kanoni vaseljenskih sabora- komplet

1 | п р е у з е т о с а S V E T I J A K O V . o r g

Канони Првог васељенског сабора

1. Ако је неко услед болести руком лекара, или од варвара ушкопљен, нека такав остане у клиру. А ако је неко здрав, сам себе ушкопио, нека се такав у клиру преиспита и да престане да пребива у њему (- клиру). Не треба оне који тако чине постављати (- у клир). Као што је казано, ово је речено за оне који су то дело са предумишљајем учинили, усуђујући се да се сами ушкопе (обезуде). Оне које су варвари, или њихови господари обезудили (ушкопили), а у свему осталом се нађу достојни, нека такви, по правилу (- канону), ступају у клир.

2. Пошто се много тога, или по нужди, или услед неке друге људске журбе догодило упркос црквеном правилу (канону), наиме да су људи који су тек пришли вери из многобожачког живота, и мало времена се поучавали, одмах приступили духовној бањи, и да по Крштењу привођени су одмах за епископа, или презвитера, нашло се дакле за добро, да се убудуће тако не чини. Јер, потребно је и времена за оглашеног (који се учи), и после Крштења дуже испитивање (проверавање). Дакле, јасна је апостолска реч која каже: „Не новокрштени (неофит), да се не би погордио и упао у срамоту, и замку ђавола" (1 Тим 3:6-7). А ако се током времена покаже за (неко) лице да је пало у какав душевни грех, и то се докаже од стране два или три сведока, такав нека престане да буде у клиру. Ко пак преступа ово (чини супротно овоме), и као противник се осмели против великог Сабора, он излаже опасности своје свештенство (чин).

3. Велики Сабор је сасвим забранио, да, ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити било ко од клира има заједнички живот са женом, осим ако је мајка, или сестра, или тетка, или само особе изузете од сваке сумње.

4. Прикладно је да епископ пре свега буде постављен од свих (- епископа) у области. А а које то отежано, или због хитне потребе, или због удаљености, од свих нека се најмање тројица сакупе на једно место, а од свих нека буде сагласност прибављена гласањем преко писама, тада нека се учини рукоположење (хиротонија). А ваљаност одлуке тога чина нека буде предочена митрополиту сваке области - епархије.

5. Онима који су изопштени (одлучени), било да су из клира, било из реда световњака (-лаика), нека важи суд (мишљење) епископа сваке области (-епискоипије), према одлуци (канону) које наређује^ује: да они који су збачени од једних (епископа), не могу бити примљени од других (епископа). Нека се испита да нису малодушјем, или частољубљем или одбојношћу епископа одлучени. Да би се поводом тога предузело прикладно испитивање, показало се као добро, да у свакој области (епархији) два пута годишње буду сабори, како би сви обласни епископи сакупљени на једном истом месту заједно истражили таква питања. И тако, да се покаже да су они оправдано по општој оцени наишли на противљење епископа, као


то да су они оправдано изопштени из (црквене) заједнице, све док сабор епископа не донесе о њима човекољубивију одлуку. Сабори пак нека буду, један ето пред Четрдесетницу, да би се одрешен од сваке малодушности приносио чисти дар Богу, а други (-сабор) елем у јесење време.

6. Нека се чувају (држе) стари обичаји, да у Египту, у Ливији и у Пентапољу, епископ из Александрије има власт над свим епископима горњих епархија, баш као што је то обичај и за епископа у Риму. На сличан начин пак и у Антиохији, и у другим областима, нека буду сачувана преимућства цркава. Свакако нека буде знано и ово, да, ако неко без (сагласнога) знања митрополита постане епископ, велики Сабор је одредио да такав не може бити епископ. Уколико је међутим избор био у заједници и благословом свих, и по црквеном правилу, а двојица или тројица се из сопственог частољубља успротиве, нека важи глас (избор) већине.

7. Пошто се задржао обичај и старо предање, да се у Елији (Јерусалиму) поштује епископ, нека настави да постоји његова част која припада личном достојанству митрополита.

