KIJEVO-PECERSKI PATERIK (OTACNIK)

PATERIK PECERSKI, O PRAVLjENjU CRKVE, DA SVI SAZNAJU KAKO SE VOLjOM I PROMISLOM SAMOG GOSPODA I MOLITVOM I HTENjEM

NjEGOVE PRECISTE MATERE NAPRAVI I ZAVRSI BOGOLEPNA, NEBU SLICNA, VELIKA CRKVA BOGORODICINA, ARHIMANDRIJA SVE RUSKE ZEMLjE, TO JEST LAVRA SVETOG I VELIKOG OCA NASEG TEODOSIJA

Kijevo-Pecerska Lavra

1

Uvodna rec

SLOVO 1: BLAGOSLOVI OCE!

SLOVO 2: O DOLASKU MAJSTORA CRKVENIH IZ CARIGRADA KOD ANTONIJA I TEODOSIJA

SLOVO 3: O TOME KADA BESE OSNOVANA CRKVA PECERSKA

SLOVO 4: O DOLASKU SLIKARA CRKVENIH IGUMANU NIKONU IZ CARIGRADA

SLOVO 5: O JOVANU I SERGIJU CUDO NAROCITO U BOZANSKOJ PECERSKOJ CRKVI, KOJE BESE PRED CUDESNOM IKONOM BOGORODICINOM

SLOVO 6: KAZIVANjE O SVETOJ TRPEZI I O OSVESTANjU OVE VELIKE CRKVE BOZIJE MATERE

SLOVO 7: NESTORA, MONAHA OBITELjI MANASTIRA PECERSKOG, KAZIVANjE RADI CEGA SE MANASTIR PROZVA PECERSKIM

SLOVO 8: ZITIJE PREPODOBNOG OCA NASEG TEODOSIJA, IGUMANA PECERSKOG

SLOVO 9: NESTORA, MONAHA PECERSKOG, O PRENESENjU MOSTIJU SVETOG PREPODOBNOG OCA NASEG TEODOSIJA PECERSKOG

SLOVO 10: O OKIVANjU GROBNICE PREPODOBNOG OCA NASEG TEODOSIJA PECERSKOG

SLOVO 11: POHVALA PREPODOBNOM OCU NASEM TEODOSIJU, IGUMANU PECERSKOM, KOJI JE U BOGOSPASAVANOM GRADU KIJEVU

SLOVO 12: O SVETIM BLAZENIM PRVIM CRNORISCIMA PECERSKIM, KOJI U DOMU BOZIJE MATERE U BOZANSKIM VRLINAMA ZASIJASE, U POSTU, I U BDENjU, I U DARU PRORICANjA, U SVETOM MANASTIRU PECERSKOM

SLOVO 13: O BLAZENOM NIFONTU, KOJI BI EPISKOP NOVGORODA, KAKO U SVETOM MANASTIRU PECERSKOM U BOZANSKOM OTKRIVENjU VIDE SVETOG TEODOSIJA

SLOVO 14: POSLANICA PONIZNOG EPISKOPA SIMONA VLADIMIRSKOG I SUZDALjSKOG POLIKARPU, CRNORISCU PECERSKOM

SLOVO 15: KAZIVANjE SIMONA, EPISKOPA VLADIMIRSKOG I SUZDALjSKOG, O SVETIM CRNORISCIMA PECERSKIM, I RADI CEGA TREBA IMATI GORLjIVOST I LjUBAV PREMA PREPODOBNIM ANTONIJU I TEODOSIJU, OCIMA PECERSKIM

SLOVO 16: O BLAZENOM EVSTRATIJU ISPOSNIKU

SLOVO 17: O PONIZNOM I MNOGOTRPELjIVOM NIKONU CRNORISCU

SLOVO 18: O SVETOM SVESTENOMUCENIKU KUKSI I O PIMENU ISPOSNIKU

SLOVO 19: O SVETOM ATANASIJU ZATVORNIKU, KOJI UMRE I OPET DRUGI DAN OZIVE I OSTADE JOS 12 GODINA

SLOVO 20: O PREPODOBNOM SVJATOSI, KNEZU CERNjIGOVSKOM

SLOVO 21: O ERAZMU CRNORISCU, KOJI SVOJ IMETAK POTROSI NA IKONE I RADI NjIH OBRETE SPASENjE

2

SLOVO 22: O ARETI CRNORISCU, KOME SE UKRADENI IMETAK U MILOSTINjU URACUNA, TE SE RADI TOGA SPASE

SLOVO 23: O DVOJICI BRACE, O TITU POPU I EVAGRIJU DjAKONU, KOJI IMAHU NEPRIJATELjSTVO MEDjU SOBOM

SLOVO 24: IZ DRUGE POSLANICE, ARHIMANDRITU PECERSKOM AKINDINU, O SVETIM I BLAZENIM CRNORISCIMA PECERSKIM, BRATIJI NASOJ. NAPISAO POLIKARP, CRNORIZAC TOG ISTOG PECERSKOG MANASTIRA

SLOVO 25: O NIKITI ZATVORNIKU, KOJI POSLE BESE EPISKOP NOVGORODA

SLOVO 26: O LAVRENTIJU ZATVORNIKU

SLOVO 27: O SVETOM I BLAZENOM AGAPITU, BESPLATNOM LEKARU

SLOVO 28: O SVETOM GRIGORIJU CUDOTVORCU

SLOVO 29: O MNOGOTRPELjIVOM JOVANU ZATVORNIKU

SLOVO 30: O PREPODOBNOM MOJSEJU UGARINU

SLOVO 31: O PROHORU CRNORISCU KOJI MOLITVOM OD BILjKE ZVANE LOBODA PRAVLjASE HLEBOVE I OD PEPELA SO

SLOVO 32: O PREPODOBNOM MARKU PESTERNIKU, CIJA NAREDjENjA MRTVI SLUSAHU

SLOVO 33: SLOVO O SVETIM PREPODOBNIM OCIMA TEODORU I VASILIJU

SLOVO 34: O PREPODOBNOM SPIRIDONU PROSFORNIKU I O ALIPIJU IKONOPISCU

SLOVO 35: O PREPODOBNOM I MNOGOSTRADALNOM OCU PIMENU I O ONIM KOJI PRED SMRT HOCE U INOCKI OBRAZ

SLOVO 36: O PREPODOBNOM ISAAKIJU PESTERNIKU

SLOVO 37: PITANjE BLAGOVERNOG KNEZA IZJASLAVA O LATINIMA

SLOVO 38: O PRESTAVLjENjU PREPODOBNOG OCA NASEG POLIKARPA, ARHIMANDRITA PECERSKOG, I O VASILIJU POPU

Zitija svetih koji nisu spomenuti u izvornom Pateriku, ali se spominju u nekim poznijim kijevskim patericima

Vremenski pregled nekih znacajnijih zbivanja u vezi Kijevo-Pecerskog manastira

Imena svetih koji zasijase u Kijevo-Pecerskoj lavri i onih koji tamo pocivaju, kao i svih onih ruskih svetaca koji se spominju u Pateriku

Sistematski spisak pecerskih Bogougodnika

Akatist prepodobnim i bogonosnim ocima nasim Antoniju i Teodosiju Pecerskim

Akatist svim prepodobnim kijevo-pecerskim

Mape sa nacrtom manastira i rasporedom pestera

Uvodna rec Blagocastivi citaoce,

3

Pred tobom se nalazi velika svetinja: Kijevo-Pecerski Paterik (tj. Otacnik), u kojem su Bozijom premudroscu opisani zivoti drevnih svetih inoka Kijevskog manastira, i to pravi zivoti, jer u njima zivljase Zivot - Hristos, i oni zivljahu Hristom. Citaj i cudi se njihovoj velicini koju oni zadobise beskrajnom smernoscu u prevelikom podvigu, citaj i vidi gde si ti a gde su oni, gde smo svi mi danas a gde su oni jos tad bili. Drzi u pamcenju dok budes citao o tim svetionicima vaseljene da je i nase srpsko Pravoslavlje od njih poteklo: prepodobnog Antonija Pecerskog, naime, odgoji i podize Sveta Gora Atonska, on sa blagoslovom te iste Svete Gore vrati se u svoju postojbinu i postavi neizvaljive temelje ruskog monastva, a od ruskih monaha dodje jedan i na dvor Stefana Nemanje i ukrade mu po Bozijoj ljubavi najmilije cedo - svetog oca naseg Savu, kojeg vaspita i obozi ona ista Gora Atonska. Video je ovaj Paterik vekove i vekove nemira i nereda, buna i klanja, osvajanja i oslobadjanja, ali je poput junaka o kojima pripoveda spokojno stajao na nepomicnom Kamenu vere, i nije ustuknuo, nije se sakrio, nego je silom Bozijom dosao i do nas nedostojnih, da nam otvori oci i pruzi utehu. Citajuci o junastvima ovih bogonosnika, ne zaboravi da im se poklonis kao vernim ikonama svoga Tvorca i da zatrazis od njih molitvenu pomoc, jer oni sada stoje veoma blizu nebeskog Prestola i Gospod ih slusa jer su oni slusali Njega.

Kazimo nesto i o tome kako je nastao ovaj nas Paterik. Njegovu osnovu cini trud neboparnog orla svestene knjizevnosti - prepodobnog Nestora Letopisca. On se rodio pedesetih godina 11. veka u Kijevu. Sa sedamnaest godina dosao je kod prepodobnog Teodosija i postao poslusnik, a postrig je primio od Teodosijevog naslednika, svetog igumana Stefana, koji ga je docnije posvetio i u jerodjakona. O njegovom visokom duhovnom zivotu govori i to sto je on zajedno sa drugim prepodobnim ocima ucestvovao u izgonu besa iz svetog Nikite, kasnijeg novgorodskog episkopa, koji bese upao u duboku prelest (vise o tome u 25. slovu Paterika). Prepodobni Nestor je visoko cenio istinsko znanje, sjedinjeno sa poniznoscu i pokajanjem. "Velika korist biva od ucenja knjiznog - veli Nestor - knjige nas usmeravaju i uce o putu ka pokajanju, posto od knjiznih reci nalazimo mudrost i uzdrzanje. To su reke koje napajaju vaseljenu i od kojih izlazi mudrost. U knjigama je neizmerna dubina, njima se tesimo u zalosti, one su uzda uzdrzanja. Ako budes u knjigama prilezno trazio mudrost, steci ces svojoj dusi veliku korist. Jer onaj koji cita knjige besedi sa Bogom ili svetim muzevima." U manastiru je otac Nestor nosio poslusanje letopisca. Oko 1072. godine je sastavio Zitije svetih strastotrpaca Borisa i Gleba, u vezi sa prenosom njihovih mostiju u Visgorod. 80-ih godina je sacinio Zitije prepodobnog Teodosija (8. slovo), a 1091., uoci prestonog praznika Pecerske obitelji, iguman Jovan nalozio mu je da otkopa Teodosijeve svete mosti radi prenosa u hram (9. slovo).

Glavni zivotni podvig prepodobnog Nestora bilo je sastavljanje jednog od najvelicanstvenijih letopisa na svetu, kojeg danas bolje znamo pod naslovom uzetim iz njegovih pocetnih redova - "Povest minulih godina" (Pov?st vremennh l?t). U njoj je Nestor uzveo istoriju donedavno neprosvecenog i neznatnog ruskog naroda u okvir svetske istorije, istorije spasenja ljudskog roda. Citalac Letopisa ne moze se dovoljno nacuditi sirini Nestorovog uvida i bogatstvu njegovih izvora, a nadasve - njegovoj besprekornoj istinoljubivosti. U njemu se, izmedju ostalog, prica od toga kako su nastali narodi sveta, odakle poticu Sloveni, kad je prvi put ruski narod pomenut u crkvenim knjigama pri svetom carigradskom patrijarhu Fotiju, preko stvaranja slovenskog pisma od strane svetog Kirila i Metodija, podizanja prvog kijevskog hrama, krstenja svete kneginje Olge, prvih mucenika na ruskom tlu, do ispitivanja raznih vera od strane svetog kneza Vladimira, te krstenja Rusije i potonjih sukoba. Bogozarni Nestor je ziveo u veoma tesko vreme ruske istorije, kad su zemlju kidale knezevske razmirice i harali je stepski skitaci - Polovci, koji su razarali sela i gradove, odvodili u ropstvo citave pokrajine, spaljivali crkve i manastire. Sam prepodobni je bio ocevidac opustosenja Pecerske obitelji 1096. godine. Sveti Nestor se mirno prestavio oko 1114. godine, a njegovu delatnost su nastavili drugi bogonadahnuti gorostasi, kojih Pecerskom rasadniku svetosti nikada nije nedostajalo. Pogreben je u tzv. Bliznjim pesterama, mosti mu

4

pocivaju u grobu okovanom srebrom, a spomen mu se praznuje 27. oktobra, pa zatim 28. septembra skupa sa svim ugodnicima iz Bliznjih pestera, te jos u Drugu nedelju velikog posta zajedno sa svim kijevo-pecerskim ocima.

