konkurs kratke forme 2005. - omladinska organizacija kvart · precizne lirske slike koje svojim...

Konkurs kratke forme 2005.

Omladinska organizacija KVART 1


Omladinska organizacija KVART

www.kvart.org.yu [email protected]

[email protected]



Naziv: SVEST O PRIVIDIMA Izdava~: Udru`enje gra|ana KVART Za izdava~a: Vlada Petrovi} Koordinator aktivnosti: Aleksandar Marti} Tehni~ki saradnik: Nevena To{kovi} Predgovor: Renato Mikado Bazile Izdanje: I Tira`: 300 ISBN: 86-902457-2-3



PREDGOVOR

Knjige nastaju na razli~ite na~ine i na raznim mestima. Ova je jo{ kao zamisao nastala u trenu „pijanstva”, nastala je namerno-slu~ajno. êtiri momka su eksperimentisala, igrali se re~ima.

Umetnost nastaje u trenutku, slu~ajno. Ona je tako {iroka, sveobuhvatna, samo svoja, a opet sva~ija; uzbu|uje, otkriva, unosi nemir.

Pred vama je knjiga krakih formi ànrovski obojena, ali ve}inu ~ine dobri izrazi. One balansiraju izme|u pisca-~itaoca. Sve ove kratke forme su otkrivanje, samopozicija i samospoznaja. Sve njih veù zajedni~ke niti, niti {to su postale javno svoje.

Ovo su kratke forme koje ne laù. Sve su one kratki diskursi, poneke li~e na sentence koje sobom nose misaonu su{tinu koje jednovremeno ostaju ovakve kakve su sada – male, kratke forme. Svako od ovih dela je jedan autenti~an lirski glas. Svi ovi izrazi li~e na precizne lirske slike koje svojim asocijativnim nizom u glas kaù: „@ivela kratka forma!”.

@anrovski razli~ite ove forme su sintagme za sebe.

Renato Mikado Bazile



ÂJ OD HIBISKUSA Ve~eras u meni prebiva nekakav |avo. Ne da mi da u domu svome prona|em mira, ve} mi mu~i du{u, besciljno luta. Tumaram uàrenim asfaltom, ovde i sada, zaboravljam vreme, gubim se u prostoru. Energiju koju {iri Tvorac kosmosa za niske ciljeve iskori{}ava lokalna ve{tica. Nau~niku u laboratoriji nedostaje formula dok mu njegova èna, hiljadugodi{nja vampirka, priprema ~aj od hibiskusa oboga}en vitaminima iz sveè ljudske krvi. Nau~nik zahvaljuje na ~aju i pronalazi formulu kojom se usporava izumiranje }elija, i produàva ìvot - najmanje deset godina, na {ta se njegova èna krvavo nasmejala. Pored mene prole}e nekakva sova. Otkuda sova u sred bela dana - pitam se, i nastavljam da kora~am u nepoznatom pravcu; vra}am se u stvarni svet, minuti prolaze propade mi dan, ipak ne idem ku}i, ne nalazim obja{njenja. Mo`da je maslo |avola.

Milena Markovi}



O G L A S Rasprodajem izno{ene re~i jednom upotrebljen pozla}eni vetar sve {to sam ikada mogla dati Rasprodajem strpljenje i molitve krov ku}e na kraju grada jorgovan rasprodajem i sve {to se ikada moglo rascvetati

Sla|a



SSRREE]]NNOO VVRREEMMEE ZZAA NNAASS [ta je to {to natera ~oveka, mladog ~oveka kao {to sam ja, da mu iznenada pukne pred o~ima, da digne ruku na sebe jedan dan?!? Mi svi `ivimo u “sre}no vreme”, bez pritisaka, mr`nje, straha od rata. Kad mo`e{ da kupi{ {ta god ti je volja, uvek smo siti i visokih plata. De~ko je shvatio sve to, da ovde je “sjajno”, da ovde je “raj”, stavio konopac oko vrata, korak u prazno… i tu je kraj !!!

Branislava B. Kosti}



REVOLUCIJA BEZ Jelen u grotlu pomahnitalih boja, sloèn u nacrt sinteti~kih misli sa prizvukom silicijumske logike. Nesta{no razuzdan mali vragolan, pravi dùmbus u teolo{kom domu usnulih gor{taka odanih Hristu. Na raskrsnici prosvetljenja i percepcije, mu~no esteti~an, deduktivan kao detektiv, visoko nadahnut, pravi sintezu filozofije i pesni{tva, rogovima me{aju}i malter za kamen-temeljac sublimacije ili ti simbioze poezije i morala u èlji da cenzura bude izbegnuta. Jelen u grotlu, beì od determinizma, eksplicitno nagla{avaju}i svoju ìvotinjsku nevinost i du{evnu neiskvarenost, u odnosu na ve} ozlogla{enu vrstu homo-sapiensa, materijalno pretvaraju}i u jasnu ìtku te~nost, koju re|a u malene bo~ice, stavljaju}i ih na rafove dru{tvenog morala, pored samog simbola mraka podsvesti, usamljen u {umi, zagledan u tamnu stranu meseca.



I tako, neko {eta psa, neko ljubi, neko ubija, tr~i, kaska, prosi, slika, a jelen u grotlu sa bojama i cementom na rogu, nerazumljivim krikom lomi zadnji zid racionalnosti, stvaraju}i jezu kod kupaca velike robne ku}e.

Pavke



KREATIVNI NERED Pro~itao sam reku snova i izme|u redova upao u vrtlog sa kamenom oko vrata kao medaljom za hrabrost Ple{u}i sa lakom sre}om napravo sam krug od zlata i venac od bodljikave `ice da kruni{em svoje srce Oteo sam o~i svojoj glavi umesto njih stavio koplja da njima ubijem beskona~nost oterao sam sa groba gavranove Popio sam vino iz kr~aga ve~nosti ubla`io sam bol u stomaku i u mislima do{ao do tebe lutaju}i do obli`njeg ugla Upla{en sjajem plasti~nog zlata koje sam ukrao zbog tebe i prsten od zapu{a~a kriju}i od sebe samo nestvarno.

Du{an, Sr|an, @ile i Vojkan



THE SONG ABOUT ABYSS

Longing Dissolving in pain

For my own amusement My heart is drained

Falling Deep in darkness So full of sorrow Cause of myself

Crying Away from others Hiding carefully

My pale face Dieing

Eternally forgotten Without binds

To show me the way Reaching

In mortal fear An effort to laugh

Before crystal tears I live.

Vanja



EGOISTA Kada bih mogao samo jednom voleti, voleo bih sebe. Jer si me potpuno ispunila i sve vi{e li~im na tebe.

\ole



GONDAHA Gondaha je morska ptica ~udnovata, U raspevane mre`e se ta ne hvata. Nema bli`njeg, a ni stranca da je sputa; Ru`na slu~ajnost je svaka izbegnuta. Gondaha se silna smeje obilato. Njeno oko vrlo sija kao zlato. Obmanjuje slatko dok usnicom zbori, Jer srce joj iste re~i ne govori. Gondaha je neman srebrnaste puti, Ko je ku{'o ne bi, neka je ne ljuti. Njene o{tre kand`e pu{e vrelom krvlju; Mnoge ljude satre na pustom ostrvlju. Presvetla Gondaha neobi~no vlada, Ko joj takne carstvo odmah }e da strada. Gledao sam kako pravda stra{no kosi I shvatio da zlu to bi}e prkosi. Nu`da tera ~asne da se goropade, U ime ponosa nebu zvezde vade. Gondaha me smotri, meni se krik ote. Na dlan me postavlja carica lepote…

SRCE



***

Mislim da si tu, Tiho udi{em ti{inu tvojih pokreta no} dvadeset i sedma, novi strah se otkriva mese~ina ti divno islikava lice krupne o~i dodirom me uvla~e u san sam me|u jutrom i pticama èlim te!

Vuk Mladì}

*** No} kada je sve potonulo

No} kada su svi moji bogovi umrli Ta no} je bila ova no}

Ta no} je bila danas

Ta no} nije moja no}

13.08.'99 Vuk Mladì}



VOLIM PRIJATELJA KOJEG OSE]AM IZ TEBE Obrisi Sunca, svetli dodiruju moje ruke kroz ~asove no}i, grad kao prevrnuti dèp, buka podiè pepeo na vetar ne postoje krila na nebu skupljena krila, zora ne nosi novi dan, dan koji zna red. Volim prijatelja kojeg ose}am iz tebe Pacovi po skloni{tima, znao sam, isprlja}e lepo vreme Ja gubim o~i, za dodir poteèm ruke, ma{tam da pi{em te, sanjam, ne ostavljam te ~udno razmi{ljam ponekad ~udno volim prijatelja kojeg ose}am iz tebe

Vuk Mladì}



ANAKSAGORA On zuri u Svemir taj beskrajni krater opipava mu bilo slu{a ga kako di{e koprene oblaka ko gumicom bri{e i poku{ava da odredi njegov karakter Pravi je koji ~estito se trudi da prati i shvati zvezde i planete koje kroz Ve~nost ko osice lete putanjama kojim ih nose njine }udi I koji se trudi da s ôvekom poveè sve niti a da se ne splete u mreè niti da poku{a menjati Zakone Jer istina kolko ta sazve`|a sude a koliki prostor ostavljaju za ljude ne sme biti igra za dokone

Dragan Bunardì}



GRA\A PESME Svaki je stih detalj na slici, svaka je re~ neka od boja, {iroko platno – du{a je tvoja, gde su sliveni u jedno: pla~, smeh i krici. Bez mnogo nakita da ide pri~a! Kada je uvije{ u mnogo folija gubi se njena bit i ~arolija, nek bude jasna poput fijuka bi~a. Slobodno dodaj {to vi{e otrova; u njemu se istina krije. Popij ga s rizikom i da te ubije kad papazjanija bude gotova!

1994. Dragan Bunard`i}



NAJLJUBAVNIJA Ja ~esto, ~esto snatrim put do pune Slobode - ne mislim na Ljudska Prava, njima se maje rob - i vidim, u nekoj vatri, gde me sve staze vode u poricanje Sveta… Van toga, izlaz je - Grob. Zami{ljam: visim pod gredom. . . i petlja {iju mi ste`e, u o~ima jo{ svicka odblesak mutnog ckla. Dok poput zipke se nji{em, u inat Sili Te`e, oklembe{enog tela, na pola metra od tla. Ali kad god me skoli vol{ebno privi|enje, uvek, hteo-ne hteo, naletim na istu smetnju: ili sam suvi{e hrabar i smeo za ovo re{enje, ili za takav korak, naprosto - nemam petlju.