8.О онима који су себе некада називали „чисти", када прилазе католичанској и апостолској Цркви, свети и велики Сабор је одредио, да после хиротесије (полагања руку на њих) остану тако у клиру. Пре свега овога они треба да писмено исповеде да су сагласни и да ће последовати догматима (учењима) католичанске и апостолске Цркве. То јест да ће бити у заједници (-општењу) и са двобрачнима (- који су у другом браку), и са онима који су приликом прогона пали, а којима је одређено време и рок за кајање и опроштај, како би и они следовали у свему учењу (догматима) католичанске Цркве. Свугде дакле, било у селима, било у градовима, где би се они затицали као клирици сами рукоположени, нека би они остали у том реду (чину). А ако тамо постоји епископ или пресвитер католичанске Цркве, а неки од речених приступи, очигледно ј е да ће епископ (- католичанске) Цркве имати епископско достојанство. Онај који се од такозваних „катара" (чистих) ословљава епископом, имаће презвитерску част. Осим, ако епископ просуди да и он (катар) може заједничарити у епископском достојанству само именом. Ако му се ово не допада, треба му потражити место или хорепископа, или презвитера, да би се видело да је у клиру, и да не буду два епископа у граду.

9. Ако су неки без испитивања приступили презвитерству, или су (приликом) испитивања исповедили своје грехе, и, након њихове исповести, противно канона (правила), подигли се људи и положили руке на њих; правило (канон) то не допушта, јер католичанска Црква брани (- заступа) непорочност.

10. Ако неко од оних који су отпали (- од вере) буду рукоположени, или из незнања, или са знањем оних који су их рукоположили, то не поништава црквено правило. Када се сазна, биће свргнути.

11.О онима који су одступили (од вере) без невоље, или због одузимања имања, или без опасности, или нечег таквог што се догодило у време Ликинијеве тираније;


Сабор је одлучио да, иако су недостојни човекољубља, покаже благонаклоност према њима. Они који су се ваљано (у правом смислу) покајали, нека три године проведу као верни слушачи, а седам година као покорни (- они који припадају), а две године са народом у молитвама, али без општења (- заједничарења) у Приносу (Причешћу).

12. Они који су благодаћу призвани, и најпре показали ревност, и одбацили појасеве, а после тога као пси потрчаше на своју бљувотину; неки су и сребро употребили и дарове, да би се наново повратили (- у војничку службу). Они нека десет година припадају након трогодишњег времена слушања. Код свих њих подобно је испитати склоност (намеру) и стање (начин) покајања (преумљења). Они који страхују и сузама и постојанством (истрајношћу), и доброчинствима (добродетељима), показују а не привидно повратак на делу. Када они проведу одређено време у слушању, с правом нека опште (- заједничаре) у молитвама. Најпосле, епископ може према њима одлучити и човекољубивије. Они пак који су равнодушни, и привидно улазе у Цркву, сматрајући да им је то довољно за обраћање, они нека испуне сво време (- за покајање).

13. За оне који су на исходу (- на самрти), и сада ће се чувати стари канонски закон: онај који је на исходу (самрти) не може бити лишен последњег и најпотребније Попутнине (помоћи, -Причешћа). А ако остане и поврати се међу живе, а био је удостојен Причешћа, нека буде са онима који су само у молитви и општењу (-заједници). Уопште, сви они који се налазе на самрти и који моле да се удостоје Причешћа (Евхаристије), нека им епископ после испитивања подели Принос (Причешће).

14. Свети и велики Сабор је одредио да оглашени (-катихумени), а отпали су, да они три године само слушају, а после тога да се моле заједно са оглашенима (- катихуменима).

15. Због многог метежа и раздора који се догодио, одређује се да се потпуно укине навика супротна апостолском правилу (канону), а постоји у неким местима: да из града у град не прелази, нити епископ, ни презвитер, ни ђакон,. А ако неко и после одлуке овог светог и великог Сабора предузме тако што, или сам од себе допусти такву ствар, дело нека буде сасвим ништавно, и нека се такав поврати у цркву у којој је рукоположен за епископа или презвитера.

16. Они који су неопрезно, немајући ни страха Божијега и занемарујући црквено правило (канон), одлазе из своје цркве: презвитери или ђакони, или уопште они који су прибројани клиру, они никако не могу бити примљени у другу цркву, већ је посве природно потребно вратити их натраг у њихове области (- парохије), или ако оклевају, долично је да буду лишени општења (заједнице). Ако се ко усуди (- епископ) да некога тајно преузме који другоме припада, и рукоположи га у својој цркви без пристанка сопственог епископа од кога је одбегао, сагласно правилу (канону), нека рукоположење буде ништавно.