Prepodobnom Nestoru pripada 7., 8., 9., (11.?), 12. i 36. slovo Paterika, i ti delovi se narocito odlikuju lepim stilom i visokom kakvocom crkvenoslovenskog jezika. Medju njima je najprostranije 8. slovo - Zitije prepodobnog Nestora, a ostala slova govore o pocecima Pecerskog manastira i njegovim prvim monasima, i uglavnom su preuzeta iz Letopisa. Prepodobni Nestor nije, nazalost, pisao nasiroko o prep. Antoniju, posto je u to vreme Antonijevo zitije vec bilo sastavljeno, a ono do nas nije doslo. Ipak, osnovni podaci o prep. Antoniju stoje nam na raspolaganju, a o gradnji cudesnog manastirskog hrama izvestio nas je drugi pisac Paterika.

Dostojan naslednik prep. Nestora u zitijepisnom radu bio je sveti Simon, koji je primio postrig u Pecereskom manastiru u drugoj polovini 12. veka. Po zelji velikog kneza vladimirskog Simon je 1206. bio postavljen za igumana manastira Rozdestva Presvete Bogorodice u Vladimiru. Sveti knez vladimirski Georgije II Vsevolodovic (1212-1216 i 1218-1238) nije zeleo da mu prestonica bude u crkvenom pogledu potcinjena Rostovu, te je na njegovu pobudu 1214. ustanovljena na Klazmi posebna Suzdaljsko-Vladimirska eparhija, a njen prvi episkop bese upravo Simon. Zna se da je 1218. osvestao crkvu u Rozdestvenskom manastiru, a 1225. sabornu crkvu u Suzdalju. Knez Georgije je duboko postovao svetitelja Simona i bio je spreman da osnuje novu episkopsku stolicu u Suzdalju za njegovog druga i rodjaka, kaludjera Polikarpa iz Pecerskog manastira, kojeg je iskusavao demon castoljubivosti. Medjutim, svetitelj Simon je dobro uvidjao Polikarpovo duhovno stanje, te je odvratio velikog kneza od njegove namere, a samom Polkarpu je napisao duboko poucnu poslanicu, u kojoj je svome prijatelju dao uputstva kako da se izleci od svojih dusevnih slabosti. U nju je Simon ukljucio devet pripovesti o podvizima pecerskih ugodnika (slova 14-23). Jos pre toga, neizvesno kad, opisao je kako pecerski hram bese narocitim Bozijim promislom podignut i ukrasen (slova 1-4). Smatra se da je on sacinio i 10. slovo, o okivanju grobnice prep. Teodosija. Uoci svoje blazene koncine, sveti Simon je primio veliku shimu. Upokojio se 10. maja 1226., kada se i slavi njegov spomen. Prema njegovom zavestanju, mosti su mu kroz neko vreme iz Vladimira prebacene u Pecerski manastir i sahranjene u Bliznjim pesterama, te se Simon pominje i 28. septembra skupa sa svim tamo pogrebenim svecima.

I eto svemoci Bozije - onaj castoljubivi Simonov sabrat Polikarp se pokajao, ponizio, pa primio od Boga prosvecenje da postane novi pecerski zitijepisac. Koliko su Simonovi saveti uticali na Polikarpa, vidi se iz nastavka Paterika, u kome Polikarp, kao prost monah, pise svome arhimandritu prep. Akindinu II ( 1232.) o zivotima mnogih pecerskih podviznika (slova 24-35). O njima je Polikrap saznao i preko Simona i licno preko drugih monaha svete Obitelji.

Ovog monaha Polikarpa, iako se prema njegovom pisanju vidi da je bio svet i bogoslovstven, ipak ne treba mesati sa prep. Polikarpom, igumanom pecerskim, koji je nasledio prep. Akindina I ( 1164.), a umro je 1182. (o njemu se govori u 38. slovu Paterika). To se moze razabrati iz podataka vezanih za zivot sv. Simona - on svoju poslanicu Polikarpu pise oko 1225. godine, a otac Polikarp pise prep. Akindinu II ubrzo nakon toga (svetog Simona ne spominje kao upokojenog, sto znaci da je Polikarp pisao svega nekoliko meseci posle Simona). Podaci o prestavljenju prep. arhimandrita Polikarpa samo su greskom stavljeni na kraj Paterika, iza pisama monaha Polikarpa, a poznija izdanja Paterika bez ustrucavanja potpuno poistovecuju ove dve licnosti. Iz ovoga se moze izvuci zakljucak da je vec od 15. veka Predanje smatralo i pisca Polikarpa prepodobnim covekom, i nema razloga da ga i mi ne drzimo za takvog.

Ko je napisao 5., 6., 13. i 38. slovo, ne zna se, ali 37. slovo svakako potice od samog prep. Teodosija. Sve najvaznije o njemu moze se saznati iz 8. slova Paterika, a mi cemo ovde samo reci da je od njega do nas doslo deset pouka pecerskim monasima (od kojih su tri kratke u njegovom zitiju), dve pouke narodu, dve velike molitve i dve poslanice knezu Izjaslavu (jedna od kojih predstavlja 37. slovo Paterika). On je svoje osnovno obrazovanje dobio u Kursku, a docnije ga je produbljivao citanjem Svetog Pisma, zitija, svetootackih spisa i

5

bogosluzbenih knjiga. Cini se da je od otackih dela na njega najveci uticaj izvrsio knjizevni rad prep. Teodora Studita - Teodosijeve pouke inocima po svemu lice na pouke prep. Teodora, a povremeno se cak i neposredno poziva na njega. Sva Teodosijeva dela pisana su prosto, ali sa vatrenom revnoscu za dobro bliznjih. Iz pouka saznajemo kako je i u ta drevna vremena ruski narod mucilo sujeverje i pijanstvo, kako pecerski monasi nisu narocito redovno posecivali sluzbe i obede, kako su svog mladog igumana (Teodosije im je postao nastojatelj sa otprilike 26 godina) retko kad pitali za savet, kako su na njega roptali sto cesto isteruje nemarne iskusenike i prima mnogo bednih na izdrzavanje. Medjutim, iz njih isijava i velika Teodosijeva trezvenost i osecajnost.

Tako su dakle u svesteni Paterik usle dve poslanice, jedno samostalno zitije, nekoliko odlomaka iz Letopisa, povest o podizanju pecerskog hrama koja se zasniva na Zitiju prep. Antonija, te jos nekoliko napisa ciji se sacinitelji ne znaju. Najveci deo Paterika predstavlja, znaci, trud prep. Nestora (oko 40%), pa monaha Polikarpa (oko 30%), pa zatim svetog Simona (oko 20%).

Krajem 13. veka doslo je do prvog spajanja pomenute dve poslanice i "Slova o prvim crnoriscima pecerskim", preuzetog iz Letopisa. Najstarija redakcija Paterika koja je prispela do nas bila je sastavljena na pobudu svetog tverskog episkopa Arsenija 1406. g. Sastavljac je tad dodao Pateriku "Zitije prepodobnog Teodosija", "Pohvalu Teodosiju" i "Kazivanje radi cega se manastir prozva Pecerskim". Medjutim, osnovni tekst Paterika doziveo je neka skracenja i pojednostavljenja.

Nezavisno od Arsenijeve redakcije 1460. i 1462. godine je unutar zidina Kijevo-Pecerskog manastira nastala prva i druga Kasijanova redakcija (dobile naziv po monahu Kasijanu koji je ucestvovao u njihovom stvaranju). Tekst je dopunjen novim poglavljima, verovatno na osnovu Pecerskog letopisa (ili svojevrsnog zbornika izvestaja o dogadjajima u manastiru) s pocetka 12. veka, kako pretpostavlja cuveni filolog Aleksej A.Sahmatov. Druga Kasijanova redakcija, kao najpotpunija, najvise se i rasirila u staroruskoj knjizevnosti - na njoj je ocigledno bio najveci Boziji blagoslov.

Nas prevod je nacinjen sa teksta veoma dobrog prepisa druge Kasijanove redakcije koji je nastao 1554. godine; za zitije Teodosija je koriscen i rukopis iz Uspenskog zbornika (12-13.v.). Sve greske iz ovih prepisa otklonjene su uporedjivanjem spornih mesta sa drugim rukopisima, tako da nas prevod ne sadrzi nikakva ispustanja ili nelogicnosti. Opomene u podbeleskama mogu se poboznom citaocu uciniti suvoparne i izlisne, ali su date i zbog onih zagrejanijih za siri istorijski sklop, i zbog vece uverljivosti. Paterik je preplavljen navodima iz Svetog Pisma i bogosluzenja. Medjutim, to nisu doslovni navodi, ucinjeni prepisivanjem, nego navodi po secanju, iz srca. Trudili smo se da prenesemo navod u tacno onolikoj meri u kolikoj se podudara sa izvornikom. Najnoviji srpski prevod Novog Zaveta ponegde toliko odstupa od izvornika i otackog poimanja (priblizavajuci se, naravno, protestantskom lazeumovanju), da smo bili prinudjeni da ga priblizimo stvarnom tekstu.

Manje-vise svi monasi Pecerskog manastira koji su u Pateriku spomenuti po dobru, zvanicno su kanonizovani od strane Ruske Crkve - svaki citalac moze i treba da im se molitveno obraca. Na kraju smo dodali zitija nekih svetih koji se u izvornom Pateriku ne spominju, ali su predstavljeni u nekim poznijim kijevskim patericima. Za njima sledi vremenski pregled najznacajnijih zbivanja u vezi Kijevske lavre, dodali smo i popis svih svetih spomenutih u Pateriku ili sahranjenih u svetoj Lavri (prvo hronoloski, potom sistematski), kao i Akatist prepodobnim ocima Antoniju i Teodosiju, jedno od najlepsih ostvarenja izuzetno bogatog i domisljatog knjizevnog stila - "pletenija sloves" (tj. pletenja reci), te Akatist svim prepodobnim kijevo-pecerskim. Za one koji bi zeleli da posete svetu Kijevo-Pecersku lavru i poklone se neiskvarivim mostima tamosnjih ugodnika, na samom kraju knjige priredili smo nekoliko mapa sa nacrtom manastira i rasporedom samih pestera.

Neka Bog bude na pomoci svakom citaocu, molitvama Preciste Njegove Matere, Preneporocne Djeve Bogorodice Marije. Amin.

6

Priredjivac

SLOVO 1. BLAGOSLOVI OCE!

7

Bese u zemlji varjaskoj[1] knez Afrikan, brat Jakuna Slepog, koji pobeze bez svog zlatnog plasta, kada se borase sa vojskom za Jaroslava protiv ljutog Mstislava[2]. I taj Afrikan imase dva sina: Frianda i Simona. Posle smrti njihovog oca, istera Jakun oba brata iz oblasti njihove. I dodje Simon kod blagovernog kneza naseg Jaroslava. A ovaj ga primi, i u casti ga drzase, i dade ga sinu svome Vsevolodu da bude kod njega staresina. Primi tako veliku vlast od Vsevoloda. A uzrok njegove ljubavi prema ovome svetome mestu bese ovakav.

Pri blagovernom i velikom knezu Izjaslavu u Kijevu, kada godine 6576. (1068.) navalise Polovci[3] na rusku zemlju, izadjose im tri Jaroslavica u susret: Izjaslav, Svjatoslav i Vsevolod[4], koji imase sa sobom i ovoga Simona. Kad dodjose kod velikog i svetog Antonija radi molitve i blagoslova, starac otvori svoja nelazljiva usta i jasno im predskaza predstojecu pogibao. I ovaj Varjag pade kod nogu starcevih i moljase se da bude sacuvan od takve bede. A blazeni mu rece: "O cedo, mnogi ce pasti od ostrice maca, i kada budete bezali od protivnika vasih bicete satrveni i izranjavani i u vodi cete se daviti; ti ces se pak spasti i ima da budes sahranjen u crkvi koja ce se ovde napraviti."

I kada behu na Alti, sukobise se obe vojske, i gnevom Bozijim hriscani behu pobedjeni, i dok su bezali ubijene behu i vojvode sa mnostvom vojnika u tome sukobu. A tu medju njima lezase i ranjeni Simon. I pogledavsi gore na nebo vide crkvu preveliku, kao sto jednom ranije vide iznad mora, i seti se reci Spasiteljevih, i rece: "Gospode, izbavi me od ove gorke smrti molitvama Preciste Tvoje Matere i prepodobnih otaca Antonija i Teodosija." I tu ga odmah neka sila uze izmedju mrtvih, i odmah se isceli od rana i sve svoje nadje citave i zdrave.

Tako se vrati na svoje i dodje kod blazenog Antonija, i isprica mu stvar cudesnu, ovako govoreci: "Otac moj Afrikan nacini krst i na njemu slikarskim bojama izobrazi bogocovecansko oblicje Hristovo, nove izrade - kao sto latini postuju, pozamasne velicine - oko deset lakata[5]. I cineci mu cast, otac moj stavi Mu na bedra pojas tezine 50 grivni[6] zlata, i venac zlatni na glavu Njegovu. I kad me istera Jakun, stric moj, iz oblasti moje, a ja uzeh pojas sa Isusa i venac sa glave Njegove, i cuh glas od ikone, koji mi se obrati i rece: ,Niposto ga nemoj, covece, staviti na glavu svoju, vec ga nosi na pripremljeno mesto, gde gradi crkvu Matere Moje prepodobni Teodosije, i njemu ga u ruke predaj da se obesi nad zrtvenikom Mojim.' A ja od straha padoh i ukocivsi se lezah kao mrtav; i kad ustadoh brzo udjoh u ladju.

