Проф. др Слободан Нешковић

СОЦИОЛОГИЈА Основне категорије и постмодерно друштво

Београд, 2010.

2

САДРЖАЈ

I ГЕНЕЗА, ПРЕДМЕТ И ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ

СОЦИОЛОГИЈЕ

1. Настанак и предмет социологије …………………………...4

2. Однос социологије према другим друштвеним наукама ..11

3. Посебне социологије……………………………………….12

4. Социологија безбедности ………………………………….13

4.1. Предмет и методолошки приступ…………………………13

4.2. Појмовно одређење безбедности ………………………….14

4.3. Национална безбедност и национални интерес ………….16

4.4. Примена социологиje безбедности ……………………….19

II ДРУШТВО И ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ

1. Појам друштва ………………………………………………20

1.1. Основна обележја друштва ………………………………...21

1.2. Друштвена структура ……………………………………22

2. Друштво и природа................................................................22

2.1 Екологија и животна средина.................................................23

2.2 Еколошко образовање и васпитање.......................................25

III ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

1. Појам, елементи и друштвени слојеви …………………26

2. Моћ и власт …………………………………………………26

3. Друштвена покретљивост – мобилност …………………..29

4. Политика ……………………………………………………36

4.1. Појмовно одређење политике ……………………………..36

4.2. Политички процеси ……………………………………….38

IV ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ

1. Брак и породица.....................................……………………40

1.1. Појам и историјски развој…….... …………………………40

1.2. Породица и друштвене аномалије………………………..43

1.2.1. Сиромаштво............... ……………………………………43

1.2.2. Малолетничка деликвенција...... ………………………44

1.2.3. Насиље у породици...........................................................46

1.2.4.Сексуално злостављање......................................................47

2. Држава...................................................................................47

2.1. Појам државе ……………………………………………..47

2.2. Односи цркве и државе ………………………………….49

2.3. Суверенитет ………………………………………………50

2.3.1. Ограничења суверенитета ……………………………….54

2.4. Окултизам, тајна друштва и масонерија………………....56

3. Политичке партије...................................................................61

4. Народ, нација и националне мањине.....................................64

4.1. Народ......................................................................................64

4.2. Нација.....................................................................................64

4.3. Националне мањине.............................................................67

V КУЛТУРА И ОБРАЗОВАЊЕ

1. Култура: појам, обележја и врсте ………………………..71

1.1. Појам и обележја културе ………………………………...71

1.2. Културне промене ………………………………………74

1.3. Врсте културе ……………………………………………..75

1.4. Културне вредности и норме …………………………….76

2. Образовање............................................................................79

3

3. Морал ………………………………………………………81

3.1. Типови морала ……………………………………………82

4. Религија ……………………………………………………83

4.1. Појам религије …………………………………………….83

4.2. Настанак и историјски развој религије ………………….84

4.3. Велике светске религије ………………………………….85

5. Јавно мњење и масовни медији ………………………….91

5.1. Јавно мњење ………………………………………………91

5.1.1. Појам јавног мнења …………………………………….91

5.1.2. Формирање, испољавање и карактеристике јавног

мњења ……………………………………………………93

5.1.3. Друштвени значај јавног мнења ……………………….94

5.2. Масовни медији ………………………………………….95

5.2.1. Глобална рачунарска мрежа – Интернет..........................97

VI ДРУШТВЕНИ СУКОБИ

1. Појам друштвеног сукоба …………………………………..99

2. Врсте друштвених сукоба ………………………………….101

3. Хијерархија и фазе друштвених сукоба …………………...104

4. Функције и карактеристике друштвених сукоба …………106

VII ПОСТМОДЕРНО ДРУШТВО

1. Постмодернизам: појам, особености и теоретичари……108

2. Глобализација ……………………………………………..114

2.1. Појмовно одређење глобализације ………………………114

2.2. Фазе глобализације ……………………………………….117

2.3. Особености глобализације ……………………………….118

3. „Нови светски поредак“…………………………………..120

4. Цивилно друштво и невладине организације …………..121

4.1.1. Појам и порекло цивилног друштва …………………..121

4.1.2. Човек, грађанин, држављанин …………………………124

4.1.3. Основна људска права ………………………………….125

4.1.4. Савремене организације, друштвени покрети и

толеранција ……………………………………………..127

4.2. Невладине организације ………………………………..130

4.2.1. Појам, улога и значај……………………………………130

4.2.2. Термин и дефиниција невладине организације……….132

4.2.3. Историјат и правни статус НВО ……………………….133

4.2.4. Класификација НВО ……………………………………136 5. Информатичко друштво и комуникације ……………..137

5.1. Информатичко друштво – појам и карактеристике …..137

5.2. Информационо – комуникационе технологије ……….139

5.3. Нациoнална информациона инфраструктура …………140

5.4. Телекомуникациона инфраструктура …………………142

6. Екуменизам ……………………………………………..143

6.1. Појам и обележја екуменизма …………………………143

6.2. Српска православна црква и екуменизам …………….147

7. Тероризам и криминално понашање …………………..149

7.1. Појмовно одређење тероризма…………………………149

7.2. Однос тероризма и организованог криминала ……….156

8. Савремена – постмодерна организација........................159

8.1 Појам и врсте савремене организације.............................159

8.2. Организација у постмодерном друштву...........................161

4

I ГЕНЕЗА, ПРЕДМЕТ И ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ СОЦИОЛОГИЈЕ

1. Настанак и предмет социологије

На почетку двадесет првог века друштво је обележено бројним противречностима,

али и перманентним обећањима за перспективну будућност. Свет је препун тензија,

динамичних и тектонских промена, друштвених сукоба и дејства модернизацијских процеса

у свим сферама јавног живота. Међутим, за разлику од ранијег периода, располаже се

могућностима да управљамо својом судбином и усмеравамо друштвене токове. Тематика

традиционалног и модерног доба, савремени животни услови и правци будућих промена,

представљају основне проблеме којима се бави социологија. Она проучава друштвени живот

човека, групе и глобалне заједнице, при чему обезбеђује конкретне практичне импликације у

нашем животу.

Социологија је релативно млада наука која се као посебна друштвена наука

профилисала средином XIX века. Може се рећи да је и раније било одређених разматрања о

процесима у друштву, пре свега у радовима теоретичара из области филозофије, права и

политике, која су често била несистематизована, парцијална и недовољно објективна. Тек у

епохи модерности, са оствареним значајним нивоом развоја производних снага и

производних односа, стварају се реална, кохерентна и логична учења о друштвеним

појавама. Модерно доба (или Модерна), дакле, формулисало је основни смисао и садржај

актуелне науке и створило услове за потпуније формулисање предмета социологије.

Разматрајући генезу идеја о друштвеним феноменима кроз различите цивилизацијске

периоде, преовлађују настојања за успостављањем универзалне науке, као одговарајућег

теоријског оквира који би дао објашњење сваког друштва у сваком времену. Тумачење

друштвених процеса и адекватно сагледавање структуре појединих друштвено-економских

формација, спада у ред најсложенијих истраживачких подухвата. Од античког периода до

савременог доба, евидентне су мисаоне активности са циљем да се помогне и обезбеди

укупни просперитет друштва.

Античка схватања друштва заснивала су се на особеностима и начину организације

робовласничког система, источног и западног ропства. Источни модел, оличен у великим

државним заједницама (Кина, Индија, Египат, Персија, Месопотамија) са наглађеним

религиозним устројством, заснивао се на аграрној структури и чврстој апсолутистичкој

владавини, где се врховни суверен поистовећивао са Богом. Велика концентрација робова,

деспотски систем власти и одсуство слобода грађана, спречавали су настајање неких општих

размишљања, стварајући простор за практична деловања у окружењу. Актуелни системи су

посматрани као божја творевина, о чему говоре: Хамурабијеви закони, хебрејски правнички

кодекси, кинеска филозофија, индијске књиге и записи египатских писара.

Западни робовласнички модел био је знатно другачији, и за разлику од великих

државних заједница, почива на малим полисима. То су били градови-државице, које су имале

по неколико хиљада слободних и у формалном смислу једнаких грађана. Полис је настао на

прелазу између VIII и VII века п.н.е. Заузимао је око 150м2 и имао је четири битне

политичко-религијске установе: скупштину, суд, храм и трг. Представљао је опште добро и

бригу свих грађана, где су слободни грађани били само пунолетни мушкарци. За разлику од

државне својине над земљом и робовима у источним земљама, овде је преовлађавала

приватна својина, са малим државним апаратом и јавним начином управљања друштвом.

Слободни грађани грчких државица су се бавили политиком, а средства за живот су

обезбеђивали робови, што се усавршило развојем морепловства и трговине.

У наведеним условима настале су аутентичне, првобитне идеје о друштву, а затим и

теоријски радови који су касније систематизовани у карактеристичне групације и школе које

су се бавиле тумачењем друштвене проблематике. Антички мислиоци су парцијално

анализирали проблеме, пре свега о настанку света, док социолошка питања нису посебно

разматрали. То је била тематика каснијих научника, међу којима су најзначајнији Питагора и

5

Хераклит. Развој робовласничког друштва отворио је бројне контроверзе и заоштрио односе

у заједници, тако да је у смислу очувања тадашњег система требало дефинисати адекватна

решења. У том периоду најзначајније резултате су постигли тзв. Софисти, затим Платон и

Аристотел, као и представници школе стоицизма.

Софисти су у грчкој филозофији „пренели тежиште разми-шљања на друштво и

човека“.Они су били професионални учитељи и професионални дискутанти о питањима

развоја друштва. У својим радовима баве се односима између људи и потребом за стварање

нормалних услова за живот, што су корени теорије природног права. Питагора и остали

софисти наводе да људи стварају договор којим добровољно ограничавају своја права и

слободе, на који начин формирају државу. Настанак државе, дакле, последица је воље људи,

а не објективних елемената, па се ово учење назива идеалистичком концепцијом, веома

важном за касније теоретичаре.

Схватања софиста, мада субјективистичка, имали су трајан политички значај, јер су

међу првима истакла захтев за одређеним степеном слобода и права човека, што је и данас

једна од најактуел-нијих тема. Поред тога, својим разматрањима религије, први су

дефинисали тезу да је религија средство у рукама владајуће класе, којим она остварује своје

класне интересе. Без обзира на идеалистички приступ о друштву и свету уопште, софистичка

теорија имала је велики значај за каснија учења о друштву.

Платон, грчки филозоф чији су најпознатији радови Држава и Закони, објашњавао је

друштвене, социјалне и економске проблеме тог времена. Потенцирао је важност

географских и демографских фактора за друштво, као и значај и утицај економских чинилаца

на стварање неједнакости међу људима, обављање послова и нарочито, њихов однос према

политици. Поред тога, указивао је на важност образовања за друштво, као и улогу друштвене

свести, посебно религије. У својим делима, посебну пажњу посветио је подели рада у

друштву и њеном утицају на појаву зависности човека од друштва, настанку сталежа, класа и

њихове међусобне конфронтације.

У историју социјалне теорије Платон је ушао својим концептом о држави. Основна

карактеристика државе по њему је праведност, која налаже да свако ради оно што му је од

природе одређено. Полазећи од тезе да је држава нужност, да би се људи организовали у

оквиру ње како би реализовали своје разноврсне потребе, он закључује да се то најбоље

може остварити у оквиру идеално организоване државе. Таква држава по њему не постоји,

али би људи са правилним васпитањем могли да је створе. Имајући у виду да су људи по

природи склони знању, ратовању и производњи, Платонова држава бива подељена на три

међусобно зависна сталежа: филозофе (владаре), чија је главна особина мудрост и задатак да

уређују друштво и доносе прописе, затим ратнике, чија је главна особина храброст а задатак

да штите државу, и произвођаче (трговци, сељаци, занатлије) чија је главна особина

послушност, радиност а задатак да стварају добра. У таквом систему сваки сталеж ради оно

за шта је оспособљен, при чему се не мешају надлежности.

Да би постојала правична, идеална држава, неопходно је, сматра Платон, донети

добре законе, који не би издвајали неки сталеж, већ би се омогућило благостање за све у

држави. Закони представљају силу, и смисао њиховог постојања је да грађане милом или

силом доводе у хармонију, односно, то је неопходан услов да људи живе бољим животом.

Упоређујући модел идеалне државе са постојећом, Платон утврђује, да у робовласничкој

држави постоје јасне супротности изме-ђу богатих и сиромашних и тврди да би у идеалној

држави те супро-тности биле елиминисане. Најважнији циљ тога је очување робо-власничког

система, тако да је он у израженим антагонизмима, трагао за решењем опстанка поменуте

друштвено-економске формације.

У складу са поделом унутар дефинисане идеалне државе, Платон врши и поделу

емпиријских облика државе, са ослонцем на врсте људских карактера. Тако разликује пет

државних уређења: аристократско (владају најбољи, праведни људи - филозофи), тимо-

кратско (преовлађује самопоуздање над разумом), олигархијско (владају неколико богатих,

похлепних и безобзирних), демократско (владају незасити, нема реда и хијерархије) и

тиранско (самовоља једног човека као резултат неспособности демократије да ограничи

6

слободу и једнакост, и значи ропство за људе и државу које се мора променити). Тиранија је,

дакле производ демократије, где претерана слобода води у другу крајност, при чему се

демагошки заступа народ и друштво.

Аристотел је био Платонов ученик, и сматра се највећим научником античког доба. За

разлику од свог претходника који у средиште својих учења ставља државу, Аристотел

највише пажње посвећује човеку, мада се бави и државом. За њега човек има другачије

интересе од осталих у друштву, али да би опстао он мора да живи са свима у заједници.

Анализирајући односе између човекових индивидуалних, групних и колективних

делатности, он посебно истражује структуру и делатност друштвених група, што ће касније

постати једна од основних области проучавања социологије.

За разлику од Платона, Аристотел је реалистичан теоретичар који избегава да говори

о идеалном уређењу државе, знајући да је савршен живот могућ само у божанском свету.

Људи не могу да живе сами, а онај који то може ''или је Бог или животиња''. Човек живи са

другим људима, где кроз сарадњу развија своју практичну мудрост, егзистирајући у средини

између крајности. Врлине представљају: уме-реност, храброст, благост, штедљивост и

скромност. Код доношења закључака о друштвеним појавама, Аристотел је користио метод

индукције, за разлику од Платона, који је користио метод дедукције, односно формирање

ставова на основу унапред датих општих знања и идеја. Он државне системе дели на добре и

лоше. Заступао је став да су добри системи: монархије, аристократије и републике, а лоши:

демократије, олигархије и тираније. При томе сматра да је најбоља држава она, која садржи

сва три облика добрих система, и у којој постоје две класе, класа управљача и класа робова.

За њега је та подела природна, и свако припада оној класи за коју има природне преду-слове.

На основу економских показатеља, уочава три класе у друштву: богате, средње богате и

сиромашне, при чему изражава одбојност према екстремним класама, фаворизујући средњу

класу, из које и потиче.

Аристотел проучава велики број социјалних феномена, битних за каснији настанак

социологије, као што су: породица и њен значај у друштву, затим економски фактори, пре

свега вредности, робна раз-мена и посебно новац, при чему се залаже за приватну својину, за

разлику од Платона који је подржавао државну својину. Такође, разматра и утицај

одређених географских чинилаца, нарочито климе, на друштвене процесе.

Следбеници Платона и Аристотела наставили су са изучавањем друштвених односа,

али са битно другачијих позиција. У центру пажње је још више позициониран човек, који се

више не анализира у оквиру државе (полиса), већ у оквиру ширег друштвеног окружења –

космополиса. Карактеристични су представници тзв. Стоичке школе, који су сматрали да су

људи једнаки, упућени једни на друге и живот у заједници. Они су били против

робовласничког система, тврдећи да људи треба слободно да живе, али не у оквиру бројних

полиса, градова – државица, већ у оквиру космополиса, као опште људске заједнице.

Римска цивилизација, због свог израженог ратничког опредељења, била је далеко од

грчког богатства духа. Посебно је био уочљив грчки утицај у области приватног живота, од

промене укуса и менталитета (трговина, уметност) до удобности и цивилизацијских

стандарда (камени мостови, водовод, намештај). Са друге стране прагматичан римски дух

систематизовао је грчку и хеленску духовност, направивши од њих систем правних норми за

живот у држави.То је било због тога, што су се римски мислиоци бавили првенствено

конципирањем правног система који ће омогућити егзи-стенцију тако велике државне

творевине. Римско право „уводи принцип правне једнакости грађана који омогућује

конституисање тзв. правне личности као најзначајније историјске тековине римске

цивилизације“. Развијајући правни систем као најважнију теоријску активност – римско

приватно право је темељ грађанског права и у модерним друштвима. Утемељен систем права

је био од највишег интереса за ту империјалистичку државу.

Средњовековно учење о друштву, за разлику од развијене античке мисли, је

стагнирало, чак назадовало. Тако је феудализам уништио многа открића старог века, као и

већину научних проми-шљања. Основни чинилац таквог стања била је црква која је фавори-

зовала верске догме, при чему су спречавана прогресивна учења, а носиоце напредних идеја

7

су прогањали и кажњавали. Та судбина је задесила највеће умове тог времена, као што су

Ђордано Бруно, који је 1600. године спаљен на Цветном тргу у Риму, затим, Галилео

Галилеј, који је осуђен на доживотну затворску казну, Спиноза, Копреник и други.

Црква, као најмоћнији феудалац, креирала је друштвену теорију у средњем веку, а

званична религијска мисао која је доминирала у том добу, тумачила је друштво као божју

творевину, при чему су сви процеси и појаве у њему схватани као божја воља. Најзначајнији

представници таквог учења били су: Св. Аурелије Аугустин, Св. Тома Аквински и Виљем

Окамски. Први од њих, Св. Аурелије Аугустин, аутор рада О божјој држави, заузимао је

висок положај у црквеном поретку и представљао је значајног теоретичара на почетку

феудализма. У историју социолошке мисли ушао је због покушаја да одреди појам државе,

као и принципе и фазе развоја друштва. Он је заступао мишљење да се у развоју људског

друштва формирају две државе, и то световна држава као оличење зла и божја држава као

оличење добра – хришћанска држава или царство божје. По њему током читаве историје

људског друштва води се борба између божје државе коју чине праведници и анђели и

ђавоље државе коју чине грешници и ђаволи, где увек побеђује божја држава, царство

небеско. Своју теорију потврђује објашњавајући пропаст римског царства од стране готских,

варварских племена 410. године, што је шокирало ондашњу светску јавност, јер се Рим

сматрао вечним градом, а први пут у историји је пао у руке непријатеља. Аугустин је то

сматрао последицом божје казне, јер је Рим био ђавоља држава. Та-кође, он на основу

библијске прошлости јеврејског народа, даје етапе развоја друштва кроз шест периода, од

постанка човека до пропасти света. Његова друштвена мисао задржала се током читавог

средњег века, али због пренаглашене религиозне обојености и негирања друштвених и

историјских субјеката, те заговарања примене силе према јеретицима по чему је претеча

црквене инквизиције, та теорија је често критикована.

Тома Аквински представља најистакнутијег представника схоластичке филозофије

развијеног феудализма и касног средњевековног периода. Схоластика је метод мишљења

чији су закони помно утврђени, у првом реду закони језика, затим дијалектика и закони

доказивања. Теолошко учење друштва Томе Аквинског, примирило је раскол у

супротстављеним ставовима представника аристотеловске и платановске школе. Полазећи од

Аристотелове метафизике, Тома је полазио од тзв. природног мишљења, а не од вере, преко

којег сви људи сазнају спољни свет. Највиши циљ, као сврха деловања свих људи је –

блаженство, са пореклом у Богу, који представља нужан услов сваког деловања. На основу

вечног Божјег закона настају променљиви људски закони појединих друштава кроз историју.

По њему, власт као главни елемент државе, одређује политички поредак који се темељи на

уставу, при чему је црква надређена државној власти. Као што је Исус Христ подређен Богу

оцу, тако су и хришћански владари подложни папи у Риму. Поред тога, разматра право

народа на отпор тиранину.

У периоду позног средњовековља, долази до заокрета у хришћанској мисли, и

стварају услови за модерна схватања. Оксфордски научници, првенствено Виљем Окамски,

ослободили су научну спознају од верских стега, раздвајајући битно од сувишног кроз

увођење модерне побожности. Последица тога је стварање новог хришћанства као народне

религије, са мноштвом црквених објеката. Фрањевац Окамски је поред Бога, прогласио

природу за извор права, на који начин су одређене прве контуре грађанског наступа, који се

уплиће у друштвене токове, што је била привилегија клера и цркве. То је претеча савремених

концепција о улози човека, као грађанина у друштвеном животу.

Нововековни период доноси корените друштвене промене, обележене критичком

преиспитивању стања инспирацијама западне цивилизације. Наступио је период хуманизма и

ренесансе, када долази до јачања нове класе – буржоазије, која поред економске и политичке,

захтева и општу људску еманципацију. Најзначајнији теоретичари тог доба су били: Николо

Макијавели, Томас Мор, Жан Боден, Томас Хобс, Жан Жак Русо и Шарл Монтескје. Типичан

пример новог схватања је полотичка доктрина Николе Макијавелија, која се одликују

изразитом реалистичношћу. Према његовом становишту, веома раширеном, политика не

трпи никаква етичка начела, већ, све што омогућава постизање одређеног циља, исправно је

8

и треба га примењивати независно од било каквих моралних ограничења. Његова најважнија

дела су: Расправа о првој декади Тита Ливија и Владалац. Макијавели је био атеиста,

одбацивао је црквена учења претходног раздобља, сматрајући да је бесмислена тврдња да је

Бог створио друштво и да је црква кочница друштвеног развоја. Бави се проблематиком

државе, политичке власти и силе, заступајући тезу да државу није створио Бог, већ је то

производ силе. Човек мора да се служи силом, сматрао је он, да би освојио и очувао власт, и

на сили се све заснива, па и право. Макијавели не тврди да ''циљ оправдава средства'', како

му многи спочитавају, већ закључује да се за одређени циљ морају бирати и њему примерена

средства. Ономе ко жели да влада доступна су у ту сврху сва средства, и постоји јаз између

политике и етике.

Ренесанса је изнедрила утопизмом, као одговор на суровост реалполитике и ''срећнију

будућност''. Родоначелник тог покрета био је енглески свештеник и државник Томас Мор,

аутор чувене Утопије. Следећи своје хришћанске претече (Аугустин, Аквински) и античког

узора Платона, он је тражио укидање приватне својине, као услова за остварење благостања

у држави, јер је по њему новац, директан повод за сукобе у друштву. Очекивања од државе

су превелика, јер је то ''завера богатих'' који се боре за своје личне интересе, при чему уз

најнижу цену унајмљују и искоришћавају рад сиротиње. Зато се сматра да је Мор човек

надолазећег модерног доба, спреман да прихвати нове технике и туђе идеје, али приврженик

хришћанства.

Жан Боден припада групи научника који друштвене појаве тумачи фактором силе, и

веома је значајан за социологију. У свом најважнијем делу Шест књига о републици, он своје

ставове темељи на Аристотеловом учењу о развоју друштва, али за разлику од њега, настанак

државе објашњава применом силе, односно поробљавањем слабијих од стране моћних. За

социологију је значајно његово учење о утицају географских чинилаца на развој друштва.

Полазећи од Аристотелових идеја, он тврди да географски фактори формирају и људе, тако

да су северни народи снажни, али без културе, јужни слаби али културни, а средњи

представљају мешавину поменутих.

У европској друштевној теорији ''од почетка XVI до краја XVIII века доминира

теорија тзв. друштвеног уговора''. За разлику од ранијих учења, по којима је настанак државе

резултат Божје воље, при-мене силе и друго, суштина концепта друштевног уговора је став

да је држава настала на основу договора између људи, који склапају уговор. Најпознатији

заговорници теорије уговора су Томас Хобс и Жан Жак Русо. Полазећи од тврдње да је

првобитно стање негативно и пуно супротности, Томас Хобс сматра да је то последица

људске природе која је зла и опака, вођена личним интересима, што доводи до општег

конфликтног, ратног стања у друштву. Пошто закључују да је у таквом друштву угрожен

опстанак, људи се споразумно удружују и стварају државу, ограничавајући своја права.

Обезбеђење егзистенције је разлог за склапање уговора, где људи своја права преносе на

државу и владара. У свом делу Левијатан, како и назива на тај начин устројену државу, он

наводи да владар врши власт у интересу људи који му се покоравају, формира се

наддруштвени систем у лику државе, која брине о животу човека, али за његово добро, и

једини је гарант безбедности појединца. Хобс тврди да изван државе владају страх, страст и

зверства, а у њој егзистирају разум, мир и лепота.

Француски филозоф Жан Жак Русо у својим делима О пореклу и основама

неједнакости међу људима и Друштвени уговор, конципирао је најдемократскију визију

теорије друштвених уговора. Разлог за постојање неједнакости међу људима види у

приватној својини, која поларизује друштво на богате и сиромашне, заоштрава односе унутар

система и ствара деспотски модел друштва. Решење таквог стања Русо види у оснивању

грађанског друштва, организованог по принципу слободе и равноправности, што се обез-

беђује стварањем друштвеног уговора, којим људи не преносе сва своја права, већ одређена и

преносе их условно. Облици власти који осигуравају суверенитет су демократија, монархија

и аристократија, при чему приоритет даје посредничкој аристократској власти ограниченог

броја људи. Наведене теорије су имале задатак да легализују нову буржоаску власт и

негирају феудални систем, али су доста апстрактне у анализи друштвених феномена.

9

Шарл Монтескје у свом најважнијем раду О духу закона, разматра специфичности

друштвеног развоја користећи податке из разних наука, историје, етнологије и друго, при

чему закључује да су клима и географски положај веома битни за функци-онисање система.

По њему државе са деспотским, тиранским режи-мима настају у плодним пределима, где

живи пољопривредно становништво које није заинтересовано за бављење политиком.

Државе са демократским системима настају у сиромашнијим пределима, где живе вредни

али сиромашни људи који имају интереса да се баве политиком. На развој друштва утичу

право, религија, обичаји и терит-орија. При томе закључује он да се државе са великим

територијама организују као тираније, средње величине у виду монархија и са малим

пространством у облику демократија. Монтескје је за настанак социологије значајан

првенствено са методолошког становишта, (а не теоријског), инсистирајући на коришћењу

емпириј-ске методе.

Оснивачи социологије, односно најзаслужнији за настанак ове науке су првенствено

Огист Конт, а затим и Сен-Симон. Реч соци-ологија први је употребио Огист Конт да би

касније извршио систематизацију наука, одредио место социологији у том систему и

представио свој целовит социолошки концепт. Свој систем мишљења, изложио је у неколико

дела, од којих је најпознатије Курс позитивне филозофије у шест књига. Термин социологија

помиње се од IV тома, који је изашао из штампе 1839. године, што је први пут, а до тада је

користио речи ''социјална физика''. То је по њему ''последња наука'' која ступа на светску

позорницу након Математике, Астро-номије, Физике, Хемије и Биологије. Контово учење

одржавало је бу-рне догађаје његовог доба, посебно утицај Француске револуције, која је

унела радикалне промене у друштву, и утицај индустријализације.

Огист Конт је желео да створи науку о друштву која би могла да објасни законе

развоја човечанства. Веровао је да, без обзира што свака наука има свој предмет изучавања,

постоје научне методе које имају за циљ да дефинишу универзалне законе. Објашњавао је

''да се друштво подређује непроменљивим законима на скоро исти начин као што то чини

физички свет''. Након извршене класификације наука на шест, Конт завршава свој систем

наука, тако да друге науке не признаје или их сврстава у неке од наведених.

Конт одваја социологију од филозофије и других друштвених наука, при чему је дели

на два дела: друштвену статику, која се бави структуром друштва и друштвену динамику,

која проучава развој друштва. У оквиру друштвене статике, он сматра да сви елементи

система делују у смислу акције и реакције и да су у сталној међусобној вези, тако да је

немогуће проучавати поједине друштвене појаве. Он констатује, да друштвене појаве може

изучавати општа друштвена наука која изучава целокупно људско друштво у свим његовим

сегментима, а то је социологија. Основна ћелија друштвене структуре по Конту је породица,

а не појединац, и она је прелаз између појединца и друштва. Људско друштво се састоји из

више породица, при чему се везе остварују сарадњом и поделом рада али и алтруистичким

осећањима која се формирају у окриљу породице. Разни сукоби у друштву и класна борба

представљају патолошке појаве.

У оквиру социјалне динамике Огист Конт покушава да открије и дефинише глобалне

законитости развоја друштва, што чини више са филозофског него са социолошког гледишта.

Фактори који утичу на развој друштва су: идејни, интелектуално стање друштва, свест и

људски разум. Према степену развоја свести он дели развој друштва на три периода:

теолошки, метафизички и позитивистички. Позитивизам заступа мишљење да би наука

требало да се бави само чињеницама које су подложне посматрању и које су познате из

искуства (чулна запажања и разумевање узрочних односа између догађаја). Као оснивач

позитивизма, као филозофског правца, он се одриче апстрактних миса-оних активности

односно „филозофије“ у корист позитивног чиње-ничног стања, чулних запажања и

искуства, тј. „науке“.

У метафизичкој фази која је дошла у време ренесансе, друштво је посматрано као

нешто природно. Позитивна етапа коју су најавила велика технолошка открића и достигнућа

Галилеја, Коперника и Њутна, подстицала је примену научних техника на друштвени свет.

На том степену људске свести, она из метафизичких прераста у позитивна знања.

10

Та фаза одговара настанку грађанског друштва, којим уместо правника и филозофа

управљају инжињери, индустријалци, привре-дници и научници. Конт је сматрао да је

социологија последња наука која се развија и надовезује на физику, хемију и биологију, на

коју се највише ослања, те да ће постати најсложенија и најзначајнија од свих наука. У

каснијим фазама живота Конт је саставио амбициозне планове за реконструкцију француског

друштва, стварањем моралног консе-нзуса што никад није остварено. Недостаци његове

концепције се огледају у идеализовању концепта друштвеног развоја, пренаглаша-вању

позитивизма као метода, строгом одвајању друштвене статике од друштвене динамике,

истицању биологизма и др. Сен–Симон је написао велики број радова који су изузетна

вредност за друштвену теорију, чиме је практично створио претпоставке за социологију као

посебну науку.

Огист Конт је био његов ученик, и његов лични секретар, тако да његова дела имају

снажан печат Сен-Симона, тако да се настанак социологије везује и за једног и за другог.

Сен-Симон тврди да је друштвени систем уствари примена одговарајућег система идеја, а

основни историјски закон је – закон прогреса. При томе свака револуција је непотребна и

погубна, те уместо ње друштво мора спроводити реформе, односно поступно грађење

друштва.

Термин социологија је кованица од две речи: латинске societas (друштво) и грчке

logos (наука, закон), тако да је посматрано семан-тички, она наука о друштву. Али обзиром

на присуство других друштвених наука, које су такође науке о друштву, социологији се мора

дати прецизније појмовно одређење. Овде напомињемо да постоји више схватања

социологије. Карактеристични су схватања: социологија као наука о друштвеним групама,

социологија као наука о интерперсоналним односима и социологија као наука, и друга.

Схватање социологије као науке о друштвеним групама је неја-сно и неприхватљиво,

обзиром да постоје разне друштвене групе: глобалне-парцијалне, формалне-неформалне,

примарне-секундарне, религиозне, политичке. Поред друштвених група социологија

проучава и друге социолошке категорије, процесе, појаве и односе. Схватање социологије

као науке о интерперсоналним односима заступају представници разних психолошких

праваца у социологији, што је такође сужено тумачење, јер се ови односи не проучавају

издвојено, већ у контексту глобалних друштвених односа. Социологија као социографија је

такође неадекватни приступ науци, јер се своди на описивање конкретних појава. О

одређењу социологије писали су и Карл Маркс, Херберт Спенсер, затим класици модерног

приступа Емил Диркем и Макс Вебер, као и многи други. Све су то непотпуна, парцијална

сагледавања социологије, која се огледају у различитим приступима и усмерењима.

Социологија у суштини открива и објашњава најопштије зако-нитости настанка и

развитка људског друштва. Она проучава разне појаве и процесе у друштву и односе између

људи, као и различите модалитете који настају у друштву, са позиција њихове међусобне

повезаности и испреплетености. У тим анализама открива оно што је посебно, опште и

заједничко у појавама, и на основу тога законитости развоја друштва и специфичности у

појединим периодима, са тежиштем на модерно доба. То нам указује, да социологија, за

разлику од других друштвених наука, ''проучава појаве у тоталитету, при чему се посебна

пажња посвећује: интерфункционалности друштвених појава (међусобне везе и

условљеност); претпоставкама и факторима друштвености уопште (утицаји географске

околине, биолошких чи-нилаца и др.); облицима друштвености (односи између људи с

обзиром на њихову социјалнуегзистенцију, процеси настајања и нестајања тих односа и др.)''.

Социологија открива непознато у структури друштва, те отуда подразумева

вишеструки компаративни приступ друштву (историјски, функционалистички,

антрополошки и др.), односно његовим структурним сегментима (групе, класе, слојеви,

односи између њих, друштвене делатности). Суштина социолошке делатности је поређење,

са циљем да проникне у законитости људског друштва, и његових целина у контексту

глобалног феномена. Есенцијални предмет савремене социологије је модерност, односно

модерно доба, модернизација. Основно значење модерности и модернизације је инаугурација

11

апсолутно нових социјалних форми, вредности и система, и изворно је везана за западну или

европску цивилизацију.

Модерност у уобичајеном погледу, изједначава се са индустријализацијом,

друштвеним напретком, бољим квалитетом живота, владавином науке и др. С друге стране,

захваљујући опште прихваћеној предрасуди савременог доба да је научно-технички прогрес

истовремено и користан, потребан и вредносно афирмативан, израз ''модерност'' добија

конотацију ''модернизација'' – неумитног процеса који разара старо и ствара нова добра''.

Модернизација постаје свакодневна тема у свим областима јавног живота. У истори-

ографском смислу, као епоха, модерност почиње са индустријском револуцијом, преко

светских ратова у XX веку, све до савремених глобализацијских процеса. Под постмодерним

се подразумева актуелан временски период. У културолошко – цивилизацијском смислу

моде-рност се поистовећује са секуларизацијом у свету, под снажним утицајем прогреса у

науци и техници и у човекове еманципације. У контексту друштвених наука, односно

социологије, модерност се најчешће доводи у везу са афирмацијом: приватног власништва,

тржи-ште привреде, нововековне рационалности и индивидуализма. Значи, да се на основу

дугог периода традиционализма, појављује нова епоха, нарочито током XIX и XX века, што

подразумева веру у стални просперитет, технологију и човекову способност да управља

новим токовима унапређујући свој лични и колективни живот.

Социологија увек добија на значају кад су друштвени проблеми најизраженији: кад се

умноже друштвени сукоби; кад друштвени поредак почне да ствара незадовољство људи,

који се окрену против система; кад једни узурпирају власт над другима и приграбе за себе

заједничка добра; криза привреде; кад право не функционише и уступи место безакоњу; кад

ослаби контрола у друштву; кад дође до распада културних форми. Социологија је у тим

кризним моментима, најрационалнији мисаони оквир, одређује тачне дијагнозе и изналази

решења за излазак из кризе, теоријска и практична.

2. Однос социологије према другим друштвеним

наукама

Приликом појмовног одређења неке науке уобичајено је да се објасни предмет, метод

и задаци те науке. Најшира подела свих наука је према предмету и то на природне и

друштвене науке, обзиром да се тако најједноставније разликују. Према обиму предмета,

подела је на опште и посебне, зависно од тога да ли се баве целокупном облашћу посматрања

или само једним њеним делом. Стога је „социологија општа друштвена наука обзиром да се

бави друштвом као целином међусобно повезаних друштвених појава, а не само појединим

врстама тих појава, као што су економске, политичке, правне или неке друге“.

Када је у питању метод, односно начин на који приступају свом предмету, за

социологију је карактеристичан глобални социолошки приступ свакој појави у друштву. То

значи да се свака појава посматра у ширем оквиру појава, са којима је непосредно или

посредно повезана, њихов међусобни утицај, укључујући и везе са друштвом као целином.

Овакав претежно синтетички приступ проучавања друш-твених појава повезан је са

основним задацима социологије као науке. У том смислу, социологија је теоријска

друштвена наука, јер се бави откривањем и дефинисањем општих услова у којима једна

врста друштвених појава утиче на другу врсту друштвених појава, релативно независно од

простора и времена.

Социолошки дискурс или социолошка терминологија (језик) је неопходан услов за

конституисање социологије као аутохтоне науке. Појмови се класификују и дефинишу, као и

категорије, тако да се разликују од дискурса (термина) правника, економиста, психолога...

Тада постају опште прихваћени појмови, на темељу којих се социологија даље развија, као

што су: друштвено деловање, друш-твени процеси, друштвени односи, друштвене творевине,

друштвена структура, друштвени систем, друштвене промене, друштвена комуникација,

друштвена култура, друштвени контекст и др.

12

Социологија је основна (фундаментална) друштвена наука, јер представља темељ од

којег полазе све посебне друштвене науке, као и подручје на којем се прикупљају сви

њихови посебни резултати који се међусобно повезују у том контексту. Као општа, теоријска

и основна друштвена наука, социологија је усмерена на разматрање глобалног друштва, тако

да наведеним глобалним приступом обезбеђује своју аутентичност. Овде се издвајају

најважнији задаци социологије: проучавање глобалне друштвене структуре; проучавање

глобалних друштвених промена и проучавање људске друштвености.

Глобалне друштвене структуре обухватају: формирање друш-твених група и њихови

међусобни односи, функционисање друш-твених организација и установа, формулисање

културних образаца, њихово обликовање и стварање осталих друштвених вредности у

склопу друштвених односа, међусобно деловање сегмената глобалног друштвеног система

као што су институције из области политике, привреде, културе и др. Проучавање глобалних

друштвених промена означава разматрање фактора, облика, носилаца, последица и перспе-

ктива развоја, односно развојних и деструктивних друштвених процеса. Ту спадају:

еволутивне и револуционарне промене, актери друштвених промена, организовање и

деловање друштвених група, покрета, као и покретљивост појединаца и група унутар

различитих друштвених система. У оквиру проучавања људске друштвености, указује се да

социологија не разматра само глобално друштво на макро – плану, већ и микро

проблематику, односно елементе истог кроз друштвени живот човека као појединца и група.

На тај начин човекова друштвеност као веза између појединаца у неком посматраном

колективитету постаје есенцијални предмет социолошке анализе. То представља један од

најважнијих задатака модерне социологије.

3. Посебне социологије

Посебне социологије, у оквиру социологије као јединствене науке, баве се

различитим практичним проблемима и њиховим разре-шавањем, али и различитим

интересовањима и интересима. Предмет истраживања се разликује, методе и циљеви су

заједнички, односно користе глобални социолошки приступ. То су: социологија рада,

социологија породице, социологија села, социологија града, социо-логија политике,

социологија културе, социологија религије, социоло-гија морала, науке, уметности, где у

контексту постмодерног проми-шљања припада и социологија безедности.

После Другог светског рата социологија се у Југославији третира као непотребна

друштвена наука која развија грађанске, односно буржоаске вредности. Поновни повратак

социологије на ове просторе уследио је после њеног великог развоја и доприноса реша-вању

практичних проблема (на Западу), пре свега у области функционисања институција,

истраживања о друштву и друго. То је соци-ологију учинило популарном науком, што је

довело до њеног гранања, тј. настанку посебних социологија.

Развој посебних социологија у бившој Југославији текао је прилично споро и са

прекидима. Први почеци су били између два рата, када је велику експанзију доживела

социологија села. После Другог светског рата бележи се велика стагнација у истраживањима

посебних социологија. Њихов напредак постаје интезивнији тек од шездесетих година прошлог века. Тај процес пратио је константни захтев да свака посебна социологија мора

усвојити марксистички теоријски модел. Значи, општа социологија и посебне социологије су

морале бити марксистички засноване да би по тадашњим догматским схватањима о

образовању биле у служби науке. Највеће оспоравање од свих посебних социологија, у

систему које се декларисало као атеистичко и марксистичко, доживела је социологија

религије.3У корпусу социолошких наука, опште и посебних наука, „право грађанства“ има

преко 36 посебних социологија, што није коначан број обзиром да се по нама може

конципирати и социологија безбедности, као и неке друге посебне социологије.

13

4. Социологија безбедности

Глобализација и са њом повезане појаве као што су Нови светски поредак,

мондијализам и неолиберализам, представљају предмет социолошког истраживања са

аспекта остваривања социјалне безбедности у глобалном „светском друштву“ које настаје са

тим процесом. Темат безбедности пре свега човека, а затим и друштва, народа, државе,

региона и глобалне заједнице, добијају постмодерна значења као изазов цивилизације на

почетку XXI века. У том смислу неопходно је повезивање социјалних економских и

геополитичких чинилаца. Савремени приступи проблематици безбедности у свим

сегментима, друштва укључују „нове парадигме социјалне безбедности, уз обезбеђивање

економске и политичке безбедности, уз указивање на неопходност остваривања одрживог

(трајног) развоја у циљу остваривања благостања човека.“Увидом у расположиву

литературу, уочљиво је да темат безбедности није свеобухватно истражен и да изостаје

целовит приступ од највишег друштвеног, односно соци-олошког становишта. Значи,

корисно је тај, у постмодерном друштву есенцијални и глобални феномен истражити у

контексту једне нове посебне социологије коју одређујемо као социологију безбедности.

Полазећи од основних промена опште и фундаменталне науке о друштву, потребно је

конципирати посебну грану социологије, која у садашњим условима угрожене безбедности

човечанства има круцијални значај у сврси научног разматрања и формулисања адекватних

решења.

4.1. Предмет и методолошки приступ

Без обзира што се општа социологија бави у суштини глобалном тематиком, односно

целином друштва на свеобухватан начин, појављује се потреба за поделом делатности и

одређеном специјализацијом послова. Постојање практичних друш-твених проблема и

противуречности као и неопходност њиховог превазилажења, затим и различити интереси и

опредељења појединаца и група у друштву, условљавају да одређен број социолога

проучавају посебна подручја друштва.

Тако се у оквиру социологије као опште јединствене науке појављују посебне

социологије. Све посебне социологије у разматрању издвојених сегмената друштва

(привреда, политика, право, религија, морал, безбедност) користе основни, глобални

социолошки метод. Значи, као што је раније наглашено, посебне социологије, тако и

социологија безбедности, употребљавају у својим истраживачким активностима класичан

глобални социолошки приступ.

Социологија безбедности, као посебна социологија, односно социолошка дисциплина

у том смислу профилише одговарајући безбедносни дискурс у ширем контексту друштвене

социолошке терминологије. Присуство и константна ескалација безбедносних проблема на

глобалном плану, регионалном и локалном нивоу, као и у појединим сферама друштва

довели су до формирања особене мреже логички повезаних појмова, различитих степена

општости. Њихово упознавање кроз опис, разумевање и објашњење у најширем

конгломерату друштвених појава могуће је само увођењем специфичних речи и опште-

прихваћених појмова, односно категорија. То су појмови: безбедносни односи, безбедносни

процеси, безбедносна акција, безбедносна политика, безбедносна структура, безбедносни

систем, безбедносна култура, безбедносне реформе и слично.

Безбедност друштва означава један од најважнијих предмета интересовања свих

релевантних субјеката током читаве људске историје. Истовремено је и једна од најшире

експлоатисаних тема у развоју човечанства, посматрајући теоријске радове и практично

ангажовање појединаца и друштвених група. Научни допринос у области безбедности

садржан је у бројним делима научника који су присутни у овим фазама цивилизације. Од

античких филозофа Платона и Аристотела везано за концепт стабилности друштва, преко

средњевековних теорија где се истиче схватање Макијавелија засновано на сили француских

научника, Марксовог учења „О класној борби“, Контове забринутости за стање друштва због

14

претњи које је стварала индустријализација као модерних концепција, до савремених

приступа Ралфа Дарендорфа, Џорџа Кенана, Ханса Моргентауа, Бери Базана, Семјуела

Хантингтона, Дејвида Болдвина и других. „Безбедност су разматрали бројни научници, међу

њима и Хегел, Спиноза, Адам Смит и Монтескије. Тако познати француски муслиман Шарл

Монтескије заступа становиште да је слобода садржана у безбедности, па је у том случају

безбедност циљ сваког појединца.“

Наведени и други многобројни научници у основи се баве друштвеним проблемима

који су више или мање повезани са безбе-дношћу људи, државе и друштва. Различити

безбедносни феномени могу бити узрок, последица и разлог разноврсних друштвених појава,

успостављања одрђених друштвених односа и формирања друштвених творевина. То

подразумева ситуације где долази до разних повреда норми у систему, неефикасног

деловања институција у земљи и одступања од кодекса понашања човека као појединца и

релевантних актера друштва.

Социологија безбедности је, сматрам, прихватљива синтагма која јасно представља

социолошку дисциплину имајући за предмет проучавања друштвену димензију безбедности.

Она се у целини бави и појавном и суштинском страном овога предмета истраживања као

што су:

1. Утицаји друштва на успостављање, структуру и реформе система безбедности,

2. Функције безбедности у друштву и последице деловања безбедносних фактора на

поједине сегменте друштва као што су: економија, политика, култура, наука,

међуљудски односи, образовање, јавне службе и друго.

У односу на науку о безбедности, социологија безбедности је за њу једна сродна

помоћна дисциплина која научницима из те сфере омогућује да боље схвате друштвену

природу феномена безбедности, његов значај у савременој констелацији и изражених

друштвених конфронтација и да по томе каналише друштвене токове. Поред њих и остали

компетентни субјекти друштва имају могућност да на основу истраживачких резултата из

сфере безбедности прилагоде деловање друштвених институција, ускладе нормативне акте и

читаву структуру друштва као и задатке и циљеве свих релевантних чинилаца.

Међутим, овако постављена социологија безбедности има смисла првенствено као

емпиријска истраживачка дисциплина, јер само тако може бити од користи др. безбедносним

и друштвеним начинима.

4.2. Појмовно одређење безбедности

Етимолошки, реч безбедност је грчког порекла (asphaleia) и преведена је из речи

sphallo (грешка, узрок пада, пропасти, пораз, збуњеност, разочарење, фрустрација), и значи

избегавање грешке, лажи, пораза. Из ове речи настао је латински израз fallo (fetelli, falsum),

која се у енглеском језику појављује као false (неистина, лаж, грешка). Према томе реч

asphaleia означава негацију, избегавање грешке, лажи, пораза. Енглески термин security

изведен од латинске именице securitas, која означава положај јединица са посебном

унутрашњом структуром. Реч securitas, securus je изведена из ковнице sine cura, састављене

из речи sineе, што значи без, и cura - невоља, забринутост, опрезност, патња, зебња, туга итд.

На основу тога, securitas означава слободу (одсуство) од забринутости, опасности, без бриге,

сталоженост, безбедност, сигурност. Значи, термин security, који је најчешће употребљаван у

политичкој теорији, пракси на енглеском говорном подручју обухвата: стање безбедности,

средства за постизање безбедности, осећај безбедности.

У нашој литератури израз security се равноправно преводи као безбедност и

сигурност, који су најчешће синоними, мада има тумачења да без обзира на истоветна

значења, реч сигурност има шири смисао, где се „не подразумева само одсуство опасности,

него и извесност, самопоуздање, па и лакомисленост".Ипак, у циљу превазилажења расправа

о томе, опредељујемо се, као и већина теоретичара из Србије, за употребу термина

безбедност.

Безбедност у најширем политичко-правном смислу обухвата мере, активности чувања

и заштите од угрожавања независности, интегритета једне земље (државе, нације) и

15

унутрашњег уставног и правног поретка.У првом случају ради се о спољној, а у другом о

унутрашњој безбедности, при чему се према објекту заштите разликују: општа (јавна)

државна, лична, колективна и имовинска безбедност. Појам опште (јавне) безбедности

подразумева заштиту личних, имовинских, политичких и других права и слобода грађана од

криминалног ускраћивања њихова коришћења. Лична права и слободе обухватају заштиту

живота, неприкосновеност и интегритета личности, затим неповредивост стана, тајност

писма, средства везе, слободу кретања и настањивања, као и других личних и политичких

права. Под заштитом имовинских права означава се обезбеђење постојећих имовинско

правних односа, заштита објеката од крађе, разбојништва и сваког другог облика

нарушавања имовинских права појединаца.

Појам државне безбедности обухвата превенцију против кривичних дела којима се

угрожава државна безбедност, тзв. политичких кривичних дела, откривање организовања

ових дела и спречавање, предупређивање њиховог извршења, затим откривање спроведених

дела ове природе и хватање, гоњење њихових из-вршилаца, односно организатора. Ту се

укључују све врсте мера, поступака и активности усмерених ка реализацији постављених

циљева. Због специфичности и важности заштите објеката државне безбедности у свакој

држави постоје институције које се баве тим пословима, мада се у одређеним ситуацијама

ангажује и војска, која превасходно обавља задатке спољне безбедности. Наведене послове

врше првенствено специјализоване службе и агенције, које су формиране у организационим

структурама Министарства унутрашњих послова или Владе појединих држава, што је случај

са Безбедносно-информативном агенцијом у Србији. 1Утврђивање пуног садржаја појма безбедности у савременом међународном

амбијенту захтева знатно шири, оштрији и радикалнији приступ, што се у оквиру модерних

студија безбедности крајем XX и почетком XXI века своди на следеће основне форме:

1. Концепт безбедности је проширен од националне безбедности на безбедност

појединаца и група (појединачна и социјетална безбедност), што представља померање од

нација према појединцима, односно истицање значаја појединаца и група као референтних

објеката безбедности;

2. Проширење од националне безбедности ка безбедности међународног система

(међународна безбедност), или наднационалном физичком окружењу - ширење на горе, од

нације према биосфери. Ово ширење обухвата утврђивање оних референтних објеката

безбедности за које безбедност мора бити гарантована.

3. Концепт безбедности се шири хоризонтално, што представља класификацију по

типовима безбедности. Значи, концепт се шири од војне према политичкој, економској и

безбедности животне околине, и

4. Политичка одговорност за „обезбеђење безбедности", односно обухватање свих

поменутих концепта безбедности самостално се проширила.

Садржај појма безбедности проширио се, дакле, у свим правцима изван националне

државе: на горе према међународним ин-ституцијама, на доле према локалним и

регионалним владама, и бочно, хоризонтално према невладиним организацијама, медијима,

јавном мнењу и тржишту.

Међутим, природу појма безбедности неопходно је сагледати и из угла делатности,

стања, функције и система. Као људска делатност, безбедност се јавила на самом почетку

цивилизације, то јест, у периоду када се употребом првих оруђа човек могао једноставно

прилагодити специфичним условима животне средине, у ситуацији где реагује на нападе из

природе у тренутку спознавања опасности. Тако схваћена безбедност временом се развила од

других човекових делатности, као што су: производња, наука, култура и др. Да би делатност

била успешна, мора бити свесна делатност на нивоу целог друштва, обзиром на повезаност

људи у друштву.

16

Разматрајући садржај појма безбедности у радовима „западних" аутора може се рећи,

да се третирањем тог појма као делатности издвајају следећи сегменти: а) посебне

делатности (привредне, културне и друге), које званични органи спроводе ради одбране и

заштите пред било којим опасностима из окружења; б) безбедносне делатности друштва

морају бити усклађене са његовим могућностима, јер у противном може доћи до критичне

ситуације; ц) наведене делатности треба предвидети у краткорочним и дугорочним пла-

новима; и д) планове ускладити са актуелним променама у региону и свету.

Мишљења сам, да се може одредити следећа дефиниција: Без-бедност је систематско,

нормативно и функционално успостављено, одржавано и унапређивано стање у конкретном

колективитету (група, друштво, држава, регион, међународни систем), који омогућава

ефикасну заштиту појединца, грађана који ту егзистирају и датог колектива од свих

противправних аката, утврђено расположивим нормативним документима појединачних

држава и међународне заједнице. У објекте заштите убрајам: човека као појединца, затим

уставни поредак, суверенитет, независност и територијални интегритет конкретне државе,

правно загарантовано функционисање и егзи-стенцију колективитета, рад и обављање

делатности институција посматраног колективитета (од групе до глобалне заједнице), и

оства-ривање слобода и права грађана према важећим нормативним документима.

4.3. Национална безбедност и национални интерес

Ослањајући се на дотадашња сазнања, велики број научника и теоретичара у читавом

свету је настојао да дефинише и одреди садржај феномена националне безбедности. На овом

месту ћемо презентирати нека становишта, при чему нећемо улазити у коначне оцене

актуелних промишљања. Тако, Пол Кенеди израз „национална безбедност" сматра

кованицом која је у периоду Хладног рата коришћена да се оправда скоро све, посебно

концепт националног интереса. Он примећује да у измењеним околностима на светској

сцени после Хладног рата, чак и заговорници традиционалног модела националне

безбедности признају значај фактора економске моћи. Национална безбедност, с обзиром на

неке „свежије претње безбедности (демографски и еколошки проблеми), постаје у једном

већем и интегрисанијем смислу све више неодвојива од међународне безбедности. Претње

националној безбедности значе било шта на планети што угрожава људско здравље,

економско благостање, социјалну стабилност и политички мир."То указује на постојање

нових ризика и изазова, што повезује наведене нивое безбедности. Виктор Сајдел и Бери

Леви наводе да национална безбедност значи безбедност засновану на војним мерама,

дефанзивним капацитетима, чак и када очигледно имају способност офанзивне употребе. Ове

мере обично укључују убеђивање могућих непријатеља и савеза у спремност да користе

војне мере - да ратују - због заштите националне безбедности, и често за резултат имају трку

у наоружању."

Анализирајући феномен безбедности као делатност, Амин Хеведи, дефинише

националну безбедност као „делатност националних држава којом оне, у складу са својим

друштвеним могућностима и садашњости и будућности, узимајући у обзир глобалне промене

и развој, штите властити идентитет, опстанак и интересе."Држава и контексту одбране, по

аутору, предузима активности из различитих области (привреда, наука, култура) како би се

заштитила од спољних изазова и утицаја.

Бери Базан одређује уже и шире значење појма националне безбедности, тако што под

ужим одређењем предмета истраживања национална безбедност се своди на искључиво

спољну безбедност државе и традиционалну политику одбране повезано са традиционалним

схватањем националног интереса. Он наводи са „национална безбедност подразумева

способност да се одупре спољној агресији."У контексту ширег одређења националне

безбедности, уводе се и други елементи: политичке, економске и социјалне вредности као

суштински параметри квалитета живота у политичкој заједници, затим одсуство претњи,

појединце, друштвене групе и друштво у смислу објеката који се морају заштитити од

спољних утицаја и друго.„Национална безбедност подразумева очување угодног живота

17

људи подударног са потребама и легалним намерама других. Она укључује слободу од

оружаних напада и притисака, слободу од унутрашњих субверзитета и слободу од ерозије

политичких, економских и социјалних вредности које представљају суштину квалитета

живота."

Док Џорџ Кенан сматра, да „национална безбедност представља физичку нетакнутост

националног живота", што представља уже одређење појма, дотле Антон Гризолд даје шире

одређење на следећи начин: „Национална безбедност подразумева сигурност политичког

народа, чији садржај обухвата: сигурност националног територија (укључујући зрачни

простор и територијалне воде), заштиту живота људи и њихова власништва, очување и

одржање националне суверености и остваривање основних функција друштва (социјално-

економске, друштвено-политичке, културне, еколошке, господарске и друге)."

Од домаћих аутора најсадржајнију студију националне безбедности израдио је

Андреја Милетић, која се свакако убраја у групу ширих схватања тог феномена. Он сматра да

садржај националне безбедности обухвата: а) одсуство или бар такву природу у ниво претње

на опстанак и независност нације - државе, који омогућују б) да се сопственим, евентуално,

савезничким и другим средствима (колективне безбедности, нпр.) оне отклоне и, с тим у

вези, ц) одсуство страна, односно, осећање спокојства.Анализирајући ставове овог аутора

могу се извести следећи аргументи: 1) аутор под референтним објектима националне

безбедности подразумева поред државе и њеног суверенитета, односно територијалног

интегритета, и појединце, друштвене групе и друштво. Наиме, одсуство страха и осећање

спокојства, како наводи обухвахата политички мир, људско здравље, социјалну стабилност и

економско благостање. Осећање спокојства подразумева уживање економских, политичких и

грађанских права, која су гарант социјалне стабилности и политичког мира; затим 2)

стављањем националне безбедности у завистан однос од система колективне безбедности,

указује да потреба за достизањем, очувањем и унапређењем националне безбедности није

само у одбрамбеним потенцијалима државе, већ у способности да властиту безбедност

судбински веже за међународну безбедност. На основу наведеног, може се констатовати, да

поред спољне безбедности државе, која се мора достићи, одржавати и унапређивати, уз бар

минимум сарадње са другим државама у оквиру постојећих институција међународне

безбедности (колективна безбедност, безбедносни комплекси, безбедносни режими),

национална безбедност обухвата појединачну и социјеталну безбедност као незаобилазне

нивое безбедности.

Анализирајући националну безбедност у савременом контексту међународних односа,

можемо констатовати: прво, да су формулисани нови референтни објекти безбедности,

друго, да држава остаје битан објекат и субјект безбедности, и треће, да је проширен концепт

националне безбедности, при чему се подразумева проширење традиционалног модела у два

основна правца: према појединачној и социјеталној безбедности; и према међународној

безбедности. Тако схваћена и постављена национална безбедност има потпуну

функционалност у савременој констелацији снага на сваком посматраном нивоу, од

појединаца до глобалне заједнице као најширег колективитета.

У контексту разматрања темата националне безбедности, корисно је сагледати

основне постулате националног интереса, обзи-ром да између та два феномена постоји

потпуна конзистенција. Национални интерес је један од кључних појмова у класичној

теорији међународних односа, тј. код заговорника традиционалне реалистичке школе које

заступају Ханс Моргентау, Џорџ Кенан, Хедли Бул, Едвард Кар и Хенри Кисинџер. Он се

појављује као средишња категорија реалистичног приступа националној безбедности.

Према садржају они могу бити првенствено политички, затим војни, економски,

територијални, односно интерно-интегративни (језичко-културни или верски). Природа

консензуса је по правилу неоспорна и јасно одређена: циљ интеракције са окружењем јесте

јачање моћи, безбедности државне заједнице, кохезије и благостања грађана колективитета,

чији је носилац најчешће истоимени народ.

Разматрајући генезу националног интереса Андреја Милетић истиче, да је „концепт

националног интереса ушао у политичку теорију тек после дуге употребе у политичкој

18

пракси", односно „пре него што је постао инструмент политичке анализе, он је био оруђе

политичких борби."То је, поред осталог, утицало на заузимање дијаметрално супротних

гледишта о тој концепцији. Исти аутор наводи, да је тим поводом Флатхман тврдио да „данас

има мало термина у политичкој расправи употребљаваних на различитији и променљивији

начин."Супротстављени ставови се јављају како у погледу одређења садржине концепта

националног интереса, тако и у погледу његових субјеката. Као што смо навели у првом

поглављу, интерес је категорија која изражава објективне и субјективне околности конкретних

друштвених услова и у њима делујућих субјеката. Интерес, самим тим и национални интерес,

дакле, одређују се поларизовано, у крајностима: као искључиво субјективне, односно, као

искључиво објективне друштвене категорије.

Национални интерес је увек конкретан, што је најочигледније на примеру

Сједињених Америчких Држава, где има потпуно временско и просторно одређење.Ту

долазимо до фактичког стања да национални интерес представља средство политичке акције

у односима између држава. Политички интерес је, очигледно одувек имао статус политичке

чињенице, незаобилазан аргумент у разма-трању и креирању националне и укупне

безбедности сваког колективитета.

Пројекције суверенитета државе на темељу реализације националних интереса и концепта

националне безбедности, одредиле су деловање САД на међународној сцени у пост

хладноратовској епохи. Распадом СССР-а као вишедеценијског супарника у свету, поставио је ту

земљу на позицију једине глобалне силе, која у догледној перспективи нема равноправног

партнера. Тако је успостављена униполарна структура међународне заједнице, до тада

незабележено стање у историји човечанства, у коме су Сједињене Америчке Државе препознале

шансу за унилатерално наметање својих националних интереса. Кроз фаворизовање вредности

америчког друштва, као обрасца за развијање осталих држава и учвршћивање глобалне моћи те

земље, требало је да свет схвати да САД представља амбијент за остваривање универзалних

вредности људи и најсавршенији модел друштвено-економског уређења државе.

У визији новог светског поретка, Америка се налази у самом центру, представљајући

„прву и једину истинску глобалну силу", тако да ће бити у стању да усмерава токове

глобализације, како то наводи један од стратега америчке експанзионистичке стратегије и

бивши саветник председника САД за безбедност Збигњев Бжежински. Тај пројекат се заснива

на америчкој контроли простора Евроазије, подручја између Лисабона и Владивостока, са 3/4

светског стано-вништва, 3/4 свих познатих извора енергије, већином светског физичког

потенцијала и 60% укупног светског бруто производа. Измењени спољно политички наступ

земље, значи превазилажење стратегије ослањања на оружје, укључујући и нуклеарно, и

величање демократских достигнућа САД, што је имало потпору и у краху социјализма.

Наиме, социјализам није сломљен оружјем, већ добровољним подухватом делова

владајућих елита појединих земаља, за идеал западних друштвених вредности. У

критичним моментима, без коренитих реформи системи држава Источног блока нису више

могли да егзистирају.

У оквиру сагледавања најважнијих постулата који опредељују стратегију националне

безбедности као језгра националних интереса сваке државе, па и Србије, корисно је

размотрити основне аспекте безбедносне политике. По свом садржају и значају безбедносна

поли-тика се сврстава међу најважније компоненте државне и међудржавне политике. Раније смо

указали, да у модерном добу, безбедност представља прецизно одређену област са конкретном

улогом и задацима у свакој савремено устројеној држави, али и у међународним односима.

Дакле, у циљу што бољег функционисања безбедносног система државе развија се и

унапређење на одговарајући начин безбедносне политике те државе.

Систем безбедности представља у суштини, синтезу свих друштвених подсистема

због своје улоге у осигурању фундаменталних услова опстанка и развоја друштва, његовог

квалитета живота, стварања имунитета датог друштва и његовог природног окружења од

свих данас познатих облика угрожавања. Спровођење основних безбедносних задатака

према друштву и држави, незамисливо је без ангажовања и функционисања свих државних

безбедносних подсистема. Значи, координираним и усклађеним деловање свих

19

безбедносних подсистема, као елемената система безбедности остварују се циљеви

безбедносне политике, односно, обезбеђује се потребан ниво националне безбедности сваке

појединачне државе.

Концепт националне безбедности по свом садржају представља политички концепт у

којем се налазе циљеви одбране земље и заштите свих субјеката друштва, али и борба за моћ у

свим сферама: економској, културној, идеолошкој, научној и другим. За Србију тај концепт

означава и превазилажење нагомиланих проблема и стварање просперитетног система по

угледу на успешне, али на бази специфичности државе и оживотворења српских

националних интереса. Тај модел треба да обезбеди економско благостање и социјалну

сигурност свих грађана и да осигура слободе и права људи загарантоване нормативним актима.

Мишљења сам, да Србија мора знатно више да преорјентише на сарадњу са Русијом, посебно у

економији, где предстојећа изградња гасовода Исток-запад, представља велику шансу за

успостављање плодотворних односа у привреди и другим сферама.

4.4. Примена социологије безбедности

Динамика примене социологије безбедности одређена је развојем безбедносне

ситуације на свим нивоима организовања друштва од Глобалне заједнице, преко региона до

локалног нивоа, односно државе са свим њеним сегментима, где есенцијалну позицију

заузима човек као појединац. Неопходно је сагледати све актуелне трендове у свету, посебно

процесе мондијализације и глобализације са водећом улогом. САД која је конципирана од

тзв. Светске владе Хегемонистичка политика једине метасиле оличена у пројекту Новог

светског поретка произвела је бројне конфронтације у свету, довела до локалних ратова,

мотивисала сецесионистичке активности и организације у читавом свету, појачало опасности

од исламског фундаментализма и тероризма. Као глобални феномен људског друштва,

тероризам представља озбиљну претњу човечанству, тако да иницира озбиљна социолошка

истраживања као посебна дисциплина соци-олошке безбедности.

Садашња планетарна констелација карактерише се поред осталог и све значајнијом

позицијом Руске Федерације. Глобални гео-политички положај ове велике силе представља

једну од најатра-ктивнијих тема за истраживање савремених друштвених појава, посебно

социологе и стручњаке из области безбедности. Ефикасна војна интервенција у Грузији

почетком августа, промивисала је нови концепт безбедности Русије у чијем средишту је

доминација те земље у постсовјетском амбијенту, али и све већи утицај у ширем окружењу.

То је реафирмисало улогу те највеће светске државе која је после стабилизације унутрашње

друштвене ситуације постала озбиљан партнер Западу. Многи теоретичари повезују јачање и

утицај Русије са почетком Другог хладног рата. Развој социолошке мисли иницира и

разматрање тема социологије безбедности посебно у раду доктора социолошких наука

Вјачеслава Кузњенова.

Ривалитет САД и Русије, посебно треба разматрати са позиција ширења НАТО-а и

партнерства Руске Федерације са државама ШОС-а. Експанзионистичка политика запада

довела је НАТО на границе свог главног супарника на глобалном плану, али и до нових

изазова безбедности. Изградња антибалистичких ракетних система у Чешкој и Пољској

разултирала је кризом у односима две земље и додатним нуклеарним наоружањем руских

снага у том региону. Русија, са друге стране јача своје позиције на просторима бившег

СССР-а где живи око двадесет милиона њених грађана.

Поред тога, оснажено је партнерство у оквиру Шангајске организације за сарадњу

коју поред те државе чине: Кина, Казахстан, Узбекистан, Таџикистан и Киргизија. Статус

непотпуних чланова и посматрача имају Индија, Пакистан и Монголија, док Иран има

посебну, још недефинисану позицију. У последње време „та организација постепено

прераста у војну алијансу, што је наговештено заједничким војним вежбама које су одржане

августа 2007. године у Чељабинској области на Уралу, где је учествовало око 7500

војника.“Очигледно је да тај савез представља препреку америчким претензијама према

истоку, односно безбедности Евроазије, али и непосредну подршку Ирану који је већ дуже

20

времена изложен снажним притисцима и безбедносним претњама Вашингтона. Средњи

исток са Ираном као регионалном силом и потенцијалним чланом нуклеарног клуба,

окупираним Ираком као оличењем неуспешне америчке агресије, питање Курда , народа који

је доживео највећи геноцид у историји човечанства и Курдистан као будућа нова америчка

оаза у том делу света, привлаче велику пажњу социолога безбедности.

Безбедност животне средине, као подручје постмодерног кон-цепта националне

безбедности и област од великог значаја за стра-тегију националних интереса овакве државе,

означава посебно истраживачко поље у контексту социологије безбедности. Деградација

човекове околине и девастација природних ресурса, нарочито ваздуха, воде и земљишта,

повезано са безбедносшћу хране, јесте приоритет за све релевантне субјекте међународне

заједнице. Поред тога, темат глобалног загревања, недостатак стратешких сировина,

неповољни демографски процеси и злоупотреба савремених технологија поред тероризма и

организованог криминала, представљају изузетно озбиљне безбедносне претње. У области

екологије, социологија безбедности треба да конципира Стратегију одрживог развоја са свог

гледишта, а у сарадњи са осталим друштвеним чиниоцима.

Српско друштво је поред наведених безбедносних изазова, ризика и претњи, додатно

оптерећено проблемом независности Косова и Метохије, незадовољством појединих региона,

посебно Војводине, садржаним у захтевима за децентрализацију земље, јачањем ових видова

организованог криминала и одсуством концензуса око виталних друштвених проблема.

Социологија безбедности у контексту разрешавања наведених противречности, требало би да

са овог социолошког становишта формулише решења за превазилажење актуелног стања.

Пре свега, неопходан је социолошки приступ дефинисању стратегије националне

безбедности и Стратегије националних интереса као есенцијалних докумената које мора да

усвоји Скупштина Србије. Косовски проблем требало би решавати систематски у оквирима

обезбеђивања суверенитета и уважавања одредби међународног права са перманентним

јачњем положаја земље у свету.

II ДРУШТВО И ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ

1. Појам друштва

Друштво је једна релативно уређена и трајна структурална скупина друштвених

појава, тј. целина друштвених деловања и понашања, друштвених односа, друштвених група,

организација и установа. Тако схваћено друштво, предмет је свих друштвених наука а не

само социологије. Ипак могуће је уочити особеност социолошког приступа и специфични

предмет истраживања саме социологије. Друштво је засебан феномен објективне стварности,

историјски промењљив, а преко људи - који су једном страном природна бића - и у

нераскидивим односима са природном средином. Пошто човек, радећи опстанка ради,

неминовно ступа у двоструке односе: са природом и са другим људима (што се само из

сазнајних, аналитичких разлога раздваја), друштво се социолошки елементарно може

одредити као комплекс међусобних односа људи и односа према природи.

"Премда социологија води рачуна о човеку као самосвојном појединцу, она ипак, и

због свог синтетичког послања, првенствено има у виду људе као припаднике различитих друштвених група. ("Цивилизација /је/ начин живота у групи" - М. Мид.) А свака друштвена

група, па било да је чине три особе или хиљаду грађана, као конкретна целина није истоветна

са збиром својих делова; односно - како је то већ давно формулисао Емил Диркем : "На

основу овог начела, друштво није прост збир јединки већ систем, образован њиховим

удруживањем, представља особену стварност која има своја сопствена обележја." И заиста,

на пример, породица, као примарна и парцијална група, нешто је посебно спрам жеља,

интереса и индивидуалних особина њених чланова. Има у њеној егзистенцији нечег

објективно датог што се издиже изнад нас - наши субјективни мотиви могу бити вишеврсни,

но породица је реалност коју не можемо искључиво егоистички моделовати. Такође и

21

глобално друштво је објективни процесс дешавања у који се сливају поступци његових

чланова. Друштво подразумева најширу, најсложенију и основну људску заједницу која

настаје и развија се на одређеном историјском ступњу репродукције заједничког живота

људи.

По Марксу, друштво је историјски продукт узајамне делатности људи, који нужно

настаје из стања материјалног, производних снага људи и одговарајућих облика расподеле,

размене и потрошње, уз које иду одговарајући облици друштвене (класне,сталешке)

структуре, породице (репродукције живог живота), друштвеног уређења и друштвеног

живота (културе) итд. Ж. Гурвич друштво схвата као плурално и емпиријску, динамичну

целину структурисаних и неструктурисаних појава и односа међу људима, која обухвата

више различитих слојева или нивоа (видова друштвене стварности), од географске и

демографске (људске) основе, до материјалних снага и до колективних духовних и

културних идеја и вредности. У односу на државу, нацију и друге сродне структурне

творевине унутар друштва, друштво је темељна заједница, која се јавља као одређујућа

структурија у односу на ове своје ''историјске форме'', које се заједно са друштвом и у њему

мењају, творећи различите облике друштвеног живота. Постоје друштва без нације или

државе, али нема нација или држава без одговарајуће темељне животне људске заједнице,

без друштва. Корисно је разликовање друштва уопште и посебних друштава на које указује

Данило Ж. Марковић. „Друштво уопште, у смислу његовог појмовног разликовањa од

природе (али и његове повезности са природом) може се дефинисати као целокупност односа

људи наспрам природе и међусобно у којима се испољава тоталитет друштва као посебног

феномена и остварују људи као слободна и стваралачка бића“, док посебна друштва

„представљају релативно трајне и самодовољне скупине људи у којима они, радећи

средствима за производњу, обезбеђују услове своје материјалне егзистенције, ступајући

међусобно у различите односе у којима се испољава тоталитет њихове активности.“

Настанак људског друштва и човека био је дуготрајан и јединствен процес, јер било

да се друштво дефинише као појединачан самовољан трајан скуп у коме се радом обезбеђују

услови за опстанак у успостављеним међусобним односима или било да се схвата на

најопштији начин као укупност друштвених односа, јасно је да је могло настати само са

настанком човека. Данас је прихваћено схватање да човек какав данас постоји није одувек

постојао на Земљи, него се сматра да је настао развитком из животињског света.

1.1. Основна обележја друштва

Само сазнање отворило је много питања, па су се самим тим развијале многе теорије и

тумачења - како, зашто па чак и због чега је људско друштво настало и развијало се како и

јесте. У том настојању да се докаже најубедљивију теорију изложио је Дарвин у својим

радовима: Постанак врста (1859) и Порекло човека (1874). "Пошто и те теорије објашњавају

настанак људског друштва у неким општим цртама, остале су бројне дилеме у вези са тим.

Зато су настајала разна често религиозна, мистична тумачења настаника човека и друштва.

Оно што се сигурно зна у вези са тим је чињеница да је тај процес био веома спор и

дуготрајан. Десетине и стотине година у том процесу имају исти значај као, рецимо, секунда

у просечном животу једног човека."Пре више стотина хиљада година у једном раздобљу -

који геолози називају терцијаром, пред крај тог периода, живео је негде у жарком појасу -

вероватно на неком великом копну, потонулом на дно Индијског океана - један нарочито

високо развијен род човеколиких мајмуна. Дарвин нам је дао приближан опис тих наших

предака. Они су били потпуно покривени длаком, имали су браду и шиљасте уши, и живели

су у чопорима на дрвећу. Из тога можемо да закључимо да је човеков предак живео на

дрвећу, да се кретао четвороношке, хранио плодовима које је налазио на дрвећу. Када је

понестало хране на дрвећу, човеколика животиња је била приморана да сиђе са дрвета и да

потражи храну на земљи. Самим силаском са дрвета човеколика животиња почела је полако

да се исправља и што више користи задње ноге, таквим ходом је кроз време почела да

задобија облик тела и понашања приближно данашњем човеку, најновија открића фосила

22

даје сазнање да је први у низу човеков предак у ствари: Australopithecus afarensis. а затим

његови наследници Homo habilis, Homo erectus, Neanderthal и најзад Homo sapiens (човек).

Процес претварања човеколиког мајмуна у човека и настајање друштва био је врло

дуг. У том процесу настајања људског друштва јасно се издвајају два стадијума. Та два

стадијума су: процес биолошког и процес друштвеног очовечавања. У току процеса

биолошког очовечавања човек се ослободио животињских особина, а у процесу друштвеног

очовечавања постаје друштвено биће, биће које може да се развија, да живи једино у

друштву, у заједници са другим људима. Након настанка човека као друштвеног бића он је у

исто време постао и део друштвених веза и односа. Самим тим његови поступци утичу на

друштво и обратно деловање и поступци осталих чланова друштва утичу на њега као

појединца.У процесу биолошког очовечавања, човек је доживео биолошку промену свога

тела и органа све до потпуног уобличавања у савремени изгледа. У дугом низу година у коме

се одвајао процес промене код антрпоидних мајмуна у биолошком погледу , а пре свега у

успостављању усправног хода као последицу силажења са дрвећа на земљу.