17. Пошто су се многи огрешили о правило (канон) и заведени богатством и добитком, заборавили на божанско Писмо које говори: „Сребро своје не даде под камату" (Псал 14:5). И дајући, траже постотак (проценат). 3 а то свети и велики Сабор сматра за праведно да, ако се ко нађе да после ове одлуке узима камату на позајмљено, или на други начин то чини узимајући један и по пут, или што друго измишља ради нечасне користи, нека буде избачен из клира и туђ каталогу (попису) свештеника.

18. Дошло је до светог и великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони дају Причешће (Евхаристију) презвитерима, што је противно (мимо) канону (правилу) и наслеђеном обичају (навици). Они који немају благодат (власт) да приносе, онима који приносе дају Тело Христово. И ово је дознао Сабор, да неки ђакони примају Причешће и пре епископа. То нека сасвим престане, и ђакони нека остану у сопственим границама, знајући да су они епископски служитељи, а нижи од презвитера. Нека примају Причешћа (Евхаристију) према поретку после презвитера, било да им га даје епископ или пресвитер. Нити да ђакони седе међу презвитерима, јер је то противно правилу (канону), и против је поретка. А ако неко не жели да се покори, и после ових одлука (одредби), да се лиши ђаконства.

19. За павловце који се враћају апостолској Цркви, нека важи одредба да их треба посве поново крштавати. Ако су неки од њих раније припадали клиру, ако су били непорочни и беспрекорни, биће рукоположени од епископа католичанске Цркве пошто буду поново крштени. А ако се испитивањем нађе да су они недостојни, природно је да се свргну. Исто важи и за ђаконисе, и за све који се налазе у клиру. Нека буде сачуван овај образац (узор). Споменули смо ђаконисе које су то по одећи (- по спољашњости), и пошто немају никаквог рукоположења, оне се по свему могу сврстати у световњаке (лаике).

20. Пошто неки недељом приклањају колена, и у дане Педесетнице, свети Сабор је одредио да се у свим областима сачува исто (слично), да се стојећи приносе молитве Богу.

Напомена: Превод канона Васељенских сабора доносимо према Н. Милаш, Правила православне Цркве с тумачењима књ. I, Нови Сад 1995, редакција превода јереј др. Радомир Поповић

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног


пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек; И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен; И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму; И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке. Уједну, свету, саборну и апостолску Цркву. Исповедам једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин.

Канони Другог васељенског сабора

1. Свети Оци сабрани у Константинопољу (Цариграду), одредили су да се не одбацује вера три стотине осамнаест Отаца сабраних у Никеји у Витинији, већ да она ( вера) остане чврста; да се анатемише свака јерес а посебно евномијани или евдоксијани, и полуаријанци или духоборци, и савелијани, и маркелијани, и фотинијани, и аполинаријевци. 2. Епископи да не проширују свој а права (власт) преко граница својих цркава, нити да ремете цркве, него по правилима (канонима), епископ Александрије да управља само у Египту; источни епископи да начелствују само на Истоку, чувајући преимућства Антиохијске цркве по правилима (канонима) никејским. Такође епископи азијске области да управљају само у Азији; они из Понта само у Понту, они из Тракије само у Тракији да управљају. Ако нису позвани, епископи да не прекорачују права за рукоположења, или због неких других црквених послова. При чувању горе прописаног правила о управи, јасно је да ће у свакој области управљати сабор те области, као што је одређено у Никеји. Црква Божија која је код иноплемених народа (варвара) дужна је да буде управљана по поретку који се држи од Отаца. 3. Епископ Константинопоља (Цариграда) да има првенство (преимућство) части после епископа Рима ( римског епископа), зато што је овај ( град) нови Рим. 4. 0 Максиму Кинику и нередима које је он изазвао у Константинопољу (Цариграду): нити је Максим био, нити јесте епископ, нити од њега рукоположени на било који степен клира: Све што је учињено за њега, и све што је он учинио, нека је ништавно. 5. Од западних списа, примамо и ми оне из Антиохије који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светога Духа. 6. Пошто су многи желећи да помуте и изврну добар црквени поредак, непријатељски и клеветнички умишљају на православне епископе који


