Univerzitet u Beogradu Datum:

Filozofski fakultet 16.09.2015.

Ispitni rad iz predmeta Ekonomska globalizacija

TEMA

Kapitalistička globalizacija i njene alternative

Profesor: Student:

dr Vladimir Vuletić Jovan Milenković

SO 14/20

1. Uvod

U poslednjih trideset godina, svedoci smo rapidnih promena koje se dešavaju na

globalnom planu. Padom berlinskog zida 1989, koji je služio kao simbol za podeljenost

hladnoratovskog sveta, došlo je i do kolapsa socijalističkih zemalja, a samim tim i do pada

jedinog tipa društvenog uređenja koji je bio alternativa kapitalizmu. Od kasnih osamdesetih pa

do danas dolazi do jačanja i sve veće legitimizacije neoliberalnog kapitalizma kao jedinog puta

kojim se mogu kretati nacije-države. Svi gorenavedeni istorijski događaji, u paru sa rastom

globalne međuzavisnosti i komunikacija, su doveli do pojave fenomena koji nazivamo

globalizacija.

Šta je tačno globalizacija? Pre svega postoji razlika između dve postojeće dinamike. Prva

se odnosi na konstituisanje eksplicitno globalnih institucija i procesa, kao što su Svetska

Trgovinska Organizacija, Međunarodni Monetarni Fond, Svetska Banka, novi kosmopolitizam i

globalno potrošačko društvo. Iako se ovi procesi ispoljavaju na lokalnom, nacionalnom nivou,

oni su ipak globalne prirode budući da su svuda isti. (Sassen 2007: 5)

Sa druge strane imamo globalne procese koji su, paradoksalno, isključivo lokalni po

svojoj prirodi. Oni se manifestuju na nivou nacija-država i njihova lokalnost se ogleda u tome što

ih svaka nacija-država sprovodi na različit način. Prostije rečeno, oni su globalni ali su, u nekoj

meri, različito interpretirani u različitim državama. Njihova globalnost se, pored porekla, najviše

ogleda u tome što se u njihovm delovanju koriste transnacionalne veze koje postoje između

aktera koji deluju u različitim državama. Konkretno, ovi procesi se ogledaju u delovanju

aktivističkih grupa, koje, iako deluju na lokalnom nivou i suočavaju se sa lokalnim problemima

karakterističnim za konkretnu državu u kojoj deluju, imaju svoj globalni karakter u smislu da

međusobno komuniciraju i imaju iste ili bar slične agende delovanja. Pored aktivističkih grupa,

prisutno je i delovanje nadnacionalnih institucija priznatih od strane nacija-država. Najbolji

primeri za to su, opet, Međunarodni Monetarni Fond, Svetska Banka i Svetska trgovinska

agencija kao i potčinjavanje nacija-država nadnacionalnim fiskalnim i monetarnim politikama

(slučaj Evropske Unije). Iako se konkretne nacionalne politike implementacije razlikuju, one su

globalne u tom smilu što se potčinjavaju odlukama gorepomenutih nadnacionalnih entiteta.

Različite nacije-države imaju različite načine implementacije MMF-ove politike ali im je

zajedničko to što sve streme istom cilju koje je propisao MMF. (Sassen, 2007: 6)

Dalje, postoji razlika u odnosu na to o kakvoj globalizaciji želimo da govorimo. Prvi

teorijsko-hipotetički okvir globalizacije je još šezdesetih godina prošlog veka dao Džon Barton

(Sklair, 2002: 5), tvorac akademske discipline Međunarodnih odnosa. Barton je upotrebljavao

termin "svetsko društvo" kada je pisao o postojanju određenih internacionalnih odnosa koji se ne

odigravaju isključivo između nacija-država. Pojam svetskog društva je, po Bartonu, "svet koji se

ne sastoji niti isključivo od država, niti isključivo od (ne-vladinih) sistema."(Sklair, 2002: 5).

Kako god, budući da je stvarao šezdesetih godina, Barton i dalje ne pridaje veliku važnost

globalizaciji, te sve globalne odnose formuliše kroz odnose nacija-država.

Sa druge strane, potpuno suprotno gledište koje se javlja početkom devedesetih godina je

gledište o globalizaciji kao fenomenu u kome države-nacije više nemaju nikakvu moć

odlučivanja. Nosioci globalizacije se prepoznaju u transnacionalnim korporacijama čiji kapital

ne poznaje granice. Države su sada tvorevine drugog reda u odnosu na korporacije, jer postoji

ogromna povezanost i zajednički interes državne birokratije i predstavnika korporacija.

Zakonske regulative se stvaraju tako da služe interesima krupnog kapitala u vidu seljenja

kapitala tamo gde je radna snaga jeftinija i osnivanju of shore kompanija.