Силажењем антропоидних мајмуна са дрвећа почиње и њихова промена у односу на

новонастале околности, њихови задњи удови почињу да се прилагођавају усправном ходу,а

предњи удови све више да попримају облик и улогу човечијих руку. Са овим настају и гро

других промена: ширење лобање, промена њеног облика и развој мозга а првенствено у циљу

задовољења нагона за исхраном у насталим условима, тако је почела да се развија свест и низ

других промена које воде ка садашњем човеку. Потребом за опстанком, човеков предак је

морао да ради и да се зближава са другим члановима друштва. Зближавањем и груписањем

човеков предак је имао потребу да једни другима нешто саопште, та потреба је створила спор

или веома важан процес у развоју говора код човековог предака тј. развој органа који би

користили за међусобну комуникацију, полако је почело да се преображује грло, а уста да

изговарају примитивне гласове, али за њих веома корисне.

У процесу друштвеног очовечавања, код наших предака настају промене изазване

друштвеним радом који је настао формирањем руку и развоја мозга односно свести у

процесу биолошких промена. Такав развој околности довео је до употребе руку за

сопственим прежи-вљавањем и знатно утицало на развој свести, у узајамном дејству руке и

свести, свести и руке човек је себи олакшао живот и опстанак у суровим условима који су га

задесили. Радом је човек, помоћу ослобођених руку развијао физичке способности и својом

развијеном свешћу усмеравао у жељеном правцу, а пре свега у правцу самоодржавања.

1.2. Друштвена структура

Друштво је творевина историјског карактера која има своје особине и границе у

односу на друге врсте појава. Али међу историјским друштвима постоје велике разлике, као

што су разлике у броју чланова: постоје друштва са десетине чланова и она са више од једне

милијарде. Има и друштва у којима се најстарији истовремено највише и цене а има и оних

друштва у којима старе живе закопавају или убијају. Неретка су друштва у којима је

заступљен (обавезан) моногамни брак и она у којима је полигамија нормалан случај па чак и

пожељан. Са ове тачке гледишта може се рећи да је социолошки проблем друштва

одређивање његове специфичности.Појам људског друштва као социолошки појам развијао

се утицајем пар интелектуалних струја. Неке од њих су дале трајан допринос убличавању

социологије а неке су водиле једностраном схватању које је и данас присутно. До појаве

модерне грађанске класе и њене мисли о друштву није се разликовао појам друштва од појма

државе.

2.Друштво и природа

Управо технолошки прогрес, тј., развитак производних снага омогућује људском

друштву да постане све више независно од природе. Развојем и свих природних наука

друштво је схватило законе који владају у природи, и та сазнања су људском друштву

23

омогућила да управља прриродом, да је мења, обликује, да ствара потпуно нови свет пун

чудеса. Људски ум се развио до неслућених граница и тријумфи његовог стваралаштва се

налазе свуда око нас.

Кроз људску историју утицај друштва на природу се кретао од сасвим незнатног у

праисторији, до врло израженог у савремено доба. Проналаском ватре, човек је начео

употребу дрвета као огрева. Ватра је почела да се примењује и приликом спремања хране, па

у грнчарији, а касније и у металургији за производњу алата, оружја, посуђа и др. Такође је

развојем земљорадње порасла потреба за обрадивим површинама па је то изазвало масовно

крчење шума.

Сматра се да је ера првих цивилизацијских тековина настала око 8.000 године пре

нове ере успоном пољопривреде, ширећи читавом планетом села, земљорадњу и нову

организацију друштва. Успон пољопривреде у друштвеном развоју трајао је XVII - XVIII

века.

Људско друштво је кроз историју стално напредовало, настале су прве велике

цивилизације у долинама већих река са врло развијеном друштвеном структуром и сложеном

државном управом.

Трудећи се да створи што боље услове за живот, а под утицајем демографских,

економских, и других фактора, друштво је све више развијало производњу и производне

односе.

Нагли прогрес призводних снага остварење проналаском парне машине 1776. године

(Џемс Ват). Дотадашњи рад ручним алатом је заменила машинска производња, која је

означила почетак масовне производње и потрошње. Усавршавањем парне машине она

постаје део индустријског процеса производње текстила, чиме је створена прва привредна

грана. Тридесетак година касније поринут је први пароброд у реку Хадсон у Њујорку, а

након двадесет година парној машини су додати точко ви и створена је локомотива. До 1850.

године парна машина је променила све производне процесе, копнени и поморски саобраћај, и

пољопривредну производњу изазивајући нове друштвене промене. Ово је био почетак

захуктавања индустријске револуције и интензивног утицаја на човекову средину, пре свега

употребом фосилних горива у функцији производње енергије неопходне индустрији и

саобраћају. Друштва пољопривредне цивилизације црпла су енергију из животињске и

људске мишићне енергије, енергије сунца, ветра и воде, све из обновљивих ресурса.

Индустријска цивилизација по први пут почиње да троши природни капитал, земљине

енергетске и менералне резерве. Фактор који је у највећој мери омогућио убрзан привредни

раст је експлоатација јефтиних фосилних горива. Од тог доба до данас енергетску основу

индустриских друштва чине фосилна горива, необновљиви енергетски ресурси. Огромна

експлоатација фосилних горива довела је до загађења које је куљало из фабричких димњака

и одводних канализационих цеви и огромних количина отпада које за собом оставља

индустријализација. То је био почетак загађења воде, ваздуха, земље тј. целе биосфере које

траје и данас, и све више угрожава нормално функционисање људског друштва.Људи су за

изузетно кратко време успели да наруше природну равнотежу која је омогућавала људском

друштву развој и егзистенцију на дужи временски период.

Еколошка криза је настала као последица великог развоја науке и технологије у свету.

Економске потребе сваког друштва изискују сталну тежњу за што већим прогресом, и за што

масовнијом производњом како би се обезбедило боље материјално стање грађана. Огроман

технолошки напредак није само побољшао услова живота људи, већ је имао и штетне

последице за човекову средину и квалитет живота људи. Кризу је проузроковало

нарушавање еколошке равнотеже због претераног утицаја људског друштва на животну

средину, а та равнотежа је неопходна за опстанак и даљи развој човечанства.

Еколошка криза се испољава најчешће у три ступња нарушавања животне средине:

загађење животне средине (у овом првом, најнижем ступњу долази по поремећаја еколошке

равнотеже, али у толикој мери да природа може сама да се регенерише и врати у нормално

стање,у току одређеног временског периода); угроженост животне средине (долази до

значајног смањења способности екоси-стема и биосфере за њихову саморегулацију, већ је

24

потребна људска делатност ради успостављања еколошке равнотеже); деструкција животне

средине (последњи стадијум у коме долази до разарања и загађења природе у тој мери, да је

обнова свих функција одређених екосистема готово немогућа, или захтева велике напоре

човека у дугом временском периоду, који не гарантују позитиван исход обнове, и нормално

функционисање тих екосистема).

Ови стадијуми деградације животне средине показују да је човек еколошку равнотежу

у савременом свету довео у такво стање, да су угрожени основни природни системи нужни и

неопходни за одржавање живота и функционисање живих бића. Најбољи знаци по којима

можемо увидети даје наступила еколошка криза: проблеми исхране у свету, демографска

експлозија, исцрпљивање природних ресурса-извора сировина и енергије, и загађеност воде

и ваздуха.

2.1. ЕКОЛОГИЈА И ЖИВОТНА СРЕДИНА

Екологија као појам, научна дисциплина и практична делатност у директној вези је са

животном средином. Такође, животна средина веома често се проучава и разматра првенствено у

контексту еколошких питања. Међутим, појам животна средина је шири од појма екологија.

Животна средина обухвата комплетну друштвену и привредну активност, као и све сегменте те

средине који чине егзистенцијалну основу опстанка и развоја људске цивилизације. Екологија је

мултидисциплинарна научна област, при чему има извориште и диркто се повезује са многим

наукама као што су: биологија, физика, хемија, социологија, економија, географија, медицина,

метеорологија, геологија и друге.

Термин екологија (Ecology), проистиче из две грчке речи: oikos (дом/станише) и logos

(наука/учење). О проблематици из области екологије писао је Чарлс Дарвин 1856. Године у својој

књизи Порекло врста. Реч екологија први је употребио немачки биолог Ернест Хекел 1868. године.

Екологија је млада научна дисциплина која се бави узајамним односима између организама и њихове

животне средине, који условљавају физичку егзистенцију појединаца, скупова појединаца

(популација) и читавих врста живих бића. Она проучава односе међу живим и неживим деловима

природе, тј. међусобне везе и релације човека и природе.

Сам појам екологије може се посматрати у ужем смислу, који полази од два извора скоро

истих вредности, као што су природна и антропогена човекова средина, а такође и у ширем смислу,

када њено исходиште није само у природној околини, већ обухвата човекову социјалну и културну

средину. Основни задатак екологије је да разматра узајамне односе између организама и околине, од

којих зависи одржавање јединки и популација органских врста, као и њихових заједница у природи,

њихов распоред и густина њихових насеља на појединим местима Земљине површине, начин живота

и понашање у конкретним егзистенцијалним условима.

Екологија је постала глобални феномен и један од најударнијих темата за истраживаче

друштвених појава. Ова млада научна дисциплина бави се свеобухватним разматрањем сложене

проблематике животне средине и решавањем многих људских проблема. На тај начин екологија је

постала есенцијална област без које је немогуће промишљати савремени свет.

Управљање животном средином представља теоријски концепт и практичну делатност,

усмерених на формулисање оптималног односа између човека и социотехничких система. На основу

сагледавања еколошких проблема, утврђују се могућности за њихово превазилажење и конципирају

средства за реализацију постављених циљева. то је научно заснован подухват проналажења најбоље

могуће научно еколошке опције у функцији одрживог развоја.

Расположива литература наводи више подела екологије. Једна од најчешћих подела екологије

јесте на две групе: екологију биљака (фитоеколгија) и екологију животиња (зооекологија). Даља

подела екологије је на: аутекологију, ејдекологију, демеколгију, синекологију, хуману екологију,

социјалну екологију, културну екологију, екологију загађених средина, радијациону екологију,

урбану екологију, системску екологију, космичку екологију, предеону екологију и примењену

екологију.

У контексту ширег разматрања еколошке проблематике присутни су следећи феномени:

еколошки систем, еколошки менаџмент, еколошка свест, еколошко образовање, еколошка етика,

еколошка одговорност, еколошка политика, еколошка парадигма, еколошки криминал, еколошки

подобан производ, еколошки маркетинг и други.

25

Еколошки систем представља оквир проучавања екологије, док основу еколошког система

чине природни елементи животне средине. Да би еколошки систем имао карактеристике система, он

мора да обухвата: елементе природне средине који су сами себи довољни (сунчева енергија, ветар и

сл.), елементе природне средине који представљају услов и основу за живот и развој других делова

животне средине (вода за наводњавање, шуме за производњу кисеоника, землиште за развој

агроеколошких култура), елементе животне средине које је човек створио, отпад који је резултат

раста производње, рециклиране елементе животног амбијента настале из отпада и нуспроизвода, као

и човека као највећег конзумента и потрошача свих елемената животне средине. Еколошки систем је

директно повезан са економским системом преко природне средине и друштвеног система.

Социолошки посматрано, екологија има велики значај за друштвено-економски развој земље,

што се огледа у следећим функцијама еколошке природне средине:

Природна средина обезбеђује природне ресурсе (вода, биљни и животињски свет и

минерали),

Природна средина је производни фактор, јер ствара све ресурсе потребне за развој

људске цивилизације и

Природна средина јесте највећа депонија отпада и нуспроизвода друштвено-

економских активности људи.

Истраживања су показала да од расположивог земљишног простора на планетарном нивоу

егзистира 90% необрадивог земљишта, што обухвата пустиње, камените, промрзле и неплодне

капацитете. Осталих 10% простора на Земљиној кугли представља обрадиво земљиште, које се у

целини неадекватно користи. Наиме, део тих ресурса јесте земљиште које се не обрађује, недовољно

обрађује или је девастирано. Такође тла која припадају рудним јаловиштима и грађевинским

наменама веома тешко се приводе захтевима производње хране, односно пољопривреде. Непланска и

ирационална експлоатација земљишта у суштини угрожава безбедност животног амбијента.

Глобални водни ресурси износе око 15 милиона км кубних, од чега су 22% површинске воде,

односно реке. Од датих капацитета, само 0,3% су изворске, то јест питке воде, које се такође

експлоатишу на неодговарајући начин, као што је заливање, прање теничких средстава и слично.

Вода као универзални ресурс и прворазредна особеност сваке државне заједнице, подразумева

највиши степен уважавања од стране компетентних чинилаца, са аспекта човековог ѕдравља и

одрживе безбедности. У том светлу се посматра и производња хане, као једне од основних људских

потреба.

Садашњи ниво цивилизацијског развоја карактерише се бројним позитивним трендовима, али

и великим бројем деструктивних појава. Евидентна научна достигнућа и технолошки развој у

кључним областима људске егзистенције (храна, здравље, енергија, информатика и околина),

константно ремете доживљај природне равнотеже и иманентног биодиверзитета, озбиљно угрожавају

одрживи развој и драматично нарушавају право човека на здрав и продуктиван живот у хармонији са

природом. Сведоци смо угрожености целе планете загађивачима најразличитијег порекла, чији су

путеви и трансформације непредвидиви и често непојмљиви.

Угрожавање животне средине, међутим, није новијег датума. Са проблемима загађивања

човековог амбијента, условно речено сусреле су се и најраније цивилизације. Сматра се да су у

новијој историји три велике цивилизацијске епохе изазвале најзначајније промене у животној

средини. Прво, пољопривредна револуција, затим индустријска, технолошка револуција чији смо

сведоци. Свака од наведених епоха представља битно раздобље у развоју људског друштва. Оне се

одликују специфичним стањем у биосфери, техносфери, социосфери, инфосфери и психосфери.

Да би задовољио своје материјалне, културне, друштвене и друге интересе, човек данас

користи огромне количине енергије и материјала. Тако се долази до ирационалне ситуације да

енормно коришћење природних ресурса, увођење нових технологија, урбанизација амбијента и друго,

чији је крајњи циљ виши стандард, квалитетнији живот, често доводи до деградације људске околине.

Овоме треба додати и огромно повећање броја становника на Земљи последњих деценија, што

производи додатне еколошке проблеме. Решавање поменутих контроверзи и потешкоћа захтева

систематски научни приступ, уз ангажовање свих релевантних друштвених чинилаца.

Сврха екологије је да установи принципе и начела на којима је заснован заједнички

живот организама у средини у којој живе. Упознавајући законитости који владају у природи,

са међусобном повезаношћу структуралних елемената, човек је спознао како једино може

опстати и егзистирати у актуелном окружењу. Одговор је у суштинском уважавању основних

еколошких постулата и променом односа према природи, чији је он само један део, а не

апсолутни господар.

26

Екологија посматрана само у односу на природну средину, без повезивања са

антрополошким развојем, има само уже значење. Шире значење тог појма представљају

многобројне релације које су садржане у свим сферама друштва, како на локалном, тако и на

националном, регионалном и глобалном плану.

2.2 Еколошко образовање и васпитање

Еколошко образовање представља схватање проблема опште екологизације материјалне и

духовне делатности друштва. Широки дијапазон еколошког образовања омогућава неопходну

синтезу знања,умења и навика из природних и друштвених наука. Образовно-васпитни процес у

функцији заштите и унапређивања животне средине представља свесно и планско развијање знања о

човековој средини у току читавог живота, које има за циљ развијање свести о основним

карактеристикама човекове средине, односа у њој и односа према њој, на основу које ће човек тежити

очувању и унапређивању животне средине.

На глобалном плану припремљен је ,,Међународни програм еколошког образовања,, за

целокупно становништво на Планети. Програмом су дефинисани главни циљеви образовања:

- омогућавање сваком појединцу да достигне свест, знање и вештине, неопходне за активно

учешће у заштити и унапређењу квалитета животне средине,

- стварање новог понашања и животног стила пожељног за животну средину,

- развијање еколошке етике и еколошке културе,

- јачање образовања за жаштиту животне средине за све генерације,

- унапређење квалитета живљења;

Свакако, по броју заступљених земаља (176 председника држава или влада),

најауторитативнији, и по резултатима најзначајнији, међународни скуп посвећен еколошкој

проблематици је онај одржан у Рио де Жанеиру 1992. године. На њему је усвојено неколико изузетно

важних докумената: Рио декларација, Конвенција о клими, Конвенција о биодиверзитету и Агенда за

21. век. Скуп се заложио за осмишљено управљање природним добрима, за очување биодиверзитета и

саморепродукције природе, за штедњу енергије и природних богатстава, за примену чистих

технологија, за очување и унапређивање животне средине.

-Еколошко васпитање и образовање треба уткати у све нивое образовно-васпитног система – од

предшколског до универзитетског и постдипломског. Оно треба да буде саставни део свих облика

наставног и ваннаставног рада.

‐ Запослене у организацијама треба стручно оспособљавати да се еколошки одговорно понашају, да

штите и унапређују животну средину.

‐ Еколошко васпитање и образовање мора се остваривати целовито и интердисциплинарно кроз

различите предмете природних и друштвених наука – познавање природе и друштва, биологију,

хемију, физику, географију, социологију, економију и др.

‐ Образовно-васпитним радом треба утицати да се код субјеката формира такав вредносни систем у

којем ће заштита животне средине, рационалан однос према природним добрима, енергији и

земљишту заузимати високо мјесто. Циљ је да они не само стекну знања него и да се понашају у

складу са тим знањима.

‐ Један од најважнијих услова за успешно остваривање задатака еколошког васпитања и образовања

је да се наставни програми обогате одговарајућим еколошким садржајима, да се наставници стручно

оспособе за остваривање тих задатака, да се за то припреме уџбеници и остала дидактичка средства.

III ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

1. Појам, елементи и друштвени слојеви

Стратификација представља друштвену слојевитост, то је место које заузимају

друштвене групе у друштвеној хијерархији. Стратификација представља посебан облик

друштвене неједнакости. Када говоримо о друштвеној стратификацији, мора се направити

разлика између друштвене неједнакости и стратификације. Друштвена неједнакост значи

постојање друштвено створених неједнакости, док друштвена стратификација значи

27

постојање друштвених слојева који се рангирају један изнад другог, обично на темељу

количине моћи, угледа или величине богатства које појединци из одређених друштвених

слојева поседују. Они који припадају одређеном друштвеном слоју имаће развијену свест о

заједничким интересима и заједничком идентитету. Имаће сличан начин живота по коме ће

се разликовати од припадника других друштвених слојева.

Друштвена стратификација укључује хијерархију друштвених слојева. Чланови

одређеног слоја имају заједнички идентитет, сличне интересе и исти начин живота. Они

уживају и трпе расподелу награда у друштву као припадници различитих друштвених

слојева.

Положај неке особе у стратификацијском систему битно утиче на сва подручја њеног

живота. Припадност одређеном друштвеном слоју може битно увећати или смањити њене

животне шансе. Под животним шансама подразумева се да особа захваљујући припадности

одређеном друштвеном слоју добије оне ствари које су у његовом друштву дефинисане као

пожељне, а да избегне оне које су дефинисане као непожељне. Стратификација се састоји од

основних елемената, а то су: друштвене улоге, друштвени положај и друштвена правила.

Друштвене улоге су основни елемент друштвене стратификације. То су задаци или функције

које појединци врше у процесу поделе рада у складу према свом друштвеном положају.

Друштвена улога је оно што појединац мора да чини за друштво коме припада. Она показује

учешће појединца у друштвеном животу и како појединац утиче на друге појединце али и на

друштвене групе. Друштвене улоге могу бити примарне и секундарне. Друштвени положаји

означавају које место појединац заузима у друштву. Друштвени положај се гради уз помоћ

друштвених улога појединца. Друштвени положај појединца може бити виши или нижи.

Одређивање друштвеног положаја полази од тога како друштво вреднује положаје. Најчешће

се друштвени положај одређује по богатству, степену образованости, социјалној моћи и

угледу. Постоје две врсте друштвених положаја: наслеђени и стечени.

Друштвена правила представљају утврђене начине понашања по којима се гради

организациона структура друштвених група. Правила по којима се одређује човеков однос

према стварима су техничка правила, а правила по којима се одређују односи између људи су

друштвена правила. Постоје три групе друштвених правила: обичајна, морална и правна.

Друштвени положај одређује припадност друштвеном слоју. Друштвени слој обухвата

све појединце истог или сличног друштвеног статуса, друштвене моћи и угледа. Постоје

виши или нижи друштвени слојеви. Друштвени слојеви могу затворени, то су касте или

сталежи у које се не улази и из којих се не излази, и класе, у које се лако може уци и из којих

се може изаћи. Друштвени слојеви су отворе-не друштвене групе. Појединци могу да прелазе

из једног друштвеног слоја у други. Ова појава се назива друштвена покретљивост.

2. Моћ и власт

Моћ представља аспект друштвених односа. У друштву постоје индивидуе или

друштвене групе које желе да другима наметну своју вољу, тј. да им наметну своју моћ. Моћ

залази у сваки аспект друштвеног живота. Сеже од родитеља који додељују кућне послове

својој деци, до наставника који намећу дисциплину у разреду, од директора који организује своју радну снагу, до политичке странке која доноси законе. У сваком од ових случајева

појединац или друштвена група поседују моћ у толикој мери колико остали желе да се

покоре њиховој вољи. Моћ се најчешће дели на личну или друштвену. Лична моћ се везује за

појединца. Она произилази из особина личности, склоности и диспозиција као сто су

порекло, интелигенција, образовање, углед, богатство, припадност одређеној групи,

друштвени положај, физички изглед. Друштвена моћ представља вршење утицаја једне

индивидуе на другу или једне друштвене групе на другу друштвену групу.

Друштвена стратификација и постоји због неједнаке расподеле друштвене моћи у

економском и политичком смислу. У економском смислу моћ је располагање одређеним

капиталом, знањем и имовином. Привредно-економска моћ условљена је чињеницом да

располагање материјалним добрима, богатством и власништвом, на тржишту где људи

28

конкуришу једни другима, ствара посебне животне погодности за стицање или губитак

богатства, запослења или власништва. Економска моћ је уско повезана са политичком моћи и

тешко се може утврдити који је интерес преовлађујући: да ли је то заштита економских

интереса или остваривање политичких циљева. Политичка моћ је иституционализована моћ

којом располаже одређена група, странка или сама држава. Политичке странке су генератори

и носиоци политичке моћи. оне представљају модерне колективне владаре који своје

постојање дугују чврстој организацији власти за коју се боре демократским средствима

придобијајући чланство и гласаче на изборима.

Социолози често разликују два облика моћи: власт и силу. Власт је онај облик моћи

који је прихваћен као легитиман, као исправан и праведан, и коме се на основу овога

појединци и групе и покоравају. На пример, ако припадници британског друштва прихватају

да парламент има право да доноси одређене одлуке и сматрају такве одлуке законитима,

парламентарна моћ се може дефинисати као легитимна власт. Сила је онај облик моћи коју

њој подложни појединци или групе не сматрају легитимном. Разлика између власти и силе

није баш јасно изражена на основу ових дефиниција јер ова оба облика моћи могу да се

темеље на физичкој сили. Они који намећу закон су у стању да прибегну и физичкој сили,

без обзира на то да ли се њихова моћ сматра легитимном или не.

Друштвена моћ је један јако важан фактор друштва јер од ње зависи уређење, кретање

друштва и његов развој као и судбина људи. Носиоци друштвене моћи, нарочито оне која

произилази из поседовања или средстава принуде, често су склони да ту своју моћ

злоупотебе. У оваквим случајевима долази до друштвених сукоба и борби. Дефиниција моћи

Макса Вебера подразумева да они који поседују моћ, чине то на штету других. Постоји

фиксна количина моћи, и зато ако неки имају моћ, други је немају. Ово становиште се на-

зива појмом моћи константног збира. Како је количина моћи константна, појединац или

група држе моћ у оној мери у којој је други не држе. Такође, Вебер каже да они који држе

моћ, склони су да је употребе за постизање властитих интереса.

остваре своје циљеве, него ако делују као појединци. Сарадња великих размера захтева

организацију и усмеравање, а ово чини нужним заповедање. Зато је неким појединцима

додељена моц да управљају другима. Оваква моћ поприма облик власти. Она је легитимна

зато што служи за постизање заједничких циљева. Из овог разлога је некима додељена моћ за

добробит свих.

Појмове власти и моћи тешко је једнозначно одредити. Друштвена моћ јесте

последица неједнаке могућности појединаца и група да доносе одлуке које нису само у

личном интересу, већ се тичу и других. Ова могућност је друштвено установљена. Различите

су основе на којима почивају неједнаке могућности утицаја. Моћан човек није нужно и

богаташ, а његов утицај може бити далекосежан и укључивати јак ослонац на идеалима.

Моћник је човек који је „опасан“ и изазива страхопоштовање. Извори овог страхопо-

штовања могу бити различити, а сами тим постоје и различити типови моћи. Eкономска моћ

потиче из својине. Претпоставља неједнаке могућности власника и онога који то није. У овој

врсти моћи новац је најопштији симбол. На Марксовом трагу, могло би се у овом контексту

приметити да новац купује и анулира све друге недостатке, који у сенци његовог величанства

постају неприметни. Ово је само индивидуални план, а врло добро нам је познато да државе

такође у међусобним односима знају „ко је ко“ када је реч о одлучивању у чијој позадини

лежи интерес повезан са капиталом. Друштво више не можемо ни да замислимо без односа у

коме се надјачавају поседници разних улога, па тиме и економских моћи.

Mоћ угледа често проистиче из нашег порекла, или смо је стекли својим звањем. У

одређеном типу друштава расподела овог вида моћи је основ целокупног уређења. Таква су

нарочито тзв. затворена друштва, сталешка и кастинска. Функцијска моћ потиче од значаја

друштвене функције коју обављамо. Оваква моћ својствена је политичарима за време

мандата који им је додељен, али је једна од најнестабилнијих, али не и непримамљивих врста

моћи. Моћ која је последица физичке силе је облик моћи који вероватно има најприроднију

основу. Врло је различито вреднован у историји политичке мисли. Макијавелија и Парсонса

бије глас да, перфидно или не, подржавају испољавање овог облика моћи. Чиме се може

29

надоместити недостатак физичке снаге и како друштво треба да одреди место појединаца

који су обдарени већом физичком снагом, само су нека од питања на која бројни аутори

траже одговор. Врло плодну дискусију ово питање покреће у оквирима Ролсове теорије

правде, која је позната по својим далекосежним утицајима у области разматрања основа

неједнакости међу људима. Чак и они теоретичари који се не слажу са Ролсовим схватањем

правде не могу, а да не помену систематичност његовог приступа.

Знање и информације су облик моћи који много оштрије повлачи линију између

моћних и оних који то нису. Често није важно како и са колико труда се долази до ове врсте

моћи. Важност овладавања вештинама које су неопходне да би се до информација дошло

избија у први план.

Манипулативна моћ прати измењени изглед друштва у савременом руху. Израз

манипулативне моћи јесу модификовани облици сукоба и ратовања „на даљину“. Велики

простор овој врсти моћи отварају технички подржане могућности мас медија. Савремена сре-

дства комуникације ослањају се на опште поставке о људској природи и механизме којима се

код људи може остварити принуда коју ће они сами прихватити. Један од најзначајнијих

покушаја да се ови феномени објасне је Фромов. Фром инсистира на чињеници да је слобода,

коју толико тражимо, бреме које ретко ко може да носи. Централно антрополошко одређење

је бекство од слободе, јер бити одговоран за своје одлуке и поступке је несносно. Лакше је

бити успавани комформиста, него човек будне савести. Боље је да други уместо нас

одлучују, али они морају у наступу бити таман толико агресивни да компензују нашу

невољност да се о нечему експлицитно питамо. Овакво или слично разматрање сјајна је

подршка стратегијама масовних комуникација.

Најпознатије истицање моћи као мотива који окупља људске снаге било је оно које

дугујемо Фридриху Ничеу. Свет покреће воља, која је по карактеру исконска и слепа, и то је

воља за моћ! Човек хоће вишак моћи, јер његова је мисија да престане да буде човек и да

постане натчовек. Основ егзистенције и опстанка је воља за моћ. Домети ових поставки

послужили су бројним аналитичарима у разматрању успешности политичких система који су

по карактеру били изразито тоталитарни, као нпр. стаљинизам и фашизам. Ерих Фром је у

„Анатомији људске деструктивности“ доста простора посветио анализи вођа који су успели

да идеје оваквих система створе и доста успешно спроведу у дело.

У политичком смислу моћ се задобија на изборима путем гласања или на основу

припадања одређеној политичкој странци. Друштвена моћ се појављује и испољава у

институционалном облику у односу према појединцу- тако функционише влада. Економска

моћ је уско везана са политичком и често је тешко разлучити која је у одређеној ситуацији

доминантнија. Политичка моћ је увек институционализована и њом располаже одређена

група, странка или држава. Политичка странка специфично ствара и носи политичку моћ.

Снага и моћ политичке партије зависе од броја симпатизера и чланова, као и од

инфраструктуре коју изгради. Број гласова одређује удео у власти, и зато је критеријум моћи

партије. Скривена структура партије је у ствари прави извор њене моћи. Партије су значајне

јер динамика борбе међупартијских интереса одржава на одређеном пожељном нивоу

ограничење власти и слободе. А без ограничења власти нема, јер је она легитиман облик

моћи. Ту нема места самовољи и слепој послушности. Врло је важно да однос права и

дужности буде прецизно одређен и контролисан.

Моћ је способност појединца или групе да оствари сопствене интересе, чак и ако се

други томе противе. Спровођење моћи може се извршити употребом различитих средстава.

Власт преко одређене политике бира начине да спроведе у дело своје замисли. Моћ и њене

манифестације у сфери политичког повезане су са елементима идеологије, који имају за циљ

оправдање активности које власт спроводи. Власт је, по свом одређењу, уско спојена са

легитимним коришћењем моћи. Сагласност подређених је оно што омогућава власт, она је

основ њене легитимности. Ова сагласност исказује се на различите, мање или више директне

начине. То би била некаква спољашња, оквирна повезаност власти и моћи. Унутрашња би се

тицала различитог начина на који се моћ расподељује у различитим типовима политичке

власти. Моћ се оправдава путем институционалне структуре и силе којом власт располаже.

30

Власт је иманентна потреба за ограничењем индивидуалне и институционалне моћи. Неки од

начина да се ова ограничења остваре су: подела власти (којом се јасно дефинишу оквири и

надлежности), провера власти (преко активности скупштине и бирача), јачање опозиције,

формирање интересних група (као подстицаја за што коректнијим информисањем и

разменом мишљења).

Политика је поприште злоупотребе моћи. У случајевима употребе превелике моћи

зарад искључиво личних, а у руху општих интереса, често долази до отпора. Историја памти

покушаје насилног гушења побуна које су, поновљене, довеле до нестабилности и краха

система, чије су се вође оглушиле о легитимност својих овлашћења. Моћ у политици

анализирамо преко њених манифестних облика и последица. Тако свака теорија моћи која се

тиче тог подручја остаје оптерећена дескриптивним елементом. То је запазио велики

мислилац Мишел Фуко, коме дугујемо интересантне поставке, познате под именом

„аналитика моћи“. Моћ је по Фукоу изразито осиромашена ако се посматра као инструмент

реда у друштву и извор репресије. Моћ се мора поставити као конструктивна и продуктивна.

Моћ је основ формирања тела преко којих се одређена политика спроводи и никако не

потиче из једног центра. У знању највише долази до изражаја ова конструктивност моћи.

Знање и реално дешавање утичу једно на друго. Апсолутна власт затвара знање у

институцију и на тај начин истина постаје посед позваних да о њој говоре. Она остаје

одсечена од реалности у којој се због тога не огледа по својим ефектима, они као да су

случајни. Друштвена пракса нужно претпоставља узајамни однос истине са системом моћи.

Моћ никако не треба сагледавати из позиције тоталитаризма. Фукоова најинтересантнија

запажања тичу се анализе међусобног односа моћи, доминације и отпо-ра у савременом

друштву. Фуко тврди да тамо где има моћи по дефиницији има и отпора. Моћ је репресивна

по остварење субјективитета, који се једино и може испољити под претпоставком моћи.

На глобалном нивоу, динамика моћи видљива нам је тек преко друштвених покрета

који за циљ имају да уруше доминантно испољавање моћи. Они служе да дефинишу моћ као

доминантну. У детаље Фукоовог учења се не можемо упуштати. Ипак, прикладно је

поменути његове идеје, јер се без тога може учинити да је тематика односа власти и моћи

„испричана прича“, коју, у најбољем случају, везујемо за макијавелистичке погледе. Дакле,

моћ се од власти разликује и не може се са њом без остатка поистоветити. Тај остатак је

значајан и суштински по каратер оба феномена- то је легитимитет. Вредност без које ни

наша слобода, као основ права, ни индивидуалност, као основ људског достојанства, немају

смисла. То што нисмо свемогући, заиста нас тера да оној моћи коју поседовати можемо

одредимо право место. На тај начин власт доводимо у посед моћи и моћ у посед власти.

Механизми за то су прецизни. Историја сведочи да ипак нису и довољно прецизни, јер је

велики раскорак између начела и друштвене праксе.

3. Друштвена покретљивост – мобилност

Појам друштвене покретљивости (мобилност) обухвата промене у друштвеној

структури које настају померањем појединаца и друштвених група са једне улоге на другу у

професионалној подели рада, са једног положаја на други у структури друштвених односа, и са једног места на друго у оквиру територије на којој је организовано друштво. Под појмом

социјална покретљивост подразумева се мобилност појединца, друштвених група, унутар

постојеће социјалне структуре глобалног друштва. Социјална покретљивост може бити

хоризонтална или вертикална, означава прелазак појединца или друштвених група из једне

делатности у другу, из једне класе или слоја у други.

Социјална структура друштва може бити мање или више отвореног или затвореног

типа. Отворени тип социјалне структуре постоји у оним друштвима која омогућују прелазак

појединца и друштвених група из једне класе или слоја у други. Затворени тип социјалне

структуре карактеристичан је за класично друштво, а посебно за његове историјске типове,

као то је нпр. случај са кастинским или сталешким друштвеним уређењем, који не

31

онемогућују прелазак појединцу из једне касте у другу, из једног сталежа у други, а забране

су регулисане религијским или правним нормама. Социјална покретљивост појединца или

друштвених група у оквиру владајућих социјалних структура на тлу класне цивилизације је

врло мала. Капитализам, у односу на сва претходна класна друштва има најотворенију

социјалну структуру.

Друштвено кретање се може посматрати са различитих нивоа: макро и микро. Кад се

говори о кретању друштва на макро плану онда се мисли на кретање глобалног друштва, на

измену макро структуре односно целокупне структуре друштва. Субјекти тих промена су

читаве друштвене гурпа (класе, слојеви), па и шири блокови друштва. Такво друштвено

кретање подразумева историјски развој друштва у целини. Она се остварује кроз развој

прозводних снага кроз друштвену поделу рада, кроз читав низ еволутних и револуционарних

промена у оквиру одређеног друштвено-економског система. Када се говори о кретању

друштва на микро плану онда се мисли на кретање у друштву или на друштвену

покретљивост. Та покретљивост назива се још и социјална мобилност. Субјекти тих

поромена које се остварују унутар глобалног друштва су појединци и групе људи –

припаданици одређених друштвених стратума (класа, слојева и др.).

Друштвена покретљивост (мобилност) обухвата све измене улога и положаја

појединаца и група у оквиру неких структура, при чему мрежа улога и положаја остаје не

промењена. Ове промене су сличне изменама играча у неком спортском тиму (кад једног

голмана замени други), при чему се структура тиме не мења (тим не остаје без голмана). Зато

ове измене не подразумевају обавезну промену структуре, али је и не искључују; кад

учествују, може доћи и до промена саме структуре.

Постоје разни облици (и врсте) друштвене покретљивости. Хоризонталну

покретљивост обухвата померање појединац и група од једне друштвене улоге до друге у

окриву постојеће друштвено - професионалне поделе рада, при чему се првенствено мисли

на промену друштвено најзначајније улоге - на промену занимања (професије). Таква је

промена, на пример, прелазак са посла бравара на посао електричара, шофера или неки други

посао који се од прво битније не разликује по висини плате, по условима рада, по утицају на

друге људе, према угледу који има код других. Вертикална покре-тљивост означава

померање појединца и група хијерархијској лествици друштвених положаја, а то може бити:

улазна покретљивост (са нижег на виши) и силазна покретљивост (са вишег на нижи).

Просторна (територијална) покретљивост обухвата сеобе (пресељавање или

миграције) становништва са једне територије на другу, које се одвијају на два основна

начина: као индивидуалн пресељавања, обично спонтана; као групна колектвна пресе-

љавања која се, кад су организована, означавају термином колонизација. Наравно, стварна

покретљивост ретко се кад одвија по једној линији, јер се најчешће са променом улоге мења

и положај, и обрнуто (дијагонална покретљивост) а при томе се обично појединац или група

и пресељава из места у место (из села у град, из пасивних планинских крајева у равнице, из

неразвијених у развијена подручја). Друштвена покретљивост се може посматрати на још

неколико начина па се разликују: индивидуална и групна, зависно од тога да ли се померају

појединци или групе; унутаргрупна и међугрупна, зависно од тога да ли се променом улоге

или положаја остаје у истој групи или се прелази у другу групу; унутаргенерацијска (кад

појединац у току свог жоивота промени улогу или положај) и међугенерацијска (кад

родитељи имају једну улогу или положај, а деца доспеју до других ).

Треба истовремено разликовати узроке, механизме и последице друштвене

покретљивости. Међу узроцима, поред појединачних потреба, мотива и жеља, социолошки

су нарочито важне и промене структуре глобалног друштва (револуција, ратови, техно-

лошки заокрети) који "избацују из лежишта" велики број појединаца и група и гоне их да се

померају на разне начине у разним правцима. Ове промене се означавају као структурна

покретљивост.

Посебна пажња поклања се тзв. каналима (механизмима) друштвене покретљивости.

У савременим друштвима образовање постаје главни канал друштвене покретљивости пошто

је знање које се стиче образовањем постало важан извор друтшвене моћи. Конкуренција

32

приликом уписа у школу и даље конкуренција кроз школовање само је настанак

конкуреницје коју ђачки родитељи већ воде око пожељних друштвених улога и положаја, и

почетак будуће конкуренције за добијање радних места у даљу радну каријеру у животу.

Бављење политиком увек је омогућавало брзи успон (али и пад) онима који су

одобравали овај пут за своју друштвену промоцију. У социјалистичким друштвима,

пристајање уз владајућу идеологију и пожељна политичка активност за многе су

представљали бржи и лакши начин успона до високих друштвених положаја и функција него

школовање. У каптилистичким друштвеним друштвима сличну улогу игра предузетништво у

разним пословима (бизнису).

Покретљивост друштва се може посматрати са више аспекта. Са становишта поделе

рада то је прелазак из једне улоге у другу, која се назива хоризонтална покретљивост

друштва. У структури друштвених односа, то је померање са једног положаја на други, што

се означава као вертикална покретљивост. И са становишта територијалне организације

друштва то је прелазак из једног места у друго, и такву покретљивост друштво зове

просторна покретљивост.

Друштвено кретање је најопштији и најшири појам у категоријалном апарату оног

дела опште социологије који називамо социјална динамика и обухвата и изражава све врсте

прогреса који се збивају у друштву, све облике и његовог кретања, како на макро тако и на

микро плану - облик друштвених промена као и видове релативног мировања, тј. друштвена

стагнација. По степену општости и обухватности, на основу анализе различитих

интерпретација појам друштвено кретање у нашој социологији најприхватљива је она

дефиниција овог појма, која под друштвено-историјским кретањем обухвата све процесе који

се збивају у друштву, било да се при том врши неке измене социјалне структуре (друштвена

промена) или се сви процеси одигравају у оквиру истог система друштвених односа за дужи

временски период (релативна стагнација). Аутор ове дефиниције професор Михаило По-

повић, под друштвеним кретањем подразумева друштвене промене, које доводе до

структурних промена у друштву (било да се по историјском смислу и правцу кретања ради о

прогресивној или регресивној друштвеној промени) и релативну друштвену стагнацију,

истичући да између ових постоји значајна социолошка разлика.

Друштво као нов квалитет у светској стварности, представља динамички тоталитет

који се разликује у односу на природу не само својом сложеношћу и специфичношћу своје

структуре већ и законито-стима свог развитка тј. сталним променама. У историји кретања

људског друштва, поред друштвених промена и тзв. динамичких друштава, постоје и

периоди релативне друштвене стагнације и тзв. стагнантна друштва, која за дужи период не

показују неку видну структурну и историјску промену (као штоје то, нпр. случај са старом

индијском општином и са друштвом у раној фази феудализма). У тим стагнантним

друштвима постоје и делују одређени друштвени прогреси (јер апсолутног миравања у

друштву нема), али оне не изазивају битну промену структуре друштва већ само обнављају

трајање тог друштва, његову репродукцију на истој основи, без радикалног динамизирања

његове друштвене структуре, без померања његовог историјског развоја.

Два су вида и смера испољавања социјалне покретљивости у друштву: "то су

хоризонталне и вертикалне покретљивости. Хоризонтална друштвена покретљивост означава

онај друштвени процес када појединац прелази из једне друштвене групе у другу, не

мењајући при том свој статус. Хоризонтална покретљивост се углавном испољава у

различитим променама професионалних улога (делатности), места становања, појединаца и

друштвених група, при чему се промене збивају у оквиру исте класе тј. слоја. Типичан

пример за ову врсту покретљивости у друштву јесу економске миграције, нпр. када

појединци напуштају једно радно место у једном предузећу да би се упослили у неком

другом, а да при томе промене професионалних улога (узимамо нпр. елоктромашинске

струке у атомеханичарску или др.) не мења њихов класни и слојни статус. Хоризонтална

покретљивост појединца и друштвених група указује да су они променили само место у

подели рада, али не и место у социјалној – класној структури друштва.

33

За разлику од хоризонталне, вертикална друштвена покретљивост означава онај

друштвени процес када појединци, мењајући друштвену групу, мењају свој друштвено –

економски положај у друштву, тако да прелазе у други слој или класу, више или нижи, било

да се пењу или силазе на лествици социјалне стратификације. У том смислу, вертикална

покретљивост, као облик социјалног диферен-цирања у друштву, манифестује се као

друштво напредовањем или назадовањем појединца и друштвених група на лествици

социјалне стратификације и са становишта социјалних значаја, тј. друштвеног угледа и

вредности. Вертикална друштвена покретљивост показује колико је једно друштво отворено

и динамично, колико у њему постоје могућности за прелазак из једне класе у другу класу, из

једног слоја у други. У колико је у једном друштву вертикална покретљивост јача у толико је

оно класно отвореније и динамичније друштво.

Обим и интезитет вертикалне покретљивости, као облик микро-промена у једном

друштву, условљен је ипак присустовом или одсуством тзв. структурних макро-примена. У

том смислу облици историјског кретања људског друштва (прогрес, регрес, релативна ста-

гнација) кроз које пролази једно конкретно – историјско друштво, различито утичу на обим и

карактер социјалне покретљивости уопште, а посебно на вертикалну друштвену

покретљивост. Уколико се једно друштво налази у револуционарној фази свог развоја, онда у

њему јача вертикална покретљивост, у смислу битних померања људи и друштвених група

на лествици социјалне слојеветности, за разлику од еволутивних периода, периода спорних

друштвених промена, у којима постоји слабија вертикална покретљивост. Вертикална

покретљивост у једном друштву детерминисана је нивоом развитка материјалних про-

изводних снага као и карактером продукционих односа. Верти-кална покретљивост у

друштву може се манифестовати и као међугенера-цијска или као унутаргенерацијска

покретљивост. У првом случају долази до промена статуса између припрадника различитих

генерација (нпр. статус оца и сина), у другом случају у питању су статуне промене које

доживаљава појединац у току свог животног циклуса.

Вертикална покретљивост у друштву може се манифестовати и као међугенерацијска

или као унутаргенерацијска покретљвост. У про-вом случају долази до промена статуса

између припадника различтих генерација (нпр.статус оца и сина), у другом случају у питању

су стат-усне промене које доживљава појединац у току свог животног циклуса.

Вертикална друштвена покретљивост зависи од карактера стру-ктуре одређеног

друштва и показује колико је оно отворено и динамично, колико у њему постоје могућности

за прелаз из једног слоја у други, из једне класе у другу. Обим и интезитет вертикалне покре-

тљивости, као облик микро промена у једном друштву условљен је присуством или

одсуством тзв. структурних макро промена. У том смислу облици историјског кретања

друштва (прогрес, регрес, релати-вна стагнација) кроз које пролази једно конкретно-

историјско друштво, различито утичу на обим и карактер социјалне покретљивости уопште.

Друштвени стратуми могу бити затворени (касте, сталежи – тако да се у њих не улази, из

њих се не излази) и отоворени (класа - у које се лако улази и из којих се релативно лако може

изаћи). Индивидуе и друштвене групе могу остварити социлајну мобилност унутар једног

одређеног друтшвеног слоја – то је хоризонтална покретљивост, а могу прелазити и из једног

слоја у други – то је вертикална покретљивост. Ветикална покретљивост може се остварити

на више (напредовања), а може и на ниже (назадовања).

Хоризонтална покретљивост подразумева промену друштвене улоге, без промене

друштвеног положаја, тј. без промене места у расподели, друштвене моћи и друштвеног

угледа, а вертикална покретљивост односи се на промену друштвеног положаја и наведених

обележја која она носе са собом. То су тзв. миграције или кретања у географском простору.

Фактори хоризонталне социјалне покретљивости, сем миграција могу бити: промена

професионалних делатности, промена у брачним односно породичним односима, промене

политичких и верских убеђења, здравствени разлози, носталгија итд. Ту може доћи до

промене занимања, промене друштвене улоге, али друштвени статус остаје исти. Код

вертикалне покретљивости мења се и друштвена улога и социјални статус, или на више или

на ниже. Та два процеса социјалне покретљивости се мођусобно повезују и условљавају. Зато

34

се у пракси често остварују истовремено. На пример, неки човек са средњим образовањем

студирањем уз рад, стекне диплому више, а касније и високе школске спреме. То му

омогућава да од референта постане комерцијални директор. Ту се остварује вертикална

покретљивост на више, јер је стицањем дипломе добио значајније радно место, већу зараду,

већи друштвени углед, па и већу друштвену моћ. Уколико тај човек одлучи да пређе у другу

фирму, такође на месту комерцијалног директора, остварује се хоризонтална дутшвена

поркретљивост. Или, други пример. Студенткиња која потиче из релативно сиромашне сео-

ске породице заврши факултет и запосли се (вертикална покретљивост), а затим се уда за

младића из богате породице (вертикална покретљивост). Пошто он живи у другом граду, она

пређе тамо да живи и ради у филијали своје фирме (хоризонтална покретљивост). У

међувремену супруга именују за дипломатског представника и оду да живе у иностранство

(вертиклана покретљивост).

За социолошку анализу социјалне покретљивости изузетно су актуелна питања услова

и канала те покретљивости. Услови социјалне покретљивости зависе од степена развијености

јендог друштва. При-митивна неразвијена друштва су сиромашна, затворена, изолована, сама

себи довољна. Унутар њих се остварују сви потребни процеси за живот и опстанак људи.

Развојем производних снага и друштвеном поделом рада душтва постају све развијенија,

економски богатија, отворенија, динамичнија, комуникативнија, па се зачиње и развој и

процес социјалне покретљивости. То питање је данас толико актуелно да се развијеност једне

земље цени по томе колико је повезан са осталима, у којој мери се интегрисала у светске

токове.

У принципу социјална мобилност је мања што су друштва неразвијенија и

затворенија. Код аутархичних друштва она је минимална. То посебно важи за

прединдустријска, аграрна друштва. Са повећањем степена индустријализације и

урбанизације расте и степен социлајне покретљивости. Најевећи је код друштва која из

аграрних прерастају у индустријска.

Посебан облик социјалне покретљивости представља миграције. Оне представљају

кретање људи у географском простору, прелазак људи из једне средине у другу. Постоје

различити типови миграције: унутрашње и спољашње, добровољне и присилне, привремене

и трајне, позитивне и негативне, оправдане и неоправдане. За савремена високо развијена

индустријска друштва карактерстичне су миграције на рела-цији: село – град, као и

миграције стручњака или тзв. "бег мозгова", "одлив мозгова". У миграцијама село – град

учествују, углавном, млади љиди. Резултат тога је велика депопулација села и велика

пренасељеност градова. Миграције стручњака остварују се од неразвијених ка индустријски

развијеним земљама. Њихови главни токови данас су са свих континената ка Европи и од

Европе ка САД и Канади. Последице тих миграција су велико преливање националног

богатсва од неразвијених ка развијенима, пошто се стручњаци школују у неразвијеним

земљама и у њих се много инвестира процесом образовања, да би као савремени стручњаци

дошли да раде у развијене земље које добијају савршене стурчњаке без икаквих улагања. За

Југославију тај проблем је изузетно актуелан.

Разлози због којих људи мењају место боравка и рада су бројни и разноврсни. У

питању, су пре свега, економски разлози (могућност запослења, већа зарада, побољшање

животног стандарда). Друга група разлога су политичке природе. Ради се о ускраћеним

правима и угроженим људским слободама у низу земаља, због чега људи беже из земље у

земље са демократским полистичким системом. Трећа група фактора је личне природе. И ти

разлози су бројни и веома разноврсни – почев од заснивања брачних односа, породичних

односа, преко потребе за учењем и стицањем знања, а посебно за учењем језика, до

могућности стручне афирмације и напредовања у струци.

Резултати социјалних истраживања још показују да се социјална покретљивост може

остварити на два начина: као међугенерацијска и као унутаргенерацијска. Међугенерацијска

социјална покретљивост настаје онда када долази до промена социјаног статуса и улоге

између припадника различитих генерација, нпр. између оца и сина. То се дешава онда када

синови прелазе из слоја у коме су живели њихови родитељи. Та покретљивост обично иде на

35

више. Померања оних који потичу из нижих слојева нису тако лака и честа. Међутим,

померање оних који потичу из виших слојева, класа, у ниже још су ређа, јер се те позиције

чувају грчевито и штите свим расположивим средствима.

Многи теоретичари тврде како је капитализам отворено дру-штво и да се тамо лако

прелази из једног слоја у други, посебно из нижег у виши. Међутим, резултати социолошких

истраживања то не потврђују. Ти резултати показују да само мањи број синова индустирј-

ских радника прелазе у немануелна занимања. Дакле, у капитализму синови најчешће

настављају у статусу, често и у занимању својих родитеља. То се објашњава углавном висо-

ким школаринама који морају да плаћају студенти у каптитализму, у односу на социјализам,

где је школарина потпуно бесплатна или симболична. У таквим односима све структуре

немају исте шансе за друштвено напредовање односно канали вертикалне покретљивости

нису подједнако отворени за припаднике различитих социјалних категорија. Деца радника,

сељака, ситних чиновника, миграната и сл. имају много мање шансе да преко

интергенерацијске покретљивости достигну више и високе положаје у друштву него што је

то у случају са децом љиди који заузимају високе положаје у друштву. Иста је ситуација и са

кретањем на ниже. Веома ретко се дешава да деца функционера ''падају'' у ниже слојеве. Они

''чувају'' положај својих родитеља. Узроци овог стања се налазе како у већ наведеним

факторима тако и у чињеници да деца родитеља који заузимају високе позиције у друштву

завршавају квалитетније школе, имају већа знања, уче језике и друге вештине.

У затвореним друштвима формирају се имобилна стања, а друштвена покретљивост

се своди на најмању меру. У таквим друштвима се ствара привид као да живот мирује, нема

кретања и развоја. Међутим, то је само привид. Испод релативног мира остварују се одре-

ђена и то негативна кретања. Долази до заоштравања супротности, акумулације

незадовољства које често може да кулминира у облику протеста, демонстрација, па чак и до

револуционарних захтева. У отвореним друштвима остварује се социјална мобилност. Што

су та друштва развијенија, мобилност је динамичнија. Она се може ост-варити на више и на

ниже.

Брза и интезивна вертикална мобилност на ниже доводи до стварања различитих

декларисаних класа и слојева. Они западају у изразиту несигурност, тежак материјални и

друштвени положај. Врше разне незаконите радње, понашају се реакционарно,

конзервативно, конформистички, често конфликтно, па чак и револуционарно. Брза и

интезивна вертикална мобилност на више такође доводи до промена, али позитивних

промена и развоја. Међутим, те крупне, брзе, интезивне промене често са собом носе и

негативне последице. Код учесника у тим процесима настају сложене последице. Честе су

појаве аномије и маргиналности. Наиме, они који муњевито напредују у друштву брзо и

интензиво се пењу лествицама социјалног положаја, излазе из првобитног стања, издвајају се

из примарних односа у којима су дуго живели и радили и улазе у нове односе. Проблем је у

томе што са собом носе старе навике, стара схватања и обрасце понашања, којих нису успели

да се ослободе и што их нове, више структуре тешко прихватају односно прихватају их са

резервом, често и са одбојношћу.

Будући да су учесници у тим променама физички изашли из примарних односа (иако

се нису ослободили свог раније формираног социо-психолошког менталитета), а да нису у

целини ушли у нове, секундарне односе они се осећају изоловним, презреним. То погађа

њихова осећања, схватања, њихову вредносну усмереност. Често их то усмерава на

патолошка понашања и као социјалној дезорганизацији. Они се, такође, често понашају

конфонистички да би сачували висок социјални стасус који су на брзину стекли. Управо због

тога уместо брзе и нагле, препоручује се постепена, природна покретљивост. При таквој

покретљивости људи не траже напредовање на више, по сваку цену, без скрупула. У нове

односе улазе постепено, природно довољно припремљено.

Просторна покретљивост је физичка покретљивост појединца и друштвених група у

одређеном географском простору. Она је најизраженија у миграцијама. Миграције могу

имати различите појавне облике, од добровољног пресељења појединца или њихових

породица из једног места у други до присилног пресељавања становништва из једног краја у

36

други, или из једне земље у другу, што се догађа у време ратова или у миру међудржавним

споразумима, тзв. реторзијом становништва. Код миграција разликује се интерне миграције,

које означавају померање појединца и становништва унутар границе једне земље, и спољне,

или међународне миграције. Затим могу се записати још неке релације миграције, као што су

села - град, сезонске, дневне (одлазак на посао или школу свакодневно у место где људи не

живе), сталне итд. Интерне миграције могу бити локалне, које се одвијају у оквиру једне

локалне заједнице, регионалне и државне. Разлози миграције могу бити различити. Најчешће

су то економски разлози, одлазак људи из неразвијених у привредно развијено подручије, где

је могућност запошљавања и зараде веће; затим, то могу бити развојни друштвени процеси,

политички разлози, васпитни, итд.

Све три покретљивости могу се посматрати и као различити аспекти покретљивости,

ако се померање у друшвеној струкрури врши позитивно, тј, замена улоге за собом повлачи

замену положаја, а промена у друштвеном простору се изражава и као пресељавање из једног

места (насеља) у друго. Поред ових постоје још неки аспекти друштвене покретљивости које

социологија мора разликовати при проучавању промена у друштвеној структури која се,

такође, могу посматрати и као различите врсте покретљивости.Индивидуална и групна

покретљивост се разликује према томе, да ли се померају појединци или скупине.

Унутаргрупна и међугрупна покретљивост разликује се према томе да ли се померањем (по

улози и положају) остаје у гурпи или иступа из једне и приступа другој групи. Један посебан

вид ове поделе јесте социолошки значајно разликовање – унутаргенерацијске и

међугенерацијске покретљивости, према томе да ли се померање одвија у оквиру једне

генерације (кад појединац у току свог живота промени улогу живота) или се деца померају у

односу на своје родитеље.

Развијена типологија разних видова друштвене покретљивости заснива се на

повезивању различитих врста и различитих аспекта ових промена. Тако је, рецимо, веома

тешко замислити а поготово то ретко дешава у стварном друштвеном животу, да се

масовније мењају друштвне улоге без промене друштвеног положаја (чисти тип хоризон-

талне покретљивости) или да се мења друштвени положај, а да се и даље обавља иста или

једнако вредновна друштвена улога (чисти тип вертикалне покретљивости). Најчешће се

променом улоге мења и положај и обратно, а и једно и друго или је услов (мотив) или после-

дица просторног пресељавања.

Са гледишта социолошке торије, најзначнајнија су питања, узрока облика и последица

вертикалне покретљивости. У литератури се најчешће као узроци вертикалне покретљивости

наводе: промене у захтевима за образовањем професионалних и других друштвених улога и

промене у понуди талента (способности).Последице, нарочито вертикалне покретљивости,

видљиве су на социјалном и психолошком плану. Многи теоретичари сумњају у претерани

оптимизам који пружају неки ''канали'' друштвене покретљивости. Образовање није више

најбржи и најефикаснији начин, а затвореност политичких структура, немогућност да се

утиче на облике које су од значаја за цело друштво, често води у апатију и

незаинетресованост ширег круга људи. По мишљењу многих истраживача, могу се уочити

позитивне и негатине последице друштвене покретљивости. Повећана покретљивост

друштва може имати одређене последице, које могу имати позитивне и негативне аспекте, а

то су: слаба кохезија група и њихови међусобни конфликти; промена социјалног положаја

мења се "поглед на свет"; напуштањем породица и других примарних група, слабе или се

кидају примарне везе; повећава се обим криминалних и других девијантних појава; постоји

стална ментална напетост, повећава се осећај несигурности, и појављију се нервозе; долазак

нових људи и одлазак старих, мењају се обрасци мишљења и понашања и деловања; смањују

се друштвене разлике између групе и појединаца са различитим положајима и улогама;

долази до површности у односима због краткотрајних и формалних контакта међу људима.

Степен отворености једног друштва види се по могућностима које ''допушта'' за

друштвену покретљивости великом броју људи. За ''затворено'' друштво је карактеристичан

отпор према сваком утицају споља; услови за циркулацију идеја су смањени, јер се

друштвена покретљивост своди на минимум.

37

4. Политика

4.1. Појмовно одређење политике

Политика представља широку и сложену област друштвене стварности. Она је у

функцији остваривања опште ствари, односно општег интереса за све у заједници. Још је

Аристотел сврстао политику у практичну људску делатност, одређујући јој значај највише

науке.2 Термин "политика" потиче од грчких речи "polis" (град-држава) и "politikos" са

првобитним значењем државни, јавни послови. Касније су одавде изведени изрази "politeia"

(или латински "politia"), "politika", "politike". Politeia значи организовани начин живота људи

и уну-трашњег уређења на посматраној територији у одређеној заједници, што је општа

ствар свих грађана полиса и њихов јавни живот.

Појам политике од настанка до данас имао је различита значења, која се везују

"имплицитно или експлицитно, за различите стадијуме историјског развоја". Два основна

значења последица су две велике епохе у развоју људског друштва: античког и нововековног.

Такође, и у оквиру ових одређења формирале су се различите теорије према којима се могу

истраживати облици, садржај и суштина појма политике. Античко значење политике полази

од тога да се политички живот античких Грка збивао у полису који није био само град. То је

и околна територија у коју су била укључена села и пољопривредни поседи. У полису се

спроводио јавни живот и слобода античког човека. Међутим, његов приватни, нужни и од

јавности скривени живот одвијао се у домаћинству, "oikosu". Домаћинство је било средиште

породичног живота и привређивања. "У сфери oikosa живели су чланови породице и робови

слободног грађанина. Они су се старали о подмирењу животних потреба, прибављали

средства за живот, једном речју привређивали (тако је од речи oikos настала реч

економија)".Слободни грађанин био је ослобођен привређивања, што му је омогу-ћавало да

се посвети јавном животу у полису, односно да се бави поли-тиком. Разматрајући дела

грчких филозофа, професор др Радослав Ратковић наводи да "Платон заступа концепцију

једне политичке заједнице (идеалне државе) у којој би се њени чланови разврстали у сталеж

мудрих, који управљају заједницом, и у сталеже ратника, који је бране и привредника...

Аристотел заснива своја разматрања и на емпиријским чињеницама, на искуству политичког

живота и поли-тичких уређења бројних грчких државица".

Политички живот за старе Грке био је јавни, делатни, практични живот. Делатно

живети значило је трагати за оним што је исправно, праведно и корисно за целу заједницу.

Пошто је ово била обавеза свих чланова заједнице била је неопходна посебна веза међу њима

у виду "логоса", говора. Тако су "praxis" и "logos" непосредно упућени један на другог, па је

говор средство међусобног споразумевања а разговор ("дијалог") прави облик политичког

општења. У свом делу "Политика" Аристотел полази од тога да је човек по природи

"политичка живо-тиња", ван политичке заједнице остаје оно што је више или ниже од човека

– бог или варварин. Отуда је политичка заједница природни ок-вир живота људи и породица

из којих она произилази.Старогрчком "oikosu" одговара староримска "familia".Политика је, за

античке народе, обухватала проблематику организованог јавног живота људи. Она је

изједначавана са заједницом која тежи неком добру, односно да се путем разговора и

договора уреде сви заједнички послови, и то без употребе насиља. Према томе, појам

политике у овом значењу се своди на чврсто организовану заједницу људи утемељену на

моралним прин-ципима, чији је циљ стварање услова за опште добро свих грађана.

Нововековно значење политике за разлику од античког даје приоритет техничком,

калкулативном схватању политике.Овакво одређење политике утемељили су Макијавели,

Мор и Хобс. Политика је замишљена као борба за освајање, учвршћивање и задржавање

38

власти. Према томе, циљ политике је власт. "Тако је Макијавели, и после њега цела

савремена реалистичка школа у политици, опре-дељивала политику као антитезу моралу и

истицала да је политика так-тика и стратегија које имају за сврху (циљ) владање и

подвлашћивање. Морал и слични обзири имају се подвргнути политици, односно њеним

циљевима (циљеви оправдавају сва средства)."У овом схватању политика постаје занат,

вештина владања која је ослобођена свих етичких норми. И према учењу Мора политика је

техничко средство, односно модел организовања друштва са циљем да се ефикасно победи

глад и уопште људска беда. Овде је као и код Макијавелија, политика морално неутрална,

обзиром да су за организацију друштвеног поретка битна ефикасна средства а не етичка

начела. Карактеристично за Хобса је да политику своди на техничку вештину и сигурност.

Код њега се вештина састоји у познавању одређених правила као у аритметици и геометрији.

Реч политика и данас се употребљава у више значења, тако да у најширем смислу,

политика обухвата укупност оних процеса односа и институција кроз које се остварује

свесно регулисање конфликтних ситуација и интереса и одлучује о заједничким пословима и

животним активностима једне глобалне друштвене заједнице. Такође, реч политика означава

науку и вештину управљања државом; науку о циљевима државе и о најбољим средствима и

путевима који воде остварењу тих циљева.Неки аутори, међу њима и Радомир Лукић,

политику своде на државу и државне послове, где постоје ужа и шира схватања. Према ужим

схватањима политику представља само она област државних делатности која није регулисана

правним нормама, док шира тумачења наводе да се политика бави целокупним пословима

државе.Овај и још неки теоретичари везују политику за сукобе, сматрајући да је то делатност

која се бави смиривањем, контролисањем и анулирањем друштвених сукоба, док други

истичу њену агресивну, борбену димензију. Тако Карл Шмит пише да се политика разликује

од других области живота по томе што оштро сукобљава пријатеље и непријатеље,

препознавајући непријатеља са циљем потчињавања или попуног уништавања.Међутим, ова

разматрања су ограничена ставовима о бесмислености уништавања људи, па "Хобс страхује

од сваког сукоба, сваког немира или побуне... Он и не помишља на опасност од тиранске

власти која увек и нужно настаје где нема дија-лога, где се грађани нагоне на ћутање и

покорност, где су пресечене њихове комуникације. Хобс би хтео да осигура напредак путем

осва-јања истина о природи, а заборавља на могући назадак у херметичкој посуди

апсолутистичке државне организације. Уклањајући страх и опасност од насилне смрти

јачањем државе, ми нисмо уклонили него повећали погледе другог зла: опасности од

ропства".

Посебно схватање политике било би оно које под политиком подразумева свесну

активност људи усмерену на постизање одређеног циља, при чему организациони облици,

наступи и циљеви могу бити разноврсни. Професор др Јован Марјановић сматра "било да је

реч о активности појединаца, групе или организације – циљ активности је увек свесно

постављен и формулисан. Он може бити мање или више реалан и остварљив, али увек се зна

шта се хоће. На основу тога говори се о политици као вештини владања, вештини избора

циљева, метода и средстава за њихово остваривање. Све су то ужа схватања појма политике.

Али, сва она имају основа у природи политичког феномена. Њега, наиме карактерише

свесност било појединаца, групе или организације о свом односу, положају и интересу у

датом друштву."

Појам политике је у директном односу са појмом циља. Свака политика у било ком

друштву одређује своје интересе, потребе, жеље, вредности и усмерења. Ови параметри су

конкретизовани и лимитирани у циљевима, који могу да буду општи, посебни и појединачни.

Управо, по мери укључености посебних и појединачних циљева у опште, могу се

разликовати и политике. Различите политике одређују и временску компоненту циљева, тако

да постоје дугорочни, средњорочни, краткорочни и непосредни. Циљеви се деле и према

другим критеријумима, као што су: рационалност (рационални и ирационални), реалности

(реални и нереални), природи политичке борбе (револуционарни и реакционарни) и други.

Политика се такође одређује према феномену власти. Та гледишта обухватају ставове

формулисане у радовима Моргентауа, Лока, Русоа, Левенштајна и посебно Дивержеа. Поред

39

њих друштвену природу и политичку суштину власти проучавали су и други теоретичари од

античких милилаца (Аристотел, Платон, Цицерон) до заступника многобројних школа

савремених западноевропских и северноамеричких социолога и политиколога, као што су:

Ласвел, Парсонс и посебно Диверже.

Свако од наведених одређења појма политике образлаже једну од њених

карактеристика. Такође, она су непосредно повезана и за своје теоријске претпоставке. Сама

чињеница да постоји више теоријских полазишта у сагледавању политике и на основу тога

различитих тумачења појма, говори о њеној разноврсности и сложености. Полазећи од

напора аутора да појам политике истраже са различитих аспеката, сведоци смо присуства

великог броја схватања појма поли-тике у свим његовим димензијама, са могућношћу

проширења поља истраживања.

У структури појма политике су следећи појмови: моћ, интерес, потреба, жеља, нада,

вредност, циљ, средство, избор, јавност, организације, заједнице, вођење и

сагласност.Сагледавајући најважније појмове политике који су нашли најширу примену у

савременој науци о политици, проф. др Љубомир Тадић наводи следеће: нормативно-

онтолошки појам политике; инструменталистички појам политике; појам политике у

емпиријско-аналитичким социјалним наукама; тоталитарни појам политике као однос

пријатељ-непријатељ и марксистичко-социјалистички појам политике.

4.2. Политички процеси

Политички процеси су у коинциденцији са политиком и политичким системом. Реч

процес је латинског порекла. Изводи се из речи "processus" која означава ток, пут и начин

којим нешто постаје или бива, развитак, поступак. Овај израз има различита значења у

појединим областима. Тако у области права тумачи се као судски спор, парница, док у

медицини означава наставак, ток нпр. болести, лечења.По ставовима великог броја

теоретичара, политички процес представља круцијални и најтежи проблем у научно-

политичком сазнању. Тако професор Радослав Ратковић наводи мишљење Хермана Хелера,

који овај појам тумачи као главни фактор у реализацији одређених определења. У америчкој

"Енциклопедији друштвених наука" тврди у вези тога: "За емпиријску политику науку

круцијални проблем се састоји у одређивању процеса којим се политике и програми одвијају

кроз дати сплет политичких услова и како под датим социјалним и историјским условима ове

политике и програми могу бити спроведени у пракси".

Политички процес представља главни "круцијални" проблем, који треба да буде у

средишту разматрања феномена политике и истраживања политичких појава. Ово схватање

подразумева промену суштине политичке науке, од дескриптивне и нормативне дисциплине

усмерене на институције ка емпиријској истраживачкој дисциплини усредсређеној на

проучавање процеса и истраживање одређених модалитета.

Карл Манхајм још више фаворизује категорију политичких процеса, сматрајући да је

политички процес једини прави предмет политичке науке. По њему, остале друштвене науке,

као историја, социологија, државно-правна наука, са позиција тумачења политике, појављују

се као помоћне дисциплине науке о политици. Сазнања до којих долазе су значајна за политику, али су она примењива за државу и друштво само у сфери финалног производа

претходног периода.Он у својој књизи "Идеологија и утопија" покушава да исправи ранија

становишта представника институционалистичко-нормативних теорија, који су површно

проучавајући појаве, у политици видели само институције и норме. Међутим, отишао је у

другу крајност, сводећи политику само на процесе, односно токове различитих активности..

Најистакнутији представници ових учења су Острогорски, Мерием, Труман и посебно Артур

Бентли.Проучавање политичког процеса, по њима, захтева не анализу правних прописа,

којима је он регулисан, већ и других компоненти, као што су интересне групе, њихова

способност и однос друштвених снага у политичком животу.

Појам политички процес у политичкој науци има два различита значења. У ширем

значењу, које се све ређе употребљава под овим појмом подразумева се "укупност

40

делатности и односа политичких субјеката и других политичких чинилаца у оквиру

глобалног друштва".Ово одређење политичког процеса се поклапа са појмом политички

систем, јер оба термина представљају оквире за проучавање политике у глобалном друштву.

Данас, у политичкој теорији скоро у потпуности преовлађује уже значење појма. Политички

процес представља "повезано међуделовање и однос једног броја политичких субјеката и

других чинилаца у политичком систему".За разлику од политичког система који представља

организовану целину свих политичких субјеката, делатности, односа, политичких

организација, институција и укупност међуделовања политичких фактора у оквиру глобалног

друштва, појам политичког процеса у ужем смислу обухвата само неке, тачно одређене

политичке чиниоце и њихове односе. Док политички систем разматра функционисање

целокупног политичког живота у глобалном друштву, политички процес проучава поједине

домене политичког живота.

Политички процеси су, према томе ужа подручја политичког система, па се могу

означити и као подсистеми политичког система. У досадашњој науци су проучавани

различити аспекти политичког про-цеса, тако да има много одређења зависно од области

науке и сфере интересовања.

Два највише проучавана политичка процеса су процес одлучивања и изборни процес.

Процес одлучивања (у различитим државним органима, политичко територијалним

јединицама и политичким организацијама) је укупност односа између субјеката који једну

одлуку припремају и доносе и субјеката који на ове прве утичу. Изборни процес је скуп

односа између свих политичких чинилаца који учествују у изборној борби и субјеката,

чинилаца који утичу на резултат избора.

Разматрајући кохерентност политике и насиља, професор др Драган Симеуновић

пише да "иако насиље није увек нужно присутан пратилац политике, постоје ипак политички

процеси и феномени који су чешће од других обележени насиљем".Повезујући полицију и

политичке процесе у ширем контексту, проф. др Богољуб Милосављевић сматра да је

"вршење полицијске функције, као и власти, уопште, саставни део политичких процеса".Када

се анализира суштина деловања политичких чинилаца може се закључити да постоји

двосмерност политичких процеса.

С једне стране они се испољавају у разним видовима свесног деловања и утицаја

друштва, односно различитих друштвених субјеката на државу и државну политику, са друге

стране, у повратном дејству државе на друштво и све друштвене односе.

У том смислу може се говорити о "државној" и "друштвеној страни политичких

процеса. Такође, битну компоненту политичких процеса представља феномен власти,

односно подела друштва на оне који владају и оне којима се влада.

Претходна излагања указују на нека карактеристична обележја појма политичких

процеса, што је предмет изучавања великог броја теоретичара.

Тако, професор др Радомир Лукић дефинишући овај појам наводи да то представља

"повезано деловање политичких делатности политичких субјеката, које, у целини узето,

усмерава кретање друштва у једном одређеном правцу, првенствено помоћу државе".

Ова дефиниција појма политичких процеса потенцира три његова конститутивна

елемента: прво, основни садржај политичког процеса који представља деловање различитих

политичких чинилаца тј. субјеката, друго, функција политичког процеса која се састоји у

усмеравању друштва у одређеном правцу, и треће, истиче државу као најважније, главно

средство у политичком процесу.

Износећи мишљење да уважавање државе као главног средства у политичком процесу

представља једнострано решење, професор др Радослав Ратковић предлаже да се "политички

процес одреди као скуп понашања и активности разли-читих облика груписања и

повезаности људи, који се руководе одређеним потребама и интересима, одређеним

представама и схватањима, који употребљавају различита средства и методе да би утицали

на друштвена кретања у складу са тим својим потребама, интересима и схватањима".

Узимајући у обзир различите критеријуме разврставања (разно-врсност и бројност

субјеката политичких процеса, као што су грађани, институције, политичка лица, групе,

41

организације и удружења, затим разноликост средстава политичких процеса у смислу обима

форме и домашаја) постоје три поделе политичких процеса.

Прва подела је на основу обима политичких процеса, где постоје парцијални и

глобални политички процеси. Парцијални процеси су они који се манифестују у одређеним

сегментима политичког система, као што су: процес одлучивања у некој институцији,

изборни процес у некој политичкој организацији или процес спровођења одређених одлука и

слично. Глобални процеси су они који се одвијају на читавом простору, односно целини

посматраног колективитета, при чему се у датој развојној фази усмерава њихов ток. Они, у

суштини представљају резултанту деловања појединачних парцијалних процеса у

различитим сферама и са разноликим утицајем у фромирању глобалног процеса.

Друга подела се заснива на односу и домашају политичких процеса према политичком

систему у коме се простиру, па се деле на: еволутивне и револуционарне. Еволутивни

политички процеси су они који се одвијају у оквиру постојећег политичког система, који га

опслужују, на основу чега он функционише. Револуционарни политички процеси усмерени

су против актуелног политичког система, делују деструктивно, са тенденцијом замене

квалитативно другачијим.

Трећи критеријум поделе политичких процеса је према времену њиховог трајања,

тако да постоје: краткорочни или привремени и дугорочни или трајни. Краткорочни су они

који су временски лими-тирани и са престанком временске фазе долази до њиховог

нестајања. Имајући у виду темељније друштвене и историјске претпоставке са аспекта

њихове постојаности, дугорочни политички процеси се испољавају кроз читаву епоху.3

IV ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ

Друштвена група представља скуп мањег или већег броја људи који врше, ступајући у

међусобне односе, делатност у циљу задовољења одређених личних и друштвених потреба.

Основни елементи сваке друштвене групе су: људи, активност и средства којима се та

активност врши и резултати које друштвена група остварује. Класификација друшвених

група се врши на основу различитих критеријума.

