Akademija umetnosti u Novom Sadu,

Departman likovnih umetnosti

Pikasova keramika

Istorija umetnosti

Student: Katarina Stojanović, slikarstvo, M-61/2013 Profesor: Dijana Metlić

1

Pikasova keramika

Biografija

Pablo Pikaso je bio sin Hosea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez.

Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 11 godini, kada

je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1891. godine. Od tog

momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog

likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U

Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu

modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13

godina.

Porodica Ruiz-Pikaso odlazi u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La

Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor

crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897.

godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova

slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu

u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao

da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i

upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje

nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme na crtanje i slikanje

svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd. U Pradu otkriva špansko

slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični

portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“. Dela ovih

i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim

momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito

2

kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz

Gojine serije Kaprici).

U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac

muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde

napokon stiže u oktobru 1900. godine.

U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo

Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao

“Gospođice iz Avinjona", sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu.

Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni

ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj

umetnosti.

Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Bio je otac četvoro dece. Poslednje dete,

Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.

Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko

1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim

razdobljima njegovog stvaranja.

Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede

milione.

Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

3

Pablo Pikaso

Pikasova keramika

Opus Pabla Pikasa obuhvata obilje različitih razdoblja. Teško je zamisliti da jedan

umetnik može prolaziti kroz toliko faza a da pritom ostane dosledan specifičnoj

percepciji svog stvaralaštva. Ali, ako je reč o Pikasu onda to nije nemoguće zamisliti.

Njegov stvaralački duh živeo je u ”modernoj”, ”ružičastoj”, ”kubističkoj”, ”klasičnoj”,

”nadrealističkoj”,”ekspresionističkoj” fazi. Gotovo da nema likovnog izraza gde se

njegov osećaj za umetnost nije oprobao i upravo je to razlog atributa koji se večito vezuje

za ovog životno kontraverznog ali stvaralački neumornog umetnika: Najveći slikar 20.

veka.

Bavio se slikarsvom na platnu i na zidu, skulpturom, grafikom, izrađivao kolaže i

plakate ali ono što će nama sada biti najinteresantije je njegova impresivna keramika, čiji

je deo bio izložen u Beogradu proleća 2012.godine pod nazivom ”Na Azurnoj obali”.

Tada se u zgradi ”Beka” pričalo o tome gde je sve izložba gostovala, ko ju je otvorio,

kako se kretala (u Beograd je došla sa Bleda a iz Beograda otišla za Dubrovnik) ali

nekako je promaklo ono najvažnije, a to nije hepening, već priča o samoj Pikasovoj

keramici.

4

Tokom poslednje tri decenije života Pikaso je napravio stotine predmeta od keramike  u

gradiću Valori, na jugu Francuske. Malo eksponirana u obilju njegovih ostalih radova,

ova neobična keramika vrvi od simbola i nepravilnih oblika. Interesantno je, recimo, da je

jedan deo keramike koju je radio u Valori slučajno pronađen u depou muzeja umetnosti u

Taškentu (Uzbekistan), 40 godina nakon što ju je toj bivšoj sovjetskoj republici poklonila

francuska Komunistička partija. Radi se o donaciji Beloruskinje Nadje Leger  koja je bila

supruga francuskog slikara Fernanda Legera, Pikasovog prijatelja. “Tražili smo ruski

porculan u depou kako bismo ga postavili u dvoranu koja je posvećena ruskoj avangardi.

Odjednom smo uočili Picasovu keramiku”, rečeno je tada. Veoma neobičan događaj, ali

nije usamljen u dešavanjima koja prate Pikasovu zaostavštinu (od lažnih prodaja i krađa

dela sve do muzejskog perfomansa koji je izveo meksički umetnik napisavši poruku na

Pikasovoj slici).

5

Sve  vaze, šolje, tanjiri i pločice, izrađeni u Valori, su potpuno originalni, jednostavni u

svojoj svedenosti, neki su pak iznenađujuće neobičnih formi, uostalom sve je to u skladu

sa posebnim načinom baratanja glinom kakvo je bilo Pikasovo. Na njima su ljudska lica,

životinje, mitološka bića, borbe bikova i prikazi svakodnevnog mediteranskog života,

zatim njegovi omiljeni motivi golubica, ženska lica i neizostavna glava bika. Ovi

prepozntljivi crteži na keramici bude u posmatraču nepogrešivu asocijaciju na Pikasa.