Oba gledišta su naravno ekstremna i predstavljaju samo različite krajeve spektra na kome

se nalazi istina. Sa jedne strane, istina je da je moć transnacionalnih korporacija porasla, naročito

od osamdesetih godina. Ekonomske politike Zapada su pratile talas neoliberalizma oličenom u

"reganomici" i "tačerizmu" nazvani po tadašnjem predsedniku Amerike Ronaldu Reganu i

premijerki Velike Britanije Margaret Tačer. Doba njihove vladavine je obeležila široka

deregulacija i veliki ustupci koji su činjeni krupnom kapitalu. Kao rezultat imamo

transnacionalne korporacije današnjice koje slobodno i sa lakoćom sele svoj kapital i koriste

globalne resurse u trci za što većom zaradom i što jeftinijom radnom snagom. Sa druge strane,

nacije države i dalje imaju krucijalnu reč u politici koja se formira na globalnom nivou. Što se

tiče implementacije praktičnih politika koje propisuju međunarodne organizacije, nacije-države i

dalje imaju ključnu ulogu.

Teorijsko-hipotetički okviri koji se pojavljuju u stručnoj literaturi se mogu podeliti na tri

kategorije: teleološki, ekonomski i aditivni. Teleološke teorije vide globalizaciju kao svojevrstan

kraj istorije. Globalizovan svet ne poznaje granice, kako u ekonomskom tako i u političkom i

socijalnom pogledu. Primera radi, Jan Art Šolte piše o sve većoj deteritorijalizaciji u svetu u kom

granice bivaju kršene sa sve većom saradnjom nacionalnih privereda i aktivista. Keniči Omae

ima slično viđenje globalizacije: sa sve većom globalnom saradnjom između privrednih i

socijalnih aktera, tradicionalna nacija-država će izgubiti svoje mehanizme kontrole i pasti u drugi

plan u političkom smislu. (Soederberg et al, 2005: 5) Druga kategorija teorijskih okvira se pre

svega oslanja na uske ekonomske definicije globalizacije. Karakteriše je ekonomska

metodologija i oslanjanje na opipljive i empirijski proverljive ekonomske podatke. Karakteriše

ih promišljanje globalizacije kroz tvrde podatke o rastu međunarodne trgovinske i ekonomske

međuzavisnosti, integracija i širenje međunarodnih finansijskih tržišta, širenje i povezivanje

međunarodnih proizvodnih i trgovinskih lanaca i brzi razvoj novih tehnologija, naročito

komunikacionih tehnologija. (Soederberg et al, 2005: 6) Na kraju, aditivne teorije o globalizaciji

vide globalizaciju kao mešavinu (nekada potpuno različitih i nekompatibilnih) procesa koji se

dešavaju kako na formalnom tako i na neformalnom, ne-državnom nivou. Najvažniji pojmovi u

okviru ove kategorije su internacionalizacija koja se odnosi na formalne odnose među državama

oličene u vojnim i ekonomskim savezima i trgovinskim sporazumima. Transnacionalizacija se

odnosi na komunikaciju između nedržavnih elemenata: privrednih subjekata, korporacija,

aktivističkih grupa , religijskih i etničkih organizacija i masovnih medija čije se emitovanje

prostire van granica jedne države. (Soederberg et al, 2005: 6)

U suštini ideje o globalizaciji danas je postojanje transnacionalnih korporacija i njihovo

delovanje u neoliberalnom ideološkom okviru. Međutim, postavlja se pitanje da li samo

neoliberalni kapitalizam uzrokuje postojanje globalizacije? Bolje rečeno da li samo neoliberalni

kapitalizam pruža adekvatan okvir za funkcionisanje u globalizovanom post-berlinskom svetu u

kom je već jedanput došlo do kraha sistema čiji je ideološki okvir bio protivan ideologiji

neoliberalnog kapitalizma?

Cilj ovog rada je da, pored postojećeg stanja u kom ideologija neoliberlanog kapitalizma

ima glavnu reč, se prikažu drugi ideološki pravci koji predstavljaju izazov neoliberalnom

kapitalizmu kada se govori o globalizaciji. Pre svega, želeo bih da prikažem različite teorijske

koncepte globalizacije. Biće reči i o antiglobalističkim i socijalističkim pokretima i njihovim

viđenjem pitanja i budućnosti globalizacije. U zaključku ću pokušati da sumiram utiske i

izvedem zaključak o tome koji tip globalizacije bi bio ne idealan, jer je suviše pristrasno i

pogrešno govoriti o vrednosnom određenju svake od tih ideologija ponaosob, već koji bi tip

globalizacije mogao najuspešnije da zameni postojeći kapitalistički tip globalizacije.