I dok plovismo nasta bura velika, tako da smo svi ocajavli za svoj zivot, te poceh da vapijem: ,Gospode, oprosti mi, jer zbog ovog pojasa ja danas ginem, zato sto ga uzeh od Tvog casnog i covekooblicnog Ti lika.' I gle, videh gore crkvu i pomislih: ,Kakva li je to crkva?' I dodje nam odozgo glas koji rece: ,Ona koju ce napraviti prepodobni u ime Bozije Matere, u kojoj ces i ti biti sahranjen.' I koliko videsmo velicinu i sirinu, ako se meri ovim zlatnim pojasom - ima 20 mera u sirinu i 30 u duzinu, i visina zida je 30, sa vrhom 50. Mi pak svi proslavismo Boga i utesismo se radoscu veoma velikom, izbavivsi se od gorke smrti. Pa evo ni dosad ne saznah gde ce se napraviti crkva koja mi se pokaza na moru, a i na Alti kada bejah vec na samrti, dok ne cuh iz tvojih casnih usta da cu ovde biti sahranjen u crkvi koja ce se napraviti." I izvadi zlatni pojas i dade ga govoreci: "Evo mere i osnove, a ovaj venac neka se obesi nad svetom trpezom."

Starac za ovo dade hvalu Bogu i rece Varjagu: "Cedo, odsada se vise neces zvati Simon, nego ce ti Simon biti ime." I prizvavsi blazenog Teodosija, Antonije rece: "Simon ovaj hoce da podigne takvu crkvu", i dade mu pojas i venac. I otada imase Simon veliku ljubav prema svetom Teodosiju, i davase mu mnoga sredstva za izgradnju manastira.

Jednom ovaj Simon dodje kod blazenoga, i posle uobicajene besede rece svetome: "Oce, molim te za jedan dar." A Teodosije mu rece: "O cedo, sta trazi tvoje velicanstvo od nase poniznosti?" Simon pak rece: "Vrlo velik i visi od moje moci trazim od tebe dar." A Teodosije rece: "Znas, cedo, ubogost nasu, da cesto biva da i hleba nedostaje za dnevnu ishranu, a drugo sta ne znam ni da li imam." Simon prozbori: "Ako hoces daces mi, posto to mozes po blagodati danoj ti od Gospoda, koji te imenova prepodobnim. Jer kada skidah venac sa glave Isusove, On mi rece: ,Nosi na pripremljeno mesto i predaj ga u ruke prepodobnome, koji gradi crkvu Matere Moje.' I evo sta dakle molim od tebe: da mi das rec da ce me blagosloviti dusa

8

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note1#note1http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note2#note2http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note3#note3http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note4#note4http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note5#note5http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note6#note6

tvoja kako u zivotu, tako i po smrti tvojoj i mojoj." I odgovori sveti: "O Simone, veca je od moci ta molba, ali ako me vidis kako odlazim odavde, sa ovoga sveta, i posle mog odlaska ovu crkvu postavljenu, i da se u njoj savrsavaju predane uredbe, onda znaj da imam smelost kod Boga; sada pak ne znam prima li mi se molitva."

A Simon rece: "Gospod te posvedoci, jer iz precistih usta svetog Mu lika sam cuh o tebi, i zbog toga te molim: kako za svoje crnorisce, tako se i za mene gresnog pomoli, i za sina moga Georgija i do poslednjih u rodu mome." Sveti nekako obeca i rece: "Molim se ne samo za ove, nego i za one koji ljube mesto ovo sveto mene radi." Tada se Simon pokloni do zemlje i rece: "Necu od tebe izaci, oce, dok mi to napismeno ne potvrdis."

Prepodobni, buduci prinudjen ljubavlju njegovom, napisa tako govoreci molitvu: "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha", pa i dosad umrlim stavljaju u ruku takvu molitvu. I otad se utvrdi da se ovakvo pismo stavlja umrlima, a pre toga niko ne ucini takvu stvar u Rusiji. U molitvi pise i ovo: "Seti me se, Gospode, kada dodjes u Carstvu Svome[7] i budes uzvracao svakome po delima njegovim[8]; tada dakle, Vladiko, i sluge Svoje Simona i Georgija udostoj da stanu desno od Tebe u slavi Tvojoj i cuju blagi Tvoj glas: Hodite blagosloveni Oca Moga, nasledite pripremljeno vam Carstvo od pocetka sveta[9]."

I rece Simon: "Reci uz ovo, oce, i da se otpuste gresi roditelja i bliznjih mojih." A Teodosije podize ruke svoje i rece: "Da te blagoslovi Gospod od Siona i da gledate blaga Jerusalima u sve dane zivota vaseg i do poslednjih u rodu vasem[10]". I Simon primi molitvu i blagoslov od svetoga kao neki biser mnogoceni i dar. Onaj koji bese ranije Varjag[11], a sada blagodacu Hristovom hriscanin, naucen od svetog oca naseg Teodosija, ostavi latinsku ludost i istinski poverova u Gospoda naseg Isusa Hrista sa svim domom svojim, njih oko 3000 dusa, i sa svestenicima svojim, zbog cudesa koja bivahu od svetog Antonija i Teodosija. I ovaj dakle Simon prvi bi sahranjen u toj crkvi.

Otada sin njegov Georgije veliku ljubav imase prema ovome svetom mestu. I posla Vladimir Monomah[12] ovog Georgija u Suzdaljski kraj, predavsi mu sina svoga Georgija. Posle mnogo godina sede Georgije Vladimirovic[13] u Kijevu, a svome vojskovodji Georgiju kao ocu predade oblast Suzdaljsku.

NAPOMENE:

1. Varjag je u drevnoj Rusiji bio naziv za pripadnika skandinavskih plemena; Varjazi su se ujedinjavali u jake oruzane odrede radi trgovine i pljacke, i ruski knezovi su ih cesto uzimali za pripadnike svojih druzina. Rjurika, vodju jednog varjaskog odreda, Sloveni iz Novgoroda su pozvali da im bude vladar, njegovi potomci su ubrzo zavladali i u Kijevu, te su Rjurikovici postali glavna ruska vladarska loza; poslednji od ruskih velikih knezova i careva Rjurikovica bio je Teodor, sin Ivana Groznog ( 1598), ali Rjurikovih potomaka medju ruskim plemstvom ima cak i danas.

2. Bitka izmedju Jaroslava i Mstislava odigrala se 1024. godine. Jaroslav Mudri bese sin svetog kneza Vladimira Ravnoapostolnog; nakon sto je 1019. pobedio krvolocnog Svjatopolka (bratoubicu koji je ubio svete mucenike Borisa i Gleba, te jos jednog brata), Jaroslav je seo na knezevski presto u Kijevu i vladao do 1054. Bio je vrlo sposoban i blagocastiv vladar. Jakun (ili Gakon) bese predvodnik odreda Varjaga koji su sudelovali u tom boju na strani Jaroslava. Za njega se u Nestorovom Letopisu kaze: "...i b( kun s l(p", sto bi se moglo razumeti i kao "bese Jakun ovaj lep", ali je sveti Simon koji je napisao ovo prvo poglavlje recenicu ocigledno shvatio drugacije.

3. Turkmenski narod koji je od polovine 11. do pocetka 13. veka stalno napadao Ruse. Rasturili su ih i pokorili Tatari u 13. v., a deo ih je presao u Ugarsku.

4. Jos za vreme svog zivota sv. Jaroslav je podelio svojim sinovima knezevske prestole: najstariji, sv. Izjaslav, dobio je Kijev, sv. Svjatoslav je dobio Cernjigov, a Vsevolod

9

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note7#note7http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note8#note8http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note9#note9http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note10#note10http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note11#note11http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note12#note12http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik01.htm#note13#note13

Perejaslav, Rostov, Suzdalj i Bjeloozero. Posle oceve smrti oni su se medjusobno savetovali i zajednicki borili protiv spoljasnjih neprijatelja. 1068. g. posli su na Polovce i u bici na reci Alti (jugoistocno od Kijeva) doziveli poraz. Tada su se gradjani Kijeva pobunili i zahtevali od svog kneza da im svima razdeli oruzje za borbu protiv Polovaca. To Izjaslav nije ucinio, pa su ga Kijevljani isterali i na presto postavili njegovog zatvorenika Vseslava Polockog. Izjaslav je pobegao u Poljsku, odakle se vratio 1069. i povratio svoj presto. Medjutim, njegov brat Svjatoslav ga je 1073. u savezu sa trecim bratom, Vsevolodom, isterao iz Kijeva, te je ovaj opet morao da bezi u Poljsku. Ipak, knez Svjatoslav je vladao u Kijevu samo cetiri godine i umro, pa je na taj presto dosao Vsevolod, ali ga je potonji mirno ustupio Izjaslavu, a sam se ustolicio u Cernjigovu. Kad su na Vsevoloda napali knezovi Boris i Oleg, Izjaslav je odlucio da pomogne bratu i poginuo, a Vsevolod je zavladao u Kijevu i knezovao sve do 1093.

5. Duzinska mera, jedan lakat - oko 46 sm.

6. Grivna - staroruska mera za tezinu (oko 204 grama), kao i novcana jedinica.

7. Lk 23:42.

8. Up. Ps 61:13.

9. Mt 25:34.

10. Up. Ps 127:7.

11. Tj. latin, rimokatolik.

12. Sveti Vladimir, u krstenju Vasilije (1053-1125) - sin Vsevoloda, unuk Jaroslava Mudrog, prozvan Monomah po svojoj majci koja je bila kcerka vizantijskog cara Konstantina Monomaha. Svakako jedan od najvecih knezova u istoriji Rusije, odlican vojskovodja i drzavnik, mirotvorac i istinski hriscanin. Vladao u Smolensku (od 1067.) Cernjigovu (od 1078.), Perejaslavu (od 1094.) i Kijevu (1113-1125).

13. Georgije (ili Jurij) Dugoruki bese sin kneza Vladimira Monomaha. Dobio nadimak po tome sto je dugo godina nastojao da potcini Juzni Perejaslav i Kijev. Za Kijev su se knezevi mnogo nadmetali: 1146. je dosao u ruke Igora Olegovica, od njega ga je ubrzo preuzeo Izjaslav Mstislavic (unuk Vladimira Monomaha), 1149. ga se docepao Georgije Dugoruki, 1151. ga je Izjaslav nakratko povratio, da bi ga Georgije jos te iste godine opet oterao, pa je vladao do 1157. Izgleda da su Dugorukog uklonili sami kijevski boljari.

SLOVO 2. SLOVO O DOLASKU MAJSTORA CRKVENIH IZ CARIGRADA

KOD ANTONIJA I TEODOSIJA

10

I evo cu vam, braco, ispricati drugo divno i preslavno cudo o toj bogoizabranoj crkvi Bogorodicinoj.

Dodjose iz Carigrada cetiri majstora crkvena, veoma bogati ljudi, u pesteru kod velikog Antonija i Teodosija, govoreci: "Gde hocete da zapocnete crkvu?" Njih dvojica rekose: "Na mestu gde Gospod kaze". A oni rekose: "Pa kad i smrt svoju predskazaste, kako mesto jos ne oznaciste, toliko nam zlata predavsi?" A Antonije i Teodosije, prizvavsi svu bratiju, upitase Grke govoreci: "Kazite istinu: kako to bese?"

I ovi majstori rekose: "Kad mi spavasmo u domovima svojim, rano, dok izlazase sunce, dodjose svakome od nas lepoliki uskopljenici, govoreci: Zove vas Carica u Vlahernu[1]'. Kad podjosmo uzesmo sa sobom drugove i srodnike svoje, i videsmo da svi jednako dodjosmo, i razabrasmo da svi istu poruku caricinu cusmo, i da kod svih behu isti pozivari. I videsmo Caricu i mnostvo vojnika oko Nje, poklonismo Joj se i Ona nam rece: Hocu crkvu da sebi sagradim u Rusiji, u Kijevu, pa vam naredjujem da uzmete sebi zlata za tri godine'. A mi poklonivsi se rekosmo: O Gospodjo Carice, u tudji kraj nas saljes, kod koga cemo tamo doci?' Ona rece: Saljem vas kod ove dvojice - kod Antonija i Teodosija'. A mi rekosmo: Pa sto nam, Gospodjo, dajes zlata za tri godine? Toj dvojici nalozi da nam za hranu od njih bude sve sto je potrebno, a Sama ces potom znati cime da nas obdaris.' Carica pak rece: Ovaj Antonije, nakon sto samo blagoslovi (gradnju), otici ce sa ovoga sveta u onaj vecni, a ovaj Teodosije dve godine posle njega odlazi Gospodu. Vi uzmite zlata napretek, a to da vas pocasti ne moze niko tako kao ja: dacu vam sto uho ne cu i u srce coveku ne dodje[2]. A doci cu i sama da vidim crkvu i u njoj cu ziveti.' I predade nam mosti svetih mucenika: Artemija i Polievkta, Leontija, Akakija, Arete, Jakova, Teodora, rekavsi nam: Ovo stavite u temelje.' I uzesmo zlata i vise nego sto je potrebno. I rece nam: Izadjite napolje i vidite velicanstvo'. I videsmo crkvu u vazduhu, i usavsi nazad poklonismo Joj se i pitasmo: O Gospodjo, kako je crkvi ime?' A Ona rece: Imenom svojim hocu da je nazovem'. Mi pak ne smedosmo da je pitamo koje Joj je to ime. A Ona rece: Bogorodicina bice crkva', i dade nam ovu ikonu. Neka ona - veli - bude namesna[3]'. Poklonivsi Joj se, krenusmo svojim domovima, noseci ovu ikonu koju primismo iz ruke Caricine."