Misli tad izubaha krenu u drugom smeru: da kaèm poslednje “zbogom” svakom zemaljskom piru, da se ko pustinjak sklonim u pusto{, u pe{teru, ili potraìm spokoj Monaha u manastiru. Tek tada, gre{an, pojmim, na pedalj od propasti, da sebe ni u vicu ni~im ne mogu spasti, da su svi moji snovi ni{ta do - morska pena... Jer do kretenluka volim, toliko, da ceptim od strasti, najlep{u besmislicu koja se zove - @ena.

Dragan Bunardì}



U GORI Gust {evar, crn ko gar. Dok lutam kroz no} sam, drhtim sav: sluh ~uljim i zurim u mrak plav. Senki boj {u{ka grm leden znoj – gde je drum?! Vetra huk… ili vuk!?

Dragan Bunard`i}



BELE FIGURE Svet posle svega na zdrobljenom temelju svaki atom svoje kolo vodi harmonijom novoga vetra Kao oko boje rimskog kamena na zemlji obasjanih tela skinuto sa trake lice moga uma le`i me|u tvrdim prstima Izgubljena trka u dnu vasione zalud utro{eni pokreti svaki zamah nosi me suncu sa ledenim vetrom iza mene

1994.

Ivan Radovi} Ha{ Ivan Erovi}



DEÂK PRED OGLEDALOM De~ak pred ogledalom posmatra svoju plavu kosicu svoje blede obra{~i}e ko li ga je takvim u~inio De~ak pred ogledalom posmatra svoje male ruke svoje krive noge ko li ga je takvim u~inio Zatvoren u kavezu sagra|enom od ìca svoje naravi ljulja se na ljulja{ci i gricka semenke De~ak pred ogledalom posmatra svoje karirano odelo svoj oìljak na desnoj obrvi ko li ga je takvim u~inio. Zatvoren u starom okviru de~ak pred ogledalom traì belu boju kako bi ofarbao san

1994.

Ivan Radovi} Ha{



PROSJAK U no}i vla`noj prosjak jadni sakrio se ispod streje gleda baru pa se smeje Sakrio se ispod ~asti ispod bola ispod muke svoje gleda baru pa se smeje Tako ovaj prosjak jadni ~udo prirode ~uva tajnu gleda baru pa se smeje

1994. Ivan Radovi} Ha{



RAZMA@ENO RAZMAZANO - pokojnom drugaru Jok{i - Hodao je sna`no po kristalnom podu sa jarkom belinom s neznanom ti{inom Razmaèn je bio naivno je snio a u glavi ma~ prekida~ a na javi krv rosa i pla~ Nauka ga nije htela on je hteo njoj sad je razmaèno razmazano silom drugih nevra}eno Crni mermer ga sad oblio kao crno vreme na{e breme skr{ili ga avioni i Dìmi i Dòni i poltroni i {abloni Zavr{io je ovde znojem u rosi ~elom na travi zmajem u kosi vetrom u glavi ali na javi!




SILA I PRILIKA Treba li mi od mas-medija ~amotinja kuda te o~i alave na devoj~ice balave tetrapak i doma}instva sumrak stara loza korovu se klanja ]ero na{a kud u grudi plastiku zar na mleko da ti se hvata najlon u radosti ti mercedes i on htela diku silu i priliku Nije kriva majka u àlosti kada ludo vreme napakosti kada ìva du{a u obesti spava to se njeno ~edo ìvcem poigrava Pukne bruka i glava poneka od crne radosti jo{ crnje àlosti on ostade atomski tako gord od nje ko na brdu {ipurak i kleka




STARA GITARA O kako bih sada bio na mestu stare gitare da stojim sam u nekom }o{ku iza nekog ormara da gvirim Da sam stisak ~ove~ije ruke pro{ao da sam na trzaje oguglao Da sam mogao kao ti da pro`ivim u jednoj kutiji toliko pri~a I eto ostade ja ljubomoran na njenu rezonansu jer ona uvek zna opisati ljubav




TONOVI U BOJI Kao kad bi se trg'o od sveìne u bojama svakodnevnih zvukova odapinje taktovima punim i odse~nim pa uzdrma srce kome je te{ko Ta muzika ognjenih niti i nebeskih kristala godi mi tako ponosna od ljubavi od borbe tako stremljivih du{a mladih ili ve~no mladih Pokrene zagolica najeì rastuì provetri me lepim harmonijama a ja pristupim lepoti sa po{tovanjem pa prinesem blagu tvorevinu moju Sli~no vetru kad o{ine po licu i kad zbaci sa li{}a pra{inu a otkinuta {ljiva zapadne u usta pa zasladi zakiseli razveseli

avgust 2004. Ivan Radovi} Ha{



*** Pesmu pi{em jer je trajnija od moje hrabrosti da izgovorim re~i nere~ene. Pi{em, i znam koliko je besmisleno govoriti, ono {to sad govorim, nekome kao {to si ti. Jer nikada ne}e{ razumeti moj daleki pogled u prazno, Jer nisi onaj koji treba da razume. A ipak si tu.

Marta Mamula



*** Pojavi{ se ponekad ponovo. Kao danas. Vaskrsne{, tek tako, i oìvi{ sve èljeno i uvek pre}utkivano. Opet pomislim da si sve {to sam ikada htela, da si re{enje svih tuga i gumica koja bri{e ru`no. I te{ko. I bolno. Pomislim da si samo za mene stvoren: postoji{, da bih ja bila sre}na; ìvis, da bi mi vra}ao veru u zivot; nestaje{, da bi me kasnije podsetio. Ali put do tebe ne umem da na|em.

Marta Mamula



*** Opet te ~ekam. Opet èlim, onako jako, onako silno, da postoji{, da razumes, da zna{. A bojim se, pogre{i}u ponovo. Pomisli}u da jesi, a onda }es nestati - ili ti, ili pomisao o tebi. Bojim se, pomisli}u da mogu da letim, a onda }e mi, kao i ranije, ponestati snage, pa }u pasti daleko niè nego {to sam ikada pala. I osta}u vezana za zemlju na kojoj ne mogu da ìvim. Ne mogu i ne}u. Ne ovako. Bojim se...

Marta Mamula



*** Utapam se u savr{enstvo bez re~i. Nestajem. Tonem lagano, svesna samo sebe i ~udesnog sveta u sebi. ûdesnog i novog. Znam samo da si tu. I da je dobro dok te ima. I dok ne mislim. I dok se ne bojim. A bojim se svega. Bojim se da ne nestane{, da ne i{~ezne{ ve} sa narednim trenom; bojim se bu|enja iz ovog sna koji je sad ìvot, iz ovog ìvota kojeg toliko dugo sanjam, a koji kona~no jeste. Bojim se da }u, boje}i se, zaboraviti da ìvim i naterati te da ode{ i pobegne{ od mog straha.

Marta Mamula



*** Reci mi, koliko tuge nosi dan {to sledi? Jer, ako je mra~an i crn, ja ne mogu da ga `ivim. Sklopi}u o~i, ~eka}u da pro|e, sanja}u neki drugi, svetliji dan. U tom snu ne}e biti - ne znam koga, i ne}e biti - ne znam {ta. U tom snu }u biti mirna, zadovoljna onim {to imam i {to jesam... Pa makar ne imala ni{ta.

Marta Mamula



I KNEW THIS FORM OF YOU Bez Takvog Oholog Sebe Sigurno bi Svima Legao Potreban (?) U|i Poznajem te jer su nemogu}nosti izrasle izme|u nas…

Jovan Makojevi}



*** Gde je kad – tu`na potreba blaga ~e`njiva erekcija kao reka Gde je kad – probodena kopljem Neza{ti}ene usne na vetru posluga dr`i stranu ~ove~anstvu i mrzi je Gde je – mrzovoljna a topla sa licem pod ~izmama patuljka mrtva kao korak na zakasnelom kopnu.

Jovan Makojevi}



SVEST O PRIVIDIMA Svaka stvar koja nedostaje: {est prstiju i dvanaest zuba na ovom svetu kada su ih ugasili ve} bio sam oblik koji reaguje samo na otrov poluro|eno usporenje. poku{ao sam da se pomerim; ali uvek ocede `ivot da bi odstranili otrov.

Jovan Makojevi}



[TA NAPISATI? ne{to o bolu i umoru na kapcima Nema Bede Di{em te

Jovan Makojevi}



I U OVOJ OD MNOGO ISTIH NO]I ... Po ko zna koji put, ja ponovo no} ìvim, budnih o~iju sanjam, svakoj crti se divim. I u ovoj, od mnogo istih no}i, po ko zna koji put misli moje na tebe hode, èle te, ìve te, a u stvarnosti se slome...

N. Kali~anin



VOZ POSLEDNJI @ivot je muka, ìvot je jad; ~eka{ na peronu, a tako mlad. @ivot je voz, bez voznog reda. âs stane. Nekad samo pro|e; Na stanici ~eka{, on nikad ne do|e. Ide{ levo, Sve je prazno. Po|e{ desno, Nogom ne moè{ kro~iti, od gu`ve, od ljudi, Koje ne zna{ ti, smetaju ti, gu{e te, a voz polako prolazi. Odjednom stade, i to kada se ne nada{ ti; kada razmi{lja{, ve} po~ne da polazi, Potr~i{ prema njemu, on sve brè i brè, hu~i, zavija, {kripi prelama



i sve dalje i dalje, daleko, ode! Ti si umoran, i zakasni, mu~enik, a oprosti; Razglas samo re~e, da to be{e voz poslednji!

N. Kali~anin



L U C K Y Hteo sam da ti napi{em pesmu ti moja razmaènosti ali jedan pesnik koji se preziva na M je ve} odavno napisao. Danas sam tri puta pogledao na sat kad su kazaljke bile poklopljene, nisam sujeveran - èleo sam da si to ti moja razmaènosti ti koja jesi tu`na a nasmejana ti koja luta{ svesna a o~arana ti koja ùdi{ ustreptala a uzdràna ti moja razmaènosti. Budi{ se te{ko. Jutro ti unosi nemir u telo a ti kao da ga ne prime}uje{. Jutro? Nemir? Telo? @eli{ da spava{. Ipak obla~i{ svoje crno odelo i odlazi{. Ki{a slu~ajno pada. Ki{obran si dala svom de~ku. Zbog njega si stavila neprimetnu {minku i obukla kratku suknju. Mislila si: trenuci su va`ni.



