevno, kćeri) Idi brže k njemu, nesrećna drugarice. Ništa, može se udesiti lep život i u kolibi... Podeli s njim tu... izmišljenu nesreću. (U pravcu verande) Ah, šaljivčine! KIRA Kako si rekla... izmišljenu? KONSTANCIJA Ja ništa ne znam. KIRA Šta, šta to kriješ od mene? KONSTANCIJA Otkinućeš rukav moje najbolje haljine. (Oslobodi ruku) Pa ti si mi zabranila da se mešam u tvoje stvari. KIRA Mama!

KONSTANCIJA Mogu samo da ti poželim da brzo doneseš odluku. Bojim se samo da će, ma kakva ona bila, biti pogrešna. (Naposletku) Samo, zar tebi ne izgleda da oni žele da te iskušaju. KIRA Da iskušaju... Mene da iskušaju?... U čemu? Majka odlazi šaljući kćeri pobedonosne poljupce. Kiru razdiru nejasne sumnje. U njenom ponašanju ogledaju se sva nagla i odmah odbačena rešenja. Ona trči prema verandi, i predomišlja se, otvara vrata koja vode u hodnik, i ponovo ih zatvara, kao da otud dolazi dah nesreće. Anuška mora jako da se napregne da uñe ovamo. No? Anuška ćutke miluje njene ruke. KIRA Mene jedino plaši to... što se... ništa nije dogodilo. ANUŠKA Sama sam videla kako mu slušalica umalo nije ispala iz ruku. KIRA Jeste li čuli o čemu je govorio? Bar pola reči... o čemu? ANUŠKA Kod njih počinju da se otkrivaju neke stvare. Možda su novac proneverili ili je neka tajna izgubljena. Sad će početi... ali možda je i bolje ako on ne dobije nagradu, ne mari. Ta vi niste gramzivi. Bar niko neće reći da ste se udali na gotovo. Kod nas još ima takvih koje vole da se udaju za već čuvene ljude... A gde su one, te nafrakane, nemilosrdne, bile onda kada su njihovi muževi sami samciti krčili put ka slavi?... Gde! (Padajući u vatru) Bičem, bičem njih treba po beloj puti. KIRA Kako ste vi... okrutni, Anuška ANUŠKA Nisam okrutna, samo sam poštena... Vama je teško, razumem. Ta i ja ću biti žena. (Umiljavajući se Kiri) Znam, vi ste ponositi.... Ali, kažu, kad se čovek isplače, lakše mu je. KIRA Ja od detinjstva nisam umela da plačem, Anuška (O svojim očima) One su mi suve, suve... ANUŠKA Meni se takoñe retko dogañalo da plačem: tata je to zabranjivao. A vi pokušajte, možda ćete uspeti... ja ću se okrenuti. Kira pokušava da ode. Anuška joj raširenih ruku preprečava put. ANUŠKA Ne odlazite, vi ne smete otići od njega. Vi ste dobri. Aleksej Ladigin nije mogao da zavoli rñavu. (Već sasvim detinjasto) Ne puštam, ne puštam... KIRA (kroz zube) Pustite me da proñem, derle. Prokrči put i ode. Anuška je zbunjena; u to se vrati Aleksej, naizgled miran. ALEKSEJ Je li Kira otišla? Čuo sam njen glas. ANUŠKA Ona je... dobila vrtoglavicu... od žege. (Plačući i gužvajući zavesu) Ne treba, ne treba... ALEKSEJ (zlovoljno) Slušajte, šta vi to tamo šapućete? Ne spremate, valjda, ulogu? Smetate mi da mislim. Ona ućuti pokrivši usta zgužvanim krajem zavese. On joj prilazi, okreće je prema sebi i zagleda se u njeno sagnuto lice. E, pa i vama se dogodila neka nesreća. Sigurno se razbolela vaša najmilija lutka. Ništa ne mari, namazaćemo je tutkalom i ona će ozdraviti. Biće još lepša. Hajde, nasmejte se... glumice! ANUŠKA Mnogo mi je žao vas. ALEKSEJ Potpuno je izlišno žaliti me. No, pogledajte me. Ja sam snažan momak, sedamdeset i dva kilograma. A moja nesreća stvarno je nepopravljiva... nesreća. Sada više ne mogu u odreñenom roku da izvršim zadatak koji mi je postavila država. Vidite, umrla mi je... moja majmunica. ANUŠKA (smeteno) Zar je ona bila... tako važna? ALEKSEJ Veoma, Anuška. I dosta skupa. I nekako spontano, obuhvativši je drugarski oko ramena, on korača s njom po sobi. Postoji jedna zemlja, Gvineja... Jeste li učili u

geografiji? Dakle, eto, u svojoj domovini oni skakuću i vešaju se o lijane kao ljiljani... zato smo je i zvali Lilijana. Nije bila mlada. Još je i Pavlov gledao u ovu živu knjigu u trenucima dvoumljenja. A trebalo je nakalemiti joj jednu novu bolest... ANUŠKA (podigavši oči) Koju? ALEKSEJ Svejedno, nećete razumeti. Hemoragični nefrozonefrit. Je li razumljivo? Moji momci stegli su js kaiševima, a ja sam ubrizgao. Ona se trzala, drala, buncala o svojoj šumi i čoporu. I mnogo toga što je veoma potrebno ljudima ona mi je ispričala u toku tih noći svojim nemuštim jezikom. (Gorko) O, kad bi nam svi koje volimo tako pomagali u našem traganju za ljudskom srećom! ANUŠKA (s naporom) Prvi put u životu... želim novac, mnogo novca želim. Aleksej se pažljivo zagleda u nju. Da imam novca, odmah bih vam kupila desetak. ALEKSEJ (osmehnuvši se njenom zanosu) Noćas sam sa svojim saradnicima svratio k njoj u vivarijum. (On ostavlja Anušku da bi što očiglednije pokazao okolnosti poslednjeg susreta) Napad se završio. Ona se zavukla, eto, kao u taj ugao. Pružih joj jabuku. Ona je uze... i svi prisutni se zasmejaše... Ali je ne pojede. Zakasnili ste da je vidite, Kira, ANUŠKA (odmaknuvši se, obuzeta bolom koji joj još nije dopro do svesti) A... a... koliko vi nju volite! Čak i sada, čak i sada... ALEKSEJ nije shvatio kakvu je nesmotrenost učinio. (Pohita da se popravi) ...čak i mrtvu. Sa verande polako ulaze Vera Artemjevna, Svekolkin i Ladigin, koji prilazi da zagrli sinovca. Aleksej očekuje da će još neko ući, ali nema nikoga, i samo povetarac njiše zavesu LADIGIN Ne tuguj, Aljoška. VERA ARTEMJEVNA Dogodila vam se nesreća, Alekseju? ALEKSEJ Izgubio sam Lilijanu. Onu, koju ste išli da gledate s čika Mićom. LADIGIN To je zaista žalosno. Ali Lilijana nije čovek. ALEKSEJ (malo osorno) Imamo različite poglede, čika Mićo. Ja sam navikao da volim svoje instrumente kojima preobražavam svet. To je deo mene samog, moje ruke.. A Lilijana je bila instrument, živ i tačan. Nemam više takvih. SVEKOLKIN (oprezno) Alekseju Ivanoviču, sutra ću videti izvesne osobe na zasedanju, pa, ako dozvolite... ALEKSEJ Hvala. Prerano. Vaša kći je izazvala u meni druge planove. VERA ARTEMJEVNA O planovima posle, posle. Mole me da im sviram... Želite li malo muzike, Alekseju? (Anuški) Hajdemo gore, mala savetnice. ANUŠKA (krijući lice) Trknuću samo da se umijem. VERA ARTEMJEVNA Oh, vaše pege ipak nećete sprati. Zauzmite mesto na divanu. Svi gledaju kako se Anuška, spotičući se, penje uz stepenice. Ova devojka ima dobro srce, Aljoša! Je li tako? ALEKSEJ (rasejano) Da... i srce. Počnite, treba da telefoniram u institut. Tamo su počeli da obduciraju Lilijanu. Ja ću doći kasnije... s Kirom. Vera Artemjevna odlazi gore s Ladiginom, koji se zadržava na vrhu stepenica. Svekolkin stavlja ruku na Aleksejevo rame. SVEKOLKIN Vi ste ozbiljan čovek, Alekseju Ivanoviču. Uvek sam želeo da imam takvog sina. Aleksej ćutke klima glavom. Koliko sutra objaviće, svakako, rešenje vlade o nagradama. To će već biti radost. Dobro, idite... pričaćete posle. Isprativši Alekseja pogledom, on odlazi Ladiginu. LADIGIN Pašo, imamo važan razgovor. Svekolkin se zaustavlja. Izdrži, Pašo, u toj ulozi

do kraja. Utoliko pre što to kod tebe tako sjajno ispada. Ti si pravi glumac! SVEKOLKIN O kojoj ti to ulozi, Dmitrije Romanoviču? LADIGIN Aljoška, u svojoj bezazlenosti, misli da si ti stvarno velika zverka. Bilo bi strašno ako bi se sad najednom otkrilo. SVEKOLKIN A!... Ja ću se već postarati, Dmitrije Romanoviču. Vera Artemjevna svira uvodne taktove. Hajdmo, hajdmo, inače će se domaćica uvrediti. Odlaze. Domaći koncert je počeo. Muzika, svečana kao himna nastupajućem) danu, ispunjava kuću. Kada se prva bura stiša, iz bašte dolazi Kira, vodeći za ruku Konstanciju, koja se opire. KONSTANCIJA Dakle, ti me moliš, ohola devojko? KIRA Da. KONSTANCIJA Ne, ne tako. LJubazno zamoli svoju mamicu. KIRA (kroa zube) Molim. KONSTANCIJA (smestivši se u naslonjaču) Dakle, evo, draga moja, cela ova predstava izmišljena je samo radi tebe. Kira netremice gleda majci u lice. On je juče nagovestio. da ćete imati važan razgovor. Hteo je kanda da ti predlbži brak. A pre toga razapinju ti krilašca i stavljaju te pod mikroskop. KIRA Ne razumem... KONSTANCIJA Jednom reči, prave se kao da neće biti nikakve nagrade... čak i suprotno. KIRA Ali Anuška je sama čula... KONSTANCIJA (prekidajući je) I Anuška. Sve njih interesuje kako ćeš se pritom ponašati. Ostaneš li s njim, svejedno, nećeš ga voleti posle takve gadosti. Napustiš li ga, reći će: bednica, uplašila se nemaštine. KIRA (s poluosmehom, nepoverljivo) Ti nešto nisi razumela kako treba. KONSTANCIJA Jutros sam, sasvim slučajno, čula kako se Vera dogovara s Pašom da pozovu Alekseja na telefon i naprave celu tu paklecu zbrku. (Udarajući prstom u sto) O Veročka... Posle smrti tvoga oca ja sam prihvatila tebe i tvoju nesrećnu majku i htela sam da s tobom živim u miru, ali ti si probudila ñavola u meni. Dobro, tetka prihvata tvoju igru. KIRA (s izvesnom nadom) Naravno, Aleksej, tada nije bio prisutan? KONSTANCIJA Ne, bio je. KIRA Bio je!... Ali on to nije hteo, on ih je odvraćao, prepirao se s njima? KONSTANCIJA Mislim da je pušio cigaretu... Posle sam potrčala za tobom. Ta oni su mogli da otvore vrata. KIRA Ipak, kako sad može biti govora o nagradi? Odluka još nije donesena... KONSTANCIJA Ah, moja draga... pa, znači, tvoj se ispit odlaže za sutra. A imaj u vidu i to da je ovaj Aleksej u stanju da se potpuno odrekne nagrade. Reći ćeš: ko bi se odrekao lične sreće? O, ovi sadašnji mogu sve.. Oni premašuju po četrdeset normi, ne spavaju po deset dana, pa se pritom još i osmehuju. (Osluškujući muziku) Bože, šta to ona svira? Tako mi je poznato, a ne mogu da se setim. (Poluglasno ponavlja melodiju Vere Artemjevne) Da sam na tvom mestu, ja bih bila na oprezu sve dok ne kucne moj čas. U tuñoj kući ne sme se biti lepša od mlade domaćice. Ja bih svakog trenutka hvalila njegov talenat, umetnici to vole. Zatim bih se rasplakala i dopustila bih mu da me uteši. I najzad: „Veročka, ne plašite se, ništa osobito. Mića me voli..." A, setih se. Isto to su izvodili davno, davno, kad sam se upoznala s tvojim ocem. Kako god hoćeš, ja ću otići gore.