Према организованости друштвене групе се деле на: организоване и неорганизоване.

Функционална подела друштвених група базира се на групној делатности људи у друштвеној

заједници коју они обављају и према тој подели деле се на: економске, образовне, био-лошке,

политичке, културне, верске, рекреацијске. У зависности од обима друштвених односа који

се остварује у групама оне се деле на: парцијалне и глобалне.

Парцијалне друштвене групе егзистирају у оквиру глобалних друштвених група и у

њима се обавља само један део друштвених процеса због тога оне нису довољне саме себи

већ су упућене на друге друштвене групе. У парцијалне друштвене групе спадају: породица,

класе, касте, сталежи, држава, политичке партије. Глобалне друштвене групе су друштвене

групе где се обавља процес свих животних делатности на датом степену развитка људског

друштва. У глобалне друштвене групе убрајамо: хорду, род, племе, народ, нација.

1. Брак и породица

1.1 Појам и историjски развој

Брак је институција којом се регулише однос између два или више појединаца,

најчешће различитог, у сврху заједничког живота и - или одгајања потомства. Брак је

релативно трајна (доживотна) веза два или више лица различитог пола која живе заједно

42

одржавајући полне односе и рађајући децу. То је друштвено - призната (или непризната) био

- социјална веза између лица супротних полова, која има релативно трајни карактер и

различите облике и садржаје, зависно од одређених друштвених услова.

Добијањем детета (рођењем или усвајањем), брачна заједница прераста у породицу која је

основна целија друства. Брак и породица у сваком друштву имају следеће функције:

биолошку, економску, социјалну, религијску, културну и друге.Породица се дефинише као

основна друштвена ћелија и као једна од најсложенијих, најстаријих и најтрајнијих

друштвених група.

Породица је примарна друштвена група која се заснива на био - репродуктивним, био -

сексуалним, био - социјалним, социо - заштитним и социо - економским везама мужа и жене,

њихове рођене и адоптиране деце, који су међусобно спојени браком, сродством и удружени

ради лакшег задовољавања разноврсних потреба личности, друштва и породице.

У првобитној заједници када није постојала држава, брак је потврђиван само друштвено-

признатим обредима. Савремена друштва регулишу заснивање заједнице тако што се брак

закључује пред надлежним државним органом, при чему се оставља могућност да будући

супружници то учине и у цркви. Нормативна документа у овој области захтевају испуњавање

одређених услова за склапање брака: да будући супружници нису у крвном сродству, у

погледу психичке и физичке зрелости, друштвеног положаја и слично.

Мотиви за ступање у брак могу бити различити. Раније, мотиви су били: стицање

имовинске користи, друственог полозаја, потомства, радне снаге и слично. Модерни

трендови условљавају да поред емотивних осећања, брачну заједницу условљавају

првенствено економски разлози.

Постоји више врста брачних заједница, које имају основу у различитим етапама људског

друштва и специфичностима појединих религија. То се повезује и са породицом у

традиционалном и постмодерном окружењу.

Према броју супружника у браку разликујемо следеће категорије:

-Моногамија, где се у брачном односу појављује један муз и једна зена

-Полигамија, где се у браку појављује више супружника

-Полиандрија, која представља брак једне жене са више мужева. Карактеристична је за нека

племена на Новом Зеланду и кинеску област Тибет.

-Полигинија, која означава брак једног мужа са више жена. Тај облик брачне заједнице

присутан је у муслиманском свету, где по Шеријатском закону један муж може имати до

четири жене. Брак међу овим људима има првенствено економску димензију обзиром да се

склапањем брачне заједнице решавају егзистенцијални проблеми. Ово је директно повезано

са исламом и његовим традиционалним обичајима.

У првобитној заједници су брак, породица и друштво били су истоветни. Ово је било

могуће, јер је друштво било мало. Бројало је десетину или неколико десетина људи

(првобитно људско стадо или хорда). Полно општење и радјање деце било је допуштено

медју свим члановима друштва. Наравно, такав брак више нигде не постоји.

Следећи (други) степен у развоју породице је породица заснована на групном крвно-

сродничком браку. Овај брак је био ужи од породице, јер је породица и даље истоветна са целокупним друштвом. То је такав брак у коме су медјусобно општили само браћа и сестре

али не и родитељи са својом децом.

Тек у трећем степену развоја породице– тотемски клан (род), забрањује се полно

општење међу сродницима као и оснивање породице (најпре измедју браће и сестара, а

касније и других даљих сродника). Значи забрањује се крвно-сроднички брак. Сматра се да је

до забране полног општења медју сродницима дошло, пре свега, због тога што су људи

приметили да су потомци блиских сродника мање отпорни од потомака људи који нису

блиски сродници.

43

У тотемском клану (роду), међутим, породица групног карактера остаје и даље.

Наиме, група родјене браће има за заједничку жену групу сестара из другог друштва.

Очигледно,очеви су још увек непознати, зато деца припадају мајци и сродство је

материјархално. Овај облик породичног живота у чистом облику постоји још само код неких

аустралијских племена. За њега је карактеристично заједничко име свих припадника рода.

Индивидуална имена појединаца су непозната и небитна.

Чеврти степен у развоју породице је такозвана велика породица. Она се дели на

матријархалну и патријархалну.

Патријархална породица је (историјски посматрано) старија. Она је створена онда када

је жена имала доминантну улогу у привредјивању. Главну реч у овој породици је имала

најстарија жена најстарије генерације. Њу је понекад замењивао њен брат , то јест-ујак

породице. У породичној кући становали су само сродници по женској линији, а мужеви

женских чланова су становали у породицама својих мајки и посећивали су своје жене само у

одредјеним приликама. За ову врсту велике породице карактеристична је полиандрија, то

значи да је једна жена могла да има више мужева. Тако, на пример, на Тибету жена и данас

може да има више браће (не њене) као своје мужеве.

Патријархална породица настаје када мушкарац постаје главни привређивач у

породици. Карактеристика ове породице је да се потомство рачуна искључиво по очинској

линији. Мајка се сматра даљим сродником њеног властитог детета него што је његов

последњи сродник по мушкој линији (даљи стриц).У овој врсти велике породице жена и деца

су подренени мужу, односно оцу, зато што је он главни привређивач. Цела породица се бори

за одржавање и увећање имовине. Из те борбе произишао је и низ карактеристика

патријархалне породице. Тако су у овој породици родитељи они који одредјују свом детету

будућег брачног друга. При томе се води рачуна да избор брачног друга буде у складу са

интересима породице као целине. Зато се често догађало да се муж и жена нису ни видели

пре склапања брака, па да су чак И њихови родитељи одлучивали о њиховом браку још док

су они били деца, или се нису ни родили. У том договору (преговору) измедју родитеља

будућих супружника кључан је био економски критеријум (имовина, радна снага итд.). Врло

често је тражен доказ да је жена способна за вршење послова у породици њеног будућег

мужа, као и да је способна да рађа.

Зато је брак на пробу био најчешћа форма предбрачних односа. У овој породици

одлучујући је економски фактор, где жена није равноправан субјект, већ као нека врста

слуге. Она мора да се покорава захтевима свих чланова породице, а у првом реду најстаријем

члану породице (старешини породице). Овај елемент патријархалне породице (ако не

породица у целини) још увек је задржан у неким патријархалним срединама Србије. Свекар

може све да нареди снахи, може чак и да је туче. У овој породици обед је својеврсна

церемонија. Сви чланови породице су на обеду. Заједнички обед нарочито учвршћује

породицу као заједницу. На челу софре је наравно старешина породице. За софром седе сви

мушки чланови породице и деца, а жене опслужују.У оваквим породицама појављује се

многоженство. Нероткиња у неким случајевима и може да остане у породици, али је муж

најчешће поред ње узимао и другу жену.

Односи у патријархалној породици и проблеми који су погађали њене чланове били су

главна тема или су се преплетали кроз радње многих књижевних дела као што је Нечиста

крв, Тихи Дон и у многим делима Иве Андрића.

Пети степен у развоју породице је индивидуална (брачна) породица. То је данас

најраспрострањенији тип породице у свету. То је не само друштвено, него и правно призната

друштвена група. Она се конституише актом венчања. Индивидуалну породицу чине само

муж, жена и њихова деца. Деца остају у породици до пунолетства, односно док не ступе у

брак, и док се економски неосамостале. Значи, осамостаљењем и одласком деце,

индивидуална породица своди се на мужа и жену, то значи на брак.

Савремена индивидуална брачна група заснива се на односу измедју брачних партнера,

за разлику од патријархалне породице која се, видели смо, заснивала на много ширем и

сложенијем систему односа.

44

Код индивидуалне брачне групе важно је истицање индивидуалноги властитог у

односу према групном. То значи да се свако вреднује по својим властитим својствима, а не

по својствима групе којој припада. Одавде произилази право сваког човека да сам бира свог

брачног партнера. Основа на којој се врши избор је љубав, мада у пракси није сасвим тако,

јер се људи жене у одредјеним просторним и социјалним оквирима.

Док је у патријархалној породици, сходно патријархалном моралу, од брачног друга

тражена верност и оданост без обзира на субјективно доживљавање односа, у индивидуалној

брачној заједници све се брже и лакше прекидају незадовољавајући односи. Све је

присутније убедјење да је боље на време прекинути неугодан однос (развести се) него

сносити његове лоше последице.

У патријархалним породицама у брак се улазило рано, често знатно пре емотивне И

физицке зрелости, док се данашња индивидуална брачна заједница склапа у знатно зрелијим

годинама. Бројна истраживања показују да је слабије прилагодјавање у браковима

склопљеним у младјим годинама (пре емотивне зрелости) него у браковима склопљеним у

зрелим годинама. Много се чешће, на пример, разводе мушкарци који су се женили у

навршеној другој деценији од мушкараца ожењених у навршеној трећој деценији.

За ову врсту породице карактеристична је и економска самосталност медју

супружницима, која је увелико допринела еманципацији жене уопште. Сувишно је говорити

колико је еманципација жене (успостављање њене равноправности са мужем) значајна. Рекло

би се чак да је она и неопходна, јер, равноправност је претпоставка и правог емотивног и

сексуалног живота, а не само економске сигурности. Но чини се, медјутим, да је

еманципација жене код нас била нагла и, што је још горе, њена најчешћа пратећа појава је

¨женски реваншизам¨. Та појава је код нас нарочито наглашена у економски недовољно

развијеним крајевима, који су дуго били под утицајем традиционалног морала, то јест у

којима се до скора живело у патријархалним породицама. За брак и породицу, медјутим, би

много боље било да је пратећа

појава, разложне и неопходне еманципације жене, била повећање њене културе и

образовања, то јест побољшање њеног личног имиџа. Јер, могло би се рећи да су стварну

еманципацију могле да постигну само оне жене које су се до краја предале подизању личног

културног и образовног живота.

Данас се говори и о шестом степену у развоју породице и брака, а то је слободни,

неформални брак. Реч је о покушајима да се превазиђу проблеми данашњег индивидуалног

брака, у чијој основи је акт венчања. Наиме, инсистира се на потпуној слободи у одабирању

брачног партнера и, што је нарочито битно, остајању уз њега само дотле док траје истинска

љубав. Сматра се да ће таква заједница учинити потпуно сувишном законску регулативу, то

јест, акт венчања.

Имајући у виду све претходно речено, чини се, ипак, да је наша перспектива ужа, то

јест, индивидуална брачна породица. Она је перспектива зато што има предности и у односу

на ширу породицу (патријархалну породичну задругу) и у односу на слободни и неформални

брак.

Постмодерно друштво уводи и категорију алтернативе браку и породици. То су

кохабитација и заједница хомосексуалних парова. Кохабитација или ванбрачна заједница

означава заједнички живот двоје лица који обављају све функције предвиђене класичним

браком и породицом, с тим што тај однос није формализован брачним уговором. Брак

хомосексуалних парова у савременим условима добија све шире димензије, тако да је

законски дозвољен одређеним земљама као што су Холандија, Белгија, Шведска и друге.

1.2 Породица и друштвене аномалије

Породица је у данашње време суочена са бројним тешкоћама и проблемима како би се

одржала и испунила претпостављене функције и очекивану улогу. Промене које се одвијају

великом брзином у свим сегментима савременог друштва остављају значајне последице на

45

стање, развој, улогу и место породице у друштву. Свакако најзначајнија појава нашег

времена јесте глобализација.

Следећа појава која је утицала на промену облика, положаја и улоге савремене

породице јесте криза патријрхалних друштвених односа и њима иманентног система

вредности. Патријархална друштва и патријархални систем вредности почиње убрзано да се

мења, посебно у развијеним земљама и земљама тарнзиције. Партријархални стил и начин

живота почиње да се “осипа” чак и у оним земљама које су га упорно и тврдокорно браниле

и одржавале, као што су арапске земље, азијске, афричке и латиноамеричке земље. Криза и

предстојећи слом “патријархализма” доноси бројне изазове и искушења пред савремену

породицу.

1.2.1. Сиромаштво

Први проблем са којим се савремена породица сусреће јесте сиромаштво.

Истарживања показују да једна петина светског становништва живи у сиромаштву.

Сиромаштво је присутно у локалним срединама, у појединим регионима, па и целим

континентима. Поред великог економског и технолошког напретка сиромаштво се шири

свуда у свету. Постоји извесна неусклађеност критерија и инструмената којима се мери

степен сиромаштва данас у свету.

Поред пољопривредника у неразвијеним земљама, у најугроженије категорије спадају

и радници у неперспективним и пропалим индустријама, незапослени, необразовани,

пензионери, жене, деца, имигранти, избеглице од ратних сукоба и природних катастрофа. У

већини случајева све ове категорије припадају и вишечланим, бројним породицама.

На основу летимичног прегледа распрострањености светског сиромаштва може се

поставити теза да је сиромаштво један од највећих изазова и искушења која стоје пред

савременом породицом. Економска стање сваке породице условљава све остале њене

функције у савременом друштву. Сиромаштво делује најмање двоструко негативно на

породицу. Прво, породице нису у стању да буду сигурно и безбедно уточиште својих

чланова, да задовоље њихове потребе и пруже гаранцију за њихове амбиције и жеље (добро

образовање, квалитетну социјализацију, толеранцију и пријатељство), а често се и распадају

због сиромаштва. Друго, не могу на време да се заснују нове породице и да обављају

претпостављене и очекиване функције. Посебан проблем представља чињеница да су

сиромашне породице обично бројне и налазе се у неразвијеним подручјима са високом

стопом наталитета (демографском експлозијом).

1.2.2. Малолетничка деликвенција

Малолетничка деликвенција превазилази правне оквире, да није само проблем

правног карактера и да сходно томе није довољно да се за његово сузбијање мењају правни

46

прописи без обзира што је кривично право само једно средство, оно је и даље веома значајно

али не и једино. Борба против криминалитета је целина која подразумева и превенцију на

којој је заправо претежан акценат, али и оно исто тако подразумева у случају неуспеха на

претходном пољу, кривично – правне инструменте којим треба да омогуће ресоцијализацију

деликвената.

Малолетничка делинквенција је заиста постала један од кључних проблема нашег

друштва. Проблем малолетничке делинквенције је проблем друштва, друштва које толико

желимо да заштитимо. Страхујемо од „глобалног загревања”, а не видимо коров у нашим

„стакленим баштама”.

Први знаци девијантног понашања примећују се још у раном пубертету и зато,

узимајући у обзир, да је граница почетног периода адолесцентног развоја знатно снижена,

забрињавајуће је колико рано се почињу испољавати криминогени утицаји друштва на

понашање младих. Уколико се на време тај утицај не примети и не спречи, могао би

попримити огромне размере.

Када је у питању законско одређење малолетничке делинквенције, разликују се ужа и

шира дефиниција. По ужој дефиницији, у неким земљама (међу којима је и Србија) под

малолетничком делинквенцијом подразумевају се сва она понашања за која би пунолетна

лица кривично одговарала. То су, дакле, кривична понашања лица одређеног старосног доба.

Старосне границе се разликују у појединим земљама, али у Србији под малолетницима се

подразумевају лица од 14 до 18 година. У оквиру ове категорије, даље се разликују друге две

категорије: млађи малолетници (од 14 до 16 година) и старији малолетници (од 16 до 18

година). Понекад трећу категорију могу да чине тзв. млађи пунолетници, односно лица од 18

до 21 године живота.

Када се ради о широј дефиницији, малолетничку делинквенцију не чине само

прекршајна дела кажњива законом већ и она дела која код пунолетних особа нису кажњива

(нпр. бекство од куће). Овим су обухваћена најразноврснија малолетничка понашања:

аутостопирање, бежање из школе, псовање, „непристојно понашање”, али и проституција,

наркоманија и др.

Млади и деца развијају криминални идентитет који служи да се настави њихово

насилничко понашање. Тј. њихово насиље служи као њихов идентитет, нпр. млади могу да

разговарају о томе да су добри лопови или добри разбојници или најбољи у крађи

касетофона из аутомобила. Изазов је да се код њих развије алтернативна некриминално

понашање – идентитет суочен са свим напорима правосудног система за младе.

Рани индикатори склоности ка насилничком понашању су:

- малолетник показује низак ниво самопоштовања,

47

- вршио је акте насиља према животињама,

- подметао је пожар,

- карактерише га грубо понашање према слабијима,

- фасциниран је оружјем, посебним ватреним,

- малолетник је поцењиван од стране мајке или других чланова породице (или је над

њима вршено насиље),

- малолетник не види за себе други пут сем насиља, у својио је култ насиља као

своју животну филозофију,

- код малолетника је присутан осећај депресије, одбачености, недостатак

самопоуздања,

- деца која су била жртва насиља (психичке, физичке или сексуалне природе), или

су сведоци насиља у породици, имају предиспозицију да и сама постану агресивна,

- деца која су често исмевана, угрожавана, нападана и кажњавана,

- незаинтересованост за школске обавезе, рани вандализам, лагање,

- неконтролисана љутња,

- изношење детаљних претњи о предузимању смртоносне агресије (према себи или

другима),

- предрасуде према другима на основу верског, етничког, расног принципа и према

половима, могу да воде ка агресији,

- употреба алкохола и дроге.

1.2.3 .Насиље у породици

Један од проблема, сваким даном све присутнији, са којим се сусреће савремена

породица, јесте проблем насиља. Породице су угрожене насиљем како унутар самих

породица, тако и насиљем у непосредном окружењу. Насиље унутар породица

карактеристично је за сва савремена друштва без обзира на њихову економску и укупну

развијеност. Насилничко понашање се испољава од стране супружника међусобно (посебно

мужа према жени), од стране родитеља према деци, као и од стране деце према родитељима.

Висок степен насиља у породици има своје корене у фрустрацијама, страху,

неизвесности и тешкоћама које поједини чланови доживљвају у друштву и то преносе на

породицу. Неостварене амбиције, намере, тежње и интерси појединих чланова породице,

стварају “рефлексно” насиље које се испољава у породици као нека врста емотивног и

социјалног “вентила”. Криминал, тероризам, ратне претње и ратови представљају посебне,

отежавајуће услове и стварају окружење, социјални и културни миље у коме се насиље

стално шири и постаје “уобичајени” начин живота и деловања.

48

Савремена истраживања (посебно социолошка и психолашка) о стању, положају,

кретањима и збивањима у породици указују на стални тренд раста породичног насиља чије

су жртве деца. Насиље над децом у породичном окружењу постаје веома озбиљна и сложена

појава са правног, социолошког, психолошког, етичког и културног становишта. Сваким

даном се откривају нови облици и начини злостављања деце. Многи од тих облика се у

свакодневној комуникацију покушавају прикрити подвођењем под категорију “породичног

васпитања” и “довођења” у ред породичног амбијента.

У савременим условима у породичном насиљу све чешће сусрећемо облике насиље

деце над родитељима. Реч је, углавном, о одраслој деци. Узроци су различити: осећај тескобе

у породици, сукоб око одрастања, породичних обавеза, одговор на различите забране,

материјална ситуација, криминал, наркоманија, имитирање и подражавање филмских јунака

и слично. Распон насиља које чине деца над родитељима је веома широк. Од занемаривања и

запостављања старих и немоћних родитеља, преко искориштавања њихове благонаклоности,

финансијских средстава и материјалног богаства до монструозног убиств

1.2.4 .Сексуално злостављање деце

Инцест (лат. инцестаре - срамотом окаљати) или родоскврнуће припада полној

перверзији и означава се као посебан тип педофилије који указује на дисфункцију у

породици, непостојање задовољавајућих емоционалних и сексуалних односа међу

супружницима и на алкохолизам и друге девијантне појаве. Инцестидне породице су

друштвено изоловане, отац депресиван, агресиван, алкохоличар, а мајка психолабилна

личност, покорна мужу и не може да заштити дете.

Инцест је полни однос блиских крвних сродника и најчешће је хетеросексуалан (отац-

ћерка, мајка-син, брат-сестра), а може бити и хомосексуалан (отац-син, мајка-ћерка, браћа

или сестре). Инцестна сексуална веза очуха и поћерке има друкчију динамику односа од

инцеста отац - ћерка. Иако очух није крвни сродник с пасторком, као поочим замењује јој

оца па је људски и правно преузео његове одговорности, дужности и обвезе. То важи и за

хранитеље и усвојитеље.

Инцест је последица патолошких односа у породици. Може да буде једнократан,

повремен или трајан, да укључује само једну или више сексуалних веза (мултипли инцест).

Забилежена су зачећа, трудноће и рађања деце. Тај морални злочин обично почиње

мажењем, грљењем, љубљењем, исказивањем нежности и превелике интимности која

надилази односе родитељске нежности и љубави, а завршава сношајем, односно инцестом.

Отац или очух представља посебан ауторитет за децу, којем она верују, уважавају га и слепо

му се покоравају јер смо их тако учили и одгајали и не помишљајући да би отац то могао да

злоупотреби.

49

Појединци поистовећују инцест и педофилију. Мада имају доста заједничких

обележија, то не сме да се ради. Инцест се, наиме, догађа у породици, међу блиским

сродницима, а жртва је обично дете у фази телесног и полног сазревања. Насупрот њима,

жртве педофила нису у крвном сродству с починитељем. Без обзира на то, психичке трауме и

ожиљци код детета, које су му нанели бескрупулозни, патолошки злостављачи, тешке су и

никад не зацеле потпуно.

2. Држава

2.1. Појам државе

Држава је основни и најважнији облик политичког органи-зовања сваког класног

друштва.Кроз дугу историју развоја теориј-ске, филозофске – научне мисли о друштву и

политици учињени су многи покушаји да се схвати и објасни порекло државе. Постојале су и

постоје патријахалне теорије које државу посматрају као кванти-тативно нарастање и

проширење првобитне породичне и племенске организације. Полазне основе и најважније

елементе научног схватања државе дала је марксистичка теорија (историјски материјализам).

Фундаментално откриће које је марксизам учинио на овом пољу састоји се у томе што је

утврђено и показано да држава настаје и раз-вија се као производ антагоностичких класних

противречености које се не могу разрешавати у оквиру датог класног поретка без посебне

организације за принудну, државу. Држава је основни облик политичко конституисања

класног друштва, посебна, друштву надређена органи-зација јавне власти чија је основна

функција застита или развијање одређеног класног поретка, то јесте оних продукционих

односа на којима се заснива економска доминација владајуће класе, а основно средство

употреба или претња употребом легитимне физичке принуде.

Држава је главна геополитичка јединица и геополитички организам, са државном

територијом, постојаним становништвом и сувереном државном власти. Може да настане и

да нестане на разне начине, зависно од бројних чинилаца и околности. Разлози и услови

настанка једне државе, њеног успона и нестанка с историјске позор-нице бројни су и

разноврсни – геополитички, етно-национални, приро-дно-историјски, економски,

војностратегијски, правни и политички, културно-цивилизацијски, религијски и други, и

делују појединачно и кумулативно. Политичко-територијална организација, структура и

геополитички положај једне државе сложене су и динамичне категорије, веома значајне за

њен настанак и успон, трајање и нестанак са светске позорнице. Нестанак државе као

организације власти и њених принудних апарата (војска полиција, судство) може да изазове

и ишчезавање државотворног народа и свих његових вредности и дости-гнућа. Геополитички

положај сваке државе је особен и динамичан, и често садржи елементе различитих типова

тог положаја (поморски, континентални и транзитни, односно тампонски, полуокружени или

заокружени, контактни, коридорски и средишњи положај).

Држава настаје кад развој производних страна друштва поткопа и коначно разбије

хомогену друштвену структуру првобитних зајед-ница и доведе до цепања друштва на

непријатељске класе експлоатора и експлоатисаних. Напредак производних снага заснивао се

на све развијенијој друштвеној подели рада која је опет, са своје стране, имала огроман

значај за даљи напредак производних снага и за далек сложене промене у структури друштва

и његовој општој организацији. Од спорадичне размене постоје стални облик везе најпре

између различитих родова и племена, а затим све више између појединих породица у

родовским заједницама. Полазна тачка сваке размене био је, разуме се такав ступањ

произведености рада који је омогућавао да поједини произвођачи производе својим радом

више него што је потребно за њихово издржавање. Но чим су вишак производа и размена

постали стална појава, било је свршено са старим родовским уређењем које још није знало за

50

државу. С вишком производа настају и неспојиви односи неспојиви с природом првобитне

родовске заједнице и долази до појаве робова и ту долази до цепања друштва на

непријатељске, антагонистичке класе експлоататора и експлоатисаних. То је онај тренутак у

развитку друштва када се на историјској позор-ници, као објективна нужности, појављује

држава.

Социолошки (политиколошки) приступ проблему настанка државе разликује се од

многих приступа и руководи се чињеничним утврђивањем порекла државе каоинституције,

што се најчешће своди на утврђивање стварних односа моћи у држави и борбе око те моћи.

Социолошки (политиколошки) приступ проблему настанка државе био је инспирисан

емпиријским истраживањем која су у прошлом веку вршена у области етнологије или у

новије време, у области политичке антропологије (мисли се на радове енглеских етнолога

који су се појавили седамдесетих и осамдесетих година прошлог века).

За појам државе су социолошки и политиколошки најбитније су њене следеће

карактеристике. Као институција држава настаје када се јавни и приватни живот у толикој

мери одвоје да се "јавна власт" (релативно) осамостали од грађанског друштва као средишта

свих приватних интереса и потреба. Али државу треба схватити и као националну

институцију. За разлику од античког полиса национална држава не само што обухвата више

градова него и знатно шсиру територију и становништво које се одликује претежно

националном хомогеношћу, иако ова хомогеност готово ни у једној националној држави није

потпуна. Привредна целовитости територијалне наци-оналне државе условљава њену

политичку целовитости којом се укида феудална расцепканост. Тај момент је одлучујући за

укидање феудалне сталешке монархије, коју смењује апсолутна монархија као први облик

територијалне националне државе.

Модерним државама је заједничко тло грађанско друштво. Али степен развијености

тога друштва је битан и за степен развијености свих националних држава. За настанак

државе неопходне су и неке економске претпоставке које су, такође, резултат историјског

развитка грађанског друштва. Реч је о могућности завођења сталних извора прихода и о

установљењу сталне државне благајне из које се може плаћати стална или "стајућа војска",

полиција и уопште стално наја-мљено чиновништво. Овај стални извор прихода црпи држава

највећим делом из разних врста пореза. Порез је извор егзистенције државне организације,

нужни услов постојања државе као сталне установе. Маркс је иронично, али тачно, приметио

да буржоазија као владајућа класа, у бирократији запошљава своје "прекобројно

становништво". Буржоазији, као владајућој, односно господарећој класи, својствена је подела

рада на економске и политичке функције: економске, ради стицања профита и политичке,

ради његове заштите, или заштите просечних класних интереса, када држава ограничава

интересе појединих капиталиста у интересу целе класа.

Социолошки или политиколошки посматрано, држава се не састоји само из физичке

власти, већ и из "правног поретка" и духовне власти (политичка идеологија и манипулација).

И физичка и духовна власт, као и правни поредак, врше за државу битну функцију инте-

грације. Чињеница физичке принуде, која је својствена модерној држави, навела је Макса

Вебера на идеју да, социолошки посматрано, држава не треба да се дефинише према

садржају онога што цини, нити према циљевима, већ на основну средства које је

специфично.

Савремена држава је несумљиво ојачана, а упоредо с тим порасла је улога права.

Држава има много шире поље вршења власти, услед сложености друштвених односа и њена

власт је далеко ефе-ктивнија. Држзава тако изгледа свемоћна, а појединац, па и маса, као да

ишчезава пред њеном величином. Она регулише све - од начина производње, надница,

саобраћаја, брака, породице, до штампе, филма, радија телевизије, спорта и забаве.

Упоређена са класичном државом, модерна држава заиста изгледа свемоћна. Модерна

држава је и покретач и регулатор целокупног друштвеног живота. При том је најважније да

је узела у своје руке и економску власт, утичући веома снажно на економски живот. Уместо

анархичне капиталистичке производње, у којој је сваки привредни субјект радио по

сопственим проценама и жељама, држава сад заводи планску привреду, строго водећи рачуна

51

о целини, а своју власт често покушава употребити и на "потчињавање" економских закона

својим циљевима.

Цела историја држава, тако бурна и противречена, историја стварања, и пропадања

њиховог, историја њихових победа и пораза, освајања и поробљавања - цела та врло сложена

историја може се нау-чно објаснити тек ако се има у виду да је држава најразвијенији облик

друштва, надградња над њим. Уколико се друштво мења, тј. смањује или повећава, зависно

од процеса материјалне производње којих је створено, утолико то мора чинити и дражава,

као његова надградња. Једна држава се шири, освајајући друге државе, кад друштво из кога

се та друга држава састоји престане бити друштво и постане саставни део друштва

победничке, освајачке државе. Обрнуто, побеђена држава се ослобађа, одваја из састава

освајачке државе, кад се друштво које ју је чинило понови осамостали, издвоји у посебно

друштво.

До данас историчари се нису много обазирали на овај полазан методолошки став у

изучавању судбине државе. Они су радије иии само описивали догађаје или их

"објашњавали" генијалношћу поједи-них војсковођа и државника или народа или слично.

Најгоре је што ни историчари који су себе сматрали историјским материјалистима нису

много више од других обраћали пажњу на ове чиниоце. Они су, с правом, истицали

одлучујућу улогу класа и класне борбе у историји. Али класна борба је главни чинилац који

објашњава унутрашњу историју држава. Међутим , њихову спољну историју, тј. њихове

односе са другим државама, не можемо објаснити ако, поред класне борбе, не узимамо у

обзир и облик и величину друштва која чине државе.

2.2. Односи цркве и државе

За схватање функција савремене државе значајно је критичко разматрање односа

цркве и државе. Хришћанска црква је једна света, саборна и апостолска. Оно ''саборна''

(васељенска, универзална) подра-зумева издизање изнад свих расних, националних и

културних ограничења. Међутим, будући да Цркву не чине имагинарна бића, него врло

конкретни људи са свим својим локалним особеностима, апсурдно је од ове установе (барем

од њеног земаљског, за атеисте је-дино постојећег дела) очекивати да игнорише историјске и

географске околности у којима се налази. Ту чињеницу очигледно превиђају сви они који, из

било ког разлога, нађу за сходно да поставе питање: ''Зашто се попови мешају у

политику?"Међутим, свиђало се то духовним и световним прегаоцима или не, Црква и

држава једноставно не могу без међусобне комуникације, овакве или онакве. По природи

Цркве, идеалан облик коегзистенције ње и државе била би синергија (садејство). Тај однос

подразумева јасно разграничење између духовне и световне власти, уз истовремену

интензивну сарадњу чији је једини циљ напредак заједнице.У овом контексту посматрано,

природно је што Црква помно посматра политичку реалност времена и простора у коме

делује. Шаренило савремених друштвено-политичких уређења довело је до тога да и помесне

цркве у разним деловима света функци-онишу у међусобно различитим околностима. Тако

се нпр. Васељенска (Цариградска) патријаршија налази под сталним притиском изразито

муслимански оријентисане државе, Јерусалимска катедра битише у процепу израелско-

палестинског антагонизма, а Руска, Румунска и Бугарска се, попут наше Цркве, још увек

опорављају од атеистичког материјализма и комунизма, кроз чије ''благодати" је свака од

поме-нутих, опет, прошла на свој начин. Грци су поштеђени комунизма, па су се утолико

раније суочили са лавином ништа мање агресивне и ништа мање антитеистичке

глобализације.

Екстремни облик црквеног политичког ангажовања је етнархија. У кризним

ситуацијама када је световна власт из било ког разлога онемогућена да врши своју дужност,

црквени великодостојник преузима политичке, па и највише државничке прерогативе. Из

новијег доба најпознатији су примери грчког архиепископа Дамаскина, који је од 1944. до

1946. био регент Грчке, и председниковање архиепископа Макарија Кипром у седамдесетим

годинама прошлог века. Етнархија је последица ванредног стања, нужно зло ког се црквени

52

великодостој-ници са задовољством ослобађају чим се стање у држави нормализује. Баш као

што би и сваки честити ''поп који се меша у политику" био најсрећнији када то уопште не би

морао да ради.

2.3 Суверенитет

Реч суверенитет има корен у латинском термину “supremus, superamus” сто значи

највиши врховни. И у француском се јавља реч “souverainete” која означава врховну власт,

ноеграничену власт, потпуну државну независност, неприкосновеност.Овај термин је данас

општеприхваћен у европским језицима (e. Sovereignty, ш. Sobe-rania, р. Суверенитет), а код

нас се упоредо и, углавном равноправно, употребљавају термини суверенитет и сувереност.

Термин суверенитет користи се да би се означио неки субјект који је врховни у свом

домену. То заправо значи да је субјект који је суверен независан од других субјеката, а да су

они у односу на њега нижи и, према томе, зависни. У овом смислу појам суверености кори-

шћен је у католичкој цркви и био је један од атрибута њеног поглавара – папе. Ипак,

најзначајнија и најшира употреба самог појма сувере-нитета везује се за политичке појаве у

друштву, у првом реду за државну власт. Међутим, примењен на државну власт, појам

суверенитета изазива велике неспоразуме, пре свега због сложености самог појма, будући да

се кроз суверенитет преламају фундаментални проблеми државе и друштва. Како истиче

Слободан Јовановић, “није-дно питање у науци о држави не може бити у тој мери спорно као

питање суверености, питање о природи државне власти, о њеним гра-ницама, о њеној

основи. Оно је спорно управо толико, да би се могло мислити да му је суђено остати увек

отворено. “

У науци данас не постоји јединствен став у погледу порекла теорије суверенитета. Но,

у сваком случају, проблемом суверенитета политичка мисао је почела да се бави веома рано,

скоро са настанком државе, и то прво у оквиру световне и црквене филозофије, а доцноје у

читавом низудисциплина: уставног права, међународног јавног права, теорије државе и

историје политичких и правних теорија.

Суверенитет се јављао као реална емпиријска датост у различитим историјским

контекстима. Он је историјски и друштвено условљена појава која је мењала своју садржину

и спољне појавне облике. Људи могу да мисле у крајњем само онако како живе, то јест у

научним теоријама, али и у филозофским системима, увек се рефле-ктује конкретно

историјска пракса. Стога су, на тлу реално постојећих односа, настајале различите теорије,

укључујући и теорије сувере-нитета, које су покушавале да те односе објасне и оправдају.

Постојао је, међутим, и повратни утицај (feedback) теорије на збиљу. Наиме, једном настале,

теорије суверенитета су вршиле повратни утицај на друштвену праксу, постајући конкретна

снага која мења постојећу друштвену стварност. Размотрићемо, у веома кратким цртама,

најва-жнија схватања суверенитета.

Елементи теорије о суверености јављају се по први пут још у трећем миленијуму пре

наше ере у старом Египту у склопу учења о социјалној пирамиди на чијем се врху налази

бог, а следе фараон, жреци, земљорадници и робови.

Платон сматра да су филозофи носиоци суверене власти, док ће касније ту функцију приписати законима, са чим се слаже и Ари-стотел. Поред њих, као најзначајнијих,

проблемом суверенитета у оквиру античке мисли парцијално су се бавили и Питагора,

Тукидид, софисти и Сократ. Античку филозофију је највише занимало питање коме суверену

ваља поверити власт: једном човеку, једној класи или већини, или пак филозофима.

Политички приступ доминирао је над правним, са циљем да се изнађе како државну власт

ваља орга-низовати. У старом Риму јавља се разлика између auctoriasa као свој-ства највише

(царске) власти која је изворна и независна у односу на друге власти и саме власти –

potestasa.

Током средњовековних борби око превласти између цркве и државе разликују се

присталице суверености државе (легисти) и поборници суверености цркве (декреалисти,

канонисти). Суштина борбе ових концепција сводила се не на питање порекла власти, већ на

53

то где је лоцирана највиша овоземаљска власт – у рукама папе као духовног поглавара

хришћанства, или унутар националних држава. Концепт суверенитета управо је резултат

победе схватања да се највиша власт (Suprema potestas) не налази изнад државе, већ у њој.

Прва потпуна теорија суверенитета је Боденова.У свом делу Шест књига о

републици Жан Боден је пречистио појам суверенитета, дефинишући га као највишу

властдржаве над поданицима и грађанима која није ограничена законима. Ова теорија је,

како наводи професор Радомир Лукић, настала да би подржала тежње за универзалном

доминацијом католичке цркве, с једне стране, и у борби против унутрашњих противника, с

друге стране.У том контексту Боден схвата сувереност као неограничену, јединствену,

неодговорну, сталну и неотуђиву власт. “Неодговорна је суверена вла-ст већ самим тим што

је неограничена; она не би могла ни пред којом другом влашћу одговарати, а да у исто време

од ње зависи, а зависна неограниченост то је contradiction in adjecto. Исто тако она би

зависила од друге које власти, ако не би била власна сама себи надлежност одредити. Да се

суверена власт може само сама собом ограничити: самоограничење, пак то је

неограниченост, блаже изражена. Недељива је суверена власт за то, што две неограничене

власти не могу бити; чим би биле две, оне би се узајамно ограничавале. Да она најзад не би

била неогранична, ако се не би простирала над свим државним земљиштем и над свим

државним поданицима излишно је зар доказивати, већ и за то што у таком случају не би била

једна држава него две.”7По њему једино монарх, будући да оличава целокупну државну

власт, може бити правно неограничен, односно апсолутан. Позитивно одређена, сувереност

обухвата: право издавања закона, објављивања рата и скла-пања мира, именовања највиших

државних службеника (магистрата) и организацију државног апарата, суђења, давања

помиловања, ковања новца и прописивања једин-ствених мера и тегова, опорезивања и

право на покорност (верност и послушност) које суверен може да изну-ђује силом. Схватања

противника теорије апсолутног суверенитета (монархомаха), каква је била Боденова,

систематски су изнета у делу Јохана Алтузија Системско излагање политике (Politica

methodice di-gesta). По монархомасима, суверенитет не припада монарху, већ на-роду, под

којим се не подразумевају народне масе, него сталежи. Вр-шење суверености народ путем

уговора преноси на владара, задржа-вајући суверену власт која се очитује у праву да се

владар збаци.

Најпотпунију теорију о државном суверенитету који се поклапа са суверенитетом

монарха и његовом апсолутном влашћу дао је Томас Хобс (Левијатан) налазећи основу за

њега у злој и поквареној људској природи и првобитном стању свеопштег рата (bellum

omnium contra omnes) у коме је “човек човеку вук.” (homo homini lupus).

Док су неки теоретичари (Боден, Макијавели, Хобс) мислили да суверенитет припада

монарху, монархомонаси су, као што је истакнуто, сматрали да он припада сталежима (“

народу “), дотле је Блекстон веровао да суверенитет припада парламенту. По њему, суштина

суверености је у закинодавној власти парламента који има врховну и апсолутну власт, па

није представник суверенитета него његов носилац.

Апсолутни државни суверенитет уопште, и у међународним односима, добија

заокружену теорију у Хегеловој филозофији права коју су правно обрадили Гербер, Лабанд и

Јелинек.Георг Јелинек прави разлику између суверености државе и сувереног органа у

држави. Сувереност државне власти је својство др-жаве као правног лица. Она није

апсолутно неограничена власт, него способност искључивог правног самоодређења (теорија

аутолимита-ције).

У епохи буржоаско-демократских револуција напуштена је иде-ја о држави као

носиоцу суверенитета и као његов носилац прокла-мован је народ у својој укупности, чиме је

прихваћен принцип демо-кратије, независности и самосталности народа (нације)и његове

државе као међународног субјекта.Посебно је значајна Fранцуска револуција која је

нагласила прогресивни карактер суверености, обогативши њен садржај. Еквивалент слободи

и једнакости појединаца на унутрашњем плану, на међународном плану био је независност и

равноправност држава, правно формулисана кроз суверенитет.

54

Најзначајнији представник теорије народног суверенитета је Жан ЖакРусо који истиче

да народ има своју вољу, а да сувереност представља остварење те опште воље (volonte

generale) која се изражава у законима. Непосредна демократија представља услов

остваривања народног суверенитета. Као својство народа, суверенитет је неотуђив, недељив

и незастарив, па тиме и непреносив. Сувереност постепено почиње да обухвата појам равноправности као једно од својих

битних обележја. Поред права народа (нација) на сувереност и државност, поједини

буржоаско-демократски теорети-чари су истицали и дужност других држава да се не мешају

у процес остваривања овог права. Тако је Имануел Кант у петом члану Проје-кта вечног

мира указао да “ ниједна држава нема права да се силом меша у питања која задиру у устав

или владу једне друге државе.” Ово начело неинтервенције било је супротно пракси Свете

алијансе.

Крабе и Келзен почетком овог века заступају теорију о суверености права која се

ослања на Аристотелово учење о сувере-ности права. Тако се, по схватању Ханса Келзена,

сувереност са једне власти преносе на једну врховну норму из које проистичу све остале.

Уставни и судски органи су везани законом који доносе представ-ничка тела као органи

опште воље.

Са октобарском револуцијом и стварањем прве социјалистичке државе, садржај

суверености “ све више представља право народа на самоопредељење, што овде, пер свега,

значи правона очување тековина револуције, на стварање новог економског и друштвеног

поретка и право на изградњу социјализма.”

Након безобзирног гажења суверенитета током Другог светског рата, Повеља

Уједињених Нација проглашава суверену једнакост јед-ним од својих основних начела. Оно

је уграђено у целокупни политичко-правни систем Организације УН и њен систем вредности

базиран на основним начелима као што су забрана претње и употребе силе у међународним

односима, самоопредељење и равноправност, обавеза мирољубивог решавања спорова и

другим, а све у функцији основног циља УН одржавања међународног мира и безбедности.

У југословенској литератури која се бави међународним пра-вом наилазимо на више

дефиниција суверенитета. Професор Милан Бартош говори о праву држава на независност

(суверенитет) “ као о праву држава на слободну акцију у међународним односима и

унутарсвојих територијалних граница, без неовлашћеног мешања дру-гих држава или

организација у такве акције.” По мишљењу профе-сора Јураја Андрашија

суверенитет“обухвата право народа сваке државе да одређује и мијења своје уставно

уређење по својој вољи, да склапа уговоре с другим државама, да на свом подручју врши

искљу-чиво господство и судбеност над особама и стварима. “Коначно, по мичљењу

професора Смиље Аврамов“ под сувереношћу се подра-зумева правна и фактичка

способност државе да остварује своје функције унутар државе и у међународним односима,

независно од ма које друге власти. “ С обзиром на своју улогу током историје, а са становишта општељудских вредности,

може се констатовати да је идеја сувере-нитета прогресивна и напредна идеја.

Већина теорија о суверенитету политички је обојена, услед чега је значајан утицај и

политичких мотива и циљева. То је и разлог што се често говори не о суверенитету, већ за

или против њега. “Полемика за и против суверенитета.... води се и данас са несмањеном

жестином, уз мноштво нових аргумената, обухватајући нове димензије овог сло-женог појма.

Са апстрактно теоријског гледишта суверенитет се данас спушта и на терен практичне

политике, постаје оружје идеолошке конфронтације, карактеристичне за цео свет у коме

живимо. У ствари, нема у томе ничег чудног. Порекло суверенитета и његово теоријско

уобличавање најтешње је повезано са политичком ситуацијом у Европи крајем XVI и

почетком XVII века.”По схватању неких бри-танских теоретичара суверенитет дефинисан у

смислу искључиве власти и контроле над теоријом и људима настањеним на њој, јесте појава

која прати све облике живота група, племена итд.

Појам суверенитета, међутим, резултат је дубоких политичких врења у Европи у

периоду од XII до XVII века када су разорени темељи старог средњовековног светског

55

поретка (civitas maximas) за-снованог на универзалистичким схватањима католичке цркве и

врхо-вништву папе и постављени темељи новог поретка чији су одлучујући политички

субјекти независне националне државе. „Појам суверени-тетеа је израстао из разних

схватања о односу појединца и одређене власти, о корелацији њихових права и дужности на

одређеној тери-торији и из постепеног разграничавања међусобних односа држава као

субјеката међународног права.“

Суверенитет има два основна вида: правни и политички, тако да могу бити изграђени

правни и полтички појам суверенитета. “С пра-вне тачке гледишта сувереност је обележје

државне власти које се састоји у независности државне власти према спољним факторима

(спољашња сувереност); или, краће, сувереност је обележје државне власти које се испољава

у њеној правној неограничености. Разликује се сувереност државе (правни носилац

суверености) од суверености у држави (правни вршилац суверености). Правни носилац

суверености је држава схваћена као посебан правни субјект (правно лице), а правни вршилац

суверености може бити краљ или парламент или други државни орган, што је одређено

позитивним прописима сваке државе. ”Најчешће се сматра да суверенитет државе обухвата

следећа три елемента: “независност државне власти која је изражена кроз слободу доношења

одлука и деловања у односу на било какву другу власт унутар или изван њене територије, а у

првом реду у односу на било коју другу државу; супрематија државне власти, што значи да

је држа-вна власт у оквиру своје државне територије виша од било какве друге власти или

фактора; правна неграниченост државне власти, тј. пуна слобода у доношењу и примени

права.”Суверенитет, схваћен као правна категорија, има свој квалитативни и квантитативни

вид. Квалитативни вид суверености изражава се у слободи држава да уре-ђују своје односе у

границама општег међународног права и да буде везана само својом сопственом вољом. У

квантитативном смислу суве-ренитет се манифестује у већем броју атрибута као што су:

право на самозаштиту и самоодбрану, трајан суверенитет над природним богатствима, право

закључивања међународних уговора, активно и пасивно право посланства итд.

С обзиром на чињеницу да је суверенитет битно политички појам, то је и изучавање

суверенитета са политичког аспекта значајније него са правног. Ради се, наиме, о

политичком појму који је касније добио правну форму. У политичком смислу суверенитет

означава владајући однос између политичког, односно стварног носиоца власти и државне

власти. Овај однос је историјски условљен, па зато и суверенитет има и различито значење.

Тако је суверенитет у апсо-лутној монархији значио принцип не само врховне, већ и

неограничене власти појединца (монарха), док у демократској политичкој теорији сувереност

значи да је стварни носилац неотуђиве политичке моћи народ.У сваком случају може се

закључити да је онај субјекат у чијем интересу држава ради, са политичке тачке гледишта

носилац суверене државне власти (политички суверен).

Многи писци указују на несигурност садржине појма сувере-нитета. Навешћемо само

два најзначајнија приговора и оспоравања појма суверенитета. Постоје схватања које доводе

у питаље правну природу суверенитета, будући да се објекат који се одређује као суверен

ставља ван оквира права или изнад њега. Неки оспоравају суверенитет у међународној

заједници због чињенице да се у њој суверенитет једне земље сукобљава са суверенитетима

других зенаља које су правно једнаке (потитивна садржина суверенитета), а стварно

неједнаке (негативна садржина суверенитета).

У теорији међународног права суверенитет се разматра као једно од основних права

држава, као један од облика испољавања незави-сности државе и као једно од основних

начела међународног права. Под појмом суверености у међународним односима се често

мисли на право субјекта међународног права да слободно одлучује не само о свом

унутрашњем уређењу (економском, друштвеном и политичком), него и о својој спољној

политици, приступању савезима, међунаро- дним организацијама, потписивању и

ратификацији међународних уго-вора итд. Поред тога, “назив сувереност употребљава се у

пракси и до-ктрини као ознака за укупност свих права која међународни субјект врши управо

зато шти посједује својство суверености; понекад се, ме-ђутим разликују поједина права од

којих се сувереност састоји.”Кла-сично међународно право познавало је и категорију

56

несуверених држ-ава. Тако је Алфонс Ривије сматрао да је држава самостална с гледиш-та

међународног права кад је у вршењу својих међународних обавеза споља и у начину свога

унутрашњег живота и управе потпуно незави-сна од ма које друге државе. Из овога следи да

је имплиците допуште-на и могућност да све државе не располажу потпуним суверенитетом.

Савремено међународно право прихвата суверенитет као једно од битних обележја

независности држава. Тако се у складу са Повељом УН односи међу чланицама међународне

заједнице морају, поред оста-лог, заснивати и на начелу суверене једнакости, односно на

међуна-родном признању равноправности, независности и одрицања од меша-ња у

унутрашње послове држава. Појам суверености, схваћен у смислу савременог међународног

права, дефинисан је принципом суверене једнакости држава у Декларацији о основним

принципима међу-народног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу са

Повељом УН, коју је Генерална скупштина УН усвојила резо-луцијом 2625/XXV 24. октобра

1970. Коначно појам суверенитета се користи и да означи право нација на отцепљење

(национални сувере-нитет). “У овом смислу сувереност представља једну врсту моралног

права и политичког захтева (а не права у субјективном смислу).” 0

2.3.1. Oграничења суверенитета

Потпуни, односни апсолутни суверенитет представља идеални тип, односно

апстракцију. Без обзира на то што је државна власт прав-но независна и неограничена, она

фактички трпи одређена ограничења како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану.

Поред ограничења која су, као и код сваке људске активности, условљена самом приро-дом

(такозвана фактичка, природна или физичка ограничења) 8, сувере-на власт саму себе

ограничава и из политичких и других (етичких и сл.) разлога. Државна сувереност се увек

врши у корист ужих или ширих слојева становништва (мањине или већине), али ни једна

друга група не може обезбедити апсолутну власт у држави, па мора да чини одређене

уступке другим, услед чега суверенитет треба схватити у релативном смислу. Још од времена

ренесансе трага се за ограниче-њима суверенитета која се прво налазе у божијој вољи. Ако је

владар независан од својих поданика, он је подвргнут божијим законима и вољи. Сви

браниоци апсолутне монар-хије сматрали су да владар није толико свемоћан да би му било

допуштено да влада насупрот верском моралу као изразу божије воље. Демократска школа

супротстављала је самовољи владара за која се тврдило да извиру из саме човекове природе

и да су постојала пре друштва, па су старија од државне власти. Као таква, она ограничавају

државну власт у њеној надле-жности. Заједничко за божје законе и природна права је то да се

у ствари ради о моралним начелима која су једном изражена на теоло-шки, а други пут на

рационалистички начин. Многи аутори су уочили да се једна власт никад не може

ограничити чистим моралним начелима која су унутрашње природе, већ само једном другом

влашћу. Управо као реакција против начела сувеености у XVIII веку настале су либерална

(Русоова) школа по којој се слобода и суверенитет могу помирити ако се власт пренесе на

народ и радикална (Монтескијеова) која сматра да су то два супротна и непомирљива начела.

Као решење Монтескије предлаже поделу вла-сти, истичући да ствари ваља тако уредити “да

власт зауставља власт”, чиме се избегавају злоупотребе. Оваквом схватању ограничавања су-

веренитета износи се неколико приговора. Као прво, уколико би се потпуно и до краја

спровела подела власти и уколико би оне биле сасвим одељење, држава би била лишена

центра, координација би била немогућа и држава би се распала. Свака од власти има своју

функцију, а прописана су и правила о односима између власти, те се наилази на законодавну

власт као суверену, будући да она одређује надлежност другима. Дакле, немогуће је изве-сти

поделу власти тако да између њих нема хијерархије. Упркос изнетом, неки теоретичари су

развијали тезу о апсолутном, тј. неогра-ниченом суверенитету, схваћеном као власт изнад

које не постоји никаква друга (виша) власт. Ова схватања настала су још у старом веку, да би

током средњег века била привремено напуштена, па поново обновљена кулминирајући у

доба ренесансе, а сасвим извитоперена у време псеудодоктрине немачког националсоцијали-

зма.9По волун-таристичко – позитивистичкој доктрини са призвуцима традициона-лних

57

апсолутистичких схватања, сувереност представља не само највишу власт (summa potestas –

власт изнад које не постоји никаква друга власт), него и plentitudo potestatis – потпуну, мање

више неограничену власт. Коначне консеквенце овог схватања су да државе постају не само

независне једне од других и од друге власти, већ и од сваког вишег начела, чак и моралног. “

Апсолутна сувереност садржавала би у себи могућност да сваког тренутка арбитрарно одлу-

чује и тернутал доцније мења сопствену одлуку. “

Оваква схватања су на спољном политичком плану имплицирала неограничену слободи

акције и право на мешање у унутрашње ствари других земаља. Управо је ова теорија

послужила као основ поро-бљивачке политике империјалних сила које су “ штитиле своје

виталне интересе “, односно обављале “ цивилизаторску мисију “ тако што су покоравале

мање и слабије државе. Још у идеологији Свете Алијансе истицано је “право на

интервенцију“. У околностима насталим после Првог светског рата, теорија и пракса “

апсолутне суверености ” дове-дена је до крајњих консеквенци у полтици и идеологији

фашистичких држава. Тако је по национал – социјалистичком схватању разрађеном у

Хитлеровој теорији “ расистичка национална држава “ (Volkischer Staat) jедино позвана да

одлучује о својим међународним интересима, док се спорови између држава решавају у

крајњој инстанци силом. Слично је било и у Мусолонијевој Италији где је званични

режимски правни писац А. Роко (Rocco) сматрао да је “ фашистичка држава једи-на

истинска суверена држава “.Утицај ових схватања може се виде-ти и у неким

стаљинистичким схватањима, посебно код Вишинског. У суштини, ради се о тенденцији

која изједначава сувереност са спосо-бношћу, пре свега материјалном, да се остварује,

лишавајући је тако веома битног елемента – равноправности. Сматрајући право при-бегавања

рату (ius ad bellum) атрибутом суверене власти, практично се пориче, или бар битно умањује,

сувереност других држава.

Ако би се прихватио апсолутни суверенитет, држава не би при-знавала никакву вишу

снагу, па ни снагу морала, уговори које би склопила били би обавезујући у мери у којој њој

то одговара, надле-жност страног суда не би признавала ни у ком случају, што практично

значи да би била потпуно неодговорна. По схватањима школе “ рела-тивне суверености “

суверена држава јесте једини господар својих поступака, али то не значи да су јој сви

поступци дозвољени.Недо-звољени поступци су они који не би били спојиви са исто тако

релативном сувереношћу других држава.

Први негатори појма суверености у теорији јављају се у првој чет-вртини двадесетог

века. Леон Диги сматра да је суверенитет обележје једне воље да заповеда другој. Но, уместо

државе која није живо биће, психолошку вољу поседују службена лица. С обзиром да су све

воље једнаке, службена лица поседују овлашћења не на основу суперионе воље, већ на

основу права, па појам суверености треба одбацити као метафизички. Харолд Ласки пориче

државној власти сувереност, по-што постоје бројне друштвене организације и заједнице које

је ограни-чавају.

Постоје и негације суверености са позиција које су дијаме-трално супротне

апсолутистичким теоријама, али доводе до веома сличних резултата. Ове теорије управо

полазе од све веће повезаности међународне заједнице коју ваља поставити и на одговарајуће

органи-зованије основе, чак и по цену жртвовања таквих “ архаичних ” и “ анархичних “ као

што је сувереност. Још првих година после Другог светског рата, у време америчке

хегемоније, на Западу су се јављале теорије о “ застарелости “ суверености у нуклеарним

условима. Оне су се залагале за институционализацију међународне заједнице у облику

универзалне федерације, светске владе или наддржаве, можда и тран-сформацијом

Уједињених нација. Касније, пошто је успостављена ну-клеарна равнотежа и блоковска

подела света, наднационални пројекти се своде на ужа подручја обухваћена блоковским

оквирима. Сведоци смо оживљавања ових резоновања и у најновије време кроз оправдања “

хуманитарних интервенција “ чија је жртва била и Србија.

Суверенитет се и данас оспорава на широком плану. “ Полемика о доктрини води се у

распону од критичких тонова до тоталног неги-рања овог појма, од вербалног прихватања

традиционалниг концепта, до његовог везивања за пролетерски интернационализам, који је у

58

свом изворном значењу постављен као антипод суверенитету.“3Иако је некада био схватан

као апсолутно право државе, суверенитет је у пракси увек био ограничен у корист других,

исто тако суверених држава. Он је, наиме, фактички ограничен односима на међународном

плану због односа међузависности који постоје и делују између држава и природних

околности, а саме државе, добровољно и у властитом ин-тересу, пристају на бројна

ограничења суверенитета, пре свега кроз међународне уговоре. У савременом међународном

праву, “ за разлику од ранијих схватања која су била врло слична оним из унутрашњег права

и сматрала да суверенитет и у међународним односима не трпи никаква правна ограничења,

ван оних на која је држава изреком пристала, сада поставља извесна ограничења која, будући

да је реч о општеобавезним правилима међународног права, обавезују све државе и важе

према свим државама.

Тако је идеја апсолутног суверенитета постала неспојива са иде-јом организоване

међународне заједнице. Целокупан систем међун-ародног права, посебно деловање и

формирање међународних орга-низација, представља ограничење суверенитета. Савремена

теорија и пракса усваја појам суверенитета ограниченог на међународном терену

правилима међународног права.Најважније од тих огра-ничења је забрана пребегавању рата–

право на рат се некада сматрало сувереним правом државе, која је изражена кроз начело

Повеље УН о забрани претње силом или употребе силе.“Коначно неки процеси и појаве у

савременом свету, пре свега научно – технолошка револуција, економски раст и све већа

повезаност на светском тржишту, интер-национализација садржаја културе и експанзија

глобалних масовних медија, још увек присутна нуклеарна претња, растуће опасности од

еколошких катастрофа које не познају националне границе итд., чине све државе одговорним

за заједничку судбину човечанства, а што је у супротности са суверенитетом националних

држава схваћеним у кла-сичном смислу. Субјекти у међународној заједници и даље су

суверене националне државе, тако да суверенитет у савременом поретку пред-ставља

правило, а ограничења суверенитета изузетак. Ова ограничења се не могу претпостављати,

већ свако конкретно ограничење суве-ренитета мора бити засновано или на уговору или на

међународном обичајном правилу. У том смислу Међународни суд правде је утврдио да “

ограничење територијалног суверенитета не мо-же бити признато све док није постављена

правна база у сваком посебном случају.”

И данас се држави признаје право да има подручје своје искључиве надлежности у

коју не смеју да се мешају ни стране државе, нити међународне организације. Једини

изузетак од овог domaine reserve, који је признат још од Друштва народа, а прихваћени

Пове-љом У Н7, је овлашћење Савета Безбедности да у случају претње миру, односно повреде

мира и агресије предузме одговарајуће мере.

2.4. Окултизам, тајна друштва и масонерија

Појава окултизма везује се за далеку прошлост. Према православним студијама и

учењима време настанка окултизма поклапа се са периодом живота Каина и његових

потомака. Златним добом окултизма назива се време око 3000.године пре Христа, најпре у

Хали-деји, а потом у Египту. Настанком и развојем хришћанства окултизам је све више потискиван. Прелазећи у „подземље“ присталице окулти-зма трагале су за начинима и

средствима како да одстране хриш-ћанство. Један од начина било је подметање нових

садржаја у Јеван-ђеља. Другим речима, окултне садржаје, приликом преписивања, дода-вали

су Јеванђељима. Други начин је био оснивање тајних култова. Тако су окултисти покушали

да после смрти великог Мага Грчке, Аполонија из Тијане, супротставе Христу. То им није

пошло за руком.

Окултизам се, међутим, није мирио са поразом. Далеко од очију јавности трагало је за

начинима, средствима и идеологијама које би му помогле у одстрањивању хришћанства као

религије и модела друш-твеног уређења. „Магови су у жељи да униште хришћанство

извршили радикални преокрет преоблачећи се у филантропски облик који је имао свој израз

59

у политичком окултизму, а манифестовао се као револуци-онарна пракса из 1789,“те као низ

других „социјалних и социјали-стичко – комунистичких револуција“.

Као друштвени феномен, окултизам је израдио детаљан и оперативан план за

елиминисање хришћанства и успостављање нове окултне религије и друштвене парадигме. У

пројекат су укључене државне институције, разне идеологије, културе, али и наука. Испо-

ставило се, да је под највећим утицајем окултизма у сфери друштвених наука била

социологија. Злоупотреба социологије од стране окултних екстремиста датира од самог

њеног формирања као науке. Оснивач социологије Огист Конт формирао је „нову религију“.

„Конт је заборавио све што је претходно урадио у контексту позитивне филозофије, те је

конципирао – нову религију, која је по садржају била нека чудна мешавина научних

концепција и веома грубог фетишизма, чиме је у ствари засновао култ чијим се

првосвештеником прогласио сам, тврдећи да ће „Света Клотилда“ (врховна богиња његовог

култа) бити господарица човечанства.“Ову идеју Огист Конт поново је актуелизовао 1852.

године предлажући цару Русије Николају I да преузме световно вођство над целом Европом,

а да духовну власт препусти позитивистичкој религији. Потом је Конт 1849. године реди-

говао „Позитивистички календар“ у коме су на основу Контове зами-сли – свеци замењени

знаменитим људима који су имали несумњиве заслуге за напредак човечанства. На исти

начин Конт је поставио систем, тј. приступио „Позитивистичком катехизму“ 1852. године.

Та-кође је у своја два последња дела “Апел конзервативцима“ (1855) и „Субјективна синтеза“

(1856) изразио неку врсту сна илумината, одно-сно масона. Конт се, дакле, залагао за

разумску, научну религију, сли-чну оној из Француске револуције, тако што њена спољна

страна, ритуал и нека врста мистицизма, личе на стару религију, али њена уну-трашња

страна, њен садржај је у ствари наука, односно научни закљу-чак о уређењу друштва и

понашању човека. Божанство нове религије је човечанство наоружано знањем које Конт

назива „Велико биће“.

У доприносу развоја теорије окултизма посебно се истиче име Емила Диркема, такође

социолога и једног од оснивача ове дициплине као науке. Диркем је изрекао ону славну, али

и спорну реченицу:„Црква је, социолошки гледано, чудовиште!“. Институционализацији

Диркемове социологије као академске дисциплине одлучујући допринос дали су

заговорници политичког окултизма. Диркемова социо.постала је повлашћена наука у

ондашњем, а добрим делом и садашњем високошколском систему. Диркемови заштитници

обзнанили су намеру да пруже подршку пројекту младог социолога да изради теоријску

основу за стварање грађанског морала и, штавише, једне нове, лаичке религије која ће

преузети социјално интегративне функ. хришћанске вере. Високи покровитељи, најчешће из

редова масона, који су Диркему омогућили да релативно брзо оствари свој пројекат

заснивања позитивне науке о друштву, на време су уочили да, својим инсистирањем на

световним основама моралности, овај социолог обавља теоријски део посла на којем су и

сами политички радили. Диркем је оправдао очекивања високих покровитеља и створио не

само науку која поткопава доктринарне основе хришћанства и других традиционалних

религија већ и теорију која ствара темеље за успостављање нове окултне религије. Тиме је,

свакако, учинио добре услуге политичком окултизму, а лоше хришћанству. Из ових догађаја

темељи и неповерење, односно сукоб, између социологије и хришћанства. Диркем је

подржавао новостворене верске секте и култове од стране окултиста сматрајући да њихов

рад на одвајању хришћана од Цркве само доприноси општем плану елиминисања

хришћанства и хришћанске друштвене парадигме и успостављању нове „револуционарне

религије“.

Реч „Окулт“ (Occultism) значи „прикривен“ или „скривен“. То је утицало да се створи

закључак како се окултисти баве тајним и подлим радњама, или да покушају да

здраворазумски поредак у науци и дру-штву замене окултним „прекривачем“, те окултисти

користе друге пој-мове за означавање окултног (езотерија, теозофија, гноза и сл.). тако је, на

пример, за аутора „Речника езотерије“ Стјуарта Холројда окулти-зам скуп метафизичких

система који се рачвају на психоспиритуалне и на предсказивачке дисциплине, а за вештицу

усамљеницу, Џерину Да-нвич, како је сама себе представила, окултизам је „проучавање

60

окул-тних моћи, надприродних утицаја и других појава које су ван моћи обичног људског

поимања“, а окултист је „особа која проучава било који облик прорицања, магије,

мистицизма, спиритизма или теозофије, или се њиме бави.“ За Жолта Лазара окултно значи тајно, скривено, а под окултиз-мом подразумева „тајне

науке“. Модерни окултизам према једној групи аутора утемељио је Елифас Леви (1890 –

1875), док је по дру-гима, окултизам настао са стварањем првог теозофског друштва, одно-

сно покрета, 1875. год. у САД. Поред тога еминентни „Речник масона“ наводи да се код

масона окултизам схвата као скуп окултних радова (магија, астрономија, кабала итд.) што

захтева интервенцију тајних и мистериозних снага које само упућени или људи који поседују

специфичне моћи могу да практикују.Ако прихватимо радове самих окултиста, окултизам се

мора дефинисати као техничко манипулисање тајним силама које познате науке и велике

религије не познају. Разматрајући структуру актуелног феномена разликујемо две основне

категорије окултизма: „меки“ (soft-kor) и „тврди“ (hard-kor) окултизам. „Меки“ окултизам је,

у суштини савремена обнова паганизма кроз обо-жавање природе и истраживање мало

познатих природних моћи душе, као што су: ментална телепатија, ишчитавање ауре, врачање

тарот картама, левитација и сл. „Тврди“ окултизам је свесно обожавање Са-тане, при чему се

верује да је Бог „тиранин“ који тиранише свемир, па самим тим и становнике Земље. Због

тога је потребно, по њима одстранити Христа и хришћанство и успоставити царство Сатане

које је за окултисте симбол слободе, јер се он први побунио против Бога. У модерној борби

против хришћанства окултисти увек истичу слободу насупрот хришћанске истине.

Окултизам се дели на окултне науке и окултне дисциплине. У окултне науке

убрајамо: Херметизам, Кабалу, Науку о чудима, Корес-поденције. У окултне дисциплине

спадају: Алхемија, Астрологија, Ма-гија, Мантика, Окултна медицина. Тајна друштва

представљају један од најатрактивнијих феномена у новијој историји, пре свега због своје

мистериозности, специфичне организованости и великог утицаја, поне-кад пресудног, на

међународне токове. Последња два века испуњена су, поред осталог, контроверзним

деловањем тих особених социолош-ких групација, њиховим противречностима и

компатибилним ангажо-вањем, уз перментан развој и снажну експанзију. Присуство масона,

розенкројцера, алхемичара, друштава окупљених око занатских цехова и различитих

политичких организација у модерном добу, значајно је каналисало поједине догађаје и

друштвене процесе. Есенцијална позиција међу тајним друштвима сигурно припада

масонерији.

У модерном добу, које означава и време настанка социологије, почело је организовано

деловање масона, који су до тада углавном деловали у више структуираних и

недовољноповезаних колективитета. Прекретницу представља скуп четири ложе масона на

дан Јована Кр-ститеља, 24. јуна 1717. године у таверни ''Јабуково дрво'' у Конвент Гардену у

Лондону. Тада је објављено њихово спајање и оснивање зва-ничне асоцијације која ће се

звати ''Велика ложа'', са избором великог Мајстора и осталих званичника. Након

спорадичних окупљања у Вест-минстеру и другим местима, одлучили су да се окупљају на

једном ме-сту, и да то јавно саопште. При томе, за своју светковину изабрали су Јована

Крститеља као свог свеца, што је био јасан знак да буду запажени у јавности. Масонерија је у

почетку захватила просторе Француске, Немачке и Италије, да би се касније проширила на

Велику Британију и остале европске државе, а нарочито на САД. Од момента обједињавања

сведоци смо њиховог организованог деловања и планског усмеравања друштвених токова у

скоро свим земљама света. Своје религијско гледиште своде на постојање Бога у деистичком

схватању са егзактним опредељењем за општедруштвени прогрес на темељу либерализма. На

том путу супротстављали су се превазиђеним црквеним ставовима и догматским

интерпретацијама. Деловали су у контексту уједињења држава, формирајући оргабизацијску

структуру у свим друштвеним статутима, међу свим народима и нацијама и на различитим

просторима, са јасном стратегијом интензивног ширења.

Веома брзо масонске ложе прерасле су у моћна повезана удружења која су окупљала

људе из различитих слојева, од обичних људи све до председника највећих држава и

краљева. Место у ложама налазили су и најстарији представници свих професија, из науке,

61

културе, уметности, економске струке, посебно банкари, правци из бизниса, војске, црквени

великодостојници и други. Као креатори и активни актери најважнијих догађаја у претходна

два века, масони су учествовали у ратовима и мировним процесима, припадали разно-врсним

напредним иницијативама и асоцијацијама али и у редовима конзервативних снага делујући

као кочничари развоја на либералним основама. Уочено је њихово присуство у свим

преломним моментима савременог доба, нарочито у модернизацијским трендовима са јасно

профилисаним стратегијама конципираним из једног центра.

Врхунац деловања масона представља одлучујућа улога у стварању Сједињених

америчких држава, на новој територији, до тада мало важној европским центрима моћи. Тај

пројекат захтевао је огроман напор, али са прецизним циљем формирања модерне империје

која ће касније креирети униполарни свет по сопственом моделу, на челу са тајно

успостављеном јединственом светском владом. Постављена у тишини, светска влада ће у

анонимсности али на новцу, сили и мистериозним плановима управљати свим

цивилизацијским токовима глобалне заједнице. Пре тога, своју творевину, САД уредили су

властитим принципима мултикултуралности, мултикофесионално-сти, једног језика и нове

америчке нације, са нескривеним експанзи-онистичким претензијама које су почеле

преузимањем Њу Орлеанса 1903. године, Флориде, Тексаса и других територија у окружењу.

Ин-спиратори тих настојања желели су продор у све делове света и распо-лагање ресурсима

као интересом у личну корист. Средиште масонерије у САД било је у Мериленду, по

усвајању Устава 1787. године и одре-ђивању службене процедуре коју је одобрила нова

федерална админи-страција са тадашњим лидером Џорџом Вашингтоном.Церемонија

полагања његове заклетве спроведена је по масонској процедури, коју је водио Роберт

Ливингстон, велики мајстор Њујоршке велике ложе.

У даљем току успостављања државних симбола САД припа-дници масонерије

одиграли су књучну улогу, при чему се посебно водило рачуна о новцу.Поред осталог на

новчаници од једног дола-ра налази се свитак који наговештава наступ ''Новог светског

поретка'', исписан на латинском језику, што је давнашњи сан и приоритетни задатак свих

масона из читавог света без обзира на њихов статус после 1717. године. У смислу

преузимања градитељских делатности, изгра-ђен је по сопственом моделу Капитол, симбол

америчке моћи. И све друге институције под масонском јурисдикцијом плански су изгра-

ђиване и логички синхронизоване из једног центра. У погодно време, у тајној концепцији

створене су есенцијалне институције ''Новог свет-ског поретка'': Билдерберг група, Савет за

спољне односе и Трилате-рална комисија. Читав систем тих организација елитистичког типа,

на бази кооперативности, кохеретности и међусобне подршке изабраног чланства Елите.

Према познатом истраживачу масонерије Роберту Ро-су, на основу информација Билдерберг

групе и остале грађе, хијерахија елите састоји се од: Центра или Плавог ока, односно групе

људи из Унутрашњег круга која окружује особу која има прву позицију у групи, названа Цар,

затим Унутрашњег круга, Централног круга и Спо-љашњег круга. Чланови центра су кључне

личности Елите, имају право и моћ одлучивања, о свему су 100% информисани и у

потпуности су укључени у концепт Новог светског поретка. Једини видљив члан те

најтајније групе Елите је Дејвид Рокфелер, који је по свим докуме-нтима и подацима Цар

Новог светског поретка. Остали чланови Центра за сада нису познати јавности. Група из

Унутрашњег круга располаже са око 90% информација од Цара и чланова Центра и веома су

ангажовани у формирању Новог светског поретка, обзиром да су то директори и службеници

који су троструку чланови свих три елитних група. Центални круг чине лидери, двоструки

чланови неке од три групе елите, који располажу са 80% информација од Цара или чланова

Унутрашњег круга, ангажовани као битни сарадници али и креатори у пројекту Новог

светског поретка. Спољни круг углавном чине чланови Савета за спољне односе и имају

улогу да се прикрију прави моћници из Централног и Унутрашњег круга. Они поседују

одређено знање, до 50%, о циљевима и предметним пројектима Новог светсог поретка, без

значајнијег статуса и уважавања у Елити.

Очигледно је да су припадници Унутрашњег круга уствари моћници који

представљају најбогатије људе света, који никада не дозвољавају да се нађу на званичним и

62

незваничним листама богаташа. Поред богатства, њихово одсуство из медија указује на

њихову способност управљања планетарним медијским центрима. Све то обезбеђују

апсолутном контролом безбедоносних и обавештајних институција САД и осталих земаља.

Девид Рокфелер је неспорни Цар новог светског поретка. Још од 1942. године је

укључен као члан Савета за спољне односе, да би касније руководио том институцијом, до

1985. године када је постао почесни шеф. На његово иницијативу створена је Билдерберг

група 1954. године, чији је члан Главног одбора од оснивача и једини члан који је учествовао

на свим састанцима од оснивања те организације. Он је такође основао Трилатералну

комисију 1973. године, у којој је дуги низ година био главни лидер, а данас је почасни шеф.

Поред наведеног почасни шеф је у ''International Advesory Committee for Chase Manhattan

Bank, N.A.'' са које позиције одлучује и о раду Chemical Banks. Према расположивим

подацима, сва дешавања у елити су под његовом строгом контролом и каналисана су у

оквиру пројектованих планова који воде Новом светском поретку.

Састанци у оквиру чланова Елите су потпуно тајни, тако да нико никада није сазнао

када се Цар среће са сарадницима из Централног и Унутрашњег круга. Приближно је позанто

да се састају сваке године, и да самит траје 1–3 дана, којом приликом се разматра про-

блематика од круцијалног значаја за човечанство. Претпоставља се да темат скупова на

највишем нивоу Светске владе обухвата глобалне феномене као што су: ратови, новац,

владе, берзе, информисаност, заштита животне средине, плате, дрогу и контролу тих

супстанци итд.