Osmeh ti je pun pitanja. Ne zna{ kakvim te je o~ima posmatrao dok si pri~ala sa drugaricom na mostu. Slu~ajno se sre}ete po gradu. Ti{ina vas umiruje. Nevinost na tvom licu u njemu budi sre}u. Zbunjuje se dok ti pri~a o an|elu. Brine kad kasni{. A ti. Otvara{ njegovu du{u skrivenu iza crnih korica knjige. Prime}uje{ naizgled nebitne detalje. Otkriva{ njegovu mra~nu stranu na vreme. On tako misli. Ne veruje ti. Pla{i se. Zagnjuren u jastuk sanja o rastanku. Pateti~an je. “Sre}a je u tebi kao {to je prole}e u mladom li{}u”, prime}uje Vilijam. Pi{e ti ~udna pisma. I {alje fotografije. Ne èli da ga zaboravi{ jer on nije sa ovoga sveta. A ti moja razmaènosti! Ne moè{ da vidi{ koliko mnogo u njemu postoji{. Sre}na si dok raznosi{ cve}e susedima. Krije{ se izme|u pitanja i pogleda. Odgovara{ te{ko. Odlazi{ u biblioteku. Pla{i{ se planova. Svojim dubokim crnim ~izmama prolazi{ kroz ki{u.



Izaziva{ svet koji je tako izvestan. Misli{: pusti}u da traje. Pevu{i{. Ne `eli{ da ide{. Pored njega ti je tako toplo. Mazi{ se. Ti moja razma`enosti.

Miki Rudinski



ISTINA Sreo sam nju Ju~e U talogu kafe Tamo gde sam utisnuo `elju Malu @elju Neprimetnu Bila je umorna Ona Naslonila se na neki zid Zamislila se Osvrnula U~inilo joj se da je neko gleda Istina je samo jedna Porasla joj kosa “je li te volela” Misli{ da li sam ja nju Voleo A i svejedno je Da Bili smo zajedno I smejali smo se kao sumanuti A i plakali Tiho Kora~ali smo sa rukom u ruci Obla~ili karirane ko{ulje @iveli smo slepljeni uz polumeke du{eke Nismo obra}ali pa`nju na buku svakodnevice Kao ludaci zazidani u kuli nekog drevnog grada Disali smo isti vazduh Re{avali ukr{tene re~i



Sami U dèpu sveta “lepa” Jednom sam se zagledao u belu krpu njenog lica Kao da sam video lutku Usnulo lice an|ela Mirna Zadovoljna Utonula u okrepljuju}i san Mo`da poèlev{i da umre Otkrivena îsta Draèsna “a kako se budila” Tiho Lagano bi otvorila o~i I opet ih zatvorila Prome{koljila bi se Ne bi govorila Zagrlila bi me I leàla bi tako Dugo

Miki Rudinski



PO\IMO… Po|imo na to udaljeno mesto ti, ja i milion svitaca. Hajdemo tamo gde nas mogu na}i samo prvi sun~evi zraci, gde se ~uje samo šapat tvog dodira. @elim da budem sa tobom, Tamo… Vidiš ono malo belo, tamo u daljini o ~emu moès ~uti samo u modrim dubinama mora dok roniš, ako se potrudiš. Hajde… Ja }u te povesti tamo. Krenu}emo na to~kovima do one kamene kule, Odatle }u te poneti u naru~ju do vrha A onda }emo da letimo padobranima. Ja }u te ljubiti a ti }es zaspati tada. Moramo oti}i {to pre! Zar ne vidiš da zemlja presušuje; Ispijam i poslednje more ne bih li ugasila è| za tobom. Poùri! Odmah kreni, jer samo tamo, sa tobom, ovaj vulkan u meni }e se ohladiti. Ako ne, bojim se pusti}u lavinu èlje za tobom i strada}e mnogi. Moja ~e`nja toliko je porasla Vi{e mi ne dozvoljava da je drìm za ruku. Sama šeta ulicama, zaviruje po parkovima i doziva te. Moramo odmah krenuti



jer ve} su dolazili ljudi sa bakljama. Traìli su je… Traìli su moju ljubav za tebe Kaù: “Kriva je, prešla je sve granice.” Dan je dug, mo`da stignemo i pre zalaska. Veruj mi, ne}emo dugo ostati. Samo toliko da te se nagledam, da oslušnem ti ritam srca Da se miris tvoje koè u meni smiri Samo dok se izvori u meni tobom napune I ova ja~ina bar malo umine. Eto, samo toliko dugo.

N.T.



LJUBOMORA U paklenom plamenu leì ogrehovljeno telo, vatru potpiruju misli i ona se {iri dok ognjeni bi~evi oblizuju ude {to se gr~e i uvijaju silinom neodoljenih isku{enja. Dim kulja kroz olupinu isprebijanog trupa, trule` zaudara. Muke zbog toga {to: di{em ljubomorom pokre}em se osudom govorim o~ajem…... Vatra postaje sve i najzad pakao dobija izgled mene. Na svaki osmeh druge ène u meni prolama se vrisak. Kao no` u le|a. Svaki pogled, pokret, svaka re~ kao gvozdena zamka, razjapljena za lov na divlje zveri u koju gura me svojim vrelim plamenim prstima. Ne dozvoljava da izbegnem... Uàrena kugla raste u grudima, {iri se, nema vazduha! Mogu da vre|am da tu~em da ubijem! za vazduh za du{evni mir za malu potvrdu ljubavi.

N.T.



***

Ti si moj trenutak I moj san I plava misao Vedra no} Ma~ka u d`aku Reka u selu Pa~e na putu I mo`da ma{ta u samo}i I dodir u ti{ini Trzaj iz o~aja Snaga u umoru Golub {to se {epuri i osmeh Palma na ostrvu Praznik u Nedelju Govor u bezglasju Trunka u svemiru Sve si mi, ljubavi, Sitno i neprimetno, Ali neophodno.

N.T.



***

Obavijam telo tvoje prstima ne`nosti Dodirujem te èdna ljubavi

Traè}i zaklon od vetra. A ti…

Ti me kriješ kao vrapca pukotina u zidu …kriješ me kao ùto pile

I steèš me jako. . . .

Voliš me.

N.T.



]UTANJE Neke {arene stvari nosim, sputan plavetnilom neba vri{tim. To je davno bilo, o~ajan, o~i zatvorim i sve pre}utim.

Sa{a Bazi} *** Kamen i ja smo isto, vetrovi su ispisali sudbine. Koja je moja?

Sa{a Bazi}



NO]U No}u, ti dolazi{ obu~ena jorgovanom {apu}e{ mi opro{taje, prole}a u kojima sam te varao. No}u, poklanjam ti biv{e re~i pesama koje si volela u snu, vidim te slu~ajno na tu|im slikama, spava{ snom an|ela i leptira. Sve se nekako menja, lenjo, i no} postaje uto~i{te, dom; jednim potezom nacrtam duhove koji te zabavljaju pri~ama o plemenima, a onda te dodirnem verno{}u, volim te jednostavno poljupcima volim te – a nisam to ja. No}u, kad ti ka`em senke kako su sre}ne ti mi stavi{ ruku na usta, sklopi{ o~i i {apne{ mi spavaj.

Spavaj, no} se rascvetala samo za tebe.

Sa{a Bazi}



DUBOKO U SEBI Duboko u sebi skrivam svoje ène, zaboravljene ljubavnice. Duboko u sebi nosim tugu veliku kamene gromade. Duboko u sebi ubio sam sebe slobodan da me pokriju zemljom, tada se zapitaj za{to nisam bio tvoja kurva, tvoja zemlja, vetar i ma|ioni~ar. Prodaj me u jesen jer smrt je najlep{a tada, gladan jeo svoje kosti. Ostavi me, uìvam u sebi , O, kako je lepo biti frigidno lud i poèljan...

Sa{a Bazi}



NUDIM SE Ven~an sam sa sudbinom, nudim ti usne i godine. Bri{i me, izvezi me u tajnu tada }u ti se udvarati kao vuk.

Sa{a Bazi}



*** Kako su to bile sun~ane godine kada je Nastasijevi} ispisivao svoje lirske krugove tada su se ra|ale sve krilate ideje. Ponekad sam bio nepravedan i u snu nosio {e{ir, odakle dolazi{, to nisu moje re~i, ja ne umem tako da ispi{em 87 pesama. Ven~avaju se uz rekvijem ne znaju}i da im je ljubav teret najve}i svet mo`da spava sa o~ima iznad svakog zla!

Sa{a Bazi}



PRAISKUSTVO

Ispevan na staroslovenskom, nosim sobom praiskustvo slobode,

upoznala si me mu~e}i se da me poljubi{. Vetrovi me i sada nose na zapad

da upleten u zvezdanu kosu ka`em ju`nja~ku tugu. Otmi me iz naru~ja vremena nisam gre{an ali sam osu|en.

Simboli su te{ki, tamni, neveseli odvedi me sa sobom - ~udno sanjati kroz igru i suze pokaza}u ti ko sam.

Sa{a Bazi}



SPOZNAJA Evo, tu sam go ispred tebe sa uzdignutom mu{ko{}u ti me posmatra{ i dira{ rukom rane moje. Pri~a{ mi o kamenju, sinovima, o jednom glumcu koji je igrao mene bio je go ispred publike kao pesnik pred re~ima. Bespomo}an kao ìvot sa simbolom produètka loze ja sam ti govorio ne psuj Boga i ne crtaj po ikonama svoje hirove ali ti si razotkrivala svoje zlo~ine i mislila da si svetica, devi~anstvo je kada pred san poèli{ sre}u svima. Amin. Kamenuju me - neka! Pljuju me - opra{tam! Udaraju me - njih boli! Kunu me - ja im se zahvalim! Laù me - oni }e se prepoznati. Kad me budu razumeli, bi}u pepeo a opro{taj nisu traìli. @ive}e u strahu, a strah je slabost i hiljadu re~i - kameni cvetovi jedan prijatelj - vredno je bilo ìveti.