2. Kapitalistička globalizacija

Završetkom Drugog svetskog rata napuštena je ideja o državama kao o privredno

samodovoljnim, ekonomski zatvorenim jedinicama koje su karaketerisale kasno-industrijski

period prve polovine dvadesetog veka. Posleratna ekonomska politika je bila kejnzijanska u

svojoj suštini, promovišući državu blagostanja, punu zaposlenost i kontrolisanu

makroekonomsku potražnju sa otvorenim granicama (u ekonomskom smislu) i punom

konvertibilnošću nacionalnih valuta. Ove promene su otvorile put ka stvaranju čvršćih

industrijskih i privrednih veza između proizvođača i potrošača i rastu internacionalne

međuzavisnosti na privrednom planu. Sa druge strane, stvoren je niz međunarodnih institucija,

politika i praksi sa ciljem da se motiviše ova rastuća međuzavisnost i onemoguća povratak u

izolaciju. Na Breton-Vuds konferenciji koja se odigrala u Julu 1944. godine, na kojoj su

konstutisani Međunarodni Monetarni Fond (MMF) i Međunarodna Banka za Obnovu i Razvoj

(MBOR), napravljani su prvi koraci da se napravi jedan uređeniji međunarodni monetarni sistem.

Svaka od država potpisnica je bila u obavezi da vodi monetarnu politiku održavanja kursa putem

vezivanja vrednosti valute za zlatne rezerve. Uloga MMF-a je bila da premosti privremene

međunarodne disbalanse u plaćanju, a same članice su bile motivisane na politiku kooperacije i

suzdržavanja od protekcionizma.

Breton-Vuds sporazum je trajao sve do ranih sedamdesetih godina dvadesetog veka kada

su ga prve napustile Sjedinjene Američke Države 1971. godine time što su ukinule

konvertibilnost dolara za zlato (čin koji je poptuno obesmislio Breton-Vuds spotazum). Uzrok

napuštanja je bio trgovinski deficit SAD-a koji je bio potpomognut ogromnim trošenjem

sredstava na Vijetnamski rat. Ovakav unilateralni čin SAD-a je provocirao niz nestabilnosti na

polju međunarodne saradnje, od kojih su najznačajnije bile naftne krize od polovine

sedamdesetih do samog početka osamdesetih.

Početkom osamdesetih godina došlo je do privredne recesije i inflacije. Kao rezultat ovih

događaja došlo je do oživljavanja protekcionizma. Protekcionizam je bio različit od države do

države. Neke države su subvencionisale svoje najprofitabilnije industrijske grane, kao što je bio

slučaj sa Japanom. Mnoge države Trećeg sveta su povećale svoju zaduženost tako što su vodile

politiku industrijalizacije kako bi postale nezavisne. U Sovjetskom Savezu i mnogim

socijalističkim zemljama došlo je do napuštanja započete liberalizacije privrede. Inflacija i

recesija. zajedno nazvane stagflacija, su obesmislile privredne investicije. Kamatne stope su

postale negativne i odjedanput je postalo isplativije baviti se špekulativnim poslovim nego gubiti

sredstva investiranjem. Zarade nisu mogle da prate ovaj rast inflacije, te je životni standard, kako

u razvijenim tako i u nerazvijenim zemljama, značajno opao. (Soederberg et al: 2005: 9 )

Tokom osamdesetih godina došlo je do prvih pokušaja da se napusti ovaj novi

protekcionizam, odnosno da se poboljšaju uslovi međunarodne ekonomske aktivnosti i da se

istovremeno pobedi recesija i inflacija. Rezultat je bio usvajanje neoliberalne politike koja je

imala za zadatak da, sa jedne strane, ograniči inflaciju smanjivanjem uloge države u ekonomiji i

sve većom deregulacijom i, sa druge strane, promoviše trgovinsku ekspanziju. (Soederberg et al,

2005: 10)

2.1 Kriza kejnzijanske države blagostanja i rađanje

neoliberalizma

Neoliberalizam je nastao u intelektualnoj tradiciji klasičnog devetnaestovekovnog

laissez-faire liberalizma pomešan sa idejama Čikaške i Austrijske škole ekonomske misli,

naročito sa idejama Fridriha Hajeka i Miltona Fridmana. U srži neoliberalne ideologije je ideja o

slobodi tržišta. Tržište se vidi kao najvažnija institucija jednog društva i podrazumeva se da je

ono jedino mesto nak ome ljudi efikasno mogu da zadovolje svoje potrebe. Sve državne

delatnosti. kako un unutrašnja tako i spoljašnja politika i zakonodavstvo, treba da budu usmerene

ka što većoj liberalizaciji tržišta jer ako tržište dobro funkcioniše to znači da i je država na

dobrom putu.

Pored liberalizacije, drugi značajni aspekti su privatizacija, deregulacija, fiskalna

strogost, slobodna trgovina i smanjivanje državne potrošnje. Svi gorenavedeni apekti su u stvari

mere ograničavanja države u privrednom životu. Pojedinac i njegova lična sloboda, naročita

ekonomska sloboda, su glavni preduslov za razvoj jednog bogatog društva i osnovna ideja je

pustiti pojedinca da se bavi privređivanjem bez uplitanja države.