Hoću da se sećam mladosti. KIRA (zaustavivši je već na stepenicama) Otac je bio dobar i pametan čovek. Kako se to moglo dogoditi da se oženio tobom? KONSTANCIJA Ah, draga moja, on prosto nije primetio... Dobro, ispij čašu koju želiš. Ali nemoj, da progutaš iglu koja leži na dnu. (Odlazi) Kira je nepomična: ona se ne pokreće čak ni kad ulazi Aleksej s ogrtačem preko ruke. Oni ćute, i tako prolazi izvesno vreme. ALEKSEJ Toliko sam čekao da mi priñete... bar s jednom toplom reči, Kira KIRA Vi ste bili s onim... derletom. Nisam htela da vas prekidam. ALEKSEJ To je istina. Svi su mi u mislima stezali ruku. Svi, sem vas. Nisam očekivao da će vas tako lako pokolebati moja nesreća. KIRA Kako je to smešno: ono najglavnije još nije rečeno, a već, porodična scena. Alekseju, mi nismo počeli caš život onako kako je red. ALEKSEJ Ali bilo bi kasno prebacivati vam kroz godinu dana, kad postanem vaš muž. KIRA (ironično) Tako brzo?... Mnogo se žurite, Alekseju! ALEKSEJ Da... želeo sam da se bar malo priviknete na moj rad. A Lilijana je bila bolesna ceo mesec dana. KIRA Uvek se ispreči izmeñu nas ta čuvena Lilijana. Više nemam onage da se borim s njom. (Gorko) Ta opišite mi bar moju suparnicu. Je li bar lepa? ALEKSEJ (veoma tiho i ozbiljno) Veoma. Imala je snažna, nešto pogrbljena leña, i male maljave grudi. Po mome mišljenju, ona je najgenijalniji primat. Sad idem k njoj na poslednje viñenje. Tamo počinju sekciranje. Dirnuta surovošću njegovog priznanja, Kira se nehotično kreće prema njemu. Ne budite ljubomorni na nju. Ona je već mrtva. KIRA Oprostite, nisam htela da povredim vaš bol. Stalno sam očekivala da počnete... o onome. ALEKSEJ (osmehnuvši se) Onaj razgovor? O, nisam spavao čitavu noć, i u glavi mi nije bistro. Odložićemo razgovor za sutra. (On polazi u baštu i okreće se sa pola puta) Ali ja ću se boriti za vas s vašom majkom, s ñavolom, lično s vama, naposletku. Jer čak i da ste slepi, Kira, ja bih vas ipak voleo! Zavesa TREĆI ČIN Noć, prošarana svetlucanjem avgustovskih zvezda. Oči ne razaznaju odmah obrise ovog velikog platoa u bašti Ladiginih, koji se gotovo nadneo nad obronkom iz koga se izdižu mlade jele. Daleko iza njih, u magli i rosi, presijava se okuka reke. Ne vidi se ni ko govori ni ko odgovara; i uopšte u početku čuje se samo jednoliko cvrčanje popaca. Kasnije, kad s leva, u zidu letnjikovca prekrivenog hmeljom, zasvetli prozor, snop jake svetlosti izdvojiće iz mraka: tanak, visok stub sa fenjerom, skriven meću granjem drveća; obojen okrugli sto ukopan u zemlju; istu takvu klupu; Ladigina na klupi, i Svekolkina u šezlongu. LADIGIN Doñavola, niti donose novine, niti dolazi Aljoška. Neizvesnost. Ta uzmi, umorila mi se ruka držeći!

SVEKOLKIN Čekaj... šta mi to tutkaš? LADIGIN Uzmi, zapali dobru cigaru. Blagajnici ne puše. takve. Milo mi je, Pašo, što sedimo zajedno, kao nekada. I kroz maglu blista kamenit put i zvezde... Mnoštvo. Uzmi, uzmi... cigare su dobre protiv komaraca! SVEKOLKIN Ne, radije ću cigaretu, Dmitrije Romavoviču. Upaljena žižica osvetljava njegovo lice i Ladiginovu ispruženu ruku sa kutijom. LADIGIN Slušaj, gusaru... a otkud ti znaš da je odluka već štampana? SVEKOLKIN Rekao mi je to neki poznanik, blagajnik lista. A blagajnici znaju sve. Ne brini ti za Alekseja Ivanoviča. To je sigurna stvar. LADIGIN A mogli bismo ipak pitati telefonom. SVEKOLKIN Strpi se, možda će saopštiti preko radija. LADIGIN Osećam se kao da sam na ispitu... Neko im prilazi iz letnjikovca. Evo, stigao je i kvas. A jeste li poneli čaše, Paraša? Zazveče čaše spuštene na sto. VERA ARTEMJEVNA Zašto sedite ovde u mraku? SVEKOLKIN Čekamo naš dnjeprovski mesec... LADIGIN ...a on se ne žuri, matorko jedan. Na otvorenom prozoru diže se zastor. Jaka svetlost obasipa plato. Pa ja sam molio, molio da se ne pali... Ugasite svetlost u kući. VERA ARTEMJEVNA Ne smetaj, im, Mićo. Oni su se opet zamajali s tvojom slikom. Treba najzad obesiti tvoju dragocenost. Na prozoru stoji Paraša; njena ogromna senka leluja se na krunama drveća. Paraša, još niste završili? PARAŠA Dmitrije Romanovič zabranio nam je da dižemo buku, a trebalo bi još jedno triput kucnuti. Plašimo se da se ne padne s kuke. LADIGIN Dobro. Udarite... dvaput. Paraša nestaje. Slab mlaz svetlosti prodire kroz pukotinu zastora. U velikom razmaku čuju se dva puna potmula udarca i jedan slabiji. Nered je to, Veročka. Već je noć, a novina nema. VERA ARTEMJEVNA Izgleda da se pismonoša razboleo. (Svekolkinu) Mića je vrlo uzbuñen: da li će nagraditi Alekseja ili neće. SVEKOLKIN On ga je mazio, držao na kolenima, odgajao... LADIGIN Vera, kako bi bilo da pošaljemo Parašu na stanicu? Možda će joj, neko prodati novine. VERA ARTEMJEVNA Terati čoveka da noću ide četiri kilometra... to nije zgodno, Mićo. Ona je radila celog dana. Telefonirala sam tamo. Aleksej je odavno izišao. Mogućno je da je već na skeli. LADIGIN Hajde, da ga viknem. (Iz sveg glasa, u pravcu reke) Alekseju... Aljoška! Tišina, odjek, popci cvrče. Nema ga. Ne gasite radio. Ne postavljajte sto dok ja ne dam znak. VERA ARTEMJEVNA Zatvori zasad grlo, Mićo. Prozepće ti tvoj ogromni bas. (Svojom maramom zavija Ladiginu vrat i odlazi) SVEKOLKIN Silna ti je domaćica, kapetane. Čuva te. LADIGIN Hm, da... ovaj... čuva me. SVEKOLKIN Moja je umrla... Sećaš li se kad smo ono sedeli na obronku, prišla je da nas pozove na večeru devojka, onako riña? LADIGIN Izvini, zaboravio sam. Čak se ne sećam da li je bilo zrikavaca ili ne. Pa i sebe sam zaboravio kakav sam nekada bio... Samo se sećam svog glasa. Sigurno sam bio zanimljiv tada? SVEKOLKIN Otišao si od mene u život, dugačak, nespretan, basovit, skoro prosjak.

Ponudio sam ti kuferčić za put, a ti si odgovorio da sudbina sveta leži u tvojoj torbi od brezove kore. Gordo si to rekao... Da li je još čitava ta torba? LADIGIN Leži negde na tavanu. SVEKOLKIN Zamenio si je skupocenim igračkama. Ta ti si umetnik. Tvoj narod svakodnevno gleda u tebe. LADIGIN Pa, umetnika treba gledati spreda... ko gleda umetnika odostrag! SVEKOLKIN A zar si ti, Mićo, postavši umetnik, prestao da budeš čovek? Ili nameravaš da vučeš sa sobom u budućnost sav ovaj prtljag? Docnije, na svetlosti, biće te stid zbog svake mrlje. LADIGIN Znači, docnije neće biti umetnosti? SVEKOLKIN Docnije će ona zapljusnuti ulice, da ukrasi sam život. Sećam se, vraćao sam se jednom morem s nekog kongresa i odlučih da posetim Atinu... LADIGIN Trenutak, Pašo! (On pali svetlost na stubu i obilazi plato) Nema nikog... što ti to preda mnom izvodiš? I uopšte, slušao sam kako vešto s Aljoškom o nekakvoj barbiturnoj kiselini razgovaraš... SVEKOLKIN Postoji takva, to je veronal. Dakle? LADIGIN I potkrala mi se jedna sumnja. SVEKOLKIN Najzad, dosetljivi čoveče! LADIGIN (brzo) Reci... da nisi neki roñak onom naučniku, čuvenom Svekolkinu, koji je istupao na zasedanju i koji je u stručnoj komisiji za nagrade, a? SVEKOLKIN Nisi pogodio, Dmitrije Romanoviču. Ne... ja mu nisam roñak. LADIGIN Pa odakle si pokupio toliko znanje gusaru? SVEKOLKIN Pa vidiš... oni imaju blagajnika u institutu. Dakle, eto, njegova svastika je naša susetka iz iste ulice. Večeri su u nas duge, a žensko je brbljivo... Pa, slušamo je i ulazimo u stvari! LADIGIN (nepoverljivo) Nešto mnogo blagajnika poznaješ. SVEKOLKIN Čekaj... čini mi se naš mesec izlazi. Oni ustaju i ćute. Plavkasta svetlost prekriva prostor iza reke. Zatim se iz kuće čuju glasovi, buka, jurnjava. Iza ugla se pojavljuje uzrujana Paraša, a nešto kasnije i Vera Artemjevna PARAŠA Dmitrije Romanoviču, Dmitrije Romavoviču... jao, srce mi je stalo. LADIGIN Opet je neko tresnuo? PARAŠA (užurbano) Tek što smo je na kuku namestili... ja sam se još spremala da je trgnem, da vidim da li sigurno visi, a u to čujemo: Ladigina pominju... i to tako razgovetno. Najednom čisto kao da me vreo vetar prože... VERA ARTEMJEVNA Viči „ura", Mićo! Baš sad je radio objavio. I Aleksej je na četvrtom mestu. Ladigin nepoverljivo ćuti. Daj da te poljubim... SVEKOLKIN Dozvoli mi, prijatelju, da ti i ja čestitam. Hvala ti na tvom vaspitaniku. LADIGIN Eto to je ono što sam čekao. No, puštam te u život. Više, više svih leti, Aljoška! VERA ARTEMJEVNA I kako je čudno, Mićo: Kira je tu sedela. Čak se nije ni pomakla... Samo joj se lice najednom smračilo. Zar je mogućno da njoj nije prijatno? Toliki novac... PARAŠA Pa tad se, Vera Artemjevna, obamre od radosti. Sreća je to. Pred celim narodom kazali su čoveku hvala... Šta da donesem iz hladnjaka? VERA ARTEMJEVNA Sve čega ima u kući, sve na sto.