Sa{a Bazi}



POST RESTANTE Be`ite od mene, beslovesni snovi, ko je jo{ od vas dobra video. La`ni izbori, prevarene nade, prevrnuti ~amci u potopljenoj luci. Osun~ani trbusi uginulih riba, sutra od vas ni{ta ne}e videti, sem moje sramote i skamenjenog lika, traga stopala u zemlji kurvara i razbojnika.

Aleksandar Marti}



…ÊTVRTI - PARALELA Zaboravi na jug moja najdraà Ingrid, svilene igra~ke sada robuju drugom. Globalizacija je odgrizla jo{ jedno par~e od ve~nosti, i sada ga mljacka debelim usnama, popi{kuje po }o{kovima, kre}e u emancipaciju bez obu}e i donjeg ve{a, razgr}e pra{inu popucalim tabanima u soul. Neumoljivi to~ak vremena pre{ao je preko usijanih glava, ostaviv{i za sobom vrt rascvetalih ruà u vosku. Zaboravljeni drumovi dremaju ispod pra{uma, ~ulje svoje u{i dinosaurusa ~ude}i se veli~ini iluzije na{eg cenzurisanog sna. Budalasti da`devnjaci klanjaju se plasti~nom cve}u, falusni simbol, kaktus, presipanje mo`danih figura u tegle sa konzervansom. Prsti u prolazu ispod tvoga korseta iznad su krovovi, plavi ekran i kavez za ptice. Ispod je kamena plo~a i napu{teni bar “Santa Fe”.



“Zaboravi na jug moja najdraà Ingrid”, tu dole na ulici {apu}em u mraku skriven u rezervoaru ùtoga buldoèra. Tri puta zvoniii niko se ne javlja…

Aleksandar Marti}



TI U nekoj dalekoj no}i nalik na ovoj sada, u slutnji… Kada mrak zaista krene pro`dirati decu a papirni junaci prestanu da vrede, kada se otvore svi prozori sveta i vi{e ni{ta ne bude tako bitno, kada ostanemo bez cilja, bez vere, u jutro, jer ga ne}e ni biti, kada i umovi smetnuti sa uma za}ute i ponorna ti{ina proguta svaki zvuk. Gluv i nem, zagledan u svoje srce, to razma`eno pseto, ako mi Ti ne bude{ tu, ve~nost mi ne}e vrteti repom.

Aleksandar Marti}



KATALONIJA U TVOJOJ KOSI Usta puna zemlje, Davidov pla~ i poslednji vrisak za slobodom. Hajde, osmehni se… odse~ene glave se ne pla{e. Do|i, pove{}u te u [paniju me|u prazne plave autobuse, ljudi su ovde bez imena, u prolazu, sun~ani su dani i godina. Do|i, pove{}u te u juni, evo tu je iza prvog ugla, uli~ni guta~i vatre i letnja popodnevna bezbriga. I dok usedelice bacaju saksije sa prozora, Katalonija miri{e u tvojoj kosi, pijani voza~i i psi u gradskoj dosadi… Ljubav, san i makadam.

Aleksandar Marti}



LOLA Zaustavilo se vreme negde tamo iznad onih pokislih krovova u magli i ti{ini, zarobiv{i prostor u okvir jedne slike razmazanih boja. Zaustavilo se vreme slediv{i tvoje usne u nedovr{enoj re~i, u uhi}enoj misli o zalutaloj sre}i i apsurdu lakomosti. Zaustavilo se vreme zadr`avaju}i tvoju ljubav u prividnoj ve~nosti moga se}anja na tebe.

Aleksandar Marti}



PROKLETSTVO Kada bi pali i poslednji paravani, oni praiskonski za koje dr`i{ kao do svoga bi}a, da li bi pala i ti, ili bi kao mesec zasijala gola, na kamenu hladnom o kojem snim. A ona mi re~e: “Pre bih glavu na panj nego nogom na kamen, ni{tavilo nek je sa njim. S’ poslednjom la`i nek’ padnem i ja, i pepeo i vatra i dim.”

Aleksandar Marti}



PRELJUBA Setih se gde videh tvoj pogled, tek sada kad sam izvan sebe. To je pogled progonjene zveri u mraku, {to be`e}i od vatre i glasova ljudi u nemo}i, me preklinja za skrovi{te jedne no}i, a od svilene niti lakomosti moje pred jutro mi om~u za du{u sro~i: “Nema tog glasa kojim se mo`e{ sad spasti, jer si ~ovek koga davno proklela je majka, ili si plen surove no}i, ili ti je glas tamo gde i hajka.”

Aleksandar Marti}



*** Na{ zami{ljeni krevet, U zami{ljenoj ku}i, Pod zami{ljenim brdom, U no}i koja nas ~eka, skoro dozreloj. Negde, valjda, postoji neka posteljina Ispranih cvetnih motiva, S mirisom ce|i i ~isto}e, Koja }e da nas upijezgu`vaiuvije Zajedno S mirisom tamjana, Bolom i radosti jedne ljubavi I svim drugim bolovima!

Vera Vukovi}



*** O{tro se~ivo svesti Re`e sjaj tvog milogreda Odmah kod zenica, O{tricom odvaja Tvoj osmeh od usana, Bez predumi{ljaja Se~e mi ulice Da ne stignem do tebe, Deli stvarnost Od njenog holograma. I ona `ena u tvom ogledalu, Levo od prozora, To vi{e nisam ja! To je slika holograma. Operacija je uspela. Vi{e nas nema.

Vera Vukovi}



KARMI^KA LJUBAV Ljubim te Samo u snovima Jedinoj na{oj stvarnosti Grlim te Samo na tre}oj obali Jedinoj stvarnoj obali S tobom Spavam i budim se Na drugoj planeti Prvoj koja naleti A volim te Na planeti Zemlji

Vera Vukovi}



MIHOLJSKI VOZ

Kako mi to umire leto I kako mi brzo dozre

Prole}e na tre{nji. Ve} dobro znam Ose}aj {to vara:

April me ube|uje, Svetlost zavarava, Radost ote`ava.

Kroz vreme pocepano,

Sneg mi napadao Na jorgovan tek procvetao.

Tako dobro znam [ta me ~eka

Kad mi zeleno ote`a I kapne na dlan Kao opomena…

U MIHOLJSKO LETO, to slutim, Mora}u da nastavim Prugom narisanom, I mahnu}u Nekom Iz miholjskog voza,

Nekom – pod smrzlom tre{njom I zamrzlog majskog poljupca.

Vera Vukovi}



*** Stavio si drva u {poret Zalo`io vatru Seo na trono{ku I sagao glavu. Posle trideset godina. Posmatrala sam te dugo U ti{ini. Onda sam ti dugo ljubila kosu na potiljku (meka kao leptirova krila). Palo je ve~e. Posle trideset godina.

Vera Vukovi}



RUSKA PESMA Da mi je stepa, Sne`na, ruska, nepregledna, Ravnodu{na... Da gazim sneg danima, da poravwam varke i verovawa, mo`da bih se setila... @ivu li Ô ili @du Den† ro`deniÔ?! Da mi je prozor jedan, ruski, Sa tri babu{ke i vezenim zavesama, da bacim pogled na Jesewina, GolubaÔ du{a ruskaÔ, Mo`da bih se setila… Kogo Ô ƒto `du?! Da mi je {al jedan, {aren, ruski, topao, Da iza|em na ulicu, da zaustavim Karewinu, Il' da skrenem prugu u pri~u drugu, Mo`da bih se setila… Vozmo`no, i tì pomni{†… Õto… Õto Ô bìla!

Vera Vukovi}



*** Kroz granje se cedi mese~ina I svojim tananim prstima U najskriveniju misao dirne Kao radoznala kom{inica. Taj nepristojni Ugojeni posmatra~ [to viri u tu|e postelje Igra se skrivalice Zasmejava svoj odraz U re~nom rukavcu A on se trese od smeha. Vi{e mu ne verujem. Taj laskavi srebrni udvara~ [to se kao proso Raspe po usnuloj no}i Zar misli da }u mu re}i Koga volim. Zar misli da ne znam Da je tajnu moju Odao i zvezdama. I one mi se smeju I svake ve~eri radoznalo Proviruju u moju sobu. Vi{e mu ne}u verovati. On je la`ljivac i prevarant Nekad je sav va`an i debeo A nekad kao maneken Vitak i loman. Zar misli da ga ne}u Prepoznati. I to {to me uvek napusti



Uvek kada mi najvi{e treba Kada svitanje ~u~i na pragu I svaki se nerv razigra Kada je postelja prevelika I kao Sibir hladna Kada mu treba uteha I samo malo ne`nosti On pobegne. Ne Vi{e mu ne}u verovati.

Sne`ana Bojovi}



SAN San. I put od srebra. Svilenog svitanja pram Viri no}i u nedra. San. I o~aj lije tugu. Opet mesec u begu Namah ukrade dugu. San. I muzika sjaja. Kopitom belo `drebe Grabi putem bez kraja.

Sne`ana Bojovi}



[APAT VEÊRI Li{}e {u{ti u predve~erje I kao uspavanka Sklapa mi o~i. Miris zemlje I neba dah Postado{e jedno. Nestala je strepnja I strah je pobegao Pred istinom Nestao negde u beskraju A ljubav mi pruà Vatrene ruke svoje.

Sneàna Bojovi}



ZID MOJE SOBE Kad poèlim novi dan zaboravim da postoji kraj korak napred, mo`da dva hej, da li sam to ja? Mo`da nije trebalo da ~ekam dobro je kada mislim osmeh moè da mi promeni dan sve mi to li~i na san. Kad }utim ne razmi{ljam o tome sutra moè biti bolje mo`da i promeni ne{to samo ne znam kome. Opet onaj ose}aj samo}e nisam ni svestan da me ho}e da èli da mi uni{ti dan ipak postoji kraj.

Vojkan



KAD SE DVA DE^AKA POLJUBE Rekao si da te njegov pogled inspiri{e Pla{i{ da se ne izbri{e Se}anje ti samo preostaje Za dane koji dolaze Stoji{ tu a ljudi oko tebe prolaze Znam da te njegov dodir izlu|uje To me nimalo ne uzbu|uje Sre}an sam {to si na{ao nekoga Da ti bude uteha U ovim danima ona ti je potrebna Ne znam da li treba da se boji{ Meni je tvoj izbor OK Ne znam da li treba da prestane{ da voli{ Samo zato {to si priznao sve Ose}am da posustaje{ Nemoj da odustaje{ Sko~i u njegov zagrljaj Tvojim problemima ce do}i kraj

Vojkan



POLA SATA @IVOTA

Pro{lo je prvih 15 min. ovog ~asa. On je {esti i sad je likovno. Deluje kao ve~nost. 15 min. ve~nost, a {ta da radimo sa onih pola sata. Podignimo na{e glave iznad klupa, iznad table, iznad plafona, podignimo du{u ali ostavimo telo, vide}emo sebe kako tro{imo ìvot minut po minut.