Država se vidi kao glavna smetnja u razvoju privrede. Primera radi, privatizacija se

promoviše kako bi se smanjilo vlasništvo države u privredi, a samim tim i njena moć

odlučivanja. Fiskalna strogost i smanjivanje državne potrošnje su tu da bi se novac poreskih

obveznika trošio na što efikasniji način. Deregulacija je nužna da bi se ljudima omogućilo da se

što slobodnije bave privredom i da zaobiđu državnu kontrolu. Sobodna trgovina, na kraju, služi

harmonizaciji tržišta s obzirom da znači zabranu ograničavanja uvoza i izvoza. Jedina uloga

države jeste da sprovodi strogu fiskalnu politiku, da obezbeđuje kako fizičku tako i pravnu

indfrastrukturu, odnosno da bude "noćni čuvar". Država, sa svojim monopolom sile se vidi kao

jedini garant pravne stabilnosti i ispravnosti ekonomskih delatnosti, kroz očuvanje institucije

ugovora.

Pored mera koje u političkom domenu, potrebno je sprovesti i mere u domenu socijalnog

i kulturnog. Umesto ranijih ideja o prevlasti društva nad pojedincem, neoliberalizam promoviše

pojedinca kao centar političkog, ekonomskog i kulturnog živvota. Na pojedincu je da samostalno

privređuje na način na koji on želi (u okviru zakona naravno) bez uticaja države.

Glavna idelogija je ideologija individualizma. Pojedinci i njihovo ekonomsko delovanje

treba da bude tržišno orijentisano, suprotno kejnzijanskoj ideji države blagostanja i socijalnih

davanja koju neoliberali vide kao nešto što "inspiriše" ljude na nerad i omogućava im da se

preterano oslanjaju na podršku. "Same vlade i međunarodne institucije treba da budu prožete

tržišno-orijentisanim stavovima i praksama...kroz privatizaciju javnih i državnih sistema usluga,

promociju međunarodnog privrednog takmičenja, deregulaciju i liberalizaciju određenih tržišta i

sektora i korišćenje međunarodne pomoći za promociju marketizacije"(Soederberg et al, 2005:

12 )

Na internacionalnom planu, neophodno je napustiti carinski sistem i omogućiti neometani

protok kapitala, usluga i dobara. Međunarodno tržište se u neoliberalnoj ideologiji vidi kao

idealno jer se na njemu nalazi ogroman broj proizvođača i potrošača. Glavna i najvažnija

karakteristika tržišta sa mnogo atomiziranih privrednih subjekata je ta da se lako formira kliring

cena, odnosno cena koja "čisti tržište" i koja predstavlja najefikasniju cenu na tržištu. Ona

nastaje spontano, iz logike ekonomske efikasnosti, kada dođe do susreta velikog broja potrošača

i proizvođača.

Neoliberalizam, kombinovan sa svojevrsnim političkim konzervatizmom je doživeo svoj

procvat početkom osamdesetih godina dvadesetog veka. Uzrok za to su bile naftne krize

sedamdesetih godina kao i sve veća ekonomska neefikasnost i sporost kejnzijanske države

blagostanja. Glavna mana kejnzijanske države, po viđenju neoliberala, je bila fiskalna kriza

države koja je proisteka iz velikih davanja na socijalne i javne usluge. Pored javnih usluga

postojao je i probelm subvencionisanja državne industrije i finansiranja državne birokratije.

Jednostavnije rečeno državni izdaci su rasli i umnožavali se mnogo brže od naze poreskih

obveznika, te je nastao probelem ko će finansirati sve državne izdatke, ako nema od koga da se

uzme porez. Uzrok ovog aspekta krize je demografski pad kao i pad zaposlenosti koji se odvijao

sedamdesetih godina.

Dalje, problem je bio i u trodelnom sistemu društvenog partnerstva. Dobar deo preduzeća

je funkcionisao u znaku saradnje radnika i njihovih predstavnika sa upravom uz posredovanje

države. To je značilo da jedno preduzeće nije moglo da funkcioniše bez dogovora sve tri strane.

Radnički saveti i sindikati su imali važnu reč prilikom formiranja visine nadnica i politika

zapošljavanja i otpuštanja radnika. Kao rezultat, zarade su bile relativno visoke, što je u

stagnantnoj ekonomiji imalo uticaj na inflaciju. Zaokret koji su naparvili proponenti neoliberalne

idelogije u ovom slučaju se odnosi na deregulaciju tržišta rada i smanjivanje uticaja sindikata na

ekonomsku politiku.