Njihov kolorit je ponekada neočekivano smiren i sveden, ponekada sve vrišti od boja ali

su skupa svi toliko autentični da je nemoguće ne primetiti njihovu posebnu unutrašnju

dimenziju.

Pikasova keramika u Beogradu

6

Izložbu je otvorio ministar kulture Republike Srbije Predrag Marković, a prisutnima se

obratio i ambasador Španije u Srbiji Arturo Laklaustra Beltran, kao i direktor Instituta

Servantes Antonio Lazaro Gonzalo. 

Ambasador Beltran je istakao da je za njega velika čast što je na otvaranju ove izložbe.

‘’Ova izložba ima poseban značaj zbog velikog broja eksponata koji su ovde izloženi,

tako da nam ona daje mogućnost da upoznamo nepoznatu ili manje poznatu stranu

velikog umetnika Pabla Pikasa’’, primetio je on. Ambasador je rekao da predmeti koji su

izloženi u ovoj postavci nisu likovnog karaktera, ali da u sebi nose ona obeležja po

kojima je Pikaso poznat ne samo u Španiji već u celom svetu. ‘’To je njegovo

interesovanje i usresređenje bez obzira na tehniku koju koristi. I u čemu god radio ovaj

umetnik se dokazao kao značajna ličnost stvaralačkog i umetničkog života’’, zaključio je

Laklaustra Beltran.

’’Pikaso je na Azurnoj obali našao svoj mir, kao što verujemo da će ova izložba koja se

seli sa obala Bleda na obale Dunava, pa potom na obale Jadranskog mora u Dubrovnik

polako nalaziti svoj smiraj’’, istakao je Marković. On se zahvalio načinu na koji je

izložba došla u Srbiju, rekavši da je ponekad potrebno da se pređe veliki put kao što ga je

Pikaso prešao odlazeći do Barselone, pa kasnije i do Pariza koji je u to vreme bio centar

umetničkih dešavanja. ’’Kao što je on to uradio tako i njegova dela polako u različitim

segmentima tek sada stižu do nas’’, rekao je on. Lazaro Gonzalo je istakao da je Pikaso

počeo da se bavi keramikom kada je došao u Valori na Azurnoj obali. On je objasnio da

je Pikaso u tom periodu života izradio više od 4.000 predmeta u keramici, kao i veliki

broj radova u bronzi i dve freske pod nazivom "Rat i mir". Kustoskinja izložbe Jelena

Kanački je nedavno pojasnila na je da je Pikaso u periodu dok je bio na Azurnoj obali

7

najviše radio sa glinom sa kojom se prvi put ''susreo'' 1946. godine u 65-oj godini života i

da je narednih 30-ak godina koristio ovu tehniku. ''Pikaso koristi dosta kolorita u radu sa

keramikom za razliku od grafike gde je škrt u boji'''', objasnila je tada Kanački, dodavši

da su ovi predmeti veseli, puni različitih tema, ljudskih lica, kubističkih elementa,

različitih životinja - ptica, koza, riba, kao i tema iz svakodnevnog života, kao što su borbe

bikova u koje je Pikaso uvek bio ''zaljubljen''.Postavka predstavlja retko viđenu kolekciju

nekih od najvrednijih Pikasovih dela iz opusa keramike, srebra i zlata, a koje je stvarao

upravo na Azurnoj obali u gradiću Valori. Na izložbi se nalazi oko 100 eksponata –

predmeta od keramike (vaze, šolje, tanjiri, činije…), srebra i zlata, koji su praćeni

plakatima koje je ovaj umetnik radio za godišnje izložbe u Valoriju.

Pacifizam

Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog

rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno

i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji, ali je posle

Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.

Pikaso o tome nije nikada govorio, ali je podržavao misao da je bio pacifista.

Pikasovo delo

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu

predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto

razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909),

analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).

8

Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba

Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi

teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu.

Pre 1901.godine

Pikaso je učio od svog oca pre 1980. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se

može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj

je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je

nastalo doba koje se po nekada zove "modernističko“.

Plavo razdoblje

Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa

između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i

plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani

Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela.

Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u

drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke,

prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog

prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao:

„Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas”

, istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala:

9

„Ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas

izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u

studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju

izložbu za Vollard.”

Radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda , tog leta , su

generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“.

U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je

naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom

alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku

„Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli,

sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe

zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti

uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog

perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period.

Ružičasto razdoblje

Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim

naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904.

upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u

ovo doba.

Afričko doba

10

Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika

„Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike

(naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.

Analitički kubizam

Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom.

Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da

posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do

tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.

Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine

poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su

se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od

gore i slično.

Sintetički kubizam

Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi

komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.

Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i

težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne

umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu

dekorativnost.

11

Klasicizam i nadrealizam

Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se

opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz

dela Engra, francuskog klasiciste.

U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra

sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika,

koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.

Pozno delo

Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U

pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije

po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa.

Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga

života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao

umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.

Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko

13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna

vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Neka od poznatih Pikasovih dela

12

- Dete sa golubicom u rukama (zbirla ledi Aberkomvas, London, 1901)

- Akt od pozadi (privatna zbirka, Pariz, 1902)

- Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)

- Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujork, 1906 — 1907)

- Akt (Galerija Tejt u Londonu, 1910)

- Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)

- Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1911 — 1912)

- Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)

- Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)

- Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1918)

- Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)

- Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)

- Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)

Najskuplje slike

- Akt, zeleno lišće i bista (1932) - prodata 2010. godine na aukciji Kristija u Njujorku za 106,5 miliona dolara.

- Dečak sa lulom (1905) - prodata 2004. godine na aukciji Sotebija u Njujorku za 104,17 miliona dolara.

Slikovnica Pikasa

13

Rođen u Malagi,u Španiji.Slikarstvo studirao u Barseloni,a stalno se naselio u Pariz

1904.U mladosti bio u prisnom kontaktu sa grupom mladih pesnika,slikara i kritičara,koja

se okupljala u ateljeima u Bato-Lavuaru,na Monmartru.Imali su uzajamno poštovanje i

istu želju da se bore protiv impresionizma,ali su njihove koncepcije bile potpuno

različite.Najprisniji odnos je imao sa Žoržom Brakom,sa kojim je i najizrazitiji

predstavnik kubizma.Radio je scenogafije i kostime za balet „Dijagiljeva“,a pored

slikarstva bavio se i skulpturom,grafikom i keramikom.Umro je 1973.godine.

Kada je Pikaso stigao u Pariz 1900. potpao je pod uticaj Edvarda Munka.Njegov „plavi

period“ sastoji se isključivo od prosjaka i skitnica,kao što je „Stari gitarista“.Ti likovi

izražavaju više poetsku setu nego pravo očajanje.On prima svoju sudbinu s

mirenjem,koje izgleda gotovo svetačko…Pravi tvorac apsraktne umetnosti bio je Pikaso.

Oko 1905.,podstaknut fovistima i retrospektivama postimpresionista-počeo je postepeno

da napušta plavi period i zamenjuje ga jednim krepkim stilom. 1907.zavrsio je svoje

kapitalno delo „Gospođice iz Avinjona“,svoj pandan Matisovoj“Radosti življenja“.Naziv

se ne odnosi na istoimeni grad,već na avinjonsku ulicu,ozloglašeni kraj Barselone,a ime

joj je dao pesnik Andre Salmon.Kad je počeo sliku,ona je trebalo da predstavlja

izazivački prizor iz bordela,ali ju je završio kao kompoziciju sa 5 aktova i

mrtvom prirodom.Tri devojke na levoj strani su uglaste,izvijene klasične figure,a snažna

deformisana lica i tela drugih dveju imaju svojstva varvarski primitivne

umetnosti.Problem koji je sebi Pikaso postavio sastojao se u težini da se bez pribegavanja

svetla i senke sugerise zapremina.Za lica se pojavio problem iz bočnih

volumena,odnosno,nosa koji se posmatra anfas,uspravan na površinu lica i zato

predstavlja posebnu teškoću u prikazivanju.Posle više pokušaja Pikaso rešava plan nosa

spusti na lice i to samo kod dve desne figure na slici,zadržavajuci nedovršenu

kompoziciju.U prvi mah nije bio shvaćen značaj ovog prostornog aspekta koji potiče od

crnačkih maski,preromanske skulpture i Sezanovih slika. Pikaso je vrlo brižljivo

proučavao Sezanovo pozno delo i tu je pronašao konstruktivne jedinice od kojih se mogu

izvesti male ravni kubizma.Ta veza se najjasnije vidi na portretu „Ambroiza

Volarda“.Ravni su sada male i precizne,slične prizmama,a platno se odlikuje ravnotežom

i preciznošću potpuno zrelog stila.Kontrasti boje i fakture izraziti na slici „Gospođice iz