Neke provodimo u zabavi, neke u zauzetosti ali ve}inu uzaludno tro{imo. Mislimo za sutra }u u~iti to i istoriju a posle nedelje imamo pismeni i tako svakog dana {kolske godine, a onda zavr{imo {kolu: sad }u da odloìm vojsku pa }u posle na faks. Upisali smo fakultet a posle }u se zaposliti. Na{ao sam posao, moram da steknem slavu i bogatstvo. Rad rad i samo rad. Postali smo neko i ne{to ali sada vi{e ne moèmo da potr~imo kao nekad, da se savijemo malo nam je teè, a i prsti su postali predebeli za klikere. I uskoro prestaje ose}aj za umor. Mrtvi smo. A ìvot? @ivot je pro{ao kao da ga nije ni bilo. Pro{lo je brzo, ko bi rekao? I ja sad stojim nad svojim telom slu{aju}i zvuke predavanja ose}aju}i ti{inu u pauzama. Gledam lica oko sebe. Veoma su mi poznata, gledam njihove sudbine ispisanim na njihovim licima. Ali me to ni ne zabrinjava. O ~emu li razmi{ljaju. Sigurno postoji neko ko se isto ovako pita, pa posle njega jo{ neko pa jo{ neko pa dalje i dalje....

I njemu su lica poznata. Dosad je valjda zaklju~io da se oni brinu {ta }e imati sutra da u~e a da posle nedelje imaju pismeni.

I {ta sad? Sedim ovde u zadnjoj klupi do prozora sa utiskom da je u~ionica ceo svet. Prostire se ravnomerno u daljinu. Klupe su raspore|ene u tri kolone u kojima se de{ava ìvot. Znam da sam jedan od njih i da



vidim kraj `ivota i nemo}an sam. Kako li je tu`na ptica koja spoznaje svoju smrt u de~akovoj pra}ci. Ali de~ko se samo zabavlja. Valjda dok ja ovde mu~im muku neko se negde zabavlja.

Posve}eno svima nama A.D. 10.03.1995.



MORSKI PEJZA@

Zamisli da se nalazi{ na visokoj litici, crnoj, kamenoj masi, koja se nadvija nad morskom pu~inom, kao {to se orao nadvija nad morem pa{njaka. Sada usmeri svoj pogled u samo jednu ta~ku u liniji, me|u plavetnilima neba i mora. Utopi se u tu ta~ku i po~ni lagano (a da ti ni za jedan tren ne izmake) da {iri{ pogled i upija{ celu liniju. Oseti kako ona spaja plavetnila. Sagledaj belinu oblaka kako se ogleda u belini besa talasa i udahni isti slani miris neba i mora. Prepusti se u potpunosti, sve dok ti beonja~e ne poplave, kapci ne oteàju, i nozdrve ne ra{ire otimaju}i vazduh iz plave beskona~nosti.

Vrlo oprezno, spusti se na stenu i probaj da se pripije{ svom svojom teìnom. Ako ti mo`da po|e za rukom, oslu{ni krike tog kamena koji se milenijumima bori za opstanak na tom mestu, bez nade u uspeh, bez snage da se odupre, samo sa ludom èljom da odloì kona~an poraz. Neka ti kamen pokaè o~aj svog hroptaja dok ga sa svakim treptajem vremena, nezadrìvo pro`dire plavo. Neka proba da ti objasni za{to je jo{ uvek tu, za{to se nije predao, za{to se ne uru{i i okon~a sve. Moè{ li da pojmi{ razlog da se izabere ve~na agonija? Da li moè{ da shvati{ za{to se boriti da bude{ ìv rastrzan i poraèn. Primi kamen u svoj um. Primi ga u svoj bol.

Gde si sada? [ta sada ~uje{? Da li tvoje plave beonja~e mogu da vide stenovite litice kako tonu u zelenom? Vidi{ li put kojim si do{ao i sivi spokoj u daljini, ili si se ve} predao, odvojio i udavio u plavom?

Vanja



NOICE DESTRUCTION

Pogre{ni dani u pogre{nim godinama u`asno umaraju i ~ine da `ivot izgleda beznade`no, otu`no, pogre{no. Do te mere otu`no da se mogu uporediti sa odvratnim ukusom koji iza sebe ostavljaju lo{ duvan, duge otu`ne no}i i neoprani zubi u kasno popodne. Jedino dobro kod ovakvih dana je {to se uprkos beskraju patetike, zavr{avaju. Zavr{avaju se umornim raspremanjem kreveta, razvla~enjem zgu`vane posteljine i uvla~ehjem u smrad postojanja. Pad u san je brz i bezbolan. Snovi opet, znaju da bole, ali jutro jo{ uvek dolazi, ako ne do|e jutro, do}i }e podne, a ako ne do|e ni podne…jebi ga.

Upravo u tim trenucima smiraja misli, kada se isklju~uje velika buka velikih ideala i zanosnih strasti, postanem svesna stvarnog zvuka svog sveta. Upijam psihodeliju aritmije ritmova kineskog budilnika i bugarske slavine. Umirem u trzajima… kakav noice destruction.

Vanja



GA]E

Zimski dan. Mraz je i obilje utabanog snega. Na pijaci sam. Upra`njavam nacionalni sport - razgledanje pija~nih tezgi bez ikakve namere da se ne{to kupim. Dobar na~in da se potro{i deo dana, ali ne po ovakvom vremenu.

Za jednom tezgom stoji `ena, srednjih godina. I njoj je hladno - vidi joj se to na licu. Prilazim njenoj tezgi i pitam:

-Ima{ li ga}e? -Nemam - odgovori ona. -Zato ti je i hladno, {to nema{ ga}e. Okre}em se i odlazim. -Do|i da ti poka`em da li imam ga}e, pizda ti

materina - vi~e ona zamnom. Ne okre}em se. Kome je stalo do njenih ga}a?

Meni ne. Ali 1:0 za mene. Jo{ uvek je hladno.

Aleksandar Vujanovi}



DVE PRIÊ Do{lo je vreme da izroni. To se ipak desilo.

Polako, ne otvaraju}i o~i, pustio je da ga vetar o~e{lja i premaè laganom sveìnom. I dalje nije verovao u svet van skrame. Udahnuo je ponu|eni pogled i dodir i doìveo svoj san. Nije smeo da se potrudi da ga zadrì. Bilo mu je dovoljno samo da zna da nije uzalud traìo. Kada je do{lo vreme za vra}anje on se vratio. Blaèno se nasmejao i po{ao nazad kao uslovljeni, dresirani pas. Poslu{no i jadno.

Traìm samo zato {to moram. U tome ne vidim ni{ta dobro. Ne radim to zato {to volim i ho}u. Kada mi ruke sprovode peckavi titraj nemira i o~aj me pretvori u nepovezane, bezvredne komadi}e od kojih svaki boli posebnom ja~inom i najvi{e pla{i samo zato {to je moj, onda pustim da noge gaze po meni, da mi nokti skidaju koù i pustim da se raspadnem ~ekaju}i, ne znaju}i izgled ~ekanog, a ipak ga bezuslovno prepoznaju}i u svemu {to krene ka meni, suludo se nadaju}i.

Krenuo je traìti svoju dragu. Ne nose}i ni{ta, sa krvavim ùljevima na nogama koje nije probao da le~i. Za nju je imao gomilu lepih re~i i grubih nemarnih pokreta. Gleda}e je da bi ispitivao, a misli}e da je voli. Slu{a}e da bi joj rekao da nema ni{ta da kaè. I }uta}e zato {to je izgubio sve ne prepoznavaju}i {ta treba da ~uva. Da}e joj nesuvisle drhtaje i misli}e da recituje ljubavne stihove. Nanosi}e joj bol zbog nekog svog trenutka i razmaziva}e njenu tugu naslagama re~i koje izlaze kao vapaj. U njenim }e o~ima videti beskrajnu veru i pomisli}e da je njegova, seti}e se da je on svoju



zamenio za proste nau~ne prevare i ka`njava}e svoju dragu samo zato {to je sa~uvala svoja ~ula.

Koliba u kojoj je `ivela bila je mala. Poku{avala je da je nau~i da je voli zato {to je njena. Rekli su joj da je lepo imati svoju kolibu. I znati to. Po njoj se kretala slobodno. Bila je sama.

Nije za njih bilo {anse jer se njeno srce {irilo i primalo kao okean, a njegovo je ostalo izme|u u{iju.

Marijana Pavlovi}



SASVIM OBIÂN NEDELJNI DAN

Opet je nedelja. Nikako nije volela nedelju; to je dan koji bi ona, kao i gomila njenih drugova i drugarica, izbrisala iz svih kalendara…. Po ko zna koji put razmi{ljala je o tome dok je visila pri~v{}ena okovima oko ruku za tu {ipku…. Bilo je pola deset kada stiè naredba da se presele. “Dobro je,” – pomisli, tih par minuta iskoristila je da malo odmori ruke. Pro{li su kroz troja vrata i napokon su stigli na novo mesto mu~enja. “Bar je toplije” – re~e u sebi, “mnogo je toplije”. Tu bi trebalo da se zadrè oko dva i po sata, tri najvi{e. Po{to je bilo sun~ano vreme mu~itelji nisu èleli da im dozvole da mnogo uìvaju u njemu. Odmah su podeljeni u grupe: beli na jednu, “obojeni” na drugu stranu. Po dvoje u red. Ona je bila u grupi “obojenih”. Brzo se odmicalo. Do|e red i na nju. Nimalo ne`no gurnute, njena drugarica i ona ba~ene su preko nekih belih {ipki…. Drugaricine ruke ve} su bile vezane kada se za~u zvono.… Telefonsko zvono…. ûvar se na ~as okrenu, ona iskoristi trenutak nepa`nje i skliznu. Po~ela je pani~no da beì, èlela je da u {to kra}em roku napusti ovo mesto. Verovala je da “tamo dalje” prema njoj sigurno ne bi postupali ovako.… Beàla je prolaze}i pored nekih svojih poznanica koje su se izleàvale na suncu i koje su okretale glave na drugu stranu. Verovatno im je bilo ispod ~asti da se javljaju nekome sa takvim tragovima oko zglobova; nekome u tako izgu`vanom odelu i sa pocepanim kolenima. Nastavila je dalje, pani~no tr~e}i sve brè i brè, i u jednom trenutku se osvrnu, ~ini joj se samo na



sekund, da vidi da li je ko prati. Sekund je bio dovoljan da izgubi pravac i da svom silinom udari u ogroman metalni stalak. Od bola po~e da joj se vrti u glavi, potpuno izgubi koncentraciju i udari u beton. Poslednjim atomima snage poku{a da se podigne... ali ne. Ostala je tu da le`i u polusvesnom stanju, totalno iscrpljena... Odjednom, dve sna`ne ruke je skopa{e i podigo{e. Kraji~kom oka videla je Bana Gaji}a kako je posmatra. Ose}ala je da se kre}e, da je nose uz neke stepenice. Peli su se u krug, ili se njoj to samo tako ~inilo... U`asno ju je sve bolelo. Shvatila je da nema nikakve {anse da se izvu~e, gotovo je.… Ponovo zvono, ali nekako druga~ije... Brujalo joj je u glavi... GOTOVO JE!!!... Videla je da se vrata pred njima otvaraju... Poslednje {to je ~ula pre nego {to je pala u komu bilo je: “Kom{inice, ispala Vam je krpa sa terase!”.