I tada svi proslavise Boga i Onu koja Ga je rodila. I odgovori Antonije: "O ceda, mi nikada ne izlazismo iz ovoga mesta". A Grci sa zakletvom rekose: "Iz vasih ruku zlato uzesmo pred mnogo svedoka, pa vas sa njima i do ladje ispratismo, i ostavsi jos jedan mesec posle vaseg odlaska, prihvatismo se puta. Ovo je deseti dan otkad izadjosmo iz Carigrada. A pitasmo Caricu i za velicinu crkve, i Ona nam rece: Kao meru ja vec poslah pojas Sina svoga, po naredbi Njegovoj."

I Odgovori Antonije: "O ceda, velike vas je blagodati udostojio Hristos, jer ste vi izvrsioci Njegove volje. Oni lepoliki uskopljenici koji su vas zvali - to su presveti andjeli, a Vlahernska Carica - to je Sama Presveta Koja vam se culno javila, Cista i Neporocna Vladicica nasa Bogorodica i Uvekdjeva Marija, i oni vojnici koji oko Nje predstojahu jesu besplotne andjelske sile. A nase oblicje i davanje vam zlata - to Sam Bog zna kako ucini i izvole o Svojim slugama. Blagosloven je dolazak vas, i dobru Saputnicu imate, ovu casnu ikonu Gospodjinu, i Ona ce vam dati, kako i obeca, sto uho ne cu i u srce coveku ne dodje: to niko ne moze dati osim Nje i Sina Njenog, Gospoda Boga i Spasitelja naseg Isusa Hrista, ciji pojas i venac od Varjaga bese donesen, i pokaza se kao mera sirine i duzine i visine ove precasne crkve - glas takav sa neba dodje od velelepne Slave."

A Grci se sa strahom poklonise svetima i rekose: "Gde je to mesto, da vidimo?!" Antonije pak rece: "Tri dana cemo provesti moleci se, i Gospod ce nam javiti". I te noci dok se molio, javi mu se Gospod govoreci: "Nasao si blagodat preda Mnom." Antonije rece: "Gospode, ako nadjoh blagodat pred Tobom, neka bude po svoj zemlji rosa, a na mestu koje zelis da osvestas, neka bude suho." Ujutro nadjose suho mesto gde je sada crkva, a po svoj zemlji bi rosa. Druge noci, isto se pomolivsi rece: "Neka bude po svoj zemlji suho, a na mestu svetom rosa." I otisavsi nadjose tako.[4] Treceg dana, stavsi na tom mestu, pomolise se i blagoslovise mesto, i izmerise zlatnim pojasom sirinu i duzinu. I uzdigavsi ruke ka nebu, rece Antonije velikim glasom: "Poslusaj me, Gospode, danas, poslusaj me ognjem, da poznaju svi da si Ti

11

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik02.htm#note1#note1http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik02.htm#note2#note2http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik02.htm#note3#note3http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik02.htm#note4#note4

Onaj Koji ovo hoce.[5]" I odmah pade oganj s neba i spali sva drveta i trnje, i rosu poliza, i od doline nacini nesto poput rovova. A oni koji behu sa svetima, od straha padose kao mrtvi. Eto odatle je pocetak te bozanstvene crkve.

NAPOMENE:

1. Vlaherna je bila cetvrt u Carigradu, pri samom pristanistu, gde se nalazila Bogorodicina crkva sa tri Njene cudotvorne ikone razlicitih tipova, a svaki od tih tipova je kasnije dobio isti naziv - "Vlahernska Bogorodica", tako da je u oblasti svestene umetnosti dolazilo do povelikih nesporazuma. Na jednoj od tih ikona Presveta je stajala u molitvenom polozaju (a Njen Sin se mozda u ovalu ispred Njenih grudi video do pojasa); Precista je drzala ruke siroko rasirene (ili bar visoko podignute sa dlanovima prema napred); ta vrsta ikone se danas naziva "Sira od nebesa" (kod Rusa ponekad i "Znamenje"). Druga Vlahernska ikona bila je mermerni reljef na kojem je iz molitveno uzdignutih ruku Svesvete Djeve izlazila voda - bila je, naime, postavljena na izvoru cudotvorne vode (na ovom izobrazenju Hristos nije bio prikazan). Treca Vlahernska ikona je tu cudesno otkrivena 1030.g. i izgledala je slicno kao prva, samo sto je na njoj Presveta prikazana do pojasa, a ispred grudi drzi oval sa Hristom; ova se kod Grka zove "Pobedotvorka", a kod Rusa "Znamenje"; bila je pokrivena velom, koji se svakog petka uvece "sam" podizao. Od sve tri ikone desavala su se kroz vekove nebrojena cuda, ljudi su priticali u Vlahernu sa svih strana sveta i tamo dobivali utehu od Svemilostive Bogorodice. Nazalost, istorijske oluje odnele su sa sobom i te svete obraze, ali je ostalo dosta njihovih kopija, takodje cudotvornih.

2. Up. 1.Kor 2:9.

3. Namesnim su se nazivale ikone koje se nalaze sa obe strane carskih vrata na oltaru. Mi bismo danas rekli "prestone".

4. Up. starozavetnu pricu o Gedeonu (Sud 6:36-40).

5. Up. 3.Cars 18:36-37.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 3. SLOVO O TOME KADA BESE

OSNOVANA CRKVA PECERSKA

Osnovana bese ova bozanstvena crkva Bogorodicina godine 6581. (1073.). U dane

blagovernog kneza Svjatoslava, sina Jaroslavljevog[1], poce se praviti ova crkva, i on svojim rukama poce da kopa rov. Hristoljubivi knez Svjatoslav dade 100 grivni zlata blazenome, i mere polozi zlatnim pojasom, prema onome glasu koji se sa neba cuo na moru. U zitiju svetog Antonija naci ces vise o tome. A iz Teodosijevog zitija svima je poznato kako se stub ognjeni javi od zemlje do neba, pa nekad oblak, a nekad kao duga od vrha one (stare) crkve do ovog mesta; mnogo puta je i ikona prelazila - andjeli su je tu prenosili, na ovo odredjeno mesto.

Sta, braco, ima cudnije od ovoga? Prosavsi i knjige Starog i Novog Zaveta nigde neces naci takva cuda sa svetim crkvama kao sa ovom: od Varjaga, i od samog Gospoda naseg Isusa Hrista, i casnog Njegovog bozanskog i covekolikog oblicja (raspeca), - i venac sa svete glave Hristove, i bogozvucni glas koji se cuo od Hristovog oblicja, koji je naredio da se (venac) nosi na pripremljeno mesto, i da se Njegovim pojasom izmeri, kako rece nebeski glas, crkva koja je vidjena pre no sto je zapoceta. Tako je i od Grka ikona dosla sa majstorima, i mosti svetih mucenika behu stavljene pod svim zidovima, i tamo su gde su oni sami naslikani nad mostima po zidovima.

Treba pohvaliti ranije preminule blagoverne knezove i hristoljubive boljare, i casne monahe i sve hriscane pravoslavne. Blazen je i troblazen onaj ko se udostoji da bude ovde sahranjen, velikom ce blagodacu i miloscu od Gospoda biti pocascen, molitvama Svete Bogorodice i svih svetih. Blazen je i troblazen onaj ko je ovde napisan, jer ce primiti ostavljenje grehova i plate nebeske nece mu nedostati. Radujte se, - rece, - i veselite se, sto

12

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik02.htm#note5#note5http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik03.htm#note1#note1

su imena vasa napisana na nebesima[2] - a crkva je ova draza Bogu od neba. Ona koja Ga je rodila, izvolela je nju da nacini, kao sto je i obecala majstorima u Vlaherni, rekavsi: "Doci cu da vidim crkvu, i u njoj cu ziveti". Dobro je dakle i predobro stanovati u Njenoj svetoj i bozanstvenoj crkvi, i kakvu ce samo slavu i pohvalu dobiti onaj koji ovde bude sahranjen, i upisan u njoj u knjige zivota, i pred Njenim ocima ce se pominjati svagda.

I jos cu vam, ljubljeni, izloziti jednu rec za vase utvrdjivanje. Sta je gore nego od takve svetlosti otpasti i tamu ljubiti, i sam se izbacivati iz bogonazvane crkve, ostaviti ovu koja je Bogom napravljena i traziti neku koju su ljudi stvorili od nasilja i grabljenja, koja i sama vapije protiv onog ko je napravi. Jer ove je i graditelj, i uredjivac, i zanatlija, i tvorac - Bog, koji ognjem Bozanstva Svoga popali stvari propadive, drvece i gore i put ravnajuci za dom Matere Svoje, na poklon slugama svojim. Shvatite, braco, osnov i pocetak njen: Otac je odozgo blagoslovio rosom i stubom ognjenim i oblakom svetlim, Sin je darovao meru Svoga pojasa - onako kao sto i drvo (casnog Krsta) bese po prirodi vidljivo, ali i obuceno u (nevidljivu) Boziju silu - a Sveti Duh ognjem nevestastvenim jamu iskopa da se tu zabije temelj, i na tom kamenu sagradi Gospod crkvu ovu, i vrata pakla nece je nadvladati[3]. Tako i Bogorodica: za tri godine dade majstorima zlata, i ikonu Svog precistog lika podari i za namesnicu je postavi, i od nje se cudesa mnoga desavaju.

NAPOMENE:

1. Svjatoslav je vladao u Kijevu od 1073. do 1077. (vidi i opomenu pri pocetku prvog slova).

2. Lk 10:20.

3. Up. Mt 16:18.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 4. O DOLASKU SLIKARA CRKVENIH

IGUMANU NIKONU IZ CARIGRADA

I evo divnog cuda koje cu vam ispricati. Dodjose iz tog istog bogocuvanog

Konstantinopola igumanu Nikonu[1] ikonopisci, govoreci ovako: "Dovedi nam one sa kojima se pogadjasmo, hocemo da se raspravimo: pokazase nam crkvu malu, i tako se pogodismo pred mnogim svedocima, a ova je crkva veoma velika. I evo vam vase zlato, uzmite, a mi idemo u Carigrad." Odgovori iguman: "A, kakvi behu ti koji se pogadjahu s vama?" Slikari rekose sliku i priliku, pa i imena Antonija i Teodosija. I rece im iguman: "O ceda, nije nam moguce da vam ih pokazemo, jer pre deset godina otidose sa ovoga sveta, i neprestano se mole za nas, i neodstupno cuvaju ovu crkvu, i odrzavaju svoj manastir, i providjaju za one koji zive u njemu".

Ovo cuvsi, Grci se uzasnuse odgovorom, te dovedose jos puno drugih trgovaca, Grka i Kavkazaca, koji su sa njima odatle put prevalili. I govorahu: "Pred njima se pogodismo, zlato uzesmo iz ruku one dvojice, a ti neces da nam ih pokazes. Ako su se prestavili, pokazi nam izobrazenja njihova, da i ovi vide da li su to oni". Tad iguman pred sve iznese njihove ikone.

13

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik03.htm#note2#note2http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik03.htm#note3#note3http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik04.htm#note1#note1

Videvsi njihova izobrazenja, Grci i Kavkasci se poklonise govoreci: "To su ovi zaista, i verujemo da su zivi i po smrti, i da mogu pomagati i spasavati i zastupati sve koji im pribegavaju". Dadose onda i mozaik koji behu doneli na prodaju, a kojim je potom sveti oltar ukrasen.

Tad se slikari pocese kajati za svoje sagresenje. "Kad, - vele, - dodjosmo ladjama u Kanjev[2], videsmo ovu crkvu na uzvisini. Pitasmo one sto behu s nama koja je to crkva, i rekose: Pecerska, ciji ste vi slikari'. Razgnevivsi se htedosmo da bezimo nizvodno. A te noci bese velika bura na reci. Ujutru se ustavsi, videsmo da smo kod Trepolja[3] i ladja sama idjase uzvodno, kao da je nekakva sila vuce. Mi je silom zaustavismo, i stojeci citav dan razmisljasmo sta to bi da, ne veslajuci, za jednu noc toliki put predjosmo, koji drugi s mukom jedva za tri dana prelaze. A sledece noci, videsmo ovu crkvu i cudesnu ikonu namesnu kako nam govori: Ljudi, sto se uzalud uzrujavate[4], ne pokoravajuci se volji Sina moga i mojoj; a ako me ne poslusate i htednete bezati, sve vas cu s ladjom uzeti i staviti u crkvu moju. I to da znate, da odatle necete izaci, nego cete se tu u mom manastiru postrici i zivot svoj skoncati, a ja cu vam dati milost u buducem veku radi osnivaca njegovih - Antonija i Teodosija'. A mi sutradan ustavsi, htedosmo da bezimo nizvodno, i mnogo se trudismo veslajuci, a ladja uzvodno idjase, protiv toka. Povinovavsi se volji i sili Bozijoj, predadosmo se, i uskoro ladja sama pristade nize manastira."