Када су у питању ратови, теоретичари сматрају да их они планирају, одређују почетак

и време трајања, начин завршетка сукоба, ко ће бити учесници, како ће бити измењене

границе, које нове државе ће бити створене по окончању рата, ко ће бити задужен да

кредитира земље опустошене ратом у смислу поновне изградње и развоја. То су људи који су

истовремено власници фабрика за производњу оружја и других војних ефеката потребних

земљама које су захваћене војним сукобом. Они често владама зараћених држава позајмљују

новац за куповину опреме, оружја, оруђа и муниције од њих као произвођача исте. Док

одлучују о рату и миру, производећи огромне људске жртве, чланове своје породице,

посебно децу, држе далеко, заштићене од сваке идеологије, родољубивих емоција, потпуно

онемогућене да учествују у тим догађајима. Конструисани су сигурносно шпрстенови

заштите њихове деце од свих изазова и тенденција које конципирају, првенствено су

ослобођени служења војног рока. За чланове Светске владе, односно припаднике Елите, који

су по вокацији најбогатији људи на планети, у средишту интересовања је новац. Они

поседују Централну банку, као што је Федерални систем резерви САД, али и мрежу

банкарских установа широм света. Преко наведених институ-ција господари човечанства

остварују потребан, смажан утицај на све сличне финансијске организације највећег броја

земаља на глобалном нивоу. На тај начин уни управљају ратовима и држе под контролом све

могуће исходе војних конфронтација у појединим регионима, обезбе-ђују дисконте,

снадбевају новцем, детерминишу цену злата и осталих племенитих метала, остварују

детаљан увид у трошкове новца земаља које су задужене одобреним кредитним

аранжманима. То је апсолутно поуздан систем контроле пласираних финансијских средстава,

оства-ривања мегапрофита и отваривања неминовне зависности држава од њихових

пројеката и интереса, у лику Новог светског поретка.

Владе појединх земаља представљају сферу интересовања светских господара, управо

због неопходности спровођења планираног концепта. Такне организације перманентно прате

и контролишу, путем својих механизама, изборне процесе у појединим државама света, од

изборних кампања до коначних резултата гласања. У том смислу улажу напоре да њихови

фаворити остваре победу на изборима за председника, премијера, канцелара, шефа

министарског савета и слично. Преко својих сарадника у појединим земљама формирају се

лоби групе, стављају медије под контролу у функцији остваривања циљева, припремају

дискредитације ''других'' кандидата и друго. Веома детаљно осмишљеном концепцијом

деловања пресудно утичу на формирање органа власти.

63

Берзе су веома значајне за реализацију пројеката Светске владе, односно тајних

друштава под њиховом јурисдукцијом. Имајући у виду да је Централна банка са својом

мрежом у свету, уз друге кључне финансијске субјекте у поседу Елите, јасно је да руководе

тржиштем новца и берзанским пословањем у глобалној заједници. Они одлично познају

ситуацију у тој области, тако да прецизно прописују каматну стопу уз инвестиционо

кредитирање са јасном сликом о количини и нивоу задуживања са испоруком новца, тj неких

других добара. Поред тога, светски господари рата и мира одлучују о курсу и новчаним

трансакцијама са потпуно тачно предвиђеним и оствареним профитом.

Сфера информисања у контексту глобалог пројекта Светске владе је такође под

њиховом контролом. Највећи светски медији су, логично, под директним или индиректним

поседовањем чланова Ели-те. Преко најзначајнијих средстава информисања имају могућност

да међународној и локалној јавности пласирају потребну количину информација. Вести су

поред осталог, конципиране у складу са тајно формулисаним циљевима, тако да садржај

истих, поруке и читав концепт њиховог саопштавања, мора бити инкорпориран пројекат

власника медијског простора. Они у сваком тренутку могу да елими-нишу оне податке које

становништво не би требало да зна, тако да поједине информације јавност неће ни чути ни

видети, нити ће бити у ситуацији да их прочита у штампаној форми, путем писаних медија.

Заштита животне средина (Екологија) повезује битне аспекте функционисања држава

као што су правни систем, услови рада и безбедност људи који привређују у датим

околностима. Веома честа појава је, да законодавство земаља није у сагласности са

ставовима привредника, на штету запослених. То је темат од интереса светских господара,

који врше притисак на органе власти да се одржи статус кво, на штету свих, изузев њих који

пласирају супу опрему за при-видно решавање еколошких проблема. На тај начин оптерећују

буџет држава, док се деградација животног амбијента продужава, без обзира на купљена

средства за пречишћавање гасова, отпадних вода и других нуспродуката. Господари живота

и здравља широм планете овде кори-сте проблеме металске, хемијске индустрије, рударства

и других при-вредних грана, тако што употребљавају и средства уцене. Уколико се не

прихвати компромис у погледу еколошке заштите, тj не дозволи де-вастација човекове

околине, приступа се предислокацији привредних капацитета у делове света где је то могуће

остварити. Чланови Елите у ту сврху обезбеђују локалитете где државне власти због

сиромаштва прихватају све услове у циљу упошљавања сопственог грађанства.

Дрога и друге сличне супстанце нису делатности где су директно умешани чланови

Светске владе, већ они на индиректне начине остварују своје интересе у тим прљавим

пословима. Споразум НАФТА о уједињењу држава С. Америке и Мексика пружа погодности

за реализацију специфичних модалитета у нарко бизнису. Огромни профити остварени

производњом и прометом наркотика и других сличних супстанци, јасно је, морају бити у

новчаним токовима које контролишу припадници Елите. Они располажу делом зараде од

забрањених материја, која безбедним, устаљеним каналима стиже у руке недодирљивих

господара планете. Jасно je да ће у сарадњи са државним субјектима, граничним службама и

неформалним лидерима, стимулисати те крајње опасне делатности. Са друге стране, ове

трансакције и трговина доносе додатни профит кроз феномен прања прљавог новца, који

преко банака које контролишу улази у легални платни промет, добија регуларан статус и

постаје активан за бројне пословне делатности. При свему томе, господари живота и смрти

на земљиној кугли, чланове својих породица позиционирају далеко од свих наведено

друштвено опасних активности и тенденција, у јединственом циљу креирања Новог поретка.

2. Политичке партије

У погледу дефинисања појма политичка партија (странка) међу теоретичарима постоје

знатне разлике, многи, нарочито грађански социолози и политиколози, различито одређују

појам политичке партије. Тако се у литератури срећу, на пример следеће дефиниције:

политичке партије су у суштини групе које, сједињене заједничким убеђењима, усмерене на

одређене државне циљеве, траже да те циљеве остваре; групе људи које се удружују на

64

основу заједничких принципа да би своје заједничке напоре ставили у службу својих

заједничких циљева; удружење људи са истим политичким убеђењем и циљевима, које тежи

да освоји државну власт ради остварења својих захтева; слободне друштвене групе које су

уједињене одређеним смером и правцем ради заједничког политичког рада; политичка

странка је удружење људи које повезују исти поглед на друштво и на друштвено уређење да

би, путем заузимања државне власти или бар утицајем на њу, остварили своје захтеве. На

основу анализе постојећих дефиниција можемо закључити да су: политичке партије

добровољне, више или мање трајне политичке организације које имају за циљ преузимање и

вршење државне власти ради остваривања и заштите одређених групних, првенствено

класних интереса. Радош Смиљковић одређује политичке странке као организације идејних

истомишљеника који се трајно удружују да би даље развијали своју идеологију, с циљем

њеног ширења на већи део друштва. Оне се боре за освајање државне власти како би своје

идеологије могле лакше претварати у живот друштва. Разликују се међусобно у погледу

методе борбе за власт и у вршењу власти: највећи део их је за освајање власти путем избора,

али немали број показује спремност на ванпарламентарне методе и средства укључујући и

насиље.

Основни актери у политичким процесима нису појединци, већ друштвене групе

различитих облика организовања, од којих су нај значајније политичке партије. Политичке

партије су парцијалне друштвене групе које настају ради ангажовања у политици. Оне

постоје, на одређен начин, од настанка државе, али у модерном смислу речи настају у XX

веку. Настају у том времену у условима постојања класа које су господариле (велепоседника

и буржуазије) и чије се јединство испољавало, какоје указивао мађарски филозоф Лукач,

искључиво у њиховом супростављању пролетеријату (док су њихови интереси могли бити

супротни). Настанак модерних политичких партија имао је три фазе. Прво су постјали

''клубови" који су окупљали ситну буржуазију и ситне посреднике (у периоду француске

рево-луције). Потом су настале партије схватане као удружења људи сличних схватања.

Овако створене групе шириле су политичке идеје старе, феудалне и нове капиталистичке

класе. То су биле елитне и уске партије које су се карактерисале високим степеном

политичке активно-сти сваког члана. Најзад, настају масовне партије које имају стотине

хиљада чланова и симпатизера.

У друштвеним наукама данас постоје различита схватања о појмонвној одређености

политичких партија. Различита схватања о њиховом појмовном одређивању настала су као

резултат предимензи-онирања појединих њихових елемената. Тако се политичке странке

одређују, врло често, као идиолошке организације, тј. као скупине љу-ди који имају

заједничко политичко убеђење. Оне се затим дефинишу као организације које на изборима

истичу кандидате, или као организације које врше власт или желе да је освоје. Али, нису

ретки ни теоретичари који, у настојању да потпуније појмовно одреде поли-тичке странке,

набрајају сва битна обележја ових друштвених група. У таквом приступу најчешће се указује

на први конструктивни елемент у појму политичке странке: то је облик политичког

организовања људи који имају исту политичку идеологију а уједињују се у циљу освајања и

вршења државне власти. Политичка идеологија представља систем уверења, идеја и поставки

о уређењу друштва и државе са стано-вништва интереса одређених друштвених група.

Програм садржи раз-раду идеологије странке и поред идеолошких елемената садржи и

практичне мере које странка намерава да предузме у циљу оства-ривања конкретних

страначких интереса. У ствари, свака политичка странка има свој програм и одрђену

организацију структуру преко које настоји да оствари свој програм, тј. освоји или задржи

државну власт. Политичке странке добијају посебно у значају са увођењем општег права

гласа. Оне имају три основне друштвене улоге: да утврде и излу-че општу вољу; да одаберу и

дисциплинују изабране; да васпитавају и обавештавају бираче. Остварујући ли ове улоге оне

развијају своју организацију а између њих и државе успоставља се одређен однос.

Сложена социјална структура у савременим економским развије-ним државама

условљава и разуђује мрежу политичких организација, а пре свега, политичких странака.

Њихово постојање изражава и обезбеђује остваривање економских и политичких интереса

65

појединих интересних слојева. Али, иако свака политичка странка има своју социјалну базу у

неком од социјалних слојева, то не значи да постоји непосредна веза између политичке

странке или слоја, чије интересе треба, или, издржава. Таква веза не постоји зато што и

велике соција-лне групе, као што су буржуазија, радничка класа, средњи слојеви,

интелигенција и сељаштво нису хомогени. Оне у себи имају слојеве и групе које се разликују

по свом економском положају и имају разли-чите интересе које желе остварити преко

политичких странака. Прма томе, један социјални слој, може имати више политичких

странака које одржавају посебне интересе појединих група у оквиру слоја. Зато су односи

између слојева и њихових интереса врло сложени.

Комплексност односа посебно долази до изражаја у формулисању стратегије и тактичке

борбе за освајање власти тј. приликом придоби-јања гласача. У том настојању се програми

политичких странака при-лагођавају и интересима социјалних слојева који престављају

''соција-лну основу'' других политичких странака. Али исто тако, у том циљу се праве и

коалиције политичких странака, без обзира на ''социјалну основу'' појединих од њих. Уз то

постоје и популистичке (народне) странке које настоје да придобију за себе присталице из

свих соција-лних слојева, тврдећи да оне заступају њихове интересе, заједнички свим

социјалним слојевима. Број и карактеристике политичких стра-нака у појединим државама, и

у појединим периодима њихове историје резултат је више фактора: од њиховог друштвеног

развоја, преко поли-тичке традиције до њиховог међународног окружења и положаја.

Две су основне функције политичких странака: функција у прак-тичној борби за освајање

власти и функција идеолошког осмишљавања те борбе - стварање те идеологије. Политичке

странке имају, пре свега, функцију мобилизације свог чланства за освајање власти добијањем

већине гласова на изборима. У том циљу политичке странке врше формулисање политичких

циљева у управљањем државом у опште и у појединим областима, посебно у свери јавних

служби као што су (здравство, култура, социјална заштита, образовање). Оне, при томе,

настоје да приближе групе и инвидуалне интересе грађана на начин да остварење тих циљева

буде прихватљво за широке слојеве бирача.

Формирање политичке идеологије представља другу значајну функцију политичких

странака. Идеологија политичке странке је вишеслојна. Али, у основи, има две суштинске

компоненте: однос према природи и човеку и циљеве које политичка странка жели својом

организацијом и активношћу чланства да оствари. Наиме, идеологија странке садржи ставове

странке у природи и човеку, посебно о схватању човека његове суштине као људског бића.

Човек се може схватити као слободно стваралачко, развојно и рационално биће. Али он се

исто тако може схватити као пасивно и по својој природи егои-стiчко и агресивно биће.

Схватање човека, на један или други начин, пројектује се на различите визије друштва, као

пожељне и непожељне и на путеве остваривања пожељних визија и на могућност онемогу-

ћавања непожељних визија. Друга компонента идеологије политичке странке обухвата

циљеве које странка жели да оствари, ако освоји власт, или даје smernice ако је већ владајућа.

У свакој политичкој странци постоји подела надлежности, права и обавеза. Јер да би

освојила власт, и задржала се на власти ако су је освојиле, странке се организују, утврђују

права и обавезе чланова и руководства. Усвакој политичкој странци постоји подела на шири

круг партијских припадника и симпатизера, партијски апарат и уже руководство које чини

партијски функционери, најчешће професиона-лни политичари. Уређивање односа између

ових скупина у странци решава се начином њеног организовања њеном унутрашњом органи-

зацијом. У колико су странке масовније њихов програм и њихова акција уједињења већи број

људи, у толико је њихово питање органи-зације сложеније. Начин организовања политичке

странке, углавном, зависи од чврстине везе чланова за странку, и од односа између чланова

странке и њиховог вођства. Однос између чланова може бити аутократски и демократски.

Између демократских и аутократских странака постоји велика разлика. Демократске партије

допуштају већи степен самосталности чланства ипостојање унутрашњих фракција и идејних

струја. Ауторатирне партије су строго централизоване и у њима је власт руководећег центра

над чланством потпуна. Међутим, и у једном и у другом облику односа може се разликовати

већи или мањи степен аутократије односно демократије. Политичке парије могу постојати и

66

деловати у вишестраначком или у једностраначком систему. То да ли постоји вишестраначки

или једностраначки систем утиче и на њихову организацију, као и на њихов однос према

државној организацији заузимању и вршењу власти.

4. Народ, нација и националне мањине

4.1. Народ

Народ представља велику групу људи која настањује једну земљу, област или град

(грчки народ град-држава). Народ се не фор-мира од целокупног становништва територије,

већ од робовласничке класе и слободних људи. Племена се уједињују у вишу заједницу на-

род. Народ је заједница са заједничким етничким особинама, заједни-чким језиком и

јединственом територијом. Поседовање заједничких етничких особина и језик са наречјима

која настају из племеских језика уз заједничку територију су обележја народа као

јединствене целине.

Народ је настао мешањем претежно сродних племена, која су под новим друштвено-

економским условима живела на другчији начин и њихови припадници били међусобно

другчије повезани. Развојем производних снага и племенске организације долази до

имовинске разлике између припадника родова и племена, јавља се виша форма заједништва -

народ. Племена се удружују у савез племена као прела-зни облик између племена и народа.

Долази до распада родовског, бе-скласног друштва и настајања класног са новим облицима

глобалних друштвених група.

Народ настаје са настанком класног друштва у робовласништву када племена губе

самосталност и постају део једне више целине. Ос-новни фактори настанка народа су

друштвено-економског карактера. Развој производних снага и друштвена подела рада довела

је до вишка производа, тај вишак производа проузроковао је одређене односе размене а

самим тим и настанак нових односа међу људима, то је све више јачало социјалну

неједнакост, јачајући нарочито институцију ропства. Створен је нов систем глобалног

друштва у коме су битно измењени међуљудски односи.

Народ, као глобална друштвена група карактерише се пре свега начином живота,

заједничким језиком и заједничком територијом. Крвно-сродничке везе, које су

карактерисале првобитне заједнице, нестају са настанком народа и територијална повезаност

потискује крвно-сродничке везе и настаје заједничка територија која је и једно од основних

обележја народа. Под другим битним обележјем народа сматрамо заједнички језик, можемо

да говоримо о заједничком дијале-кту који омогућава комуникацију између различитих

друштвених заједница тог периода. Нормално да је заједнички језик битно обележје народа

јер је народ настао удруживањем сродних племена. У оквиру народа не постоји јединствен

језик између свих његових припадника, припадници владајуће класе (робовласници и

феудална аристро-кратија) говоре једним, а остало становништво другим језиком. У процесу

обављања заједничких животних функција, долази и до размене искуства, до стварања

заједничких норми понашања, заједни-чких навика, морала што такође представља једно

обележја народа.

На основу свега овога могло би се рећи да је народ у себи садржао, више или мање

развијене, скоро све битне конститутивне елементе нације. Зато се он често назива и

потенцијална нација или нација у могућности.

4.2. Нација

Нације су глобалне друштвене групе које настају у периоду распадања феудализма и

настајања капитализма. Развој производних снага и друштвена подела рада чине један од

услова прерастања народа у нацију, јер је долазило до стварања вишка производа који је

тражио веће тржиште. Ширењем тржишта долази до успостављања боље комуникације

67

појединих етничких заједница, до стварања заједничког националног језика, робно-новчаних

односа и стварања великих јединствених тржишта.

Настанак нације, негде је остварено на бази прерастања једног одређеног народа у

нацију, негде се неколико народа стапало у нацију, а негде је из једног народа настало

неколико нација. Рецимо, из старог руског народа кијевске државе настале су три нације -

Великоруси, Белоруси и Украјинци.

Када су се друштвено-економски услови почели мењати ствара се нов тип друштвено-

економског система и нов облик глобалне заједнице. За унутрашње повезивање народа и

његово прерастање у нацију утицала је тежња за проширењем унутрашњег тржишта, тежња

за слободом трговине и индустрије. Народ као облик друштвене групе, није имао развијене

економске односе, имао је лоше трговачке и саобраћајне везе којима је промет споро текао,

привредна расцепканост и разноликост економских интереса, што није погодовало брзом и

ефикасном развоју производних снага, основу и упоришту буржоаске класе која се

формирала. Буржоазија је свој развој морала усмерити на уклањању ових препрека.

Тежња буржоазије да обезбеди услове за свој слободан развој, с једне стране повезала

је исцепкане и изоловане феудалне делове, и са друге стране тражила државно јединство

територије са становништвом које говори истим језиком уз отклањање свих препрека

развитку језика и његово учвршћавање у књижевност. Зато се и формирање нације јавља као

процес у коме се врши економско, територијално и језичко уједињење једног ширег

подручја, односно оног подручја на коме је могућ несметан развој производних снага.

Да би се обавило интезивније економско и културно повезивање чланова једне

националне заједнице, била је неопходна изградња јединственог националног језика као

инструмента повезивања од односа на тржишту до књижевности, која се обраћала целој

нацији или бар њеној већини. Заједно са језиком образовала се постепено у свакој нацији и

национална култура. Процес буђења националне свести и национални покрети почињу у

шеснаестоме веку, и највећи интезитет има у деветнаестом веку који се назива ''веком

националности''. Тај процес се најбрже и са најмање потреса одвија у једнонационалним

државама (Француска, Енглеска, Шпанија и др.), а затим у многонаци-оналним

разједињеним државама (Аустро-Угарска, Русија и др.). Настанак нација у бившој

Југославији повезан је са борбом за незави-сност а велика сличност и блискост између нација

условила је жељом за уједињењем што је и учињено. Заједничка држава је кратко трајала јер

је до изражаја дошла национална посебност и формиране су посебне државе.

Нација је етичка заједница грађанских друштава која настаје са формирањем

јединственог (''националног'') тржишта, суверене полити-чко-правне организације

(''националне државе") и изразите културне самосвојности (''национални идентитет" у облику

националног језика и националне самосвести уопште). Реч нација потиче од лат. речи nasci

што значи родити се. То је народ, друштвена заједница људи који гово-ре истим језиком,

који су заједнички преживели политички и културни развој и који су прожети свешћу о

узајамној припадности и целови-тости у односу према другим народима. Нација није ништа

друго него народ на нешто вишем ступњу историјског (политичког и културног) развоја.

Термин ''нација" има смисла поред термина ''народ" само зато да би се њиме означила

стварно нова историјска ситуација у којој се налазе етичке заједнице у савреманим

грађанским друштвима у односу на ону ранију предграђанску (феудалну) епоху. У условима

натуралне привреде, неразвијеног саобраћаја и феудалног провинцијализма, рас-цепканости

и затворености - народи остају недовољно повезане скупине: у народном језику су изражени

разни дијалекти (провинци-јализми и остаци племенских језика); различити су обичаји,

веровања и митови; свест о заједничкој припадности широј глобалној скупини тешко се

пробија преко ужих локалних граница.

Национални препород народа наступа у Европи у прошлом XX веку, за који се обично

каже да је '' век националног буђења''. Етички процеси су снажно покренути већ крајем XVIII

века. Француска грађанска револуција је јавно поставила захтеве за слободу, правну

једнакост и братство свих грађана и народа, а Наполеонови ратови су ове идеје расејале

широм Европе. Познати стогодишњи ратови Француза и Енглеза, ратови Енглеза и Шпанаца

68

око колонија и превласти на мору, одбрамбени ратови Руса против Наполеона, унутарњи

ратови Немаца и Италијана за уједињење и спољни против Француза и Аустријанаца, само

су неки који су непосредно утицали на развој националне само-свести поменутих народа.

Српски народ се конституише у X веку с формирањем првих српских кнежевина.

Отприлике у исто време формирају се и Бугари, Мађари и Хрвати, који су уз старије Грке, и

први српски суседи и гла-вни противници у историјским борбама око територије на којој су

настојали да створе своју самосталну државу. Српска средњевековна држава била је на

врхунцу своје моћи у време Немањића, у XII и XIV веку, да би историjски развој српског

народа био нагло угрожен и пресечен продором Турака на Балкан крајем XIV века.

Теорије о нацијама, које су се јавиле међу првима, могу се поде-лити на субјективно-

идеалистичке и вулгарно-материјалистичке. По-стоје још и емпиријско-позитивистичка,

аустромарксистичка и мар-кистичка теорија о нацијама.

Субјективно-идеалистичке теорије о нацијама развиле су се нарочито код Немаца и

Француза. Ове теорије заснивале су се или су биле у складу са Хегеловом филозофијом која

говори да нације које немају државу немају ни своју историју, ни прошлост, ни будућност ни

права на опстанак. У овој теорији суштина је у томе што појам нације одређују преко

субјективних осећања људи, односно њихове свести да живе у њој. За одређивање

националности није битан језик, већ осећања и тежње људи за одређеном националном

припадношћу.

По вулгарно-материјалистичким теоријама суштина нације се састоји у томе да

припадници једне нације живе и развијају се заједно као потомци истих предака. Човек

наслеђује извесне биолошке особине својих родитеља али највећи део својих особина човек

стиче процесом социјализације, у заједничком живљењу са другим људима. По овим

теоријама раса је најбитнија особина нације, она је антро-полошки одређена и има

јединствен тип човека који је одређен статусом, бојом коже, обликом лобање и лица и др. То

је погрешно и бесмислено, па се у историји водило много ратова, било много инва-зија и

миграција становништва да готово не постоји ниједна чиста раса, у строгом биолошком

смислу.

Емпиријско-позитивистичка теорија одређује појам нације више заједничких

обележја: заједнички језик, територија, религија, порекло итд. Ова теорија је настала у

Италији крајем XIX века међу италијанским социолозима и позитивно је у емпиријско-

позитиви-стичкој теорији што појам нације одређује преко већег броја фактора. Њена

негативна страна је што је некритична у приступу, узима само оне чињенице које је

потврђују и не прави разлике између фактора по важности већ свима даје исти значај.

Аустромарксистичка теорија теорија сматра да је нација заједница људи исте

културе. Ову теорију развили су социјалде-мократи Ото Бауер и Карл Ренер и они сматрају

да је нација друштвена категорија, која постоји као и људско друштво и да пролази кроз три

фазе: хомогена је у првобитној заједници, нехомогена у класном дру-штву и у комунизму

поново постаје хомогена. И ова теорија има своје недостатке и то појам нације третира

неисторијски и одређује нације само преко једног елемента, зато кажемо да је она

једнострана и нена-учна. Аустромарксистичка теорија говори да су нације културне

заједнице људи који имају исте карактерне особине, исто мисле и говоре, па се национални

покрети на борбу за културну аутономију а не за политичку и територијалну аутономију.

На основу схватања Маркса, Енгелса, аустро-марсиста (Бауера, Ренераи Кауцког) и

нарочито, Лењина, који је своје идеје о нацији изложио у раду Право нација на

самоопредељење, нација се може одредити као историјски формирана стабилна заједница

људи, која је настала из народа, на бази друштвене поделе рада, у периоду капи-тализма, а

коју карактерише заједнички језик, заједничка државна територија, заједничко тржиште и

јединствена психичка конституиција људи, која се изражава, пре свега, кроз националну

свест. При настан-ку нација сва ова обележја су имала своју улогу, поједина обележја су

имала нешто већу вредност од осталих (језик, територија итд.), али је нација ипак

дефинисана јединством поменутих обележја и појединачно ниједно обележје не може да

одреди појам нације. Споразумевање и повезивање људи у једну нацију не може се остварити

69

без заједничког језика, зато и кажемо да је језик битно обележје нације. Не значи да свака

нација мора да има свој специфичан језик, могу различите нације да говоре истим језиком,

такав је пример код нас (Срби, Хрвати и Црногорци). Заједничка територија је друго битно

обележје нације то можемо видети на примеру Енглеза и Американаца, то је била једна

нација док су живели на истој територији, кад се одвојио део Енглеза и кад су почели да

насељавају Америку, стврорила се посебна нација иако су говорили истим језиком и имали

заједничко порекло. На овом примеру видимо да је територија била пресудна за настанак

нације. До прерастања народа у нацију није довољно да говоре истим језиком и да имају

заједничку територију, већ је потребно развијање производних снага, друшвена подела рада

и заједничко тржиште. Међутим ни то није довољно за прерастање народа у нацију, нацију

не чини само становништво једне државе које говори истим језиком и повезано економским

и политичким везама, већ је потребно да становништво дужи временски период живи на

одређеној територији, па се тако заједничким живљењем формира заједничка психичка

конституиција, која се изражава кроз заједничку културу и кроз свест о националној

посебности. Тако овим добијамо још једно обележје нације национална свест.

Нација је настала на одређеном степену друштвеног развоја и под одређеним

условима. Одумирање нације је доста спор и трајан процес који ће дуго трајати. Стапање

нација биће могућ само ако сазру одређени услови и приближавања и стапања нација биће

специфични и различити зависно од случаја. Свако преурањено форсирање за ста-пање

нација може само да има негативно дејство и да успорава тај процес. Тај процес одвијаће се

развојем производних снага, привреде, науке, комуникације, развоја свести итд. На

садашњем степену развоју производних снага, неке националне привреде губе аутономију

постају део светске привреде. Националне границе се губе и постају безначајне за развојем

транспорта, комуникација, медија итд. Једино заједнички језик који је један од битних

обележја нације најмање је захваћен процесом одумирања нација, то се дешава због тога што

за зближавање нација најбитнији су економски услови, а развојем свести, културе и науке

људи знају по неколико језика и несметано могу да кому-ницирају са свим нацијама света,

које имају основно образовање и културу. Да би нације нестајале, мора им се дозволити

слободан развој, уз поштовање равноправности, суверености и добровољности. Наци-јама

мора бити пружена могућност да се национално искажу, али нико не може својим

националним остваривањем да смета другима, да и они то исто чине, ако желе, то може да

има само негативне ефекте.

4.3. Националне мањине

Национална мањина је део одређене нације или народа који не живи у својој

националној држави, већ у другој заједно са другим нацијама. Положај националних мањина

одређен је данас међуна-родним правом, али увек уз велики утицај друштвених прилика и

политичких карактеристика државе у којој националне мањине живе. Данас је уобичајно да

се положај и права националних мањина регу-лишу на највишем нивоу уставним одредбама,

уз прецизирање законима. У погледу постојања националних мањина, разликују се грађанске

и националне државе. У грађанским државама не врши се подела на етичке заједнице у

оквиру државе, већ се сви грађани фор-мално сматрају једном нацијом и као таквима им се

гарантују права.

На међународном плану постоји јединствен назив за мањине. Као најчешће

коришћени, појављују се називи ''мањине без икакавог ближег одређења, ''расне'', ''верске" и

''језичке" мањине, ''националне мањине" и ''етничке" мањине. Назив ''мањине" обично се

употребљава у теорији међународног права. На званичном плану се избегава јер, због свог

широког значења, није довољно прецизан. Мада указује да се одређена група налази у

мањинском положају, није јасно на основу чега се та група разликује од остатка

становништва. Зато се синоним мањине користи као синоним за друге називе. Националне

мањине су, такође, историјска и друштвена категорија чији је настанак везан за настанак

70

нација. Бројни су и по својој природи веома хетерогени фактори који су довели до њиховог

настанка - економски, политички, религиозни, географски итд. (сеобе народа, различите

миграције ста-новништва или добровољно мешање становништва пограничних тери-торија,

одређивање граница које се базира не етничком принципу већ на одређеним интересима,

погодбама, или неким другим, сличним факторима).

Назив ''расне мањине" појављује се у многим правним актима донетим под окриљем

Уједињених нација и у послератним међуна-родним уговорима. Последњих деценија,

међутим, он се, због своје непрецизности и нејасноће, постепено напушта и замењује другим

називима. Наиме, изгледа да се приликом његовог коришћења нису имале у виду мањине на

основу расних обележја, већ оне које се одликују етничким или националним

карактеристикама. Поред тога, овај назив се сматра ненаучним, јер савремана антропологија

и гене-тика оспоравају саму поделу људи према расама.

Термин ''језичке" и ''верске мањине" су на први поглед веома јасни и прецизни. У

првом случају ради се о групи чији припадници говоре језиком који у одређеној заједници

није већински, док у другим они исповедају веру разлучиту од оне којој припада већина.

Проблеми могу да настану зато што је у пракси тешко ''наћи" мањину која се од остатка

становништва разликује само по језику, а не и по неким другим обележјима (порекло,

обичаји и сл.). С друге стране, верске мањине као самостална категорија могу да постоје

само у земљама којима је једна вера проглашена државом, а не тамо где је црква издвојена од

државе и где су верска убеђења ствар личног и слободног избора појединца.

Израз ''национална мањина" данас је у најширој употреби, посебно у Европи. Постоји

чак снажна тенденција да овај темиин преовлада и постане општеприхваћени назив за

мањине. Међутим његова је главна слабост што обухвата само оне мањине које пред-ставлају

део неке друге нације. Практично, то значи да изван овог назива остају мањинске заједнице

које намају своју матичну национални државу (на пример Роми или Курди). Курди су већ

деценијама планетарно интересантни, не због приличне равнопра-вности коју већ дуго у

њиховом друштву уживају жене и мушкарци, нити због књижевности (богате баснама и

поезијом, писаме разним дијалектима њиховог западноиранског језика, од којих је главни

дијалект куруманџи, близак персијском, с утицајима турског и арап-ског), нити због

номадског сточарства (овце, козе), ратарства (кукуруз, пиринач, воће, дуван, памук) и заната

(златарство, ћилибарство, резбарење дрвета) којима се тај народ бави.

Курдистан (на жалост Курда, само географски, а не и државно-политички термин) је

брдско подручје источне Турске, северног Ирака, североисточне Сирије, северозападног

Ирана. Важнији градови су Дијарбакир, Битлис, Ван, Урфа, Мардин и Сирт у Турској, па

Ирбил (Арбил), Киркук, Салахудин, Сулејманија, Мосул и Зако у Ираку, те Керманшах и

Санандаџ у Ирану. У Турској има 13 милиона Курда, у Ирану шест милиона, у Ираку четири

милиона и у Сирију око милион. Број Курда се утростручио у три и по деценије (као и

становништво већине земаља у којима живе). Највећа концентрација Курда је са обе стране

северног дела иранско-ирачке границе, те у југоисточној Турској, а они су висок проценат

становништва и на нешто ширем про-стору - на запад дубље према унутрашњости

Анадолије, на северном крају сиријско-ирачке границе, дуж скоро целе сиријско-турске

границе (у обе земље), те на тромеђи Грузије, Јерменије и Турске (у све три земље). У мањем

проценту, Курди живе и другде, у Јерменији, те у пограничном делу Азербејџана према

Јерменији (укључујући и цели Нахичеван), Заједнице Курда живе и у Либану, чак и

Авганистану.

Израз ''етничке мањине" врло се често користи у мађународним документима и то

углавном заједно са другим називима. Мада се поне-кад употребљава као синоним за

националне мањине, овај термин боље и тачније означава мањинске заједнице које се по

етичким осо-беностима разликују од већине становништва, а при том немају своју

националну државу. Отуда је он далеко шири од израза национална мањина, јер је свака

таква мањина уједно и ''етничка", док етничка мањина не мора бити увек и ''национална". У

складу са тим, изгледа да би било најисправније, бар кад је реч о заштити у међународном

71

праву, користити назив ''етничка мањина", било самостално или упоредо са изразом

национална мањина.

Међународно право не садржи дефиницију појма мањине. На међународном плану

још увек нема важећег документа у коме би јасно и прецизно било речено шта се

подразумева по појмом мањине. И поред тога, до сада је било више озбиљних покушаја да се

дође до једне опште и свеобухватне дефиниције. Међу њима су посебно зна-чајне

дефиниције настале у склопу припреме одговарајућих докуме-ната Организације уједињених

нација и Савета Европе. Као први покушај може се навести предлог Подкомисије УН за

сузбијање дискриминације и заштиту мањина, према коме су мањине недомина-нтне групе

становништва које имају и желе да очувају етничке, верске и језичке традиције или

карактеристике по којима се разликују од осталог становништва. Другу и до сада вероватно

најпознатију дефи-ницију дао је специјални известилац ове Поткомисије Капоторти. Према

њему, мањина је група бројчано мања од остатка становништва државе, која је у

недоминантном положају, а чији чланови - који су држављани те државе - имају етничке,

верске или језичке одлике другачије од остатка становништва и исказују, макар само импли-

цитно, осећај солидарности усмерен на очување своје културе, тради-ције, вере и језика.

У оквиру Савета Европе пажњу заслужује нацрт Европске конвенције за заштиту

мањина, који је дефинише као групу бројчано мању од осталог становништва државе, а чији

чланови, мада држа-вљани те државе, имају етничке, верске и језичке карактеристике по

којиме се разликују од осталог становништва и вођени су вољом за очување своје културе,

традиције, вере или језика. Други значајан документ је Препорука Савета Европе 1134. од

1990. године. То је уједно и једини важећи међународни акт, иако правно необавезујућег

карактера, који садржи службену дефиницију, по којој националне мањине представљају

издвојене и посебне групе, добро дефинисане и смештене на територији неке државе, чији су

чланови држављани те државе и имају извесна верска, језичка, културна и друга обележја по

којима се разликују од већине становништа.

Постоји у свим дефиницијама неколико елемената појма мањине који су присутни у

већини дефиниција. Неко од њих су објективне природе и односе се на држављанство,

бројност, недоми-нантни положај и поседовање етничких, верских, језичких и сличних

особина. Други су, пак, субјективни и своде се на психички однос припадника групе према

себи, својој групи и свом положају у друштву. Мањине могу чинити само домаћи

држављани. Странци и лица без држављанства која живе на територији домаће државе не

спадају у мањине и немају право на мањинску заштиту. Исти је случај са избеглицама и

радницима - мигрантима који су стално настањени у тој држави. Да би се сматрала мањином,

група мора бити довољно бројна. Такав захтев је разумљив сам по себи, јер је нереално

очекивати да се посебна права признају оним групама чији удео у укупном броју

становништва није довољно репрезентативан или чијих припадника једва да има у одређеној

држави. Уз то, група треба да представља бројчану мањину у односу на укупно

становништво у тој држави. Прецизније речено, за признавање статуса мањине неопходно је

да се ради о групи која чини мање од половине становништва.

Као мањина сматра се само група која је у недоминантном поло-жају. Таква ситуација

не постоји када је бројчана мањина доминантна и одлучујуће утиче на управљање државом и

друштвом. У овом случају је чак потребно бројчану већину заштити од мањине (пример

Јужноафричке Републике у којој је својевремено 18% белаца теро-рисало огромну црну

већину). Мањина мора поседовати етничке и друге особености које се разликују од обележја

остатка становништва. Ради се заправо о карактеристикама као што су порекло, обичаји,

језик, вера, култура и слично, које дату групу издвајају од других. Потреба да се ове

особености очувају представља управо основ и смисао посто-јања мањинске заштите.

Поред објективних елемената, за постојање мањине тражи се и испуњење одређеног

субјективног критеријума. Он се састоји у опре-дељености припадника групе да очувају

своје особености, као и у осећају међусобне солидарности. Тиме се из појма мањине

искључују групе чији припадници своје етничке, културне и друге особености не сматрају

битним, већ теже потпуној интеграцији (асимилацији) у већинско становништво.

72

Порекло мањина старијег је датума. Настанак мањина неки везују за античко доба и

траже га у заштити слободе култа која се допуштала побеђенима. Други полазе од заштите

верских личности дате приликом склапања Вестфалског мира 1648. године. Трећи, пак,

сматрају да заштита мањина почиње тек у XX веку, а да до њеног пуног развоја долази у

периоду између два светска рата. Одређени облици заштите мањинских група, мада

релативно ретки и изоловани, посто-јали су још у средњев веку. У то доба било је случајева

толеранције према онима који су били другачији по вери, језику и пореклу.Међутим, пракса

толерисања поданика другачијег етничког порекла у старом веку не представља заштиту

мањина у значењу који јој се данас даје у међународном праву. Она је у крајњој линији

зависила од добре воље владара и сводила се на једнострано обећање које се могло у сваком

тренутку повући. Посебна права у овом периоду признавана су само слободним људима, али

не и робовима, којих је било знатно више. С друге стране, случајеви толетанције у античком

свету далеко су малобројни у поређењу са примерима суровог поступања према верским и

етничким мањинама и настојањима да се потпуно униште. У том смислу посебно је

илустритиван Рим, који се крваво обрачунавао са припадницима других народа и вера.

Период средњег века, испуњен готово непрекидним верским ратовима између

феудалних држава, остављало је мало простора за заштиту припадника других религија. У

овом раздобљу нема много примера толерантног односа према верским мањинама. Права

неких мањина у различитим облицима живота (вера, језик, привреда) обично су се

признавала унутрашњим актима који су доносили верски погла-вари или феудални владари.

Много су ређи случајеви заштите верских мањина на основу међународних уговора. Они су

склапани почевши од IX века измађу европских држава и земаља Истока са циљем заштите

хришћанских мисија и становништва. Занимљиво је да су Турска и друге исламске земље до

XVI века показивале већи степен трпељивости према хришћанима него европске државе, у

којима се у то доба није могао ни замислити опстанак других европских група.

Тридесетогодишњи рат који се у првој половини XVII века водио измађу католичких

и протестантских владара окончан је Вестфалским миром 1648. године. Овим миром

постављени су темељи заштите верских мањина у Европи. Тада је усвојено начело да

поданици морају примити веру владара или се иселити, с тим што је владар могао да дозволи

својим поданицима слободу исповедања вере. Након Весте-фалског мира више није било

никавих сукоба у Европи, а тежиште заштите пребацује на националне мањине.Током XIX

века наставља се тежња великх европских сила да заштите хришћанство У Турској, под

њиховим притиском, султан је уочи потписивања Париског уговора о миру 1856. године

објавио Хати-хумајун, којим се обаевазао да ће обезбедити пуну слободу свим

вероисповестима, као и да ће чиновнике примити у државну службу без обзира на народност

и веру. Балканским уговором од 1878. године Турска се поново обавезује на пуно поштовање

верских слобода, а новоствореним државама Србији и Црној Гори признаје се независност

под условом верске недискри-минације. Иста обавеза наметнута је Бугарској и Румунији.

Пред крај XIX века и у првим годинама XX века закључен је већи број мировних

уговора и споразума који су регулисали питања од значаја за заштиту мањина. За њих је

карактеристично да су се у већој мери бавили верским слободама него призавањем посебних

мањинских права. Друга им је одлика да садрже одредбе о праву исељавања мањина,

могућности избора држављанства и организовању плеби-сцита. И поред релативне

бројности уговора ове врсте заштита мањи-на пре Првог светског рата није имала општи

карактер. Она је била везана само за појединачне случајеве у којима се јавила потреба за

регулисањем мањинских односа с обзиром на конкретне историјске, политичке и правне

услове.

Заштита мањина добија системски карактер тек после Првог светског рат под

окриљем Друштва народа. Новоустановљени систем ипак није обухватио све државе, већ

само неке од побеђених и ових, односно проширених држава.Одредбе ових уговора

гарантовале су мањинама политичку и грађанску једнакост и забрањивале дискриминацију

на основу расе, вере, народности и језика. Припа-дници мањина имали су право употребе

сопственог језика у школама, приватним односима, трговини, штампи и јавним удружењима.

73

Њима је, такође, била зајамчена слобода вере, право на избор дана на одмор, аутономија у

верским питањима, настави, добротворним удружењима и установама социјалног карактера,

као и право на управљање јавним фондовима. Примена уговорних одредаба стављена је под

гаранцију и контролу Друштва народа. Државе су морале да обавезама у погледу заштите

мањина дају највиши, уставни ранг и нису их могле мањати без присуства већине чланова

Савета Друштва народа. Спорови измађу држава о фактичким и правним питањима која су се

тицала тих одредаба обавезно су решавани пред Сталним судом међународне правде у Хагу.

Уз то, предвиђено је право држава, појединаца и удружења да у име мањина и под одређеним

условима поднесу петиције Савету Друштва народа. Поред значајних предности, версајски

систем мањинске заштите имао је и слабих страна. Изван њега остале су главне савезничке и

удружене силе, победнице у Првом светском рату (САД, Велика Британија, Француска и

Италија), али и поражена Немачка. У њему је предност дата правима мањима у односу на

њихове обевезе према државама у којима живе.

Националне мањине могу се налазити у различитим ситуаци-јама у државама где

живе. Прва је ситуација када је етничка мањина углавном задовољна својим положајем

(Данци у Немачкој и Немци у Данској, Немци у Јужном Тиролу, Швеђани у Финској...).

Друга ситуа-ција је карактеристична за националне мањине чији су припадници у мањим

групама разасути по већем броју држава и тешко могу исказати незадовољство својим

положајем и асимилацијском политиком (Роми, Жидови...). Траћа је ситуација када је

етничка мањина незадовољна својим положајем: због дискриминације и непризнавања

елементарних права, због тражења већих (колективних) права, због инструментали-

зираности од матичне државе, због жеље да се прикључе матичној држави.

Злоупотребе са мањинама вршене уочи и током Другог светског рата значајно су

компромитовале Уједињене нације. После завршетка овог рата у Уједињеним нацијама

одустало од посебног регулисања мањинске заштите, већ је она укључена у општи сиситем

заштите права човека. Такав приступ следи Повеља УН донета 1945. године и Општа

декларација о правима човека из 1948. године, док Међународни пакт о грађанским и

политичким правима од 1966. године мањинама посвећује само једну одредбу. До заокрета у

регулисању ове заштите долази тек усвајањем Декларације о правима припадника

националних или етничких, верских и језичких мањина 1992. године. Творци повеље

одбацили су идеју о посебним мањинским правима и групној заштити мањина. Уместо тога,

они су се определили за повезивање ове заштите са општим поштовањем права човека и

основних слобода. Зато Повеља уоште не говори о мањинама, али се у њој на више места

помиње једнакост свих људи.

Повеља УН не ставља акценат на права посебних категорија људи, већ на развој права

и основних слобода која су призната свим љидским бићима. У време њеног доношења

сматрало се да ће јачањем опште заштите људских права бити поправљен положај лица која

припадају некој од мањина. Исти став прихвата Општа декларација о правима човека. Ни у

њој нема посебних одредаба о заштити мањина, мада је током њене израде било таквих

предлога. Неки делови Опште декларације, ипак, имају одређени занчај у погледу

мањинских права. На првом месту то су одредбе којима се прокламује начело неди-

скриминације и утврђује да права и слободе из Декларације припадају свакоме без икакве

разлике на основу расе, боје, језика, вероисповести, националног порекла и других

околности.

Сепаратизам представља облик испољавања националистичке свести чија је суштина

у стварању нових разних покрета за одвајање дела од целине. Ти покрети се организују на

националном, верском, језичком или неком другом принципу. Њихова суштина је најчешће у

настајању појединих нација или националних мањина да се одвоје од одређене националне

или територијалне заједнице, да би живели самостално или се пак прикључили другој

заједници.Иредентизам је облик сепаратистичког национализма. Његову суштину чини

схватање да нација има право да врати делове своје нације и територије који се налазе у

саставу неке друге националне и територијалне заје-днице, који су некада раније били у

њеном саставу.

74

V КУЛТУРА И ОБРАЗОВАЊЕ

1. Култура: појам, обележја и врсте

1.1. Појам и обележја културе

Са културом и у култури човек постаје човеком. Ван културе човек је само јединка

(биолошка чињеница). Тек као културно биће човек постаје личност. Култура је као и човек,

бескрајна у могућим испољавањима, садржајима, формама, процесима и односима. Игра

духа и његово слободно испољавање у њој су неограничени. У њој се стално одвија борба

између ероса и танатоса, лепога и ружнога. Она је спој осећајног, вољног и разумног,

ирационалног и рационалног, продуктивног и репродуктивног. Оно што чини човека као

личност и културно биће (култура је човекова друга природа која га уздиже до човечности)

јесу вредности, које су смисао његовог живота, норме и правила по којима се понаша,

симболички облици према којима изражава своје искуство, свест и самосвест о сопственим

границама и могућностима. То што човека издваја и издиже из природног, животињског

света, није само друштвени живот већ и свест о значењима и тумачењима света и себе у

свету. И животиње могу и најчешће живе удруженим животом, али не и културним. У

култури човеково деловање везује се за разумевање и тумачење ситуације. Човек у култури,

разумевањем и тумачењем, прави избор и на основу њега одлучује.

Култура је и универзална и посебна и елитна и масовна и надвремена (свевремена) и

свакодневна. Јединство и разлике чине је динамичном, отвореном и слободном. У сусрету

различитих култура људи се проширују и продубљују, постајући културно богатији. Када се

упознају и науче други језици (других народа), човекова комуникација се проширује и

обогаћује, али и људи различитих језичких образаца приближавају и зближавају. Упознајући

неку другу културу исхране, проширујемо репертоар сопствен. Реч култура потиче из

латинског језика, од глагола colere чија су значења: неговати, обрађивати, гајити. У

антропологији и социологији овај појам обухвата људске материјалне и духовне творевине.

Те творевине су капитал који генерације наслеђују у облику материјалних добара, образаца

деловања и понашања, вредности и норми, уверења и убеђења и начина мишљења и живота.

Културним творевинама се људи проширују и продубљују, богате и очовечују.

Петковић В. одређујући појам културе наводи следеће: ''Термин култура латинског је

порекла. Потиче од речи kultus - гајење, обрада поља. Сматра се да је први употребио реч

култура римски филозоф Цицерон. Првобитно значење речи култура означавало је деловање

човека на природу, обраду поља, пољопривреду. И данас се користи израз 'пољопривредна

култура'. Касније се значење те речи проширује, тако да не означава само обраду или

неговање тла, већ и свако деловање човека на природу. При томе се подразумева и човекова

природа, јер човек делујући, мењајући природу, мења и самог себе. Тако почиње све чешће

да се користи и израз 'духовна култура' у смислу образовања, развоја, 'културе духа' ''. У

Филозофско-теолошком лексикону, И. Коларић пише о култури: ''Култура је највиши израз

људског стваралаштва. Унутрашња изградња човека и његовог света, посредством

индивидуалне и групне стваралачке активности – односно целокупност духовних добара која

су резултат људске активности. Значење овог термина еволуирало је од обраде земље до

обраде духа (или игре духа), од рада у пољу до рецимо, умешности вођења конверзације.

Основно вредносно и осмишљавајуће начело културе јесте хуманост".''Култура је човеков

начин живота у заједници, који се огледа у његовим осећањима, веровањима, мишљењима,

делањима, вредновањима и изражавањима његова искуства стеченог у односима са

природом, другим људима, собом и богом". Ентони Гиденс указује да културе не могу

постојати без друштава, али и да, исто тако, ни друштва не постоје без култура. У том смислу

Ралф Линто тврди да је култура неког друштва начин живота његових чланова, збирка идеја

и навика које они уче, које су им заједничке и које преносе с једне на другу генерацију, а М.

Хараламбос наглашава да су битне карактеристике културе то што се она учи и што је

заједничка члановима једног друштва.

75

Култура се односи на целокупно друштвено наслеђе неке групе људи, то јест на

научене обрасце мишљења, осећања и деловања неке групе, заједнице или друштва, као и на

изразе тих образаца у материјалним објектима. Реч култура долази из латинског colere, што

је значило: настањивати, узгајати, штитити, поштовати. За културу постоје и друге

дефиниције које одражавају разне теорије за разумевање и критеријуми за вредновање

људске делатности. Антро-полози културу сматрају дефинирајућим обележјем рода Хомо.

Многи људи данас користе схватање ''културе'' које се развило у Европи током XVIII

и раног XIX века. То схватање културе одражавало је неједнакост унутар европских

друштава и међу европским силама и њиховим колонијама широм света. Оно изједначује

''културу'' с ''цивилизацијом'' и супроставља обоје ''природи''. Према том мишљењу неке су

земље цивилизованије од других као што су и неки људи културнији од других. Стога су

неки културни теоретичари заправо покушали избацити популарну или масовну културу из

дефиниције културе.

Култура се у пракси односи на елитна добра и активности као што су висока мода или

музејска уметност и класична музика, те реч културан означава људе који знају о тим

активностима и суделују у њима. На пример, неко ко користи 'културу' у смислу

'култивације' може уверавати да је класична музика најотменија од музике радне класе као

што су панк, турбо фолк или домородачка музичка традиција аустралијских Абориџина.

Неке социјалне критике од XVIII века па надаље прихватају тај контраст између

културних и некултурних, али наглашавају да су рафинираност и разрађеност кварење, а

неприродни развој онај који закрива и изобличује људску суштинску природу. На рачун тога,

народна музика људи из радне класе је искрено изражавање природног начина живота, док је

класична музика површна и декадентна. Једнако, људи који нису са Запада често се виде као

''племенити дивљаци'' који живе аутентичним неокаљаним животима који још увек нису

сложени и искварени високо раслојеним капиталистичким системом Запада.

Данас многи друштвени научници одбацују монадно схватање културе те супротност

културе и природе. Они признају да су неелитне културе једнако културне као елитне (и да

су људи који нису са Запада једнако цивилизовани) – они су само културни на различит

начин. Зато, социјални посматрачи контрастирају ''високу'' културу елите с ''популарном'' или

поп културом, која означује добра и активности намењених за производњу и потрошњу

неелитних људи или маса. Обе се културе, висока и ниска, могу видети и као субкултуре.

Правило је да се археолози фокусирају на материјалну културу, а културни

антрополози на симболичку културу, иако на крају обе групе задржавају занимање за односе

између тих двеју димензија. Надаље, антрополози схватају ''културу'' за означавање не само

потрошња добара, него на опште процесе који производе таква добра и даје им значење, на

социјалне односе и поступак у којима такви објекти и процеси постају уграђени.

''Постоје два основна значења речи култура – шире и уже. У ширем смислу под

културом се подразумева целокупно људско стваралаштво – материјално и духовно. Зато се

говори о материјалној и духовној култури. У ужем смислу под културом се подразумева само

духовна култура, духовне творевине људи односно друштвена свест''. Најважнији елемент

духовне културе је језик. Он се разликује од осталих облика културе, не само по томе што је

најстарији и најзначајнији, већ и по томе што се преко њега изражавају остали об-лици

културе (религија, уметност, морал, филозофија, наука, иде-ологија итд.). Језик је динамички

систем који се стално развија. Својим развитком он омогућава развитак осталих облика

културе. Али и обрнуто. Развитком појединих облика културе језици се богате, шире. Језик

као осмишљени и организовани начин комуницирања између припадника одређене заједнице

настаје са настанком хомо сапиенса. Дакле, језик настаје са настанком света и потребе људи,

унутар одређене заједнице, да једни другима нешто саопште, кажу, да се оба-весте о нечему.

Настанку језика претходиле су одређене физиолошке промене, пре свега у облику одређене

модулације грла.

Свака људска заједница имала је одређене симболе спора-зумевања, посебне језике.

Неки од насталих језика су се развијали самостално, неки су се међусобно додиривали

76

мешали и стапали. Тако су настајали нови језици. Неки језици су се гасили. Зато је настао

тако велики број природних и вештачких, живих и угашених језика.

Највећи број аутора схвата културу као целокупност материјалних и духовних

творевина које стварају људи ради очувања, продужења и развитка своје врсте.

Из оваквог схватања културе могу се уочити њена битна обе-лежја:

Прво, култура је резултат човековог стваралаштва. Она је иск-ључиво људска

творевина. Човек у борби за опстанак делује на при-роду, изазива одређене промене у њој,

преображава је и прилагођава својим потебама. Тиме он мења и развија и самог себе као

стваралачко биће.

Друго, култура је хуманистичког карактера. Развијеност култу-ре једнога друштва

мери се степеном хуманизације природе односно степеном до кога су људи који у том

друштву живе успели да уграде себе у природу и да се сами развијају као хомо хуманус.

Треће, култура је друштвеног карактера. Њу не ствара човек као усамљени појединац

већ човек као друштвено биће. Култура настаје као резултат целокупног деловања људи и

природу и међусобно. Та два појма су комплементарна. Судбину једнога феномена прат

други.

Четврто, циљеви културе су: одржање, продужење и унапређе-ње људског друштва.

Рад опстанка људи развијају елементарну културу; ради продужења своје врсте стварају

разне институције (брак, породица, јасле, вртићи, школе); ради унапређења стварају и

развијају врхунску културу (наука, техника, уметност и др.).

Пето, култура се ствара и развија на принципу континуитета. То значи да се задржава

традиција и преносе створене вредности са генерације на генерацију, али и да се стално

дограђују нова сазнања у циљу остварења прогреса.

Културу једног друштва чине веровања, мишљења, идеје, вредности (духовни слој)

који формирају њен садржај и објекти, симболи, технологије (материјални слој) помоћу

којих се изражава тај садржај. Култура најшире схваћена обухвата:

а) постојеће духовне и материјалне производе и вредности, које је човек током историје

створио и преносио с генерације на генерацију;

б) поглед на свет и онај какав јесте али и онај какав би требало и могао да буде (у

филозофским концепцијама, религијским учењима, уметничким делима, књижевним и

утопијским творевинама);

ц) осећања и душевна стања (од трагичних до комичних и фарсичних, од еротичних до

естетичких, од свакодневних до херојских итд.);

д) делања и понашања као производ знања, умећа, вештина, искустава;

е) начине и средства преношења веровања, мишљења, погледа, идеја, вредности, знања,

вештина, деловања и понашања (васпитање и образовање) и начине и средства

комуницирања с природом, богом, другим човеком, људима и собом (дијалог и толеранција,

поверење, сарадња и компромис, јавност и јавни дух, медији).

Правило је да се археолози фокусирају на материјалну културу, а културни

антрополози на симболичку културу, иако на крају обе групе задржавају занимање за односе

између тих двеју димензија. Надаље, антрополози схватају ''културу'' за означавање не само

потрошња добара, него на опште процесе који производе таква добра и даје им значење, на

социјалне односе и поступак у којима такви објекти и процеси постају уграђени.

1.2. Културне промене

Културе су једнако предодређене за промену као и за отпор према њој. Отпор може

доћи из навике, религије, те интеграције и међунезависности о културним значајима. На

пример, мушкарци и жене имају комплементарне улоге у многим културама. Један пол може

желети промену која ће утицати на други, као што се догодило у западним културама у

другој половини XX века. Културолошка промена може бити узрокована околином,

иновацијама и другим унутрашњим утицајима, те додиривањем с другим културама. На

77

пример, крај задњег леденог доба довео је до открића пољопривреде. Нека открића која су

утицала на западну културу у XX веку укључивали су пилулу за контролу рађања, телевизију

и Internet. Пилула је помогла породицама да имају много новаца и женама да имају већу

слободу. Телевизија није само донела сличне визуелне програме у многе домове, него је

такође утицала како и када ће чланови породице бити у међусобној интеракцији.

Додир између култура може резултовати дифузијом, или на широј основи,

акултурацијом. Дифузија је процес у којем се нове идеје, понашања, технологије и веровања

преносе с особе на особу, с групе на групу или с друштва на друштво. Хамбургери, када су

увежени у Кину из САД-а чинили су се егзотичнима. ''Дифузија потицаја'' односи се на

елемент једне културе који води иновацији у другој култури. Теорија дифузије иновација

представља истраживачки утемељен модел за одређивање зашто и када људи прихватају

нове идеје, поступке и производе. Када нека група у додиру с другом губи своје изворне

културне значаје и преузима туђе, говоримо о алкутурацији. Она се највише одвијала

приликом процеса колонизације нарочито међу домородачким племенима, нпр. Индијанци и

Абориџини.

1.3. Врсте културе

Постоје различите врсте културе: материјална и духовна, елементарна и врхунска

примитивна и цивилизована, масовна култура и подкултура. Често се у вези са културом

употребљава израз контракултура. Три последња израза су најчешће у употреби, али су и

најнеодређенија. Термин масовна култура има различита значења. Ипак, два су основна.

Прво значење подразумева културу која је доступна најширим масама. Такво схватање се

директно супротставља елитистичком схватању културе по коме је реч о тзв. ''врхунској

култури'', која треба да припада једнои ужем слоју повлашћених и одабраних. Такво

схватање настало је на таласима радничких покрета ХIХ и XX века и широке

демократизације друштва. Друго схватање масовне културе односи на доступност културних

садржаја и институција широким народним масама, преко средстава масовних комуникација

(радио, телевизија, штампа и сл.). Под тим термином често и подразумева и доступност

образовних институција преко система бесплатног образовања. Развојем масовне културе,

тековине културе постају својина све ширих слојева друштва. Шире се културне потребе

људи. Изоштрава се укус све већег броја грађана. Народу се не приближава само национална

култура, већ и култура других народа, чиме се култура интернационализује. Све то

доприноси смањењу социјалних разлика између појединих друштвених слојева.

Наравно, данас доминира индустријска или масовна култура, коју критички

валоризује Едгар Морен у славном делу Дух времена. Он добро уочава космополитске,

мондијалистичке, универзалистичке претензије маскултуре, као и њено америчко порекло.

Маскултура је производ масдруштва. Антоњина Клосковска инсистира на две суштинске

карактеристике маскултуре: принцип квантитета и принцип стандардизације. А Жан

Бодријар овако скицира најновију маскултуру коју одликује виртелно комуницирање, у

књизи Друго од истог: ''Данас више нема сцене и нема огледала, постоје само екран и мрежа.

Нема више дубине, постоји само иманентна површина на којој се одвијају делатности, глатка

и делатна површина комуникације''.Тако умеће моћи немоћних (како гласи наслов једног

есеја Вацлава Хавела), имамо немоћ моћних, са аспекта граница и могућности овог

цивилизацијског и културног обрасца.

Под подкултуром подразумевају се такви културни садржају и облици који се везују

поједине друштвене групе, слојеве или средине (сеоска, градска, радничка, источњачки

балканска итд.). Под тим се подразумевају и неки нижи, мање важни, често шире

непризнати облици културног стваралаштва (народна култура, наива и сл.). Представници

елитизма у култури најчешће се са презиром односе према овој култури. Али, то не значи да

78

треба одбацивати све облике културног стваралаштва, сем врхунског. Остали облици

културе су само пут врхунском стваралаштву.

Под противкултуром подразумевају се појаве и садржаји које се директно или

индиректно сукобљавају са важећим, широко прихваћеним културним вредностима. То се

испољава на различите начине, почев од некултурног понашања (изглед, одевање, начин

изражавања) до друштвено недозвољеног понашања (алкохолизам, коцкање, наркоманија,

проституција и сл.) девијантних, чак агресивних понашања (агресија, силеџијство, крађа и

др.). Субкултура је посебан, релативно затворен сегмент опште културе. За све припаднике

одређене субкултуре заједничко је да чланови деле иста уверења, обичаје, вредности, а често

и начин облачења, исхране, понашања и моралних норми. Акултурација је размена и ширење

култура на већим просторима између народа и већих социјалних групација.

Асимилација је процес током којег једна друштвена појава (процес, скупина), у

контакту с другом појавом такве врсте, губи своје особености и самосвојност, нестаје у

другој појави, утапа се у њу. Термин се често користи и за ознаку културне и политичке

асимилације појединих етничких, културних и социјалних групација од стране других,

обично са негативним значењем насилних промена. У социјалној психологији и културној

антропологији социјална асимилација значи интеграцију или адопцију вредности, норми и

обичаја једне групе од стране друге. Сличан култури је и појам цивилизација. И тај се појам

различито схвата. Неки изједначавају та два појма. Ипак, највећи број аутора под

цивилизацијом подразумева само материјалну и техничку културу, а не и духовну културу.

По њима, култура је духовна и виша сфера, а цивилизација материјална и нижа сфера. Ако се

прихвати такво схватање, онда је појам цивилизације млађи од појма култура. Цивилизација

је стара 5-6 хиљада година, јер је настала са настанком класног друштва, држава и градова.

Култура, пак, много је старија, јер настаје са настанком човека (као свесног бића) и друштва.

1.4. Културне вредности и норме

Вредности су животни оријентири – светионици живота. Оне су и водичи људима у

њиховим међусобним односима али и у односима према природи и свету. Вредностима

припадају сви они стварни или идеални предмети за које се вежу човекове потребе и жеље.

Вредношћу се сматра све оно што може бити предмет људске потребе и жеље и што се може

задовољити на начин који није противан датој култури. Вредност има значење само у односу

човека према предмету: човек показује интерес за предмет, или што је исто, предмет је

вредан за човека.

Вредности су апстрактне идеје о томе шта је добро, исправно и пожељно. Оне су

основа за друштвене норме. Норме су, дакле, друштвена правила или упуте што одређују

прикладно понашање у одређеним ситуацијама. Деле се према оштрини санкција које

изазива њихово кршење, а проводи их друштво. Тако најблаже санкције изазива кршење

народних норми (неруковање приликом поздрављања, непокривање уста приликом зевања

итд.), док кршење обичаја норми и закона изазива одговарајуће санкције.

Вредновање (евалуација, валоризација) назива се још и аксиолошки метод.

Вредновање је за човека битно скоро као и дисање, оно је саставни део људског бића.

Исходиште и судиште вредности је сам(о) човек. У историјским, културолошким или

хуманистичким наукама ми не можемо ни организовати грађу и истражени материјал

уколико нас не усмеравају одређене вредности и погледи на свет. Чак и норма објективности

у историографији која нам налаже суспензију личног интереса, не налаже нам суспензију и

пристрасности уопште, јер је то и немогуће. Мисли се на пристрасност према људским

патњама. То, даље значи да нема објективности без вредновања. Они који верују да нас

вредности спречавају да будемо објективни подсећају на птице у Кантовој метафори, које су

веровале да би било много лакше летети у безваздушном простору. Знање је такође вредност,

али ни оно није у свим епохама позитивно валоризовано. Према јеврејско-хришћанској

митологији Адам и Ева су начинили у рају прародитељски грех, не због телесног спајања

79

како се обично мисли, већ због тога што су убрали забрањено воће са Дрвета сазнања добра

и зла (које је било резервисано само за богове). Због тога су прогнани из раја на земљу, да у

зноју лица свог зарађују хлеб свој и да се Ева у најгорим мукама порађа, остављајући грешно

потомство. И други ставови из Библије (Благо сиромашнима духом, њихово је царство

небеско; Ко много зна, много и пати и др.) сведоче о негативном односу који је хришћанска

митологија имала и има према знању. Аксиолошки статус знања није без значаја ни за

концепцију историје као учитељице живота. Историја је заиста била учитељица живота, јер

је описивала трајне обичаје једне хомогене и стабилне културе. Наиме, кад год постоји

консензус о вредностима или исти поглед на свет, тада је телеолошка рационалност људских

акција увек подређена њиховој вредносној рационалности. У том смислу се може рећи како

је универзално важење вредности у премодерним, пред-грађанским друштвима такорећи

природно и нормално. Међутим, појавом модерног друштва почео је да се распада чврст

вепвиз сотишв у погледу образаца и хијерархије вредности, што је довело до дисло-кације

људи у њиховој вредносној оријентацији. Аксиолошки посматрано, човек нашег доба попут

брода без кормилара.

Живети живот без вредности није ништа друго до немати смисла. Живот без

вредности је опасан и најчешће бесмислен. Без ви-ших циљева или смисла живота живот је

пуко таворење. Само на основу смисла, односно вредности, могу се просуђивати сва друга

питања и чињења. Вредности помажу људима да се снађу у џунгли живота. Без вредности

они лутају беспућима живота и постају лак плен лоших осећања и рђавих стања.

Свест о вредностима стиче се само у слободи и слободном избору. Где нема избора и

где нема бар неколико могућности не може се стећи свест о значају вредности за живот.

Вредности су мерила за све што се догађа. Без мерила све остаје у природном сировом

и суровом стању. Када истражујемо порекло, структуру, развој, функцију, облик, истину,

значење, остајемо у констатовању оног што јесте а тек с вредностима, односно смислом,

спознајемо оно што може бити и треба да буде. С њима се одређује смер кретања од кога све

зависи, с њима имамо посла са сутрашњим даном.

У друштвима у којим влада ред, сигурност и стабилност издваја се нека од вредности

и она постаје врховна вредност. Око врховне вредности ређају се остале и тако настаје

систем вредности. Према врховној вредности оријентишу се појединци. Они налазе смисао

живота у њеном остварењу. ''Само тако свако може знати шта ваља да чини, како би живео

вредан живот – има мерило у односу на које одмерава сваку своју мисао и чин. Појединци,

чији живот није вођен неком вредношћу, остају без путоказа: вредност даје смисао дневној

пролазности. Ако у свакоме од нас не сија нешто од тих виших вредности, онда у свакоме

умире човек: то онда једна сенка корача и лута кроз живот. Живот је добар само у мери у

којој одговара вредности добра, ма шта се под добром подразумевало''.

Према врховној вредности у неком друштву могу се разликовати типови друштава.

Друштво у којем је врховна вредност слобода је либерално друштво. Где је врховна вредност

храброст или част то је војничко или витешко друштво. У политичком друштву највреднији

су моћ и власт.

Сваки васпитнообразовни систем заснива се на вредносном систему који се изграђује

избором основне вредности. Овакво изабрана вредност и на њој засновани вредносни систем

путем васпитања и образовања уграђује се у пристигле генерације. Од тог уграђивања

зависиће стабилност и квалитет живота у друштву. Тамо где су вред-ности урушене или

онемогућене тамо се живот урушава и онемогу-ћава. Вредносне кризе су најопасније и

најразорније по последицама. Када се вредности униште у једном друштву (поломе се лични,

групни и друштвени вредносни барометри) онда су потребне деценије да се код нових

генерација изграде и уграде. Зато су вредносне кризе најтеже.

Све те идеје и вредности - истина, правда, добро, љубав, лепота, слобода, једнакост,

људско достојанство - врхунске су универзалне вредности. Оне су мерила за све посебне и

појединачне вредности. Ко њих уграђује у вредносни систем тај осигурава живот. Ове

вредности су највећа и најзначајнија одбрана човековог живота. Када се међу људима ове

вредности шире и деле оне се умножавају. Са њима су сви људи само на добитку. Вредности

80

су ''упоришна тачка културе''. Култу-ра преко вредности и норми одређује деловање и

понашање људи. Јер, деловања и понашања људи, без вредносних мерила, нису сама по себи

ни добра ни лоша.

Вредносни суд је, како наводи Чупић, наш став о некој појави. Он није опис појаве.

Утврдити чињеницу о некој појави и рећи став о њој две су различите ствари. Чињеница да је

неко висок толико и толико или тежак толико и толико нема везе са ставом да је и морално

проблематичан или неморалан. ''Из првог исказа не можемо извући други: исказ о чињеници

и вредносни суд о њој говоре о истом, али на различите начине''. Сви вредносни судови, нису

само морални судови јер постоје и вредносни судови у естетици (лепо-ружно). Вредносна

мерила (на пример, морални принципи) важе увек за сваки појединачни случај, односно за

свако појединачно делање и понашање. Она су увек максималистичка – изнад њих нема

ништа а испод њих све конкретно, односно посебно и појединачно, процењује се и оцењује.

Мерило се не мења од случаја до случаја оно важи увек и за све.

За друштвени живот од изузетне важности, неопходности, потребне су вредносне

оријентације, односно категорије вредносне оријентације. Сматра се да ''оне преузимају

улогу биолошких инсти-ката потиснутих сузбијањем природних граница''. Човек слабећи и

губећи инстинкте као друштвено и културно биће постаје биолошки и у природним

околностима немоћан. Категорије оријентације једним делом су замена и компензација за ове

биолошке прикраћености. ''Наш живот је у свим својим аспектима проткан таквим

категоријама оријентације; категорије ове врсте су у сфери осећања: љубав и мржња, у

простору: лево и десно, горе и доле, у времену: прошлост, садашњост, будућност, и тако

даље''.

Ове категорије упућују да се оријентишемо при избору, односно указују шта би

требало изабрати, а шта избегнути у различитим деловима живота и у свакодневним

изазовима. Свака ситуација, посебно нова и непозната, велики је изазов за човеково

реаговање и понашање. Категорије оријентације смањују ризике у реаговању и понашању,

нарочито пред новим ситуацијама и изазовима. Категорије оријентације јављају се увек у

паровима јер то произилази из њихове функције. Оне означавају позитивно и негативно у

животу и избору.

Агнеш Хелер даје добру класификацију категорија вредносне оријентације. Према тој

класификацији имамо: примарне; секундарне; и терцијарне категорије вредносне

оријентације. У примарне категорије вредносне оријентације Хелер уврстава само један пар:

добро-лоше. Овај пар ''може се применити на све друге категорије'' и он оријентише у свим

областима стварности реалности. Наравно, добро не подразумева да је увек пријатно.

Међутим, пријатно је увек добро. Примарна категорија примењује се на све секундарне

категорије.

Секундарне категорије вредносне оријентације протежу се у различите области

човековог живота. Те категорије су: добро - зло (морална оријентација); лепо - ружно

(естетска оријентација); свето - световно (религијска оријентација); корисно - штетно

(прагматична оријентација); пријатно - непријатно (емоционална оријентација); тачно -

нетачно (практична оријентација); успешно - неуспешно (циљна оријентација); и истинито -

лажно (логичка оријентација).

Терцијарне категорије вредносне оријентације су парови: пристојно - непристојно

(односи се у оквиру секундарне оријентације на пар: тачно-нетачно) и - уметничко -

неуметничко (односи се у оквиру секундарне оријентације на пар: лепо-ружно).

У историјском развитку конкретни садржаји се мењају (на пример за античке Грке

ропство је било корисно, а касније када се учвршћује грађанско друштво оно је постало

штетно), али се вред-носне оријентације не могу мењати. Мењају се субјекти на које се оне

односе. Према значају и доминацији неког од парова секундарних вредносних оријентација

препознаје се карактер тог друштва (тако у друштву које је верски оријентисано доминира

пар свето световно, па тек потом добро - зло).

Ослонац и мерила културе и култура (посебних) су универзалне вредности и норме.

Ако посебним културним обрасцима мишљења, веровања и вредновања нису мерила и

81

границе универзалне вредности и норме, с таквим културама и делањима и понашањима на

основу њих нешто није у реду. Оне могу бити велика опасност по друге и друкчије културе.

Постојање универзалних вредности и норми доводи у питање релативизам, али не и напетост

између идеала и стварности. Зато се сваки појединачни поступак мери и одмерава преко

универзалног и на тај начин пружа могућност избегавања или умањења последица - лошег.

За добро, етичка теорија може узети било коју вредност (или више вредности) за коју

се залаже (нпр. љубав, мир у свету, слободна неутрална енциклопедија доступна свима), а

разлоге за избор одређених вредности скоро увек аргументује на неки начин. Прихватање

неке или неких одређених вредности за ''добре'' још не обезбеђује једнозначно суђење при

избору исправних поступака. Једна етичка теорија може за добро прогласити нпр. личну

слободу, а да и даље није у свим ситуацијама јасно како треба поступати. Зато је потребан

други део етичких теорија - који одређује исправно.

Приближно гледано, једна теорија исправног се може сврстати у неку (а можда и

више) од следећих група: - Деонтолошке теорије су оне које граде своје судове према

поступцима невезано од последица које поступак изазива. По њима, најбитније је поштовање

вредности. На пример, ако за добро узмемо неприкосновеност људског живота онда би суд

некога ко следи одређену деонтолошку теорију могао да буде: ''Није исправно убити једног

човека да би се спасило хиљаду других јер ни под којим околностима није исправно убити

човека''. - Консеквенцијалистичке теорије оцењују исправност конкретног посту-пка према

последицама које би тај поступак изазвао у датим околно-стима (без обзира на исправност

тог поступка извађеног из контекста). По њима је најбитније унапређивање вредности. На

пример ако за добро узмемо благостање људи онда би суд некога ко следи одређену

консеквенцијалистичку теорију могао да буде: ''Исправно је годинама ставити на муке

хиљаде људи ако је вероватно да ће то довести до благостања милијарди других људи''. -

Теорије врлине потичу из античког периода и то првенствено од Платона и Аристотела. Оне

процењују исправност поступка у односу на самог делатника. - Теорије права су заступљене

у модерном праву, на пример ''Свако дете има право на образовање''. У оваквим теоријама

настају разни проблеми, између осталих да ли постоји хијерархија права, да ли неко има ду-

жност и/или право да штити туђа права, да ли и која права се смеју ускратити ономе ко крши

туђа права итд.

Реч норма потиче од латинске речи норма и имала је на почетку три значења: тесаров

угломер; мерило; и правило. Данас она озна-чава: мерило, правило, пропис, модел, образац,

узор, стандард, упутства за понашање људи, како би се одржао ред, стабилност и сигурност у

друштву и држави.