Na političkom planu, implementacija neoliberalne politike je počela početkom

osamdesetih i to u SAD i u Velikoj Britaniji. Duga stagflacija koja je iscrpela razvijene zapadne

države je proizvela politiku novog protekcionizma, gde su zapadne države (na prvom mestu

SAD), strahujući za svoje domaće ekonomije, panično počele da odbacuju Breton-Vudski

dogovor, namećući sve veću zaštitu domaćeg tržišta i sve veću kontrolu izvoza i uvoza. Bilo je

neophodno sačuvati domaću ekonomiju i pokušati da se ona učini efikasnom kroz

protekcionizam ali je sve bilo uzalud. Ekonomisti su se najviše plašili da ova politika strogog

protekcionizma ne preraste u krozu ravnu onoj iz tridesetih godina dvadesetog veka koja je još

bila u svežem sećanju.

Neoliberalne politike su se tada pojavile i pružile izlaz iz postojeće recesije. Pobedom

Margaret Tačer u Velikoj Britaniji republikanskog kandidata Ronalda Regana u SAD

neoliberalna politika je dobila svoj potrebni impuls za sprovođenje.

Uporedo sa prvim merama koje s donele nove administracije u vodećim zapadnim

ekonomijama javila su se i prva nezadovoljstva. Neoliberalizam je pre svega propovedao

raskrsšćivanje sa kejnzijanskom politikom pune zaposlenosti. U ime štednje trebalo je smanjiti

državnu birkratiju a zatim i oslabiti moć sindikata ili ih potpuno isključiti iz procesa formiranja

visine nadnica. Kao rezultat, ogroman broj radnika, kako u državnom tako i u privatnom sektoru

se susreo ili sa otpuštanjima ili sa smanjenjem realnih nadnica. Standard najnižih slojeva je naglo

opao uporedo sa sve većim rezanjem troškova koje je proizvodio sistem socijalnih davanja.

2.2 Transnacionalne kapitalističke prakse

Cilj kreatora ekonomske politike Velike Britanije i SAD-a s početka osamdesetih godina

dvadesetog veka je bio uspostavljanje privredne stabilnosti i davanje podsticaja međunarodnoj

trgovini po svaku cenu. Slabljenje moći sindikata je samo jedan od rezultata ovih procesa. Bilo je

neophodno učiniti privredu što efikasnijom i što jeftinijom kako bi bila kompetitivna za

međunarodnu trgovinu. Jedna od mera je bila i seljenje kapitala u nerazvijene zemlje radi

korišćenja jeftine radne snage i poreskih olakšica. Dalje, privredni akteri su, zbog sve veće

liberalizacije tržišta i otvaranja nacionalnih granica, imali na raspolaganju delovanje u određenim

međunarodnim okvirima koji su im doskora bili ili zatvoreni ili daleko suženiji i nepogodniji za

delovanje.

Ove pogodnosti su napravile široko polje delovanja i rađanje transnacionalnih praksi za

glavne aktere kapitalističke globalizacije: transnacionalne korporacije. Transnacionalne prakse

su ono “što ljudi rade kada deluju u određenim institucionalnim okvirima koji prevazilaze

granice jedne države.” (Sklair, 2002: 84) Ko vrši ove prakse? Odnosno, ko deluje u okvirima

transnacionalne kapitalističke globalizacije? S obzirom na činjenicu da je oblik globalizacije

danas primarno kapitalistička globalizacija nameće se zaključak da su glavni akteri

transnacionalne korporacije. Uopšteno govoreći, postoje tri glavne sfere u kojima se manifestuju

transnacionalne kapitalističke prakse: ekonomska, politička i kulturno-ideološka sfera.

Ekonomske transnacionalne prakse su ekonomske prakse koje prevazilaze granice

država. (Sklair, 2002 : 89) Veliki deo današnje privredne aktivnosti je transnacionalnog

karaktera. Čak i onda kada deluje kao da je jedan proces proizvodnje, distribucije i potrošnje

sveden samo na jednu zemlju, ispostavlja se da je bar jedan deo ovog procesa bio uključen u

transnacionalne ekonomske prakse. Primera radi, proizvod može biti napravljen i prodat u

granicama jedne zemlje, ali sirovine koje su iskorišćene kako bi se proizvod napravio su često iz

drugih zemalja. Sa druge strane, proizvod može biti napravljen i distribuiran domaćem kupcu, ali

proizvođač nikada ne može sa sigurnošću reći gde je njegov proizvod završio. Transnacionalne

korporacije se ovde pojavljaju ili kao proizvođači velikih globalnih lanaca i brendova ili kao

posrednici u trgovini. Samo u SAD, 15% korporativne aktivnosti je bilo zaduženo za 80%

izvoza.

Ovakva situacija je imala povratan uticaj na potrošače. Porast broja agencija za začtitu

potrošača je porastao zahvaljujući želji potrošača da saznaju odakle dolazi roba koju oni kupuju.