Tada svi zajedno, crnorisci i Grci, majstori i slikari, proslavise Velikoga Boga i Njegovu Precistu Mater, cudesnu ikonu i svete oce Antonija i Teodosija. I tako i jedni i drugi, i majstori i slikari, zivot svoj skoncase u Pecerskom manastiru, u monastvu, i sahranjeni su u svom pritvoru; a haljine njihove i sad su u zgradi[5], i knjige se njihove cuvaju, u secanje na takvo cudo.

Kada iguman Stefan, domestik[6], bi isteran iz manastira, i videvsi preslavna cudesa, kako majstori dodjose noseci ikonu, i ispricase o vidjenju Carice u Vlaherni - zbog toga i sam na Klovu napravi Vlahernsku crkvu[7]. A blagoverni knez Vladimir Vsevolodovic Monomah, kao jos mlad, bese ocevidac toga divnog cuda kada oganj sa neba pade i izgore jama gde se pojasom odredi osnov crkve. I cuse o ovome po svoj zemlji ruskoj. Zbog toga Vsevolod sa sinom svojim Vladimirom dodje iz Perejaslava da vidi takvo cudo. Tada Vladimira bolesnog oblozise tim zlatnim pojasom, i tu odmah ozdravi molitvama svetih otaca nasih Antonija i Teodosija.

I u vreme svoga knezovanja hristoljubivi Vladimir uze meru ove bozanske crkve pecerske, i napravi crkvu u gradu Rostovu, po svemu slicnu, i u visinu i u sirinu i u duzinu, te na hartiji napisa gde je koji praznik i na kojem mestu naslikan (u hramu), i nacini sliku i priliku ove velike crkve bogoznamenovane. Sin njegov, knez Georgije[8], cuvsi od oca svog Vladimira sta se desi u vezi te crkve, i on za vreme svog knezovanja napravi crkvu u gradu Suzdalju istih mera. Sve su se ove kroz godine raspale, a samo ova Bogorodicina stoji vavek.[9]

NAPOMENE:

1. Prep. Nikon Veliki je bio iguman od 1077. do 1087/88. godine. Pun svestenog znanja, jedan od pecerskih letopisaca.

2. Grad na Dnjepru, juzno od Kijeva.

3. Grad izmedju Kijeva i Kanjeva.

4. Up. Ps 38:7.

5. U izvorniku: na polatah. Mnogi proucavaoci misle da "polat", slicno kao u danasnjem ruskom jeziku, oznacavaju duseme, siroke i visoke dascane krevete za vise osoba. Medjutim, iako bi se u ovom slucaju rec mogla prevesti kao "spavaonica", kasnije se govori i o "polatah crkvnih" (sto bi se prema tim tumacima trebalo prevesti kao "crkveni hor"), te smo se mi odlucili na osnovu Suprasaljskog rukopisa (koji je nastao, kulturoloski gledano, dosta

14

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik04.htm#note2#note2http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik04.htm#note3#note3http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik04.htm#note4#note4http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik04.htm#note5#note5http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik04.htm#note6#note6http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik04.htm#note7#note7http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik04.htm#note8#note8http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik04.htm#note9#note9

blizu Kijeva, i to svega nekoliko godina pre Paterika), da "polat" prenosimo kao "zgrada" (iako moze oznacavati i "sklop zgrada").

6. Domestik - vodja leve pevnice, odgovoran za ispravnost pojanja u obe pevnice.

7. Ta crkva na Klovu (potoku izmedju kijevskog grada i samog manastira) prerasla je u ugledan Vlahernski manastir, posvecen polozenju rize Presvete Bogorodice u Vlahernsku crkvu u Carigradu. Sveti Stefan je postao iguman posle prep. Teodosija 1074. Cini se da ga knez Izjaslav Jaroslavic zbog necega nije voleo, te ga je stoga oterao. 1091. je Stefan postao episkop Vladimira Volinskog, a prestavio se 1094.

8. Opet se radi o knezu Vladimiru Monomahu i njegovom sinu Georgiju Dugorukom (v. opomenu pri kraju prvog slova).

9. Nazalost, 1929. je Pecerski manastir bio zatvoren, te je i ovaj prelepi Uspenjski sabor (gradjen 1073-1078) pretvoren u muzej, a 1941. je srusen u ratu - od njega je, miloscu Bozijom i obecanjem, ostao samo jedan zid. Pecerski manastir je bio opet otvoren 1942-1961., te nanovo proradio 1988., a drevni saborni hram je obnovljen 2000. godine.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 5. O JOVANU I SERGIJU CUDO NAROCITO U BOZANSKOJ PECERSKOJ CRKVI, KOJE BESE PRED CUDESNOM IKONOM BOGORODICINOM

Behu neka dva coveka, od velikasa iz ovoga grada, drugovi Jovan i Sergije. I dodjose

njih dvojica u crkvu bogonazvanu, i videse svetlost jacu od sunca na cudesnoj ikoni Bogorodicinoj, i stupise u duhovno bratstvo[1].

Posle mnogo godina, Jovan se razbole i ostavi sina svoga Zahariju od pet godina. I prizva igumana Nikona, i razdade imanje svoje siromasnim, a sinov deo dade Sergiju: 1000 grivni srebra i 100 grivni zlata. Predade i sina svoga Zahariju, jos mladog, na cuvanje drugu svome, kao bratu vernom, zapovedivsi mu: "Kad stasa sin moj, daj mu zlato i srebro".

Kad bi Zahariji 15 godina, htede da uzme od Sergija zlato i srebro oca svoga. A ovaj, ranjen od djavola, i misleci da zadobije bogatstvo, i hoteci zivot sa dusom pogubiti, kaze momku: "Otac tvoj svo imanje Bogu predade, od Njega moli zlata i srebra, On ti je i duzan - mozda ce ti se smilovati. A ja ne dugujem ni tvom ocu ni tebi ni jedan zlatnik. To ti je sve ucinio otac tvoj bezumljem, razdavsi sve svoje u milostinju, a tebe je siromasna i uboga ostavio".

Ovo cuvsi, momak poce plakati zbog svog gubitka. Posalje momak kod Sergija sa molbom, govoreci: "Daj mi polovinu, a tebi eto polovina". Sergije pak teskim recima prekorevase oca njegovog i njega samog. Zaharija onda zamoli za jednu trecinu, pa zatim za desetinu. Videvsi da je lisen svega, kaze Sergiju: "Dodji i zakuni mi se u crkvi pecerskoj pred cudesnom ikonom Bogorodicinom, gde i bratstvo sklopi sa mojim ocem".

I ovaj ode u crkvu i stade pred ikonu Bogorodicinu, i rece kunuci se: "Ne uzeh 1000 grivni srebra, ni 100 grivni zlata", i htede da celiva ikonu, i ne m?ze joj se pribliziti. A kada izlazase na vrata, poce vikati: "O sveti Antonije i Teodosije, nemojte naredjivati ovom nemilostivom andjelu da me pogubi, molite se Svetoj Bogorodici da otera od mene mnoge besove kojima sam predan. I uzmite zlato i srebro - zapecaceno je u mojoj ostavi". I sve ih bese strah. I otada nikome ne davahu da se kune pred Svetom Bogorodicom.

Poslase ljude, i uzese posudu zapecacenu, i nadjose u njoj 2000 grivni srebra i 200 grivni zlata: tako udvostruci Gospod sve davateljima milostinje. Zaharija, pak, sve dade igumanu Jovanu, da potrosi kako hoce. A sam on se postrize i skonca zivot ovde. Ovim zlatom i srebrom bi postavljena crkva svetog Jovana Pretece, tamo gde se penje u zgradu, u imenu Jovana boljarina i sina mu Zaharije, cije je bilo zlato i srebro.

15

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik05.htm#note1#note1

NAPOMENE:

1. Tj. pobratimise se.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 6. KAZIVANjE O SVETOJ TRPEZI I

O OSVESTANjU OVE VELIKE CRKVE BOZIJE MATERE

Osvestana bi crkva pecerska godine 6597. (1089.), prve godine igumanstva

Jovanovog.[1] Ali, ne bese kamene ploce da se stavi za svetu trpezu. Dugo se trazilo da neko nacini kamenu trpezu, i ne nadje se nijedan majstor, pa nacinise drvenu plocu i polozise. A Jovan mitropolit[2] ne htede da u takvoj velikoj crkvi bude drvena trpeza, i zbog toga iguman bese u velikoj zalosti. I prodje nekoliko dana, a ne bi svestanja. 13. dana avgusta udjose inoci u crkvu da po obicaju poju vecernju, i videse kod ograde oltara polozenu kamenu plocu i stubice za gradjenje trpeze. I brzo saopstise mitropolitu ovu stvar. A on pohvali Boga i naredi da bude svestanje i vecernja.

Dugo su istrazivali otkuda i ko donese ovakvu plocu, i kako je unese u crkvu, kad je bila zakljucana. I svuda ispitavsi da li je vodom ili kopnom privezena, ne nadje se ni traga ni glasa onim koji je dovezose. Poslase tamo gde se prave takve stvari 3 grivne srebra, da majstor uzme za svoj trud. A poslani sve obidjose, i nigde ne bi sacinitelja.[3] No Uredjivac i Promislitelj svega, Bog koji je i stvori, napravivsi je i polozivsi i utvrdivsi rukama svetiteljskim za predlozenje Svoga precistog Tela i svete Krvi, izvolivsi na toj svetoj trpezi, koju Sam darova, za sav svet u sve dane da se zrtvuje.

Sutradan dodjose sa mitropolitom Jovanom episkop Jovan Cernjigovski, Isaija Rostovski, episkop Antonije Jurjevski, episkop Luka Bjelgorodski, a da ih niko nije zvao, i nadjose se oni bas za cin osvestanja. I upita ih blazeni mitropolit: "Zbog cega dodjoste, a da niste bili pozvani?" I odgovorise episkopi: "Od tebe, vladiko, izaslanik dodje i rece nam da se 14. avgusta osvestava crkva pecerska, i da smo svi duzni da budemo s tobom u vreme liturgije. Mi ne smedosmo da se oglusimo o tvoju rec, i evo nas ovde". Odgovori i Antonije, episkop Jurjevski: "Ja bejah bolestan, a ove noci udje kaludjer kod mene i kaza mi: Sutra se osvestava crkva pecerska, pa budi tamo.' Samo sto to cuh, odmah ozdravih - i evo me tu po naredjenju vasem".

Svetitelj htede da pronadje te ljude koji su ih zvali, i najednom dodje glas: "Istrosise se oni koji ispituju ispitivanja".[4] On opet rasiri ruke ka nebu i rece: "Presveta Bogorodice, kao sto si za Svoje prestavljenje Apostole sa krajeva vaseljene sabrala u cast Svog pogreba, tako si i sada sabrala za osvestanje Svoje crkve njihove namesnike i nase sasluzitelje".[5]

I svi behu u uzasu od velikih cuda. Obidjose crkvu triput i pocese da poju "Podignite vrata, knezovi, vasa", a u crkvi ne bi nikoga ko bi otpevao "Ko je taj Car slave"[6], jer nijednog u crkvi ne ostavise posto se cudise dolasku episkopa. Nakon sto dugo bese muk, dodje glas iz crkve kao andjelski: "Ko je taj Car slave". Pocese da ispituju ko je to i ciji su takvi

16

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik06.htm#note1#note1http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik06.htm#note2#note2http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik06.htm#note3#note3http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik06.htm#note4#note4http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik06.htm#note5#note5http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik06.htm#note6#note6

glasovi. Udjose u crkvu, te iako behu sva vrata zatvorena nijedan se covek ne nadje u crkvi. Svima bi razumljivo da se sve ustrojava Bozijim promislom o toj svetoj i bozanskoj crkvi.

Zato i mi recimo: "O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Bozijeg! Ko poznade um Gospodnji ili ko mu bi savetnik?"[7] I neka vas Gospod sacuva i odrzi u sve dane zivota vaseg molitvama Preciste Bogorodice i prepodobnih i blazenih otaca nasih pecerskih Antonija i Teodosija, i svetih crnorizaca ovoga manastira. Sa njima da i mi primimo milost u ovom veku i u buducem, u Hristu Isusu, Gospodu nasem, Kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

NAPOMENE:

1. Osvestanje crkve se ukratko pominje i u Letopisu prep. Nestora pod istom godinom. Jovan je bio iguman posle prep. Nikona, ali ne zna se tacno do koje godine.

2. Sveti Jovan II, kijevski mitropolit od 1077. do 1089., Grk. U Letopisu prep. Nestora hvali se i njegova visoka obrazovanost.