За разлику од вредности, које су апстрактне, норме су конкретне. Норме као мерила и

прописи су технички део али битан у остваривању вредности. Иза сваке норме налази се нека

вредност на пример иза моралне норме - добро или иза правне норме - правда. Норме могу

бити неписане као што су обичајне али и писане као што су правне. И једне и друге важе и

делују, односно одређују понашање људи. Норме настају када неко понашање или неки

однос почне да се понавља и на тај начин постане правило за будуће понашање свих у

заједници. Дуго понављање неког понашања које сви чланови заједнице усвоје постаје

мерило и правило, односно норма. У друштвеном животу најпре су настале обичајне, па

потом религијске и моралне и на крају правне норме. У старим заједницама и друштвима

понашања њихових чланова регулисана су обичајним нормама из којих је настало обичајно

право. У модерним и савременим друштвима најбитнију улогу има правне норме и правна

принуда.

За друштво и добар друштвени живот битно и важно је да се норме усвоје. Јер, ''ако се

норме усвоје, онда понашање чланова зајед-нице постаје временом независно од норми или

оних који контролишу покоравање нормама. Поунутрење норми (интериоризација) у ствари

је премештање контроле из спољашњих околности у унутрашњост свести и подсвести, где је

сада контрола мање видљива, али не и мање ефика-сна. Тога тренутка престаје и потреба за

надзором над понашањем појединаца и група и за свим оним средствима помоћу којих се

њихово понашање усмерава у одређеном смислу''.

82

Настанак норми, односно мерила и прописа, произилази из чињенице да у људској

природи постоји и она лоша страна која није у реду. Норме и настају да би се

дисциплиновала могућа лоша осећања и стања као и необуздани нагонски изливи који могу

бити разарајући и за човека и за друштво и за природу. Норме уносе ред и нормализују

живот. Ако оне функционишу у друштву појединци су сигурни а дру-штво стабилно. У оним

друштвима где норме не функционишу нема реда а заједницом. најчешће управља самовоља

и завлада хаос. Исти-чући значај норми за људски живот и живот у заједници Сократ је

изговорио поруку: Боље је отићи у смрт поштујући норме него живети кршећи их и

одбацујући их. Наравно, норме - обичајне, верске, мора-лне, правне, идеолошке, језичке -

могу се разликовати од културе до културе. Универзалне нормне настају на основу

универзалних вредности.

2. Образовање

Образовање представља комбинацију интеракција лицем у лице, односно, заједничког рада и самосталног учења. Процес индустријализације и ширење градова утицали су у великој мери

на развој система образовања.Све до првих деценија 19. Века,већина становништва није

имала никаквог образовањаМедјутим,како се индустриска привреда све брже сирила,јавила

се велика потреба за специјализованим образовањем,за образованом, способном рандом

снагом.Како је образовни сyстем постао универзалан,све више људи стицало је знања путем

апстрактног учења (предмета као што су математика,природне науке,историја,књижевност

исл), а не,као раније,кроз практично преношење одредјених вештина.

У модерном друштву људи морају савладати основне вештине, као што су читање,писање и

рачунање, и стећи општа знања о свом физичком,друштвеном и привредном

окружењу;медјутим,исто тако је важно да знају како да уче, како би могли д аовадају

новим,понека технички врло сложеним облицима информација.У модерном добу,образовање

и стручне способности постал су важни за запошљавање и каријеру. Школе и универзитети

не смао да утичу ан ширење интелектуалних могућности људи и њихов поглед на свет,већ

пришремају нове генерације људи које ће узети учешста у привредном животиу неке земље.

Специјализације и разни програми за стицање радног искуства, омогућавају младим људима

да развију специфично знање које ће моћи да примене у својим будућим каријерама.Док

многи наставници у школама и универзитетима,у првом реду,теже да омогуће до краја

заокружено образовање, креатори пословне политике и послодавци заинтересовани су за то

да образовање и програм усавршавања буду у складу са привредним профилом земље и

захтевима за одредјеним занимањима.

ОЕЦД је вредновала писменост испитаника тако што је први ниво био најнижи, а пети

највиши.Код испитаника тестирана је способност читања и разумевања написаног

материјала, одредјивања употребе информација на дијаграму или распореду, и извршавања

основних математичких операција.Трећи ниво представљао је онај најнижи степен

писмености који нам је потребан у модерном животу И раду.Резултати су показали да бар

четвртина одраслих у земљама обухваћеним истраживањем није успела да достигне трећи

ниво писмености.Недостатак основне писмености далеко је већи проблем у земљама у

развоју,где неких 30% становништва не зна ни да пише ни да чита.Само у Индији више од

250 милиона људи је неписмено.Родне разлике у вези са неписменошћу изузетно су

велике,нарочито у најсиромашнијим земљама света где је неписменост медју женама готово

двоструко већа него код мушкараца.Од 150 милиона деце у добу измедју 6 и 11 година која

не иду у школу, 90 милиона су девојчице.

Женске организације у Британији и у другим земљама често критикују дискриминацију на

основу пола у целокупном образовном систему. Године 1990. било је само 120 жена

редовних професора у Британији, што је 4% укупног броја професора. Године 1988, жене

истраживача било је 31% али је не више од 7% жена добило посао на неодредјено време на

универзитету.

83

Недавно је у Британији спроведено истраживање у погледу примања на о запошљавању на

универзитетима И условима рада.Резултати су показали дас у мушкарци редовни професори

на универзитетима са дугом традицијом плаћени 4.259 фунти више него њихове

колегинице.Чак И у оквиру истог звања,жене су биле за читавих 1.807 фунти мање плаћене

од мушкараца.Више од 90% редовних професора на универзитету чине мушкарци.

Социолози су спровели многа истраживања о успеху у образовању етничких мањина у

Британији.Деца из западно индијских породица имали су најлошији успех у школи,мерено

стандардима формалног академског образовања.Медјутим, и такви резултати показују

значајан напредак у односу на период пре 10 година.Деца из Азије била суп о успеху једнака

деци белаца,упркос чињеници дас у, у просеку, њихове породице биле у лошијој

материјалној ситуацији (Свонов комитет, 1985). Наиме,многи пропадници етночких

мањинских група настављају са образовањем због проблема у налажењу посла. У целини

гледано,припадници етничких мањинских група довољно су заступљени у британском

високом образовању.

Тестови интелигенције редовно се ажурирају. Данашња деца,медјутим,која су испитивана на

основу тестова интелигенције из тридесетих година имала су у просеку и до 15 поена виши

количник интелигенције од данашње генерације - што представља управо ону просечну

разлику која сада раздваја црнце и белце.

Данашња деца нису рођена интелигентнија од својих родитеља или предака, већ промене у

резултатима на тестовима интелигенције проистичу из све већег благостања и побољшања

друштвених фактора. Док варијације између појединаца који утичу на резултате постигнуте

на тестовима интелигенције могу делом бити генетски, ставови неких аутора да су неке расе

у просеку паметније и способније од других и даље остају не потврђени.

3. Морал

Морал се може дефинисати и као скуп друштвених прописа санкционисаних

унутрашњом специфичном санкцијом, коју сам субјект примењује на себи због нормативних

прекршаја. Професор Радомир Лукић разликује формални и садржински појам морала. Тако

се, по њему, морал садржински најчешће одређује као систем норми које одређују шта је

добро, а шта зло, и регулише људске односе. Формално, морал се може дефинисати као скуп

друптвених норми које субјект , као сопствену безусловну, самоциљну обавезу, засновано на

добром, као самосталној врховној вредности, у моралној ситуацији осећа тренутно, целим

бићем, а не само увиђа разумом, који често врши притисак на његове природне склоности и

остварује његово човештво, а за чији прекршај он осећа грижу савести, док друштво на њега

примењује спољне санкције уз истовремени захтев да он осећа грижу савести. Садржински,

морал је духовна творевина тј. скуп, сплет друштвених општења међу члановима друштва

помоћу одређених материјалних знакова, који (знаци), својом релативном трајношћу и услед

одређеног друштвеног притиска, омогућују да ови процеси имају увек релативно исту

садржину, тј. да се њима саопштавају иста значења.

За развој моралности неопходни су одређени предуслови. То су одређене психичке функције, које најпре треба да се развију код јединке, да би као круна свега дошла

моралност. Свака од тих психичких функција има специфичан утицај на развој моралности.

У те психичке функције спадају: свест - то је способност човека да спозна самог себе, своје

"Ја" у свету који га окружује. Свест у ужем смислу речи је психичка функција под којом

подразумевамо спосо-бност човека да мисли и осећа и да зна да мисли и осећа, да је свестан

чињенице да мисли и осећа. Свест која нам даје сазнање о свесности сопственог постојања, о

свесности свога "Ја", једино је присутна код човека, и једино као таква је и предуслов за

морално понашање. Интелигенција или разум - је мисаона способност која омогућава чо-

веку да схвати природу, појаве око себе, да разликује битно од неби-тног и да тако уочава

односе између предмета и појава. Интелигенција омогућује човеку да апстрактно, посредно

мисли, да доноси закључке, предвиђа могућности. Анализирајући узроке и последице

84

појединог понашања, човек долази до кључа који се зове морално понашање. нагони -

представљају наслеђене обрасце понашања специфичне за целу врсту. То су урођени,

сложени механизми понашања значајни за развој моралности. Значајни нагони су: грегарни

нагон, сексуални нагон... емоције (осећања) - подразумевају специфичан однос човека према

његовој околини, према конкретним предметима реалитета. Емоције су једна од најважнијих

психичких функција човековог мозга, веома важна за целокупно људско функционисање и

поимање среће. Човек је емоционално биће и разне ситуације изазивају у њему различите

емоције. Извесне ситуације изазивају одређене емоције, а ове, опет, изазивају одређене

мисли и поступке. Одређене емотивне ситуације тако рађају одређене моралне норме. Воља

- подразумева акцију, сврсисходну делатност ка испуњењу неког циља. Да би се нека одлука

остварила, нужни су напори, јер свака акција мора да савлађује отпоре. Истрајност у одлуци,

насупрот повременим сумњама и колебањима; упорност у спровођењу одлуке, насупрот

спољашњим сметњама - јесу неопходне компоненте јаке воље. Личност јаке воље се

одликује самосталношћу, одлучношћу и готовошћу да прими на себе одговорност за одлуке.

Осећање дужности - проистиче из нагона друштвености. Током своје историјске еволуције

човек је увидео све предности живота у заједници, у организованој друштвеној заједници у

којој свако има своју улогу, своју дужност. За испуњење те улоге потребно је развијено

осећање дужности.

Морал одређеног друштва се обликује под утицајем низа фак-тора, а један од

најстаријих и најважнијих је била религија. Морал је настао и развијао се под њеним

снажним утицајем. Критеријум добра и зла, дозвољеног и недозвољеног, моралног и

неморалног је био однос према црквеним догмама. На обликовања морала значајно су

утицали и степен развоја производних снага и карактер друштвених односа. У првобитној

људској заједници није било експлоатације, па су моралне норме биле јединствене,

неподељене, норме солидарности и друже-љубља. Развојем производних снага и стварањем

вишка производа конституишу се приватно-својински односи који доводе до настанка нових,

класно условљених, двојних моралних норми. Ипак, да би се разбиле традиционалне,

колективистичке моралне норме првобитне заједнице и прихватиле нове норме засноване на

бази приватне својине, вековима је требало предузимати веома ригорозне санкције.

Осим религије и карактера друштвених односа, на стварање моралних норми значајно

утичу и економски, еколошки, природни, географски и други услови.

Дакле, морал је веома специфичан друштвени пропис који се ствара спонтано.

Моралним прописом наређује се оно што је добро, а забрањује оно што је зло, односно,

наређује се оно што је достојно човека, што је човечно, а забрањује се оно што је

дијаметрално супро-тно томе. Свако друштво ствара свој морал, а сваки појединац то исто

чини стварајући га у зависности од ширих друштвених утицаја.

За разумевање морала потребно је ближе објаснити појам друштвене норме. Оне

подразумевају правило, упутство, прописе за понашање и деловање људи у друштву и

друштвеним групама међу собом. У друштвеним наукама разликују се правне и неправне

норме, писане и неписане, техничко-организационе, привредно-политичке, санкционисане и

несанкционисане, као и моралне норме.

Дакле, норме су друштвене појаве, средства за регулисање друштвеног деловања и

заједничког живота људи, а условљене су природом и карактером ширих, социјалних односа

у датом друштву. Поред норме, разликујемо и навику која се уобичајено дефинише као

индивидуална склоност да се поступа на уобичајен или аутоматски начин обично на основу

вежбе или искуства, док обичај обухвата дуготрајан начин понашања људи у одређеним

приликама који се сматра обавезним, дакле, дуготрајним понављањем једног те истог

понашања.

3.1. Типови морала

85

Може се говорити о различитим типовима моралности као што смо у историји имали

средњовековни морал, антички морал... Међу-тим, и у једном истом друштву може се

запазити постојање више типова моралности. Разликујемо следеће основне типове морала:

тра-диционални - заснива се на ауторитету обичаја тј. традицији. Због тога се у овом случају

обичај и морал поклапају. утилитаристички - преноси став да морална добра, иметак,

сигурност, моћ државе и благостање, лична корист стоје изнад свих других принципа.

Описује га начело "Вредиш колико иметка поседујеш". Овај тип морала је често описиван

кроз различита књижевна дела. морал врлина - полази од става да у основи сваког човека, као

људског бића, захваљујући његовој савести постоје одређене трајне особине, морална тежња,

свеједно да ли су изричито развијене или само потенцијално дате. То су храброст, верност,

искреност, скромност, истинољубивост. Импе-ративни или нормативни морал - заснива се

на ауторитету прописа и дужности. Веома строг морал који често производи негативно,

ограничавајуће дејство на развој личности.стваралачки или дело-творни морал - полази од

основног опредељења да се стварају нове вредности у култури и друштву, уводе нове

институције, сузбијају сва ограничења и афирмишу индивидуално-стваралачке слободне

јединке. Да би јединка развила моралну свест од најранијег доба је суочена са већ постојећим

моралним начелима који током живота управљају и изграђују исту.

Познати научници Колберг и Пијазе наводе као главне разлоге за изградњу морала

забране и дилеме које изграђују различиту нормативну свест која је индивидуална од особе

до особе. На основу сазревања и когнитивних сазнања као и узајамних односа са вршњацима

долази до појаве аутономне моралности. Одлика јој је узајамно поштовање и реципрочност.

Основу суда о томе да је нешто морално или не, чини замисао да бити добар значи бити

праведан, а не једино послушан као на предходном ступњу развоја. Ствара се суд о

сопственом и туђем понашању и свест о добром и лошем. Све више се води рачуна о

мотивима и намерама других. Објективна одговорност уступа место субјективној.

Свака јединка од рођења па до зрелости пролази кроз различите стадијуме у којима се

формирају различити ставови и погледи на моралност. Одрасла особа која има већ изграђену

моралну свест и принципе не мора увек да поступа у складу са њима већ се то одражава у

односу на ситуацију, а свака може бити другачија, себи својствена и од тога зависи морална

одлука. Веза између моралних убеђења и моралног понашања је, дакле, врло слаба или

сложена, пошто, изгледа, многи други елементи утичу на понашање осим самих моралних

ставова. Та веза је јача код особа које су достигле виши ступањ моралног расуђивања. На

нижем нивоу деца су више окупирана тиме да ли ће и када, и колико њихово понашање

изазвати казну или критику од стране осталих, па отуд и варијабилност у поступцима.

4. Религија

4.1. Појам религије

Религија је један од најстаријих облика друштвене свести, који на мистичан начин

одражава објективни свет. Термин религија потиче од латинске речи religio, што означава

учење о највишем бићу, о Богу, о светом. Дефинише се као веровање у „натприродне силе“

(духове) и у „света бића“ (богове) које је праћено јаким емоцијама верујућих људи.У ствари

религија се схвата као организован скуп учења симбола, радњи (ритуала), везаних за

надприродно биће. Религија је одговор људског бића на сопствено стање. Суочен са

животним потешкоћама у овом свету, човек развија сватање универзума и свога постојања,

како би нашао сврху и смисао живота. Уопштени елементи религија су: религијскаверовања,

религијска осећања, религијски ритали, симболи религије,религијска организација.

Веровање у оквиру сваке религије укључује веровање у бога односно веровање у

надприродно биће. У неким религијама нпр. Људи верују у „натприродну силу" а не у

персонализоване богове.

86

Религијска осећања обухватају читав комплекс различитих осећања као што

сузависност, оданост, послуђност, страхопоштовање. Најизраженија осећања ког мањих или

мање организованиг верских група. Религијски ритуали су веома разнолики. Ритуалски

чинови могу се састојати од молитва, појења, певања, једења одређене врсте хране,

уздржавања од појединих врста хране, од поста у одређене дане, итд. На ритуалне чинове

обично се гледа као на нешто сасвим различито од навика и поступака у свакодневном

животи. Религијске обреде већина верника изводи насамо, али све религије такође имају и

церемоније које верници обављају колективно. Редовне церемоније обично се обављају у

црквама, храмовима, светилиштима итд. Постојањем коле-ктивног обреда социолози обично

сматрају једним од главних чини-лаца по којим се религија разликује од магије. Људи често

прибегавају магији када су у невољи. Она настоји да природне силе укроти и потчини

људима. Углавном се изражава кроз обреде, молитве мађије, врачање, жртвовање, ритуала и

церемонијала којим се опонашају одре-ђене природне појаве са циљем дасе изазову. Облици

магије су бројни и разноврсни.

Према врсти људске делатности магија може бити: медиц -инска (лечење

болеснка, различитим поступцима и радњама), љуба-вна (помоћу које се жели добити нека

симпатија, нечија наклоност), рат-ничка (помоћу које се жели обезбедити победа или

пораз за некога), привредна (ловачка, земољрадничка). Средства и методи приликом

магијских обреда су веома различити постоје још магија као што су: имитативна или магија

опонашањем, чија је суштина вереовања да ако људи буду понављали односно имитирали

одређене појаве, да ће се те појаве заиста и догодити (имитирање грмљавине, кише).

Репетивна магија или магија понављањем код ове магије постоји веровање да су две

појаве повезане, тј. ако су се две појаве десиле заједно да ће се увек дешавати заједно.

Контагиозна магија код ове магије постоји веровање да две ствари које су некада биле у

контакту, остају пове-зане и ако се физички одвоје. Једна врста овакве магије је и позната

вуду магија. Магијске радње немају никаквог ефекта осим пси-холошког. Најбољи начин да

се превазиђе магија је образовањем и просвешћењем друштва. Иако су магијски обреди

углавном настали из модерних друштава, у опасним ситуацијама и даље је често сујеверије

које укључује радње сличне магијским.

Религијски симболи карактеришу сваку религију понаособ. Некада две религије

можемо разликовати само по различитостима симбола. Религијски симболи и ритуали су

често уклопљени у матер-јалну и духовну културу друштва ( музика , песма, плес, причање

прича, књижевност). Обично се мисли да преко ових органозација „надприродно биће"

управља и комуницира са људима на земљи. Зато је верска односно религијска

организачија итекако вађна верницима. На челу сваке овакве организачије постоје

религијски функционери или главешине ( врачеви, свештеници). Једна од највећих

религијских организација је црква, а ту су још и секте, или пак још мање деноминације и

култ. Црква је религијска оргаизација која обично има формалну, бирократску

структуру, са хијерархијом верских званичника у покушају да заступају контраврзну страну

религије. Секта је мање организована религијска група преданих вер-ника, која обично

настаје из протести против онога у шта се пре-творила црква. Деноминације су врста секти

које су се „охладиле" и постале институционализована целина, која не представља активну

протесну групу. Култови - личе на секте, али им је циљ другачији. Они су за разлику од

претходник организација најслабије повезани. Пошто су састављени од појединаца,

култови се усресређују на индивидуално искуство и окупљају поједницсе које слично мисле.

Људи се не придружују култу на на какав формални начин, него се држе одређених теорија

или прописног начина понашања.

4.2. Настанак и историјски развој религије

Већ хиљадама година религија има снажан утицај на животе људских бића. У овом

или оном обилку, религија се јавља у свим познатим људским друштвима. Најранија

87

друштва, о чијем постојању сведоче само археолошки остаци, показују јасне трагове

религији-ских ритуала и симбола. Током историје религија је наставила да игра централну

улогу у људском искуству, утичући како на окружење у које живимо тако и на нас

саме.Постоји више фактора који су условили појаву религије, где су најзначајнији:

гносеолошке, социјалне и психолошке природе. Поред ових фактора постоје и хипотезе

разних социолога о настанку религије. У историјском развоју човека, у тренутку када

постаје „свесно биће", почиње да размишља и да тражи одговоре на питања са којма се

сусреће у живиту (умирање, рађање, поплаве,суше, ноћ, дан). Због недовољног развоја

друштвене свести, а самим тим и немогућности да објасни наведене појаве, човек их тада

преписује вишим силама. Религија настаје из незнања човека да објасни свет око тебе. Ту и

на-стаје хипотеза по којој је религија настала из страха од природних појава.

Како се друштво развија тако долази и до других корена религије.У борбама роба и

робовласника, обавезно се рађа вера у бољи живот на оном свету. У класном друштву

долази до отуђења човека у свим сферама друштвеног живота, у таквим односима човек

зависи од низа фактора које у том тренутку преписује вишим силама. Многи социолози

спомињу и другу хипотезу по којој су религију измислили врачеви и владари, да би својим

законима дали већу божанску санкцију и на тај начин што лакше владали народима и што

више их експлоатисали. Ову хипотезу је за сада немогуће доказати, чак са тренутно

расположивим доказима, оборена јер етнологија не зна за племе и народ који су били без

икакве религије, али зна аза људске заједнице које немају врачеве и владаре. Шта више,

постојање врачева условило је појаву религијске свести, према томе немогуће је да су

врачеви измислили религију, јер врачеви и јесу у служби религије. Све религије можемо

првенствено поделити на природне ( анимизам, тотемизам, и култ природе) и објављене

(теизам, односно политеизам и монотеизам).

У почетку подручије непознатог човек почиње да објашњава тако што замишља да је

испуњено духовима. Тај облик одрађавања природе у духовима, који су у предметима је

анимизам. Као најстарији обилк свести и религије, анимизам представља веровање да је

природа пуна најразличитијих духова. Као што је речено анимизам је веровање у духове, за

које се сматра да настањују исти свет као и људска бића. Ти духови могу бити добри или зли.

У неким културама, на пример, постоји вереовање да духови изазивају болест или лудило, а

могу и да опседну, односно да уђу у поједница, и тако утичу на његово понашање.

Анимистичка веровања нису ограничена само на мале културе, него их у известној мери

налазимо и у многим религијским миљеима.

У овом степану развоја религије јавља се и једини активан елемент религије магија.

Магију смо већ помињали, али није на одмет поменути да магија нема задатак да истражује

узроке појава нити објашњава свет. Она настоји да природне сила укроти и потчини људима.

Историјска ограниченост човекових сазнања није се односила само на природу, већ и

на друштво и положај човек у њему. Ова врста незнања основни је узрок настанка посебне

врсте веровања у оквиру анимистичке свести тотемизам. Тотемизам је јавља на вишем

ступњу дивљаштва, када лив и риболов постају основна људска делатност у борби за

егзистенцију односно, онда када је развојем производних снага дошло до поделе рада по

полу и старости и међу појединим групам ловаца.Суштина тотеизма састоји се у веровању о

међусобном сродству чланова одређеног рода или племена и њиховог тотема. Реч „тотем"

настала је међу северноамеричким индијанским племенима, али су је навелико користили да

се означе животиње или биљке за које се верује да имају надприродне моћи. Зато је на

пример постојала забрана убијања оне животиње која за племе или род представља тотем.

Обично свака сродничка душа или клан унутар друштва има свој тотем, за који се везују

различите обредне радње. Тотемизам је присутан и у савременом друштву али на мало

другачији начин, уз одређеним контекстима друштва чести су симболи слични онима који се

користе у тотеизму. На пример одређена спортска екипа користи на спортској оптреми

амблем са ликом неке животиње, јеј је та животиња заштитни знак клуба. Чак су и маскоте

тотеми.

88

У каснијим фазама развоја, преласком на земљорадњу и сточарство, животиње се

више не узимају за тотем, већ то постају некеприродне појаве (киша, сунце, месец, гром,

муња итд). Развојем ових грана пољупривреде човек почиње и да зависи од тих природних

појава. Тада се у немогућности да те појаве другачије објасни, указује им велико поштовање,

и почињу да се опходе према њима као према нечему „божанском".

Првобитне религијске развиле су се у одређеним историјским условима у разне

религијске правце. Одређени родови и племена са развојем, почињу да стварају и одређену

хијерархију у поштовању тих појава, то је уједно и основа за прелазак у теизам. Реч теизам

настала је од грчке речи ''teos"- бог. Почиње веровање да сродним појавама управља

надприродно биће - Бог. Божанства, богови почињу се замишљати као лична бића у људском

обилку која добијају и своја имена. У почетку се веровали да живе у шумама, на планинама а

неприступачним местима, док их нису сместили на небо.Ова фаза у развоју религије трајала

је веома дуго, тако и настаје мноштво различизих религија.

Теизам се може поделити у две подфазе и то: политеизам - у овој фази развоја

религије постоји веровање и више богова, од којих су неки добри а неки зли.Понекад им се

преписује животинскио људски облик а често само људски. Политеизам је прошао кроз две

фазе нижа и виша.У нижој фази политеизма богови су персонификација надприродних сила

(бог мора, бог ватре, бог, воде итд) Док се у вишој фази политеизма обухватају и друштвене

силе, појаве, процеси (бог рата, богправде, мира, потомства); монотеизам - је таква фаза у

раувоју религије у којој се верује у једног бога. То је највиши степен развоја религије када

природна и друштвена својства многи богови пренесу на једног бога Људи су своју моћ

пренели на једног бога-спаситеља.Ова фаза у развију религије настаје натанком државе, а

наручито велшсих деспотија, где је владар одвојен од људи , неприступачан и свемоћан.

4.3. Велике светске религије

Три најутицајније монотеистичке религије у историји света су Будизам, Хришћанство

и Ислам. Све три религије су настале на Блиском истоку и свака је утицала на друге две.

Будизам је религија и филозофија настала у Индији око 527 године пре нове ере.

Оснивач будизма је Sidarta Gautama, по чијој духовној титули „Буда" (пробуђени, односно

онај ко зна), је и ова религија добила име. Циљ будизма је достизање просветљења или

тачније речено пробуђења. Пробуђење се може одредити као увиђање истине која се крије

иза појавне стране феномена, напуштање и превазлађење гнева, жеље и незнања, те

достизање ослобођења од сваке патње, односно стања блаженства и унутрашњег мира,

нирване, а тиме и прекидање препорођења. Начин за достизање пробуђења Буда је изложио у

„осмоструком племенитом путу". Будизам се данас може поделити у три велике гране:

теравада (као једина преостала школа никаја будизма), махајана и ваџрајана будизам.

Будизам је током 45 година Будиног подучавања и у првих неколико векова после

његове смрти брзо проширио индијским подконтинентом, а потом и централном, јужном,

источном и југоисто-чном Азијом. Почетком XX века будизам стиже у Европу и Америку.

Земља са највише будиста (приблинши бројеви у милионима) су Кина (102), Јапан (89,5),

Тајланд (55,5), Виетнам (49,7) и Индија (7). Процењује се да у свету тренутно постоји од 230

до 500 милиона буди-ста, што будизам чини једном од великих светских религија. Четри

племените истине представљају фундаментални концепт будизма. Управо њиховим

увиђањем Шакјамуни Буда (како се често назива историјски Буда) је доживео пробуђење и

нирвану. У том смислу теж-ња и напор да се четри племените истине свате, не мсамо на

интелекту-алном нивоу већ, пре свега, на интуитативном нивоу, тзв. директним увидом,

представљају суштину будистичког учења и праксе.

Овакав приступ проблему прдставља једну од кључних карактеристика у дискусији

Будизма у односу на друге религије. Наиме, овим се избегава метафизичка спекулација и

потреба за вером у оно што се излаже. У свакој пд четри племените истине се реферира на

појаве и појмове који су у потпуности у домену искуства сваке особе што јој омогућава да на

основу тог искуства да суд о истинитости или неистинитости предмета расправе. У

89

будистичким списима се управо инсистира на оваквом емпиријском приступу и неослањању

на слепо веровање речима.Од будиста се очекује да све изложено не прихвата само на основу

вере у истинитост, већ да инсистира на активном преиспитивању учења кроз лично искуство

и анализу тог искуства.

Међутим, не би било погрешно рећи да вера нема никакву улогу у будизму. Напротив,

термин шкрда елеменат будистичког учења. Он се заправо преводи као вера, мада обухвата и

самопоуздање, упорност, скромност, истрајност. Иако се Буда противи слепом веровању

базираном на традицији и ауторитету, остаје потреба за одређеном дозом вере у будистичком

учењу.

Хришћанство (на латинском ''christinitas") је једна од три монотеистичке религије и

настала је на простору некадашњег римског царства, Религија заснована појавом Исуса

Христа, сиромашног човека из Назарета у Галилеји и његовим основањем цркве као

заједнице тела његовога у првом веку нове ере, тачније на преласку из старе у нову еру. Исус

Христ проповедао је о божијем и небеском краљевству, тако скупљјући много поборника

који су га сматрали месијом. Грчка реч ’’hristos’’ у преводу значи месија, па су тако прве

припаднике Хри-стове вере у Антиохији, назвали хришћанима, име је остало до дана

данашњег.

Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот

дотадашњим религијама и проповедало је једнакост свих људи пред богом: Јевреја, Грка,

Римљана, сиромашних, жена, мушкараца. Због проповедања једнакости брзо је завладао

међу сиро-машнима. Као религија хришћанство се појавило у периоду распада

робовласничке државе, касније када је постало званична државна рели-гија, хришћанство је

везало своје интересе са интересима владајуће класе и удаљило се од идеала која проповедају

јеванђеља.

У почетку је имало многобројне секте, али се касније, углавном заслугом хелени-

стичкох образованог јеврејског проповедника Апостола Павла, органи-зовало ујединствену

религиозну зајеницу, цркву. Данас, хришћанство представља територјално

најраспрострањенију и бројчано највећу светску религију са око две милијарде верника.

Данас се под хришћанством углавном подразумевају три главне деноминације:

Православна, Римокатоличка и Протестантска. Мање хришћанске деноминације

представљају монофизитство (јерменско-грегоријанска, јакобитска, котска и етиопска црква)

и нестројство. Бројне несугласице између истока и запада римске империје, као и

различитост филозофских оријентација и тумачења теолошких питања у различитим

деловима царства проузроковале су раскол, односно поделу хришћанске цркве.

Велика подела десила се 1054. године чиме је завршен спор између римског папе Лава

XIX и цариградског патријарха Михајла Керуларија. У XVI веку у западном хришћанству

се јавља снажан верско политички покрет реформације чији је вођа био Мартин Лутер.

Реформација је западно хришжанство поделила на две основне струје: римокатолицизам и

протестанизам. Тако се из две основне деноми-нације хришћанства јавља и трећа

Протестантска.

Хришћанство је религија која настаје у првом веку нове ере.Тачније, година рођења

Исуса Христа, представља говине новог рачунања времена. Али слободно се може рећи да су

темељи хришћанства постављени 2000 година пре нове ере. За три века развоја, постало је

званична религија многих држава и народа. Хришћанство је организовано у јединствену

религииозну заједницу, цркву. Хришћани верују у Исуса Христа. Сматрају га сином једног

Бога. Верују да је послат на земљу да проповеда Јеванђеље, Божију благу вест и народ

поучава. Кључно веровање је веровање о Исусовом распећу, које представља откуп свих

људских грехова, и његово васкрсење из мртвих. Дан Исусовог рођења хришћани признају

као Божић а дан његовог васкрсења као Васкрс. Дан Христовог страдања обележен је као

Велики петак и он означав најтужнији хришћански празник. Хришћани верују у васкрсње

мртвихи у нови живот.Мада је Бог извор све љубави и доброте и сам савршена љубав и

савршен добар, Бог је исто и свеправедни и савршени судија који човеку мора да суди п

90

његовим делима, јер је смисао човекове егзистенције, по хришћа-нима, није само овдашњи

живот, него и живот вечни.

Ислам је вера која се заснива на вери у: једног бога, Алаха (арапски: бог) који се не

може оваплотити, изабраност Мухамед. а за божијег изасланика, предодређеност људске

судбине (предестинацију), награду за добра дела и казну за лоша, страшни суд, и ускрсавање

мртвих. Основне обавезе сваког муслимана (арапски: муслим - верник) су вера у Алаха и

Мухамеда а.с. као његовог изасланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу рамазану,

давање милостиње, и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу. Колективном

обавезом муслимана сматра се и учешће у џихаду (арапски: животна борба), за опстанак

муслимана и њихове вере. Постулати ислама објављени су у Курану (арапски: читати,

рецитовати), светој књизи ислама. Куран је писан на арапском језику. То је Алахова Књига,

садржи 114 сура (поглавља) . Куран је збирка откровења које је од Алаха, а преко мелека

Џибрила, у пустињској пећини примио Мухамед. Наиме, као врло млад Мухамед је постао

путујући трговац. На својим путовањима упознао је хришћанство, јудизам, и источњачке

религије. Од дана када је у пећини поред Меке доживео откровење, почиње Мухамедова

посланичка мисија. Овај догађај десио се око 610. године. Мухамед. је неколико година

проповедао своје учење по Меки, али без већег успеха јер није био прихваћен од стране

аристократа. Коначно, у лето 622. године дошло је до чувене хиџре (арапски: пресељење)

Мухамед. и његових присталица из Меке у Медину. Овај догађај означава почетак

муслиманске ере.

Осам година од дана хиџре, 630. године Мухамед. се тријумфално вратио у Меку, која

постаје свети град муслимана, средиште ислама и циљ ходочашћа. Овај догађај муслимани

су назвали Ал Фатах (арпски: отварање, почињање, освајање). Мухамед. је ујединио Арапе и

постао њихов верски и световни поглавар. Створена је јединствена арапска држава која је

током векова успела да освоји Сирију и Египат, делове северне Африке, дошавши до

Иберијскиг полуострва и Пиринеја.

Ислам се састоји од већег броја верска деноминација које су у суштини сличне по

веровањима али међу њима постоје значајне теолошке и правне разлике. Најзначајнија је

подела на суните и шиите, док се суфизам обично сматра пре мистичним застрањивањем

него посебном школом ислама. Највећи број извора тврди да су отприлике 85 % посто

светским муслимана сунити а око 15% шиити, уз незнатну мањину коју чиње припадници

исламистичких секти. По подацима из 2007. године, муслиманска заједница броји између 900

милиона и 1,4 милијарде верника. Приближно 85% су сунити а 15% су шиити, са веома

малим процентом припадника других секти. У неких 30-40 земаља света ислам је већинска

религија, а арапске земље чине око 20% од укупног броја муслиманских земаља на свету.

Јужна и Југоисточна Азија имају највише муслиманских земаља, са Индонезијом,

Пакистаном, Бангладешом и Индијом, које свака понаособ, имају више од 100 милиона

верника. Према подацима владе САД, 2006. године је било 20 милиона муслимана и више од

40.000 исламских светилишта у Кини.

На Блиском Истоку, не-арапске земље Турска и Иран имају најбројније муслиманске

заједнице, док у Африци, Египат и Нигерија су на првом месту. У многим европским

земљама, ислам је друга религија по заступљености после хришћанства, као на пример, у

Француској.

1

5. Јавно мњење и масовни медији

5.1. Јавно мњење

5.1.1. Појам јавног мњења

Јавно мњење је један од облика друштвене свести о коме су размишљали још Стари

Грци и Римљани, који су појмовима " ", “vox populi" и "fama popularis" означавали мишљење оних грађана који имају одређену улогу у јавном животу и који настоје да утичу на

јавне послове. Данас се термин јавно мњење веома често и широко употребљава, иако не

постоји сагласност у погледу његовог тачног значења, док сам феномен привлачи пажњу

научника, али и политичара, новинара, привредника и других људи који се баве пласманом

идеја, роба или услуга. О њему су писали још Платон, Аристотел, Цицерон, Алкуин, Шекспир,

Макијавели, Паскал, Волтер, Хобс, Лок, Хјум и други, мада не под тим термином. Професор

Јован Ђорђевић наводи да је саму реч "јавно мњење" први пут употребио енглески државник

и писац Xон од Солзберија 1159. године.1Разматрајући предисторију појма јавно мњење,

Хабермас означава француског физиократу Луја Себастијана Мерсијеа као његовог

творца.Мерсије је употребљавао овај појам да означи просвећен резултат заједничке и јавне

рефлексије о основама друштвеног уређења. У модерном смислу појам јавног мњења је први

употребио Жан Жак Русо, док је његову прву савремену дефиницију дао амерички филозоф

Xон Дјуи, одредивши га "као суд који формирају и подржавају они који сачињавају јавност, а

односи се на јавне послове."

По британском теоретичару Даренту, јавно мњење је веома сложен феномен, чију је

праву природу тешко утврдити и карактер тешко схватити, и који није подложан описивању и

мерењу.Упркос томе, много писаца, веома различитог профила (филозофа, социолога,

психолога, социјалних психолога политиколога и др.) и различитих теоријских оријентација,

покушало је да да одређење јавног мњења, при чему се могу углавном разликовати два

правца: "демократска" и "аристократска" школа. Прва сматра да јавно мњење представља оно

што мисли већина људи, док друга ставља нагласак на мишљење једне мањине (владајуће

класе, образованих, утицајних).

Осим тога писци су се према јавном мњењу, његовом месту и улози у друштву и

вредносно опредељивали, при чему су га позитивно оцењивали углавном либерални

мислиоци, док је већина антилибе-ралних аутора према њему имали негативан, односно

резервисан став. Тако Xон Лок у свом "Огледу о људском разуму" тврди да тзв. "закон мњења

или репутације" не важи на исти начин као и државни закони, него се придржава духовне

моћи и моралног суда, а њиме се изражава одобравање или неодобравање. Ипак, он не

изражава пука приватна убеђења појединаца, већ почива на прећутној сагласности друштва.

По њему јавно деловање није само у надлежности државе, већ и у мора-лној надлежности

грађана који чине друштво. Сагласно томе, држава нема монопол на законодавство, већ део

законодавне дела-тности преноси на публику која изриче морални, али јавно релевантан

суд.Слично Локу, и Имануел Кант одузима право држави да одређује правила "јавне употребе

ума". На супротим позицијама стоји Хегел. За њега "формално, субјективна слобода да

појединци као такви имају и испољавају своје в л а с т и т е судове, мнења и савјете о опћим

пословима јавља се у заједништву, које се зове ј а в н о м н е њ е ."Он оцењује да су у јавном

мњењу "непосредно уједињени истина и беско-начна заблуда", те оно стога заслужује да се

"исто тако поштује као и да се презире", док је његова сазнајна вредност блиска здравом

разуму јер се задржава само на појавама и не улази у суштину ствари, што је својство ума.Оно

представља формалну, субјективну слободу поје-динаца да изражавају своје судове о општим

2

пословима, према чему он има одбојност, пошто је реч о нечему "случајном", "незналачком" и

"превртљивом". Негативне оцене јавности која "све прикрива и тако прикривено издаје као

познато и свакоме приступачно", налазимо и у фундаменталној онтологији Мартина

Хајдегера. У свом главном делу"Биће и време" он са позиције "битног мишљења" критикује

јавно мњење зато што је "испуњено неодговорним говорењем које се намеће као могућност

разумевања".

Термин "јавно мњење" састављен је из два основна израза: јавно и мњење. Именица

"мњење" потиче од глагола "мнити", чије је значе-ње приближно значењу "чини ми се" и

указује на неодређеност, одно-сно необавезност и партикуларност суда. Ради се, дакле, о

непоузданом сазнању, нечему што је само вероватно. Каснијим постепеним ишчеза-вањем

глагола мнити и његовим замењивањем глаголом мислити долази до мешања извесних и

вероватних судова. У овој синтагми мњење означава став створен претежно рационалним

начином, а који се односи на питање које је у мањој или већој мери спорно. Други део

термина, тј. "јавно" не означава само начин на који је мишљење изнето, него и субјекта који је

његов носилац. Дакле није реч само о јавно изнетом мишљењу, већ и о мишљењу јавности.

При том су значаја два питања: ко је носилац неког мњења ? (и да ли је битан његов број или

неко друго својство); и шта мислимо када кажемо да одређена "јавност" има неко мњење?

Носилац јавног мњења је онај слој грађана чије мњење може ефективно да утиче на одређене

друштвене односе. Ово мњење није пуки збир појединачних мњења припадника неке групе,

односно јавности, већ производ интеракција њених чланова, које се испољава на одређени

начин.

На основу обележја саставних елемената термина јавно мњење, Павле Димитријевић га

одређује као "расуђивања, гледишта и ставове шире јавности у односу на питања од општег

интереса или вредности. Такво мишљење стимулира одређено понашање или акцију када

постоји могућност опредељивања између разних алтернатива. Само мишљење у коме су

заступљени ти елементи можемо сматрати "јавним мњењем" у оном смислу у коме јавно

мњење може бити предмет интересовања социологије. Дакле, нису у питању обична осећања

или ставови јавности, који се понекад замењују са јавним мњењем. Јавно мњење је посебно

квалификовано мишљење повезано са неким друштвеним интересом. Предмет јавног

мишљења као групног, односно заједничког расуђивања ширег круга људи увек је неки општи

интерес или вредност, мада то појединац осећа или доживљава често искључиво као своје

лично питање."

Неки аутори у својим одређењима јавног мњења нарочито инсистирају на појединим

његовим моментима: на томе да је оно средство утицања на државну власт и политику

(Хегел, В.Хенис, А.В.Дајси, Уледов, Ј. Ђорђевић); на интересу као његовом битном обележју

(X.Брајс, К.Јанг, Х.Кантрил, Р. Лукић, Б.Осолник, Р.Супек); извесним рационалним

елементима у јавном мњењу (В.Мекинон, А.Л.Ловел, Г.Бержер, Х.Блумер, В.Албиг); те на

извесним квантита-тивним, односно мерним елементима у јавном мњењу (Ж. Штецл, Ловел,

Лукић, Супек).

И у домаћој литератури постоји више одређења појма јавно мњење. У Политичкој

енциклопедији налазимо схватање по коме се јавно мњење приближно може одредити као

"преовлађујући став припа-дника једне глобалне друштвене заједнице према одређеним друш-

твеним појавама, према поступцима и држању група и појединаца и особито према акцијама

политичких и других друштвених фактора који имају велики стваран или имагинаран значај за

живот односног друштва."1Ради се, заправо, о психолошко-социјалним реакцијама одобравања

или осуде, подржавања или противљења према поступ-цима, мерама и одлукама од интереса

за друштво, а које су заједничке великом броју његових чланова.

Професор Тома Ђорђевић даје нешто ширу описну дефиницију јавног мњења наводећи да

оно "означава облик колективног расуђи-вања политичке јавности о актуелним друштвеним

3

ситуацијама које попримају вид проблема битног за живот и праксу социјалних заједница.

Јавно мњење је у том смислу, облик испољавања социјалних ставова припадника политичке

јавности о датој ситуацији - проблему, чиме је условљена и његова функција: стимулирање

субјеката поли-тичке праксе на одређени тип друштвеног понашања у процесу разрешавања

социјално релевантних проблема".1У овој дефиницији се јавно мњење практички своди на

политичко јавно мњење. Међутим, јавно мњење се не ствара само о политичким питањима,

већ и о другим питањима која интересују једну заједницу: економским културним, спортским

итд.

Мирослав Ђорђевић предлаже дефиницију јавног мњења одређујући га као "мишљење

специфичне друштвене скупине – јавно-сти, која настаје дифузним повезивањем појединаца

са заједничким и истоветним интересом. Пошто у друштву постоји велики број различитих

интереса, настају и одговарајуће јавности са посебним мнењем. Појединац може учествовати у

различитим јавним мнењима зависно од броја својих интереса. Обим јавног мнења зависи од

обима скупина које имају заједнички интерес, а интензитет од величине интереса. Јавно

мнење је друштвени процес супротан организованој и институционализованој друштвеној

структури."

Јавно мњење се може схватити, с једне стране, као сталан друш-твени процес интегрисања

појединачних мишљења и расположења у колективне ставове и реакције, а, с друге стране,

као низ конкретних резултата и манифестација тога процеса. Полазећи од појединих делова

"јавности", као субјекта јавног мњења, може се говорити о разним "врстама" јавног мњења,

нпр. "политичко јавно мњење", чији је субјект политичка јавност, "светско јавно мњење", као

производ свести о јединству одређених друштвених интереса људи као припадника

човечанства, "фиктивно јавно мњење" које није резултат свесног опредељивања, него се под

дејством одређених спољашњих утицаја и притисака изражава у спољашњим

манифестацијама неискрене солидарности, итд.

5.1.2. Формирање, испољавање и карактеристике јавног мњења

Формирање јавног мњења је друштвени, односно социјално-психолошки процес. Оно

настаје деловањем чланова неке заједнице једних на друге. Процес формирања јавног мњења

око одређеног проблема одвија се у четири фазе. Дефинисање проблема (одређену појаву или

догађај прво мора неко да уочи, опише и дефинише као проблем, да би уопште могао да

привуче пажњу учесника јавног мњења); Експлорација (појединци или мање групе

размишљају о проблему и испитују његове различите аспекте, уносећи и ирационалне и

емоционалне елементе); Конфликт (појављују се предлози о могућим начинима за решење

проблема и јавно мњење почиње да се дели око неколико могућих решења); Закључак (као

резултат расправа и сукоба постепено се кристалишу ставови које прихватају већи сегменти

јавног мњења).

Начин и облици у којима се образује и изражава јавно мњење зависе од карактера

друштвеног поретка, културних специфичности, односно степена општег материјално-

техничког развоја, нарочито средстава комуницирања. Формирање јавног мњења никада није

сасвим неорганизован и спонтан процес, јер се у њега уплићу много-бројни друштвени

фактори (влада, политичке партије, верске органи-зације и друге организоване друштвене

групе) који развијају системат-ске активности са тежњом да га контролишу, тј. да га

модификују и усмере у одређеном правцу, сагласно својим интересима.То олакша-ва

чињеница да је јавно мњење као непосредна реакција на актуелна друштвена збивања, за

разлику од других видова друштвене свести, под много непосреднијим утицајем појединих

конретних друштвених и класних интереса и непосредних колективних искустава и сећања,

захваљујући чему се може битно променити за релативно кратко време. У ту сврху користе се

4

моћна средства (пре свега масовни меди-ји) и усавршене технике пропаганде. Тако се долази

у ситуацију да је некад тешко разликовати јавно мњење у правом смислу од приватног

мишљења које се јавно изражава, захваљујући поседовању средстава масовног комуницирања.

Облици изражавања јавног мњења могу бити спонтани (разни видови критике и

неодобравања, али и одобравања и подршке од "гунђања, па све до јавних демонстрација) и

институционализовани (средства масовних комуникација: штампа, радио, телевизија и филм).

Оно долази до изражаја и на изборима, на референдуму, као и путем упућивања представки и

притужби грађана упућених државним органима

У сваком појединачном случају манифестовања јавног мњења могу се разликовати:

конкретан облик испољавања (негодовање, усмена критика, јавне демонстрације, изражавање

мишљења у средствима масовног комуницирања и сл.); ширина друштвене основе (мишљење

и ставови огромне већине или једног сегмента друштва); интензитет уверења и емоционалне

реакције (садржан у ставу, односно мишљењу).

5.1.3. Друштвени значај јавног мњења

У људској историји јавно мњење било је значајна идеолошка сила која је одређивала

ток друштвених збивања (исходе ратова, токове политичких борби, успех државне политике,

судбину реформа-торских покушаја) у свим епохама и свим политичким системима. Наиме,

ни једна политичка власт, ма како аутократска била, не може да се одржи на голом насиљу, а

ни једна важнија политичка мера не може се успешно реализовати, ако се бар делимично не

ослања на добро-вољно прихватање грађана. Стога су чак и деспотски и тирански режими

осећали потребу да сазнају глас народа, али и да на мишљење народа утичу да би њиме лакше

владали. До буржоаско демократских револуција јавно мњење је схватано првенствено као

објект полити-чких циљева носилаца власти, тј. као пасиван фактор система власти. У

системима парламентарне демократије јавно мњење, међутим, по-стаје значајан активни

чинилац политичког живота. Што је демо-кратија развијенија, јавно мњење је важнија

компонента у процесу политичког одлучивања, (особито у изборном процесу) будући да је

онопретпоставка успешног функционисања свих осталих демократских политичких

институција. За тоталитарне системе карактеристична је она врста јавног мњења коју Хана

Арент исправно назива "орга-низовано јавно лагање."

Критичко јавно мњење представља значајан део демократске политичке културе и

обухвата слободно изражено политичко мишље-ње, ставове, изражене преко мас медија или

на други начин које врши утицај на политику владе. Управо овакав значај јавног мњења у

масовним друштвеним процесима уопште и политици посебно, дао је подстицаје за развој

бројних техника за његово испитивање и формирање различитих установа које се баве

његовим истраживањем. "Почевши с полицијом, политичком и верском пропагандом и

завршавајући са комерцијалном рекламом, сви утицајни чиниоци, "стубови" модерног

друштва, боре се за душу јавног мњења, за његову подршку или бар, за сазнање зашто је

нема."

Као и сама јавност и јавно мњење је прешло пут од (релативно) спонтано и слободно

обликованог гласа подвлашћених који је био усмерен против владајућих до вештачки

створеног мишљења о релева-нтним проблемима заједнице. Критичка функција јавног мњења

уступа место манипулативној. Јавно мњење се вештачки ствара у радионицама "индустрије

свести"."Битан феномен јавности јест ства-рање јавног мишљења. Оно настаје с интересом и

активним судјело-вањем у јавном животу, заједничким дјеловањем и сукобљавањем схваћања

везаних уз ту сферу. Но јавно мишљење може бити и пука магла произведена у радионицама

индустрије мишљења која се затим спушта на друштвену сферу и продире у њу. Откад је

настао, појам "јавног мишљења" подразумијевао је слободу, ни уз кога везану институцију

критике власти и надзора над њом. Јавно мишљење је увијек било инстанција којој се човијек

обраћао за помоћ и увијек је настајало у продуктивном процесу. На тај су процес нарочито

утјецали знани појединци, но у њему су судијеловали и многи тако рећи "безгласно", самим

5

тиме што су имали став. У својем истраживању о структуралној преобразби јавног мишљења

Јирген Хабремас упозорио је на претварање те критичке, продуктивне институције у

институцију манипулирану у интересу конзума. Модерна средства комуникације са својим

утврђеним програмима и стална струја рекламних порука и "публиц релатионс" стварају

псеудојавно мишљење које можда може дати јеку, али не и одговор."

Данас је кључно питање ко формира јавно мњење. Рајт Милс разликује две врсте друштва:

друштво јавности у коме приближно исто онолико људи изражава своје мишљење колико

прима туђе;средства јавног комуницирања организована су тако да се може одмах и ефикасно

одговорити на свако јавно изражено мишљење мишљење формирано кроз дискусију лако се

претвара у ефектну акцију против власти, ако се за тим укаже потреба; ауторитарне установе

не продиру у редове публике и друштво маса у коме далеко мањи број људи изражава своје

мишљење од оних који примају туђе; у комуникационом систему појединцу је отежано или

онемогућено да ефектно одговори; претварање мишљења у акцију контролише власт; маса не

ужива самосталност у односу на институције. По схватању овог аутора САД се, услед

владавине моћне елите власти (финан-сијери, политичари и генерали) налазе на путу ка

друштву маса. Свакако да ни у другим развијеним западноевропским земљама ситуација није

много другачија.

5.2. Масовни медији

Појам медија (од лат. медиа – средство) употребљава се, пре свега, да означи различита

средства за преношење информација. Под масовним медијима (масс медиа), или средствима

масовног комуницирања, подразумевају се такви медији, односно информативна средства која

су намењена веома широком кругу корисника. Она обухватају дневне новине, часописе,

књиге, филм, радио, телевизију, али и видео игре, плоче, видео касете, компакт дискове,

рачунаре и рачунарске мреже који су практично мултимедијални. Масовни медији, са

изузетком књиге, су релативно нов феномен, производ одго-варајућих технологија и пратилац

масовног друштва. Истовремено, они повратно утичу на организацију друштва.Један од

најзна-чајнијих савремених теоретичара медија Маршал Меклуан истиче: “медиј је порука”,

односно сама природа медија који постоје у једном друштву много више утиче на његову

структуру него садржина порука који се путем њих преносе. Xон Томпсон анализира однос

између медија и развоја индустријских друштава, указујући да су од најра-нијих облика

штампе, до електронске комуникације, управо медији играли централну улогу у развоју

модерних институција.

Масовни медији служе, пре свега, обавештавању и инфор-мисању, рекламирању

производа али и забави, игри и ширењу популарне (масовне) културе и наметању начина

живота. Поред тога значајна је и њихова политичка улога. Независна и слободна штампа је

гаранција и основа демократских институција, због чега је и зову “четвртом влашћу” која

контролише све три уставне власти: законодавну, извршно-управну и судску. С друге стране

масовни медији су истовремено и средства манипулације - нови идеолошки апарати

савремених држава. Они утичу на понашање и схватања поје-динаца, као и на веома велики

број значајних друштвених активности, пре свега преко одлучујућег утицаја на формирање јавног мњења. Питирим Сорокин је још почетком XX века указивао да људи живе претежно у

“папирнатој средини”, односно да највећи број инфор-мација добијају посредно – преко књига

и новина, а не непосредним опажањем чињеница. Ова тенденција је у савременом друштву

још много присутнија. Уколико нешто није било у медијима, то као да се није ни десило. И

обрнуто, медијска слика стварности, без обзира да ли одговара истини или не, има реалне

последице и ефекте.

На почетку трећег миленијума, како указује Жан Бодријар, у време када су

свеприсутни масовни медији, ствара се једна нова реалност или хипер-реалност коју чини

мешавина понашања људи и слика које дају медији. Тако је, по овом аутору, све подвојено

кроз симулацију. Акција против ирачких снага у заливу, “Пустињска олуја”, 1991. године била

6

је више медијски него војни спектакл. Медијске слике рата, након филтера америчке војне

цензуре, посредством ЦНН-а и других моћних медијских кућа, пратио је цео свет. При свему

овоме треба имати у виду да се огромне разлике између развијених и неразвијених земаља

одражавају и на медије, односно да постоје велике неједнакости и у “светском

информацијском поретку”. Највећи број најраширенијих и најутицајнијих медија који настоје

да форми-рају светско јавно мњење налази се у малом броју најразвијенијих земаља, пре свега

САД и западноевропских. Стога многи аналитичари говоре о информацијском империјализму

којим се одражава културна зависност неразвијених земаља, односно чињеница да се у

неколико светских центара формирају укус, вредности и идеали, визије поже-љног друштва,

речју слика како стварног, тако и пожељног света. Не само да се овим утиче на формирање

појединачних свести, већ се угрожава и културни интегритет појединих народа, као својеврсан

облик електронског (информатичког) колонијализма.

Електронских медији нису само средство представљања света око нас, већ све више

стварно и дефинишу какав је свет у коме живимо, нешто детаљније ћемо размотрити

телевизију и, нарочито, глобалну комјпутерску мрежу Интернет, пре свега са становишта

њиховог утицаја на безбедност. Телевизија nастаje средином 20. века и данас је постала

глобални медиј присутан у великом броју домова на планети, за разлику од штампе доступан

и неписменим, претворивши свет у “глобално село”Просечан Европљанин проводи преко три

сата дневно пред телевизором, а истраживачи тврде да ће, уколико се настави актуелни тренд

гледања телевизије, дете које је данас рођено у осамнаестој години проводити више времена у

овој, него у свм другим активностима изузев спавања! Због овога неки аутори указују да

претежно перципирање реалности преко телевизије као “прозора у свет” води и измени

менталног склопа савременог човека. Напу-штајући постепено цивилизацију књиге, “модерни

дивљак” се удаљава од појмова и апстрактног мишљења, почиње да мисли свет у сликама,

што захтева знатно мањи мисаони напор и отупљује критичност, и све је сличнији свом

далеком преисторијском претку.

Постоји велики број истраживања која се баве утицајем ТВ програма уопште, и,

нарочито емисија које садрже насиље, на људе, посебно на децу. Сцене насиља су иначе

веома присутне у свим врстама програма од информативних, преко филмских, до драмских и

дечјих.Резултати 67 студија утицаја насиља на слушаоце и гледаоце објављених у периоду

1956-1976 године, које је скупио Андерсон, веома се разликују. У једној трећини анализа

наводи се да телевизија несумњиво подстиче агресивне тенденције међу децом, у 20%

закључци нису јасни, а свега 3% радова налази да посматрање насиља на телевизији заправо

смањује агресију. У сваком случају није сасвим сигурно да ли насиље на филму, телевизији

или у видео играма директно повећава склоност ка насиљу код гледалаца, односно играча.

Истраживачи често посматрају публику као скуп пасивних конзу-мената, заборављајући да

гледање одређених садржаја подразумева и њихово тумачење и интелектуалну активност

реципијента. Зато Хоx и Трип указују да чак и веома мала деца схватају да насиље у медијима

“није изистинско”, те да оно стога као такво не делује на понашање, већ то чини пре општи

поглед на свет у оквиру кога се оно приказује, тумачи и “чита”.

Несумњив је утицај емитованог филмског насиља на испоља-вање агресивног

понашања. У радовима већег броја аутора истиче се да насиље у драмама, акционим и вестерн

филмовима и спортским програмима, сем рвања и бокса, по правилу репродукује штетнији

утицај на гледаоце него насиље у комедијама, научно-фантастичним филмовима и цртаним

филмовима. Међутим, Xероми Сингер је утврдио да и деца најниже старосне скупине 3-5 год.

када су изложена честом гледању ТВ, нарочито цртаних филмова у којима доминирају сцене

насиља, постају агресивнија у односу на децу која нису била изложена таквим садржајима.

Према налазима Међународног удру-жења за дечја права на игру, васпитачи и наставници

указују да цртани филмови о “Нинxа корњачама” у којим доминира насиље и много-бројне

видео игре на исту тему, неповољно утичу на другарске односе међу децом, доводе до

асоцијалног понашања, инхибирају дечју машту, креативност и способност за конструктивно

решавање про-блема. Опчињени јунацима који све проблеме решавају насиљем, млади се

7

идентификују са њима и усвајају погрешну морлану поуку да су побеђивање и савладавање

противника највише вредности. По мишљењу Фредерика Вентама медији су помогли да се

унапред створи веровање да је бруталност саставни регулатор свих друштвених односа, услед

чега полако, али сигурно, подижемо једну генерацију обожавалаца насиља.

Има, међутим, и супротних мишљења која указују да посма-трање агресивних сцена

редукује агресивне пориве гледалаца абре-акцијом (катарзом), па насиље на филму има важну

друштвену фун-кцију, будући да се деца на безопасан начин ослобађају осећаја

непријатељства.1Истраживања, пак показују да особе изложене насиљу нису мање агресивне,

већ су, напротив, агресивније. Владимир Балвановић сматра да је насиље на филму само

репродуковање насиља које већ постоји у друштву, духовни напор ка репродукцији реалног

живота. Међутим, филм јесте духовна реконструкција стварности, али се не сме занемарити

чињеница да он има повратни утицај на ту исту стварност. 2Сумирајући критике на рачун

масовних медија као криминогеног фактора, Ђорђе Игњатовић истиче да се као штетни

садржаји обично наводе:вкриминални садржаји који до краја приказују радњу извршења;

сензационалистичко писање које изазива непотребан страх код конзумената; изношење

детаља који могу да ометају истрагу; необазирање на претпоставку невиности – осумњичени

се унапред проглашава кривим; задирање у приватни живот лица; чињење доступним

порнографског садржаја деци и, најзад, садржаји намењени најмлађима у којима доминира

насиље.

Ваља имати у виду да су средства масовних комуникација снажан фактор формирања

јавног мњења и да могу утицати на кретање криминалитета кроз различите кампање за

побољшање услова живота грађана, њихово придобијање за сарадњу са полицијом и повећање

безбедносне културе становиштава.

5.2.1. Глобална светска рачунарска мрежа – Интернет

Интернет је светска (глобална) информативна мега мрежа која окупља више стотина

милиона корисника рачунара на планети и омогућава електронску размену порука. Према

неким подацима сваког месеца се на мрежу "прикачи" више од милион нових корисника 3,

услед чега је један од организатора сајма компјутерске опреме одржаног у Чикагу изјавио да

нема те природне силе која би се могла мерити са експанзијом Интернета. Он је постао

стандардни канал за комуницирање у свим областима људске делатности чијим жицама теку

све врсте информација: слика, звук, писани текст. Ради се о фундаменталном заокрету у

области комуницирања који се може поредити са проналаском штампе. Управо зато посебно

разматрамо у оквиру електронских медија Интернет. Интернет је из темеља револуционисао

многе области људског живота и рада, односно отво-рио неслућене и у досадашњој историји

незабележене (и, уопште, са-свим незамисливе) могућности људске комуникације и размене

инфо-рмација из најразличитијих области човековог стваралаштва. Отварају се нове

димензије научног рада, привредног пословања, државног планирања, ратовања, угрожавања,

али и заштите безбедности .

Поред несумњиве користи коју пружа глобална информациона мегамрежа

унапређујући огроман спектар људске делатности, она носи и одређене опасности. У обиљу

најразличитијих информација из свих области, широм света преко Интернет-а емитују се

програми и поруке чији су садржаји и утицаји непожељни, па чак и погубни, са различитих

аспеката (моралног, васпитног, безбедносног), а чије је сузбијање и искључивање из мреже у

8

овом тренутку практично скоро потпуно немогуће. Она данас, поред осталог, служи и за

упутства криминалцима, ширење порнографије, пропаганду политичких идеја и програма

уопште, али, међу њима и оних који пропагирају мржњу и насиље као на пример нацизма,

расизма итд. Такође, преко ње сукобљавају се и интереси и идеологије различитих група,

организа-ција, држава. Евидентирани су и случајеви коришћења ове мреже од стране

наркодилера, и људи који перу новац.

Са увођењем и масовним коришћењем компјутера у свим областима друштвеног

живота, створене су и нове, дотад непознате, могућности за в р ш е њ е к р и в и ч н и х д е л а

како класичног, тако и политичког криминала. Упади компјутерских криминалаца, често

називаних "инфотерористи", у информационе системе државних орга-на и агенција, као и

пословних компанија, данас су све чешћи, а њи-хове безбедносне, економске и друге

последице по државну безбедност, економске интересе и углед привредних корпорација све

су озбиљније.Могућности за компјутерски криминал су развојем Интернет-а вишеструко

повећане. Компјутерски криминалци могу, наравно уколико "провале" шифру, да из свог дома

помоћу рачунара, модема и телефонске везе уђу у сваки рачунарски систем у свету. Интернет

није драстично умножио сигурносне ризике само због повезаности великог броја рачунара,

већ и због све бржег ширења знања и интересовања за компјутерске комуникације. Поред

тога, захваљујући Интернет-у уведени су стандарди у области компју-терских веза, чиме је

потенцијалним нападачима отворен пут ка свим циљевима, укључујући и оне најатрактивније.

Примера ради, раније је свака банка поседовала свој независни информациони систем са тзв.

протоколима које су познавали само они (малобројни и проверени) који су их креирали,

односно који су у тим банкама и радили. Када су, пре свега ради лакшег и бржег обављања

новчаних и других трансакција, ови системи усклађени са стандардима Интернет-а, посао

хакера знатно је олакшан. Ово важи и за системе јавног саобраћаја, снабдевања електричном

енергијом и др. Поред могућности које се отварају за хакере-појединце, овакав развој

информационе технологије отвара могућности и за државе, да воде "компјутерски рат",

односно да утичу на суд и поверење јавности супарничких, то јет непријатељских држава,

ометање њихових виталних служби, стварање хаоса у економији или нарушавање њихове

одбрамбене моћи. Из тих разлога јапанска полиција је формирала специјално одељење за

борбу против компјутерских хакера који злоупотребљавају своје знање, илегално упадају у

компјутерске системе ради добијања поверљивих података и сеју комјутерске вирусе.

У САД на многобројним станицама WWW, у изобиљу најразноврснијих садржаја

могуће је пронаћи и "приручник терористе" од 76 страна који садржи најситније практичне

детаље и појединости о конструисању експлозивних средстава, почев од тога како купити

експлозив, укључујући чак и начин организације пљачке у хемијској лабораторији да би се

дошло до жељеног материјала, преко његове обраде и припреме, па до потпаљивања фитиља,

односно активирања на други начин. Истина, током емитовања овог упутства, повремено се

пушта и упозорење да је производња експлозива у кући изузетно опасна. Према резултатима

истраге мађарске полиције, на основу овог упутства, још увек непознати корисник Интернет-а

израдио је експлозивну направу која је пронађена у флаши кечапа на рафу једне самоуслуге у

граду Естергому.

Међутим, Интернет отвара и неке н о в е м о г у ћ н о с т и у б о р б и п р о т и в

з л о ч и н а . Тако се, на пример, на мрежи налазе фотографије и обиље података о

криминалцима за којима трагају поједине полиције. Захваљујући томе, у једној

латиноамеричкој земљи ухапшен је криминалац за којим годинама трага америчка полиција, а

кога је, упркос томе што је веома пажљиво изградио нови идентитет, на основу фотографије

препознао дечак из суседства - заљубљеник у рачунаре и редовни корисник Интернета.

Државе и различите политичке групе добиле су захваљујући Интернет-у изванредну

прилику да своје п о л и т и ч к о п р о п а г а - н д н е и друге поруке под формом бриге за права

појединаца и слободу комуникација, шаљу широм света без икаквих ограничења . Различите

групе дисидената и бораца за људска права, које су стално настањене у САД где углавном

делују уз подршку тамошње администрације, користе Интернет за обавештавање јавности о

9

стању, односно кршењу људских права у својим земљама. Међутим, под видом борбе за

људска права, они користе мрежу и за комуникацију са сународницима у домовини ради

добијања шифрованих информација о стању и догађајима у њиховим земљама.

Као мрежа са преко пет милиона рачунара са свакојаким базама података, Интернет је у

извесном смислу жива глобална енциклопедија коју нико не поседује и којом нико не

администрира. Међутим, његови потенцијали су ипак амбивалентни. Упркос томе што је

Интернет данас најслободнији канал за глобалну комуникацију, и он у себи, по природи

ствари, носи све елементе подељености савременог света на богате и сиромашне, развијене и

неразвијене, демократије и диктатуре. С једне стране он пружа до сада незабележену

могућност повезивања људи, земаља, региона и човечанства, док, с друге, доприноси

постојећим поделама и служи светским моћницима у наметању остатку света својих

вредности, критеријума, иделогије и културе у функцији учвршћивања оног стања и односа

које се најчешће означава синта-гмом "нови светски поредак".

Чињеница је да постојање мегамреже повезује људе на планетарном нивоу, али да

може да их отуђи једне од других, смању-јући живе непосредне контакте и комуникацију; оно

отвара нове могућности рада криминалистичке службе, размене података, иску-става и

информација, учешћа и помоћи грађана у сузбијању криминала, без обзира на националне

границе, али и нове могућности за саме криминалце; она може да буде у функцији борбе за

људска права, али и манипулације политичким идејама и политичком борбом различитих

група, као и могућности преношења различитих тајних података; она омогућава практично

неограничену слободу комуницирања, ширења и размене најразличитијих идеја, али и

пропагирање насиља, расизма, нацизма и порнографије. Стога су многи уплашени, с обзиром

на неслућену моћ и снагу манипулације путем планетарне електронске мреже која измиче

контроли.

На крају треба указати да иако по мишљењу многих социолога и правника глобална

контрола Интернет-а чисто утопијска идеја, питања организације борбе против непожељних

порука на Интернет-у као и нормнативно-правног уређења начина његовог коришћења остају

не само отворена, већ и, сразмерно повећању броја корисника и ширењу мреже, актуелнија за

све већи број земаља.

VI ДРУШТВЕНИ СУКОБИ

1. Појам друштвеног сукоба

Друштвени (социјални) сукоби, односно конфликти предста-вљају једну од основних

друштвених појава. Они произилазе из разлика у потребама, интересима и циљевима између

појединаца и група и стога се срећу у свим друштвима на свим степенима њиховог

историјског развоја. Уколико је једно друштво више и оштрије поларизовано на различите

друштвене групе по битним елементима њиховог друштвеног положаја и животних шанси,

онда је утолико и већа његова потенцијална конфликтност. Ако би постојало друштво у коме

постоји потпуна једнакост свих чланова, у њему не би постојали друштвени сукоби.

Међутим, чак ни људске заједнице у праисторији – хорде нису биле потпуно хомогене, јер је и

у њима постојала неједнакост по полу и старости, па самим тим и основ за сукобе. Осим тога

сусрети различитих хорди по правилу су завршавали сукобом. Имајући ово у виду може се

закључити да је сукоб константа људских друштвених заједница, а стање бесконфликтности

утопијски идеал. С обзиром да историјски развој друштава иде од једноставних и хомогених

ка сложеним и диференцираним заједницама, то се и поље социјалних сукоба стално шири.

Наравно, упоредо са сукобима у људским заједницама постоје и сарадња и солидарност

између појединаца и група, захваљујући којима је људски род историјски опстао.

Теоријска мисао о друштвеним сукобима креће се од њиховог третирања као нечег

неприродног и непожељног (на пример у раном функционализму), па до схватања да су они

елемент саме суштине друштвеног живота и да доприносе јединству друштва. Тако су

10

друштвени сукоби за Маркса унутрашња основа развоја друштва, док су за Огиста Конта

болест коју треба лечити. Екстремне конфликтне теорије као што су различите варијанте

социјалдарвинизма, расизма и изопачене дијалектике апсолутизују друштвене сукобе

сматрајући их материјализацијом животне “снаге” и воље за моћ, то јест средством

“одабраних” за потчињавање и поробљавање других људи, али и целих народа.

Друштвени сукоби су испољавања неслагања ставова и супротстављена понашања и

залагања, на основу тих ставова, али то су и велике колективне акције, односно активна

практична супротстављања колективних друштвених субјеката. А. Турен наводи да “конфликт

претпоставља јасну одредницу супарника или актера са којима се такмичи, као и извора око

којих се води борба или преговара како би се стекла контрола.”Међутим, сукоб је нешто више

од обичног такмичења супарника, будући да су социолошки битне само друштвене борбе око

значајних добара и вредности. Управо зато Л. Козер сматра да је друштвени сукоб “борба за

остваривање вредности и статуса, за моћ или чак и за оскудна средства за пуко

преживљавање. Циљ страна у сукобу није само остварити своје зацртане циљеве већ

истовремено омогућити, сузбити и обеснажити противника. Такви сукоби могу букнути међу

појединцима, колективитетима или између појединаца и колективитета. Међугрупни, односно

сукоби колективитета јесу стална појава у друштвеном животу.”На другом месту овај аутор

друштвени сукоб одређује као “борбу око вриједности и полагања права на статус који

недостаје, на моћ и средства, борбу у којој међусобно противстављени интереси један другога

неминовно неутралишу, или повређују, или потпуно искључују.”Настојећи да обухвати и

поједностави ове дефиниције, Зоран Видојевић одређује друштвене сукобе као “борбе између

и унутар друштвене групе за остваривање интереса и вредности који су међусобно

опречни.”Притом, учесници у овој борби једни другима отежавају, односно онемогућавају

постизање циљева.

Природа интереса који доводе до друштвеног сукоба може бити веома различита:

прерасподела дохотка, националног богатства и моћи, остваривање (економске, политичке или

друге) доминације или (историјске, националне, верске, културне) “мисије”, освајање туђе

или одбрана своје територије, битна промена друштваних односа (нпр. приликом револуција)

или очување постојећег стања. При томе ваља имати у виду да поред објективних, интереси

могу бити и ирационални, као и да се у њима могу мешати објективни и фиктивни, то јест

рационални и ирационални елементи. У сваком случају, реч је о супротним или

непомирљивим интересима друштвених група или њихових делова, односно глобалних

друштава-држава уколико је у питању рат као најтежи облик друштвеног сукоба.

Вредности које леже у основи друштвених сукоба такође су различите и често су тесно

повезане са интересима. Тако, на пример, друштвена једнакост као вредност почива на

интересима “доњих” класа и слојева за прерасподелом друштвених добара у њихову корист. И

друге вредности као демократија, слобода, равноправност посредоване су разликама у

друштвеном положају, схватањима њиховог садржаја и начина да се оне остваре.

Друштвене групе које имају опречне интересе и налазе се у сукобу могу имати исте

циљеве и користити иста средства. Тако, на пример, све политичке партије имају за циљ да

дођу на власт и користе мање више иста средства да би га остварила, односно да би придобиле

гласове бирача.

Елементи друштвеног сукоба су: постојање две или више група које се налазе у

међусобном додиру и свесне су тог додира,постојање ограничених могућности остваривања

интереса обе групе због ограничених извора добара, покушај једне од страна да ограничи

другу, односно да јој отежа остваривање њених интереса, да је истисне или потпуно уништи, а

све у намери да оствари корист на њен рачун.

Интензитет друштвеног сукоба, као степен учешћа чланова групе или организације у

конфликту, зависи од: природе друштвене промене којој тежи једна од страна у конфликту

(што је већа и значајнија та промена, сукоб је интензивнији), степене идентификације чланова

група са конфликтним групама (што је већа идентификација, већи је и интензитет сукоба),

степена отворености друштвених група – учесника у сукобу (уколико је већа могућност

11

индивидуалне покретљивости интензитет конфликта је мањи), степена супротстављености

групних интереса (ако једна страна може своје интересе да оствари искључиво на рачун друге,

између њих није могућ компромис и такав сукоб је интензивнији; ако се интереси сукобљених

страна делимично поклапају, постоји могућност за компромис и интензитет сукоба је мањи),

средстава које користе сукобљене стране (коришћење грубљих и радикалнијих средстава

повећава интензитет сукоба).

Друштвени протести су, као и друштвени сукоби, такође облици великих колективних

акција али се од њих разликују пре свега квантитативно односно у степену. Друштвени

протести могу да прерасту у социјалне сукобе, док се друштвени сукоби могу наставити као

социјални протести. Начелно, социјални протести су блажи облик колективних акција којим

се изражава нагомилано социјално незадовољство, у односу на социјалне сукобе. Они су често

зачетак и најава друштвених сукоба. Интензитет социјалних протеста је мањи, интеракција

протагониста је индиректна јер се захтеви упућују актуелним или потенцијалним

противницима. ”Социјални сукоби (класни, национални, уже-политички, идеолошки, верски)

су првенствено структурално-системски условљени, док су социјални протести (митинзи и

други облици протестних окупљања, масовне петиције итд.) често ситуационо условљени,

премда им је корен такође у структурално-системским одликама постојећег склопа друштвене

репродукције. Међутим, ови други настају и због тренутних околности животног положаја и

политичке борбе појединих друштвених група.”Социјални протести, за разлику од сукоба, не

доводе до чвршћег организовања сукобљених страна и релативно кратко трају.