Paraša otrči. LADIGIN Svetlost!... Upalite svetlost u celoj kući... u garaži, podrumu, svuda. Al ću se napiti s tobom, Aljoška!... Treba ga dočekati nekako naročito. Čekajte, poći ću s vama. Svi su otišli, sem Svekolkina. Ispod obronka čuje se puckanje grana. Svekolkin prilazi ivici. Probijajući se kroz žbunje i jelke, penje se uzbrdicom Anuška. Nabasavši na oca, ona teško diše i najedanput, zabacivši glavu, srećno se smeje. SVEKOLKIN Oj, noge mokre, čarape pocepane... Otkuda ti takva, Anuška? Ona ne može da izusti ni slovce. Zar se sme tako trčati, kćeri. Srce ti lupa da iskoči. ANUŠKA (s naporom) Ja... ja sam sa stanice... novine sam donela. (Čuje se njeno učestano disanje) Jedva sam izmolila... slagala sam da sam njegova verenica. SVEKOLKIN Šta ima, Anuška, u tim novinama? ANUŠKA Evo... (Drmajući oca za lakat) Uzmi naočare... SVEKOLKIN Ja sam već pročitao u tvojim očima. U njima je sve odštampano. A ja sam mislio da si se ti negde skotrljala... ANUŠKA On već dolazi! Samo mu se nešto automobil pokvario. Ja sam ga prestigla kod mostića. Odjurila sam livadom pravo kroz žbunje. Trčim, trčim, pa pocupkujem... i opet trčim! Iz daljine se čuje zvuk automobilske sirene. U kući se povećava broj upaljenih sijalica. Sto se sa škripom pomera; čuje se Ladiginov nestrpljiv glas: „Idete li na štakama, šta li, ñavoli jedni!" ANUŠKA Sad će ući u kapiju. Hajde da ga sretnemo kod rečice! SVEKOLKIN To je nezgodno, Anuška. NJega druga mora dočekati. (Vodeći je prema klupi) Mi ćemo posedeti ovde. ANUŠKA (otevši se) Samo da im novine odnesem... SVEKOLKIN (zadržavši je) Svi već znaju, Anuška. Radio je to i bez tebe saopštio. Novine klize iz njenih ruku na zemlju. ANUŠKA A tamo dole je sad lepo. Seno miriše... i nekakve ptice ispod žbunova razgovaraju. Hajdemo! SVEKOLKIN Ne, ptice sada spavaju. To žabe ispod žbunja krekeću. Čemu si se obradovala kćeri? Anuška krije lice na njegovom ramenu. Nije ti ni otac, ni brat, nagradu dobio, već tuñi čika iz dalekog kraja... (Ispitivački) Zar mi imamo od toga neku korist? Ona ćuti. U to nastaje vesela buka, uzvici i pozdravi: dočekuju Alekseja na verandi. Čuje se: „Alekseju Ivanoviču, ura!.." „I meni, i meni dopustite da ga zagrlim..." a jače od svih Ladiginov bas: „Pa ti si Klod Bernar, ti si Klod Bernar, Aljoška!" ANUŠKA (tiho) Zar nije nezgodno što mi nismo tamo? SVEKOLKIN NJima sada nije do nas. Mi smo ovde strani ljudi. Sem toga, sutra odlazimo odavde. ANUŠKA Već... sutra? SVEKOLKIN Kod njih počinje svadbena nervoza, preseljavanje u novi stan... Samo bismo smetali. Ti ćeš zasad stanovati u internatu, ja sam se već dogovorio s direktorom. Sa verande dopire novi talas glasova i zveka čaša. ANUŠKA Nikad još nisam pila vino. Sigurno je gorko, je li? SVEKOLKIN Postoji i slatko vino. Buka se približuje. Oni idu ovamo. Priberi se... ti ništa ne znaš. Anuška poslušno klima glavom. Iza ugla se pojavljuje Aleksej sa šeširom zabačenim na potiljak, uzbuñen vinom i pozdravima; nešto dalje je Kira. Iza njih Paraša nosi

poslužavnik s napunjenim čašama, a ispred svih, baš kao da je ona povod celog ovog slavlja, korača Konstancija. KONSTANCIJA Mi ih tražimo, a oni ovde šapuću, pustinjaci. Kira, nalij i njima do vrha. ALEKSEJ Čestitajte mi. veliku radost, prijatelji! KIRA (držeći čašu) Da ispijemo svi do dna! SVEKOLKIN (primajući čašu) Ukoliko ga ne pokvare pohvale... Jednom reči, ponosim se što sam video vašu mladast, i želim da dočekam vašu punu zrelost. ALEKSEJ Od govora ja sam već pobegao iz instituta. (Anuški) Kao što vidite, ima ponekad galame i u našem dosadnom poslu. Anuška vešto glumi nerazumevanje. KIRA Čestitajte mu, Anuška. Dobio je veliku nagradu. ANUŠKA O... vi ste se, bez sumnje, obradovali? ALEKSEJ Veoma, Anuška. Te pare dobro će mi doći. ANUŠKA Koliko li ćete lepih stvari sad moći da kupite... ogledala, lustere. Samo ćilime ne kupujte, jede ih moljac. Aleksej netremice gleda Anušku, prevaren njenim detinjastim oduševljenjem. Čak ćete moći da kupite i veliku kuću s teškom kapijom i psom na lancu... A njegov lavež čuće ceo svet! KONSTANCIJA (zapovednički) No, za letnjikovac možda neće biti dovoljno. Letnjikovac ćemo ostaviti za sledeći put. Namršteno, čak se i ne kucnuvši s Anuškom, Aleksej hoće da ostavi čašu na poslužavnik, i u to sreta Parašin pogled. ALEKSEJ A vi mi čak niste ni čestitali, Paraša. Poželite mi nešto za šta ne treba žaliti vina. PARAŠA Oh, da samo ne ispustim posluženje! (Prebacujući poslužavnik u levu ruku, ona desnom uzima čašu. Veoma prosto) Radite, Alekseju Ivanoviču, tako da ljudima bude još lepše živeti na svetu. Aleksej zahvalno stiska zglavak Parašine ruke. LADIGIN (sa prozora) Pavle, doñi da nam pomogneš. I ne puštajte Alekseja dok sve ne bude ureñeno! Svekolkin odlazi, odnoseći Anuškine novine. Anuška neodlučno polazi za njim. ALEKSEJ Anuška, kuda? Vi nam ne smetate, Anuška! KIRA Vratite je! Ona se snebiva, sirota. Aleksej stiže Anušku tek iza ugla. U to se Konstancija približi kćeri. KONSTANCIJA (tiho) Sad se drži, draga. Počinje tvoj ispit. Pogled mu je tako trijumfalan! KIRA To neće biti. KONSTANCIJA Videćeš sama. Ali, ma šta on da kaže, ti ćuti. Ja ću ga sama naučiti pameti. Aleksej se vraća vodeći Anušku za ruku. ALEKSEJ ...i uopšte ne mogu nikako da uhvatim šta se to kod vas promenilo od jučerašnjeg dana. Postali ste sasvim druga osoba. ANUŠKA Sigurno sam pospana? Dremala sam u ljuljašci kad ste vi stigli. ALEKSEJ A zar niste protrčali malopre ispred automobila? Ja sam se čak zaustavio kod mostića i vikao za vama kad ste skrenuli. ANUŠKA (podsmešljivo) Vi valjda mislite da sam ja pred vas na put istrčala? ALEKSEJ Ne, zašto biste. Ali ja sam jasno video kako je bela haljina promakla i nestala ispred farova. I zaključio sam...

KONSTANCIJA Ovde ima i drugih u svetlim haljinama! Na te reči pogledi svih se nehotično upućuju Kiri. KIRA (zbunjeno) Ali ja sam za sve vreme bila kod kuće. Veročka može da potvrdi... KONSTANCIJA Nema tu nikakve sramote što si potrčala vereniku u susret. Svaka bi na tvom mestu postupila isto tako.Udaljivši se od Anuške, koja ostaje u senci drveta, Aleksej ćutke poljubi vereničinu ruku i spušta se u šezlong. Ispričajte mi, dragi prijatelju, ako to nije tajna... kako je počelo vaše otkriće. Zavalivši se na naslon, Aleksej zatvara oči. KIRA (tiho) Da vam donesem jastuk, Alekseju? ALEKSEJ Hvala, i ovako mi je dobro. (Uhvativši njenu ruku, on je više ne ispušta iz svoje) U južnom primorju živi jedan gadan moskit koji širi groznicu. Zove se flebotomus. KONSTANCIJA (namignuvši kćeri) Čuješ li, Kira? Flebotomus. ALEKSEJ Dugo smo ga tražili u plavnim nizinama, lovili njegove srodnike, i hiljade ovih životinja stucali u avanima. Ali sam zlikovac, ovaj mrki dvokrilni komarac, i dalje je obarao ribare, izbacivao iz stroja mornare i zujao nam iznad ušiju. (Zanoseći se ovim improviziranim predavanjem) A postoji u nas jedna naučna postavka, takozvana Kohova trijada... On otvara oči i vidi kako Konstancija slatko i loše prikriveno zeva. KONSTANCIJA (zbunjeno gladeći usne) Kakav gad! Flebotomus... Spremna sam da ga probodem prvim što mi doñe do ruku! ALEKSEJ (najednom postavši hladan) Jednom reči, to je dugačka priča. Sutra ću vam potražiti moj članak, i sve će vam postati jasno. (Sad samo Kiri) Kako je to divna stvar, zatišje posle završenog rada! KONSTANCIJA Ali sme li se čovek tako iznuravati... pred samom svadbom, dečače moj! KIRA (uzdržano) Mama, pusti da slušamo noć. KONSTANCIJA Slušaćete noć kasnije, a sad treba rešiti kuda da otputujete posle svadbe. U svoje vreme pristojni ljudi putovali su u inostranstvo. Gazda, kod koga je Kirin otac služio, uvek je posle svadbe putovao u inostranstvo. Oni su tamo posmatrali prirodu, oporavljali su se, razmišljali... Naravno, sada to otpada. U poreñenju sa sadašnjim inostranstvom, čak i groblje izgleda kao banja. KIRA Trebalo bi, mama, da pomogneš Veri u spremanju. KONSTANCIJA Ja znam, ti obožavaš more. To je lepo, naravno, da se nastanite u osamljenoj kućici pored morskih talasa... Ali ipak vam savetujem dugu šetnju parobrodom. (Sanjalački) Zamislite: veče, a točkovi udaraju po vodi boje ametista, i obuzima vas želja da maštate o nečem neostvarljivom... Sem toga, uvek sveža hranljiva riba. Volite li ribu, Alekseju? ALEKSEJ Na reci najviše volim tišinu. Volim kad se ćuti. KONSTANCIJA Imamo isti ukus, prijatelju! ALEKSEJ (ljuteći se) Hteo sam da kažem da ćemo teško otputovati kuda posle svadbe. Imam mnogo hitnih poslova, i sigurno ću biti veoma zauzet ovih... sledećih trideset godina. KONSTANCIJA Ja i Kira možemo otputovati zajedno, a vi nas stignite kasnije. KIRA Mama... Aleksej želi da se odmori. KONSTANCIJA Bože, a o čemu a govorim? Imajte u vidu, kad dobijete u ruke tu svotu, neću vam dozvoliti da je rasipate. O, svi zaljubljeni troše nemilice. (S uzdahom) Ja ću se za nju sama pobrinuti... Potrebno je da ona traje što je mogućno duže... da proživimo mesec, dva, čak i pola godine, a da ništa, ništa ne radimo, već samo da se odmaramo!