3. Niko nije bio dovoljno vest da napravi takvo nesto.

4. Ps 63:7.

5. Pecerski saborni hram je bio posvecen upravo Uspenju Presvete Bogorodice.

6. Ps 23:7.8.

7. Rim 11:33.34.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 7. NESTORA, MONAHA OBITELjI MANASTIRA PECERSKOG,

KAZIVANjE RADI CEGA SE MANASTIR PROZVA PECERSKIM[1]

U vreme knezovanja samodrsca ruske zemlje, blagovernog velikog kneza Vladimira

Svjatoslavica[2], blagoizvole Bog da javi svetilnika ruske zemlje i nastavnika inocima, o kojem i jeste nase kazivanje.

Bese dakle neki blagocastivi covek iz grada Ljubeca[3], u kojeg se od mladosti useli strah Boziji, te zeljase da se obuce u inocki obraz. Covekoljubivi Gospod mu nalozi da ide u grcke krajeve i da se tamo postrize. Odmah se prihvativsi puta, stranstvovase za Gospoda koji je stranstvovao i trudio se nasega radi spasenja, pa stize u Carigrad. Prispe i u Svetu Goru[4], i obisavsi svete manastire na Atonu, i videci tu na Svetoj Gori manastire i zivljenje tih otaca sto je iznad ljudske prirode, koji u ploti podrazavaju zivot andjelski, jos se vise razgori Hristovom ljubavlju, zeleci da oponasa zivot tih otaca. Dodje u jedan od tamosnjih manastira, i zamoli igumana da stavi na njega andjelski obraz[5] inockog cina. Iguman, prozrevsi vrline koje ce u njemu biti, poslusavsi ga postrize ga i nazva mu ime Antonije, te ga uputi i nauci inockom zivotu.[6] A Antonije u svemu Bogu ugadjase, i u ostalom se podvizavase u pokornosti i poslusanju, tako da su se svi radovali zbog njega. Rece mu iguman: "Antonije, idi

17

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik06.htm#note7#note7http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note1#note1http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note2#note2http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note3#note3http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note4#note4http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note5#note5http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note6#note6

opet u Rusiju, da tamo drugima budes na napredak i utvrdjivanje, i neka bude s tobom blagoslov Svete Gore".

Antonije dodje u grad Kijev, i misljase gde bi prebivao. I hodjase po manastirima i ne svide mu se da i u jednom zivi: Bog ne izvole. I poce da hoda po dolinama i po gorama, i po svim mestima, i do Berestova[7] dodje i nadje pesteru koju behu iskopali Varjazi, i nastani se u njoj, i prebivase u njoj u velikom uzdrzanju. Posle toga se prestavi veliki knez Vladimir, i preuze vlast bezbozni i kukavni Svjatopolk, i sede u Kijevu i poce da pobija bracu svoju, i ubi svetog Borisa i Gleba.[8] Antonije, pak, videci takvo krvoprolice koje nacini kukavni Svjatopolk, opet pobeze u Svetu Goru.

Kada blagocastivi knez Jaroslav pobedi Svjatopolka, tad on sede u Kijevu. Bogoljubivi knez Jaroslav ljubljase Berestovo i crkvu Svetih Apostola, te drzase pri njoj mnoge svestenike. U njemu bese prezviter imenom Ilarion, covek blagocastiv, poznavalac bozanskog Pisma i isposnik. I hodjase iz Berestova do Dnjepra, na breg gde je sada stari manastir Pecerski, i tu se moljase. Bese tamo, naime, suma velika, i iskopa tu malu pestericu od dva hvata[9], i dolazeci iz Berestova psalme pojase, i moljase se Bogu u tajnosti.

Zatim metnu Bog u srce blagovernom velikom knezu Jaroslavu, te ovaj sabra episkope godine 6559. (1051.), i postavise ga (Ilariona) za mitropolita u Svetoj Sofiji[10], a ona mu pesterica osta. Kad Antonije bese na Svetoj Gori, u manastiru gde se i postrize, bi od Boga objavljenje igumanu: "Pusti, - rece, - Antonija u Rusiju, jer ga trebam."[11] I prizvavsi ga, rece mu: "Antonije, idi opet u Rusiju, Bog tako hoce, i da ti bude blagoslov od Svete Gore, jer ce od tebe biti mnogi crnorisci". Blagoslovi ga i otpusti, rekavsi mu: "Idi s mirom".

Antonije se vrati do Kijeva, i dodje na breg gde bese Ilarion iskopao malu pestericu, i zavole to mesto, i nastani se u njemu. I poce se moliti Bogu sa suzama govoreci: "Gospode, utvrdi me na mestu ovom, i neka bude na mestu ovom blagoslov Svete Gore i molitva moga oca koji me je postrigao". I poce tu da zivi, moleci se Bogu. Jelo mu bese suv hleb i pijase jednu meru vode, i kopase pesteru, i ne davase sebi odmora ni danju ni nocu, prebivajuci u trudovima, u bdenjima i u molitvama. Potom ga upoznase ljudi, te dolazahu kod njega, donoseci mu sto je bilo potrebno. I proslavi se kao i Veliki Antonije[12], i dolazahu k njemu, moleci ga za blagoslov.

Nakon toga, kad se prestavi veliki knez Jaroslav, preuze vlast sin njegov Izjaslav[13] i sede u Kijevu. A Antonije bese vec proslavljen u ruskoj zemlji. Knez Izjaslav, saznavsi za njegov zivot, dodje kod njega sa svojom druzinom, moleci ga za blagoslov i molitvu. Tako svima postade poznat veliki Antonije i svi ga postovahu. I pocese da dolaze k njemu da se postrigu neki bogoljupci, a on ih primase i postrizavase. I sabra mu se bratije dvanaestoro. Dodje kod njega i Teodosije i postrize se. I iskopase pesteru veliku, i crkvu, i kelije koje su i do danas (citave) u pesteri pod starim manastirom.

Kad se skupi bratija, rece im veliki Antonije: "Evo Bog nas, braco, sakupi, i vi ste od blagoslova Svete Gore, kojim i mene iguman postrize na Svetoj Gori, a ja postrigoh vas, neka bude na vama blagoslov, kao prvo od Boga i Preciste Bogorodice, i kao drugo od Svete Gore". I rece im ovako: "Zivite zasebno, i ja cu vam postaviti igumana, a sam cu poci na onu goru i tamo cu se sam naseliti. Kao sto i pre rekoh, navikao sam da budem osamljen". I postavi im igumana po imenu Varlaama[14], a sam ode na goru, iskopa onu pesteru koja je sad pod novim manastirom, i u njoj skonca zivot svoj, pozivevsi u vrlini 40 godina, ne izlazivsi iz pestere, u kojoj leze njegove casne mosti i cine cuda sve do danas.[15]

Iguman i bratija zivljahu u pesteri. A kad se bratija umnozi, i ne mogahu se vise smestiti u pesteru, pomislise da postave manastir izvan pestere. I dodjose iguman i bratija kod svetog Antonija i rekose mu: "Oce! Umnozila se bratija, i ne mozemo da se smestimo u pesteru. Da li bi Bog dozvolio i Preciste Bogorodice i tvoja molitva bila, da postavimo crkvicu izvan pestere?" I dozvoli im prepodobni. Oni mu se poklonise do zemlje i otidose. I postavise malu crkvicu iznad pestere, u cast Uspenja Svete Bogorodice.

I poce Bog da umnozava crnorisce molitvama Preciste Bogorodice i prepodobnog Antonija, i posavetova se bratija sa igumanom da postave manastir. I odose opet kod Antonija

18

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note7#note7http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note8#note8http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note9#note9http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note10#note10http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note11#note11http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note12#note12http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note13#note13http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note14#note14http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note15#note15

i rekose mu: "Oce! Bratija se umnozava i hteli bismo da postavimo manastir". Antonije bese rad i rece: "Blagosloven Bog za sve, i molitva Svete Bogorodice i otaca sa Svete Gore neka bude s vama". I ovo rekavsi, posla jednog od bratije knezu Izjaslavu, i rece tako: "Kneze blagocastivi, Bog umnozava bratiju, a mestasce je malo, pa te molimo da bi nam dao ovu goru iznad pestere". Knez Izjaslav cuvsi ovo bese veoma radostan, i poslavsi im svoga boljarina dade im tu goru.

Iguman i bratija zasnovase veliku crkvu i manastir, ogradise koljem i mnoge kelije postavise, i crkvu postavise i ukrasise ikonama.[16] I odatle se poce nazivati Pecerski manastir, buduci da su crnorisci ranije ziveli u pesteri (peceri). I odatle se prozva Pecerski manastir, i on je od blagoslova Svete Gore.

Kad manastir vec bese zavrsen, igumanstvo drzase Varlaam, a knez Izjaslav postavi manastir Svetog Dimitrija[17], i izvede Varlaama na igumanstvo u Svetog Dimitrija, hoteci da ucini svoj manastir visim od Pecerskog, uzdajuci se u bogatstvo. No mnogi su manastiri od careva i od boljara i od bogatstva postavljeni, ali nisu takvi kao oni postavljeni suzama i postom, molitvom i bdenjem. Antonije ne imade zlata i srebra, vec sve stece suzama i poscenjem, onako kako kazivah.

Kad Varlaam ode u Svetog Dimitrija, bratija se posavetova i odose kod starca Antonija, i dvojica mu rekose: "Oce, postavi nam igumana." A on im rece: "Koga hocete?" Oni mu kazase: "Koga hoce Bog i Precista Bogorodica i ti, casni oce". I rece im veliki Antonije: "Ko je takav medju vama kao blazeni Teodosije, poslusan, krotak i ponizan?! Neka vam on bude iguman". Sva bratija bi rada, te mu se poklonise do zemlje, i postavise Teodosija za igumana. Tada bratije bese dvadesetoro.

Kad Teodosije preuze manastir, poce sa velikim uzdrzanjem, poscenjem i molitvama sa suzama. I poce da sakuplja mnoge crnorisce, i sakupi sve bratije stotinu. I poce da trazi monasko pravilo, a tad se tu nadje casni monah Mihail, iz manastira Studitskog[18], koji bese dosao iz Grcke sa mitropolitom Georgijem[19]. I poce da ga raspituje o ustavu studitskih otaca, i sto nadje kod njega to ispisa.[20] I ustanovi u svom manastiru kako pevati manastirska pojanja, i kako drzati poklone, i ctenja citati, i stajanje u crkvi, i sve crkveno uredjenje, i sedenje za trpezom, i sta se jede u koji dan. Sve to sa ustavom Teodosije pronadje i predade svome manastiru, a od ovog manastira svi ruski manastiri preuzese ustav. Manastir Pecerski i jeste postovan zato sto je prvi od svih i cascu visi od svih.

I dok Teodosije zivljase u manastiru, i upravljase vrlinski zivot i inocko pravilo, i primase svakog ko mu je dolazio, dodjoh kod njega i ja, jadni i nedostojni sluga Nestor, i primi me tad kad mi je bilo 17 godina od rodjenja. Tako sam napisao i izlozio koje godine poce manastir, i radi cega se zove Pecerski. A o Teodosijevom zitiju cemo pricati sada.

NAPOMENE:

1. Slovo je uzeto iz Letopisa prep. Nestora za godinu 6559. (1051.), iako je ovaj sazeti ocrt Antonijevog zivota napisan svakako puno docnije. Da li je u vreme dok je Nestor sastavljao taj napis o pocecima Lavre veliko Antonijevo zitije vec postojalo, nije izvesno.

2. Rec je o svetom velikom ravnoapostolnom knezu Vladimiru, koji je vladao od 980. do 1015., primio Hriscanstvo i ucinio Ga drzavnom verom, pretvorivsi se iz groznog pljackasa i razvratnika u dobrocudnog i blagovernog coveka.

3. Grad na Dnjepru, blizu Cernjigova.

4. Sveta Gora Aton - najistocniji krak poluostrva Halkidika u Egejskom moru, vrt Presvete Bogorodice, srediste pravoslavnog monastva, sa nebrojenim manastirima, skitovima i kelijama. Glavni manastir, Veliku Lavru, osnovao prep. Atanasije Atonski 962. g., a veliki ruski manastir Svetog Pantelejmona ponikao je 1172.

19

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note16#note16http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note17#note17http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note18#note18http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note19#note19http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik07.htm#note20#note20

5. Andjelski (ili veliki) obraz - visi stepen monastva.

6. Prep. Antonije postrigao se u svestenoj obitelji Esfigmen, a tadasnji iguman i Antonijev duhovnik zvao se Teoktist.

7. Selo kod Kijeva, vlast kijevskog kneza. Tu je bio knezevski dvor, manastir i crkva Spasa, te crkva Svetih Apostola.

8. Svjatopolk - sin kneza Jaropolka, brata svetog Vladimira. Dok je knez Vladimir jos bio neznabozac, borio se protiv svoga brata Jaropolka koji je knezovao u Kijevu, te ga je naposletku i smaknuo, a prisvojio je njegovu trudnu zenu, od koje se rodio Svjatopolk. Posle Vladimirove smrti 1015. Svjatopolk je ubio svoja tri brata, Borisa, Gleba i Svjatoslava. Jaroslav Mudri je dugo vojevao protiv njega, da bi ga tek 1019. konacno pobedio. O tome podrobno pise prep. Nestor u Letopisu i "Kazivanju o Borisu i Glebu".