2. Врсте друштвених сукоба

Свака социјална структура садржи у себи поља и носиоце друштвених сукоба, као и

односе међу њима. Поред тога, и сами сукоби су унутар себе структурирани, јер су условљени

битним разликама у положају, интересима и вредносним оријентацијама друштвених група

које се сукобаљавају. Друштвени сукоби се разликују по својој природи, функцији,

интензитету, субјектима, средствима која се користе, последицама итд. Постоји велики број

друштвених сукоба, али нису сви од исте важности за опште стање друштва и његову

динамику. Наиме, у одређеним етапама друштвеног развитка и у конкретним друштвима увек

постоји неки централни друштвени сукоб и низ других који могу бисти повезани са њим или

аутономни.

Друштвени сукоби деле се по Л. Козеру на: реалистичке – који су резултат супротних

циљева двеју страна (друштвенх група) у поводу одређеног добра (права, интереса). Конфликт

је једно од могућих средстава да се постигне циљ. Циљ је фиксан, а постоје функционалне

алтернативе у погледу средстава; нереалистичке – који нису проузроковани ривалством

циљева супарничких група, већ потребом “ослобођења од напетости бар једне од њих.”У

њему постоје алтернативе у погледу циља, док је средство (заправо сам конфликт) фиксно.

Ови конфликти су по својој природи углавном ирационални.

Комбинујући међусобни статус страна које учествују у сукобу и карактер сукоба Рајт даје

следећу типологију конфликата.

Најзначајнији друштвени сукоби, с обзиром на субјекте, односно протагонисте конфликта

су: класни (пре свега као сукоби између осно-вних друштвених класа, али и сукоби унутар

њих); национални (суко-би између припадника различитих нација и етничких група); расни

(као посебна врста етничких сукоба заснованих на биолошким тачније физичким разликама

појединих група, односно раса); верски (сукоби између припадника различитих конфесија,

односно следбеника неког посебног верског мишљења или правца унутар исте конфесије);

политички (који се манифестују као унутаролигархијски и међуолига-рхијски); ратни (веома

оштри оружани сукоби између држава, или у оквиру једне државе нпр. грађански рат);

Класни сукоби су главни тип друштвених сукоба у сиромашним и у индустријским

друштвима. Њихови актери су друштвене класе које се сукобљавају око расподеле друштвеног

богатства. Марксистичка теорија је ову врсту друштвених сукоба предимензионирала,

12

неопра-вдано сводећи све друштвене сукобе на класне сукобе. Ипак, класна борба је у

модерним индустријским друштвима облик глобалних друштвених сукоба за прерасподелу

новостворене вредности, друш-твеног богатства, власти и моћи, као и ”животних шанси”.

Постоје два основна вида класне борбе: она коју воде потчињене класе за своје ослобађање

против владајућих класа и она коју воде владајуће класе ради прерасподеле моћи, власти и

друштвеног богатства између себе. У одређеним условима могу постојати и међусобне борбе

експло-атисаних класа око елементарних животних услова, као што је била борба радничке

класе и сељаштва у време масовне глади у Русији током Октобарске револуције.

Класна борба је оштрија у мање диференцираној социјалној стру-ктури и сиромашнијем

друштву, него у друштву сложене структуре које је релативно богато. Наиме, класни сукоби

су примарни у релативно стабилизованом мирнодопском друштву са јасним и оштрим

класним поделама. Потенцијално су најшири, најдужи и најоштрији облици класне борбе

између велике и хетерогене скупине сиротиње (незпослених и социјално угрожених) на једној

и богатих и приви-легованих класа и слојева на другој страни, који карактеришу латино-

америчке, али и земље које су напустиле социјалистички модел.

Национални сукоби су настали касније од класних, будући да је сама нација као друштвена

група производ капитализма. Међутим, национално угњетавање спада у најнехуманије и

најтеже облике угњетавања, па се подноси теже од економског. Смањивањем значаја класних

разлика (услед пораста средње класе и све мањих образовних, економских и разлика између

друштвених класа и слојева) и идеолошких разлика (“крај идеологије”) националне

супротности и различитости долазе у први план. Национални сукоби, односно национализам

као национална искључивост, затвореност и самодовољност, у порасту су данас у свим

вишенационалним постсоцијалистичким друштвима, али и у неразвијеним и земљама у

развоју. Они се такође могу испољити и у материјално и технолошки развијеним друштвима

(Канада, Шпанија, Белгија). У сваком случају они нису ствар прошлости, будући да је у

савременом свету, упоредо са тенденцијама глобализације, присутна и тежња богатих и

моћних држава-нација да потчине слабе, али и тежња малих и неразвијених народа да се томе

одупру.

Разлози неонационализма су одсуство демократије, централизам, регионалне разлике и

нерешене етничке супротности, потискивање националних особености, традиције и

поремећени системи вредности, недостатак политичке културе. На најдеструктивнији начин

национа-лизам се испољио у земљама са ауторитарним, популистичким и

традиционалистичким режимима, инструментализован од стране вла-дајућих политичких

олигархија. Наиме, поред аутономне логике и историјске укорењености националних сукоба,

треба нагласити да се национално питање и национални сукоби такође и праве, то јест про-

изводе ”као једна врста веома важне стратегијско-политичке робе и мо-нете у борбама за

планетарну доминацију и прерасподелу светске мо-ћи.”Веома је важно питање да ли се ова

врста друштвених сукоба решава на цивилизован и демократски начин. Уколико до тога не

дође, национални сукоби могу да поприме облик крвавих ратова пуних мр-жње и

ирационалних елемената.

Расни сукоби јављају се у друштвима у којима је биолошки елемент - припадност

одређеној раси социјално значајан и представља основу различитог друштвеног положаја.

САД су биле изразито расистичко друштво у коме су црнци, као и остали људи који нису били

беле боје коже, систематски дискриминисани и угњетавани. Данас су у овој земљи формално-

правно припадници свих раса изједначени али рецидиви расизма присутни су још увек, а

сукоби црнаца и полиције прилично чести.У Јужноафричкој Републици расизам је био инсти-

туционализован у политичком систему апартхејда. Овај систем је уки-нут на

институционалном нивоу, али не и у “главама људи” (тј. на симболичком нивоу). Сем тога,

црнци су и даље остали углавном сиромашни, а бела мањина пребогата, тако да основа за

сукобе има и убудуће.

Верски сукоби су у ранијој историји, посебно у средњем веку били главни друштвени

сукоби у државама и између њих. Довољно је само подсетити на крсташке ратове. Са

13

еманципацијом државе од религије, односно одвајањем цркве и државе, и захваљујући општем

цивилизацијском напретку, ови сукоби су потиснути, али још увек нису потпуно

елиминисани.Данас у свету, нарочито у његовом развијеном делу, верски сукоби нису

примарни друштвени сукоби који би произвели или подстакли друге друштвене сукобе.

Верски сукоби у савременом индустријском друштву су специфични соција-лно-политички

сукоби са верском компонентом. Тако су сукоби муслиманских имиграната и домаћег

хришћанског становништва у земљама Западне Европе пре свега сукоби битно различитих

соција-лних ситуација и друштвених шанси. До настанка верских сукоба и пораста верске

нетолеранције долази када се јачање улоге религије споји са другим друштвеним условима, на

пример порастом осећања социјалног безнађа и национал-шовинизма. Тада се верски сукоби у

национално конфликтним друштвима често јављају у националној и политичкој форми.

Наиме, до верских сукоба долази у вишена-ционалним и заосталим друштвима где су религија

и нација тесно повезане, па ови сукоби постају стални пратилац националних сукоба. Они се

јављају и када утицајно клерикалистичко крило унутар главних цркава формира своје

политичке партије или стекне значајну поли-тичку моћ. Они настају и када постоји стварна

неравноправност у друштвеном положају и слободи упражњавања различитих религија или

конфесија, или се политичком манипулацијом створи лажно масовно уверење о постојању

такве неравноправности. Поред тога, по-стоје и параверски сукоби са израженом ”верском

доминантом” који се јављају када се спречава слободно исповедање религије од стране

недемократског политичког поретка. Ту се, у ствари, ради о сукобу политичког режима и дела

народа одређене вере. Коначо, до верских сукоба може доћи и у случају масовне религијске

фанатизације зна-чајних делова друштва и њихове припреме за ”свети рат” против

”неверника”, односно припадника других религија.Али, могуће је да време верских сукоба тек

долази, нарочито у постсоцијалистичким хетерогеним друштвима, јер у условима дубоке

социјалне кризе рели-гија постаје форма тражења новог идентитета. Пошто није створена

култура грађанске толеранције, у условима опште бесперспективности религијске разлике

могу да се претворе у оштре верске сукобе.

Политички сукоби представљају конфликте између субјеката политичког процеса и

спадају у најраширеније и најзначајније дру-штвене сукобе. Уколико се одвијају унутар

владајуће политичке групе ради се о унутаролигархијским политичким сукобима, а ако су

њихови актери различите политичке групе, онда се говори о међуолига-рхијским политичким

сукобима. Политички сукоби могу понекад бити веома интензивни. Треба нагласити да се у

политифицираном друштву сви друштвени сукоби на овој или оној тачки испољавају као

политички, у оном тренутку кад се интереси сукобљених страна конституишу као политички

интереси.

Политички сукоби могу да имају изражену идеолошку димен-зију. Сукоби не настају

само између различитих идеологије, већ и унутар исте идеологије и из ње произашлих

политичких партија. Ови сукоби су чак још жешћи и у њима се свако ко другачије мисли

третира као непријатељ и издајник било да је ренегат (прихвата иде-ологију супротну

идеологији “своје” партије) или јеретик (мења једино “исправно” учење своје идеологије).

Идеологије, по Дарендорфу, не стварају конфликтне групе, већ имају неопходну

мајеутичку улогу у сукобу група. Ипак код најреалистичнијих сукоба идеологије нису

накнадно дошле варијабле, већ су део суштине конфликта (нпр. националсоцијализам) С друге

стране идеологија у великој мери условљава природу друштвеног конфликта. Да ли ће се

сукоби између одређених социјалних група претворити у непомирљиве сукобе или ће остати у

границама уме-рених, не зависи само од објективне разлике у интересима између њих.

“Идеологија је онај чинилац који “бира” терен на коме ће се разре-шавати друштвени

конфликти и одређује да ли ће конфликти бити институционализовани или не. Под утицајем

различитих идеологија, у суштини исти латентни интереси друштвених група претварају се у

различите конфликте.”Тако се сукоб радничке класе и капиталиста одвија на терену борбе

кроз институције у визији социјалдемократије, а на улици и уз помоћ силе по концепцијама

комунистичког покрета.

14

Ратни сукоби представљају специјалне облике друштвених конфликата. По пољском

социологу војске Јежи Вјатру реч је о таквом стању друштва у коме “оштри конфликт са

неком групом споља или оштри унутрашњи конфликт налази одраз у оружаном сукобу.”Ови

конфликти су резултат претходне политике која није успела да их разреши мирним

средствима, услед чега се прибегава “рату као наставку политике другачијим средствима”

(Клаузевиц). Рат се може водити: између држава; или између држава са једне и политичких

снага које теже да створе своју државу, са друге стране; или између политичких групација у

оквиру једне државе.

Понекад је прилично тешко разликовати рат од других облика употребе насиља у

политичке сврхе (државни удари, буне и побуне, револуције, интервенције). Стога се као

додатни критеријуми разли-ковања понекад узимају ширина сукоба (локални немири неће

бити оквалификовани као ратови), дужина трајања и релативна или макар приближна

сравњивост снага које је ангажовала свака од сукобљених страна.

Поред наведених, значајна је и подела на оружане и неоружане сукобе. Сви друштвени

сукоби могу постати и оружани сукоби, док се, с друге стране, оружани сукоби веома тешко

претварају у неоружане. Историја је препуна примера ”решавања” друштвених сукоба које је

плаћено животима људи. Коначно ваља нагласити да на друштво стабилизујући утицај имају

“укрштени конфликти” у којима је појединац истовремено члан више конфликтних група. На

пример уколико су грађани једне вероисповести приближно једнако распоређени у

различитим националним, класним и расним групама, интензитет религиозног конфликта је

мањи, пошто је лојалност појединаца - чланова конфликтних група парцијализована. Тако

појединац који се са другим, који је члан антагонистичке религијске групе, сукобљава по

питању вере, са њим истовремено образује исту класну, националну или расну групу.

Последица тога је да се у перцепцији чланова група друштво не дели одсечно на “нас” и “њих”

као у случају кад конвергирају линије конфликтних група.

3. Хијерархија и фазе друштвених сукоба

Хијерархија значаја друштвених сукоба мења се из епохе у епоху, од друштва до

друштва и од једног до другог региона унутар истог друштва. Осим тога она зависи и од тога

шта се узима као критеријум значаја. Глобално посматрано, период средњег века, барем кад је

реч о европском културном кругу, обележили су верски сукоби као најприсутнији, да би за

либерални и монополистички капитализам били карактеристични класни, а за империјализам

ратни сукоби. Савремена развијена друштва обележавају пре свега политички кон-фликти.

Неки аутори, као на пример С. Хантигнтон, сматрају да наредни миленијум неће обележити

сукоби између држава, већ између цивилизација, у првом реду између католичко-

протестантске (западне), православне (источне) и исламске. Истовремено ратни сукоби

предста-вљају константу људске историје – они су постојали у свим епохама.

У неким друштвима постоји један конфликт који је централни и који успева да у себе

апсорбује све остале конфликте. У другим друштвима упоредо са централним конфликтом

постоје и други сукоби, али су они знатно мањег интензитета и значаја. Такође, могућа је и

ситуација у којој постоји неколико конфликтних поља приближно исте напетости. Уколико се

интереси конфликтних група делимично поклапају, односно уколико постоје “укрштени

конфликти” укупна конфликтност тог друштва ће бити мања.

Ако се сукоби посматрају по томе колико су друштвено раза-рајући и блокирајући, онда

су у друштвима која су настала распадом СФРЈ најзначајнији: национални сукоби уз сукоб

националних олигархија; верски (ранији и актуелни значај конфесионалних подела);

политички сукоби у ужем смислу (између елита, партија и покрета); и класни. У свим овим

врстама сукоба, а посебно у националним и верским, до изражаја долазе ирационални

чиниоци. Насупрот томе, у нормалним мирнодопским условима релативно стабилног

друштва расте значај међу и унутар класних, слојних, генерацијских, профе-сионалних и

сличних сукоба.

15

Друштвени сукоби нису нужно најјачи и најмасовнији кад је већини становништва најтеже

и најгоре. ”Када је процес цивилизациј-ског падања дуготрајан, када се стекну навике на све

нижи ниво услова живота, поготово када се падне испод егзистенцијалног минимума у тим

условима, онда се маса људи понаша на битно друк-чији начи у односу на ранија понашања.

Настоји да се прилагоди новом стању и, пре свега, да опстане. Прилагођавање иде све више

наниже, до једне врсте социјалне отупелости на драстично погорша-вање услова живота...

Тада практично и нема друштвених сукоба у смислу сукоба ”великих” друштвених гупа у

процесу производње и прерасподеле друштвених добара. Страх како да се преживи је тако

голем да напори усмерени у том правцу испуњавају расположиво време појединаца и

породица далеко више него што је то карактери-стично за нормални ”радни дан...”Ова

социјална тишина коју само повремено ремете локални социјални протести, опаснија је и од

најжешћих социјалних сукоба јер може да буде припрема и увод у крваве социјалне побуне и

обрачуне који за резултат могу имати и колективну смрт друштва.

Друштвени сукоби представљају друштвене процесе који трају дуже и у којима се могу

идентификовати различите фазе. По Ралфу Дарендорфу постоје четири основне фазе

друштвеног сукоба: посто-јање две друштвене групе које имају различите интересе, било да су

их свесне или не;оне се организују у групе са манифестно различитим интересима (“интересне

групе”); начин одвијања сукоба између организованих интересних група зависи од степена

друштвене покрет-љивости чланова групе и од постојања механизама у друштву за

регулисање конфликата, и друштвени конфликт узрокује измену односа између конфликтних

група.

Исход друштвеног сукоба може бити различит. Они не морају нужно да значе потпуну

победу или пораз сукобљених страна, већ могу да се заврше и компромисом. Компромиси су

резултат равнотеже снага или свесног избора да би се спречиле жртве у сукобу. Ипак, у

принципу, друштвене групе у сукобу теже победи и доминацији над противником.Уколико је

једно друштво демократско, победа у сукобу је по својој природи политичка и не значи

уништење противника, већ отвореност за део његових интереса и компромис. И обратно, у

недемократском друштву победник понекад тежи чак и физичком уклањању противника.

У сваком случају, резултат друштвеног сукоба најчешће су извесне друштвене промене

које у историјском смислу могу бити позитивне или негативне, што зависи од саме природе

конфликта, страна у сукобу, начина како се реализују, околности у којима се збивају итд.

Постоји пет могућих (идеално-типских) исхода друш-твеног сукоба: једна страна у конфликту

уништава другу; конфликт се завршава доминацијом једне стране; успоставља се равнотежа

између конфликтних страна; конфликтне стране се раздвајају; две стране се међусобно

трансформишу и конфликт се превазилази.Међутим, из друштвеног сукоба не настаје

неизбежно друштвена промена, јер често као победници из њих излазе снаге које су против

промена и које се залажу за очување постојећег стања.

У ствари резултати друштвеног конфликта показују реалне односе снага између

појединих група у друштву. Ово омогућава свим конфликтним групама и њиховим

идеолошко-политичким изразима (партијама и другим организацијама) да реално процењују

међусобне односе снага. “На основу резултата претходних конфликата формира се

“политички образац”, који омогућава да се будући сукоби интереса решавају без прибегавања

конфликтима. Тиме се избегава нерациона-лно трошење друштвене енергије и стварају се

претпоставке за период мирног политичког живота. До следећег конфликта долази тек када

једна конфликтна група оцени да је у њену корист промењен парале-лограм политичких сила

и да јој успостављени “политички образац” не обезбеђује оптималну заштиту и унапређење

интереса.”

Сукоби нису нешто што је унапред противно стабилности друштва која је уосталом и

сама динамичка категорија, то јест процес који се ствара као резултат друштвених сукоба, али

и релативног друштвеног консензуса. При томе друштвена стабилност је прогре-сиван

резултат друштвених сукоба уколико се они разрешавају рационалним и демократским путем,

уз побољшање услова живота већине и померање граница слободе људи. Она је, пак,

16

регресивна уколико је остварена принудом или превлашћу конзервативних друштвених снага.

Уколико се ради о другиј варијанти, она може довести до условима у којима треба рачунати и

на могућност изван легалних социјалних сукоба: грађанског рата, оружане побуне, па и неких

облика социјалних револуција делова најугроженијих социјалних група и најреакционарнијих

политичких партија и покрета. Потенцијално, сваки од главних социјалних сукоба:

национални, верски, класни, ужеполитички, може да прерасте у класни, национални, верски и

грађански рат, у локалне или шире крваве оружане сукобе.

4. Функције и карактеристике друштвених сукоба

Три основне функције друштвених сукоба које наводи Владимир Гоати су међусобно

повезане: уочавање интереса и потреба појединих делова друштва (друштвених група),

уклањање сметњи друштвеним променама, и интеграција или дезинтеграција друштва. Ове

функције друштвених конфликата могу бити латенте или манифестне то јест жељене

(намераване) и признате од субјеката кон-фликта, али и нежељене и непризнате. Коначно могу

бити нежељене али признате, као и непризнате, али жељене. “Полазећи од ове класификације,

може се понекад утврдити да су за једног субјекта манифестне неке функције друштвеног

конфликта које су за другог субјекта латентне”.

Функције друштвених сукоба, како указује Зоран Видојевић, по свом карактеру и

ефектима су различите, па чак и међусобно супротне. По овом аутору значајније функције

конфликата су: транспа-рента - у конфликту се много јасније и видљивије показује стварно

стање у целом друштву или у неком његовом сегменту, јер падају све системске маске. Оно се

често испоставља као много горе него што је изгледало чак и владајућој групи (олигархији),

због самозаваравања и селекције информација; отрежњујућа (па и катарзична) - зато што

конфликти делују ослобађајуће у колективно-психолошком смислу на друштвене групе које

су у сукоб ушле са жељом да из основа мењају систем; модернизацијска- неки друштвени

сукоби као на пример класни, под условом да се не претворе у дуготрајну класну мржњу и рат,

имају потенцијално модренизацијску функцију, то јест доприносе научно-технолошком

прогресу, проширују границе људске слободе и ослобађају од свеколике беде и оскудице;

антимодернизацијска - карактеристична за верске и националне сукобе који су историјски

ретроградни.

Сукоби између и унутар политичких елита могу имати и модернизацијску и

антимодернизацијску функцију, зависно од носилаца, програма и исхода. Ако прошире

могућности слободе и демократије и повећају квалитет живота већине људи њихови ефекти су

модернизацијски. Међутим, уколико резултирају диктатуром, тоталитаризмом и материјалном

и политичком бедом, оцењују се као антимодернизацијски.

Владајуће друштвене групе теже да задрже постојеће стање у друштву и да сузбију све

друштвене сукобе који значе борбу за прерасподелу друштвених ресурса: богатства,

привилегија, моћи, угледа. При томе оне користе различите начине и механизме амортизације

друштвених конфликата, од којих су најзначајнији, због најчешћег коришћења, скретање

сукоба на мање опасан терен / На пример суштински класни сукоби се некад манифестују као

расни, уколико се оцени да је то мање опасно (што је случај у САД). Ради се о сукобима које

Дојч назива “помереним” (дисплацед) сукобима када се у ствари конфликт изражава у

симболичкој или идиоматској форми; спуштање друштвених сукоба интереса на ниво малих

група или појединаца / Тако класни сукоб може да се раздроби на низ изолованих сукоба

појединачних предузећа или радника, опозиционе политичке партије могу да се посвађају и

поделе и слично; манипулација / На пример вештачко изазивање нових сукоба да би се

умањио значај и димензије стварно постојећих; поткупљивање (економским добрима,

политичким привилегијама и сл.) вођа протеста; давање лажних уступака и обећања; медијске

манипулације и др.; репресија / Отворена употреба силе (полиције и војске) против стране

која се противи постојећем поретку ствари, и спорт, хумор и сатира као “сигурносни вентил”

друштвеног система / По класичном римском рецепту “хлеба и игара” незадовољне масе се

17

умирују кич музиком, идолима масовне културе, спорским сусретима, разним прославама, али

и јефтиним хлебом и основним животним намирницама. У некадашњим социјали-стичким

земљама, укључујући и СФРЈ, није се говорило о друштвеним сукобима, већ о

”противречностима” због званичне идеолошке слике бесконфликтног социјалистичког

друштва у коме су остварени соција-лна правда, једнакост и хуманизам, превазиђене разлике

између људи и експлоатација, те, самим тим, није било ни разлога за конфликте.

Међутим, промене у социјалстичким земљама посредоване су и заоштравањем, па и

експлозијом разих врста друштвених сукоба, услед низа унутрашњих противречности ових

друштава, али и деловања спољашњих фактора, односно међународних центара моћи којима

ти сукоби одговарају. У најконфликтнијим друштвима из ове групе (СССР, СФРЈ) тај распад

се врши посредством крајње деструктивних друштвених сукоба који постају тотални и

брутални. При томе, ови сукоби, по неким схватањима, нису узроци, већ облици остваривања

дезинтеграције тих друштава.

У постсоцијалистичким друштвима постоје три основне групе сукоба, односно три

главна и релативно аутономна поља конфли-ктности. Прво, борба око стицања, односно

прерасподеле добара у виду борбе за преживљавање на једном и борбе за још веће богаћење

на другом полу. Ради се о традиционалним класним сукобима. Друго, борба око стицања,

односно прерасподеле политичке моћи у коју је укључен мали део популације, онај који је у

политичким организа-цијама. У питању су политички сукоби ради освајања власти. Треће,

борба за ”велике историјске циљеве” било да су они стварни или илузорни (национално и

верско уједињење, ослобођење, национална и верска доминација, државна сувереност и

независност и слично). У оквиру ове борбе долази до етничких, верских, као и сукоба између

и унутар националних и клерикалистичких ”елита”. У већини случајева ови сукоби се

одигравају у друштвима која имају неразвијену, па и примитивну, антимодернизацијску

класну и слојну структуру.Средњи слојеви скоро нестају, а на супротним половима остају

”нова елита” (слој нових богаташа) и огромна маса незадовољног становни-штва које се

налази на самој граници егзистенције.

Са јачањем националне (националистичке) идеологије у постсоци-јалистичким земљама

јавља се тенденција да се сви друштвени сукоби, нарочито класни, неутралишу и прикажу као

штетни за националне интересе, спас и слогу. Класни сукоби и социјално незадовољство

третирају се као нешто антипатриотско и по националне интересе деструктивно. ”Упоредо с

тим, социјални протести, отпори и борба против ”новог” друштвеног склопа и нових

политичких и економских господара, у официјелној идеологији (коју чини смеса

национализма, нижеразредног либерализма и антикомунизма) третирају се као национално

издајство.”Последице ових конфликата за постсо-цијалистичка друштва су погубне. Уместо

хватања корака са модерним светом, она се враћају још дубље у прошлост, у националну

мито-логију и друге облике ирационалних одговора на изазове епохе.

Добар део свакодневног полицијског посла представља посре-довање у конфликтима

између појединаца или мањих група људи и друштвене заједнице које се у крајњој инстанци

ослања на капацитет за употребу силе.Задаци полиције су на одређен начин двојни и налазе

се у противречности, јер заштита грађана или групе грађана захтева предузимање службених

мера и радњи против другог грађанина, односно групе грађана. Она, такође, посредује када

дође до супротности између појединца или групе на једној страни и општих захтева за ред и

безбедност на другој страни. У том смислу њен посао је управо решавање супротности. Она је

нека врста специфичне дру-штвене активности, тј. социјални систем чији је задатак да прео-

бражава одређене социјалне ситуације и доводи их у стање реда, остварујући у друштву

одређено стање мира. Дакле, по природи своје функције у друштву полиција не може

претендовати на универзалну љубав и симпатије од стране свих чланова друштва.

Међутим, ако је већ не могу сви волети, велика већина стано-вништва њено деловање

може прихватати као легитимно и то је оно чему полиције (треба да) теже.

Ситуација коју смо изложили односила се пре свега на дело-вање полиције поводом

спорадичног непоштовања правила и норми и нарушавање друштвеног реда од стране

18

појединаца или мањих друш-твених група, а не на поступање полиције у друштвеним

конфликтима у ужем смислу речи. Међутим, у одређеним околностима полиција може доћи и

у позицију да посредује у друштвеним протестима, али и у класичним социјалним сукобима

било да је реч о класним, полити-чким (власти и опозиције) националним, расним или другим

конфли-ктима. Ови сукоби могу имати форму штрајкова, демонстрација, ули-чних нереда и

борби, све до грађанског рата. У оваквим ситуацијама полиција ретко делује аутономно, већ је

усмеравана од стране владе.

Наиме, по природи своје функције полиција мора да успоставља нарушени јавни ред и

мир, односно у ширем смислу и јавни поредак. Како велики број друштвених сукоба на

појавном нивоу у својој најин-тензивнијој фази има облик нарушавања (владајуће концепције)

јавног поретка, то је управо полиција она организована друштвена снага која сузбија сукобе и

поново успоставља нарушени друштвени ред. При том, она као државна агенција најчешће

делује у складу са интересима владајуће друштвене групе, спречавајући ванинституци-

онализовано остваривање интереса оних друштвених снага које су незадовољне својим

положајем.

Оваквим деловањем на сузбијању друштвених сукоба полиција се по логици ствари

конфронтира са једном од страна у конфликту и често у њеним очима губи легитимитет.

Успостављајући нарушени јавни ред и мир полиција може да навуче гнев и непријатељство

већих или мањих група: незадовољних студената који демонстрирају изно-сећи академске или

политичке захтеве, штрајкача који су се затворили у фабрику тражећи смену пословодства,

пољопривредника који су бло-кирали саобраћајнице незадовољни ценом пољопривредних

производа. Фрустриране групе често на полицију пројектују незадовољство, изли-вајући бес

који не могу да усмере тамо где би желели. Долази до оног што психолози називају “померање

објекта агресије”. Након оваквих конфронтација полицији треба доста времена и труда да

поврати углед и поверење припадника група против којих је интервенисала.

Уколико велики друштвени сукоб (нпр. револуција) резултира победом стране против

које је било усмерено деловање полиције могу се, по његовом окончању, обично следе

значајне кадровске, организа-ционе, материјалне и друге промене у полицијској организацији.

У историји су забележени и случајеви да у оваквим сукобима полиција није бранила владајуће

друштвене снаге, већ да се стављала на супро-тну страну у конфликту, при чему је политички

режим губио један од главних ослонаца. Оваква деловања полиције су, историјски посма-

трано, знатно ређа.1У сваком случају у ситуацијама друштвених сукоба постаје јасно видљива

политичка улога полиције – заштита вла-дајуће друштвене групе, а полицијска агенција

практично не може да задржи неутралну позицију у односу на актере друштвеног сукоба.

VII ПОСТМОДЕРНО ДРУШТВО

1. Постмодернизам: појам, особености и теоретичари

Социологија као друштвена наука бави се модерним токовима, односима и трендовима,

тако да представља свеобухватну науку модернизације. Различити аспекти наведених процеса,

битно другачији од претходног традиционалног периода, садржани су у концептима

друштвене, политичке и привредне модернизације. Друштвена модер-низација обухвата

корените промене појединих друштвених група и вредности у смислу универзалних и

специјализованих, од патријар-халних до приватних грађанских, повећање социјалне и

географске мобилности људи, пад морталитета и разноврсне демографске тенде-нције,

убрзана урбанизација и друго. Велика епоха светске историје, модерност, која је трајала око

19

пет стотина година, од ренесансе до средине XX века, уступа место савременом приступу које

се назива ''постмодернизам''.

Савременост названа ''постмодерном'', полази од измењене друштвене ситуације у

свету, при чему на темељу преиспитивања дота-дашњег стања сагледава објективне релације

на глобалном и наци-оналном нивоу. Доба модернизма, које означава последњих пола века

модерности, није испунило очекивања јавности. Социолошка анализа потврђује, да велика

обећања са којим је епоха модерности, односно модернизације ступила на светску сцену, као

што су слобода, правда, једнакост, братство и друга, нису испуњена, већ су произвела

супротне ефекте. Развитак друштва оличен у формирању тоталитарних система, масовних

покрета, нуклеарне и електронске технологије, довео је до заоштравања испољених

противречности. Снажна ескалација тих супротстављених тенденција у другој половини XX

века, истовремено означава почетак новог периода названог постмодерна, тј. пост-модерност.

Измењена друштвена стварност креира реалну анализу постоје-ћег стања, тако да

постмодернизам, као почетна фаза великог доба постмодерности представља критику

модернизма. Међутим, овај период и даље је присутан у теоријским радовима и пракси

савременог, постмодерног доба, тако што га прожима у готово свим делатностима. Последњих

деценија двадесетог века постомодернизам се профилише као правац и стратегија у свим

областима јавног живота са адекватним приступом. Тај концепт није целовито сагледан,

односно теоријски формулисан, па представља изазов за све истра-живаче друштвених појава

у актуелном амбијенту.

Појам ''постмодерна'' први пут се у друштвеној теорији појављује крајем седамдесетих

година прошлог столећа. Творац термина ''постмодерна'' је француски теоретичар Жан

Франсоа Лиотар, који је 1979. године објавио студију ''La condition postmoderne'' –

''Постмодерно стање''. Поред њега, најистакнутији представници овог правца су Мишел Фуко

и Жан Бодријар. У њиховим радовима препо-знатљива је критика тоталитаризма и осталих

аномалија друштва са тежњом као просперитету. Епистемолошки, реч постомодерно је сродна

са терминима постиндустријско, постисторијско друштво, глобално друштво, ризично

друштво, постколонијализам, киберне-тичко друштво и друго. Сви наведени појмови спадају

у садржај феномена постмодерна, тако да се могу разматрати све актуелне друштвене појаве

третирам у контексту постмодерног амбијента.

Појмови постмодернизам, постмодерно и постмодерна нису систематски анализирани,

тако да нема потпуних објашњења, доста је недовршености и проблематичности. На основу

тога, пред данашњим истраживачима и науком уопште, поставља се задатак да компетентно

размотре и формулишу конкретне теоријске одговоре. Таква решења морају бити

компатибилна и релевантна у односу на актуелне догађаје у свету. Неопходно је дефинисати

одговарајући постомодерни социолошки дискурс, односно речник постмодерне.

Постмодернизам је друштвени период који почиње крајем седамдесетих година

прошлог столећа, док постмодерност означава епоху, на чијем почетку је постмодернизам, а

који ће сигурно трајати следећих неколико векова. Постмодерне идеје почеле су да се

формирају шездесетих година, да би се промовисале десетак година касније. У том периоду

конципирају се постмодерне теорије у свим сферама друштва, са ''сопственим појмовним

жаргоном (деконстру-кција, децентрализација, дисипација, диференција, диспозиција, ''меки

субјект'' и ''тврди систем''...) и новом епистемолошком утопијом (стање једнаких вредности

услед непостојања критеријума)''.

Наведени термини не обезбеђују у суштини садржајно објаш-њење комплексног

периода у настајању и особеног појмовног одре-ђења, већ у одређеној мери уносе забуну,

површно дефинишу актуелно стање. На тај начин увек не доприносе стварном појмовном

сазнању. Може се рећи да ''постмодерна социолошка парадигма'' представља више резултат

жеља и електички збир разноврсних ставова, него конкретна дефинисана социолошка теорија

са јасним садржајем и структуром. Досадашњи напори за конципирањем јединствене

концепције постмодернистичке мисли за сада нису успешно реали-зовани, првенствено због

тога што још увек није изграђен аутохтон појмовни инструментариј постмодерне реалности.

20

Разматрајући речник постмодернизације поједини аутори уводе неколико кључних

речи као одредницу централног семантичког кода, које означавају као социокод. У радовима

скоро свих постмодерниста ''појављују се појмови лавиринт, огледало, путовање, путовање без

циља, библиотека, енциклопедија, фотографија, филм, масмедији. Ближа анализа централног

семантичког кода показала би да постмодернистички аутор не респектује никакве границе и

да се усредсређује на биће''.Наведени аутори комуницирају углавном са речима које се

замишљају, имагинарним појмовима, што значи да не користе искуствене термине и

емпиријске показатеље.

Највећи број теоретичара постмодернизације, полазећи од критике према модернизму,

термине дефинише као антипод, опозицију том претходном добу. У том смислу истичу се

парови: модернизам – постмодернизам, хијерархија – анархија, присуство – одсуство,

генитално – полиморфно, метафизичко – иронично, конструкција – деконструкција,

централизација – децентрализација и слично. Критиком затеченог стања из модернизма, нови

мислиоци у лику постмодерниста би истовремено морали понудити иновације, што за сада

изостаје и своди с на фрагментарна тумачења појединих друштвених појава по

препознатљивом моделу. Стога је неопходно да савремена наука формулише одговарајући

дискурс, као полазну основу за методолошко теоријско сагледавање појава. Значајан допринос

може дати социологија са својим посебним гранама и дисциплинама.

Сматра се да су 1960-те године биле време формирања већине постмодернистичких

мислилаца, који су афирмисани осамдесетих година. Тада су постављени темељи теоријског

деловања у свим областима јасног живота, посебно култури, уметности, књижевности и

политици. У политици се воде расправе о десници и левици, њихову улогу и значај на

тадашње друштвене прилике. Југословенски постмодернизам у том периоду што се тиче

књижевности репрезентују Данило Киш, Борислав Пекић, Милорад Павић, Драгослав

Михајловић и други. Од иностраних то су првенстевно Борхес, Џон Барт и Умберто Еко.

Постмодернизам означава ''заједнички назив за разноликост уметничких стилова

(неоавангардни покрети, поп арт, хиперреализам, body-art, француски нови роман,

књижевност метафикције, битничка књижевност, латиноамерички фантастични реализам,

итд.)''.То кореспондира са периодизацијским појмом постмодерна у друштвеној теорији и

пракси. При томе се наведени феномен појављује као реакција друштвених чинилаца на

период ултрамодернизма из 1950-их година, са тежњом за елиминисањем изражених

конфронтација у свим сферама јавног живота.

Модернизам се одликовао различитим уметничким и теоријским правцима:

симболизму, експресионизму, футуризму, кубизму, надреализму и психоанализи као

најатрактивнијим, откривајући кључне друштвене проблеме. Са социолошког становишта

настоји да реши питање човека у друштву које је оптерећено бројним аномалијама и

глобалним конфликтима, а који кулминирају са завршетком те историјске епохе.

Постмодернизам настаје у том амбијенту, долазећи на позорницу ''са задатком да те

противречности реши''.Значи, протагонисти новог доба, поред критичког преиспитивања

затеченог и наслеђеног стања, треба да формулишу и концепте решавања проблема, што је

приоритетни задатак садашње, постмодерне научне мисли.

Постмодернизам у критици постојећег стања са свим реперкусијама фокусира се на две

важне категорије: апсолутно и индивидуално. При томе је ''индивидуално само илузија

безличних механизама који делују у нама, као што су језик, несвесно и одређене структуре, а

апсолутно само-илузија знаковних практичара, пројекција претензија на власт од самог

постанка''.Постмодернистичка критика ова два западна мита у потпуности детронизује,

откривајући праву суштину тих феномена. Код индивидуалног то су ауторство, оригиналност

и иновација, код апсолутног то је трансцедентно, истина и реалност. Међутим, поред

разобличавања тих митова, није, понуђен одговарајући социолошки контекст за разрешавање

проблема. Филозофски приступ је користан у свестраном сагледавању појава, што творцима

друштвене, социолошке мисли може бити значајно у разумевању постмодерних трендова и

конципирању трајних решења.

21

На овом месту корисно је указати на концепте које су о постмодернизму формулисали

творци те друштвене теорије Жан Франсоа Лиотар, Мишел Фуко, Жан Бодријар и један од

најпознатијих социолога данашњице Ентони Гиденс. Њихови радови обрађују различите

друштвене феномене. Најзначајнији теоретичар постмодернизма Жан Франсоа Лиотар (Jean

Francois Lyotard) повезује постмодернизам са настанком метанарације. Наводећи ''да људи

више не верују великим, свеобухватним причама како свет функционише или причама о

друштву'', истовремено губе поверење у марксизам и фашизам као политичке идеологије. То

значи да постају скептични не само према овим одређеним групацијама, политичких уверења,

већ и према свим другим склоповима уверења, сматрајући да они не могу допринети

решавању проблема људског друштва. Људи одбацују велике приче о слободи, једнакости,

праведности, законима развоја историје и сличним категоријама, тако сматрају да није могуће

оства-рити савршено друштво.

Лиотар заступа мишљење, да је последица изнетих тврдњи уствари прагматичнија

политика, мање прожета главним идеологијама, тако да је ограниченија. Он сматра, да је у

целини, знање главни извор моћи у постмодерним друштвима. Будући да људи одбацују

значај меганарације, које не могу пружити шире знање, он се окреће специјалним језичким

играма где се знање боље примењује, а политика одваја од државе. Те мале, издвојене приче

су најпогоднији начин за стицање и преношење знања, које се издвајањем, односно,

специјали-зацијом у правцу остварења одређених циљева лакше разуме и приме-њује у

смислу решавања друштвених проблема. Знање је један од најважнијих елемената за

остваривање моћи.

Знање по творцу постмодернизма није концентрисано само у оквиру државног апарата,

већ све више прелази у посед цивилног друштва, односно, у руке, мултинационалних

корпорација, грађанских организација и појединаца. Лиотар схвата да се моћ може користити

силом, употребом војних снага које су на располагању држави, али је таква моћ знатно слабија

од моћи коју поседују људи са својим великим знањем. У целини разматрања тог теоретичара

покренуло је многобројне идеје о моћи, друштву и политици, које су теоретичари епохе

постмодернизма даље истраживали. Ту спадају ставови о изједначавању моћи и знања, које

добија примат у савременом друштву и преокупација људи са појединачним темама и

проблемима уместо великих идеологија.

Поред знања Лиотар посвећује велику важност и технологији, тврдећи да

постмодернизам почива на осавремењивању, минијатури-зацији и комерцијализацији машина,

при чему је рачунарска техноло-гија постала главна производна снага друштва. Већина

постмодерних наука заокупљене су комуникацијом, језиком и складиштењем инфор-мација, а

знање добија на значају само ако се пренесе у рачунар. По Лиотару, све области друштвеног

живота се повезују системом инфор-мационих технологија, тако да компјутери постају

неопходни у еко-номији, посебно у фази контроле процеса рада. Контрола знања постаје

главни извор моћи, тако да ће се и ратови у будућности водити због контроле над науком,

уместо за територије, што за сада није потпуно остварено.

Значи, за Лиотара, постмодерно друштво заснива се на произво-дњи и размени знања

које је могуће уновчити, док су у односу на ове мање приче, тзв. језичке игре, велике теорије о

правди, истини и напретку беспредметне. Та критика крупних идеологија, у целини је осуда

фашизма и ''комунистичког терора у СССР-у'', које нису уна-предиле људско друштво, већ

напротив, имале су разматрајуће после-дице. За разлику од њих, постмодернизам ствара

могућност толеран-ције и креативности у свим областима, при чему људи нису оптере-ћеним

неком доктрином, меганарацијом. Такав приступ отвара шансе за развој друштва на темељу

знања, изнад државне моћи и афирмације савремених технологија, пре свега компјутеризације.

Мишел Фуко (Michael Foucault) је један од најважнијих пред-стваника структурализма

у друштвеним наукама. У својим радовима посебну пажњу посвећује хуманизму у контексту

стицања знања и остваривања моћи у друштву, где је разматрао проблематику различи-тих

институција као што су болнице, школе, затвори, као и утицај економије, медицине,

сексуланости, науке и друго. Разматрајући феномен моћи, он се сувише ослања на знање при

22

чему занемарује дру-ге типове и изворе моћи. Тако заборавља да се моћ може демон-стрирати

контролом над економским ресурсима, као што су одлуке да се обустави производња у некој

фирми, да се неки погон измести на другу локацију, чак и ван државне територије и слично.

Поред економских потенцијала и њиховог утицаја на моћ у друштву, Фуко минимизира

и друге полуге државе као што су војни капацитети. Применом војне силе држава по потреби

упозорава на поседовање моћи која може имати одлучујућу улогу у одређеним ситуацијама. А

кад је у питању политика, овај аутор полази од чиње-нице да политика укључује много шири

спектар активности од послова везаних за политичке партије и државу. Он прави разлику

између модерне и постмодерне политике у смислу промена које настају у периоду

постмодернизације. Без обзира на мноштво противречности у схватањима Фукоа, посебно у

сфери моћи, власти и политике, покре-нуто је низ тема од значаја за постмодерно друштво. На

темељу ових учења, будући истраживачи могу дати одговор на одређен број изазовних

области безбедности и шире.

Жан Бодријар (Jean Baudrillard) у својим радовима о друштвеној стварности износи

''најекстремније постмодернистичко виђење моћи и политике''.Он полази од знакова, као што

су речи и визуелне слике, разматра стање у друштву и закључује да се реалност изгубила у

мно-штву манипулација, па то означава крај политике, где износи бројне примере у корист тог

става. Наводи пример страначке политике у западним демократијама, које би морале

осигурати различите приступе проблемима. То је по њему илузија, као што је случај САД где

су разлике између демократа и републиканаца безначајне, и унапред се одређује владајућа

номенклатура. Одржавање избора означава илузију да постоје суштински конфликти.

Према Бодријару и ратови немају суштину коју су некад имали. Они не постоје у

смислу борбе против непријатеља, значаја победе и пораза.Бомбардовање Ханоја у

вијетнамском рату била је симула-ција, односно, тај чин није имао никаквог утицаја на исход

оружаног сукоба. Када су у питању савремени политичари, тај аутор сматра да они не

поседују реалну моћ. Описујући америчке председнике Линдона Џонсона, Ричарда Никсона,

Џералда Форда и Роналда Регана као послушничке лидере, закључује да они нису могли да

промене свет у позитивном смислу. Називајући их ''манекенима моћи'', он износи став да је

њихов циљ био стварање илузије о новом свету и напретку. За разлику од њих Џон Кенеди је

имао стварну моћ, због чега је убијен.

По питању моћи Бодријар сматра да чак и хладни рат као најопаснији политички

конфликт није открио присуство моћи. У периоду тих конфронтација главни супарници, две

суперсиле САД и СССР несумљиво су располагали огромним арсеналом атомског наоружања,

што је у суштини било неважно, обзиром на несагледиве последице његове употребе. Таква

сазнања одбијала су могућност настанка сукоба, тако да се све завршавало на претњама.

Могуће ката-строфалне последице евентуалног нуклеарног рата, елиминисале су, реалну

могућност његовог отпочињања. Стога је он убеђен, да ''стварна моћ и права политика нестају

и претварају се у систем знакова који нису ни у каквом односу са збиљом и реалношћу''.Тако

стварна моћ на крају нестаје и претвара се у симулацију моћи.

Посебну пажњу посвећује медијима, нарочито телевизији, која битно утиче на живот

људи. Тврдећи да телевизија отуђује људе, мани-пулише и информише грађанство, Бодријар

износи став, да је она готово искључиво одговорна за нестанак реалности у политици и

друштвеном животу. Фигуративно користећи знакове, слике и речи, наводи да у нестанку

реалности, људи губе и моћ, као амерички пред-седници који као и други постмодерни

политичари немају никакву моћ, сматра да су људи у својеврсном затвору. Наиме, не постоји

сло-бода да људи мењају свет, кад већ то не чине најмоћнији, већ само немо гледају промену

слика и речи на телевизији и осталим медијима. То је бесмислена промена знакова, симбол

песимистичког глодања на објективно стање у свету и људском друштву.

Жан Бодријар као класичан пример одсуства реалности наводи период владавине

Роналда Регана у САД, кога назива ''лутком'' обзи-ром да није имао стварну моћ. Показатељи

друштвеног стања у овој земљи за време тог периода, посебно крајем 1980-тих су били

катастрофални: ''број сиромашних породица с децом достигао је 35%, незапосленост је била

23

више од 10%, постотак незапослених који су добијали помоћ од државе пао је на 32%, што је

најнижи ниво у историји америчког социјалног осигурања''.Постоје подаци да је у то време

скоро 40 милиона људи било без здравственог осигурања. Ови показатељи истовремено

критикују веродостојност истраживања актуелног теоретичара.

Веома значајну анализу постмодерности на темељу модерности, дао је енглески

социолог Ентони Гиденс, ранији политички саветник британског премијера Тонија Блера. По

њему модерност се институци-онално појављује у четири димензије: капитализам, као систем

робне производње; индустријализам, као трансформација природног у ''ство-рено окружење'';

надзирање, од стране државе над грађанима, устано-вама и информацијама и војна моћ, као

''контрола над средствима принуде уз индустријализацију рата''.Модерност захваљујући инте-

нзивирању друштвених односа временом прелази националне границе и постаје глобални

феномен. То условљава појаву глобали-зације као планетарни процес који се појављује у

видовима као што су: ''систем националних држава''; ''светска капиталистичка економија'';

''светски војни поредак'' и ''међународна подела рада''.

За разлику од осталих теоретичара постмодерности, Гиденс сматра да ми и даље

егзистирамо у раздобљу модерности или касне модерности, где идеју ''постмодерности'' не

одбацује у потпуности. Ту појаву он не сматра оствареном, односно започетим процесом, већ

тим терминалом објашњава друштво које ће се можда појавити у будућно-сти. Сматрајући да

ће постмодерно друштво превазићи четири главне институције постструктуре претходне

епохе, Гиденс дефинише четири главне институције постмодерног друштвеног поретка. То су:

демили-таризација, хуманизација технологије, вишеслојна демократска партиципација и

систем ''постоскудације''. На основу наведеног конце-пта следи објашњење аутентичног

концепта са четири есенцијалне ''димензије постмодернизма''.Прво, демилитаризација,

вероватно ће утицати на уверење да рат нема много смисла. Националне границе које су

утврђене у дужем периоду, биће прихваћене као трајне по његовом схватању, тако да ће

размирице око територија бити смањене. Поред тога, државе ће прихватити смањење

огромних трошкова за финансирање ефектива и за ратовање.

Хуманизација технологије ће, по Гиденсу, превладати индустри-јализацију. Са развојем

генетике и биотехнологије, људи постају свесни неопходности да се технологија надзире и

детерминише у циљу спречавања катастрофалних последица. Посебна пажња посветиће се:

клонирању људи, пресађивању животињских органа људима, генети-чки модификованој

храни и слично. Такве бриге у постмодерном дру-штву, као невојних изазова човечанству,

довешће до прецизнихограничења развоја и примене технологије, а са јасним циљем да се

предупреде еколошке катастрофе и велике људске траге-дије.

Друштва са вишеслојном демократском партиципацијом морају заменити, по овом

аутору, друштва заснована на контроли становништва. Развој техника за мотрење помаже да

се владе увере како је сарадња са грађанством битна за стабилност власти. За људе је битно

остваривање слобода и људских права што се односи на све нивое организовања, локални,

национални и глобални. Тенденције за реализацијом општеприхваћених цивилизацијских

вредности манифе-стује се на радном месту, животном амбијенту, различитим локланим

удружењима, медијским кућама и мећународним институцијама у свим областима.

Капитализам ће извршити трансформацију у систем посто-скудације. Овде ће се

задржати тржишта, која у постмодернизму, о Гиденсу неће стварати неједнакости типичне за

модерност, јер ће за све бити довољно артикала, тј. робе. То се постиже сталним економ-ским

растом, али и смањивањем претензија најбогатијих фактора у свету. Због ''замора од развоја''

људи ће прихватити нижи животни стандард. Он наводи, да има доказа да људи у

најразвијенијим земљама постају уморни од негативних последица неограниченог економског

раста. Грађани су фрустрирани због саобраћајних гужви на путевима и у градовима,

пренасељености и других штетних ефеката урбанизације, тако да схватају неопходност

ограничавања прекомерног раста еконо-мије. Формира се, како у делу наводи Гиденс, уверење

да се и са скромнијим стандардом може квалитетно живети.Прихватају стано-виште да и са

мањим платама могу остварити своје захтеве у потребној мери. Да би се остварио систем

24

постоскудације, потребно је да богатије нације прихвате неопходност да сиромашнијима

уступе део свог богатства.

Социолошка истраживања, посебно анализа стања са реалним показатељима треба да

одговоре будућим изазовима човечанства, а на темељу расположивих знања теоретичара

постмодернизма. У контексту побољшања услова живота људи на планети и контролисања

савремених разлика и претњи, неопходна су перманентна сагледавања свих сегмената људског

друштва. Резултати у сфери социолошких знања морају се употребити у сврси креирања

просперитетне будућности човечанства. Имплементација објективних показатеља друштвеног

развоја уз консензус свих релевантних субјеката заједнице представља начин за разрешавање

противречности постмодернизма.

2. Глобализација

2.1. Појмовно одређење глобализације

Појам глобалан, води порекло од латинске речи globus, што значи лопта, кугла.

Глобалан означава округао, заокружен, свеукупан, планетаран, светски. Односи се на читав

свет, на целу нашу планету. Глобализација се „са социолошког становишта, може дефинисати

као друштвени процес повезивања друштва на планети земљи, са многим противуречностима,

у односе економске међузависности и културне повезаности, на основу нових информатичких

технологија и средстава комуникације, тако да настаје јединствено (глобално) светско

друштво на нашој планети, и свест о припадности том друштву како поједних друштава тако и

њихових чланова (припадника).Тако дефинисана глобализација означава историјску и

цивилизацијску законитост у развоју људског друштва. Глобализација је процес привредног,

социјалног, културног и политичког деловања које надмашује границе националних држава.

То је процес који мења на глобалном нивоу устаљене политичке, економске, социјалне и

културне односе.

Глобализација је појава која не припада само модерном добу. Истраживања и докази о

постојању светских религија и трговачких путева у средњем веку охрабрили су становишта да

је ово процес који има дугу историју. Први талас глобализације везује се за 16. век; други

талас за експанзију индустрије и трећи талас за период након завршетка хладног рата. Први

велики талас глобализације подудара се са рађањем модерног европског друштва у 16. веку,

периоду када Европа господари глобалном ареном, јер доживљава: територијалну експанзију,

економско-технолошку и војну супериорност. Други талас настаје у јеку индустријске

револуције око 1850. године и траје до Првог светског рата. Од 1800. до 1913. међународна

трговина порасла је са 3 на 33 одсто. Енглеска је хегемон тог времена. Огромни таласи

емигрантске радне снаге кретала се слободно у свету без виза и преплавили су обале Америке

и Аустралије. Трећи талас настаје са завршетком хладног рата.Трећи талас настаје са

завршетком хладног рата, а процес глобализације добија нов замах падом Берлин-ског зида

1989. године. Битна детерминанта процеса глобализације у савременом тернутку је

технолошки развој који омогућује просторно и временско смањивање света. Основна обележја

савременог процеса глобализације су: технолошко-информатичка револуција, глобална

економија, глобална култура и транснационални политички режими.

Постоји већи број мање или више успешних тумачења глоба-лизације, Према ММФ-у

она означава брзу интеграцију економије широм света кроз трговину, финансијске токове,

размену технологија, информативне мреже и међукултурна кретања. Према Томасу Фридману

она представља ширење капитализма и слободног тржишта у све земље света. Ђерђ Сорош,

глобализацију дефинише као слободно кретање капитала и доминацију глобалних

финансијских тржишта и мултинационалних корпорација над националним привредама. Са

економског становишта она се одређује као прекогранично пословање предузећа или као

повезивање националних привреда у светску привреду преко светског тржишта. Са

социолошког становишта глобализација се дефинише као друштвени процес повезивања на

25

основу економске и технолошке повезаности конкретних друштава у односе међузависности и

културне повезаности, на основу нових информационих технологија и средстава

комуникација, тако да настаје јединствено светско друштво на планети Земљи, и свест о

припадности том друштву како појединих друштава, тако и његових чланова. Овако

дефинисана глобализација представља историјску и цивилизацијску законитост у развоју

људског друштва омогућену развојем произ-водних снага и средстава међусобне и

међудржавне комуникације, заснованим на науци као најаутентичнијем показатељу развоја

човека као мислећег бића.

У савременим теоријама до настанка постмодернизма настају две велике школе. У

првој се глобализација схвата као модернизација, а у другој као доминација. Првој групи

припадају теорије Парсонса, Кера и Данлопа, Данијел Бела, МекЛуана и Робертсона. Другој

групи припадају теорије Бухарина, Амина, Гундер-Франка, Валерштајна. По Валерштајну

модерно доба одликује јединствен процес који светски систем деле на његов центар,

полупериферију и периферију. По њему се богатства периферије непрекидно одливају у

богати центар.

Теоријске дијалоге о глобализацији Хелд дели на хипергло-балисте, скептике и

трансформационисте. Хиперглобалисти сматрају да је глобализација историјска неизбежност,

јер транснационалне компаније и светски економски арбитри (ММФ) претварају нацио-налне

економије у своје локалне јединице; глобализација означава смрт националне државе, владе не

осећају више одговорност према грађанима, него према наднационалним организацијама;

информа-тичко-медијска револуција и њени културни производи: ТВ серије, вести и филмови

најављују крај националне културе и идентитета. Скептици другачије гледају на свет. По

њима је економска глобали-зација мит. Свет је данас мање интегрисан него раније. Томе

доприно-си регионализација. Створена су три велика финансијска и трговачка блока:

европски, пацифичко-азијски и амерички. Моћ националних држава остаје њихово трајно

својство, а почетак XXI века означава стварање нових независних држава; уместо интеграције

света, долази до његове фрагментације и дубљих неједнакости те јача фунда-ментализам и

агресивни национализам.

Трансформационисти су на средини између ова два става. По њиховом схватању

глобализација конкретно значи на одређеним нивоима: на међународном плану глобализација

доноси пораст међу-собне повезаности и условљености економског развоја између земаља,

која се огледа у сталном порасту промета роба, капитала и радне снаге и трансферу

технологије и знања. То проистиче из чињенице да технологију и знање није могуће

преносити одвојено, јер чине једну недељиву целину; На нивоу појединих земаља

глобализација се манифестује као економска зависност једне земље од остатка света.

Економска теорија и пракса давно су одбациле као неуспешан концепт изолованог економског

развоја једне земље. Напротив економски развој и економска моћ једне земље у многоме

зависе од тога у којој мери је она економски повезана са другим земљама. Повезаност се

огледа у увозу и извозу, директним страним инвестицијама и интензи-тету технолошких

трансфера; На нивоу појединих делатности она се манифестује у степену економске и

технолошке повезаности пре-дузећа и делатности на међународном плану, као и у степену

продаја и производња из те делатности има међународни карактер.

Економска глобализација има амбицију да цео свет прихвати правила тржишне

привреде, чији би крајњи продукт било слободно тржиште довољно не само за проток новца и

роба већ и идеја и валута како би се остварио што већи профит капитала који се организује као

глобални капитализам. Глобализацију покрећу мултинационални интереси. Настаје из жеље

великих западних предузећа за рента-билношћу, при чему се смањују могућности

националних држава да утичу на економске процесе.

Глобализација има бројне присталице и противнике. Приста-лице глобализације истичу

да она доноси следеће позитивне ефекте: видно смањење просторне и временске границе

између појединих земаља и континената; омогућује учешће већег броја земаља у

међународној економији, трговини и финансијама, укључујући ту и земље у развоју;

26

позитиван утицај на демократске процесе у земљама у развоју. Поштовање људске и

синдикалне слободе и права у недемократским земљама. То се чини кроз економске притиске

и условљавања економске сарадње; позитивно утиче на дерегулацију и либерализацију

економског живота у појединим земљама, кроз мање мешање државе у економски живот

друштва; подстиче тржишну утакмицу, јер се она у све већој мери са националног преноси на

међународни план, чиме се вишеструко повећава број учесника у тржишној утакмици;

повећава степен економске, а тиме и политичке међузависности између земаља. Противници

глобализације инси-стирају на негативним ефектима: глобализација доноси корист искључиво

економски развијеним земљама, које уједно располажу највећом политичком моћи;

међународне финансијске институције (Међународни монетарни фонд, Светска банка и

Светска трговинска организација) својим тврдим захтевима и ограничењима, уместо да

подстичу, коче економски развој земаља у развоју; глобализација константно повећава јаз

између богатих и сиромашних; земље у развоју немају адекватну и довољно развијену

мрежу институција (правних, политичких, економских) које су неопходне за развој тржишне

привреде и равноправно учешће у процесу глобализације, што их у старту доводи у

маргиналну позицију.

Противници глобализације, између осталог, сматрају да овај процес није израз

демократије, већ да је то план који су смислили економски стручњаци да повлађује

институцијама које га промовишу и припадају индустријској и политичкој елити. По њима да

би дошло до развоја на локалном нивоу, боље решење од привредне глобализације је

оживљавање локалне, разноврсне и бар делимично самодовољне мале привреде.

Постоји више дефиниција глобализације које настоје да изразе њену соженост као

друштвеног процеса и његових тековина. Њиховом анализом могу се уочити и разликовати

три главне групе мишљења. Првој групи припадају мишљења чији аутори сматрају да јепојам

глобализације мит. Њиме се прикривају стварни процеси трансфор-мације светског

капиталистичког система.

У оквиру овог правца можемо истаћи Имануела Волерстеина (Immanuel Walerstein),

по њему, овакав правац глобализације води игнорисању стварних питања и погрешном

разумевању стварне кризе у којој се свет данас налази. По-себну групу представљају аутори

традиционалне школе међународних односа који инсиситрају на значају националне државе

као кључног актера међународних односа. За њих у најбољем случају глобализација значи

интернационализацију.

Поред њих, овој групи припадају и "скептици" који доказују да глобализација није

феномен без преседана, јер су се сличне инеграције већ догађале крајем IX и почетком XX

века.

Другој групи припадају аутори који наглашавају ширину, дубину и интензитет промена

које су се у скорашње време догодиле у свим областима друштвеног живота.

С обзиром да су те промене обухватаиле читав свет, они тај свет промена називају

глобализација, а њих називају хиперглобалистима. Разлике које постоје међу њима односе се

како на различите теоријске правце, тако и на различите методолошке приступе. Оно што овај

правац, у његовом класичном издању, чини јединственим је инси-стирање на националној

држави као основној аналитичкој јединици, те у том смислу, без обзира да ли их сврстали

међу скептике или хиперглобалисте, сви они заједно остају IR (International relation) правац.

Трећу групу чине они аутори који под појмом глобализације подразумевају концепт

којим се најбоље могу описати глобални односи и процеси с краја XX и почетка XXI века.

Они инсистирају на схватању глобализације као противуречног процеса. Они за разлику од

скептика прихватају чињеницу глобализације, али за разлику од хиперглобалиста не сматрају

да је глобализација свршено стање и непротивуречан, стабилан поредак.

Постоји још много различитих ставова који истичу разлике у схватањима појма

глобализације, али и поред свих разлика, постоји нешто заједничко што би могло повезати све

ове ставове. Глобализација је пре свега процес у коме свет постаје "једно место", односно у

коме долази до интензификације односа између појединаца, организација и институција на

27

глобалном нивоу. Под појмом глобализација подразумева се процес повезаности свих

друштвених односа (догађаја, проблема, сукоба) на глобалном нивоу где су главни учесници

овога процеса међународне организације и појединци који су у њих укључени. С обзиром да

они често имају различите интересе и циљеве крајњи исход овог пројекта је неизвестан.

Глобализација је процес повезивања људи, народа, држава и организација ради

задовољења интереса одређеног центра светске моћи, на одређени начин, присиљавањем

субјеката не повезивање у нову структуру, где су захтеви појединих друштвених заједница у

другом плану. Глобализација се остварује заједно са регионализацијом и децентрализацијом,

што означава регионалну, локалну и глобалну заједницу. Глобализација представља раст и

настајање светског тренда за реформе у друштву и свим његовим сегментима, што доводи до

међународних конотација у политици, економији, култури, идејама и осталим сферама.

2.2. Фазе глобализације

Постоје три фазе процеса глобализације у светској привреди. Глобализацијом се назива

трећа фаза интернационализације у светској привреди – ОЕЦД 1992. (група за истраживање

глобализације и регионализације). Прва фаза; обухвата период од Другог светског рата до

краја шесдесетих година. Најбитнију улогу за овај период имала је светска трговина, а

интернационализација се мерила количином удела, тј. учествовања у светском извозу. Друга

фаза; то је период који обухвата седамдесете године, а најважнији фактор у оквиру ове фазе је

улога страних инвестиција. Била је велика конкуренција међу мултинационалним

компанијама, а интернационализација се мерила учешћем производних капацитета у

иностранству у оствареној продаји на светском тржишту. Тећа фаза; то је период осамдесетих

година и одвија се под великим утицајем техничких открића, технологије која је напредовала.

Примена све новије технологије постаје важан елеменат индустријске конкурентности.

Компаније морају прихватати и користити сложеније технологије како би могле бити

конкуренција на тржишту. Настају нови начини пословања, као што су: споразуми између

компанија, лиценце, заједничка улагања, као и успостављање међународне мреже у погледу

истраживања, производње и информација.

Битна карактеристика садашње фазе интернационализације је, што није могуће

применити досадашње парадигме о компаративним предностима земаља, на основу

расположивости и карактеристика природних ресурса, рада и капитала. Достигнућа нове

научно-технолошке револуције убрзавају процес глобализације светске привреде и доводе до

јачања међузависности у светској привреди и на светском тржишту. Развијене земље које су се

издвојиле снагом својих технолошких достигнућа и расположивог финансијског капитала,

фактички управљају укупним развојним процесима у свету, чиме одређују темпо и процесе

друштвено-економског развоја земаља у развоју и земаља у транзицији - бивших

социјалистичких земаља.

Промене у међународним економским односима, подела у трговини и инвестицијама и

раст тензије утиче на глобализацију индустријских активности. Код земаља ОЕЦД-а је дошло

до промене у трговинској размени па долази до јачања регионалних групација (Европска

унија, азијско-пацифички регион...). Тренд глобализације остварује се упоредо с трендом регионализације и локализације што развија плурализам вредности локалних, регионалих и

глобалних заједница. Улога државе у глобалној економији састоји су у томе да својим

грађанима-потрошачима омогући најбоље и најјефтиније производе и услуге, као и да

обезбеди услове и лоцирање погона глобалних компанија које ће унутар националне

економије пословати и плаћати порез.

Настанак нових индустријализованих земаља које учествују са 10% у укупном

светском извозу такође утичу на међународне промене. Земље у развоју настоје се укључити у

интернационалне мреже индустријске производње, тако да су владе приморане да мењају

индустријске и трговинске токове и да прилагоде националну и међународну регулативу, како

би могле да прате промене међународне конкуренције. У земљама ОЕЦД-а

28

интернационализација индустриј-ских активности је најважнији покретач привредног раста

тих земаља, као и нових индустријализованих земаља. Мења се и трговинска политика која је

раније била усмерена на царине и квантитативна ограничења, а сада се бави много

сложенијим регулативама, обухвата веће техничке стандарде, и сличне мере које утичу на

кретања међународне трговине. Створен је глобални економски систем у којем су

транснационалне корпорације повезане путем разних активности предузећа, па се многе

индустријске и трговинске политике суочавају са глобалним активностима компанија које

траже конкурентске предности у другим земљама. Транснационалне корпорације желе да

имају на располагању глобалне ресурсе и тако одрже своју конкуренцију. Због тога је

неопходно слободно кретање по свету, затим да се хомогенизују тржишна правила у светским

размерама, као и да се стандаризују процедуре, производи, образовање радног кадра.

2.3. Особености глобализације

У савременом друштву воде се расправе о природи глоба-лизације - да ли је

глобализација стварна појава или само анали-тички артефакт (мит). Упркос широкој примени

овог појма, посебно данас, многи аналитичари сумњају и оспоравају стварност појаве глоба-

лизације у историји. Такође, многи тврде да главне одлике и појавне карактеристике

глобализације нису ни изблиза укорењене толико колико се сматра.

Глобалистичка интервенционистичка политика Сједињених америчких држава такође

је камен спотицања за оне који тврде да је глобализација дошла у фазу неминовности. Стога

многи аутори радије користе термин интернационализација. Простије речено, улога и значај

нације и државе много је већа у интернационализацији, док глобализација негира националне

државе. Тако многи аутори истичу да границе нација, у ширем смислу, и даље опстају, и да су

државе-нације далеко од одумирања, управо из разлога што се процес глобализације заправо и

не одвија. По овом ставу, историјски гледано интерна-ционализација још није уступила место

глобализацији. Пројекат стварања Европске уније или трговински споразум НАФТА наводе се

као главна потврда овог става.

Међутим, данашњи свет наилази на све више заједничких проблема који немају везе са

појединим нацијама. На пример, загађење животне средине или глобално загревање, проблеми

којима се бави покрет који се зачудо зове антиглобалистички, а који заправо представља

гиобални покрет који жели да се бави овим проблемима управо мимо држава - нација; својим

радом, нарастањем у друштвену организацију која превазилази границе држава - нација, овај

покрет је заправо аргумент против теорије интернационализације, и представља стварну

појаву глобализације данашњег друштва.

У развијеним земљама постоје два политичка одговора на изазове глобалног

капитализма (по речима Џон Лојда). Први су политичке партије левог центра, а други су анти-

глобализацијски покрети. Одговор партија левог центра које имају власт у најзна-чајнијим

земљама Европе је пригушен и дефанзиван. Антигло-бализацијски покрети су се формирали

као бескомпромисна критика капиталистичке глобализације. Лојд наводи да се тај покрет

развијао у три таласа: први, коме припадају невладине организације као што су Oxfam и

сличне, инспирисане су религиозном, хуманистичком и социјал-демократском

бригом за сиромашне, и различите жртве ра-това. Други, коме припадају, пре свега, радикалне

еколошке организације, као што су Greenpeace и Friend of Earth, инспирисане су заштитом

планете од загађења. Трећи чине групе и појединци које не желе да буду допуна

политичарима, нити да утичу на владе, већ хоће да их униште. (Lloyd, 2001.)

Антиглобализацијски протести су почели 1995. године, али тек од 1999. године постали

су озбиљни масовни скупови који су понекад завршавали нередима. Најзначани протести те

врсте догодили су се: у Сијетлу у време заседања светске трговинске организације (WТ0)

29.11-3.12 1999; Не мање значајни били су протести у Келну у Немачкој, познат као Ј18, који

је назив добио по датуму одржавања – 18. јуна 1999. године у време одржавања самита Г8;

Исте године је и у Лондону дошло до нереда у којима је учествовало око 2000 људи, а 42 је

29

повређено. Последњи скуп такве врсте догодио се у Ђенови августа 2001. године када је једно

лице погинуло у нередима који су избили у току одржавања протеста. Осим демонстрација за

антиглобализацијски покрет веома је важна и такозвана cyberattacks активност која је честа

појава и која понекада у року од само неколико сати може да "нападне" десетине хиљада

сајтова мултинационалних компанија и других глобалних финансијских организација.

Протести се углавном одржавају за време међунароних моне-тарних, трговинских и

заседања везаних за очување животне околине. Број учесника варира али је увек реч о више

хиљада окупљених. Реч је углавном о активистима различитих организација које репрезентују

широк спектар група, лобиста и мрежа, али поред њих као учесници се појављују и обични

грађани као и разни екстремисти који изражавају антипатију према мултинационалној

корпоративној моћи.

На протестима се изражава незадовољство експлоатацијом, злоупотребом људских

права, мукотрпним радом, употребом дечијег рада у сиромашним земљама, ниским платама и

пензијама, минималном здравственом заштитом, сланим кишама, употребом отровних

пестицида, угрожавањем права животиња, репресивним режимима, итд. Дакле, у питању је

врло широк спектар проблема. Отуда је и састав учесника разнолик. Учесници протеста су

чланови група које се баве заштитом окружења, заштите животиња, чланови синдиката,

активисти за заштиту људских права, анархисти, итд.

Антиглобализацијски покрет је постао значајна политичка снага нашег времена, а

присутан је и растући тренд антиглобализацијског активизма. Активисти су, међутим,

подељени у својим антигло-бализацијским позицијима. Већина је за реструктурирање

корпорација у смислу њихове веће одговорности и транспарентности, а мањи део, који чине

анархисти и понеки зелени, залажу се за тотално уништење глобалних структура. На

протестима се презентују различити проблеми, а не само последице глобализације. У

зависности од предмета глобалног скупа који је повод окупљања зависи и карактер протеста.

Некада су то углавном питања везана за рад и радне односе, а некада доминирају други

проблеми. Осим демонстрација антигло-бализацијски покрет у свом организовању користи

различите техно-логије али главни је интернет, који не захтева никакву организацију и

потребу за вођством. Групе које чине покрет финансирају се углавном самостално, а делом им

помажу заинтересоване партије, али сама иницијатива долази од чланова. То је само један од

разлога због којих сви који говоре о антиглобализацијским протестима предвиђају њихово

настављање и ширење, с тим што ће најважнију улогу у том правцу играти интернет.

Неки аналитичари сматрају да се иза проповеди о антиглобализацији крије заправо

антиамериканизам, те да се нападају економски, политички и културни елементи САД. На

пример, амери-чке корпорације су најчешћи предмет напада и критика: амерички Најк (Nike)

је много више нападан од немачког Адидаса. Слични ставови постоје и у култури и

националним производима: француска вина, кинески чај, јапанска манга, такође имају

драматичан и глобални раст и утицај али се не сматрају "опасним" попут Кока коле или

Холивуда. Могуће је да постоји веза између опажаја "опасности" и интензитета оглашавања

појединих брендова.

Најшири слој људи се опире "неспутаној" глобализацији (неолиберализам); lese fer

капитализам, подстицан од стране влада (нпр. Роналд Реган и Маргарет Тачер сматрају се

великим побор-ницима ове економске доктрине) и квази-влада (нпр. Међународни монетарни

фонд и Светска банка) не показују довољно одговорности према радницима и широким

народним масама већ се највише труде да удовоље интересима корпорација. Многе

међународне конференције, посебно групе осам великих (Г8: САД, Немачка, Француска,

Велика Британија, Италија, Јапан, Канада, Русија) пропраћене су масивним, често насилним

демонстрацијама бројних противника тзв. "корпо-ративног глобализма".Ови протести довели

су до измештања конференција Г8 из великих градова у мања и слабије приступна места одн.

до локација у којима је теже организовати масовна окупљања. Неки "антиглобалисти"

замерају тренутној "глобализацији" да глобализује новац и корпорације у исто време

одбијајући да глобализује људе и синдикате. Доказе за ову тврдњу налазе у крутој и

30

неумољивој усељеничкој политици богатих земаља и у недостатку основних радничких права

у многим земљама у развоју.

Неопходно је рећи да се антиглобализацијски покрети углавном дешавају у развијеним

земљама, а не како би се помислило у оним неразвијеним. Тако да не треба да нас чуде

мишљења неких анали-тичара по којима се очекује већи отпор глобализацији онда када се

економија развијених западних земаља буде нашла у кризи. Разлог овако масовних појава

антиглобализацијских покрета је због тога што је међународни монетарни систем склон

кризама, а то доводи до проблема као што су: несигурност запослења, слаба здравствена и

пензиона заштита, и сл., који су проузроковали страх и узнемиреност великог броја грађана.

Међутим, то нису једини разлози антиглобализацијских проте-ста. Један од кључних

разлога је свест о неправди коју проузрокује глобални капитализам који је измакао људској

контроли. Систем слободног тока новца и роба довео је свет у позицију да њиме доминира

неколико стотина великих и моћних корпорација. Њихов основни циљ је профит, а при том се

заборавља да економски раст не чини људе срећнијим већ супротно. С друге стране,

институције попут Светске банке стварају околности које богате чине богатијим, а сиромашне

сиромашнијим. Овај покрет представља, једну од последица глобализације схваћених у ширем

смислу. Антигло-балистички покрет усмерен је против последица глобалног капита-лизма, а

не против глобалног ширења социјалних контаката. На основу свега поменутог, можемо се

запитати да ли предности које доноси савремени развој могу заменити његове негативне

последице, тј. да ли је цена која се плаћа за убрзан економски развој превисока.