Branislava B. Kosti} - Gaca



VREME Eto, to je bilo to, a sad da vam ispri~am jednu pri~u....

Bio jednom jedan dečak... i zvao se Rudi. Imao je drugara po imenu Saša, a taj Saša drugara koji je bio u Beogradu po imenu Vlada. Od sve trojice samo je jedan imao devojku što je pravo čudo. Vi se verovatno pitate: “Da nisu pali sa Marsa?” Ne, ne. Ne zato što su sva trojica bili bića sa neke druge planete, nije sad to čudo u pitanju. Čudo je što je taj jedan od njih imao devojku po imenu Meluzina.... Ma ne, neee! Nije čudo što se zvala Meluzina, i nije čudo što ovo liči na neke romane koji su negde “VEĆ VIĐENI”. Čudo je to što je taj dečko, jedan od one trojice sa početka, uopšte imao devojku. Mislim DEVOJKU - devojku! On je u osnovnoj školi bio ružno pače. Niko nikad ne bi pomislio da će on jednog dana izrasti u prelepog labuda. Možda je to i bio. Pa ga je jedna princeza jednim poljupcem pretvorila u princa. Mislim PRINCA – princa! I to možda baš ovde, na obali Ibra, noću, samo ne ove zime. Davno. Eto. A ova druga dvojica su bitke bili sa devojkama... princezama. Uzmite samo na primer da je Saša, koji je možda imao najviši stepen strpljenja od sve trojice, bio toliko deprimiran da je odlučio da promeni grad. Ej, GRAD! Zar je toliko crno?

Ili ovaj drugi – Rudi. On je za 14. februar otišao u TC i jednoj devojci, Maji, hteo da pokloni VREME a tra`io je isto za uzvrat i nije uspeo. Nije znao da je vreme – novac i nije znao kako da ga zaradi. Znao je da novac nije sre}a, al' d`aba ti, kad je to malo ko drugi znao. I



posle, kako moè saznanje da bude sre}a kad ìviš usamljen. Ispada da je put ka saznanju “samomu~enje”. I to su znala sva trojica.

Jednom su zajedno dràli lokal, i verovatno zbog saznanja da nisu bili sa ove planete pokušavali su da se utope u sredinu. U tome su bili dobri. Ma, neeeee.... BAŠ NISU BILI DOBRI U DR@ANJU LOKALA... i ho}eš li me ve} jednom pustiti da pri~am. Kako da pri~am kad me stalno prekidaš? Eto, šta sad ide...? A, da! Znali su da odu do velikih dubina, pa da se vinu u nebo do najviših zvezda grada i da to niko ne primeti. Toliko su se dobro prerušili u zemljane da ~ak i kada su pokazivali da su sa neke druge planete, drugi su ih potapšavali po ramenu govorivši: “Da, da. Dobro je to, u redu je...”, ne uzimaju}i ih za ozbiljno. To su radili da bi pokušali da nau~e druga bi}a sa drugih planeta ali im nije bilo lako. Niko nije imao hrabrosti da se otkrije i pokaè svoje “zmijsko” telo. Osim jednog de~ka koji se skinuo skoro go za Novu godinu, baš u tom lokalu. Kona~no – još jedan vanzemaljac. Zvao se Yuri. I taj vanzemaljac je pisao. Svi su bili toliko sre}ni da su se svi dali u pisanje, organizovanje izlo`bi kratkih formi i ve~ernje ispijanje Votke. Ali... Od one silne Votke i sre}e su potpuno zaboravili ko su i šta su, tako da su po~eli da ìve “normalnim” ìvotom. Izgubila se magija, zbog ~ega su se ponovo dali u lutanje.

A sada ide deo za koji ni jedan od one trojice još ne zna. Posle dvadesetak godina sreli su se sva trojica. Vlada je došao iz Beograda a Saša iz Novog Sada, jer se tamo odselio ubrzo posle onog 14. februara i promocije svoje druge knjige. Mo`da je mislio da }e tamo bolje da se utopi. Oooo, NE u Dunav! U sredinu! I nije mu pošlo za rukom ali je dobro što to nije znao. Sva trojica su se oènila osim prve dvojice. Saša i Vlada su završili



fakultete. Dok je Rudi samo studirao. Ljude – šta bi drugo? Al' d`aba ti. Kad nije imao VREME.

Vlada Petrovi}



PISMO Eto, do{lo mi da (ti) napi{em koji red…

… i naravno, interesuje me tvoje mi{ljenje.

O~ajan nisam, a mo`da bi trebalo da budem. Ili mo`da i jesam, ali se borim sa samim sobom da ne priznam slabost ili poraz. Ustvari, da li je uop{te poraz èleti da pokaè{ koliko ti je stalo do nekog, i to toliko da pogazi{ svoju re~ {to je dovoljno veliki greh.

Ili sam mo`da samo trenutno lud, {to sam ~itavog ìvota poku{avao da budem bolji nego {to jesam pa sad vidim da to nije ne{to {to se vrednuje… pa se pitam da li bi trebalo da se kajem {to sam video ne{to {to drugi nisu i zbog toga {to se ose}am kao jedini preìveli u brodolomu, {to samo pove}ava èlju da se o tome govori sa nekim.

No dobro, “ve~ite dobrice” imaju jaka srca pa }e i ovo preìveti, ako je to ono {to ìvot pla}a da bi postojao. To ti verovatno ve} zna{ i ose}a{. Mo`da se pita{: kako mogu da pretpostavim {ta ti zna{ i ose}a{? Evo kako… Tako {to te vidim vrednu, smirenu i nasmejanu. To je odlika ili mudrost “ve~itih dobrica”, koju ni sami ne mogu da kontroli{u. To im je uro|eno, urezano, to im je kletva ili osuda, da budu dobri, da trpe, da vide na na~in na koji druge o~i ne mogu, ma koliko se trudili da im se pokaè kaìprstom gde i kako. To je teret koji nosi{ na srcu jer si vitez i ruà u isto vreme….

I da li je ta~no da se najve}a dela stvaraju iz ljubavi… ili mo`da iz patnje? I da li }e se i ovo pismo, ovaj vapaj ili izliv emocija pretvoriti u obi~no ljubavno pismo koje }e zavr{iti u ne~ijem dnevniku koji }e mo`da jednoga dana neko ~itati plakaju}i?



Eto, do{lo mi… … a ako ne `eli{ da razmi{lja{ o ovome onda

IZVINI i zaboravi sve.

Vlada Petrovi}



SLOVENSKI (ôvek u magli) Mimoi|oh se sa slovenskom senom u crnom.

ôvek u ~ijem podno`ju se seku dva snopa crvene i ùte svetlosti, koji uska~e i iska~e na scenu; ~ovek kome aplaudiraju, ~ovek - ne znam mu imena... zovu ga Ser`... slovenski skija{. Moderan Sloven je za{titnik ìvotinja! A mo`da je i vegetarijanac? Da, nezapaèna sam pored tog slovenskog ~oveka. Bledi slovenski lik sa dalekog severa. Tako|e slovenskog. Divim mu se: uspeo je da spoji dane i no}i jer njegovo sunce sjaj strpljenja pruà. On je hladna lica, gleda kroz stvari, zna sudbinu slovensku. On je zami{ljen po slovenski, izgubljen otu|en, neshva}en; stranac slovenskog grada. Poku{ava da dosegne slovensku avangardu. Slovensku narav ne imitira - }utljivo je nosi. Brine o slovenskim problemima, uvi|a gre{ke. Li~i na ~istokrvnog Slovena bez muhamedanskih zrnaca. Zna li i on o tome? Veruje li? U Boga? Mnogoboàc? Ne, veruje u sveca - pretka, za{titnika slovenskog ognji{ta. Zami{ljam, njegov mraz zna da stvara i {iri toplinu u kojoj se nalazim. Izgubljena. U ekstazi tonem kroz plave boje. Ne smem da ukra{avam ponosno slovensko bi}e njegovo. Pla{im se da ga pogledam. Otoplilo bi, mo`da. A kad sam se za tom visinom okrenula - slovenska pojava je hodala pravo. I dalje se ~uju tragovi slovenski izolovanom stazom.

Marija Brkovi}



NEUSPELI PORTRET Poku{avah, al' ne mogoh sagledati lik tvoj. Prava

linija, na nju se oslanja vertikalna pratilja. Sad malo nijansi, dodavanja o{trih crta, jo{ dve - tri jednopotezne re~i velura. Ne, opet ne{to nedostaje. Du{a te glupe skice {to je od utisaka pravim. U mraku sam je traìla, u tami prepoznala siluetu, pri senci od scene dovijala se na svakojake na~ine da proporciju bar zapamtim. Tvoja ruka, njene kretnje koje kri{om pratih, bivahu mi jasne - kaìprst ti ili uokviruje desni obraz bacaju}i taman trag, ili poku{ava da upije vazduh... Pomislih, o prostote, da je takva lako}a i meni data da mogu ispuniti te celog, a zatim se na trenutak zaustaviti na tvom kaìprstu kao dah ...ma, nek' me nema. Koga je jo{ briga za “Pop corn”?