Avinjona“ sada su svedeni na minimum,a konstrukcija je postala tako složena i

14

sistematična da bi izgledala potpuno cerebralna kad se lice modela „utisnuto u prizme“ ne

bi pojavljivalo sa tako dramatičnom snagom. 1910.kubizam se sasvim učvrstio kao

alternativa za fovizam i Pikasu se pridružio Žorž Brak,s kojim je toliko prisno sarađivao

da je u to doba njihove slike bilo teško razlikovati.Najpoznatija slika iz druge faze

kubizma Pabla Pikasa je „Mrtva priroda“ iz 1912.godine.Cela slika prekrivena je sitnim

ravnima,izuzev slova,pošto su slova sama po sebi apstraktni znaci,nisu se mogla prevesti

u oblike prizme,ali se ispod mrtve prirode pomalja jedan deo imitacije sedišta

stolice,ispletene od trske koji je nalepljen na platno,dok sliku „uokviruje“ parče kanapa.U

toku te godine i Pikaso i Brak su slikali mrtve prirode sastavljene od isečenih i

nalepljenih komda raznih vrsta materijala sa svega nekoliko linija koje su dodate da bi

upotpunile crtež.Ta tehnika će postati poznata kao kolaž.Sastavni delovi kolaža igraju

dvostruku ulogu.Njime su davali oblik i kombinovali,onda su po njima crtali ili slikali da

bi im dali figurativno značenje,ali oni ne gube svoj prvobitni indetitet kao komadi

materijala,kao stranci u svetu umetnosti. Pablo Pikaso je u to vreme stekao međunarodnu

slavu.Kubizam se raširio po čitavom zapadnom svetu;uticao je ne samo na slikare,nego i

na vajare,pa čak i na arhitekte.Pikaso se već uputio jednim novim pravcem.

Zaključak

Ubrzo posle pronalaska kolažnog kubizma on počinje da slika na veoma brižljiv

realistični način,a oko 1920. slikao je istovremeno dva potpuno razlišita stila:u stilu slike

„Tri svirača“ i u jednom neoklasičnom stilu čvrsto modelovanih likova kao što su

njegova „Majka i dete“.Iako je njegovim obožavaocima ličilo na neku vrstu

izdaje ,Pikaso se na to odlučio jer je bio ljut na ograničenja koja mu je nametao kolažni

kubizam,pa mu je bilo potrebno da uspostavi kontakt sa klasičnom tradicijom. Likovi na

slici „Majka i dete“ odlikuju se nekom lažnom monumentalnošću,koja naglašava više

kolosalne statue nego ljudska bića. Posle nekoliko godina ta dva stila su se stopila

stvarajući izvanrednu sintezu koja je postala osnova

15

njegove umetnosti.1925.godine nastaje slika „Tri igračice“.Slika je čist

kolažni kubizam.Sadrži čak naslikane imitacije određenih vrsta materijala,a likovi su još

snažniji napad na konvencionalnost nego likovi na slici „Gospođice iz Avinjona“.

Literatura

Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - originalni naslov na engleskom)

Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989, 1995; ISBN 84-8306-

044-2

Pintura Española de El Greco a Picasso: el tiempo, la verdad y la historia, T. F. Editores,

Madrid - 2006; ISBN 84-96209-75-X [1]

Picasso, Keith Suton, Odeon Praha, 1968.

Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.

Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.

Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.

Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.

Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.

Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.

Becht-Jördens, Gereon; Wehmeier, Peter M. (2003). Picasso und die christliche

Ikonographie: Mutterbeziehung und künstlerische Position. Berlin: Dietrich Reimer

Verlag. ISBN 978-3-496-01272-6.

Berger, John (1989). The success and failure of Picasso. Pantheon Books. ISBN 978-0-

679-72272-4.

16

17