9. Nesto preko cetiri metra.

10. Sveti Ilarion je bio prvi Rus koji je postao mitropolit kijevski. Knez Jaroslav Mudri je tim potezom pokusao da oslobodi Rusku Crkvu od potcinjenosti Vizantiji. Medjutim, Carigradska Patrijarsija nije potvrdila njegovo naznacenje (iako se moze reci da je ono bilo sasvim kanonsko, a i iz Paterika se vidi da je to bilo po Bozijoj volji). Posle 1055. o njemu vise nema podataka, te se pretpostavlja da je oko te godine ili umro ili primio shimu u Pecerskom manastiru - tamo, naime, pocivaju netrulezne mosti shimnika Ilariona, a i u samom Pateriku se govori da ga je postrigao licno prep. Antonije (pred kraj 14. slova). Iza njega je ostalo cuveno "Slovo o zakonu i blagodati", prekrasan spomenik ranog ruskog govornistva, u kome se, izmedju ostalog, utvrdjuje ravnopravnost ruskog naroda i njegove Crkve sa ostalim hriscanskim svetom.

11. Igumanu Teoktistu se javila zapravo sama Precista Bogorodica.

12. Prep. Antonije Egipatski (250-356), toliko se ispunio svetoscu da je dobio pocasni naziv "Otac svih otselnika" ili cak "Otac monastva" (iako je monastvo svakako postojalo i pre njega).

13. Vidi opomenu pri kraju prvog slova.

14. O prep. Varlaamu, sinu bogatog boljarina Jovana, vise se moze saznati iz Zitija prep. Teodosija u 8. slovu. Bio je postavljen za igumana za vreme kneza Izjaslava Jaroslavica, dakle posle 1054.

15. Mosti prepodobnog Antonija cine zaista neobicna cuda. Iz drevnog manastirskog predanja saznajemo da kada se pred svojom koncinom prep. Antonije oprostio sa bratijom, iznenada se izmedju njega i monaha obrusila zemlja. Inoci su hteli da otkopaju mosti prepodobnog, ali je ispod zemlje siknuo plamen i rasterao ih. Resili su da se pomere na levu stranu i da kopaju odatle, ali se na njih srucio potok vode. Tragovi ognja i vode su na tom mestu gde se srusila zemlja bili dugo vidljivi. Kao potvrda toga da je ovo predanje potpuno istinito posluzio je dogadjaj sa bezboznim komunistickim arheolozima koji su u novije vreme hteli da pronadju Antonijeve ostatke, ali su ih sa odredjenog mesta u bliznjim pesterama oterale ognjene iskre.

16. Ova prva nadzemna crkva ipak nije bila bas prevelika - kroz svega nekoliko godina prep. Teodosije je morao da za bratiju gradi novu crkvu.

17. Ne zna se gde je tacno stajao ovaj manastir; postoji pretpostavka da je to zapravo istovetna gradjevina sa danasnjim sabornim hramom Mihajlovskog Zlatoverhog (Zlatovrsnog) manastira u Kijevu.

18. Studitska obitelj ili Studion nalazila se u Carigradu. Najveci je procvat dozivela za vreme prep. Teodora Studita (759-826), velikog branitelja ikona i svetih kanona, koji je utvrdio Studitski ustav - pravila ponasanja i zivota u manastiru. Pre uvodjenja Studitskog ustava, u Rusiji je bio rasiren Ustav Velike Crkve (tj. hrama Svete Premudrosti u Carigradu). U 14. veku je sve vise poceo da se uvodi Jerusalimski ustav, da bi on postepeno sasvim istisnuo Studitski. Ipak, Studitski tipik se i dan danasnji koristi u Kijevskoj lavri, ali sa nekim osobenim dodacima.

19. Rodom Grk, dosao u Rusiju oko 1062., bio mitropolit sve do 1073/74. godine.

20. Ocigledno je da prep. Teodosije nije nasao citav ustav, pa je kasnije poslao jednog monaha u sam Studion da donese sve. O ovome opsirnije u 8. slovu.

KIJEVO-PECERSKI PATERIK

SLOVO 8. ZITIJE PREPODOBNOG OCA NASEG TEODOSIJA, IGUMANA PECERSKOG

20

Gospode, blagoslovi oce!

Blagodarim ti, Vladiko moj, Gospode Isuse Hriste, sto si udostojio mene nedostojnog da budem pripovedac o tvojim svetim ugodnicima. Isprva pisah o zivotu i o pogubljenju i o cudima svetih i blazenih strastotrpaca Borisa i Gleba, te se prisilih da se prihvatim i drugog pripovedanja, koje je vise od moje snage, a za koje, kao prost i nerazuman, nisam ni dostojan. Uz to nisam naucen nikakvoj vestini, no setih se, Gospode, reci Tvoje koja kaze: Ako imate vere koliko zrno gorusicno i recete gori ovoj: predji i baci se u more, odmah ce vas poslusati.[1] Ovo drzeci na umu, ja gresni Nestor, i ogradivsi se verom i nadom da je sve moguce sto je od Tebe, polozih pocetak pisanju slova o zivotu prepodobnog oca naseg Teodosija, koji bese iguman ovog manastira Svete Vladicice nase Bogorodice, a ciji dan usnuca sada praznujemo i pominjemo. Eto tako, braco, kad se setih zivota prepodobnoga, koji jos niko ne napisa, drzase me zalost po citave dane, i moljah se Bogu da me udostoji da sve po redu napisem o zivotu bogonosnog oca naseg Teodosija. Da i oni crnorisci posle nas, uzevsi spis i citajuci ga, tako vide junastvo ovog coveka, i pohvale Boga, i ugodnika Njegovog proslavljajuci da se ukrepljuju za nove podvige, a najvise (da Ga pohvale) zato sto se i u ovoj zemlji pojavi takav covek i ugodnik Boziji. O ovome i sam Gospod prorece: Mnogi ce od istoka i zapada doci i sesce za trpezu sa Avraamom, i Isaakom, i Jakovom u Carstvu Nebeskom[2], i opet: Mnogi ce poslednji biti prvi[3], jer se ovaj poslednji pokaza kao veci od prvih Otaca, zivotom podrazavajuci svetog prvonacelnika kaludjerskog obraza - mislim na Velikog Antonija. I evo sta je cudno: da u otackim knjigama pise da ce slab biti poslednji rod; njega pak Hristos u ovom poslednjem rodu nacini takvim svojim saradnikom i pastirem inoka, posto od mladosti bese ukrasen cistim zivotom, dobrim delima, a ponajvise verom i razumom. O njemu cu sada poceti odavde da pripovedam - zivot blazenog Teodosija od najmladjeg uzrasta.

No, slusajte, braco, sa svakom prileznoscu, jer je ovo slovo puno koristi svima koji slusaju. Ali, molim vas, ljubljeni, da ne zazirete od moje prostote, jer buduci obuzet ljubavlju prema prepodobnom, zbog toga se usudih da pisem sve ovo o svetom, uz to se i cuvajuci da mi ne bi bilo receno: Zli i lenji slugo, trebalo je moje srebro da das menjacima, i dosavsi ja bih uzeo svoje sa dobitkom[4]. A i zato, braco, sto nije lepo tajiti cuda Bozija, najvise zbog toga sto Bog rece ucenicima svojim: Sto vam govorim u tami, kazujte na videlu, i sto vam se sapce na usi propovedajte sa krovova[5]. Ovo hocu da napisem za napredak i izgradjivanje onih koji se sa ovim sretnu, a slaveci Boga za to dobicete urucenje nagrade. Hoteci da pocnem da pripovedam, prvo se molim Gospodu ovako govoreci: Vladiko moj, Gospode Svedrzitelju, Davaoce dobara, Oce Gospoda naseg Isusa Hrista, dodji mi u pomoc, i prosveti srce moje za razumevanje zapovesti Tvojih, i otvori usne moja za ispovedanje cuda Tvojih i za pohvalu svetog ugodnika Tvoga, da se proslavi ime Tvoje, jer si Ti Pomocnik svima koji se u Tebe nadaju, u vekove, amin.

Ima jedan grad, udaljen od prestonog grada Kijeva 50 poprista[6], po imenu Vasiljev[7]. U njemu su bivali roditelji svetoga, u veri hriscanskoj ziveci, i svakim blagocascem ukraseni. Rodise ovog blazenog decka, pa ga u osmi dan donesose jerarhu Bozijem, kako je kod hriscana obicaj, da detetu ime nadenu. Svestenik vide decaka i proziruci srcanim ocima sta ce sa njim biti, i to da ce se odmalena Bogu predati, nazva ga Teodosije[8]. Zatim, kad bi decaku 40 dana, prosvetise ga krstenjem. Malisan rastijase, hranjen od svojih roditelja, i blagodat Bozija bese sa njim, i Duh Sveti se odmalena useli u njega.

Ko ce izreci milosrdje Bozije! Jer eto, ne izabra On od premudrih filosofa ni od gradskih vlastelina pastira i ucitelja inocima, nego se - neka se zbog toga proslavi ime Gospodnje - prost i neuk pokaza mudriji od filosofa. O, tajne sakrivene! Jer odakle se ne ocekivase, odatle nam zasija danica presvetla, tako da iz svih krajeva videse njeno sijanje, i trcase ka njoj sve prezrevsi samo da se njenog svetla nasite. O, blagosti Bozije! Jer najpre oznacivsi i blagoslovivsi mesto, On od njega stvori pasnjak na kome ce pasti stado bogoslovesnih ovaca, pa im onda pastira izabra.

Roditelji blazenoga se preselise u drugi grad, zvani Kursk, zato sto knez tako naredi, a ja cu reci i - zato sto Bog tako izvole, da i tamo zasija zivot ovog vrlog malisana, a nama, kako i treba, da izadje danica sa istoka i sakupi oko sebe mnoge druge zvezde, ocekujuci Sunce

21

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note1#note1http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note2#note2http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note3#note3http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note4#note4http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note5#note5http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note6#note6http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note7#note7http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note8#note8

pravde, Hrista Boga, i govoreci: "Evo ja, Gospode, i deca koju vaspitah duhovnom Tvojom hranom; i evo, Gospode, ucenika mojih, dovedoh ti ove koje naucih da sve zitejsko[9] prezru, i Tebe jedinoga Gospoda i Boga zavole. Evo, o Vladiko, stada bogoslovesnih Tvojih ovaca, cijim pastirom me Ti bese ucinio, i koje napasoh na Tvome bozanskom pasnjaku, i dovedoh Ti njih koje sacuvah ciste i neporocne." A Gospod ce njemu: "Slugo dobri, verno si umnozio predani ti talant, zato primi pripremljeni ti venac, i udji u radost Gospoda svoga[10]". A ucenicima ce njegovim reci: "Hodite, dobro stado, bogoslovesne ovcice vrloga pastira, koji radi Mene gladovaste i trudiste se, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta[11]".

Stoga i mi, braco, pohitajmo da se ugledamo i budemo podrazavaoci zivota prepodobnog Teodosija i ucenika njegovih[12], koje pred sobom posla Gospodu, da se tako udostojimo da cujemo glas onaj Vladike i Svedrzitelja koji kaze: "Hodite, blagosloveni Oca Mojega, primite pripremljeno vam Carstvo".

A mi opet podjimo na ono nase kazivanje o ovom svetom malisanu. Rastijase dakle telom, a dusom bese vucen ka ljubavi Bozijoj, i hodjase svakog dana u crkvu Boziju, sa svom paznjom slusajuci bozanske knjige. Cak se ni deci kad su se igrala nije priblizavao, kako to obicno cine maleni, nego se gnusao njihovih igara. Odeca mu bese bedna i zakrpljena. Zbog toga ga roditelji mnogo puta terahu da se obuce u cistu odecu i izadje da se igra sa decom. A on ih u tome ne slusase, vec radje izvole da bude kao jedan od ubogih. Pored toga mu naredise da ide jednome ucitelju na ucenje bozanskih knjiga, sto i ucini. Uskoro se izvezba u svoj pismenosti, tako da su se svi cudili decakovoj mudrosti i razumu, kao i njegovom brzom ucenju. A pokornost njegovu i poslusnost, koju stece tokom ucenja ne samo prema ucitelju nego i prema svima koji se sa njim ucahu - ko ce je iskazati?!

U to vreme dodje kraj zivotu njegovog oca. Tada bozanstveni Teodosije imase 13 godina. Otada poce sve prilezniji da biva u trudovima, pa je i sa slugama izlazio na njivu i radio tamo sa svakom poniznoscu. A mati ga zadrzavase, ne dozvoljavajuci da to cini, te ga opet moljase da se obuce u svetlu odecu, pa da tako izlazi sa svojim vrsnjacima na igranje. Govorase mu: "Tako hodeci, cinis sramotu sebi i svojoj porodici". A on je u tome ne slusase, pa se puno puta gnevila na njega i od velike srdzbe ga tukla - bese, naime, telom krupna i jaka kao muskarac, tako da, ako je neko ne bi video nego samo cuo gde govori, pomislio bi da je musko.