Umetnik sam nadahnu}a, ose}aja. Dok ljubitelji premijera “prate” doga|aje pod centralnim reflektorima, moje o~i kradu igru snopova svetla i tame na tvom licu, dramu na~ina na koji komponuje{ smeh i ozbiljnost. Zar zenice mogu tako tajanstveno da postoje? Ne znam im ni boju, ni oblik, ni veli~inu, sjaj; samo naslu}ujem kako nose slovensku maglu, ~ist vazduh i proziran vetar hladnih polja.

Marija Brkovi}



RAZGOVOR SA [ESTOGODI[NJOM ]ERKOM

- Mama, jel moè par~e oblaka da se uzme u ruku?

- Ne moè jer je oblak vodena para. Kao na primer kada iz {erpe izlazi vodena para kad klju~a voda.

- A jel to onaj dim?

- Nije to dim, to je vodena para.

- A kako napravi ~ovek one oblake, onako da stoje na

nebu?

- Pa ne napravi ih ~ovek nego priroda.

- Aha, bas priroda uzme cve}e, stavi ga u {erpu, kuva i onda napravi paru i oblake. A kako veliki cvet hrani one

male cvetove?

- Ne hrani ih on, nego se oni hrane iz korena koji je u zemlji.

- E Boè, kakve gluposti!

N.T.



ODLU^NO ODLU^NIJA “Jeste li Vi uvek tako neodlu~ni petkom popodne kad pada kiša na dan Sv. Petke?” “Ne znam… Mora}u da po~nem da prime}ujem.” Dok je gospodin iz Golsfordijeve pakovao u malu roze kesicu dve PIGNA sveske, HB olovku i imitaciju parkerove mine od 35 dinara, iskoristila sam vreme da još malo razgledam okolo, a da ne budem isuviše naporna. Ve} sam po~ela da razmišljam o našem kratkom dijalogu kada je alarm na vratima radnje ozna~io moj odlazak. Prelistavaju}i situacije brzinom kojom samo misli mogu da naviru, zapazila sam kolikih je razmera zaista moja neodlu~nost. Prihvataju}i istom brzinom zaklju~ak prelistavanja da treba da budem ~vrš}a i odlu~nija, u naletu misli opet se pojavio prodavac sa uli~ne tezge na Bulevaru revolucije. I pored toga što je taj isti prodavac desetak minuta pre našeg budu}eg susreta, odre|uju}i prioritet usluge u stilu “20 dinara prema 120 DM “, odnosno “ja prema bra~nom paru”, odgovorio da nema papirnu kesu za usisiva~ koju sam èlela da kupim, nastavljaju}i i dalje da prikazuje zimske jakne, odlu~ila sam da budem odlu~nija i da prikupivši dovoljno strpljenja ponovo mu se obratim. “Ja se izvinjavam, ako vi nemate kese bez gumice, moète li mi barem re}i gde mogu da ih na|em?” “Molim!?” O~igledno me je ve} zaboravio, ali sam se ja ponovo predstavila kartonskim delom kese za usisiva~, uzgred - potpuno prašnjavim. Kako nije bilo gu`ve niti drugih zainteresovanih prolaznika, za krupnije artikle prodav~eve tezge odlu~io je da me se priseti, pa mi nije iznova postavio pitanje koji usisiva~ imam. Uloìo je



dvadeset sekundi svog radnog vremena, potra`ivši u velikoj švercerskoj torbi meni potreban proizvod i našavši ga, zaradio na meni onih nebitnih 20 dinara. 20 dinara? Toliko mu valjda staje i moja odlu~nost, ali ja uglavnom kupujem skuplje stvari…

27.10.2000. N.T.



VE]I OD @IVOTA Prvi policajac je uklju~io radio: “VI\EN JE U BLIZINI AERODROMA. IMA OKO 25 GODINA. SREDNJE JE VISINE. PLAVIH OÎJU. DU@E KOSE. NA SEBI IMA BLEDE FARMERKE, SME\U KO@NU JAKNU I MALI RANAC NA LE\IMA. NAJVEROVATNIJE JE JUGOSLOVEN. NIJE NAORU@AN...”

Drugi policajac je isklju~io radio. Prvi policajac

je startovao motor. Drugi policajac je uklju~io sirenu. Prvog policajca je nervirao drugi policajac jer je uvek prekidao izve{taj. Nisu ~uli da:... “SLU[A WALKMAN”. Drugi policajac je izvadio revolver iz futrole i proverio ga. “[ta }e ti to, ~uo si da nije naoruàn?”, pitao ga je prvi policajac. “Nikad se ne zna”, odgovori drugi policajac koji je uìvao u svom poslu. Prvi policajac je imao 45 godina, sina od 19 i }erku od 17. Drugi policajac je imao 28 godina, TV, hemoroide i devojku koja je radila no}nu smenu. “[ta }e nam sirena, nismo na filmu?!”, pitao se prvi policajac. “A {to ne bi bili?”, odgovorio je pitanjem drugi policajac. Prvi policajac je stegao zube. Nervirao ga je drugi policajac ali nije bio raspoloèn za sva|u. Prvi i drugi policajac su brzo stigli do aerodroma, u{li u terminal i po~eli da gledaju okolo. Nije bilo mnogo ljudi. “Dokle }e ti Evropljani da nam prljaju zemlju? Kao da nam nije dosta na{eg olo{a!” Ev rop l j an i ! Pa tvoj deda se borio sa Hitlerom na istoj s rani!, mislio je prvi policajac ali... nije bio raspoloèn za sva|u. Policajci su nastavili da gledaju okolo traè}i jednog mladi}a sa duòm kosom, plavim o~ima i rancem na le|ima.

t



Ugledali su ga kako ~u~i pored nekog de~aka i ne{to sa njim razgovara. Prvi policajac je ubrzao korak. Drugi policajac je izvadio revolver. “Polako!”, rekao je prvi policajac. Drugi ni{ta nije rekao. Razmi{ljao je: Uze}e klinca za taoca! Prvi policajac je viknuo: “Hej, ti!” Mladi} je spazio prvog policajca. Nije odmah video drugog policajca. Ni ovaj njega nije dobro video jer... imao je blokiran mozak: “Uze}e klinca za taoca!” Prvom policajcu mladi} nije izgledao nimalo opasno. Drugi policajac je napeo oroz. Prvi policajac nije mogao istovremeno da gleda mladi}a, de~aka i drugog policajca. U tom trenutku mladi} je napravio nagli pokret. Reklo bi se da je veoma brzo pre{ao iz ~u~e}eg u stoje}i stav. U ruci mu je ne{to bljesnulo. Drugi policajac nije video slu{alice koje su se zaklatile u mladi}evoj ruci. Video je samo siluetu na mestu gde se nalazio mladi} sa plavim o~ima. Nije znao da taj mladi} ima devojku, da je tek pojeo 8000 dana, da je voleo crno pivo i LUCKY STRIKE. Nije znao da je pisao prozu, slu{ao muziku i ~itao Alana Forda. Nije znao da je lepo plesao, znao mnogo lepih stihova i dobro govorio engleski. Nije znao da je voleo da obla~i karirane ko{ulje i jednobojne dukseve. Nije znao da je zavr{io fakultet i da je dobro igrao fudbal. Nije znao da je de~aku dao da slu{a muziku, da se malom dopao njegov vokmen i da je mladi} hteo da mu ga pokloni. Nije znao da je mladi} javio roditeljima da ga ve~eras ~ekaju na aerodromu. Nije imao pojma da mladi} ima plave o~i i da nikome nije u~inio ni{ta zlo. Ni{ta nije mogao ni znati, jer ga nije ni video. Video je samo njegovu siluetu. Tako su ga u~ili u {koli za dobre policajce. Video je samo metu. Ni{ta okolo nije postojalo. Ni de~ak, ni drugi ljudi, ni staklo, ni pod, ni prvi policajac. Ni{ta! Gledao je mnogo filmova. Tamo je video da policajci



ginu zato {to prvo pitaju pa ~esto ni ne stignu da pucaju. Zato on nije pitao. Video je neku svetle}u stvar u mladi}evoj ruci. U njegovom mozgu nije postojalo ni{ta drugo {to bi jedan mladi} mogao dràti u ruci sem pi{tolja. Nije bilo ni~eg drugog jer on u ruci nikad nije drào ni kiflu, ni walkman, ni jo-jo, ni mikrofon u rok grupi kao mladi} sa plavim o~ima. On je samo svoj magnum vrteo oko prsta. Prvi policajac je uspeo da kaè “NE!”. Drugi policajac nije ni{ta kazao. Njegov magnum je rekao isuvi{e. De~ak se upla{io praska, ali se nije pomerio sa mesta. Prvi policajac je sko~io prema drugom policajcu i udario ga po ruci. Magnum je opet progovorio, a zatim pao na pra{njavi pod. De~akova majka je vrisnula. Prvi policajac je potr~ao prema mladi}u. Drugi policajac je ostao na istom mestu. Mladi} sa plavim o~ima je leào na pra{njavom podu i gledao plavim o~ima u prazno. Prvi policajac je opipao mladi}ev vrat i podigao vokmen sa pra{njavog poda. De~ak je plakao u maj~inom naru~ju. Drugi policajac je stajao nem. Prvi policajac je nesvesno pokrenuo traku.

PLAY VRLO SAM UMORAN, A NE ZNAM KAKO,

ZA[TO OD ÊGA. OVDE JE DOSADNO. SVI SU POBEGLI NA

NEKO ZABAVNIJE MESTO. DALEKO JE, DALEKO JE AMERIKA...

Prvi policajac je bio tuàn. Nije razumeo re~i

pesme, ali njegova }erka je imala 17 godina, dugu kosu, plave o~i i slu{ala je rock 'n roll.

Miki Rudinski



D E C A Kako se prave deca? Miki je rekao da tata i mama rade bezobrazne stvari. Eki je rekao da tata i mama spavaju zajedno. Ja sam slu{ao tatu i mamu dok su pravili mog brata, ali nisam video {ta rade. Ne mislite valjda da Tito i Jovanka rade one stvari, upita nas Eki. Nismo odgovorili. Imali smo tada pet godina, i to nam je zaista bilo nezamislivo.