Videći kako se naglo menja Aleksejevo raspoloženje, Kira čini odlučan pokušaj da spreči skandal koji je na pomolu. KIRA Meni je hladno. (Ustavši) Hajdemo u kuću, Alekseju. ALEKSEJ Izvinite, nisam se setio ranije... (Svojim kaputom ogrće Kirina ramena i pažljivo ali uporno vraća je na njeno mesto) Ostanite još malo. Izgleda mi da je vaša majka nepravilno protumačila moju radost. (Konstanciji) Neće biti potrebno da navaljujete na sebe to breme. Ja sam već našao namenu za tu... nepredviñenu svotu. Taj novac nije više kod mene. Opšte meškoljenje. Konstancija pobedonosno pogleda kćer. KONSTANCIJA Jesi li čula? On više nema taj novac! KIRA (osmehnuvši se s naporom) Kud ste ga deli? Da ga niste bacili u vodu? ALEKSEJ Ne, ali se može smatrati da sam ga već potrošio. Jutros. KONSTANCIJA (pritvorno pljesnuvši rukama) Kira, on se odrekao nagrade... Pre nego što se i oženio, on te je upropastio, taj mladi čovek! ALEKSEJ Ja se nisam odrekao nagrade. KONSTANCIJA Vi ste je izgubili? Ali, gde, gde? Ja ću se odvesti tamo, poći ću pešice... Donesi mi ogrtač, Kira. Zbunjen otrovnom Konstancijinom ironijom, Aleksej ćuti u očekivanju. (Naglo menja ton) O, dosetila sam se... Aleksej Ivanovič kupio ti je svadbeni poklon, kod njega je u džepu. (Nežno) Ne mučite nas, pokažite nam ga najzad! KIRA Ne čini ludosti, mama. Neka nam on sam objasni... svoju šalu. ALEKSEJ Nisam se šalio, Kira, U životu mi je potrebno samo dao što je neophodno za rad. A, sem rada, ja nemam ništa na svetu. KONSTANCIJA Sem rada imaćete još i ženu. ALEKSEJ Ja mislim da mojoj ženi, kao i meni, neće biti potrebni... (Pogledavši iskosa Anušku) ni zamkovi sa psima na lancu, ni stvari... kojima je mesto u muzejima. KONSTANCIJA Vreme je da se okanete tih starih navika, Alekseju Ivanoviču. Hvala bogu, mi, ma da smo slaba bića, takoñe imamo pravo glasa. Mi, žene, borbom smo izvojevale to pravo. Vaša žena će sama kazati šta joj je potrebno. Ćutanje. Vera Artemjevna dolazi da zove Alekseja. VERA ARTEMJEVNA E pa kod njih je skoro sve gotovo. Obojica su se vrlo smešno udesili. (Prelazeći pogledom preko svih) Mića je tamo napravio čitavo vilinsko carstvo. Niko je čak i ne pogleda. ALEKSEJ Plaši me vaše ćutanje, Kira. KIRA (zbunjeno) Oprostite, Alekseju... ja nikako ne mogu da razumem šta se upravo ovde dogaña? Anuška stupa korak napred. Vera Artemjevna je iz predostrožnosti zadržava za rame. KONSTANCIJA (izazivački) Kako ti to ne razumeš, Kira? Aleksej Ivanovič čak i izboru verenice pristupa naučno. (Glas je izdaje) On baca pod sto novčanicu od tri rublje i gleda kroz pukotinu da li ćeš je kradom smotati... ANUŠKA (Veri Artemjevnoj) Zaustavite je, ona će ih posvañati! KONSTANCIJA (strogo) Deca ćute kad stariji govore... (Kiri) A kad ti pružiš ruku za tom novčanicom, on će te po ruci lupiti. ANUŠKA (poleti prema Konstanciji) Kako vas nije sramota... stara ženo! Aleksej Ladigin je dobar, dobar... On je bolji od svih, bolji od svih nas! KONSTANCIJA Potpuno se slažem, devojko. Ali naučite se da krijete svoje želje. Vi biste sami rado pošli za tog slavnog mladog čoveka? Zabuna. Svi menjaju mesta. Aleksej se uspravlja i dobiva strog izraz. Anuška posrne kao

od udarca. ANUŠKA (zagrcnuvši se od bola) Pakosna, najpakosnija ženo na svetu! Gledajte kako joj je lice staro, iživelo, crno... VERA ARTEMJEVNA Anuška! (Dohvativši nečiju čašu sa stola) Uzmite, popijte gutljaj... Ta popijte malčice! Čaša se prospe. Anuška ne vidi nikog sem Konstancije. ANUŠKA Crni ljudi, dajte nam da živimo. Odlazite, odlazite!... VERA ARTEMJEVNA Smirite se, Anuška, smirite se. I ja i Mića, i Paraša, svi vas volimo u ovoj kući. (Alekseju) Dajte joj nešto da popije... Ona sva drhti... ANUŠKA (već tiše) Kako je nije sramota da živi meñu nama. Ćutanje, popci cvrče. U ogromnom turbanu od kadifenog čaršava, svečano i u krajnje nezgodnom trenutku, pojavljuje se na prozoru Ladigin. LADIGIN (udarivši u bakarni sud, prema motivu Varjaškog Gosta) Na zapovest vezira, sunca pravednosti, nareñeno je da se dovede Aljoška... VERA ARTEMJEVNA (mirnim glasom) Odlazi, Mićo. I ugasi svetlost. Što ste tamo udesili iluminaciju kad tome nije vreme. LADIGIN (s osećanjem krivca skida turban s glave) Vino će se ukiseliti, razumeš li, a muve šetaju po zakusci. VERA ARTEMJEVNA Idi. I ne puštaj ovamo njenog oca. Ladigin brzo spušta zastor. Konstancija šumno pije za stolom; tog trenutka njoj je malne tesno na sceni. U kući se postepeno gase svetiljke, sad ovde, sad onde. KONSTANCIJA Biće potrebno da biraš izmeñu svojih gostiju, Veročka! VERA ARTEMJEVNA (milujući Anuškinu glavu koja joj klonulo počiva na ramenu) Dobro, teto Konstancija. KONSTANCIJA I to već sutra, prijatelju moj! (Alekseju) Ako niste smatrali za potrebno da uzmete u zaštitu majku svoje verenice, možda ćete joj bar objasniti svoju gadnu šalu? ALEKSEJ Nisam očekivao da će vas toliko ogorčiti moj postupak. KONSTANCIJA (kćeri) Jesi li čula? On je već postao svestan svog postupka. (Alekseju) Još, Alekseju Ivanoviču, još malo preturajte po svojoj duši. Možda će se tamo naći i neka čovečanska reč! Naizmenice gledajući svakog posebice, dok ga niko ne posmatra, Aleksej nastoji da odgonetne ovo što se dogaña. KIRA Dozvoli mi, mama, da sad ja nešto kažem. Ona ustaje. Aleksejev kaput pada s njenih ramena na zemlju. Veru Artemjevnu plaši pretstojeći rasplet. VERA ARTEMJEVNA Bleda si, Kira. Bilo bi bolje da se taj razgovor odloži za sutra... U daljini se čuje automobilska sirena. Uzgred rečeno, neko nam dolazi. KIRA Stići ćemo da završimo, Veročka. (Alekseju) Ja sam znala... još juče sam doznala šta ste vi namislili sa mnom. Noćas sam pretresla u pameti hiljadu pretpostavki o tome kakav ćete oblik dati svome opitu. I mislnla sam: zar mu je malo Lilijane, nego hoće i na meni da izučava mračne ljudske bolesti... (Skoro mirno) Recite, je li i ona vikala kao ja, gledala vam u oči, molila za milost, kada ste na njoj izvodili... ono? VERA ARTEMJEVNA Kira! Ne žuri se da kažeš poslednju reč, Kira. KIRA Da, mi smo požurili... I mene je već prošla volja. Ja ne umem, i nije mi potrebno da budem vaša žena, Alekseju Ladigine. (Tiho) Ja sam se umorila, Alekseju. Ona polako odlazi. Konstancija polazi za njom. Ne idi za mnom, mama. KONSTANCIJA Samo drveno strašilo može da te ostavi u takvom trenutku. VERA ARTEMJEVNA (brzo Alekseju) Stignite je, objasnite joj da ste se šalili.