Pored bezbednosih i zdravstvenih briga tu su i brige isključivo političke ili kulturološke prirode.

Sa globalizacijom tržišta dolazi i do globalizacije potrošačke svesti, te danas postoje čitavi lanci

koji trguju isklljučivo sweatshop-free robom, odnosno robom koja nije nastala eksploatacijom

radnika zemalja Trećeg sveta.

Najopipljiviji rezultat ekonomskih transnacionalnih praksi jeste stvaranje novih poslova

koje proizvodi seljenje kapitala i otvaranje novih fabrika u zemljama u razvoju. Iako ovaj

fenomen proizvodi nova radna mesnta i očigledne ekonomske pogodnosti za stanovnike zemalja

Trećeg sveta, on dolazi sa određenim troškovima. Najpre, postoje fiskalne olakšice na koje su

spremne države u koje dolazi kapital. Praksa u ekonomskoj politici je da se da podsticaj i

motivacija novim preduzetnicima za započinjanje posla. Iako stanovnici koji su direktno

zaposleni osećaju boljitak, država gubi ogromna sredstva na ime poreza.

Dalje, postoji i problem, proširenja usluga države ka novootvorenoj firmi. Uspostavljaju

se specijalne birokratske usluge za uvoz neophodnih proizvodnih sirovina, regulaciju

novonastalih radnih mesta kao i za izvoz gotovih proizvoda. Tako se državna sredstva daleko

više troše za održavanje novonastalog proizvodnog pogona nego što se i inače gubi na

sakupljanju poreza.

Pojava nove proizvodne jedinice takođe utiče i na ostatak proizvodnje u državi.

Odjedanput se u državi nalazi igrač koji igra u okviru ekonomije obima: velika količina sirovina

i veliki raspon proizvodnje znače standardizovan i jeftin proizvod koji je dostupan širim

slojevima kupaca. Na taj način smanjuje se potražnja za već postojećim proizvodima koji su

napravljeni koristeći tradicionalne tehnologije i načine proizvodnje. Na taj način, nova

kompanija polako ali sigurno istiskuje tradicionalnu proizvodnju sa tržišta zbog čega gubitke

trpi daleko veći broj ljudi, pre svega zaposlenih u sektoru tradicionalne ekonomije. (Sklair, 2002:

92)

Sledeća sfera delovanja transnaconalnih kapitalističkih praksi je sfera politike. Pre toga

neophodno je definisati transnacionalnu kapitalističku klasu. Pripadnici ove klase više nisu

direktni kontrolori sredstava za proizvodnju. Za njih je karakteristično da pored lokalnih imaju i

globalne ekonomske intrerese; da imaju više globalnu nego lokalnu perspektivu na širok raspon

pitanja i problema; da imaju kosmopolitska shvatanja i da sebe smatraju više građanima cele

planete nego građanima jedne konkretne države i, na kraju, oni prate određen životni stil koji

podrazumeva potrošnju luksuzne robe i dobara. (Sklair, 2002: 98)

Postoje dva načina na koje globalizacija i politika utiču jedna na drugu. Prvi se ogleda u

povezanosti pripadnika transnacionalne kapitalističke klase i političkih aktera na najvišem nivou,

kako formalno tako i neformalno. Mnogi pripadnici ili vlasnici akcija transnacionalnim

korporacijama su upravo ljudi koji su članovi MMF-a, Svetske Banke ili Svetske trgovinske

organizacije. Na taj način oni sebi osiguravaju politike koje bi donele korist njihovim

ekonomskim aktivnostima. (Sklair, 2002: 84) Sa druge strane pored formalnih kanala,

transnacionalna kapitalistička koristi i neformalne kanale uticaja. Primera radi, Rotari klub u

velikoj meri služi za spajanje i upoznavanje pripadnika transnacionalne kapitalističke klase kao i

za stvaranje eformalnih mreža poznanstava koje se kasnije aktiviraju u realnim ekonomskim

delatnostima.

Na kraju, postoji i druga vrsta delovanja globalizacije na politiku. Ona se ogleda u

formiranju i delovanju nevaladinih organizacij. Mnoge od njih deluju na loikalnom nivou ali

imaju globalne planove i internacionalne finansijere. U ove grupew spadaju grupše za očuvanje

životne sredine, grupe koje se bore za prava domorodačkih populacija kao i grupe za promociju

ljudskih prava. Primetno je da je na lokalnom niovu njihovo delovanje različito zbog različitih

okolnosti koje postoje u različitim zemljama, ali im se ciljevi ne razlikuju od njihovih saboraca u

drugim zemljama.