Miki Rudinski



GRAFITNA OLOVKA Grafitna olovka je kao ~ovek. U po~etku je nova, ~ista, tupa na obe strane. Kad po~ne da se njome (njome da se)... Ako ho}e njome da se pi{e mora da se nao{tri. I tako... [to vi{e pi{e to mora vi{e da se o{tri. A ona se smanjuje. Na po~etku je njen trag tanak i jasan a kasnije se sve vi{e {iri, rasplinjuje i teè se razaznaje {ta pi{e. U jednom trenutku se njen trag toliko zamuti da mora opet da se nao{tri. Neke olovke se nao{tre samo jednom, ostave kratak upe~atljiv trag, i nestanu. Ostanu zaboravljene na dnu neke fioke ili kutije pa na kraju zavr{e u sme}u, slome ih ili spale. Jedne olovke se toliko smanje, toliko sebe prenesu na papir, da ih ljudi onako male i simpati~ne, ostavljaju na vidno mesto pa s vremena na vreme njima ne{to podvuku. Druge su uvek lepo nao{trene, ~iste, pi{u bez gre{ke i koriste gumicu za brisanje sa druge strane. Tre}e su nao{trene noèm . Ima olovaka koje su sa jedne strane plave a sa druge crvene, o{tre se sa obe strane i brzo tro{e. Postoje meke i tvrde olovke. I one tre}e - ni meke ni tvrde. Postoje tanke i debele olovke koje ne mogu lepo da se drè pa ~esto ni ne pi{u lepo. Postoje olovke raznih boja i {ara. Mnogo je to olovki ( olovaka ). Previ{e za jedno sparno popodne pred ki{u.



Sve su one pri~a za sebe. I ovu pri~u je stvorila jedna olovka. Malo s mukom jer je pisala slomljenim srcem.

Miki Rudinski



P O G L E D Jednom sam u vozu po obi~aju }utao i gledao kroz prozor. Naspram mene je sedela devojka u roze pantalonama i gledala prema meni. Odjednom sam se setio, zavukao ruku u dèp i izvukao drvenu roze olovku. Pruìo sam je devojci: “Slaè ti se sa pantalonama a meni bi se verovatno slomila u dèpu”. Prihvatila je olovku ali je bila toliko iznena|ena da nije uspela ni{ta da prozbori. Ja sam nastavio da }utim i da gledam kroz prozor. Nekoliko dana posle nisam nikako uspevao da skinem njen pogled sa sebe.

Miki Rudinski



ALEA Mrzio je pogrebe. Bio je mlad i nije razmi{ljao o smrti. A ona... Smrt... Uzela je njegovog najboljeg prijatelja... Mrzio je pogrebe. I nikad nije nosio nao~are. Sad je ipak morao ne~im da pokrije svoje o~i crvene od pla~a. Prijatelj mu je poginuo. Ka`u - brzo je vozio,volan mu je smrskao grudni ko{. A... Bio je sasvim obi~an mladi}. Sasvim obi~nih pogleda i shvatanja. Mo`da je malo vi{e tro{io o~i na svakojake knjige. I{ao je na fudbalske utakmice. Plivao na jezeru. Skakao na koncertima. Petkom jurio devojke. Subotom izlazio sa njima. Nedeljom gledao stare filmove. Umro je u sredu. Sredom bi obi~no ~itao. Te srede je... Slu~ajno ili namerno jedna devojka u nekom kafi}u uputila njima dvojici par obe}avaju}ih pogleda. Ostali su i pijani do~ekali pono}. Dugo su se raspravljali ko }e da vozi... A ko prvi da povali devojku. Kocka je odlu~ila. Alea.



Njegov prijatelj je vozio. On se ljubio na zadnjem sedi{tu sa devojkom. Njegov prijatelj je - ka`u - vozio brzo. Udario je u kamion koji se uklju~ivao sa sporednog puta Ostao je na mestu mrtav. Devojka je slomila nogu. A njemu je lice bilo puno stakla i krvi. Mrzeo je pogrebe. Izvadio je nao~are iz d`epa i pokrio svoje pla~ljive o~i. A da je on vozio - mislio je - da je on vozio... Mo`da... Mo`da bi on poginuo... Sad bi ga manje bolelo {to je varao dok je bacao kocku.

Miki Rudinski



GRINGO, CVET I CRVENO MASTILO '52. Se}am se da sam poslednji put prelazio taj most u kakvom jogunastom {injelu koji ti do krvi odere promrzle obraze ili u{i, ili ti kosu odse~e. To je bila jedna od onih godina koje su prolazile sporo, mrcvarile te dosadom i samo}om, ali bi isto tako znale da ti u nekoj obi~noj kafedìjskoj radnji podare toliko mira kakvog danas ne}e{ nigde na}i. Mostar retko kad pokriven snegom, sutra putujem u Mrkonji} pa u Zetu. Spustih se do ~ar{ije da odaberem koji razgovor ili bar do|em do ju~era{njih novina. Duvan na komad nikada nisam kupovao, i to je Iso dobro znao, te kako me spazi da silazim onom kamenitom vijugom, otr~a do magacina da mi na~ini paket. On ima{e k}er {to do ju~e be{e ne{to malo i aljkavo, jedva da je imala petnaest. Se}am se… zvali smo je Slimka. To mi je bila ve} druga godina u toj varo{i kako ìvim, a radio sam kao oficir, u garnizonu ne{to manje a vi{e na terenu oko Vi{njice i Doboja. I ba{ te ve~eri zaljubih se tako da mi u trenu smrt nekako blià be{e no sam ìvot. Kako je videh da silazi niz one klimave basame, tako mi se noge prikova{e za pod od popucalih dasaka i ostah onako…bez ijednog pokreta. U tom se Iso odnekuda pojavi utrpavaju}i mi paket zamotan u 'artiju i {apnu: “ Ne gledaj kapetane, Alma ima virus .” Se}am se da sam poslednji put prelazio taj most u kakvom jogunastom {injelu koji ti do krvi odere obraze. Kroz glavu mi projuri kolona…nekakav praznik, voz oki}en cve}em i zastavama, par harmonika na ~elu i pesma. Zabranjeno ispaljivati metke! Sve proleteri, nema se vremena za revan{. [iba ih onaj vetar, nekakva jesen,



onima napred dim upada u o~i i usta. Pijani proleteri ispadaju iz voza, ljubi im krv ono o{tro kamenje ispod {ina. Ma{inovo|a opet gladan, njemu se `uri. Idem od jednog do drugoga, vu~em ih za glavu i ramena, treba mi ve~nost - za cenu ne pitam! Oni me grle, ljube, prosipaju rakiju po mojim cokulama. Ispred tunela vidim majku gore kako mi ma{e i pla~e. Pun voz proletera i Alma me|u njima… P.S. Naglo starenje nije genetska odlika, ve} trenutni sunovrat svesti i njeno ponovno pojavljivanje u izmenjenom obliku.

Aleksandar Marti}



Hej Van~i, prvoga u mesecu odlazim u Pariz. I sama zna{ da je tamo najlep{e ba{ u ovo doba godine. Imam ve} par poziva na{ih prijatelja sa kojima se nisam videla ~etvrt veka, a oni kaù da ima i vi{e. Se}a{ li se slatke @oel koja bi odbijala svaki ponu|eni randevu vi{e iz navike nego iz bilo kog drugog razloga. Udala se za nekog stranca, preko no}i. Od tada je vi{e niko nije video niti ~uo za nju, ali se ne bih iznenadila da je jednoga jutra ugledam na Trgu Svetog Patrika kako prolaznicima nudi carigradske jabuke po ceni najbolje berbe iz vinskog podruma debelog Pjera. Eh, da… Rekli su mi i to da je vreme u svoj ovoj ùrbi stole}a potpuno zaboravilo na njega, ali ne i na njegov ”stoma~i}” koji je sve ve}i i lep{i. Jednom prilikom je sreo @ana ispred one na{e male pekare, zagrlio ga je i zaplakao se, bez ijedne re~i. Danas su njegove mu{terije pune razmetljivog novca, ~ekova kojima kupuju sve (ili bar oni tako smatraju). Samo jedno znam… nas tamo vi{e nema da mu krademo vino i po koji debeli osmeh u onim sitnim pijanim satima, kada se Pariz budi u dimu poplo~anih ulica. Darijan je, ina~e, postala najbolji pijanista a da to niko nije znao, a verovatno ni ona sama. Da li se se}a{ kako nas je samo davila o ve~itoj potrazi za tri zaboravljena svilena tona, i ~etvrtim-kristalnim: “…najdraì moji, pa to je ~arobni krug koji ve{to sakriva takvu muziku koja prevazilazi apsurdni pojam vremena. Ta melodija ne poseduje zavr{ni ton ve} nit koja povezuje tri svilena i ~etvrti kristalni, to je nit koja zaklju~ava krug. Ona kre}e iznova i iznova. Ona ru{i sve postoje}e kli{ee i iluzije za koje se ostali tako gr~evito drè. Setite se samo ”Sabata



ve{tica na brdu Svetog Ivana”. Kakva {teta, kakav ponor i uàs…” Iz njene male garsonjere u potkrovlju devet dana se rasipala muzika svuda unaokolo, a onda se uvukla ti{ina. Kaù da su je prona{li u hladnom, uko~enom snu, zajedno sa belim i crnim dirkama i glavom naslonjenom na njih, i sa jednim osmehom kojeg su sakrili od svih. Osmeh je bio revolucija. Tako sam sretna, Van~i, mislim da je uspela. O @anu znam samo da je ubrzo posle na{eg rastanka ispoklanjao sve one uvrnute reljefe i po~eo raditi u nekom jeftinom bordelu gde kaù da moè{ probati najbolji opijum u celoj Frana~koj dràvi. Toliko je bio lud za ènama da je na kraju postao jedna od njih, i to najlep{a… u {ta ne sumnjam. Ja sam, ina~e, ve} neko duè vreme sa gomilom piskutavih skalamerija svuda oko sebe, sa kojima ovih dana delim i dobro i lo{e. Ovde su jako dobri prema meni i ispo{tovali su moju èlju da nikoga ne}e pustiti unutra. Van~i, vi{e me ne boli. Rekli su mi da se strpim jo{ samo koji dan. Planiram da }e prvi u mesecu biti savr{en. Hej Van~i, odlazim u Pariz zauvek.

Aleksandar Marti}



NJENE MISLI

Pitala sam se da li sa

konkurs kratke forme 2005. - omladinska organizacija kvart · precizne lirske slike koje svojim...

Documents