ALEKSEJ (još ne shvatajući) Kira, vratite se, Kira! KONSTANCIJA (preprečivši mu put) Kasno, Alekseju Ivanoviču. Zar mislite da ruža, kad je preseku ašovom u korenu, odlazi u sanatorijum da pije vaše majmunske lekove? Ona vene i umire, mladi čoveče! Ona se pobedonosno udaljava za ćerkom. Aleksej ostaje sam na obronku. PARAŠA (sa prozora, tiho) Gosti dolaze, Vera Artemjevna! Već su na skeli. Kako bi bilo da se napravimo da smo već legli? VERA ARTEMJEVNA Sve je u redu, Paraša. Neka ih Mića dočeka. Paraša nestaje. Vera Artemjevna podiže za podbradak Anuškinu glavu. Da li još uvek boli, Anuška? ANUŠKA Zarašće!.. Kakvu divnu noć su pokvarili. VERA ARTEMJEVNA Svaki drži svoju sreću u rukama. I ne treba je ispuštati na zemlju; drugi će je podići. (Ona ide s njom prema klupi) Slušajte vi, drveno strašilo... dajte nam vaš kaput. Aleksej prilazi, rasejan, vukući kaput za sobom. Dakle, vi ste ipak rešili da pogledate vino prema. svetlosti. Ne žalite, Alekseju. Vama je potrebna druga žena, onakva kao u Virhova, Pastera, žena prijatelj, žena pomoćnik. (Pokrivajući kaputom Anuškina ramena) A ako je u vino upala muva, treba ga prosuti i naliti drugo! Svetlost farova, probivši se kroz žbunje, prelazi naglo preko platoa. Sedite ovde, a ja ću poći gostima u susret. Zbacivši kaput kao da je on peče, Anuška se podiže za njom. Vera Artemjevna odlazi. A zašto vi, Anuška? ANUŠKA Da pakujem stvari. Kad sam već napravila skandal, treba da otputujem. VERA ARTEMJEVNA Nikud vi nećete otputovati dok ne otputuju drugi. Imamo dosta mesta. ANUŠKA Ja neću. VERA ARTEMJEVNA Ali vi čak i ne znate šta nameravam da vam kažem. ANUŠKA Svejedno, neću... I ne umejući da sakrije nehotičnu radost, ona uteče. Ladigin, koji se pojavio iza ugla, jedva uspeva da se skloni. Vera Artemjevna odlazi. LADIGIN (Alekseju) Tamo su banuli oni iz instituta, da ti čestitaju. Hoćeš li doći? ALEKSEJ Maločas sam pobegao od njih. (S osmehom) Toliko sam žurio svojoj verenici. Šta se to dogodilo, Veročka? VERA ARTEMJEVNA Oni su zaključili da je to iskušavanje. ALEKSEJ Kome to dugujem... ko je priredio sve to? VERA ARTEMJEVNA Vi sami! Ali to se moglo učiniti neprimetno, a vi ste hteli neposredno i pred svima. ALEKSEJ Ali ja sam stvarno potrošio taj novac. LADIGIN (uvreñeno) No, Alekseju... Vera i ja ne nameravamo da tražimo od tebe zajam! (Uzgred ženi) Idi sada gostima, nezgodno je. Vera Artemjevna odlazi. ALEKSEJ Meni je bilo potrebno da potrošim taj novac u svom institutu. Da li sam imao na to prava, čika Mićo? LADIGIN Ali ti znaš kako se vlada odnosi prema tvome radu. Ako ti je potrebno, zamoli, daće ti. Pa to je državni posao! ALEKSEJ (već ljutito) Ali vlada ima sad mnogo drugih rashoda... zar ti se ne čini? Svekolkin i njegova kći pojavljuju se na kraju platoa. Idem, idem! Izvini za pouku, ali... ni ñavola nećemo napraviti ako državni poslovi ne postanu naši lični poslovi. Eh, usnuli moj čikice! (Prijateljski lupnuvši strica po ramenu, on žurno odlazi) SVEKOLKIN (Ladiginu) Poñi i ti, gosti traže domaćina. Ladigin odlazi s osećanjem

krivca. Kuda me to vučeš, kćeri... sa samrg veselja? ANUŠKA Stani ovde. No... pogledaj me dobro. SVEKOLKIN Pogledao sam. Pa? ANUŠKA Pogledaj još, još... (S nadom) Reci, jesam li smešna? Nespretna, je l da? SVEKOLKIN To je zbog mladosti, Anuška. Na žalost, to prolazi. ANUŠKA A znaš li... ja bih rekla da ni ona nije baš toliko lepa. Ima samo lepe oči. Pa ni kosa joj nije baš ružna... SVEKOLKIN Ne, Anuška. Ona je veoma lepa. Savladaj svoje srce. (Videći njenu žalost, on hita da je pomiluje) I kosa joj je vrlo lepa. Ali tvoja je mekša! ANUŠKA (zasmejavši se najednom) Sećaš li se, Dmitrije Romanovič je pevao pre tri dana: „LJudi ginu za metal." (Poverljivo) Aleksej Ivaiovič načinio se... no, radi iskušavanja!... da je, tobož, potrošio taj novac. A njima je bilo krivo, počele su da viču na njega. Pa ja bih pošla da perem mantile u njegovom institutu, samo da bih mogla uz njega da učim, učim... (Trgnuvši se) Naravno, ako bi mi se on bar malčice svideo! SVEKOLKIN Jesu li obe vikale na njega? ANUŠKA Ne, samo stara... Ona je, kao kopriva, peckala i gledala da postigne svoje: oni su se razišli. Ne, on je ne voli, ne voli, ne voli. SVEKOLKIN On nju mnogo voli, Anuška. I ti to znaš bolje od svih. ANUŠKA Ali zar se može na taj način iskušavati voljena? SVEKOLKIN A ako je on nije iskušavao, nego je stvarno kupio... recimo, materijal koji mu je neophodan za rad. A njoj se zbog nečeg učinilo da je on neistinu kazao. Nije razumela, uvredila se... možda? Vidiš kako se sve prosto odgonetne. ANUŠKA Svejedno, poslednja reč je pala. SVEKOLKIN No, u tim se stvarima iza svake poslednje uvek nañe mestašce i za sasvim poslednju. (Oprezno) Zar je ti ne bi sad potražila i objasnila joj njenu grešku? Anuška nesigurno zavrti glavom. A kad bi ti, recimo, našla sreću na putu. Veliku, blistavu... i tuñu. Da li bi je ponela sa sobom! da je zakopaš pod prag... ili bi krišom stala da je premeravaš na sebi? Ne, ti bi do jutra hodala, i pitala bi čak i šumske zverčice: da li niste vi, male, rundave, da li niste vi izgubile svoju sreću? Anuška pokušava prstima da rashladi svoje zažarene obraze. Idi, odnesi joj ono što si našla, Ana. Anuška pokorno polazi, i na putu se malaksalo oslanja na drvo. ANUŠKA Ne mogu... ne umem da se pretvaram. SVEKOLKIN Gle, sramote! Izdaje je snaga već kod prve uloge. (Prišavši bliže) A kako ćeš glumiti na pravoj pozornici. Odenuće te u tuñe haljine, daće ti tuñe ime, tuñi bol će usaditi u tvoje maleno srce... I hiljade veoma strogih, važnim poslovima zauzetih ljudi, sudiće ti za tuñe postupke... a? ANUŠKA (jedva čujno) Odvedi me odavde, tatice... Odmah! SVEKOLKIN Gde ćemo sad pred noć? Pa i kartu sam sebi tek za sutra naručio. Dobro, poći ću sam da potražim tvoju srećnu suparnicu! Ne vidi se gde su se razišli, jer mesec je već zašao i noć je ponovo zavladala. Samo fenjer škilji gore, ljuljan povetarcem i senke grana njišu se po zemlji. Preko scene prelazi Kira; ona se nalazi na sredini, kada se Vera Artemjevna, razgrnuvši zavesu, zagleda u tminu. VERA ARTEMJEVNA To si ti, Kira?... Paraša je pošla u ledenicu, nema je. KIRA Nisam je videla! (Zažmirivši od svetlosti) Niko me nije tražio? VERA ARTEMJEVNA Čini mi se, nije. Aleksej se uveliko veseli ogostima. Doći, razonodićeš se malo.

Eksplozija tuñeg smeha dopire iz sobe, i zavesa na prozoru se spušta. Zatim se čuje Konstancijino iznemoglo disanje, i potom se ona sama pojavljuje iza drveća. KONSTANCIJA Nemam snage da jurim za tobom po jarugama. Ne beži, ja neću više. Ako ti je i sad drag taj mili dečak, ja ću zauvek zaćutati. Kira prelazi na klupu. (Sledi je) Vidiš, ja ćutim. I još mogu da ćutim. Makar do jutra. Izvoli. Tišina, samo se čuju noćni zvuci, kao miševi u praznoj kotarici. Ja bih samo htela da kažem da je ono, glumac, umetnik... u njemu je dar božji, a ovo je, običan čovek. Ne ljutim se: deca nikad ne cene naše brige. KIRA Brige! (Gorko) Da nije tebe, ja bih sad bila hemičar negde u fabrici, jela bih svoj crni hleb, družila bih se s ljudima kojima izdaleka zavidim. Ti, ti si me naterala da ostavim školu, udala si me za nitkova, od koga sam noću pobegla u onome u čemu sam se zatekla... Sad me licitiraš za starijeg Ladigina, jer mu zlato teče iz grla, i kolica sa osam cilindara stoje pred njegovim vratima. KONSTANCIJA (svečano) Ja sam tražila sreću za tebe. Ti je ne želiš. Neka. Kao i ranije skapavaćeš nad prevodima svojih hemijskih rasprava i glačaćeš svake noći svoju jedinu haljinu. (Povukavši je za rukav) To ti je poslednja, ohola devojko? KIRA Ne diraj me, ne diraj! KONSTANCIJA Meni ništa ne treba od tebe: ni hleba, ni para, ni krpa. Ja ću se vratiti u svoju rupu. Ja sam majka kojoj ostaje samo da plače... No, ja te volim, ne ubij me zbog toga! One nisu čule kad im je s leña, ustavši iz šezlonga, prišao Svekolkin SVEKOLKIN (u samo uvo) Treba umeti voleti svoju decu... madam! Uhvativši se za srce, Konstancija ustukne. Kira pokriva lice rukama. KONSTANCIJA (nastojeći da se pribere) Zar se sme tako! Pa tako se ubija na mestu... SVEKOLKIN Ja sam ovde starački zadremao. Zatim sam čuo da nečije kosti pucaju. Izišao sam da pogledam koga to rastržu u mraku. KONSTANCIJA Divite se šta je od nje načinio onaj dečko. SVEKOLKIN Ne, on tako ne može da uradi. Tu se vidi stara, iskusna ruka. (Pozvavši je ustranu, i sasvim korektno) Neću da vam laskam, ali vi imate neosporne sposobnosti u tom poslu. Ako ih i dalje budete razvijali, možete daleko doterati. Čak i do Kolime, madam. No, vi ste se toliko trudili danas da sad možete predahnuti. KONSTANCIJA (zagledajući) Kira, zar nećeš da poñeš sa svojom mamicom ? SVEKOLKIN (s prikrivenim sarkazmom) Ono što nije uspela sada, kazaće vam sutra. Konstancija se gubi u mraku. Niste otišli sa njom, znači hteli ste da ostanete sa mnom... ili, prosto nemate kud da odete, Kira? Ćutanje. U toku ovih dana nismo ni reči izmenili. A sutra putujem. Kroz pet minuta, pak, pozvaće me gostima. Ipak, pet minuta je mnogo. Za to vreme mogu čoveka izvući iz vode... Zar ne? Ćutanje. Da vam ne bi bilo dosadno sa mnom, otkriću vam jednu tajnu. (Razgovetno) Niko vam nije priredio to ponižavajuće iskušavanje. On je stvarno potrošio taj novac. Kira s nadom podiže glavu. Vama je neshvatljivo kako je to mogućno, još ne dobiti, a potrošiti. A ako taj materijal za rad nije mogao da nabavi kod nas... mogao je poslati molbu da mu se dozvoli kupovina u inostranstvu... Je l tako? Video sam jutros i samu molbu. Veoma su mu potrebni majmuni... Šta ste rekli? KIRA (premišlja) Tokom svih ovih dana ta me Lilijana u stopu prati. SVEKOLKIN I to je sve. (Sasvim prosto) Ako vam ništa nije potrebno od mene, onda idite. Postaje sveže...