3. „Нови светски поредак“

Глобализација је после рушења Берлинског зида 1989. године, а након тога и

промовисања идеологије ''новог светског поретка'' постала помодна реч која се могла чути на

све стране мада је многи употебљавају и уједно и злоупотребљавају, а све то због својих

потре-ба, интереса и циљева.Као и сви други друштвени процеси, а поготову макро процеси

где се може сврстати глобализација у савременој социологији као науци, која се сматра

компентентном, подложна је различитим погле-дима на њу. Групишу је око два различита

становишта и једно, треће које компромисно уважава и једну и другу страну противречне

реалности. Наиме као што смо то већ и рекли за једне је она модеран развојан процес, за друге

''нови идеолошки мит'' и ''стари политички пројекат'' док трећи сматрају да је истина о

глобализацији негде у средини. Преднсот овог трећег мишљења у основи се налази у

социолошком приступу, који прави разлику између глобализације као реалног, сложеног и

противречног развојног процеса светских размера и глобализације као идеологије и

политичког пројекта овладавања светом од стране светских сила.

Ако бисмо сагледали најновији модел ''новог светског поретка'' могли бисмо уочити

неке битне црте лица, а и наличја глобализа-цијских процеса. ''Нови светски поредак'' какав

нам овог тренутка намећу водеће развијене земље САД, Енглеска, Немачка, Француска и

земље које њих подржавају није никаква метафизичка нужност унапред зацртане ''светске

историје'' него је реалан израз односа снага међу великим силама које су настале након

распада СССР и његовог блока након чега долази до уједињења Немачке и израстања САД у

једну неприкосновену светску велесилу. Ова промена са ширег становишта ни заговорницима

глобализа-ције и новог светског поретка није донела само позитивне ствари има ту и неке

негативности. Али у свему томе реално гледајући у повољнијем положају су дошле земље и

народи који су, слабљењем својих противника, ојачали међународну позицију као што су

земље: САД, Немачка, земље НАТО-а и њихови сателити и штињеници. Пошто актуелни

''нови светски поредак'' није ни први ни последњи ''однос снага'' он не може ни на који начин

да буде за све подједнако пожењан и ''идеалан''.

У 20. веку била су три покушаја овладавања светом из једног центра, односно од једне

водеће силе, уз коју су увек по неком неписаном правилу прилазиле неке мање државе. Први

је био интернационалистички пројекат светског комунизма који је СССР покушао да спроведе

31

бољшевичку револуцију по разним крајевима света. Други је био националистичко-

расистички и фашистички ''нови светски поредак" који је тадашња Хитлерова Немачка,

заједно са Италијом и Јапаном ''сила осовине'' пројектовала и почела силом да остварује и то

прво у Европи, а потом у свету, када и почиње Други светски рат. Ова два пројекта ''новог

светског поредка'' настала су у првој половини XX века.Трећи ''либерални нови светски

поредак'' крајем XX века стварају САД. Ова држава је нарочито ојачала у односу на Европу

током XX века и то баш зато што се ни комунистички ни фашистички ''нови светски поредак''

није рађао на тлу САД. У комунистичком идеолошком пројекту неприкосновена су била права

радничке класе, у фашистичком идеолошком пројекту то су права ''више германске расе и

нације''. Амерички глобализам наступа са заставом ''неприкосновених људских права''.

Све је мање разлика између глобализацијских пројеката. Код свих се појављује питање

двојних стандарда, а нарочито је то изражено у ''новом светском поретку'' који спроводе САД.

Мале земље и неразвијени свет није у могућности да стане на пут овој великој суперсили тако

да су САД и њихови сателити постали кројачи судбина појединаца, група, народа а можда и

нација. Да би скренули пажњу на глобализацију као нешто што је лоше што неће довести до

среће свих народа иако се стално прокламује ''неприкосновеност људских права'' појављују се

покрети против глобализације који управо имају за циљ да скрену пажњу на непожељност

глобализације и да земље које су још у некој снази стану на пут носиоцима процеса

глобализације у овом случају САД, Немачкој, Енглеској, Француској, земљама у оквиру

НАТО савеза и њиховим сателитима.

4.Цивилно друштво и невладине организације

4.1.1. Појам и порекло цивилног друштва

Мада се сматра да је појам цивилног друштва тек новоизмишљени појам, историја и

порекло потврђују да је он настао још у античка времена. Латински израз societas civilis је

превод грчког коинониа политике и означава заједницу грађана. Друго име за овај појам јесте

грађанско друштво, јер, уосталом, то у дословном преводу и значи латински појам societas

civilis. Цивилно потиче од речи civis, што значи грађанин, грађанско. Тада је тај појам имао

другачије значење него данас. У почетку употребе (нпр. код Платона и Цицерона, пре нове

ере), означавао је истовремено и државу и друштво. Касније је коришћен да би се у теорији

разликовале концепције које имају друштевно-политичко значење, како појам који означава

покушај формирања друштва независног од државе. Овакво схватање појма јавило се у

периоду од XVI-XIX века, када је друштвени развој довео до борби за што мање уплитање1

феудалне и апсолутистичке државе у свакодневни друштвени живот. То су зачеци поделе на

грађанско друштво и државу, када је развој друштва водио стварању све ширих самосталних

подручја и облика делатности (економије, банкарства, културе, образовања, цркве...), а која

нису могла да опстану и делују под надзором државе. Тек са Хегелом и Марксом у XIX веку

долази до промене традиционалног значења овог појма и раздвајања друштва и државе на две

засебне и одвојене сфере. „Тиме је појединац, човек, подељен на две улоге: једну коју има у

друштву као грађанин и приватна особа, и друга коју има у држави као држављанин и јавна

особа.“Када рашчланимо појам цивилног друштва, онда видимо да се тај појам састоји од две

речи, од речи друштво и од речи цивилно. Свака од њих објашњава један аспекат појма. Ако

појам гледамо само с аспекта драштва, онда видимо да он у себи садржи економски елемент, у

којем појединци путем тржишта успостављају међусобне односе да би задовољили своје

потребе. Производња и размена добара на тржишту сачињавају ту везу која чини друштво.

Тржиште је основна нит која повезује појединце у друштву и на тај начин ствара друштво као

сферу у којој се грађани повезују на основу интереса. Из тог је повезивања настала јавност,

32

најпре као облик приватне комумкације међу људима, а касније као облик друштвене, јавне

комуникације, битне за заједницу. То је довело до потребе све углађенијег и цивилизиранијег

комумцирања међу људима, па се тако цивилно друштво почело развијати и као ''циви-

лизирано" друштво. Тако је поред тржишта, које повезује појединце на основу економског

интереса, основни интегративни елемент цивилног друштва, елемент који спаја појединце,

постала и јавност, као скуп друштвених комуникација и социјалних веза које појединци

успостављају у заједници где живе.

Поред овог економског елемента, који се односи на садржину речи друштво, постоји и

онај други, који се односи на реч цивилно (грађанско), који говори о томе да је то друштво,

поред друштва грађана и цивилизирано друштво. Цивилно друштво је друштво које је настало

након што је природно стање превладано успостављањем цивилизираног стања. У природном

стању односи међу појединцима збивају се као борба у којој се произвољно примењује сила и

у којем влада закон јачег. Грађанско, цивилно стање не карактерише сила, већ уговор. У њему

појединци склапају уговор којим се, поред осталог, одричу примене силе у могућим

споровима.

Цивилно друштво, које се још назива и грађанским друштвом, а понекад и још ширим

појмом отворено друштво, јесте друштво грађана. Њега чинимо МИ појединци, грађани, када

делујемо ненасилно, цивилизовано, толерантно и то као појединци, као припадници разних

асоцијација (установа, организација, институција и група), тј. ширих удруживања већ

постојећих асоцијација, с циљем уређења заједничког живота.

Оно се разликује од појма ''друштва" у ширем значењу, по томе што представља

грађане који делују у јавној сфери. Дакле, није свако приватно деловање друштвено деловање,

које ствара цивилно друштво, већ само оно које је усмерено на јавну ствар, које се тиче целине

заједнице. То је приватно, јавно деловање за општу ствар.

Зато се каже да је цивилно друштво немилитаристичко, лаичко и цивилизовано

друштво, које се уздигло до одређеног цивилиза-цијског нивоа слободних људи и које се

заснива на поштовању основних људских права и грађанских слобода, толеранцији,

демократској јавности, владавини права, те економском, социјалном и политичком

плурализму. Цивилно друштво у том смислу разумемо као свеукупност деловања грађана и

алтернативних група и организација (интересних група, невладиних организација, нових

друштвених покрета), преко којих грађани врше притисак на државне установе како би се

изборили за што више слободе и аутономије.

''Цивилно друштво је друштво грађана и њихових асоцијација у коме се грађанин

појављује истовремено у двоструком својству: као особа, личност, индивидуа, али и као

власник не само својине већ и својих цивилних права, права на слободу и учешће у јавном

животу, али и права на приватни живот. Тако се унутар цивилног друштва аналитички могу

разликовати три нивоа:

а) грађани као појединси, индивидуе;

б) удружења, односно асоцијације грађана, друштвени покрети и грађанске установе;

јавност''.

При томе најважнији актери цивилног друштва су: грађанска удружења (асоцијације),

грађанске установе (институције) и друштвени покрети. Институције које су одређеном

смислу у директном односу са цивилним друштвом су: породица, црква, добротворна

удружења, приватни фондови, образовни систем и универзитети (у мери независности од

државе), независни медији, слободна штампа и др.

Есенцијалну важност има и културна компонента цивилног друштва (''civil culture'') за

формирање и социјализацију фунда-менталних културних вредности и одређеног модела

политичке кул-туре. Овај аспект се темељи на традиционалном становишту да је једна од

најзначајнијих компоненти цивилног друштва упрабо етичка визија социјалне егзистенције

становништва. Комплементарно наведеном је становиште о поверењу грађана у друштво (the

trust in society). Дакле, појам цивилног друштва повезује грађанска права, грађанске

асоцијације и јавност у одговарајући заједнички контекст.

33

То значи да цивилно друштво није никаква измишљотина, за-вера или нешто слично,

већ посебна сфера која је одвојена од државе, коју сачињавају појединци, асоцијације и мреже

асоцијација. Оно функционише по једној другој логици од државе и зато се говори, условно

речено, о њиховој одвојености, иако су односи међу њима ипак повезани, а ту везу чини

јавност. Она је посредник између сфере приватног (друштва) и сфере јавног (државе). Зато је

постојање ци-вилног друштва основ изградње демократске, модерне државе, јер у противном,

ако немамо цивилно друштво, већ ауторитарно и неде-мократско, не може се изградити ни

демократска држава. Дакле, ако је база недемократска ни надградња не може бити

демократска. Без добрих и чврстих темеља не може се изградити модерна и добра кућа. Исто

тако, без отвореног и цивилног друштва нема стабилне, демо-кратске и модерне државе. То

нам најбоље показују примери земаља бившег реалног социјализма. Изградњом демократских

институција, без основе у демократској политичкој култури и цивилном друштву, добили смо

квазидемократске системе у којима смо имали само демо-кратске изборе, али немамо и

демократско владање. Систем и вла-дајући режими имају демократски легитимитет јер су

изабрани на из-борима, али у много случајева владају недемократски и деспотски, па ове

новонастале системе неки називају ''диктатурама с демократским легитимитетом'', где смо

демокрацију имали само на изборима.

Поред ових појмова, у употреби је још и појам отворено друштво, који се често

употребљава као синоним за цивилно друштво. Када се говори о цивилном друштву,

„првенствено се мисли на једно ново, другачије друштво, друштво које представља

алтернативу једном ауторитарном, затвореном друштву какво је било реалсоцијалистичко и

каква су нова националистичка, настала на његовим развалинама.“Зато се још као синоним за

цивилно друштво користи и појам отворено друштво, јер се оно не може остварити у

политичим оквирима затво-рене државе. Појам отворено друштво је шири, неодређенији и

флексибилнији, те се зато каже да је отворено друштво виши облик друштвеног уређења од

затвореног, јер у њему постоје све врсте друштвених и људских комуникација. То је друштво

толеранције и слободе кретања људи и идеја. Оно се не може свести само на један елемент

који искључује све остале, као што је нпр. припадност нацији. Поред тога што смо

припадници неке нације, ми смо истовремено и чланови разних установа, институција,

удружења и организација. У сваком од тих облика свог деловања ми вршимо неку улогу

помоћу које желимо да задовољимо неку потребу и остваримо свој одређени интерес. Тако на

пример, посебан интерес и потребу имамо као чланови породице, посебно као чланови неке

партије, посебно као припадници неке религије, посебно као радници у својој професији итд.

Сваки од ових интереса на свој начин утиче на наш живот, а сви они заједно чине укупност

наше егзистенције и постојања. У сваком случају, отворено друштво је шири појам од

цивилног друштва. Отворено друштво је увек друштво које, да би било отворено, има

елементе цивилног друштва, као што је цивилно друштво, да би то уопште било, увек и тип

отвореног, комплексног друштва. То су појмови који се надовезују и испреплићу.

Појам цивилног друштва означава један од појмова који су имали есенцијалну улогу у

критици и рушењу система реалсоција-лизма. То је био појам који је означавао једну врсту

алтернативног друштва тада постојећем ауторитарном, реалсоцијалистичком друш-тву.

Његова је употреба код опозиције имала значење позитивног концепта који води ка

демократским променама и лека који може да излечи све болести источноевропских

друштава. Код властодржаца, овај појам дуго времена је био изједначаван с буржоаским,

капитали-стичким друштвом, којем су придаване изразито негативне конотације. Због тога

многи сматрају да је цивилно друштво смишљени пројекат Запада како би се уништио не само

комунизам, него, како данашњи на-ционалисти говоре, како би се уништили и разбили

словенски народи.

Термин цивилно друштво за многе је и дан данас права непознаница. У јавности је

доста увређено мишљење даје овај појам измишљотина страног свијета, да се иза његовог

имена крије сми-шљена завера новог светског поретка или, пак, да представља ко зна још

какву опасност за нашу земљу и народ. Наравно, има и оних грађана, који не мисле да тај

34

појам представља некакву заверу или измишљотину, али исто тако, због тога што не знају

његово значење, на његову употребу гледају с неверицом и подозрењем. Многи се запитају

шта тај појам значи и какве су то државе у којима постоји цивилно друштво, али тешко да ће у

домаћој јавности наићи на нека популарна објашњења, осим научно теоријских анализа.

Цивилно (цивилизирано) друштво је у том смислу супротност војном и ратничком

друштву. То је друштво које претпоставља и тражи мир. Такође, појам цивилизираности

означава и подразумева и толерантно понашање, које омогућава људима да прихвате једни

друге као равноправне и слободне чланове друштвеног поретка.

Општи оквир који означава цивилно друштво. Састоји се од конкретних елемената од

којих су најзначајнији: Полазна и основна тачка која чини цивилно друштво је грађанин, који

постоји само ако су загарантована његова права и слободе. Грађани, појединци се повезују с

другим појединцима на основу властитих интереса путем тржишта. Оно настаје разменом

роба, капитала, знања, информација. За њега је потребна правна држава и правни систем који

ће бити гарант тих односа. Поред правне државе, суштински елемент је и владавина права која

подразумева да су сви пред законима једнаки и да им сви подлежу; да су мањинама

загарантована њихова права; да се правила доносе по већ установљеним принципима у оквиру

демократских установа итд. Осим везе материјалних интереса, постоје и друге потребе

појединаца које потичу од друштвеног плурализма – плурализма интереса (економски,

социјални, политички, културни плурализам), који се успоставља на основу аутономије

друштвених делатности и права и слобода човека и грађанина. То претпоставља аутономију

друштва насупрот држави, аутономију различитих друштвених делова и асоцијација као што

су привреда, наука, штампа, универзитет, синдикати, црква, културне институције, удружења

грађана и сл. Држава је ту само да утврди најопштије оквире у виду закона којима се

регулишу правила игре којих сви треба да се придржавају. У свему овоме значајну улогу има

сфера јавности, у смислу отвореног политичког и економског простора, друштвемх веза и

комуникација, без које се не могу остварити слободна размена идеја и информација.

Неопходан услов за то је постојање слободних и независних медија. Уз то потребна је и

грађанска, цивилна култура, која је битна за формирање грађанина, човека с властитом свешћу

и одговорношћу. За то је потребна демократска лли партиципативна политичка култура, јер је

само она повољна за развој цивилног друштва. Најзад деловање грађана подразумева

културан дијалог, толеранцију и ненасилно решавање сукоба (преговорима и компромисима).

4.1.2. Човек, грађанин, држављанин

Појединац се у свакодневном животу појављује у више разних улога, па се због тога

говори о тројном одређењу људске личности, и то као човека, грађанина и држављанина.

Човек је одређен својим природним особинама и везама које су карактеристичне за све

припаднике људског рода. Најзначајније међу њима су породичне, које су лична ствар

дотичног појединца и његових најближих припадника. Зато их називамо интимним везама, а

тај део живота је назван интимном сфером. У тој сфери човек опстаје и у њој он ступа у

односе који су засновани искључиво на сродству (родбинским везама) или на личном избору

(нпр. слободан избор брачног друга, пријатеља). На том нивоу, који се најчешће формира као

породица, човек задовољава своје примарне потребе за другим људима. У породици сваки

човек још као дете прође кроз основне процесе социјализације, тј. процесе навикавања на

живот с другим људима, живот у друштву и заједници. Тај процес је претпоставка за живот

изван овог породичног круга.

Напуштајући породични круг и сферу интимности, човек се укључује у друштво, где

постаје грађанин, али само ако су испуњени неки услови. Постоји неколико значења овог

појма. Уобичајено је да се појмом грађанина означава припадник једне државе, њен

држављанин или поданик који је у њеној правној надлежности. Такође, веома често, овај се

појам користи када се говори о човеку који живи у граду, урбаној средини коју обележава

урбани начин живота и градска култура. Осим тога, грађанин још означава и припадника

35

одређене грађанске класе у односу на припадника друге класе, на пример радничке. Ипак,

најчешће се појам грађанина употребљава у значењу које је садржано у појму држављанина,

као ознака за припадника одређене организациона политичке заједнице у којој се утврђују и

обезбеђују сви битни услови заједничког живота и односа међу људима. У овом случају

својство грађанина је одређено његовим политичким положајем у друштву којег има на

основу укупно датих слобода, права и дужности, које ужива у оквиру дотичне политичке

заједнице. По овом тумачењу, грађанин је само онај појединац који је носилац одређених

права и дужности. Појединац, грађанин је тако схваћен као политички субјект који брине за

заједницу у којој живи.

„У најопштијем смислу, грађанин (појединац) је човек са одређеним кругом права и

дужности који му се признају у оквим друштвено-политичке заједнице за коју је везан

релативно трајним припадањем.“Грађанин је ознака за човека који делује и живи у

цивином/грађанском друштву, у коме се брине за задовољење својих индивидуалних

(појединачних) материјалних и других потреба, али и потреба друштва. Он је зато, пре свега,

одређен својим интересом који настоји остварити као људско биће са свим својим особинама.

Односи међу грађанима се на тај начин заснивају као интересни односи и збивају се изван

породичног, интимног круга. Основ тога односа постаје на једној страни тржиште, на којем се

размењују капитал и робе, а на другој јавност, која омогућава размену идеја и друштвену

комуникацију. Мрежа оваквих односа, који се међусобно испреплићу, чини друштвене односе

и друштво. Да би се то могло остварити за све грађане једнако, свима њима се морају јамчити

иста права. Она се у овом случају јамче и гарантују уставом и законима (грађанским и

привредним правом).

Међутим, да би неки појединац био грађанин и достигао статус грађанина, није

довољно да он има зајамчена права и слободе које му као људском бићу припадају, већ је

потребно да он та права и користи. И поред најбољих намера и циљева, било појединаца, било

државе, његова права могу бити угрожена, као и права осталих чланова политичке заједнице у

којој живи. Ако се појединац сам не ангажује на заштити својих права и права других, већ

трпи њихово кршење, он није грађанин, већ поданик. Појединац добија статус грађанина само

онда ако су му правним системом загарантована права и слободе, и само онда ако их он

примењује. То значи да појам грађанина подразумева активног појединца, припадника

друштва, који се брине за заједницу у којој живи, који учествује у јавном животу. Тек је

овакав појединац, који има статус грађанина, основни актер цивилног друштва. Без тога нема

грађанина, а ни цивилног друштва.

4.1.3.Основна људска права

Основна људска права или, другачије речено, права човека и држављанина,

представљају она права која припадају свим људским бићима једнако, управо зато што су

људска бића. Установљавањем и гарантовањем ових права, политичка заједница (држава),

омогућава заштиту појединаца и њихову слободу деловања. Слобода се огледа у чињеници да

појединац зна која су му права (тј. шта сме, а шта не сме чинити у свом деловању), да има

могућност да их користи, као и која је граница те слободе (докле сме да се протеже такво

деловање а да не угрожава исто такво деловање другог појединца).1

Лична или цивилна права настају у XVI и XVII веку, као основна права из којих

касније започиње развој свих других слобода и права. То су: право на живот, слободу,

власништво, на властиту срећу и слободу савести и вероисповести, слободу кретања и

настањивања и сл. Ова права значе слободу од државне власти, те се стога још називају и

слободама. Скуп ових права представља темељ природних права, која су темељ сваког поретка

који жели бити демократски. То су природна права стога што припадају сваком човеку као

36

човеку и претходе сваком поретку. Њих свака држава мора омогућавати и штитити, а она

држава која то не чини је антицивилизацијска и нехумана, јер онемогућава појединца да живи

као достојанствено људско биће. Тек на основу постојања ових права, појединац уистину

постаје људско биће и човек. Главна политичка институција, према којој се формирају и на

коју се ослањају ова цивилна права јесте суд, који та права штити уз помоћ закона и устава.

Политичка права настају у првој половини XIX века, у време грађанских револуција.

Признавање ових права ишло је много теже него признавање општих цивилних права. То је

зато што су ова права усмерена на политичку власт (изборе и формирање власти, утицај на

парламенте и сл.). Због тога је владајућа грађанска класа врло опрезно и тешко признавала

проширивање тих права на широк круг грађана. Тек уз велике борбе и револуције, круг

политичких права је проширен с једног уског дела грађанства. Дакле, политичке слободе и

права су дуго времена биле тек делимично признате за све грађане, јер се тиме власт штитила

од утицаја ширих маса. Тако су, на пример, пуна политичка права (пуно активно и пасивно

бирачко право - право грађана да бирају и буду бирани) имале само поједине категорије

становништва. Касније је то право проширено на све пунолетне грађане. Такође и круг права

је проширен, па поред бирачког права обухвата: слободу савести и мишљења, слободу говора

и јавног иступања, слободу штампе, слободу политичког, синдикалног и другог удруживања и

деловања, право на јавну критику државних органа и функционера.

Политичка права су права појединаца на демократију. Посредством тих права грађани

учествују у стварању државне воље и у изражавању свог мишљења о јавним пословима. Овим

политичким правима човек постаје грађанин, припадник заједнице, јер има могућност да о тој

заједници активно брине и одлучује. Човек постаје субјектом те заједнице, а тиме стиче и свој

грађански статус. Тек тада он може да учествује у стварању цивилног друштва, али и не мора.

Ако човек та права не користи и не примењује, без обзира на разлоге, онда он не постаје

грађанин. Управо се ту најбоље може објаснити разлика између цивилног живота и цивилног

друштва. Човек живи у друштву неки свој лични, цивилни живот, а да ни мало не брине за

заједницу и за општи интерес. Њега не интересује шта се збива у друштву, нити настоји да

своја права оствари. У том случају се не може говорити о грађанину, а ни о цивилном

друштву.

Социјално-економска права су произашла из промењене улоге државе, која није више

само политичка и правна установа, већ и социјална и културна заједница, која интервенише у

привредном животу како би заштитила привредно и економски слабије. Захтеви за

проширивањем права са политичких на економска и социјална настали су под утицајем

организованог радничког покрета у XIX и XX веку. Економска права су: право власништва,

право наслеђивања, право на ограничено радно време, на заштиту на раду, на социјално

осигурање запослених, право на штрајк. Социјална права су: право на заштиту здравља, право

на школовање, право инвалида на заштиту и матери-јално обезбеђење, право на заштиту

мајке, детета и породице.

Нова људска права су четврта генерација слобода и права, која се развила под

деловањем нових цивилизацијских чинилаца и проблема. Ова нова права се надопуњују на она

већ поменута. Та нова права су, на пример, еколошка права (право човека на здраву животну

средину), право на самоуправљање и партиципацију, право на културу и језик. Ту је још и низ

других нових права, као што су право на заједницу, слобода од манипулација, право на

заштиту приватности (лични подаци који се налазе у полицији, банкама, здравственим

установама) и сл.

Права и слободе уживају сви људи, самим тиме што су људска бића, а то значи без

обзира на то да ли су држављани дотичне земље (то се односи на личне слободе и цивилна

права). Насупрот томе, нека друга права и слободе уживају само држављани дотичне државе

(нпр. политичке слободе и права у виду бирачког права).

Поред ових побројаних индивидуалних људских права, постоје и колективна људска

права. То су права националних мањина и етничких група, која се обезбеђују ради очувања

њиховог националног идентитета и самобитности, а односе се на очување, развој и

37

изражавање њихове етничке, културне, језичке и друге посебности, као и на употребу

националних симбола.

Људска права су инструмент ограничавања државне власти, која ова не сме да

прекорачи. То су слободе отпора држави. У демократској теорији и демократским друштвима,

основна људска права се означавају као она граница коју власт не сме да прекорачи, ако хоће

да буде демократска. Она су општи оквир система у оквиру којег свака власт мора подесити

своје деловање, и не може самовољно та да сужава или шири та права, већ од њих, као

природно задатих, мора полазити. Људска права су преддржавна и предуставна категорија,

коју не може одређивати ни једна партија, власт, или држава, а поготово не једна особа

(владар). Људска права се не могу и не смеју давати, поклањати или одузимати. Она су

природна права која претходе сваком поретку, те их као таква сваки поредак мора јамчити и

шти-тити, и то не само од других људи који их могу угрозити, већ и од саме државе.

Упркос томе што постоје међународне и државне одредбе о заштити људских права,

стварно стање људских права и њихова примена у пракси показују да су честа њихова

кршења. Гажењем човекових права и слобода, власт врши узурпацију на коју је дозвољено

узвратити ''отпором угњетавању", као што су то говорили велики мислиоци Џон Лок (John

Locke) и Жан-Жак Русо (Jean-Jacques Rousseau) и како је то прокламовала Француска

револуција (1789) ''Декларацијом права човека и грађанина". „Посредством и ангажовањем

Уједињених нација, 1948. године донета је Универзална декларација о правима човека што је

потврдило висок степен достигнутих слобода и права људи у свету.“1

4.1.4. Савремене организације, друштвени покрети и толеранција

Све организације које делују у друштву можемо поделити на државне организације

(јавни сектор) и недржавне организације (приватни сектор). Недржавне организације, које

покрећу грађани на основу своје приватне иницијативе, јесу организације цивилног друштва.

Све недржавне организације се деле на профитне (комер-цијалне) и непрофитне. Профитне су

оне организације чије деловање има за циљ стварање профита и увећавање постојећег

капитала (нпр. предузећа у приватном власништву). За разлику од њих, непрофитне су

организације оне које не стварају профит, или ако га стварају, не улажу га у поновно увећање

капитала, већ у друге различите добротворне и хумане циљеве (организације и удружења

грађана). Непрофитне организације немају за циљ увећање капитала, чак и кад остварују неки

профит. Тај профит углавном користе за рад својих организација.

Непрофитне организације може оснивати, поред самих грађана, и влада, па их зато

делимо на владине (јавне) и невладине (приватне) непрофитне организације. Кад говоримо о

организацијама друштва, онда се увек говори о овом другом типу непрофитних организација -

невладиних. Невладине, непрофитне организације су аутономне и самосталне организације

које су основале групе грађана с различитим мотивима, интересима, циљевима и потребама.

То су све оне органи-зације које нису владине (државне), иако и држава има своје органи-

зације које се баве решавањем сличних проблема, али уз помоћ државног апарата (контролом

и финансирањем њихових активности). Невладине организације делују другачије од владиних.

Суштину њиховог деловања чини повезивање појединаца без посредовања или контроле државе, ради остваривања неког заједничког циља или афи-нитета. Настају као својеврсна

алтернатива решавању многобројних проблема на разним пољима људских делатности, које

не успевају да реше или не решавају на задовољавајући начин постојеће државне институције

и организације.

Невладине, непрофитне организације се могу поделити на организације које служе

свим члановима и оне које служе само члановима одређених друштвених група. Организације

које служе свим члановима друштва (јавне услужне организације) су, на пример, фондације,

38

хуманитарне и добротворне организације, саветодавне организације, организације за пружање

социјалних услуга. Орга-низације које служе члановима специфичних група су разна профе-

сионална и стручна удружења, клубови, интересне групе, политичке партије, савези.

Деловање ових организација може бити самостално или заједно са другим

организацијама, када се стварају мреже ових организација. Облици виших удруживања у

оквиру којих могу деловати ове организације су координације, савези, покрети. Тек развојем

оваквог мрежастог деловања мноштва организација, група и појединаца, настаје цивилно

друштво.

Руководећи се различитим интересима, циљевима и потребама, људи се организују у

различите врсте група, организација и удружења. У оквиру њих свака акција и деловање

представља некакву кретњу, покрет, усмерен према неком циљу. Међутим, поставља се

питање да ли се баш свака акција може назвати покретом? Ако не може, шта онда јесте

друштвени покрет? Који су то основни елементи који неку акцију, комешање и покретање

чине покретом? Појам покрет ушао је у друштвену теорију из природних наука, и то

првенствено механике, где означава динамичку категорију, категорију акције и кретања. Стога

је било уобичајено да се и у друштвеним наукама сва друштвена кретања и покретања маса

називају друштвеним покретом. О томе сведоче и називи: национални покрет, ослободилачки

покрет, револу-ционараи покрет, класни покрет итд. Да би се неко кретање мноштва, маса,

могло назвати друштвеним покретом, потребно је испунити следеће услове, под којима неки

покрет добија елемент друштвеног: Прво, покрет мора бити колективна акција, а то значи да

није довољно да неки појединци нешто ураде, већ је потребно да то буду удружени појединци.

Друго, то деловање мора бити добровољно и отворено за све остале који у њему желе

учествовати. Треће, деловање мора бити масовно. То се постиже укључивањем великог броја

грађана у групе и организације, лли пак у саме акције, а да се не припада некој организацији.

Заједничко деловање великог броја појединаца, група, организација и удружења, чини мрежу

деловања и чини масовност акције, што је основни елемент покрета. Дакле, покрет није

институција, већ пре свега, мрежа многобројних група и појединаца који делују заједно у

једном правцу ка јасно дефинисаном циљу. Четврто, свако деловање мора имати одређен став

према друштвеној промени, а што је проистекло као резултат неког друштвеног конфликта

који је пак настао стога што појединци и групе не могу задовољити своје потребе и остварити

своје интересе. Пето, да би то деловање било успешно, потребно је да оно буде јавно, јер се

једино тако може постићи масовност акције, а тиме и снага да се изврши притисак према

одређеном објекту, како би се постигао одређени циљ. Шесто, то деловање мора бити

спонтано, дифузно и еластично, што значи да се грађани не руководе неким крутим

организацијским шемама и моделима, већ да своју акцију прилагођавају према потребама. На

пример, покрет нема фиксно чланство и организацију која некоме може забранити да се у њу

укључи било који грађанин. Седмо, да би покрет добио атрибут друштвени, веома је битна и

чињеница да проблем који покреће мора бити друштвено значајан. Уосталом, по томе се и

разликују друштвени покрети од група за притисак и интересних груа, јер се сукоб који они

решавају односи на друштвени проблем који се тиче целине друштва.

Постоје многобројне и разноврсне поделе друштвених покрета. Најшира подела је она

која их дели на еманципаторске, који проширују поље људске слободе, и нееманципаторске,

који то поље сужавају. Друга честа подела је она која се врши с обзиром на то ко су главни

учесници покрета (његови социјални носиоци), па имамо верске, културне, политичке,

националне и друге покрете. Трећа подела је на оне покрете који делују на локалном,

регионалном, националном и интернационалном нивоу. Протеклих година, настала је још

једна велика подела која све покрете дели на старе и нове друштвене покрете.

Да би се појмовно и садржински уочила дистинкција између проблема којима су се у

19. столећу бавили друштвени покрети, ци-љева којима су тежили, те последица које су

проузроковали и оних проблема којима се ти покрети баве данас, у новије време удомаћила се

и успоставила подела на старе (класичне) и нове (алтернативне) друштвене покрете. Стари

покрети су карактеристични за XIX век и прву половину XX века, међу којима је

39

најзначајнији раднички покрет. Нови друштвени покрети су настали након шездесетих година

XX века, а најрепрезентативнији међу њима је еколошки покрет.

Неки данашњи нови друштеви покрети су израсли из континуитета старих покрета, као

што су мировни и феминистички, док се други јављају као посве нови (нпр. еколошки).

Између старих и нових друштвених покрета постоје разлике. Прва разлика је у чињеници да

нови друштвени покрети нису директно усмерени према власти, већ су окренути квалитету

живота појединца и друштва. Друго, они немају класни карактер и аутономни су у односу на

постојеће политичке партије и организације. Треће, опредјељују се за ненасилне облике

деловања, користе нов језик и развијају алтернативну политичку културу. Четврто, углавном

немају формално и фиксно чланство, већ су отворени за све оне који се желе активирати и

укључити у њихово деловање.

Заједнички именитељ свих нових друштвених покрета је страх, доживљај кризе,

губитак животних перспектива, забринутост за будућност.

На тај начин су нови друштвени покрети преусмерили и про-ширили подручје свог

деловања са политичке власти и процеса производње и расподеле на залагање и деловање за

другачији, бољи квалитет живота. Самим тиме они представљају и нови тип политичког

деловања. То значи да они никако нису лишени политичке димензије, нису аполитични, јер

они ипак желе утицати на центре политичког одлучивања како би могли извести неку промену

и остварити свој циљ, али је та политичност, која није директно усмерена на заузимање

власти, сасвим нова врста политичности. Свако организовано деловање у заједници и

друштву, које има за циљ да се живот у заједници учини бољим и квалитетнијим, не може а да

не буде политичко. Јасно, овде се мисли на значење појма политике у једном ширем значењу,

од оног које се тиче само власти и владања. Политика се тумачи као брига за опште добро

заједнице у којој се живи, као настојање да се уреди заједнички живот људи. Тек таквим

активним укључењем у заједницу појединци постају њени грађани. Није политика само борба

за власт и владање. То је једно ограничено, предмодерно схватање политике. Нови друштвени

покрети су управо они актери који носе са собом нови вид политичког деловања и тиме битно

доприносе демократизацији друштва и државе.

Њих се још често назива и алтернативним, јер доводе у питање многе досадашње

обрасце понашања и нуде другачији систем вредности - алтернативу. Међу њима су

најзначајнији: еколошки, мировни, феминистички, који су нагло ојачали седамдесетих година,

упоредо са ширином и дубином нарастања кризе. Поред њих ту је још мноштво разних других

покрета, као што су: покрети за људска права, покрети потрошача, неорелигијски покрети,

покрети за здрав живот итд.

Толеранција или трпљење означава став према којем се у свакодневном заједничком

животу понашамо тако да отрпимо штету коју нам наносе други појединци или групе својим

деловањем или пак исказаним мишљењем. То чинимо стога што желимо да, у име неких

виших циљева заједничког живота, одустанемо од насилног онемогућавања свих оних који

нам наносе штету.

Толерантан може бити само онај појединац или група која има могућност располагања

силом, па у име неких виших вредности може од ње, по својој слободној вољи, да одустане, тј.

да пристане на трпљење. Ако те снаге и силе нема, ако нема моћи да нанесе штету моћнијем,

онда се не може говорити о толерисању других, јер онај који је немоћан не може ни да

толерише. Немоћни се не толеришу већ само игноришу. У модерном друштву, држава је та

која има монопол лега-лне и легитимне примене силе у строго законски прописаним оквмма,

преко којих не сме прелазити. Управо зато што располаже највећом могућношћу примене

силе, она је одлучујући субјекат толеранције. У том политичком значењу, толеранција је

одустајање од примене средстава државне принуде против исказаног мишљења и деловања

појединаца и група, иако она одступају од преовладавајућег уверења и система вредности.

Због тога се толеранција сматра једним од начина промицања и јемства слободе онога

чије се мишљење и деловање толерише, јер се полази од става да, иако се с њим не слажемо и

на неки начин нам наноси штету, ми му ипак дајемо за право да то мишљење изнесе и да

40

делује по свом властитом нахођењу. На тај начин слобода постаје највиша вредност неког

друштва, а тиме и толеранција, као врлина заједничког живота, која онда постаје начело

поступања у свим сферама живота у заједници (економији, култури, спорту, политици).

Међутим, ту се појављује проблем. Да ли тај коме ми дајемо слободу мишљења и

деловање исту такву слободу даје нама? Ако је неко толерантан према другоме и другима,

онда он то исто очекује и од њих, да буду толерантни и они према њему. То је услов да се

изгради здраво и толерантно друштво. У противном, ако је само једна страна толерантна, а

друга није, онда смо на нивоу ''владавине силе", права јачега и потчињавања. Ово је једно

кључно питање и проблем толеранције, који се још назива и њеним парадоксом, а који се

може укратко свести на питање: да ли треба бити толерантан према ономе ко није толерантан?

Због тога је толеранција као став и политичко понашање могућа једино према оним

уверењима, мишљењима и деловањима која једнакост и слободу признају као права свих

чланова заједнице и не смерају њиховом насилном укидању. Отуда и заговорници толеранције

признају оправданост нетолерантног понашања према насилницима. Овај парадокс

толеранције Карл Попер је образложио као нешто што се мора прихватити као једино могуће,

јер би одустајање од насиља спрам насилника или заговорника насиља, значило одустати од

слободе, једнакости и праведности као темељних вредности заједнице. То значи да се не може

толерисати она врста нетолеранције која прераста у насиље.

4.2. Невладине организације

4.2.1. Појам, улога и значај

Невладиним, непрофитним организацијама (НВО) у свету се придаје све већи значај.

Готово да нема друштвеног проблема у чије се решавање не укључују и невладине

организације. Компаративна истраживања непрофитног сектора показују да ће следећа фаза

развоја савремених друштава бити обележена све већим бројем укључивања ових

организација у разне области друштвеног живота. Овај растући значај потврђен је бројним

истраживањима која показују да јавно мнење има веће поверење према неформалним

структурама него према традиционалним институцијама које представљају друштво (школе,

црква, универзитети, политичке партије итд.). Због тога се о невладиним организацијама

говори и као о ''новим партнерима" државних институција.

Ову потребу партнерства између невладиних организација и институција у руковођењу

процесом развоја признају и друга међународна тела као што су Уједињене нације, Европска

унија, Светска банка, Савет Европе. Ове међународне институције имају посебна одељења и

секторе за сарадњу са НВО, па чак и одређени број НВО које имају консултативни статус. 1 Све

изразитији значај који се придаје НВО види се и кроз њихово учешће на разним

конференцијама УН, Европске уније и Светске банке. Да би се чуо и њихов глас, истовремено

са одржавањем конференција на државном нивоу о истим проблемима организују се и

конференције представника НВО, те се тако конференције састоје од две конференције које

теку паралелно (једну чине владине организације, а другу невладине) нпр.: Бечка

конференција о људским правима (1993), Каирска конференција о становништву и

демографском развоју (1994), Конференција у Копенхагену о друштвеном развоју (1995),

Пекиншка конференција о положају жена (1995), Европска конференција о заштити животне

средине (1994, 1995, 1996).

Саветодавни статус НВО у организацијама као што су УН, Савет Европе, Организација

америчких држава, УНЕСЦО, ОЕБС и друга регионална или специјализована међувладина

тела и организације, омогућава њиховим представницима да, под одређеним условима,

41

подносе извештаје тим организацијама, да буду саслушани у њиховим комитетима и

комисијама и да, у одређеним случајевима, утичу на циљеве тих тела.

Поједине НВО су имале значајну улогу у изради нацрта Повеље УН, и то нарочито у

лобирању да се и одредбе о људским правима укључе у Повељу, као и за систем који би НВО

признао чланство и правни статус пред органима УН. Резултат је био члан 71. Повеље УН,

који одређује да Економски и социјални савет може да закључи потребне споразуме ради

консултовања с невладиним организацијама које се баве питањима из његове надлежности.

Постојање овог система је подстакло и друге међународне организације да сарађују са НВО,

али је исто тако подстакло и развој нових НВО. И ОЕБС (Организација за европску

безбедност и сарадњу) има свој биро преко којег сарађује са НВО, а који се зове Биро за

демократске институције и људска права.

Поред нове улоге и праксе која се придаје НВО у савременом друштву и друштвена

теорија настоји да кроз истраживања и анализе покаже какав значај невладине, непрофитне

организације имају за развој демократске политичке културе и демократских политичких

процеса, за развој цивилног друштва, за унапређење квалитета живота и решавање бројних

социјалних проблема, за нови развој економских односа, за међународне политичке односе.

Невладине организације имају велики значај у социјалној политици развијених земаља,

јер савремена, гломазна држава не може да задовољи све потребе грађана, па многе своје

програме пребацује на непрофитни, невладин сектор, где се они ефикасније решавају. На тај

начин непрофитни, невладин сектор, постаје алтернатива и нови партнер (али не и конкурент)

државном сектору у ком се људи у кризним ситуацијама ослањају на властите снаге. Због тога

се о невладином, непрофитном сектору говори и као о трећем сектору, који се налази између

државе и тржишта с једне стране и породице с друге стране. Осим тога, значај ових спонтаних

удруживања грађана у решавању разних приватних, групних и друштвених проблема је и у

томе што се ствара мрежа односа независних од државе који чине цивилно друштво и који,

истовремено, повећавају партиципацију грађана и њихову одговорност за себе и друштво у

ком живе.

Разлози за овакав нагли раст нових облика непрофитног организовања, акција и

програма грађана, релативно или потпуно независних од државе су многоструки, а најчешће

се доводе у везу са кризом државе благостања, кризом друштвеног развоја, еколошком кризом

и кризом савремене породице.

У источноевропским, посткомунистичким земљама разлози за јачање сектора су сасвим

друге природе и, пре свега, условљени су контекстом економске и политичке трансформације

ових земаља. Социјалне последице преструктурисања привреде и слаби социјални државни

програми мотивисали су и покренули грађане да се сами организују. Већина истраживача,

стога, говори о ''поновном оживљавању" (Daniel Siegel & Jenny Yancey: 1992), добровољних

активности и цивилног друштва у земљама Централне и Источне Европе, јер су различити

облици грађанског самоорганизовања, соли-дарности, помоћи и самопомоћи функционисали и

пре успостављања комунистичких поредака, који су аутономију сектора потпуно угушили.

Међутим, ''поновно оживљавање" непрофитног сектора и цивилног друштва у

источноевропским земљама (првенствено ства-рањем покрета за промене од различитих врста

невладиних орга-низација) није само последица тих промена, већ је и њихов значајан

промотер.

Из свега овога видимо да смо данас суочени са једним феноменом који постаје све

важнији фактор савремених друштава и који се налази на размеђи владе, профита и породице.

Зато, улога удружења грађана више није само у оном класичном значењу које су му

приписивали ранији теоретичари попут Русоа, Токвила, Ласкиа, Мила или нешто новија екипа

плуралиста, већ је њихов значај са политичког, међународног, социјалног и хуманитарног

поља пресељен и на економско.

4.2.2. Термин и дефиниција невладине организације

42

Поновно оживљавање непрофитног сектора и невладиних организација изазвало је и

нову расправу о терминологији и појмовима који се употребљавају. У употреби су различити

појмови, у зависности од земље до земље који указују и на различит обим делатности сектора,

његову регулацију и слично. Због тога је немогуће једним термином обухватити све различите

особине сектора. Иако многи теоретичари данас говоре о ''асоцијативистичкој револуцији",

због све већег пораста и утицаја разних врста организација грађана на развој друштава, и даље

постоји низ проблема везаних за одређење и дефиницију самих НВО. У употреби су разни

појмови и термини који уносе доста забуне у ову, иначе, на појмовном нивоу, проблематичну

друштвену појаву. У новије време у употребу улазе и термини као што су сектор ослобођен од

таксе, социјално-економски сектор, приватне непрофитне организације и слично. Међутим,

ниједан од ових термина не може обухватити различите особине организација у овом сектору.

Постоје бројни термини који су у употреби у одређеним државама што је условљено

културним, политичким и привредним развојем ових земаља. Тако се у САД овај сектор

најчешће назива непрофитним сектором (nonprofti sector), у Енглеској добровољним секtором

(voluntary sector), у Француској сектором социјалне економије (economie sociale), у Немачкој

(verein), а у земљама у развоју невладиним организацијама (nongovernamental organizations).

Поред ових термина, у употреби су још и термини трећи сектор (third sector), добротворни

сектор (charitable sector), цивилно друштвене организације (civil society organizations),

независни сектор (independent sector), секtор удруживања (associational sector) и сектор изузет

од пореза (tax-exempt sector).

Ови различити термини настали су због великог броја различитих ентитета у оквиру

сектора, различитих приступа у регулисању сектора, различите традиције и културе која је

условила његов развој, што је онда довело и до различитих дефиниција. Лестер Саломон и

Хелмут Анхеиер у својим анализама дају четири типа дефиниција које су најчешће

коришћене. То су: правне, економске, функционалне и структурално-операционалне

дефиниције.2

Правне дефиниције полазе од онога што се по ''закону у земљи дефинише као

непрофитна организација." Законом је јасно дефинисано шта јесте, а шта није непрофитни

сектор, па се ове дефиниције сматрају најпрецизнијима. Правном процедуром стиче се статус

организације која може примати донације ослобођене од пореза. У правном погледу ове

организације углавном имају статус удружења, фондација, установа и друштава са

ограниченом одговорношћу.

Економске дефиниције полазе од извора прихода организације. У овим дефиницијама

се наглашава да непрофитне организације, за разлику од профитних, не постоје примарно ради

остваривања профлта, већ ради неке опште користи у друштву. Ипак, неке организације у

оквиру непрофитног сектора зарађују део прихода и обављају одређене привредне активности,

али зарађена средства не расподељују међу члановима, већ их употребљавају за програме и

активности своје организације.

Функционалне дефиниције полазе од функције организације и њене мисије. По овим

дефиницијама, невладине организације су приватне организације које служе јавном интересу

за добробит друштва, и које имају функцију надопуне и супституције државних услуга.

Најпотпунија је структурално-операционална дефиниција, која се састоји од седам

елемената који се морају имати у виду при одређивању неке организације невладином и

непрофитном. Да би се нека организација сматрала непрофитном, добровољном, невладином

организацијом, према овој дефиницији, она мора да испуњава следеће услове:

- да има бар донекле формалну, тј. Институционализовану структуру,

- да је инстицуционално одвојена од државе,

- да остварује непрофитну дистрибуцију средстава,

- да је самосвојна у свом унутрашњем устројству, контроли и управљању,

43

- да није комерцијална,

- да није примарно политички ангажована, и

- да је основана уз добровољну партиципацију грађана и добровољна улагања.3

Ово је једна о најприхваћенијих и највише коришћених дефиниција у литератури.

Први елеменат дефиниције Саломона и Анхеиера, који говори о томе да би се нешто

што жели бити и назвати се организацијом могло тако и звати, оно мора да буде

институционализовано и формализовано. Схватање организације је овде изведено на начин о

којем је писао Макс Вебер, да су удружења и установе групе које трајно делају са неким

циљем и са ''рационално (плански) успостављеним порецима". Ово је важан елемент, јер се

једино по њему може повући јасна разлика и дистинкција између оног што називамо НВО и

осталих облика грађанског самоорганизовања као што су иницијативе, групе и покрети.

Такође, ова ''институционалистичка" дефиниција која примат даје форми, веома је значајна јер

се на основу ње стиче правни статус, тј. једна организација добија статус правног лица и тиме

могућност да обавља разне врсте послова, али и да за њих сноси одговорност.

4.2.3. Историјат и правни статус НВО у Србији

Историјски услови за развој непрофитног сектора у Србији постојали су већ на

преласку из XIX у XX век, и могу се наћи у ''традиционалним формама сеоске солидарности,

утицају Српске православне цркве и њеног разумевања доброчинства, као и у активностима

бројних хуманитарних, образовних и других друштава која су деловала у Југославији од

почетка XX века до II светског рата".

Развој непрофитног сектора у Србији може се поделити у три засебне фазе:

Почетак оснивања невладиних организација у периоду пре II светског рата (1941).

''Владине" невладине организације, у периоду комунистичког режима 1945-1990, (забрана многих старих организација и оснивање нових организација под контролом државе);

''Нове" невладине организације, у периоду формалног увођења политичког плурализма и стварање аутономних и независних НВО (од 1990).

Прву фазу су карактерисале традиционалне форме солидарности, посебно у сеоским

заједницама. Током тог периода, Српска православна црква и краљевска породица играле су

значајну улогу у стварању и раду ових организација, пошто су многе од њих настајале под

њиховим покровитељством.

Невладине организације су интегрални део друштвеног живота; поред задужбина и

моба, оне стварају језгро непрофитног сектора и добровољног рада у Србији. Задужбине су

претходиле оснивању невладиних организација. Религијске задужбине су се јавиле на почетку

средњег века, док су се прве приватне задужбине појавиле средином 19. века. Невладине

организације су деловале и пре увођења Закона о слободи удруживања (1881), као, на пример,

Религијско добротворно друштво ''Хевра Кадиша"; основано 1729. Термин ''невладине

организације" је први пут употребљен 1874. у часопису ''Глас јавности".

Поред термина ''невладине организације", у употреби су били и изрази - удружење,

група, савез и друштво. Тада, као и сада, невладине организације су морале да имају статуте и

принципе рада, као и да буду регистроване. Статути су били подношени Управи града

Београда, а потом би их потврђивао министар унутрашњих послова. Па ипак, било је и

изузетака од те процедуре, као што је Друштво за подршку српске књижевности, чији је

статут одобрило Министарство финансија 1881. године. Еснафски декрет из 1847. је регулисао

правни статус занатлија и њихових еснафа током владавине Александра Карађорђевића.

Принципе рада Савеза радника одобрило је 1903. Министарство за народну привреду, у

складу са Законом о организацијама Министарства за народну привреду. Иако су бројна

44

удружења деловала и пре тога, то је било први пут да су процедуре експлицитно споменуте у

закону.

С настанком либерализма у Србији, основане су многе нове НВО. Већина тих

организација су кратко трајале, а неке од њих је забранила и држава. Једна од таквих је било

Друштво српске омладине (1847-1851) које је у свом статуту навело да ће ''тежити ка већој

слободи и демократији у земљи". Оно је забрањено 1851. године.

Друга фаза је започела након 1945. године, када су све приватне организације,

задужбине, завештања и фондови национализовани, њихова имовина конфискована, а њихове

делатности ограничене. Од 1945. до краја осамдесетих, слободно удруживање грађана није

било дозвољено, а организације су могле да делују само у оквиру стриктних ограничења које

је наметала држава и под владином контролом - другим речима, удружења грађана и тзв.

друштвене организације су могле бити основане само ако су деловале унутар постојеће

идеологије или с циљем да је ојачају. Није, међутим, било препрека за оснивање спортских,

рекреативних, професионалних или хоби удружења. Тим организацијама је чак било

дозвољено да делују и изван службених државних организација као што су Социјалистички

савез и Савез омладине, јер нису имале политичких аспирација и нису тежиле ка стварању или

подстицању друштвених промена.

Организације које су биле основане у том периоду имале су многе карактеристике

невладиних организација: оснивали су их грађани с циљем да реше неке проблеме или остваре

неке интересе; биле су непрофитне и мање-више засноване на волонтерском раду. Па ипак,

оно што их је разликовало од модерних невладиних организација је чињеница да оне нису

биле аутономне, већ их је контролисала држава. Због тога тај период карактеришу ''владине"

невладине организације, којих је било око 18.000. У Србији се израз ''удружења грађана" још

користи у правној терминологији.

Трећа фаза, која је отпочела 1990. и траје и данас, обележена је легализацијом

плурализма и слободног удруживања грађана (1990. године) и каснијим развојем и

разноликошћу НВО. Овај период карактеришу и распад Социјалистичке Федеративне

Републике Југославије, ратни сукоб, стални прилив избеглица и интерно расељених лица, као

и рапидан пад животног стандарда. Један број удружења и група грађана основан је с циљем

да се супротстави говору мржње, да се зауставе рат и насиље, помогне жртвама и заштите

елементарна људска права. Оне су представљале надопуну малом броју већ постојећих

алтернативних удружења и организација, претежнпо оних које су се бавиле заштиром животне

средине.

Правни основ настанка НВО и њиховог формирања налази се у праву човека и

грађанина на слободу удруживања са другим људима, која заједно са основним слободама и

правима представља почетак развоја модерног демократског друштва.

Интернационализацију слободе удруживања треба сагледати у контексту међународног

права у којем су државе постале спремне да нека своја суверена права подвргну ширем

међународном надзору. У оквиру међународног права, слобода удруживања спада у део

међународног права људских права где се ова слобода гаранутје међународним конвенцијама

којима се државама потписницама, намећу обавезе према појединцима у њиховој

надлежности. Суверене државе ратификују овакве конвенције као део уговорног права,

подразумевајући да су се и друге државе које су ратификовале овакве конвенције у истој мери

одрекле дела својих суверених права. Овакви уговори почивају на начелу узајамности,

односно свести о томе да ће свака држава која је потписала и ратификовала дотичну

конвенцију поступати на известан начин зато што ће то чинити и друге.

Почетак интернационализације слободе и права везује се за образовање Организације

уједињених нација, када права и слободе престају да буду само унутрашње питање сваке

суверене државе, већ постају међународна обавеза. Због великог броја декларација,

конвенција, пактова, протокола, универзалног или регионалног карактера који регулишу

област права и слобода, говори се о ''међународном законодавству".

45

Слобода удруживања је подробно и целовито међународно-правно регулисана

универзалним и регионалним актима и то:

А) Универзалном декларацијом о људским правима,

Б) Међународним пактом о грађанским и људским правима,

Ц) Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода,

Д) Америчком декларацијом о правима и дужностима човека и

Е) Афричком повељом о људским правима и правима народа.

Поред ових декларација и конвенција којима се регулису права и слободе, за нашу тему

важна је још једна конвенција која се односи на саме НВО, а то је у овом случају:

Ф) Европска конвенција о признавању статуса правног лица међународним невладиним

организацијама.

У овом поглављу обрађујем процес развоја слободе удруживања, његову

институционализацију и конституционализацију, из које је касније настао правни основ

формирања НВО. Посебна пажња посвећена је развоју слободе удруживања у Србији, од

првог устава и закона који обрађују ову материју па до данашњих. дана. Намера ми је да

оваквим поступком покажем да су НВО врло важна друштвена категорија која има своје

упориште у основном људском праву и слободи на удруживање и која је, стога, у свету и код

нас посебно уставно и законски регулисана.

Због тога у овом поглављу обрађујем следеће теме: слобода удруживања и њена

институционализација, први документи и декла-рације о људским правима и слободама,

слобода удруживања у уста-вима модерних држава, интернационализација слободе

удруживања, општа законодавна регулатива слободе удруживања, те слобода удруживања и

деловање НВО у уставној и законодавној пракси Србије.

Слобода удруживања је једно од основних људских права и слобода која је као

цивилизацијска тековина осигурана међународним конвенцијама, а затим националним

уставима и законима. Ова слобода омогућује да се грађани удруже и заједно изразе своје

интересе и потребе.

Иако се у документима и материјалима из доба настанка теорије природних права,

слобода удруживања не помиње директно, она се развијала у том корпусу, на један

индиректан начин, кроз тумачења одређених права и слобода, и то првенствено личних

слобода, слободе говора и окупљања (њихов наставак). Овакав траг је остао присутан и у

модерној уставној и законодавној пракси, што ћемо посебно видети у каснијем излагању.

У оквиру историје права и слобода, можемо видети да је њихова институционализација

започела у средњем веку у првим повељама и сличним документима који су настајали у

Енглеској и неким другим земљама. ''Значај средњовековних повеља и сличних аката за

институционализовано уређивање права и слобода је непроцењив, као што је њихов значај

велики и за ограничавање апсолутизма и арбитрерности монарха. С обзиром на све то, има

основа за тврдњу да они представљају зачетак једне нове ере у развоју државе, заправо зачетак

уставности у виду њених првих клица". Најважнија су: Велика повеља о слободама, Петиција

о правима, Споразум народа, Закон о правима. Поред ових аката, исту раван у средњовековној

Србији има и Закон благовернога цара Стефана од 1349. године (познатији као Душанов

законик).

Правни статус НВО у Србији је регулисан следећим нормативним актима:

1. Устав Републике Србије, део о зајемченим слободама и правима човека и грађанина, из

2006. године,

2. Закон о удруживању грађана у удружења, друштвене организације и политичке

организације СФРЈ из 1990. године,

3. Закон о друштвеним организацијама и удружењима грађана СР Србије из 1989. године,

4. Закон о задужбинама, фондацијама и фондовима Републике Србије, 1989. год.

5. Закон о удружењима, 2006. године.

Не постоји систематизована ажурна евиденција НВО, већ се ослањамо на податке:

Републичког завода за статистику, Министарства правде Р.Србије, а за претходни период:

46

Савезног завода за статистику СРЈ, Министарства правде СРЈ и Министарства за људска и

мањинска права СЦГ. Такође и Центра за развој непрофитног сектора.

Према најновијем податку Директоријума Центра за развој непрофитног сектора

(ЦРНПС), на крају 2007. године, по истраживањима ове институције, активно је 2043 НВО.

Према истраживањима ЦРНПС 47,1% грађана је укључено у најмање једну НВО

укључујући и синдикате и политичке партије, а без синдиката и странака у бар једну НВО с

укључени 32,7% грађана.

Према истим информацијама, највише организација је било у Београду – 35,4%, затим

Војводини 24%, јужној Србији 10%, централној Србији – 8,3%, западној Србији – 7,4%,

источној Србији – 5,4% и Санџаку – 3,1%.

4.2.4. Класификације невладиних организација

Постоји више различитих критеријума за класификацију невладиних организација.

Најпотпунија класификација се може добити само на основу комбинације више критеријума:

- критеријум оснивача,

- критеријум главних извођача активности,

- критеријум клијената који користе услуге организације,

- критеријум врста услуга и активности које организација спроводи,

- критеријум територијалног деловања, итд.

Најопштија подела НВО може се извести у два модела. Све организације у друштву, се

деле на државне организације (јавни сектор) и недржавне организације (приватни сектор).

Приватни сектор је подељен на профитни и непрофитни. Профитне организације имају за циљ

стварање и увећавање профита који се дели оснивачима, док намера и циљ непрофитних

организација није стицање профита, већ пружање услуга за општу корист. Непрофитне

организације се деле на организације које служе свим члановима друштва (јавне услужне

организације) и организације које служе заштити и унапређењу одређених групних интереса,

односно служе само члановима одређених друштвених група (професионална, интересна

удружења и клубови).

Организације у оквиру невладиног, непрофитног сектора подразумевају јавну корист,

односно служе благостању својих чланова или доприносе општем благостању. У првом

случају то су групе које се формирају на основу сличних интереса, судбине својих чланова,

професије, годишње доби и слично. У другом случају то су групе чији је примарни циљ опште

благостање, јер пружају услуге у корист неких друштвених група или врше притисак у

јавности и воде кампању ради бољег решавања неког друштвеног проблема, представљају

интересе грађана и усмеравају јавност према одређеним циљевима.

После општих подела организација друштва, важно је извести и прецизније поделе

унутар самих НВО које су међу собом веома различите. Ове унутрашње поделе по типовима

организација могуће је извести на више начина. У најширем ту спадају: фондације, религиозне

организације, клубови, социјалне услуге, професионална и пословна удружења, саветодавне

организације, политичке партије и удружене организације.

Друга важна подела НВО јесте подела на удружења и фондације. Удружења су она

врста НВО у којима људи улажу свој рад и слободно време за неке корисне опште друштвене

послове, док у фондацијама као врсти НВО људи улажу своја финансијска или материјална

средства за остваривање одређених интереса заснованих на добровољности, независности и

непро-фитности.

Трећа подела је везана за територију деловања НВО. Ту постоји подела на националне,

иностране и међународне организације. Националне НВО су основане и делују само у својој

земљи. Иностране НВО делују изван земље у којој су основане, а међународне НВО (ме-

ђунационалне) делују као међународна мрежа чланова из различитих земаља (нпр.

Међународна федерација Црвеног крста, Лекари без граница, Фармацеути без граница).

47

Четврта важна подела се односи на подручја делатности којима се баве. При овој

подели, поред националних класификација у поје-диним земљама, постоји и међународна

класификација која је при-хваћена као службена од стране Уједињених нација и Европске

уније (видети поделу Међународна класификација НВО), (Lester M. Salamon and Helmut K.

Anheier: 1996). Према овој подели невладин сектор је сведен само на оне непрофтине

организације које не припадају држави и које не производе за тржиште.

5. Информатичко друштво и комуникације

5.1. Информатичко друштво – појам и карактеристике

Све већа улога и важност информационих и комуникационих технологија у људском

друштву је несумњиво једна од најбитнијих карактеристика данашњег света. ИКТ је

инкорпорирана у све нивое људских организационих активности и у многоме је утицала на

комуникацију међу људима. Најочигледнији недавни пример иновативне моћи ИКТ сектора

да омогући огромне промене јесте развој интернета и светског веба (World Wide Web, WWW)

у последњој деценији.

Значај информација у данашњем друштву је навео многе учене људе и вође да тврде да

данас живимо у новом „информационом друштву", у друштву у коме информације

доминирају у новим облицима друштвене организације. Међутим, ово кретање ка „новом

друштву" није тврдња без оспоравања. Промену ка информационом друштву су неки ставили

у контекст „континуитета и дисконти-нуитета". Другим речима, расправа се води када је у

питању дефи-нисање информационог друштва као потпуно новог облика друштвене

организације или облика који је у континуитету с претходним моделима друштвене

организације. Међутим, ова разлика у схватању стварања информационог друштва није

једноставна. Постоји огромна разлика у схватању, пошто различити теоретичари придају мање

или више важности улози информационих технологија и активности у обликовању модерног

света.

Разликује се пет дефиниција информационог друштва, а свака од њих представља

критеријум за идентификацију новог. Технолошка (велики напредак у обрађивању,

складиштењу и преношењу инфор-мација довео је до примене информационих технологија у

свим сегме-нтима друштва. Ово је условило преокрет и промене у социјалној сфери,

друштвеној пракси и структурама друштва), економска (информације имају изразиту

тенденцију да привреду мењају у информациону привреду, или привреду знања, и стварају

такозване индустрије знања. Њихов допринос економском развоју земаља расте убрзано,

што узрокује проблеме кад се у информацијама интен-зивним економским секторима)

професионална (расте број и значај про-фесија везаних за информационе технологије,

и одговарајућих рад-ника, док се број професија које имају везе с пољопривредом и

мануелним радом смањује. Проблеми који се овде јављају последица су продубљивања

класних/родних подела, познатих као дигитал-на/родна подела, узрокованих неједнаком

расподелом информација), просторна (ограничења узрокована местом и временом губе

смисао с растом рачунарских мрежа, такозваног информационог аутопута и глобалних комуникационих мрежа) и културна (утицај нових медија постаје све израженији и све

значајнији у свакодневном животу, по-што се култура и ствара и користи преко медија.

Проблеми који су тиме створени везани су за нове димензије, или дефиниције, ствар-ности у

односу на привидну (виртуелну) стварност, симултаност, симулације итд)

Ови критеријуми не искључују једни друге, мада теоретичари истичу једне или друге

појединачне факторе када представљају одређени сценарио. Међутим, заједничко за све ове

дефиниције је убеђење да квантитативне промене у информацијама доводе до успостављања

квалитативно нове врсте друштвеног система, инфор-мационог друштва. На тај начин све

дефиниције су резултат скоро истог расуђивања: данас имамо више информација, па зато

имамо информационо друштво.

48

Постоји и шеста дефиниција информационог друштва која се разликује по томе што се

не тврди да данас има више информација (то је очигледно), већ да је карактеристика

информација таква да је она променила наш начин живота. Овде се тврди да је теоријско

знање/информација у бити нашег понашања данас. У овом инфор-мационом друштву, мада је

можда бољи термин друштво засновано на знању, из очигледних разлога јер представља више

од нагомиланих појединачних информација, ствари се организују и представљају на начин

којим се приоритет даје теорији.

Теоретским знањем се сматра знање које је апстрактно, може се уопштити и

кодификовано је у медијима на овај или онај начин. Оно је апстрактно зато што се не може

директно применити на дату ситуа-цију, може се уопштити у мери у којој је релевантно изван

одређених околности, и представљено је у облицима као што су књиге и часописи,

телевизијским емисијама и образовним курсевима. Може се рећи да теоријско знање има

кључну улогу у данашњем друштву, за разлику од претходних епоха када је било доминантно

практично и конкретно знање. Све ове теорије пружају шири смисао за ра-зумевање

информационе револуције која се одиграва у данашњем свету.

Информационо друштво је једна од компоненти друштва заснованог на знању пошто је

информација једна од компоненти знања (које се понекад дефинише као организоване

информације, а понекад као способност да се информације успешно користе). Поставља се

питање шта је то што ову епоху чини различитом од осталих. Као што је људско друштво кроз

историју акумулирало и примењивало знање разних врста, тако је и стварало и обрађивало

широки спектар информација. Међутим, постоји неколико разлога који указују да има смисла

сматрати да се свет индустрије креће ка информационом друштву - или у низ информационих

друштава.

Као што индустријска друштва (или чак богате државе) постоје у разним облицима у

свету са веома различитим политичким и културним устројствима, врло је могуће да ће

постојати велики број информационих друштава. Међутим, глобализација повећава могућност

да разноликост унутар националних друштава може да постане значајно питање поред питања

у коликој мери национални културни идентитет треба да буде заштићен. ИКТ омогућава

глобалну комуникацију, омогућавајући супкултурама и интересним заједницама да се

формирају без обзира на националне границе. Експанзија компанија на светским тржиштима и

миграција радне снаге (и студената) чини да распрострањеност буде већа. Елементи

различитих култура се у огромној мери преносе широм света - премда неки елементи имају

предност (нпр. глобална поп култура). Информациона друштва могу у својој суштини да буду

хетерогена и да их прожимају многе супкултуре, као и да имају многе особености.

Инфраструктура друштва заснованог на знању значи зависи од информационог

друштва. Међутим, неким информационим друштвима ће бити довољно да једноставно

користе нове технологије да би дистрибуирале производе забаве или да чак узму учешћа у

политичком надзору типа надзора 1984. године, пре него да их примене да би створили боље

опште информисано становништво, активнију де-мократију или креативније пословно

окружење. Информационо дру-штво је потребан, али не и довољан услов за постојање

друштва заснованог на знању, које захтева више од активне примене нових технологија.

5.2. Информационо-комуникационе технологије

Информационе и комуникационе технологије би требало да воде ка широкој

распрострањености средстава информисања и продуктивном коришћењу, управљању и

приступу комуникацијама. Широко је распрострањена чињеница да ИКТ представља само

средство развоја али не и његов циљ. Другим речима, број телефонских линија, рачунара, или

приступа интернету доступних у једној земљи нису крајњи показатељи на основу којих се

процењује да ли је нека стратегија била успешна или не. С друге стране, док је економска и

друштвена вредност, коју ће људи остварити већим коришћењем ИКТ много бољи показатељ

тог успеха, такође ју је и много теже мерити, пратити и оценити.

49

ИКТ као универзално доступно средство би требало да превазилази расправе о

дигиталној подели. Требало би да обухвати испитивање како и под којим условима се приступ

ИКТ може користити и бити користан, тј. како се може остварити „ефикасна употреба" од

стране занемарених и искључених група становништва. Неопходан циљ је развијање

стратегија и примена за коришћење ИКТ ради помагања локалног привредног развоја,

социјалне правде, политичке писмености и родне једнакости, да би се осигурао локални

приступ образовним и здравственим услугама, да би се омогућила локална контрола стварања

и ширења информација; и да би се обезбедио опстанак и стална виталност изворних култура.

Ако је јасно да је коришћење бољи показатељ него приступ, ипак остаје подједнако

очигледно да нема коришћења уколико нема приступа. Штавише, и приступ и коришћење ће

прилично зависити од законских, регулативних и осталих привредних и друштвених оквира

унутар којих се може приступити информацијама и информационој технологији и користити

их, као и од тога да ли влада, привредници, школе и појединци могу и да ли су заинтересовани

за приступ и њихово коришћење. Ови елементи се уопштено сматрају делом „е спремности".

Већина пословних стратегија почиње прегледом или проценом постојећег стања

пословања. Оне се усредсређују на кључне елементе пословања као што је база корисника,

њен рад, њена производна линија и описују стање пословања са освртом на сваку од ових

области, шта је постигауто у блиској прошлости, и истичу релативне добре и лоше стране и

могућности. Процена колико је тренутно стање добро (или лоше) утиче на степен промене

која ће у будућности бити неопходна.

Сличан приступ је неопходан за развој националних стратегија за развој

информационог друштва. Стицање увида у то где се налази једна држава у смислу кључних

елемената развоја њене ИКТ мора створити основу за развој националне стратегије. Нажалост,

упркос чињеници да су процене е спремности спроведене у више од 137 земаља, у Србији није

извршена ни једна. Стога је веома хитно да се органи Владе Србије организују за редовно

обављање процена е спремности.

Оцене е-спремности су кључне за могућност формулације е-стратегија, и то на два

кључна начина: Процене е спремности дају основне информације на основу којих се одређују

теме или области на које треба усредсредити националну стратегију. Оне обезбеђују

информације о областима у којима је једна земља остварила добар напредак и помажу да се

идентификују области у којима је стање непрекидно лоше. То се често ради упоређивањем са

другим земљама у сличној ситуацији, да би се обезбедио контекст у којем ће се разумети

постојеће стање у којем се одређена земља налази. Процене е-спремности такође олакшавају

процес којим земље дефинишу колико ће се далеко ићи у достизању сваког кључног циља (тј.

када се одлучи шта урадити, колико тога урадити). Оне обезбеђују податке о тренутном нивоу

ИКТ развоја дате земље, основне податке у односу на које се може мерити напредак у

извршењу стратегије.

У зависности од посебног контекста одређене земље, е-спремност такође може да стави

различити нагласак на питања у вези са, на пример, безбедношћу и приватношћу, заштитом

корисника, питањима „дигиталне поделе" или „родне поделе". Приступ (и физички и

економски) је само једна димензија могућих „дигиталних подела", „подела село-град" и

„родне поделе".

Колико ИКТ заиста доприносе циљевима локалног и међународног развоја зависи од

тога колико се користе везе и опрема обезбеђена привредницима, локалним владама, школама,

болницама, тачкама приступа у заједници, или појединцима. Поред приступа и коришћења,

такође ће бити важно проценити економску и друштвену вредност која настаје из е-стратегија.

Ово захтева пажљиво осмишљене пројекте и студије због тога што се више односи на

„исходе" него на „резултате", и због тога што захтева упућивање на вредности које су

претходно постојале у друштву.

5.3. Национална информациона инфраструктура

50

Револуционарни напредак у информационој и комуникационој технологији има два

истовремена и комплементарна утицаја на земље у развоју. Прво, отварају изванредне

могућности за убрзање друштвеног и економског развоја. Друго, стварају нарастајућу потребу

за реформом политике и инвестирања, да би се искористиле нове могућности и избегло

опадање међународне конкурентности.

Појам „информациони систем" означава друштвену способност засновану на

информацијама, и као такав, он укључује не само технологију - хардвер и софтвер - и садржај,

или податке, него и орга-низацију, иницијативе, процедуре, као и људе који су у све то

укључени. У развијеним привредама, неке од основних способности, као што су редовна

израда макроекономске статистике често се узима здраво за готово. У позадини се, пак, крију

сложени односи људи, технологије, организација и процедура, којих често нема у земљама у

развоју.

Термин „стратешки информациони систем" односи се на одређену врсту система од

битног значаја за економске активности. На пример, системи за обрачун и поравнање плаћања,

за управљање јавним финансијама су стратешке неопходности за здраво мак-

роекономско управљање и ефикасност трансакција у привреди која се развија. Такви системи

представљају нове облике националне инфраструктуре, који, попут путева или комуналних

служби, имају посебне економске особине, захтевају знатне трошкове за одржавање, нису

предмет трговине и подупиру остале економске активности.

Неопходна је реформа политике и инвестирања да би Србија прешла на другачију

врсту привреде - привреде засноване на знању - у којој информација и знање представљају

кључне факторе производње, трговина и инвестиције су глобалног карактера, а компаније се

такмиче глобално на основу знања, умрежавања и брзине. Оваква агенда води земљу у један

нови тип друштва - информационо друштво, које се прилично разликује од индустријског

друштва. Информационо друштво је боље информисано, конкурентније је, мање стабилно и

више је у стању да изађе у сусрет појединачним потребама; оно такође може да буде мање

централизовано, демократичније и боље за животну средину.

Који ће системи имати овакав стратешки значај одређује свака земља појединачно.

Постоји, пак, основна група стратешких информационих система који морају постојати у

свакој земљи да би постојао стални економски развој. У ову групу спадају системи који:

Омогућавају општу економску активност (системи за националну статистику и судску

администрацију); Омогућавају функционисање финансијских тржишта и развој приватног

сектора (системи за реги-стровање својине, земљишта и компанија, за обрачун и поравнање

плаћања, за надгледање рада финансијских институција); Побољшавају пружање

инфраструктурних услуга (системи за контролу авио транспорта, регистрацију возила,

лучког промета и управљање комуналним службама; Повећавају трговинску и општу

конкурентност (ситеми који олакшавају трговину и царинску управу); Управљају

макроекономијом и управом (планирање и буџетирање, управљање дугом, плате државних

службеника, царинска управа и вођење трошкова на националном и локалном нивоу); Боре се

против сиро-маштва (социјално осигурање, основно образовање и здравствено

осигурање); Изграђује људски капитал (мреже школа, универзитета и центара за

истраживачки рад; информациони системи по секторима за образовање и здравство)

и Чувају животну средину (по-пис природних богатстава, географски подаци, мониторинг

животне средине, индустријске/трговинске дозволе и систем за регионално планирање).

Брз приступ просторним (географским) подацима и инфо-рмацијама је од кључног

значаја за економску и друштвену добробит, као и за животну средину нашег глобалног

друштва. Данас се све већи број података који се односе на простор производи, складишти,

преноси, обрађује и анализира у дигиталном облику. До сада су мапе у аналогном облику биле

главни ослонац разних апликација и при доношењу одлука. Ово се мења, пошто све више

података и инфо-рмација везаних за различите теме (као што су становништво, хидрологија,

пољопривреда, клима и земљиште) постаје доступно у дигиталном облику.