Medjutim, bozanstveni mladic vec razmisljase kako i na koji nacin bi se spasao. Cu on tako za sveta mesta gde Gospod nas Isus Hristos u ploti hodjase, i ceznjase da ih pohodi i pokloni im se. I moljase se Bogu govoreci: "Gospode moj Isuse Hriste! Cuj molitvu moju i udostoj me da pohodim Tvoja sveta mesta i da im se s radoscu poklonim". I tako se puno puta moljase, i gle, dodjose putnici[13] u taj grad, pa kad ih vide, bozanstveni mladic se obradova i potrca; pokloni im se, ljubazno ih pozdravi, i upita ih odakle su i kuda idu. Oni mu rekose: "Dodjosmo iz svetih mesta, a ako Bog dozvoli, tamo cemo se i vratiti". Sveti ih moljase da ga uzmu sa sobom te da im bude saputnik. Oni obecase da ce ga uzeti sa sobom i provesti do svetih mesta. Cuvsi ovo sto mu obecase, blazeni Teodosije se obradova i ode svojoj kuci. I kada htedose putnici da podju, obavestise mladica o svom odlasku. On, pak, ustade nocu i, tako da niko ne zna, tajno izadje iz svoje kuce, nemajuci sa sobom nista osim odece u kojoj hodjase, a i ona bese bedna. I tako podje za putnicima. No blagi Bog ne dopusti mu da ode iz ovih krajeva, njemu kojeg jos od utrobe majcine znamenova za pastira bogoslovesnih ovaca u ovim krajevima, da ne bi, kad ode pastir, opusteo pasnjak koji Bog blagoslovi, i na njemu izraslo trnje i korov, a stado se razislo.

Posle tri dana saznade mu mati da on otide sa putnicima, pa odmah pojuri za njim, uzevsi sa sobom samo jednog svog sina koji bese mladji od blazenog Teodosija. Tako u jurnjavi prevalise velik put pre no sto ga dostigose, i uhvatise ga, pa ga mati od srdzbe i gneva uhvati za kosu i baci ga na zemlju, te ga svojim nogama udarase. Nakon sto mnogo ukori putnike, vrati se kuci vodeci ga svezanog kao kakvog zlocinca. Tolikim je gnevom bila obuzeta, da ga je i kad su kuci dosli tukla sve dok nije iznemogla. Potom ga uvede u kucu, tu ga sveza i zatvori, pa onda ode. A bozanstveni mladic sve ovo s radoscu primase, i moljase se Bogu za sve to blagodareci. Zatim mu mati dodje kroz dva dana, odveza ga i dade mu da jede, a posto jos bese obuzeta gnevom, stavi mu na noge okove, te mu tako naredi da hoda, pazeci da ne bi

22

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note9#note9http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note10#note10http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note11#note11http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note12#note12http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note13#note13

opet pobegao od nje. Potom mu se opet smilova, i poce ga molecivo nagovarati da ne bezi od nje, jer ga mnogo voljase, vise od drugih, i zato ne mogase bez njega. Kad on obeca da nece otici od nje, skide mu okove sa nogu i dozvoli mu da slobodno cini sta hoce. A blazeni se Teodosije vrati na svoj raniji podvig, i svakog dana hodjase u crkvu. Videvsi da liturgija cesto izostaje zato sto nemase ko da pece prosfore, veoma zbog toga zalovase i naumi da se sam sa poniznoscu prihvati toga rada. Tako i ucini: poce da pece prosfore i da ih prodaje, a ako mu je sta od zarade preteklo, to je davao siromasnim. Od zarade je opet kupovao zito i, svojim ga rukama samlevsi, ponovo pekao prosfore. Bog tako izvole, da se u crkvu Boziju donose ciste prosfore od neporocnog i neskvernog decka. Ovako cineci provede dvanaest godina ili vise. A svi decaci, njegovi vrsnjaci, rugahu mu se i korahu ga zbog tog rada, kako ih vrag tome nauci. A blazeni sve ovo s radoscu primase, sa cutanjem i poniznoscu.

Zlikovac vrag, koji od pocetka omrznu dobro, videci sebe pobedjenog poniznoscu bogoslovesnog decaka, ne pocivase, nego ga htede odvratiti od takvog rada. I poce nagovarati njegovu mater da mu zabrani taj rad. Mati, dakle, ne trpeci da joj sin bude u takvoj sramoti, poce da mu s ljubavlju govori: "Molim te, cedo, ostavi se takvog rada, porugu nanosis na svoju porodicu, i ne trpim da slusam kako te svi kore zbog tog rada. I nije lepo da ti, momak, radis takav rad". A bozanstveni mladic sa poniznoscu odgovarase svojoj materi, govoreci: "Poslusaj, mati, molim te poslusaj! Pa Gospod Isus Hristos sam postade ubog i ponizi se, nama primer dajuci, da se i mi Njega radi ponizimo. Pa i izrugivan bese i pljuvan i udaran, sve pretrpevsi radi nasega spasenja; koliko je tek onda prilicnije da mi trpimo da bismo zadobili Hrista. A sto se tice mog rada, mati moja, poslusaj ovo: kad Gospod nas Isus Hristos na veceri sede za trpezu sa svojim ucenicima, tad uze hleb i blagoslovivsi prelomi ga, i davase ucenicima, i rece: Uzmite, jedite, ovo je Telo Moje koje se lomi za vas i za mnoge radi otpustenja grehova[14]. Pa ako sam Gospod nazva (hleb) svojom Plocu, koliko je onda prilicnije meni da se radujem sto me Gospod udostoji da budem pripremnik Njegove Ploti". Ovo cuvsi mati njegova, cudjase se mudrosti decakovoj, i od tada ga poce popustati. Ali, vrag ne pocivase ostreci je da sprecava decaka u tolikoj poniznosti. Kad ga posle godinu dana vide gde opet pece prosfore sav crn od jare iz peci, sazali se veoma, pa mu otad opet zabranjivase, sad umiljavanjem, sad pretnjom, a ponekad ga i bijuci, da se ostavi tog rada. Bozanstveni junosa bese zbog toga u velikoj tuzi i nedoumici sta da cini. Onda ustavsi nocu izadje tajno iz svog doma, i ode u drugi grad, koji ne bese daleko odatle, i naseli se kod svestenika, i radjase svoj uobicajeni rad. A mati njegova ga trazase po svome gradu i, ne nasavsi ga, zazali za njim. Kad posle mnogo dana cu gde zivi, odmah sa velikim gnevom krete za njim, i dosavsi u gorespomenuti grad, trazase i nadje ga u svestenikovom domu, i uhvativsi ga odvuce u svoj grad tukuci ga. Dovede ga svojoj kuci i zapreti mu, govoreci: "Neces vise otici od mene; jer, ako bilo gde odes, doci cu i naci te, i svezanog cu te tuci i dovesti u ovaj grad.". Ponovo se blazeni Teodosije moljase Bogu, svakog dana iduci u crkvu Boziju, posto bese ponizan srcem i pokoran u svemu.

Vlastelin toga grada, videvsi momka u takvoj poniznosti i pokornosti, veoma ga zavole, i naredi mu da bude kod njega u crkvi, pa mu dade i svetlu odecu da u njoj hodi. A blazeni Teodosije, provede u njoj nekoliko dana, kao da neki teret nosi na sebi. Onda je skide i dade je siromasnim, a sam se obuce u bedne prnje, te tako hodjase. Vlastelin, videvsi ga gde tako hoda, opet mu dade odecu, bolju od prve, moleci ga da u njoj hoda. A on i tu skide i dade. Ovako puno puta napravi, a kad onaj velikas saznade za to, jos ga vise zavole, diveci se njegovoj poniznosti. Posle toga ode bozanski Teodosije kod jednog kovaca i kaza mu da iskuje zelezni lanac, pa ga uze i opojasa njime svoja bedra, i tako hodjase. Zelezo bese usko i zagrizase mu se u telo, a on se drzase kao da mu to nije pricinjavalo nikakavu telesnu patnju.

Prodjose tako mnogi dani, i dodje jedan praznicni dan, pa mu mati naredi da se obuce u odecu svetlu i ide da sluzi svim gradskim velmozama koji u te dane sedjahu na rucku kod vlastelina. Blazenom Teodosiju bese naredjeno da prisustvuje i sluzi. Zato mu i rece mati da se obuce u cistu odecu, a i zbog toga sto je cula sta bese ucinio. Dok se oblacio u cistu odecu, buduci prostodusan, nije je se pazio. A ona uporno gledase ne bi li sta bolje videla, i vide mu na kosulji krv od ugriza zeleza. I raspalivsi se na njega gnevom, ljutito ustade i razdera kosulju

23

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik08.htm#note14#note14

na njemu, i tukuci ga skide mu zelezo sa bedara. A Boziji decko, kao da mu nista zlo ne ucini, obuce se i otide, te sluzase zvanicama sa svakom poniznoscu.

Posle nekog vremena, opet cu kako Gospod u svetom Evandjelju kaze: Koji ne ostavi oca ili mater i ne podje za mnom, nije mene dostojan[15]. I opet: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja cu vas odmoriti. Uzmite jaram Moj na sebe i naucite se od Mene; jer sam ja krotak i ponizan srcem, i naci cete pokoj dusama svojim.[16] Ovo cuvsi bogonadahnuti Teodosije, i razgorevsi se bozanskom revnoscu i ljubavlju i dahom Bozijim, razmisljase kako i gde da se postrize i sakrije od svoje matere. Po udesenju Bozijem, otide mu mati jednom na selo da ostane tamo dosta dana. A blazeni se obradova i pomolivsi se Bogu krisom izadje iz kuce, nemajuci nista uza se osim odece, te malo hleba radi slabosti telesne. I tako krete prema gradu Kijevu, posto bese cuo za tamosnje manastire. Ne znajuci puta, moljase se Bogu da bi nasao saputnike koji bi ga usmerili na zeljeni put. I po udesenju Bozijem, idjahu tim putem trgovci na kolima sa teskim teretima. Saznav blazeni da idu u isti grad, proslavi Boga i idjase za njima izdaleka, ne javljajuci im se. I kad se oni zaustavise da prenoce, blazeni im ne pridje, vec otpocinu nadogled njih, i jedino ga Bog cuvase. I tako iduci tri nedelje, dodje do gorespomenutog grada. Cim dodje, obidje sve manastire, hoteci da postane monah i moleci da ga prime. Oni, pak, videvsi prostotu mladica obucenog u bedne haljine, ne zelese da ga prime. Bog to izvole da ga odvede na mesto u koje bese od mladosti Bogom pozvan.

Cuvsi onda za blazenog Antonija gde zivi u pesteri, okrilati se u duhu i krete ka pesteri. Dodje kod prepodobnog Antonija, i videvsi ga pade poklanjajuci mu se sa suzama, moleci ga da bude kod njega. A veliki Antonije mu pokazujuci rece: "Cedo, vidis li ovu pesteru - mesto jadno i tesnije od drugih mesta. A ti si mlad, pa mislim da neces moci da trpis jad na ovome mestu". Ovo ne govorase samo da bi ga iskusao, nego svojim prozorljivim ocima prozirase da ce on izgraditi to mesto, i da ce naciniti slavan manastir, u kojem ce se sabrati mnostvo kaludjera. Bogonadahnuti Teodosije mu sa umilenjem odgovori: "Znaj, casni oce, da me Predznatelj svega Bog dovede tvojoj svetosti i naredjuje mi da se spasem; stoga, sta god mi kazes da ucinim, ucinicu". Tad mu rece blazeni Antonije: "Blagosloven Bog, cedo, koji te ukrepi u toj gorljivosti. Evo i mesta, budi u njemu". Teodosije mu se, opet pavsi, pokloni. Zatim ga blagoslovi starac i naredi Velikome Nikonu da ga postrize, posto ovaj bese svestenik i iskusan crnorizac, te on uze blazenog Teodosija i po obicaju svetih Otaca ga postrize i obuce u monasku odecu.

Otac nas Teodosije predade se Bogu i prepodobnom Antoniju, i otada se baci na trudove telesne, i bdejase po citave noci u slavoslovlju Boga, odbacivsi sanjivu otezalost, te se zbog uzdrzanja i plocu svojom trudjase, rukama rad svoj radeci, sve se dane secajuci one reci iz psalma: Vidi ponizavanje moje i trud moj, i otpusti sve grehe moje[17]. Tako sav sa punim uzdrzanjem ponizavase dusu, a telo opet trudom i podvizavanjem iznurivase, tako da su se prepodobni Antonije i Veliki Nikon divili njegovom ponizivanju i pokornosti, i tolikoj mu u mladosti razboritosti, i kreposti i bodrosti. I zbog ovog veoma proslavise Boga.

Mati ga, pak, mnogo trazase po svome gradu i u okolnim gradovima, pa kako ga ne nadje, ljuto plakase za njim, bijuci se po prsima kao po necem nezivom. I bese objavljeno po citavom tom kraju ako neko vidi takvog decaka da dodje i obavesti njegovu mater, te da ce za svoje obavestenje dobiti veliku nagradu. I dodjose neki iz Kijeva i kazase joj: "Pre cetiri godine videsmo ga gde hoda po nasem gradu hoteci da se postrize u nekom manastiru. Cim to cu, nije je mrzelo da i tamo podje. Nimalo se ne zadrzavajuci i ne bojeci se duzine puta, ode u spomenuti grad da potrazi svog sina. Naposletku joj rekose da je u pesteri kod prepodobnog Antonija. I poce starca prepredeno prizivati, govoreci: "Recite prepodobnome da izadje. Jer ev