KIRA (ustavši) Hvala vam... dobri čoveče. Ona odlazi. Svekolkin je ne zadržava. Ali je nekakva sila najedanput vraća Svekolkinu. Ona se bojažljivo spušta pored njega, i celo njeno biće obuzima ona ista bespomoćnost kao i Anušku prilikom nedavnog razgovora s ocem. SVEKOLKIN Eto, vratili smo se... znači, još nešto boli?... Šta? Ćutanje. Dobro je biti gord pred neprijateljem, a ja sam prijatelj svih onih koje voli Aleksej Ivanovič. (U samo srce) Ta, ne taji ništa od mene, kćeri! I tada, prvi put u životu, Kira neutešno plače, spustivši glavu na ruke položene na sto. Divan je mirni očinski autoritet kojim Svekolkin odvaja Kirine ruke od lica. Oh, sasvim kao malecna... svi prstići mokri, samo vedro da podmetnem! No, kaži mi svoj jad, kćeri! KIRA (ne usuñujući se da podigne oči) Ne mogu... boli me... SVEKOLKIN Potrebno je da sama svojoj bolesti daš ime. Znači, rana je u samom srcu. Čim su viknuli iskušavanje, a ono se odmah steglo, zar mene! KIRA Sama sam... sama sam tražila taj lepi, neobični život. SVEKOLKIN Odmah sam shvatio da to ne potiče samo od starice. Koga to danas silom udaju? A neobično ne živi, ono umire, kao i svaka nakaznost. Samo je najprostije večno. Drukčija lepota nadire u svet, i ako joj sutra ne otvore vrata, ona će provaliti zidove! Paraša dolazi prema njima iz kuće. Iziñite što pre iz čudesnih zamkova vaše neobične mame i doñite pod obično sunce običnog proleća. Aleksej Ivanovič će vam pričati o tome bolje nego ja. On je mlañi... PARAŠA Pavle Sergejeviču, gosti se mnogo ljute na vas. (Ona skuplja posuñe sa stola) SVEKOLKIN (Kiri) Kasnije ćemo još govoriti. (Paraši) Dajte, i ja ću uzgred poneti nešto. Natovarivši se posuñem, on prvi odlazi. Paraša prilazi Kiri. PARAŠA (tiho) Trebalo bi da odete Alekseju Ivanoviču... on tamo sedi kao mrtvac... posred gozbe. Ona gasi svetlost na stubu i odlazi. Mrak, kao u početku čnna. Kira prilazi prozoru. Spolja, razmaknuvši zavesu i krijući se u senci, ona sluša završetak zdravice, koju zvonkom dečačkom strašću izgovara jedna gošća. Glas. ...veselo," pametno i vatreno, kako to ume Aleksej Ladigin Zdravo, vetre, silni vetre, povoljni vetre svetske istorije! Nosi naše široko crveno jedro ka večnim viscnama ljudske sreće. Za herojsku običnost! Završetak zaglušuju aplauz i glasovi. Kira pušta zavesu i sve se stišava.. Najednom prohuji jak talas noćnog vetra. KIRA (u tami) Hoću s vama, Alekseju Ladigine! Zavesa ČETVRTI ČIN Bočna soba s omanjom zastakljenom terasom, koja je gore i dole opervažena kvadratima obojenog stakla; samo ti kvadratići unose živost u hladoviti tamnozeleni kolorit prostorije. Terasa ima eliptičan oblik, sa izlazom levo, u Srezovu šumicu. Kroz okomito spuštene grane vide se u daljini redovi malih jelki. I ovde postoji izlaz u baštu. Iznad divana, na kome leži malo ukošena, već kaiševima stegnuta posteljina Svekolkinih, visi

još u istoj navlaci slika, koja je najzad ovde našla svoje utočište. Ukoso ispod nje nalazi se telefon. Smestivši se uz krajičak stočića, na kome stoji niska staklena vaza s poljskim cvećem, Anuška s ñačkom marljivošću završava pisanje svoje poslanice. Pored nje su tragovi njenog vežbanja, gomila iscepane hartije. Rominja kišica. Primiče se veče. ANUŠKA (spustivši pero) Dakle, šta je to kod mene ispalo? (Čita, slušajući pažljivo pojedine reči) „Zbogom, Alekseju Ladigine! Imaćete najlepšu ženu na svetu. Pričajte joj o ljudskoj sreći koja se, kao ptica, nikad ne odmara. I ne treba joj postavljati zamku: kome je ona potrebna sa slomljenim krilom!... Htela sam lično da razgovaram s Kirom, ali neću stići, jer danas odlazim s tatom iz ove kuće. Hoću da imate i najbolju ženu na svetu. Ali vi ste se mnogo prevarili ako ste zaključili da vas ja malčice volim. Vi ste mi se dopadali samo izvesno vreme, prošle godine, kao istaknut naučni radnik. Utoliko pre što sam ja, ma da nisam grbava, skoro sasvim rošava. A. S." (Cokne jezikom, sa žaljenjem) Ne valja. Odmah će se setiti da sam to ja. Nije potreban potpis. Zvoni telefon. Trenutak, samo da precrtam... Precrtava potpis. Telefon ponovo zvoni. Ona uzima slušalicu. Alo, ko je tamo? (NJen glas se menja) Oh, nisam vas odmah poznala, Alekseju Ivanoviču. Ne, ništa slično, raspoložena sam. Samo kod nas pada kiša. Kod vas ne? Može... sad ću pozvati. Sakrivši pismo, ona otvara vrata i ustukne. Iza vrata stoji Kira, zbunjena, ne može se poznati od juče. KIRA (nesigurno) Mene? ANUŠKA Uzimajte brže. (Obema rukama joj pruža slušalicu, kao neku osobito nežnu stvar) On izdaleka... Nemojte ispustiti, inače će se u centrali prekinuti veza. Pitajte uzgred je li tata već nabavio kartu za sebe? KIRA (u telefon) Da... da?... Daa... Anuška iskosa posmatra kako se istovremeno sa promenom Kirinog glasa menja i izraz njenog lica. Ja već sve znam. Ne, drugi... Milo mi je što onih para više nema! Naravno. (Prigušujući glas) Reći ću posle. ANUŠKA Da odem? KIRA (zadrži je, uhvativši je za rukav) Čekaću. Oh pazite... nemojte da se prevrnete! (Već spustivši slušalicu, kao da on još može da je čuje) Brže!... (Anuški, posle kratke pauze) Vaš otac je već kupio sebi kartu. ANUŠKA Šta vam je još rekao? KIRA Rekao... da će voziti automobil brzinom vetra. ANUŠKA (s divljenjem) Vetra!... Znači, sve je dovedeno u red, je l' te? Što se ne radujete... no? (Ona je silom okreće po sobi) Brže, brže... Ah, čak mi se i u glavi zavrtelo. Zašto ste se zamislili, srećnice? KIRA Tako... zbog koječega. Vama je, zacelo, teško da se rastanete s ocem? Sinoć sam razgovarala snjim do pola noći. On je... dobar i pravičan čovek. ANUŠKA Moj tata nije loš, prilično redak tata. Samo je nešto malo oćelavio. KIRA Poći ću, Anuška. (Zastajući) Kako su vam sad čudne oči! ANUŠKA Pomislila sam... pa i ja ću nekog zavoleti... kasnije. Kakav li će on biti? Takav... kao tata, ili drukčiji? Idite. Kira se osvrne na nju s praga. Ostavši sama, Anuška vadi pismo. Kada dobijete ovo pismo, Alekseju Ladigine, ja ću biti daleko, daleko od vas. A nećete ga odmah dobiti. (Cepajući pismo napola) Ono će putovati vama dugo, dugo... I naša deca će već odrasti i ostareti... a ono će još putovati, putovati vama... Alekseju Ladigine. Ona ga cepa na sve sitnije komadiće sve dok ne uñe, ogrnuta venecijanskim šalom, Vera Artemjevna, s mužem. Anuška uspeva da stegne u pesnicu komadiće pisma.

VERA ARTEMJEVNA Niste zauzeti, Anuška? Mića i ja hteli smo da porazgovaramo s vama o jednoj stvari. Ladigin se spušta na divan. Vera Artemjevna uznemireno baca pogled na sliku iznad njegove glave. Samo, Mićo, premesti se odatle... ja se plašim. LADIGIN Kakva besmislica!... Ti si prosto postala sujeverna. Na tavanici, gde li, da sedim? VERA ARTEMJEVNA Gde god hoćeš. Ja te molim. Ona će pasti! Slegnuvši ramenima, Ladigin se premesti. Sutra imate ispit u pozorišnoj akademiji. Naš stan se nalazi sasvim blizu. A Mića stalno traži da učini neku uslugu vašem ocu... Iz bašte dolazi Svekolkin, u mokrom ogrtaču. Zaustavivšn se na pragu, on daje znak da se pretvaraju kao da ga ne primećuju. Anuška ga ne vidi. Jednom reči, mi vas pozivamo da za sve to vreme stanujete... kod nas. ANUŠKA Kod vas? (Namah obuzda svoju radost) Ne, hvala. To mi nije zgodno. VERA ARTEMJEVNA Ali vi nas niukoliko nećete stisniti. Kod nas je uvek neko u gostima. Razmislite, nemojte žuriti... Anuška odmahuje glavom u znak odbijanja. LADIGIN Baš je čudna! Sama je težila pozorištu, a ovde treba samo preći preko ulice. ANUŠKA Ja sam se već predomislila, neću u pozorišnu akademiju. Tačno ste onda rekli: nemam uslova, ni glas mi je... kao u lutke. A ni sama neću. (Ugledavši oca) A, tata je došao! Ah, sav je pokisao... (Zagleda mu u oči) No, govori brzo... koliko si karata uzeo. Ti si pronicljiv, sve unapred znaš... SVEKOLKIN (skidajući ogrtač) Dve, Anuška, dve. (Ladigininu) Tačno, bolje je da samnom otputuje. Naš univerzitet nije lošiji od vašeg. Da, očigledno, i prijatelja se uželela. Kuća nekako uvek privlači, kao magnet. LADIGIN Znamo mi kakav je u nje tamo elektromagnet. Takav... veći od mene, sa smeñim očima. Pogodio?... Pogodio. VERA ARTEMJEVNA (zagledavši se u Anuškino zbunjeno lice) Da li vas stvarno neko tamo privlači? Onda vas nećemo nagovarati. Anuška srećno klima glavom u znak odgovora. Ko je taj srećnik čiji je glas dopro do vašeg srdašca? SVEKOLKIN Izdaj svoje tajne, kćeri. ANUŠKA No, onaj... jedan fudbaler. Pa, Jegorov! Baš je pre tri dana, na utakmici s Kijevom, igrao centra. (Ladiginu) Sedeli smo zajedno, a Jegorova niste primetili? Onaj razvijeni, u plavoj majici... Ah, čak se ni toga ne sećate, kako je u drugom poluvremenu oteo loptu i kao vihor stuštio se prema golu?" (Ocu) Tatice, ti čak nisi ni primetio Jegorova! SVEKOLKIN Kako da ih, čovek sve zapamti! Oni su tamo kao ñavoli jurili. LADIGIN Ne, čini mi se da se sećam. Jegorov, to je onaj dugajlija! Liči na kontrabas, i obrve mu se sastaju iznad nosa? ANUŠKA (ocu, uvreñeno) Zar Jegorov, kontrabas!... Smešni su, zar ne? Odmahnuvši rukom, Ladigin se vraća na divan, ispod slike. VERA ARTEMJEVNA (razočarano) Oh... žalimo, Anuška. Šta ćete da radite kad se budete vratili kući ? ANUŠKA Ima mnogo da se radi. Da se igra, zatim da se ide u bioskop. (Gledajući pesnicu u kojoj steže komadiće pisma) Samo više volim bioskop... A pored toga, nove igre kod nas još niko ne zna, uvek moram da igram kavaljera! Ladigini blagonaklono izmenjaju poglede. SVEKOLKIN Ništa, ona nam je još mala. VERA ARTEMJEVNA A kada ćete da učite, Anuška?