3. Alternative kapitalističkoj globalizaciji:

socijalistička globalizacija i antiglobalistički pokreti

Jedini vid globalizacije koji poznajemo je kapitalistička globalizacija proistekla iz

razvoja komunikacionih tehnologija i ideologije neoliberalizma s početka osamdesetih godina

dvadesetog veka. Međutim, u svetu u kome je ista ta ideologija neoliberalizma proizvela niz

finansijskih kriza, od kojih je najpoznatija Globalna finansijska kriza iz 2008, zajedno sa

ogromnim ekonomskim i političkim nejednakostima, postavlja se pitanje da li je moguće

ustanoviti globalizaciju koja bi počivala na drugačijim ideološkim okvirima?

“Kapitalistička globalizacija je neuspešna na dva polja: na polju brige o većini ljudi koji

žive na planeti kao i na polju brige o planeti uopšte” (Sklair, 2002: 299) Kapitalistička

globalizacija ne samo što pravi već i učvršćuje klasnu polarizaciju, eksploataciju radno

sposobnih i preteranu eksploataciju planetarnih prirodnih resursa. Treba reći da ove nevolje nisu

produkt globalizacije kao takve već specifične forme globalizacije čiji smo sami svedoci:

kapitalističke globalizacije. Ma koliko propovedao političku jednakost i slobodu, neoliberalizam

ne može (niti želi) da odgovori na ekonomske nejednakosti, koje, posredno ili neposredno,

značajno utiču na političku moć onih koji nemaju ekonomsku moć..

Prva alternativa kapitalističkoj globalizaciji je kooperativna globalna demokratija. U

direktnoj povezanosti sa ovakvim vidom globalnog upravljanja je i ideja o tržišnom socijalizmu.

Tržišni socijalizam pre svega teži da eliminiše privatno vlasništvo nad sredstvima za

proizvodnju. Sredstva za proizvodnju se mogu staviti u ruke države ili u ruke upravljača i

radnika kojki rade u određenoj firmi. Mane ovakvog sistema je zloupotreba koja može nastati iz

državnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju kao i potencijalna neefikasnost.

Dalje, iako zadržava tržišni model privrede, tržišni socijalizam ograničava tržište.

Određeni sektori industrije se ,tako, mogu izuzeti iz prodaje privanim licima. Primera radi, javni

servisi kao što su zdravstvo, vodosnabdevanje i komunalije daleko bolje služe svojoj svrsi ako se

njihove usluge drže ispod tržišne cene kako bi mogli da zadovolje najšire slojeve stanovništva.

Ako bi se, pak ovi servisi privatizovali, kao što je slučaj u nekim razvijenim zemljama, oni bi se

momentalno okrenuli sticanju profita što bi isključilo široke slojeve stanovništva iz korišćenja

njihovih usluga.

Možda najveći doprinos tržišnog socijalizma bi bila radna demokratija. Za razliku od

postojećeg sistema vertikalne nadležnosti u industriji, radna demokratija bi uključivala same

radnike u procesu proizvodnje i doprinela bi ravnomernijoj raspodeli profita. Dalje, radna

demokratija bi doprinela stvaranju samoupravljajućeg radnika kome ne treba nadzor. Ovakav

sistem već postoji u poljoprivrednim kooperativnim preduzećima širom sveta. Istraživanja

pokazuju da su kooperativna preduzeća jednako efikasna kao i tradicionalna preduzeća. (Sklair,

2002: 301)Ovakav vid organizacije preduzeća bi doprineo većem zadovoljstvu na radnom mestu

i većoj demokratizaciji proizvodnog procesa.

Nije nemoguće zamisliti svet koji funkcioniše naovakvim principima. Već sada u nekim

zemljama trećeg sveta postoje kooperativna preduzeća. U razvijenim zemljama, primera radi,

softverske i programerske firme funkcionišu po ovom principu. U osnovi njihove uspešnosti su

prava pojedinaca u odnosu na kolektiv , koje ako se prenesu na globalni nivo, mogu rezultirati

značajnijim napretkom u pravcu globalnog socijalizma.

Sa druge strane postoje i skeptici koji u globalizaciji vide rušilačku silu koja preti da

uništi i ono malo socijalne i ekonomske pravde i da iskoristi već uveliko preeksploatisane

prirodne resurse. Ovakve ideje su karakteristične za antiglobalizacijske pokrete. Pod tzerminom

antiglobalizacijski pokreti podrazumevamo "savremeno nezadovoljstvo u okviru širih rasprava o

globalizaciji kao i u okviru politika koje ona podrazumeva" (Curran, 2007: 50)

Srž nezadovoljstva globalizacijom mnogih antiglobalističkih pokreta jesu socijalne i

ekonomske nepravde koje sa sobom nosi ideologija neoliberalizma. Antiglobalisti najveće

neprijatelje vide u transnacionalnim korporacijama. Oni ispoljavaju zabrinutost za sudbine

mnogih koji nemaju ekonomsku, a samim tim i političku moć. Antiglobalisti nisu deo jednog

monolitnog bloka sa jasno definisanim težnjama i ciljevima, oni su naprotiv kolekcija različitih

pokreta koji vide globalizaciju kao negativan fenomen. U njihovim redovima se pored

anarhističkih i zelenih pokreta nalaze i pokreti domorodačkih plemena. Treba naglasiti da nisu

svi antikapitlistički usmereni, ali njihova sfera delovanja jeste usmerena ka rušenju globalnog

kapitalizma.