51

Да би опслужили кориснике којима су потребни дигитални подаци, појављују се све

чешће нови дигитални производи, који на тај начин повећавају количину просторних

података. Заједно са овим повећањем јавља се и могућност суштинског дуплирања напора или

недовољне искоришћености корисних информација на чије креирање је вероватно потрошено

пуно новца и напора.

Област просторних података може бити огромна, и просторни подаци могу

представљати важне компоненте великог броја научних, техничких и друштвених дисциплина

и апликација. Постоји потреба да усредредимо напоре на општа питања управљања

просторним подацима, прикупљање и употребу, нарочито у географским инфо-рмационим

системима.

Главни изазов током следеће деценије биће како побољшати

приступ, комуникацију и употребу просторних података са циљем

пружања подршке мноштву одлука на свим нивоима друштва. Позивање на географске

податке је потребно у областима као што су здравство, образовање и социјална политика, где

се мноштво информација које су сакупљане из разних извора користи како би се пратили

проблеми и идентфиковале тенденције. Можда је тренутно најизраженија потреба за

просторним подацима и информацијама у сфери управљања животном средином. Да би се

постигли циљеви као што су одржив економски развој и заштита осетљивих природних

богатстава, планери и власници земљишта морају да знају које информације су им на

располагању, како да их добију и како се могу повезати са информацијама из других извора.

Нове технологије (ГИС, GPS, даљинско осматрање и просторно моделирање) пружају

могућност да се изађе у сусрет овим и другим потребама.

Стварањем ефективне,ефикасне и широко доступне Националне инфраструктуре

просторних података, подаци могу бити пренети и лако интегоисани и хоризонтално (на

пример, кроз економске, институционалне и оазе података које се односе на животну средину)

и вертикално (на пример од локалног до национланог, чак и до глобалног нивоа). Међутим,

ако НИПП није савремено организована, а базе просторних података, политика и стандарди

нису успостављени како би омогућили приступ и употебу просторних података на

националном нивоу, могућности у областима од животне средине до развоја су изгубљене.

Свака могућност сама по себи представља скуп изазова и потенцијалних претњи. Они

који стварају политику и планирају морају идентификовати те изазове, да би им се могла

посветити посебна пажња. Као што је случај с могућностима, тако и са изазовима, без обзира

да ли су унутрашњи или спољашњи - морају се решавати из перспективе локалног контекста.

Општи преглед изазова не даје одговарајућу платформу за суочавање с њима.Та платформа

има четири компоненте.

Правна и регулаторна инфрасктруктура. Успешно усвајање и дискусија о ИКТ

умногоме зависи од постојања правног и регу-латорног окружења и оквира који, уместо да

коче, управо подржавају и промовишу ИКТ. Земље морају да изврше измене постојећих, или

усвоје нове законе који ће утицати на усвајање ИКТ, као и на резултате њихове употребе.

Овде спадају закони и правила који се односе на структуру и пословање ИКТ сектора,

приватност, сигурност, дока-зивање аутентичности, порезе, царинске таксе, итд.

Техничка инфраструктура. Користити благодети ИКТ немогуће је без одговарајуће

техничке инфраструктуре која ће обезбедити плат-форму за испоруку апликација и пружање

сервиса, као и приступ истима. На сваку грану питања техничке инфраструктуре утичу на себи

својствен начин.

Инфраструктура људског капитала. Располагање довољним бројем компетентних

људи који ће пројектовати, имплементирати, уп-рављати и користити ИКТ апликације и

сервисе је од кључног значаја у примени ИКТ за економски и друштвени развој. ИКТ, по

природи ствари, већи акценат стављају на примену интелектуалног знања, него физичких

квалитета. Државе, стога, морају усредсредити своје напоре на развој и задржавање добро

образованог и компетентног стано-вништва. Плодан јавни делокруг је битан за укључива

информациона друштва и мора у пуној мери обухватити женска знања укључујући знања која

52

су посебна, укорењена у искуству и пракси заснованој на локалном знању у области

производње, исхране и здравља.

Друштвена, културна и друга питања. На усвајање и ширење ИКТ утиче мноштво

друштвених, културних, религијских и других фактора, било на позитиван, или негативан

начин. На пример, већа је вероватноћа да ће приступ ИКТ имати породице са већим

приходима, него сиромашније породице. ИКТ се морају у највећој мери користити да би се

уклониле родне неједнакости у писмености у основном, средњем и вишем образовању, коа и

формалним и неформалним околностима. Ако хоћемо да већи део друштва има користи од

ИКТ, овим питањима се мора посветити пажња.

5.4. Телекомуникациона инфраструктура

Национална информациона и комуникациона инфраструктура је кичмени стуб/осовина

информационог друштва. Она укључује фиксне, бежичне и сателитске телекомуникације,

рачунарске мреже, системе за пренос и дистрибуцију, дигиталну телевизију, терминалну

опрему као и софтверске услуге и апликације, базе података, електронске записе и дигиталне

архиве (библиотеке). Ова инфраструктура омогућује брзо, једноставно и јефтино складиштење

информација, повраћај, пренос и обраду дигитализованих података у форми говора, података,

видеа, анимација итд.

Саставни део националне комуникационе инфраструктуре требало би да има за циљ

свеобухватну платформу која доприноси развоју привреде и друштва. За предузећа,

комуникационе мреже и нове технологије су средство за модернизацију и побољшање конку-

рентности. За појединачне грађане оне представљају средство за бољи приступ

информацијама и побољшање квалитета њиховог живота. За друштво, оне пружају нове

методе комуникације и социјалног дија-лога, побољшање демократије и смањење социјалних

и географских дискриминација. За земљу у целини, оне нуде могућност за промо-висање и

проширивање погледа и интереса, очување културног наслеђа и идентитета и одржавање

блиског контакта с дијаспором.

Основне телекомуникационе инфраструктуре у прошлости су се развијале путем јавних

средстава, у оквиру инвестиционих планова јавних телекомуникационих оператора. Еволуција

технологије и либерализација у телекомуникацијама указују на то да ће се будући развој

телекомуникационе инфраструктуре (попут основне телефонске инфраструктуре, додатних

услуга, мобилне телефоније, при-ступа интернету) остваривати путем инвестиција и у

јавном и у приватном сектору.

Партнерства између јавног и приватног сектора представљају успешно средство за

развој телекомуникационе инфраструктуре. Ово се може остварити помоћу регулаторног

оквира који подстиче слободну конкуренцију и на тај начин подстиче пружање побољшаних

услуга по нижим ценама. Циљ је створити неопходне услове за широко распрострањено

пружање побољшаних телекомуникационих услуга по разумним ценама.

Да би се овај циљ остварио, влада би требало да води телекомуникациону политику с

више циљева, од којих су најважнији следећи: Либерализација у сектору телекомуникација

и хармони-зација институционалног оквира с оквиром заступљеним у зем-љама Европске уније, Обезбеђивање универзалних услуга и подршка развоју нових,

интегрисаних услуга, Даљи развој телекo-муникационе инфраструктуре с нагласком на

инфраструктуру која омогућује услуге широкопојасног преноса, нарочито у удаљеним

областима и неразвојеним деловима земље, Употреба динамичног карактера нових

технологија како би се превазишао заостатак за развојеним зељама, Учешће у новој

економији глобалних информација.

6. Екуменизам

6.1. Појам и обележја екуменизма

53

Екуменизам се дефинише као хришћански покрет који има корен у принципима према

којима је Исус Христ основао само једну цркву, тако да је потребно објединити све постојеће

цркве у једну универзалну Христову цркву која би окупила све вернике у свету који имају

„јединог Бога Оца“. Православни теолози екуменизам схватају као општу тежњу за

остваривањем заједништва свих хришћана у свету путем дијалога. Прави, садржајни контакт

међу људима и хришћанима може се остварири једино дијалогом, на бази потпуне

равноправности саговорника са тенденцијом ка превазилажењу догматских конфли-ката.

Идеја за уједињењем свих хришћана у јединствену верску заједницу траје доста дуго,

при чему се разматра са више становишта. Стварање темеља усаглашеног практичног

деловања представља есенцијални циљ религије који је Исус Христ захтевао. То подразумева

боље међусобно упознавање цркава са тежиштем на превазилажењу противречности и

елемената који отежавају процес интеграције. Наведеним димензијама екуменизма баве се

теологија (богословље) екуменизма и екуменски покрет. Историјски, покрет се јавља у XIV

веку, али су значајне делатности спроведене почетком XX века захваљујући напорима једног

броја протестантских цркава.

Социологија, као општа, универзална и свеобухватна наука о друштву показује

интересовање за екуменизам. Позитивни трендови и контроверзе које обележавају тај

феномен, представљају у последње време атрактиван предмет за велики број истраживача

друштвених појава. Проводи се проучавање различитих аспеката идеологије екуменизма и

конкретних радњи на његовом остваривању. Социолози, при томе разматрају три кључна

аспекта за реализацију наведеног пројекта обједињавања три цркве као својеврсне духовне

глобали-зације, односно глобализације хришћанства.

Први је догматски аспект, који подразумева елиминисање концепцијских, догматских

разлика појединих хришћанских групација, што је сложен процес, због тога што се нуди једна

апстрактна истина. Сматра се да је компромис тешко остварив, чак и путем дијалога,

првенствено услед присуства крупних антагонизама који су у темељу различитих вера.

Пример круцијалних супротности су концепти монотеистичког хришћанства, али и слично

томе, политеистичког хиндуизма и будизма као безбожничке религије.

Други је културно - духовни аспект проблематике, који се огледа у тенденцијама ка

духовној унификацији, где се вера посматра као „духовна со“, потребна свим људима. Ово

гледиште, међутим, нема утемељење у људској историји обзиром да одбацује аутентичности и

културне специфичности народа, држава и људске личности. Наведене богословске

аутохтоности у основи отежавају интеграционе трендове у хришћанству.

Трећи аспект обухвата проблеме организационо – политичке суштине покрета

екуменизма. Наиме, организационим и управљачким делом актуелне суперрелигије руководи

Светски савет цркава, у коме различите вероисповести нису равноправно третиране, док се

коначна решења и закључци намећу свим учесницима. Очигледно је, да тај пројекат не доводи

до елиминисања конфронтација, већ производи велике неспоразуме. Друштвена наука стога

настоји да детаљно сагледа све димензије датог феномена, као и његове практичне

импликације.

Социолози проучавају екуменизам као савремену појаву, разматрајући карактеристична обележја и друштвену суштину у постмодерном глобалном амбијенту. Овде

се издвајају следећа становишта: Екуменизам означава један савремени утопијски пројекат,

који је настао из културне сфере човечанства XX и XXI века. Створен је из религијских,

социјалних, политичких и етичких компоненти културе у последња два столећа. Тај покрет

представља тренд дегра-дације одређене вере, „потпуно самоубиство религија и промену

властите суштине у циљу пристајања на духовну глобализацију“. Процес екуменизма

појављује се као политика очувања сопственог идентитета у актуелним околностима.

Секуларизација савременог друштва у свим његовим сегментима иницира наведене ативности.

Појам екуменизам води порекло од грчке речи oikoumene са значењем обједињени

насељени свет, а која је употребљена у прогласу Цезара Августа. Термин произилази из

54

гладолског облика oikeo, боравим, станујем, односно пребивам. На основу првобитног

концепта схватања насељености земље настаје концепт целог света, из којег се касније

дефинише идеја екуменског савета. Први облици окупљања верника били су синоди из

четвртог и петог века на ширем нивоу, са карактеристичним присуством епископа (бискупа)

''целог света'', односно, локални синоди, који су обједињавали епископе-бискупе као високе

црквене представнике само из одређеног региона.

Након суноврата римске империје и раскола хришћанства 1054. године појављује се

тенденција да црква остане јединствена и монолитна, што су до тих догађаја обезбеђивали

синоди. Раздвајање цркве 1054. године назива се Велики раскол или Велика шизма. У

ситуацији снажно испољених анатгонизама, тај процес је био неостварив, у домену

метафизике, изузев краћих временских интер-вала, који у суштини означавају фрагментиране

покушаје. Касније манифестоване противречности унутар Римокатоличке цркве резул-тирале

су крахом Западног крила хришћнства и издвајањем Протен-стантске цркве у аутохтони

верски колективитет. Међутим, управо ти религијски сеционисти, што је парадокс тог

времена, већ на почетку заговарају пројекат заједништва издиференцираних и сукобљених

групација. Реформатори XVI века су инсистирали за организовањем екуменског сабора

читавог света. Уместо тога, Римокатоличка црква је реализовала Концил у Тренту, када је

проглашен екумански концил (синод), што је драстично продубило постојећи јаз између тих

цркава. Тај чин произвео је покушај идентичног одговора кроз настојање вођа протестанске

цркве Крамера и Калвина да формирају свој концил – синод, што је отворило нова поглавља

нејединства у хришћанске популације.

Протенстантски великодостојници су сматрали, да као особени представници

хришћанског веровања морају учествовати у раду свеопштег хришћанског сабора. Њихово

одсуство одузима светски легитимитет концилу, обиром да није обухватио све припаднике те

вере који насељавају земљину куглу. Тумачећи да тај сабор не може бити проглашен

светским, захтевали су одржавање новог концила на коме би своје лидере послале све

постојеће цркве. Међутим, у фамилији протестанизма није постојао консензус по тим

питањима, већ очигледна подељеност уз бројне међусобне противречности. Тако је

Англиканска црква заступала тезу да је у целокупној хришћанској теологији јединство у свету

небитно, што је карактеристично понашање и неких других протенстантских покрета. Разни

покушаји превазилажења проблема између суштински сличних новостворених фракција, на

бази толеранције и поштовања прокламованих разли-читости, нису били плодотворни. Ипак,

Фридрих Виљем III успева да направи помак у екуменском пројекту тако што је 1817. године

присилио супротстављене лутеране и калвинисте да се стопе у јединствену црквену

институцију.

Екуменски сабор подразумева окупљање свих постојећих цркава и деномимација,

уважавајући све евидентне различитости, односно концептуалне контрадикторности. Према

томе, платформа протенстантских цркава утемељена је на одбијању да дозволе насловљавање

неког скупа ''екуменским'' без њиховог присуства је оправдана, без обзира што генерални

концил Римокатоличке цркве објективно окупља огроман број представника различитих

цркава. Ипак, тај концил не инкорпорира предтсвнике хришћана из целог света. Да би се

обезбедио прогрес и прмостиле крупне разлике, у западној друштвеној заједници се се

приступило религијским интег-рацијама на нижим нивоима, односно промоцијом ужег

схватања феномена екуменизам.

Уже схватање екуменизма означава процес уједињења цркава у контексту региона и

појединачних држава. Реч екуменски у модерном социолошком дискурсу представља

поступак обједињавања разно-родних верских установа. То се остварује у пракси без обзира

на ети-молошку нелогичност. Наиме, у појединим колективима, попут Балкана, Велике

Британије, Немачке, Шведске и других успостављени су савети који окупљају на сарадњу и

заједничке акције различите цркве и конфесије које егзистирају у конкретном амбијенту.

55

Поред већ предстојећег локалног нивоа, цркве су организоване и на државном нивоу. 1Мотив

проналазе у истом религиозном циљу да шире Христов налог спасења. Модел цркава

обједињавања различитих на-ција, уверења и традиција, праћено стрпљивим потискивањем

чешког историјског наслеђа.

Модерно тумачење екуменизма почиње у периоду великог географског хришћанског

ширења по свету, посредством формираних волунтаристичких мисионарских организација, уз

одстрањивање зле крви између конкурентски завађених деноминација. 2Врхунац међусобне

мржње је био толико очигледан, да се као једино решење између лидера појавио компромис у

ставовима и формулисање проје-кта сарадње. На састанцима су се отворено разматрала

спорна питања, док су се проблеми разрешавали у контекстухришћанске идеје водиље у

љубави, помоћи унесрећеним народима, солидарности са другима итд. Мисије су финансиране

из интерденоминацијских заједничких фондова. Наведени напори су резултирали одржавањем

светских састанака у Њујорку и Лондону 1854. године. Након тога повремено су организовани

слични састанци уз инагурацију нових, конкретних становишта, све до есенцијалног светског

скупа почетком XX века.

Екуменски покрет је званично започео своје постојање на Мисионарској конференцији

у Единбургу 1910. године, као нефор-мални скуп заинтересованих појединаца за планетарну

мисију хриш-ћанства. То је била прва међународна конференција мултиденоми-нацијскох

обележја, са нагласком на однос различитих црквених организација у поступку елиминисања

неспоразума, постизања потре-бног нивоа сарадње и видљивих реакција пријатељства.

Концепцијске разлике су договорно превазиђене. Конференција је спроведена на делегатском

принципу, уз учешће великог броја протенстантских цркава, иако се знало да тај скуп не

представља никакав официјелан и обавезан скуп, са круцијалним закључцима.

Оснивањем Сталног комитета конференција се определила за пројекат унапређења,

координације и усаглашавања мисионарске делатности. У каснијем раду примењиване су

различите методе рада са повећавањем броја учесника и увођењем нових институција.

Комитет је 1921. године прерастао у Међународни мисионарски савет, на чије чело је

постављен Џон Мот (1865-1955), који је својевремено пред-седавао на оснивачкој

конференцији у Единбургу 1910. године. Ова новоформирана организација означава почетак

савременог екуменског покрета. Дугогодишњим радом и ангажовањем различитих субјеката

из те сфере, та међународна организација је 1948. трансформисана у Светски савет цркава. Та

институција је у себе интегрисала Покрет за веру и поредак и Покрет за живот и рад.

Цела стратегија деловања је сведена на тумачење ''екуменског'' као извора теолошких

грана са развијањем праваца деловања који су и данас актуелни код одређених цркваних

институција. Одређена тела датих цркви су са својим ексклузивистичким гледиштима,

заснованим на монополу истине и неспремности да уважавају друге верске енти-тете,

произвели очекиване неспоразуме у окружењу. То је био разлог, да су без обзира на званичан

позив Светског савета цркава, римокато-личка и источне православне цркве све то посматрале

са стране, не приступајући покрету. То је, међутим изазвало и конфликт унутар протестантске

заједнице, посебно код већине евангелистичких цркви и конвенција највећих америчких

баптистичких асоцијација.3

Православци су касније кориговали свој став, тако да су се прикључили покрету, и то у

потпуности. Римокатолици за сада не желе да се укључе у рад са статусом пуноправних

чланова, већ остварују различите друге видове учешћа у раду организације, првенствено као

посматрачи, при чему суделују у решавању теолошких проблема. Секташки однос према

56

савезу поред евангелистичког покрета, имају углавном цркве у Британији, посебно

сепаратистичке заједнице и пре-сбитеријански орјентисани хришћани. Сличан приступ имају

и наци-онално постављене цркве и верске заједнице на Балкану.

Када је у питању однос од православља према екуменизму, мора се сагледати

организација те цркве и специфичности у односу на остале гране хришћанства.

Традиционално је становиште да је грчки патријарх у Цариграду, данашњем Истамбулу

носилац највишег звања и части међу православним лидерима. Његово правосвешенство са

својом позицијом представља симболичко оличење јединства, али не и поглавара православне

цркве. За разлику од римског папе, у православној религији не постоји врховни поглавар, већ

је он први међу једнакима, са значајем који датира од 330. године. Тада је цар Константин

одлучио да средиште тадашњег света премести у Констан-тинопољ, да би нешто касније

Други екуменски синод дефинисао ств да ће епископ Константинопоља (Цариграда) бити

први до бискупа Рима зато што је Константинопољ, као главни град Византије, прогла-шен за

нови Рим. Од тада датира и термин ''екуменски патријарх'', као почасна титула за васељенског,

Цариградског патријарха.

Наредни период карактеришу успони и падови источне хришћанске цркве, сагласно

историјским догађајима, пре свега ратним збивањима. Ипак, православна вера се развијала са

уочљивим трендом осамостаљивања помесних цркава. Аутономију и аутокефалност прво је

стекла Бугарска, затим Српска црква, а касније и друге. Међу њима Албанска црква која је

аутокефалност обезбедила 1937. године. Међу-тим, цариградска патријаршија је имала много

потешкоћа у раду, посебно од отоманске окупације Константинопоља 1453. године и пада

византијског царства. Патријарх је постао турски талац, губећи свој значај пред експанзијом

ислама који је убрзо постао доминантна религија на Балканском полуострву. Проблеми у раду

су настављени и у двадесетом веку, чак и после успостављања Републике Турске, нарочито у

време жестоког рата Грчке и Турске 1920-1922. године. Те потешкоће трајале су све до

завршетка Другог светског рата, када на-стаје раздобље специфичног битисања цркава у

земљама комуни-стичког система.

Након завршетка Другог светског рата уочљиво је настојање источне Цариградске

цркве за успостављање сарадње са латинским хришћанским светом. Есенцијални догађај

представља сусрет васељенског и ватиканског поглавара 1964. године у Светој земљи, када су

екуменски патријарх и папа Павле VI на Другом ватиканском концилу поставили темеље

будућих коректних односа. Та сарадња се касније унапређивала, без обзира на негодовање

великог броја конзервативних православаца, првенствено из монашких редова свето-горских

манастира. У том смислу карактеристична је изјава васељен-ског цариградског патријарха

Атенагоре дата 16. новембра 1966. године, у којој је најављено поновно уједињење латинског

и православног хришћанства које ће бити реализовано стапањем епи-скопских поглавара у

блиској будућности.

Поред Цариградске патријаршије у источној сфери хришћанства највећи значај има

Руска православна црква, због броја верника концентрисаних на том простору, али и

историјског наслеђа познатог у теорији као ''Трећи Рим'', када су постављени темељи

доминације тог колективитета у оквирима православног света али и шире. 1У ситуацији када су

по суноврату Византије све православне балканске земље пале под турско ропство, Русија је

истовремено постала једина независна православна држава у свету, стециште верника и

евидентно велика светска сила у настајању. Та тенденција продужена је и после распада

Хабзбуршке монархије, када су многе државе православне верске провенцијације извор своје

духовности поред Хиландара, налазиле у правосуђу Русије. То се све могло до Велике

октобарске револуције 1917. године, стварања атеистичке комунистичке државе Совјетског

Савеза, а касније и Источног војнополитичког блока Варшавског уговора. Религија уопште,

посебно Руско православље, схватано је као непријатељ народа и друштвеног развоја. Под

57

синтагмом ''опијум за народ'', црква, верници и црквена имовина свих земаља реалсоцијализма

су десетковани. Помоћ од дијаспоре, где је било око милион избеглих руских православаца је

тешко стизала, уз обавезну селекцију.

После првобитног одбијања православних цркава, под утицајем Руске цркве да

приступе неовоформираном Светском савету цркава 1948. године, то се ипак остварило.

Проблеми у функционисању православља после инагурације комунистичког режима,

допринели су да Руска црква, као и многе помесне цркве, прихвати сарадњу и 1961. године се

прикључе Светском савету цркава. Тада се Међународни мисионарски савет интегрисао са

Светским саветом држава. Након спроведених демократских промена почетком последње

деценије двадесетог столећа, које су се десиле у источној, средњој и јужној Европи, религија

је повратила свој углед. У Русији, после краха СССР-а, православље је једино добило статус

државне цркве и вере, вративши се са периферије друштвеног живота у епицентар јавног

живота земље. Развијен је религијски миље преко центара, универзитета, емиграционих

групација и огромне дијаспоре расуте по целом свету. Посебну димензију даје сараднички

однос са Светским саветом цркава у Женеви.

У постмодерном амбијенту сведоци смо снажне експанзије православља у свету,

модернизације и евидентног јачања друштвене улоге свих помесних цркава. Тај тренд је

значајно подржан новом позицијом Русије у међународним односима. Стабилизацијом

унутрашњих прилика, првенствено економских прилика, Русија се поново појављује као

светска сила, поред војног, и у политичком и економском погледу, али и као духовни колос са

изразито активним православљем. Константно присуство у медијима и праћене планета-рних

догађаја, чини Руску цркву изузетно динамичном и креативном.

''Трећи Рим'' није против глобално постављене светске структуре, у контексту

позитивних иницијатива, односно аутентичних гледишта. Руски патријарх својим

ауторитетом, теолошком снагом, духовном влашћу и традицијом, стоји на челу једног

обновљеног православног народа, али и предводник осталих истомишљеника у земљама

деградираних американизацијом и деструктивношћу ''новог светског поретка''. Необорива је

чињеница да поред Римокатоличке цркве, Руско православље представља носиоца

континуитета Хришћанства од почетка до актуелног времена. У последње време присутни су

трендови неповерења у екуменски покрет, због апстиненције Ватикана, али и критике

протестанизма и осталих који су напустили древну цркву.

6.2. Српска православна црква и екуменизам

Разматрање односа Српске православне цркве према покрету екуменизма, које се још

назива моделима екуменизма у СПЦ, подразумева истраживање принципа деловања

појединих епархија Српске православне цркве према процесу екуменизма. Прве конкретне

активности деловања СПЦ забележене су после Првог светског рата, чији носилац је био свети

владика Николај Велимировић. Његово међународно деловање изазвало је бројне

контрадикторности, пре свега због привржености окултизму. Ипак, добри односи Српске

православне цркве и Англиканске цркве резултат су његовог екуменског рада. У првим

деценијама прошлог века теолошка литература бележи и одређена документа која су сачињена у сврси подршке екуменским иницијативама.1

После Другог светског рата Српска православна црква, оптерећена комунистичког

пропагандом, екуменизам користи као средство и начин за остваривање контаката са спољним

светом. Учешће СПЦ у активностима тог покрета манифестовало је све суштинске разлике у

схватањима тог феномена у односу на Римокатоличку цркву. Ватикан је перманентно

испољавао империја-листичка гледишта, садржана у ставовима да екуменизам мора

резултирати повратком издвојеног источног крила хришћанства у окриље католичанства, то

58

јест признавање доминације Римског папе. У властитим теоријским радовима упорно се,

поред осталог, потцењује квалитет православне теологије. Такав приступ није доводио до

приближавања ставова, већ је производио нове противречности и различите погледе на покрет

екуменизма. У циљу успостављања дијалога и превазилажења проблема, 1979. године

формирана је Међународна теолошка комисија за дијалог Римокатоличке и Право-славне

цркве, а на основу споразума Јована Павла II и екуменског патријарха Димитрија I.

Према организационом устројству Српска православна црква има 37 епархија, које

исказују различит однос према екуменском покрету презентацијом својих опредељења у

књигама, гласилима и практичном деловању. На основу праћења литературе и прагматичног

наступа црквених великодостојника може се дефинисати њихова позиција према том процесу.

Уочљиво је да постоје три приступа или модела екуменизма: први чине представници СПЦ

који подржавају екуменизам, други се противе екуменизму, док трећа групација у СПЦ остаје

неопредељена.

Прву групу заговорника екуменизма чине Шабачко – ваљевска епархија на челу са

епископом Лаврентијем Трифуновићем, затим Бачка епархија са епископом Иринејем

Буловићем, који без икаквих резерви раде на остваривању екуменског пројекта, и

Архиепископија београдско – карловачка на челу са патријархом српским г. Павлом

Стојчевићем, који ту подршку спроводи на софистициран начин. Предводници тог концепта,

епископи Лаврентије и Иринеј Буловић редовно посећују папу и молитвене скупове које

организује Римокатоличка црква, коју максимално уважавају.1

Поред тога, епископ Лаврентије Трифуновић сарађује и са протестантским

свештеницима, као и многим институцијама и покретима, односно различитим сектама,

култовима, псеудохри-шћанским, псеудохиндуистичким и окултним организацијама. Због

тога он ужива подршку скоро свих међународних установа, невладиних организација, верских

институција и других. Истовремено, такве његове делатности изазивају бројне негативне

реакције верника и свештеника, и у одређеној мери доносе штету екуменском покрету у

Србији. Наступ епископа Иринеја Буловића је такође упечатљив, посебно у доследној борби

са противницима екуменизма и у величању идеологије Ватикана. 2Средње наклоњене

екуменизму су Брани-чевска, Дабробосанска и Бихаћко – петровачка епархија.

Групу противника екуменизма чине Црногорско – приморска митрополија на чијем

челу се налази митрополит проф. др Амфилохије Радовић, затим Рашко – призренска епархија

и епископ Артемије Радосављевић и представници Шумадијске и Жичке епархије. Знатно

раније, и још пре 1968. године, када је Српска православна црква као последња примљена у

екуменски савез, свој негативан став према екуменизму износио је знаменити отац Јустин

Ћелијски. Он је говорио да је Православна црква једина истинска Христова црква, која треба

да обједини све хришћанске цркве док је екуменизам „псеудохришћански пројекат“.

Савремени противници екуменизма тај процес називају јересом, сматрају да представља

секуларистички тренд и да је део процеса глобализације.

Остале епархије имају неутралну позицију и неизјашњавају се у вези пројекта

екуменизма. Великодостојници и верници који припадају том трећем моделу екуменизма

заступају мишљење да не постоје услови за реализацију актуелног концепта и стварање

суперрелигије. Обзиром да не постоје довољно морални, способни и учени људи који би

спровели тако крупан подухват, потребно је сачекати неко друго погодније време. Значи,

може се извести закључак да благу превагу имају заговорници екуменизма и то само када је у

питању учешће у Светском савету цркава, док у вези осталих питања нема сагласности. На

основу наведеног, званична политика Српске прабославне цркве је – нејединствен став према

екуменизму и званично ћутање о овом питању.

59

На основу расположивих података уочљиво је да не постоји јединство у наступу

припадника СПЦ према екуменизму, као процесу уједињења свих хришћанских цркава у

свету. У самој Српској православној цркви искристалисала су се три концепта односа према

покрету екуменизма. Први је позитиван однос, садржан у активном учешћу припадника једног

броја епархија. Понашање заговорника тог процеса, са безрезервном подршком Ватикана у

суштини компромитује ту идеју.

Други приступ је негативан и заступа мишљење да је то штетан процес који доприноси

секуларизацији и одумирању религије. Трећи модел у СПЦ, истовремено и већински, чине

представници цркве који су неопредељени. Они сматрају са треба сачекати боље време, да се

појаве квалитетнији људи који ће са више ауторитета моћи да имплементирају идеју

екуменизма. Нејединствен став и ћутање попитању екуменизма означава званичну политику

Српске православне цркве у вези тог концепта

7. Тероризам и криминално понашање

7.1. Појмовно одређење тероризма

Политички концепт - циљ оправдава средство је, кроз читаву историју представљао

својеврстан прагматизам са изразито негативним последицама за људско друштво. Од свог

настанка до данас, тај принцип се у суштини није мењао, само су различите форме и

модалитети испољавања. Његова антихуманистичка природа је још драстичније присутна у

садашњем времену, усмерена против човека, а у функцији реализације планираних

политичких циљева.

Тероризам као један од облика политичког насиља, постао је најзнчајнији изазов како

за државу и њене органе безбедности, тако и за међународну заједницу. Терористичке

активности биле су у двадесетом веку енигма и велики проблем за међународни систем

безбедности, али ће бити још већа почаст у XXI веку, тако да је сваки успешан корак у

идентификацији и препознавању садржине тероризма, представља значајан помак ка стварању

претпоставки за успешно супротстављање том планетарном злу.

Као израз политичког прагматизма, савремени тероризам је један од најтежих проблема

међународне заједнице, која истиче апсолутну решеност да му се успешно супротстави. Ипак

догађаји у последњих неколико година указују, да ангажованост свих релевантних фактора у

свету, на заједничкој платформи борбе против тероризма, није дала адекватне резултате.

Напротив, акутелно је моћно средство за остваривање циљева у различитим областима

друштвеног живота. Семантички, тероризам потиче од латинске речи ''terror", што значи

страх, и представља "сваковрсно насиље (атентати, саботаже, отмице, уморства, уцене, итд.),

најчешће једне мањине над већином, с политичким циљем да се дестабилизира поредак и

преузме власт".1

Теоретичари су сагласни да је тероризам прастари феномен, старији од античких

цивилизација Грчке и Рима и да је пратилац целокупне историје. Међутим, при

разматрању порекла тероризма, неки аутори сматрају да су његови корени и исходиште у

нешто каснијем периоду, у времену непосредно након грађанске револуције у Француској,

тј. јакобинске диктатуре и методама Робеспјера, односно у периоду студентских немира у

многим државама света током раних 60-их година двадесетог века."

Основна сврха тероризма је изазивање страха и личне несигурности код грађана једне

земље. Да би се то постигло користе се разорна средства, радње и поступци којима се доводи у

опасност живот људи, као и имовина већег квантитета неограниченог броја лица. Видови

тероризма и облици његовог испољавања могу бити различити. Али, свима им је заједничко

што их одликује окрутност, безосећајност и изазивање катастрофалних последица.

60

Као насилан политички акт. тероризам је у ранијим периодима углавном вршен у виду

атентата на појединце (индивидуални терор), док данас има масовни карактер. Постао је

напознатије средство за политички обрачун између појединих политичких секти, група,

илегалних организација или између њих и државе, при чему највише страда недужно

становништво. Као кривично дело. тероризам "обухвата врло различите модалитете радње

извршења које обједињује субјективни елеменат". Из наведеног произилази да тероризам

спада у групу организованог криминала, изузетно високог степена друштвене

опасности са тешким последицама. Ту се ради о организованим акцијама појединаца и

група, у земљи или ино-странству, с циљем да путем терора дођу на власт, изнуде поли-

тичке уступке или остваре неке друге намере. Сваки акт тероризма је значи одређен

односом према власти неке земље, па је "према томе политички".1

Модерни тероризам као појава, нагло се развија са научно-техничким напретком.

Несумњиво је, да је технолошки прогрес последњих деценија омогућио терористима знатно

већи степен мобилности и избор најсавременијег оружја. Такође, најновија средства

јавних комуникација створила се услове да се терори-стички акти изводе све чешће, уз

огроман публицитет, што производи све веће и озбиљније последице, које се директно

одражавају на начин живота људи широм света. Према томе, научно-технолошки развој је

омогућио неопходне услове за настанак и деловање савремених терористичких

организација. Новостворени услови обезбеђују да терористи могу извршити дело у једној

земљи, против интереса и на штету друге земље, а затим избећи у сасвим трећу земљу. То

означава један од елемената међународног тероризма, за разлику од унутрашњег тероризма,

који представља "терористичке акције појединих група усмерених против постојећег

друштвеног поретка или за остварење неких ужих интереса и релокацију власти или за

акције државе уперене против одређених друштвених група и поједи-наца".Најважнији

елементи који дефинишу феномен тероризма су: насиље, страх. мете, средства, порука, циљ

и терористички мотив.

Насиље представља најрелевантнију дефиницијску компоненту тероризма. тако да се

"појављује као метод. начин за демонстрацију и спровођење моћи. када субјекат моћи свој

утицај посредује силом у комуникацији са објектом моћи". 2 У контексту тероризма. насиље је

криминални чин, односно кривично дело, и регулише се правним нормама. Сврха се постиже

претњом или употребом физичке снаге, што су битна обележја насиља као елемента садржине

појма тероризма.

Страх је психолошка категорија која може имати крупне социолошке импликације, и

сврха му је утицај на што већу популацију. Суштина ове појаве "је у томе да вршењем насиља

над жртвом изазове страх у ширем кругу људи. како би их учинила неспособним да се

успротиве, не само постојању власти и поретка који она намеће и осигурава, него и свим

будућим налозима".Страх изазива осећање опште несигурности, ремети јавни поредак и тако

посредно или директно утиче на одлучиоце. Дисперзија страха треба да одређену структуру

или читав колективитет (државу) одврати од же-љеног или натера на одређено, иначе

ненамеравано понашање. То се постиже непосредно (путем жртве са којом се та структура

иденти-фикује), или посредно (кроз изазивање хаоса у друштву и несигурности код шире

популације).

Мете конкретних терористичких напада могу да буду људи, покретна. непокретна или

виртуална имовина, и животна средина. Ту се разликују: директне мете напада (мете над

којима се физички изводи сам терористички напад) и стварне мете напада (мете над којима се

врши застрашивање или пропаганда, и мете којима се упућују прецизни захтеви терориста).

61

Детаљније појмовно одређење мета је правно питање које је за сада најбоље формулисано у

дефиницији Европске уније.

Средства која користе терористи су различита док су могућности које су терористима

на располагању бесконачне. тако да је практично немогуће прецизно их одредити. Ова

категорија може да послужи за поделу терористичких напада. тако да данас постоје:

конвенци-онални напади (изводе се најдоступнијим средствима. као што су ватрено

оружје, експлозив, отмице и држање талаца због остваривања одређених захтева), напади

оружјем за масовно уништење (употреба нуклеарног, хемијског и биолошког оружја), и

сајбер напади (кори-сте се информационе технологије, првенствено персонални рачуна-ри,

за различите незаконите упаде или ометање рада информа-ционих система којп управљају

разним елементима критичне инфра-структуре).

Порука, као један од есенцијалних елемената, представља суштину једног напада, јер

без поруке не постоји свест стварне мете напада по постојању захтева или намера

терористичке групе која је извршила напад, а самим тим не постоји ни повратна веза. одговор

стварне мете. Поруком се конкретној мети јасно ставља до знања да терористичка група

постоји, да жели да оствари неке циљеве, и да ће, уколико не оствари своје циљеве, да

настави са терористичким активностима. Термин „преузимање одговорности" за напад

пред-ставља логичан потез терористичке групе која је извела напад, у периоду непосредно

после извршења напада. једини начин да порука стигне до стварне мете. што је најчешће

власт посматране државе.

Битан елеменат тероризма је и циљ терористичког акта. који представља суштину

постојања терористичке групе и њеног деловања. Циљ терориста је увек неморалан и састоји

се у настојању терориста да задовоље своје потребе и прохтеве експлоатацијом и угњетавањем

пасивног субјекта или изнуђивањем конкретних уступака. Он има политичку конотацију и

уско је везан са мотивима. Према томе, циљ је политички пре свега зато што је деловање

терористичке групе усмерено на одређене друштвене промене, у већини случајева промену

власти или утицај на одлуке које нека власт доноси. Карактеристичан пример

представљају терористички напади у Шпанији током 2004. године, који дају јасну

слику тероризма, његових мета (директних и стварних), поруке коју преноси и циљева које

злочинци желе да реализују.

Мотив означава подстицај воље, есенцијалне енергије појединаца и држава и

важна је компонента овог феномена. Већина мотива је политичке природе и произилази

из жеље за доминацијом која је у суштини политике, мада постоје и одређена одступања.

Наиме, полазећи од констатације да су мотиви покретачка снага тероризма, они се могу

одредити на основу самог опредељења одређене терористичке групације. Тако би постојали,

поред политичких, и идеолошки, сепаратистички, иредентистички, религиј-ски, социјални и

други мотиви. Ова категорија може да послужи и за поделу терористичких група. тако да

постоје: националистичке, религијске, инспирисане од стране држава, лево оријентисане

(„црв-ене"), десно оријентисане („црне"), анархистичке и друге. Сагледа-вајући све напред

изложено, тероризам дефинишемо као систематско и организовано насиље над политичким

противником и другим грађанима којим се код њих ствара осећање несигурности и прои-

зводи стање страха, са циљем да се задржи или освоји државна власт, односно утиче на

државну власт да би се помоћу ње спроводила експлоатација, угњетавање и остварили

одређени уступци.

У расположивој литератури наилазимо на различита тумачења појединих облика

политичког насиља, посебно грешке неких аутора у вези схватања сложених облика

ове појаве. Неразликовање терора од тероризма је у томе што су у оба случаја актери мањине,

жртве су најчешће недужна лица и што настоје да произведу страх не код жртве, већ страх

жртвом код колективитета којем жртва припада. Основни критеријум њиховог разликовања је

однос извршеног насиља и власти. Разматрајући терминолошко и појмовно разграничење

терора и тероризма, професор др Драган Симеуновић иаводи да је терор "претежно вршење

насиља у оквиру процеса спровођења моћи са циљем одржавања на власти, односно

62

задржавања или увећања моћи владајућих, дакле насиље власти, док је тероризам вршење

насиља против неке и нечије власти, дакле облик насилног супротста-вљања власти.

Овде је важно схватити, да терор није ознака за свако насиље власти, већ само за

страховладу. тако и тероризам није у савременом друштву присутан само као облик насиља

против тоталитарне, недемократске владавине, већ је вид субверзивног деловања против сваке,

па чак и веома изражене демократске власти.

И један и други облик политичког насиља представљају дире-ктно насиље, "али

насиље институција и то масовно, са израже -ном комуникативном функцијом".1 Такође,

често наилазимо на гре-шке које се односе на изједначавање тероризма са герилом или

ослободилачким покретом, што је последица посматрања тероризма као инструмента

политичке борбе. На основу изложеног, савремени тероризам се може "најопштије одредити

као сложени облик органи-зованог, индивидуалног и ређе институционализованог политичког

насиља обележен застрашујућим брахијално-физичким и психолошким методама политичке

борбе којима се обично у време политичких и економских криза, а ретко и у условима

економске и политичке стабилности једног друштва, систематски покушавају остварити

велики циљеви на начин потпуно непримерен датим условима, пре свега друштвеној ситуацији

и историјским могућностима оних који га као политичку стратегију и упражњавају."2

Тероризам обухвата претњу силом у оквиру интензивне психолошко-пропагандне

активности. отмице, уцене, психофизичко злостављање, атентате, саботаже, диверзије,

појединачна и масовна политичка убиства, и интенцију испољавања ређе над стварним и

потенцијалним политичким противницима. а чешће над предста-вницима система и

невиним жртвама. Тероризам као вид индиви-дуалног, нелегитимног, нелегалног и

неинституционалног насиља, увек је усмерен против институција неког система, односно

против неке државе.

Професор Симеуновић даље наглашава да је "непотребно користити предметак

међународни, будући да је то нешто што се подразумева као његова одредница" изузев "у

оним случајевима када се жели нагласити његова међународна организациона димен-зија,

или напросто то да се тиче више држава". Други аутори. као про-фесор др Војин Димитријевић

уважавају тезу о постојању међу-народног тероризма као реалне категорије, што је по нама

сувишно.

Један од разлога због којих се у међународној заједници није могла постићи

потпуна сагласност о дефиницији тероризма и о ме-рама које треба предузимати у циљу

његовог обуздавања, је у пракси да се тероризмом као средством спољне политике користе

и државе. "У овом случају држава може примењивати терористичке методе против друге

државе на прикривен или отворен начин. ". 3 Због објективне опасности од тероризма која се

проширила на многе земље, овај феномен је привукао пажњу међународне заједнице.

Проблеми борбе против ове појаве присутни су у дугом временском периоду у бројним

научним и политичким расправама. Велики значај посвећен је нормативној и практичној

заштити од терористичких активности.

Женевска конвенција о спречавању и кажњавању тероризма донета је 1937. године.

Но, ова Конвенција није ступила на снагу јер није ратификована од довољног броја

земаља. После Другог светског рата проблему тероризма. његовог сузбијања и спречавања

посвећена је већа пажња. Усвојено је низ међународноправних аката, међу којима се

посебно издваја Резолуција Генералне скупштине УН о међународном тероризму из

1972. године, која обавезује све чланице ОУН да откривају и гоне терористе.

63

Резолуција је предвидела оснивање аd hос комитета за међународни тероризам, који је имао

задатак да припреми предлог правних инструмената заштите од међународног тероризма. И

поред одређених активности у овој области правни оквир заштите није формулисан.

Важни нормативни документи донети у овој сфери су: Нацрт кодекса злочина против

мира и безбедности (1954), који је тероризам прогласио међународним злочином, Прва

Конвенција о кривичним делима и осталим актима на ваздухоплову потписана у Токију

1963. године и Конвенција о сузбијању незаконите отмице ваздухоплова, донета 1970.

године у Хагу. Поред њих значајни су: Европска конвенција о сузбијању тероризма (1977),

Декларација Генералне скупштине УН о мерама за елиминисање међународног тероризма

(1994), завршне декларације Покрета несврстаних земаља ( Београд 1989, Џакарта 1992,

Картахена 1995, Дурбан1998. године), те Декларација о тероризму Групе 7 (1996). Основна

слабост свих наведених међународноправних аката је недостатак ефикасних мера, начина и

поступака за спречавање и сузбијање тероризма. као и механизама сарадње између држава

у гоњењу и кажњавању починилаца овако тешких кривичних дела. Због тога је "акценат у

борби против тероризма и даље у националним оквирима''.1

Кратак преглед међународноправне регулативе у овој материји указује да до сада није

усвојена универзална међународна конвенција, односно декларација о међународном

тероризму. Усвојено је више специјализованих међународних аката посвећених кривичним

делима која имају елементе међународног тероризма и одговарајуће конвенције за поједине

регионе у свету.

Сједињене Америчке Државе, што је посебно интересантно, имајући у виду да је то

тренутно најугроженија држава света када је реч о претњама које упућују терористи, не

користе јединствену, односно заједничку дефиницију тероризма, већ га дефинишу у већем

броју прописа, и од стране различитих државних органа. Наиме, Федералним закоником

САД-а, тероризамје дефинисан као „противправна употреба силе и насиља над појединцима и

имовином, са циљем застрашивања или присиљавања владе, грађана. или било ког сегмента

друштва, да подржи политичке или социјалне цињеве које желе да постигну

терористи".Другу дефиницију тероризма. која се налази у глави 22, одељку 2656ф (д),

Законика САД-а, Влада Сједи-њених Америчких Држава користи од 1983. године за

статистичко и аналитичко праћење феномена тероризма. Поменути закон дефи-нише

тероризам као испланирано, политички мотивисано насиље, извршено над цивилним

циљевима, од стране неке групе или тајног агента, са намером остваривања утицаја на ставове

јавног мњења.

Федерални биро за истраживање, познатији као ФБИ, кла-сификује тероризам на

национални (домаћи) и међународни. у зависности од порекла терористичке

организације и објекта теро-ристичког напада. Национални (домаћи) тероризам представља

противправну употребу силе, или против правну претњу да ће се извршити насиље, од

стране групе или појединца који се налази на територији САД-а, и који терористички делује

само на територији САД-а, са циљем застрашивања или присиљавања владе, грађана, или

било ког сегмента друштва да подржи политичке или социјалне циље-ве који треба да се

остваре услед притиска терориста. Међународни тероризам обухвата све акте насиља који

угрожавају људске животе и којн представљају кривично дело по законима САД -а. или

законима било које друге државе. Такви акти су сви они акти који имају за циљ застрашивање

или стављање под притисак цивилног становништва и на тај начин вршење утицаја на

политику неке владе. Наглашава се да отмице или убиства извршена са циљем вршења

притиска на владу. такође представљају акте тероризма, и да међу-народни карактер

тероризам поприма било вршењем терористичких активности ван граница САД-а, било

превазилажењем националних граница и постојањем страног елемента код извршилаца

терори-стичких аката, објекта терористичког напада или места планирања и припремања

64

терористичког напада. Дефиниција тероризма који користи ФБИ. у суштини представља

разраду појма тероризма одређеног Федералним закоником Сједињених Америчких

Држава.

Међународни тероризам је предвиђен као самостално кривично дело у члану 155-а

Кривичног закона СР Југославије и представља иновацију која је унета у овај документ

изменама КЗ током 1990. године."Без обзира што СРЈ тада није била члан Савета Европе и

Европске Уније законодавац се руководио савременим међуна-родноправним тенденцијама

у овој области, у контексту неспорне сагласности модерног света о великој опасности

тероризма како за државе тако и за међународну заједницу у глобалном смислу. У КЗ СРЈ

предвиђени су били сви неопходни елементи који регулишу наведену проблематику. Гоњење

починилаца кривичних дела, предвиђено је по одобрењу Савезног државног тужиоца.

У Републици Србији, кривично дело тероризма предвиђено је чланом 125. Основног

кривичног закона (ОКЗ) који гласи: „Ко у намери угрожавања уставног уређења или

безбедности СРЈ изазове експлозију или пожар или предузме другу општеопасну радњу или

акт насиља којим је створено осећање несигурности код грађана, казниће се законом најмање

три године". 1Тај члан закона се до 2003 године налазио у Кривичном закону Савезне

Републике Југославије, из кога је и преузет. Уочљиво је, да је законодавац код одређивања

кривичног дела тероризма пошао од чињенице да тероризам у општем смислу, представља

вршење насиља према појединцима, групама људи или имовини. За разлику од других

кривичних дела' који се састоје у предузимању општеопасних радњи или аката

насиљалсривична дела тероризма представљају поменути поступци само ако се врше у

намери угрожавања уставног уређења или безбедности државе.

Разматрајући проблематику тероризма, професор др Живојин Алексић прави разлику

између носилаца терористичких аката (теро-риста) и терористичких организација. Тако,

терористе одређује као "специјализоване и оспособљене извршиоце изузетно борбено спре-

мне, технички опремљене, максимално увежбане, психички стабилне. интелигентне,

агресивне и одане до фанатизма", док терористичке организације дефинише као "групе

које окупљају више особа сједињених заједничким циљем и одлучношћу да за остварење тог

ци-ља искористе насилна средства".2 Основне карактеристике терористичких организација су

добра унутрашња организација, односи хијерархијског типа, организовање у виду тзв.

борбених група (ћелија), одговарајућа подела задужења и начело конспирације у деловању.

Терористичке организације се деле по различитим критери-јумима, међу којима је

најзаступљенија класификација према циље-вима, начинима и методама деловања. на:

анархистичке (Црвене бри-гаде - Италија, Фракција црвене армије – РАФ у Немачкој.

Директна акција - Француска, Монтенероси - Аргентина и друге) и наци-оналсепаратистичке

(ЕТА - Шпанија, ИРА - Северна Ирска, Хамас -Либан, Хезболах - Либан, Абу Нидал - Либан,

Демократски фронт за ослобођење Палестине - Либан. Тамилски тигрови - Шри Ланка.

Курдистанска радничка партија - Турска. Сендеро Луминосо - Перу и друге).

Најраспрострањенији облици терористичких аката су: атентати, отмице, изазивање

пожара и изазивање експлозија, са различитим модалитетима извођења. Посматрајући и

разврставајући појавне манифестације, професор др Војин Димитријевић одређује видове

међународног тероризма по следећем: транснационални тероризам, напад на сопствену

владу. напад на страну државу, напад на међу-народног противника, транснационално

повезивање терориста, међу-државни тероризам, влада против опозиције, држава против наци-

оналних организација и покрета и држава против државе." 3 Са ером глобализације

тероризам се шири на све веће просторе. све је више неселективан и разоран, са много

65

већим последицама чије границе не могу бити прецизно одређене. Терористички напади

на САД 11. септембра 2001. године, били су несумњиво акције против саме идеје

цивилизованог друштва. тако да су снажно утицали на бујање торијских промишљања

тероризма као глобалног светског феномена. Подстакнут наведеним догађајем. амерички

теоретичар Ричард Фолк афирмише појам мегатероризма. који се разликује од ранијих

манифестација глобалног тероризма по својој снази, опсегу и идеологији. Као озбиљан напор

да се преобрази светски поредак као целина, мегатероризам представља "насиље умерено

против цивилних циљева којим се постижу значајни нивои материјалне и симболичне

штете. Реч је о толикој штети каква се некада могла изазвати само широким војним

нападима."1Полазна основа у борби против тероризма је сарадња држава у међународној

заједници, која се остварује на основу унутрашњих и међународних нормативних оквира.

Унутрашњи оквир сарадње представљају закони држава и одлуке званичних органа. Најчешће

су то устави (највиши правни акт), закони. подзаконски акти и одлуке. У Србији су то: Устав

Републике Србије, Закон о унутрашњим пословима РС, Закон о кривичном поступку и други.

Међународни оквир сарадње одређују међународноправни документи, пре свих

Повеља ОУН, затим општа правна начела наро-да, морална и етичка схватања. Најважнији

правни основ сарадње су међународни уговори са посебно прописаним садржајем (уговори

о екстрадицији. уговори из области права и слобода човека и други). Посебну категорију

чине - једнострани правни акти држава, којима земље манифестују своје ставове о

одређеним питањима у духу постојеће законодавне теорије и праксе. Посебан оквир сарадње

представља међународно кривично право, које се афирмисало након Нирнбершких процеса и

означава универзалне људске вредности и интересе. Међународно кривично право се

допуњује кроз одредбе националних правних прописа појединих држава.

Обим међународне сарадње земаља је у распону од билатералне, регионалне до

мултилатералне, која се одвија углавном преко ОУН и њених специјализованих

институција. Сарадња се одвија по утврђеној службеној процедури, одговарајућим инстру-

ментима и модалитетима. То се односи на све активности. од утвр-ђивања и отклањања узрока

криминала, преко починилаца крими-налних дела, њиховог хапшења, екстрадиције, извођења

пред суд и изрицања казне. Најважнија је сарадња са најразвијенијим. Треба имати у виду. да

савремени трендови у овој области представљају познате константе, двоструки стандарди,

које креирају најутицајније државе у свету. Двострукост стандарда и морала се овде

огледа у чињеници да све земље нарочито велике силе тероризам бескомпромисно

искорењују. међутим када је у питању тероризам у "туђем дворишту, немали број земаља

се понаша интересно и супротно међународном праву идући до граница отворене подршке

нечијем тероризму".2

7.2. Однос тероризма и организованог криминала

Термин организовани криминал је у последње време доживео велику експанзију, тако

да представља један од најатрактивнијих феномена у савременој теорији и пракси. Иако је

исти прилично стар 3, у дужем временском периоду био је заборављен, односно свесно или

несвесно потискиван. С обзиром да су у расположивој литератури присутна различита тумачења, веома је тешко одредити и дефинисати садржај појма организованог

криминала. Органи-зованост криминалаца у припреми и реализацији одређених криви-чних

дела, њихова професионалност и колективно деловање указују на необориву чињеницу све

66

већег степена организованости, али то нису довољни елементи да би се са сигурношћу могло

констатовати постојање организованог криминала. Мићо

Бошковић заступа мишљење да организовани криминал представља једну добро

организовану криминалну организацију. са строгом хијерархијом, дисциплином.

одговорношћу, лојалношћу и поделом задатака, са циљем остваривања што већег профита

и легализација незаконито стечене имовине, захваљујући постигнутом степену друштвеног

угледа по основу успостављених позиција и веза са органима власти и компетентним

институцијама."1 Ово тумачење се односи на корупцију носилаца државних функција као

битног елемента за одређивање појма организованог криминала у радовима једног броја

аутора који га уз криминалитет белог оковратника сврставају у професионални

криминалитет. Такође, проф. др Добривоје Радовановић сматра да постоје и „корпоративни

крими-налитет, криминалитет моћних, криминал плавог колира и сл."

Према мишљењима наведених и других аутора, може се закључити да у теорији

постоји шире и уже схватање појма органи-зованог криминала. Шире схватање

организованог криминала обухвата оне видове организованог криминалног деловања

где постоји криминална организација и организовани приступ у фази припреме и извршења

кривичних дела с циљем прибављања противправне имовинске користи.

По ужем схватању. заступљеном код већине теоретичара у земљи поред ових

елемената потребна је и спрега криминалне организације са органима државне власти, тј.

истакнутим поједин-цима у тим органима (полиција, правосуђе, инспекција и др.) и

најчешће је везан за корупцију одређених личности. Дакле, по ширем схватању ову врсту

криминалитета би могли назвати организацијским (организовани приступ вршењу кривичних

дела) који најчешће подразумева пирамидни, хијерархијски однос у оквиру криминалне

групације. По ужој концепцији постоји „додатни услов" који се односи на корупцију

носилаца државних функција.

На основу наведеног може се закључити да егзистирају три значајна елемента

за постојање организованог криминала: Орга-низацијске природе, и подразумева

структурално чврсту и хијерархијски успостављену организацију; Циљ криминалне делат-

ности, који се састоји у остваривању профита и у постизању што веће економске и

политичке моћи, па и у освајању власти; Услов опстан-ка организованог криминала и

легализација незаконитих послова, који се манифестује у повезаности организованог

криминала са државом. њеним органима и утицајним привредним и полити -чким

субјектима што се остварује разним методама корупције.

Поред тога може се закључити да организовани криминалитет без обзира на различита

схватања има следеће заједничке карактери-стике: Постојање трајне криминалне

организације са карактери-стичном унутрашњом структуром (од групе лица повазаних истим

интересима до тзв. Криминалног предузећа); Дисциплинованост са већом или мањом

хијерархијском повезаношћу чланова на родбинској или сличној основи; Наглашено

лидерство и планирање као услов ефикасности; Вршење континуираних нелегалних

делатности са приоритетним циљем остваривања великог профита; Флексибилност у

криминалним активностима; Интернационалност и имобилност и Повезаност са утицајним

факторима у друштву, најчешће кроз њихово корумпирање на различите начине.

Може се дакле закључити, да је организовани криминал врста криминала која се

врши континуирано од стране криминалне организације, са унапред припремљеним планом,

уз поделу улога ради стицања брзог и великог профита, или остварења неког другог

нелегалног циља уз честу повезаност са утицајним личностима у друштву. Основни узроци

организованог криминала су постојање нелегалног тржишта, сиромаштво, постојање

ратних сукоба, улога државе (деловање тајне полиције, недоношење адекватних норма-

67

тивних аката и друго), велика потражња роба од стране становништва и глобализација као

услов транснационалног криминала.1

Тероризам и организовани кринимал битно се разликују када је реч о њиховом

субјективном елементу - намери, али они се не могу посматрати и изучавати само као одвојени

феномени, због тога што се све више продубљује и развија сарадња терористичких

органи-зација и структура организованог криминала. Удруживање међуна-родно

организованог криминала, тероризма и корупције, временом постаје све очигледније.

Тероризам организовани криминал развијају се заједно, пре свега из разлога што су

економски и политички услови који погодују стварању тих појава веома слични. Јачање

тероризма и организованог криминала, заснованог било на идеоло-шкој, било на економској

основи, зависи од постојања специфичних друштвених околности које у највећем броју

случајева настају у земљама у развоју, и државама које пролазе кроз процес транзиције, током

кога не успевају да се на успешан начин укључе у глобалну економију.2

Услед друштвених услова и околности. долази до све тешњег повезивања и сарадње

терористичких организација и структура организованог криминала. Примера сарадње има

много. Најуочљивији вид сарадње терориста и криминалаца је повезаност терористичких

група са организованим криминалним групама које се баве шверцом и продајом дроге. Једна

од приоритетних области деловања амери-чке ДЕА (Drug Enforcement Administration)

тренутно је откривање веза између терористичких организација и организованих крими-

налних група које се баве трговином дроге. Иако ДЕА није специја-лизована за борбу

против терориста, све више постаје усмерена на њихово праћење, пошто се у пракси

показало да су многи трговци дрогом, и многе организоване криминалне групе које се баве

прода-јом дроге, умешане у терористичке активности. Умешаност организованих

криминалних група у терористичке активности. огледа се пре свега кроз финансирање

терористичких организација и терори-стичких акција. новцем који организовани криминал

зарађује продајом дроге. Осим тога, организовани криминал не преза од употребе терора и

насиља, приликом настојања да заштити своје интересе, тако да веома често користи

терористичке методе, или чак саме терористичке групе, како би извршио одређени акт

насиља.

Револуционарна армија Колумбије је је 23. фебруара 2002. године, по налогу шефова

организованих криминлних група које тргују дрогом. отела колимбијског председничког

кандидата Ingrid Betancourt и њеног шефа кабинета Klaru Rojas. Отмица је извршена са

намером застрашивања политичких противника, који су се зала-гали за оштрији обрачун

колумбијске државе са организованим криминалним групама, које у Колумбији производе и

продају дрогу. Исте године отета је, мучена и убијена, чланица колумбијског Кон-греса Martha

Catalina Daniels, која је отворено говорила о про-блемима које Колумбији проузрокује

организовани криминал. Наведени догађаји, неспорно доказују постојање везе између

терористичких организација и организованог криминала, који све више почиње да се служи

терористичким методама деловања.

Наведени примери сарадње терориста и организованог криминала нису ограничени

само на Колумбију. Колумбијски нарко картели и терористичке организације са којима

сарађују, пренели су своје активности и свој утицај на околне земље, пре свега на Еквадор,

Панаму и Венецуелу. Слична повезаност терориста и организованих криминалних група које

тргују дрогом, уочена крајем XX века у Авганистану. У тој држави су тада владајући

талибански режим, терориста Осама Бин Ладен и терористичка организација Ал Каида,

учествовали у организовању производње и продаје хероина, како би од новца стченог на

тај начин, финансирали терористичке активности. По неким обавештајним информацијама

68

које су прикупиле Сједињене Америчке Државе. могло се закључити да је економски систем

Авганистана, у време талибанског режима, био у потпуности зависан од прихода

стечених продајом дроге.

Поред наведених примера из држава Jужне Америке и Азије, сарадња терориста и

трговаца дрогом, остварена је и на Косову и Метохији, током деведесетих година XX века.

Подаци из досијеа многих европских полиција, који су ојављени у већем броју студија указују

на постојање повезаности терористичке организације Ослободилачке војске Косова (ОВК) са

криминалним организацијама из Албаније, Турске и држава ЕУ. Такви подаци су били познати

владама западних земаља и њиховим обавештајним службама још од средине деведесетих

година XX века. Образац сарадње терориста и трговаца дрогом на Косову, у многоме подсећа

на тајне операције ЦИА-е извођене у Централној Америци, на Хаитију и у Авга-нистану

током хладног рата. У тим операцијама, борба тзв. „Бораца за слободу", финансирана је

прањем новца стеченог продајом дроге, Новац зарађен продајом дроге, уношен је у

међународни банкарски систем, у коме је бивао опран, а потом делимично коришћен за

финансирање герилских група.

Прање новца зарађеног трговином наркотицима и другим криминалним активностима

типичним за област деловања органи-зованог криминала (шверц оружја, трговина

људима, трговина људским органима, организовање проституције, изнуде, итд.) пред-

ставља поље сарадње терориста и припадника организованих крими-налних група,.

Сматра се да прање новца представља поступак којим се користе трговци

наркотицима и терористичке организације, како би увели огромне своте противзаконито

оствареног профита, у легалне токове новца. Таквим легализовањем противзаконито стеченог

новца, наведене организације стичу могућност да финансирају своје активности и проширују

своју делатност легалним путем.

Сагледавањем примера сарадње остварене између терористичких организација и

структура организованог криминала, намеће се закључак да се граница губи између

делатности та два типа криминалних организација све више губи. Терористичке групе све

чешће се упуштају у обављање послова који су некада били карактеристични само за

структуре организованог криминала, а организовани криминал. све чешће преузима методе

деловања и функционисања терористичких организација. Терористи се, с једне стране, све

више оријентишу ка самосталном остваривању великих зарада који ће им поред

финансирања терористичких акција омогућити и лагодан живот. док се, с друге стране,

шефови органи-зованих криминалних група, све више труде да уз помоћ насиља ,

застрашивања и корупције, остваре утицај на државу и политику коју она спроводи.

Тероризам означава једну од најатрактивнијих друштвених појава, чија злоћудна

експонираност и константна ескалација. повезаност са различитим видовима

организованог криминала. и спектакуларни ефекти те спреге представљају скоро

нерешив про-блем човечанства. Против терористичких активности мора се, првенствено,

борити самим системом државе и друштва, његовом снагом, квалитетом, демократичношћу

која се налази у његовој основи, правном државом и даљим развојем концепта слобода и права

грађана.

Посматрано искључиво из теоријског угла, тероризам и организовани криминал су две различите појаве, при чему је неспо-рна њихова непосредна повезаност. Веза тероризма и

организованог криминала се посебно огледа у области трговине људима и наркотицима,

као и трговини оружјем (чак и оружјем за масовно уништавање). Терористичке активности у

суштини подразумевају организовану криминалну делатност, односно организовано

извршавање кривичних дела. Такође, организовани криминал, према ужем схватању,

означава постојање везе са државом и њеним органима. тј. са политичким странкама и

значајним финансијским институцијама. Страх који сеју терористи и опадање моћи државе

услед вршења терористичких аката, помогло је структурама организованог криминала да

ојачају и да уз помоћ великих финансијских средстава уђу у живот. То је омогућено

злоупотребом процеса глобализације који је наступио последњих деценија у свету.

69

Појединачне државе и међународна заједница у целини, налазе се пред великим

изазовима, како очувати националну и колективну безбедност становништва и заштити

грађане од тероризма. као зла које је тешко контролисати. То се може постићи кроз:

организовање система, врхунску обуку против терористичких састава, стално праћење и

примену научних достигнућа из области антитерористичке борбе, анализу постојећих

искустава у контра-терористичких делатностима и унапређење концепта маре и

активности за осујећивање и одвраћање терориста. Поред тога. основни услов за успешну

противтерористичку борбу је, одлучна опредељеност јавног мњења за супротстављање том

савременом глобалном злу. На тај начин. јача се унутрашња снага државе и способност

друштва за укључивање у модерне светске токове.

На основу наведеног, може се констатовати да су терористичке активности све

више под контролом одређене државе, којој служе за остваривање интереса у одређеном

подручју, које има важан геостратегијски и економски положај. што је највећи безбедносни

проблем човечанства. Имајући у виду да данас не постоји квалитетна борба против

тероризма. стављање под контролу тог планетарног зла, био би велики успех међународне

заједнице. Овим злочиначким актима морају се супротставити све институције међународног

система, при чему треба комплементарно употребити превентивну, репресивну и борбену

функцију сваке појединачне државе и глобалне заједнице у најширем смислу.

8. Савремена – постмодерна организација

8.1 Појам и врсте савремене организације

Етимолошко значење речи „организација“ носи одређену особеност група тј. њихово

својство веће или мање организованости. Алтернативно значење овог термина је организација

као врста групе, најчешће бројне групе. Разматрајући проблематику појма организовања

термин организација користитиће се за организоване групе радника, дајући значајан допринос

разумевању психологије група, начина њиховог функционисања, односа унутар група а тиме

и организација схваћених, пре свега, као бројних радних група, додајући још и постојање

хијерархије ауторитета. Она означава потребу да сваки део организације буде подређен неком

центру моћи, односно неком ауторитету.

Организација је сложен систем састављен од већег броја појединаца али и већег броја

мањих целина. Те целине имају своје функције које су фазе укупне радне делатности. Целине

не морају функционисати као посебне групе али је њихово суделовање битно. Вишенивоска

структура организације је схваћена у смислу да је свака целина део неке веће целине, као и да се

свака целина може рашчланити на своје компонентне делове.

Посматрање организације не само као отвореног већ и социјално-техничког система

представља ону неопходну промену која обезбеђује комплетније виђење организације и то не

само у индустрији. Јер, и у болници, на универзитету, научном институту, војсци и тако даље,

примењује се нека технологија, користе се техничка средства у савременим условима.

Организација као систем се рашчлањује на следеће подсистеме:

циљеви и вредности,

70

технички,

психосоцијални,

структура,

менаџмент.

У оквиру структура организације они разликују подсистеме: одржавања, набављања и

расподеле, прилагођавања новим условима, и управљања. Подсистем одржавања има за

задатак да обезбеди потребне предуслове за функционисање организације у свим својим

деловима. У надлежности овог дела није само одржавање производње већ и достигнутог нивоа

организованости. Подсистем набављања и расподеле се надовезује на функцију система

одржавања. У његовој надлежности је обезбеђење потребних средстава за основне и пратеће

делатности.

Трећи подсистем чине делови организације чији је задатак прилагођавање новим

условима. Организација је отворен систем који се развија и прилагођава новим приликама у

окружењу; тако да се данас све више говори о иновативној организацији или организацији у

промени. Због тога је присутна потреба сталног прилагођавања и то не само у тржишном и

технолошком смислу већ и у кадровском и едукативном. Прилагођавање променама постаје

услов опстанка.

Задњи подсистем управљања је најсложенији. Њега чине управљачке структуре чије

су функције у управљању и руковођењу. Тај подсистем је повезан са свима осталима и

представља интегративну снагу организације.

Полазећи од одређења организације као људске групе чија је организованост главно

обележје, суочавамо се са чињеницом да постоје бројни модалитети ових творевина. Неке

организације, а таквих је највише, настају ради задовољења одређених потреба (политичке

партије, синдикат, религијске секте...). Друге користе својим оснивачима који њима

управљају (предузећа, банке...). Трећа врста организација могу бити оне чија је сврха пружање

одређених услуга (болнице, школе, осигуравајућа друштва...). Не треба занемарити

антологијску систематизацију која је изведена из аналогије са социјалним групама: формалне

и неформалне организације.

Једну од првих систематизација организација у социјалном смислу формулисао је

Ециони. Он је извршио поделу организација према врсти моћи и ауторитету на којима се

оне темеље. Према том својству постоје три основна типа организација што је прихваћено у

стручним круговима и данас је то једна од најпознатијих систематизација.

Прву врсту организација чине оне које се заснивају на присили, такве су војне

организације, затвори и слично. Другу врсту чине оне које су формиране ради користи које

71

пружају својим члановима. Оне функционишу применом система поткрепљења и формалног

ауторитета. Пример таквих организација су привредна предузећа односно пословне

организације и слично. Трећу врсту представљају нормативне организације. Оне егзистирају

на основу постојања ауторитета норми, моралног кодекса или система вредности. Примери за

њих су политичке партије, научне установе, образовне институције, црквене организације,

културно-уметничка друштва...

8.2. Организација у постмодерном друштву

Пошто је рад најважнији друштвени процес радне организације су најважнија врста друштвених

организација, а управљање радним организацијама један од најважнијих видова модерног менаџмента.

Сфера рада јесте најважнија, али није оштро одвојена од других друштвених сфера, па је и радне

организације појмовно тешко одвојити од других друштвених установа и организација. У социолошкој

и сродној литератури сусрећемо веома различите дефиниције радних организација у ширем и у ужем

смиспу. У ужем смислу мисли се на привредне, а у ширем смислу и на непривредне радне

организације као друштвене институције. Радна организација је структурисана (релативно трајна и

уређена) мрежа професионалних радних улога и њима одговарајућих положаја оних који обављају

неку значајну друштвену делатност и тако економски обезбеђују сопствену (личну и породичну)

егзистенцију.

Социолошки је као значајна уочена и веза између типа глобалног система и

одговарајућег типа радних организација. То значи да привредна предузећа у капитализму или

у социјализму попримају различите друштвене циљеве, имају различиту својинску основу,

различита права запослених и овлашћења руководилаца. Социолошки је веома значајна веза

између врсте радне активности и облика друштвене организације.

Нису мање разлике у организовању администрације у аутократском и демократском,

једнопартијском или вишепартијском политичком систему. У вишепартијском и

демократском систему се практикује начело поделе власти, администрација има законом

осигурану аутономију и могућност да више уважава професионалне критеријуме него у

једнопартијском и аутократском систему где је успостављено јединство власти у смислу

монопола једне политичке воље, а политичка подобност се истиче као главни критеријум

избора, унапређења и награћивања службеника, који су у том случају више партијски и

режимски него државни службеници.

То значи да се оптимална друштвена организација никад не може у целини преузети од

других, да је, и кад се од других у основи преузима, увек неопходно да се преузета

организациона форма прилагоди специфичној културној средини и конкретној друштвеној

ситуацији.

72

У постмодерним, односно, постиндустријским (информатичким) друштвима рад и

организација рада знатно се разликују, како од оне у традиционалним тако и од организације

у модерним индустријским друштвима. Тејлористичко-фордистичка или каква друга

(„научна“) крута и строга организација индустријског рада, постепено се потискује знатно

еластичнијим организационим облицима и методима управљања (владања, вођења и

руковођења).

Свеопшта бирократизацији модерног света, као једна од доминантних „мегатрендова“,

представља тему неких аналитичара, али је све више оних који сматрају да се није остварило

Веберово предвиђање о све већој централизацији и бирократско-формалној рационализацији

управљања савременим друштвима. Уместо модерних формалних организација

индустријских друштава, у савременим друштвима јављају се постмодерне неформалне

пословне мреже. Разлике између ова два типа организовања су значајне.

Формалне организације су смештене у једном физичком простору (фабрички круг,

пословне зграде, болнице, универзитети), а мрежа „није нигде, а јесте свуда“. Данашња

пословна берза на којој се електронски тргује пример је постмодерне институције и

организације која је лоцирана и свуда и нигде.

Ту се ради о интернетски повезаним појединцима и фирмама који имају (због

пореских обавеза) неко правно регистровано седиште, али послују широм света.

Поред предности које нуди глобално светско тржиште информација које брзином

светлости стижу с једног краја света на други, убрзавају пословање и тако знатно смањују

трошкове послодаваца појављују се и нови проблеми. Националне државе све теже

контролишу пословање умрежених актера, што угрожава државне приходе, а с њима и све

оне који зависе од буџета.

Оне који су организовани у пословну мрежу нико никад неђе моћи да контролише

онако како је робовласник контролисао робове, феудалац кметове или капиталиста раднике

док су радили „пред његовим очима“ или под принудом унајмљених контролора (гонича

робова, настојника поседа, фабричких пословођа, приватних менаџера или јавних бирократа-

начелника).

Тимска организација као интеграција специјализованих појединаца, извршилаца, у складу

са сложеношћу проблема који треба решити претставља теоријски и практични одговор

насталим потребама у којима се на дотадашњи начин није могло адекватно деловати. С почетка

присутно у сфери научно-истраживачког и развојног рада, поступно се јавља и у другим доменима.

Од посебног је интереса појава тимске организације на послу генералног директора компаније.

Даље, тимска организација развоја и припреме производње новог производа да би еволуирало

73

у посебно разрађене концепте тзв. системског приступа организацији, од којих је најпознатији

пројектни менаџмент. Тим је формално оргнизована функционална група која настаје зато да

би успешно обавила неки користан посао и остварила заједнички циљ којије пожељан за

организаторе и учеснике. Pадни тимови се формирају са циљем успешнијег обављања редовног

посла и ефективнијег коришђења расположивих средстава у оквиру неке сложене радне

организације. Тимови за унапређење посла баве се специфичним задацима око изналажења

нових начина за решавање проблема у редовним пословима (спровођење специјалне истраге у

полицији, унапређење квалитета производње, повећање продуктивности рада, повећање

продаје, уштеде средстава и слично). Савремена је тенденција да се у организацији послова се

више стварају еластични организациони облици, без круте командне и контролне хијерархије

која је обележила класичну организацију рада у 20. веку. Аутономни процесни тимови су

савремена и будућа алтернатива класичној организацији рада, јер показало се да имају неке

значајне предности:

као еластичан организациони облик брже и лакше се прилагођавају новим изазовима

посла, нарочито оног креативнијег;

подижу мотивацију за успехом код својих чланова;

смањују број спољних контролора и подижу продуктивност;

побољшавају квалитет производа и услуга;

скраћују процес одлучивања и елиминишу бирократске процедуре;

ублажавају конфликте.

Као и позитивне, неке негативне последице постмодерне организације рада и с њом

повезаног начина живота сасвим су извесне: у информатичком друштву остварују се

непосредни међуљудски односи, а људи се све мање међусобно друже док раде. Једна од

најнегативнијих социо-културних последица постмодерног начина живота јесте скоро

потпуна спиритуализација рада у информатичком друштву, што може да изазове и физичку

дегенерацију људи.