ANUŠKA Pa, naravno, u ostalo vreme učiću. LADIGIN (ženi) Eto vidiš. A ti si nameravala da je zatvoriš u naše staračko društvo. VERA ARTEMJEVNA Opet si seo na to mesto! Nešto te stalno tamo vuče, Mićka! Ladigin ćutke menja mesto. Šta ćemo, putujte, Anuška. Vi bolje znate. Preko scene prolazi u baštu Kira, žurno uvijajući glavu tankom maramom. Kuda si se to uputila po ovakvom vremenu, Kira? KIRA Trknuću do splava... Aleksej se vraća. VERA ARTEMJEVNA Sva ćeš pokisnuti. Bez prigovora, vrati se i uzmi ogrtač! Izričito te molim da čuvaš zdravlje. KIRA Ništa mi neće biti... Veročka, neću moći da stignem! VERA ARTEMJEVNA Uzmi bar ovo... Ona joj dobacuje svoj šal. Uhvativši ga u prolazu, Kira otrči. LADIGIN Ne smetaj joj. Možda bi ona baš htela malo da pokisne... radi njega. SVEKOLKIN Pa i kišica je topla, od nje rastu gljive. VERA ARTEMJEVNA Razboleće se pred samu svadbu... (Mužu) Kaži Paraši da joj odnese ogrtač. Ladigin odlazi. Čuje se kako po sobama zove Parašu. SVEKOLKIN (Veri Artemjevnoj) Ta imaće dobru ženu Aleksej Ivanovič! VERA ARTEMJEVNA Ja sam to uvek govorila... samo ako se ona unese u njegov rad i rastane se od svoje mamice. (Menja razgovor) I tako, niste uspeli da posetite institut? SVEKOLKIN Upravo odande dolazim. Aleksej Ivanovič mi je na rastanku sve pokazao. ANUŠKA Jesu li već odneli Lilijanu? SVEKOLKIN Ušli smo u njen prazan kavez, postojali... ANUŠKA Sigurno, tišina... Kada se čak i nešto najmanje odnosi iz kuće... ili iz srca, svejedno!... uvek zavlada tišina, zar ne? Privučena ovim, nimalo detinjastim glasom, Vera Artemjevna se ponovo zagleda u Anušku. SVEKOLKIN Uskoro će tamo opet biti bučno. Od mene su već tražili obaveštenja o sledećem radu Alekseja Ivanoviča. (Spustivši glas) Očigledno, vlada smatra da on nema potrebe da troši nagradu na majmune. Oni će biti najhitnije nabavljeni. On zaćuti. Načuljenih ušiju dolazi iz bašte Konstancija. Ona tobož nešto traži. VERA ARTEMJEVNA (sad ne radi Anuške) A vi, Anuška, ostanite da živite kod nas! ANUŠKA (glasno) Ima li smisla za nedelju dve?... VERA ARTEMJEVNA Ta ne, mi želimo da vi stalno kod nas živite. Da niste nešto izgubili, teto Konstancija? KONSTANCIJA (glasom uzdržane pretnje) Da, pakujem stvari, i izgubila sam svoju torbicu. VERA ARTEMJEVNA Kažite Paraši, ona će vam pomoći da nañete. KONSTANCIJA Hvala, prijateljice. (demonstrativno Svekolkinu) Čini mi se vi putujete sad? Napravite mi jedno mestašce u, svome automobilu! SVEKOLKIN Sa najvećim zadovoljstvom... (Pogledavši u sat) samo ako požurite. Nama je već vreme. KONSTANCIJA (kolebajući se) Ali ja moram daleko... SVEKOLKIN Dovešćemo vas na kraj sveta... čak i dalje, madam. KONSTANCIJA (veoma tragično) Veročka, mogu li da dobijem od tebe komad crna hleba, za put?

VERA ARTEMJEVNA Još jutros sam naredila da vam ispeku patku. Paraša kaže da je sve. gotovo. Frknuvši, Konstancija odlazi. SVEKOLKIN (kćeri) No, spremaj kofere! VERA ARTEMJEVNA (odlazeći) I vama sam, Anuška, takoñe nešto spremila za put. Ćutanje. Na očevo čuñenje, Anuška seda na dasku od prozora. ANUŠKA Još poslednji minut, tatice. Pa, zbogom ostajte svi. Stare breze, zbogom! Lepi divane, zbogom! I ti, mnogo namučena sliko... Pazi, ne padni! Gotovo, primi me na svoju nauku, tatice. Izabrala sam sebi put u životu. SVEKOLKIN Eto, postali smo odrasli. A koji je sad to Jegorov iskrsnuo? ANUŠKA Kakav Jegorov? Ah! Ne znam, izmislila sam. Mudrica je tvoja kći? SVEKOLKIN Mudrica ne mudrica, samo si previše napričala o sebi: te igranke, te bioskop, te fudbaler... ANUŠKA (lukavo) Želela sam da ti dokažem da bih ipak mogla biti glumica... A znaš li, kod nas je bolje i rečica je šira, i sneg bez čañi... Ona snažnim pokretom baci kroz prozor iscepano pismo. Lelujajući se lagano, komadići hartije padaju na zemlju. Vratiću se s predavanja, skuvaću ti ručak, a predveče ćemo opet ići zajedno na skijanje. Što ne doñe brže zima! (Najednom naglo skoči na pod) Dosta je, pogostili smo se kod velikog umetnika! (Izvadivši kofer ispod divana, ona počinje da slaže stvari) Ovo ovamo, a ovo?... Gledaj, haljina u kojoj sam htela izići na ispit, u pozorišnoj akademiji. Moja najmilija. Čuju se glasovi iz bašte. ALEKSEJEV GLAS Uzmite, zaboga, moj ogrtač. Kako je to glupo, trčati po kiši! KIRA (utrčavši, s praga) Ali pogledajte sami, dodirnite me, ja sam sasvim suva. Anuška podiže ramena i još hitrije trpa stvari u kufer. SVEKOLKIN Najmilija haljina zgužvaće ti se tako! ANUŠKA I onako ću morati da je glačam, ništa ne mari! Otac i kći i protiv svoje volje čuju razgovor iza sebe, iako je prigušen. ALEKSEJ Treba jednom da izgovorim te reči! KIRA Pričuvajte ih do večeras. Tako sam se bojala da vas izgubim, Alekseju. ALEKSEJ Kupio sam vam ruže... Poslednje, više ih nije bilo. (Izvadivši ih iz tašne, ispod knjiga, on duva na njih da bi se latice ispravile) Tu negde bila je i treća... nisam je valjda izgubio? KIRA Dajte bar te dve... (U oči) Ne govorite. Sačuvajte do večeri... kad svi odu. ANUŠKA Kako si mi postao neumešan, tatice. Pa mi ćemo zakasniti na voz. SVEKOLKIN (Alekseju) Odrašće i vaša ćerka, pa će stati da vam podvikuje. ALEKSEJ (prišavši Anuški) Već na put? Meni će biti žao. Uspeo sam nekako da se priviknem na vas, u toku ovih dana. ANUŠKA (naglim pokretom zatežući kaiš na koferu) Još ćemo se sresti. (Ocu) Zašto stojiš? Hoćemo li poklone poneti sobom? Svekolkin skida paketiće s ormana. Proći će nekih deset-dvanaest godina... neosetno će proći... i možda ću doći da branim disertaciju, a vi ćete biti moj zvanični oponent. ALEKSEJ Mogućno, mogućno... (Kiri) Pa hajdemo ipak da se presvučemo, Kira! On je odvodi. Sve stvari Svekolkinih složene su na jedno mesto. Iz bašte dolazi Ladigin sa podignutim okovratnikom i pokriven preko glave Kirinim ogrtačem. LADIGIN (stresajući ogrtač) Ni Paraše, niti ikog, svi su nestali! SVEKOLKIN Pa, hvala ti, Dmitrije Romanoviču, za krov, za hleb, za bratsku reč. LADIGIN Stalno sam želeo da ti učinim nešto prijatno, Pašo. I nikako mi nije polazilo za