Međutim da bi pokret bio upešan, potrebno je da pored jasno definisanog

neprijatelja i identiteta ima i jasnu društvenu viziju. Antiglobalizacijski pokreti imaju veliki

problem sa defiinisanjem društvene vizije jer su sastavljeni od previše različitih ideologija.

4. Zaključak

Tekovine politika osamdesetih godina dvadesetog veka su dosta očigledne danas.

Masovna liberalizacija i deregulacija je doprinela stvaranju sveta u kojem najveću ekonomsku

moć imaju transnacionalne korporacije, ponekad čak i veću moć od pojedinih država.

Deregulacija i liberalizacija tržišta u paru sa carinskom liberalizacijom je doprinela masovnom

širenju uticaja transnacionalnih korporacija. Najveću ekonomsku pretnju predstavlja deregulacija

tržišta na kojima se inovacije prave daleko brže nego sami regulatorni mehanizmi a to su

finansijska tržišta, čiji pad može značiti krizu čitavih nacionalnih ekonomija.

Njihova snaga i moć su pored jasnih ekonomskih rezulatat doneli i jasne kulturno-

socijalne posledice. Potreba za prepoznatljivošću na globalnom nivou donela je fenomen

brendiranja kao siguran način da će se proizvod jedne korporacije prepoznati u svakoj državi,

naciji ili kulturi.

Ekonomske implikacije su daleko važnije. Svet je odavno izašao iz ere kejnzijanizma i

sigurnost socijalnog i ekonomskog stanja na ličnom nivou je zamenila nesigurnost posla. Puna

zaposlenost više ne postoji kao koncept i doživotno radno mesto su zamenili nekoliko part-time

poslova i doživotna prekvalifikacija. Istovremeno, iskustva starijih generacija su nemoćna i

beskorisna u današnjem svetu munjevitih promena.

Na globalnom nivou, primetna je sve veća iracionalna eksploatacija prirodnih resursa.

Transnacionalne korporacije, samim tim što su transnacionalne, nemaju motivaciju da svoje

delatnosti učine održivim na duži rok. Jednostavnije rečeno, kapitalistička globalizacija je

doprinela da jedna osoba ima proizvod na jednom kraju planete ne brinući o eksternaijama koje

je proces proizvodnje izazvao na nekom drugom kraju sveta.

Sa druge strane postoje pokreti koji ulivaju nadu u alternativne tokove globalizacije.

Razni antiglobalizacijski pokreti, koji imaju da urade još mnogo toga da bi prevazišli slabosti od

kojih boluju, su već prisutni i zahtevaju svoj politički prostor. Pored njih tu su i vizije o

drugačijoj globalizaciji koja nije nužno kapitalistička. deje o socijalističkoj globalizaciji imaju

dosta dobrih zamisli da ponude među kojima su tržišni socijalizam i širenje građanskih prava na

one koji su isključeni zbog nedostatka ekonomske moći.

5. Literatura

1. Sklair, Leslie. 2002. Globalization: capitalism and its altenatives. Oxford: Oxford

University Press

2. Soederberg, Susan et al. Internalizing Globalization: The Rise of Neoliberalism and

the Decline of National Varieties of Capitalism. Hampshire: Palgrave Macmillan

3. Curran, Giorel. 2007. 21st Century Dissent: Anarchism, Anti-Globalization and

Environmentalism. Hampshire: Palgrave Macmillan

4. Berberoglu, Berch. 2003. Globalization of Capital and the Nation-State: Imperialism,

Class Struggle, and the State in the Age of Global Capitalism. Lanham: Rowman & Littlefield

Publishers

5. Amoroso, Bruno. 2001. On Globalization: Capitalism in the 21st Century Hampshire:

Palgrave Macmillan

6. Sassen, Saskia. 2007. A Sociology of Globalization. New York: W. W. Norton &

Company

Sadržaj:

1. Uvod ...............................................................................................................................1

2. Kapitalistička globalizacija..............................................................................................4

2.1 Kriza kejnzijanske države blagostanja i rađanje neoliberalizma.............................6

2.2 Transnacionalne kapitalističke prakse.....................................................................9

3. Alternative kapitalističkoj globalizaciji: socijalistička globalizacija i antiglobalistički

pokreti............................................................................................................................................12

4. Zaključak........................................................................................................................15

5. Literatura........................................................................................................................17