rukom. (Veoma ozbiljno) Slušaj, da li će se kod tebe u kući naći neka sigurna kuka? SVEKOLKIN (smejući se) Želeo bih još da poživim, Dmitrije Romanoviču... Pa, naći će se, a zašto? LADIGIN Onda ti poklanjam ovu sliku. Uzmi, samo ne zahvaljuj. SVEKOLKIN Mersi, Mićo. Ne treba mi. LADIGIN (uvreñeno) Šteta, čuvena stvar. Kapitalist Rjabušinski dao je dve hiljade za nju. Ne pamtim samo šta pretstavlja... Kao da čavke sede na groblju, kao da... Jednom reči,. nešto iz lovačkog života. Možemo da pogledamo! SVEKOLKIN Ne nagovaraj me, Dmitrije Romanoviču, neću je uzeti. (Anuški) Idi, raspitaj se za automobil. Anuška odlazi. LADIGIN U takvom slučaju... Ja sam dosta nekakvih para dobio od filharmonije. Uzmi od mene na zajam, Paša. Ta uzmi, ne snebivaj se, ne moraš da vratiš. (Izvadivši svežanj novčanica iz džepa) Budi drugar... no, molim te! SVEKOLKIN Ali meni nije potrebno. Vrati to, dragi. Čudan si ti čovek. Ja živim bolje i lakše nego ti. LADIGIN (u nedoumici) Ali ti možeš da izgubiš državni novac, da pogrešiš prilikom brojanja... najzad, da potrošiš slučajno. Imaj u rezervi, Pašo! SVEKOLKIN (veselo) Pa ti mi to mito daješ... Samo zašto? Da ne dolazim više, ili za moje ćutanje? A ja, Mićo, kao tvoj prijatelj, neću da ćutim. Potraži torbu od brezove kore, gledaj je počešće, u njoj leži tvoja zvonka mladost. Ali, nisi mi pevao nijedanput za celo ovo vreme, to je istina! LADIGIN Ali za tebe, samo ako imaš želju... (Lupajući u dlanove) Vera, Veročka! VERA ARTEMJEVNA (ulazeći) Automobil stoji kod velike terase. (Paraši, koja protrčava ispod prozora) Paraša, doviknite Alekseju Ivanoviču da gosti odlaze. Već obučena i u istom platnenom šeširu sa širokim obodom, Anuška dolazi iz unutrašnjih odaja. LADIGIN (pomažući Svekolkinu da obuče ogrtač) Prvi moj koncert koji budeš čuo preko radija, biće samo za tebe. SVEKOLKIN Onda se bar nakašlji za mene, na početku. Idem da potražim madam. Ona se baš mnogo ne žuri da putuje s nama. PARAŠA Oni su se zaključali u krajnjoj sobici, pa su čak i zavesu spustili. SVEKOLKIN Ništa, imam tajni ključić za tu sobicu. (Odlazeći, on se susreće s Aleksejem i Kirom) U ime starog prijateljstva, Alekseju Ivanoviču, pomozite Anuški da odnese stvari u automobil. Po njegovom odlasku svi u polukrugu opkoljavaju Anušku. ANUŠKA E pa, hvala vam na svemu... bili ste prema meni tako ljubazni. (Po redu stežući svakom ruku i zagledajući se u lica, kao da bi htela da ih sve ponese sobom u pameti) I vi... i vi takoñe! I vi, Parašenka! Grizući usne, jedva zadržavajući suze, Paraša gleda ustranu. Anuška prilazi Kiri, koja stoji postrani. Zbogom i vama. Najsrećnija na svetu. KIRA (držeći njene ruke) Veročka mi je kazala u poverenju da je vaš verenik bio onda na utakmici. (Alekseju) Čini mi se Jegorov, da li se sećate? Šteta što nam ga niste pokazali, Anuška! Anuška, lako naklonivši glavu, netremice gleda Kiri u lice. A ova, pročitavši još nestišan bol u zamrzlom Anuškinom osmehu, zbuni se i pomete. Sada je shvatila kakav joj je svadbeni poklon načinila ova došljakinja. ANUŠKA (pravo u oči) No, jeste li srećni sada? Volite Alekseja Ivanoviča! KIRA (brzo izvadi iz kose ružu, Aleksejev dar) Sada nemam ništa draže od ovoga.

Odnesite ih... Jegorovu! ANUŠKA (šapatom) Neizostavno... (I polako odlazi) Nakašljujući se i ne gledajući jedni u druge, svi kreću prema izlazu. Svako nosi ponešto od prtljaga Svekolkinih. Zatim se pojavljuju, naizgled veoma dobri prijatelji, Konstancija, s kaputom navučenim samo na jednu ruku, i Svekolkin, koji pažljivo, kao neku svetinju, nosi njen šešir sa pticom. SVEKOLKIN (jednom rukom pomažući joj da obuče kaput) Izdaleka ćete bolje razumeti svoja roditeljska osećanja, i čak ćete, možda, sresti majke koje same šalju svoje ljubimce u oskudicu i nuždu. KONSTANCIJA Ali, pravo da kažem, biću vam na teretu. Počela je da me jako boli glava! SVEKOLKIN (suvlje) Madam, ona će vas zaboleti još više ako Vera Artemjevna sazna o vašim ranijim namerama... u pogledu njenog muža! (Pružajući joj šešir) Izvolte sad šešir, madam. KONSTANCIJA Vrlo ste ljubazni, prijatelju! SVEKOLKIN Još se nisam odučio da se udvaram damama. KONSTANCIJA Ali, ja sam već starica.,. SVEKOLKIN Ne bih rekao. Za vas, na primer, nije kasno da počnete da se bavite nekim produktivnim poslom! Iz bašte žurno ulaze Vera Artemjevna i Paraša VERA ARTEMJEVNA (Paraši) Koliko se sećam, zaboravila sam je na kredencu... Paraša otrči u sobe. SVEKOLKIN Oprostite se s vašom tetkom, Vera Artemjevna. Ja je otimam od vas. KONSTANCIJA (primičući maramicu očima) Tako nerado ostavljam tvoju gostoprimljivu kuću, Veročka! VERA ARTEMJEVNA (utešno) Doći ćete nam iduće godine. Ma da, čini mi se, Mića namerava da provede sledeće leto na jugu... Paraša donosi kotaricu napunjenu do vrha slatkišima. KONSTANCIJA (iznenadno Svekolkinu) Moraćete otputovati bez mene. Ja sam sasvim zaboravila na svoje stvari... PARAŠA One su već u automobilu. Još malopre sam ih odnela... Omanja korpa i nekakav sandučić... jadan. KONSTANCIJA (besno je gleda) Mnogo bih želela da se još jednom sretnem s vama, Paraša PARAŠA (s prostim osmehom) Možda ćemo se i sresti. I ja sam vas nekako na prvi pogled zavolela. Tek sada, uvreñeno podignuvši glavu, Konstancija ostavlja kuću Ladiginih. VERA ARTEMJEVNA (predajući kotaricu Svekolkinu) To je za Anušku. Sem bioskopa, deca vole i slatkiše. Doñite još koji put! Kao što vidite, kuća je velika, brezova šumica, rečica... SVEKOLKIN Onda jednom sa unucima. Svi odlaze. Čuju se oproštajni povici: „Pišite s puta!" i „Čuvajte državni novac!" Zatim lupa vrata na kolima i brektanje mašine... U to se razvedri i daleke jelke plamte narandžasto u smiraju sunca. Vraćaju se Vera Artemjevna i Ladigin, držećn se za ruke. LADIGIN Ne volim... (Sedajući na divan) Ne volim kofere, železničke stanice. Ne umem da ispraćam. VERA ARTEMJEVNA Ja sam je posmatrala... Ta Anuška je umiljata, ali sasvim

jednostavna. Kira je zanimljivija i lepša od nje. Zar ne? LADIGIN (potpuno bezizrazno) Po stoti put ti govorim da si mi ti bolja od svih, Veročka. VERA ARTEMJEVNA I ja razumem šta te je tako vuklo s njom na reku. LADIGIN (istim glasom) Stoti put ti ponavljam: Aljošku je trebalo pokrenuti. Oni bi još i sad igrali žmurke. Pogledavši na sliku, Vera Artemjevna odvodi Ladigina s divana. VERA ARTEMJEVNA Dobar si mi ti. Ali nemoj ništa da kriješ od mene. Ja samo čuvam tvoj glas. Čim primetim da ti smetam da pevaš, otići ću sama. (Umiljavajući se) No... veruješ li mi? LADIGIN Ja... ja se svim silama trudim, Veročka. Uzgred budi rečeno, odakle njemu takav automobil? VERA ARTEMJEVNA Ali on je i narkom i poslanik i naučni radnik. Kako vidiš, tvoja bojazan nije se ostvarila. Šta de, šta ti je, Mićo? LADIGIN (baš kao da se probudio) Nije ništa... a ja sam mu kradom strpao novac u džep i hteo da mu utrapim ovu grdosiju.. Sa zlokobnim šumom slika se otkida s kuke; otskočivši na oprugama divana, kao da ima nameru da stigne Ladigina, ona sa treskom pada na pod. Na tutnjavu dotrči Aleksej, kasnije Paraša s Kirom. ALEKSEJ (posle dugog ćutanja) Ovakve stvari je dobro vešati iznad kreveta, čika Mićo... Kud će da te juri po celoj kući! PARAŠA Promašila je, veštica... VERA ARTEMJEVNA (oprezno prilazeći slici) Najbolje bi bilo da je odmah odnesemo u podrum. Šta vi mislite, Paraša? PARAŠA Pa naravno, Vera Artemjevna. Stoji na sigurnom mestu, a ako se kome prohte da joj se divi, neka doñe lepo s fenjerom, .pogleda, i vrati se čitav. LADIGIN (došavši sebi) Tri dana je kao planina visila nada mnom. Nek ide doñavola odavde, odmah... Dede, neka mi neko pomogne! Vuku, kako ko stigne, ovu grdosiju krivca. Čime se ona to odupire, šapom, šta li, ñavo da je nosi? VERA ARTEMJEVNA (unapred širom otvara vrata) Paraša, nagazili ste na kariku. Što si se tako raspomamio, Mićo? PARAŠA Beživotna stvar, a vidi se, već korene pustila. Sliku su izvukli. Iz soba se čuje besan Ladiginov glas koji se postepeno stišava. Kira razmešta prevrnute stolice; pri tome je zatiče Aleksej ALEKSEJ (smejući se) A na kraju se pokazalo da slika uopšte nije ta za koju su je prodali. Razvijao se, preti da će sve sa zidova poskidati. Obožavam kad se u čika Mići pobuni moler. KIRA Kako smešno ponekad žive veoma dobri ljudi. ALEKSEJ (s prekorom) A mi, Kira? KIRA O, ja sam čitave dane provodila sama kao vaša verenica. I pitala sam se sa strahom: šta li će biti kad postanem vaša žena? Šta sve nisam činila da vas otrgnem od Lilijane! I sada... ja neću, neću da provodim sama svoje besane noći. ALEKSEJ Kira! Kad čovek počne da stari i snage da mu se gase, on se seća samo besanih noći utrošenih na sreću ili u radu. I ja ću vas naučiti da ih volite... da volite sto pokriven mušemom sa bočicama, i nežnu tišinu jutarnjih časova, i stari pamučni mantil. (Jako) Ja nemam blaga koje se priviña vašoj majci, ali ću podeliti s vama svoje sposobnosti, svoja traženja, neodoljivu žeñ da proniknem u tajnu koju još niko ne zna, i

najsilniju radost na svetu: da svakog, trenutka budem ljudima od koristi... KIRA I ja ću vam donositi u zoru ohlañen čaj... vama, nadahnuti čoveče! ALEKSEJ Napraviću od vas svog prvog pomoćnika. Za dve godine... neka vam se one učine kao večnost!... preneću na vas sve što sam uspeo da saznam u nauci. I možda ćete me vi čak prestići, jer ću vam dati više nego što i sam poznajem... Ja ću vam pokloniti svoje zamisli zato što vas volim, volim, Kira! Zvrji telefon. Sa vidljivom unutrašnjom borbom, Aleksej podiže slušalicu. Ovde sam, Ladigin. Ne, niko nije odložio savetovanje. (Pogledavši ispod rukava na sat) Hajdete bar u maloj krajnjoj sobi. (Glas mu postaje sasvim trezven) Ne opraštam se. Mislim da ću ubrzo. KIRA (prilazeći mu) Opet... tamo? ALEKSEJ Da. KIRA I za celu noć? ALEKSEJ Ne znam, veoma složen opit. (Meko) Vidite, uzalud sam čuvao svoje reči do večere. KIRA Vi ste obećali da ćete mi pokloniti dve godine koje će izgledati kao večnost. Počnimo ih danas zajedno, pristajete li? On ne razume. Mogu li ja tamo... s vama? Idite, izvedite automobil. On je privlači sebi. LJubi je, uspravnu, s opuštenim rukama. Maramica ispada iz njene otvorene šake. Zatim, zadihana, ona ga odgurne od sebe. KIRA Pustite... ostavite bar nešto za tu večnost! Zavesa