управљају црквама, неке кривице (оптужбе), не због другог сем да окаљају углед свештеника, и да изазову пометњу у мирном народу. Зато свети Сабор епископа окупљених у Константинопољу (Цариграду) одлучио је: недопустити тужиоцима без испитивања, нити свима дозволити да износе оптужбе на црквене управитеље, али ни све искључити. Ако неко изнесе на епископа неки свој, тојест посебан прекор да се обогатио или је пак од њега ( епископа) због нечега другог праведно страдао, при таквим оптужбама не разматрати ни личност ( тужиоца) ни веру (поверење) његову. Јер, треба на сваки начин даје слободна савест епископа, а онај ко се сматра оклеветаним, мора наћи задовољење, ма каквог да је поверења (вере). Ако је на епископа изнета црквена оптужба, тада треба разматрати личност тужиоца. Најпре, недозвољавати јеретицима да износе оптужбе на православне епископе у црквеним делима. Јеретицима називамо како оне који су одавно искључени из Цркве, тако и оне које смо после тога анатемисали. Сем ових и оне који се претварају да исповедају здраву веру, али који су се оделили и окупљају сабрања против наших канонских епископа. Још ако су неки из Цркве, раније због неких узрока били осуђени и избачени, или одлучени, било да су из клира, било из реда световњака, и њима да не буде дозвољено да оптужуј у епископа док најпре не скину своју оптужбу са себе. Слично, и од оних који су се сами подвргли оптужби, не треба примати оптужбе на епископа, или на друге клирике, док најпре не докажу своју невиност, од, на њих изнетих оптужби (кривица). Ако неки који нису ни јеретици, нити су у црквеној заједници, ни осуђени или унапред оптужени, кажу да имају нешто против епископа по црквеним питањима, таквима свети Сабор заповеда да најпре изнесу своје оптужбе пред све обласне епископе, и пред њима да доказима потврде кривице којима оптужују епископа. Ако се догоди (покаже) да епископи једне области не могу да правилно пресуде по изнетим на епископа оптужбама, тада они ( тужиоци) да приступе већем сабору епископа велике области који су сазвани због овог повода. Они опет не могу изнети оптужбу пре него што писмено не изјаве да ће се потчинити истој казни, ако би по испитивању дела, се показало да су клеветници епископа кога оптужују. Ако ко презревши издане одредбе усуди се, или позове се на царски глас, или судове световних управитеља, или узнемири васељенски Сабор, и нашкоди части свих епископа области, такав да не буде примљен са тужбом као онај који наноси увреду (ружи) правила (каноне), и као онај који је нарушио добар црквени поредак. 7. Они који се од јеретика присаједињују православљу (прихватају православље) и наследство (удео) оних који се спасавају, примамо их подвргавањем по следећем обреду: аријанце, македонијевце и саватијане, и новацијане који себе називају чистима и најбољим, и четрнаестнике или тетрадите, и аполинаријевце: пошто они дају ливелус (писмено исповедање православне вере) и анатемишу (прокуну) сваку јерес која не учи (не мисли) како учи света Божија, католичанска и апостолска Црква, примамо их запечаћујући, то јест помазујући светим миром најпре чело, и очи, и ноздрве, и уста, и уши, запечаћујући их говоримо: „Печат дара Духа Светога". А евномијане, који се


крштавају једним погњурењем, и монтанисте које овде зову фриги, и савелијане који уче о иопаторству (синоочинству), и друга погубна (дела) чине, и све остале јеретике (јер је овде много таквих, који највише долазе из галатских земаља); све њих који желе да се присаједине православљу примамо као многобожце (Јелине). У први дан чинимо их хришћанима, у други оглашенима (катихуменима), затим у трећи заклињемо их са трикратним дувањем у лице, и у уши. И тако их оглашавамо, и чинимо да пребивају у Цркви и да слушају Свето писмо, и тек тада их крштавамо.

ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Трећи Васељенски Сабор сазвао је цар Теодосије II Млађи (408450) у Ефес. Узрок одржавања сабора је Несторијева и Пелагијева јерес. Председавајући на саборује био архиепископ Кирило Александријски (444) а било је присутно око 200 епископа. Од знаменитијих учесника сабора, поред Кирила, били су: Јован Антиохијски, Јувеналије Јерусалимски, изасланици папе Келестина: епископи Аркадије и Пројект и свештеник Филип, затим Мемнон Ефески, Ригинос Кипарски, Флавијан из Филипа у Македонији, Теодот Анкирски, Акакије Мелитински, Теодорит Кирски и многи други. Сабор је заседао у Ефесу у храму „свете и велике цркве зване Марија". Почео је са радом 22. јуна а затворен је 30. јула 431. године. Стицајем околности, сви епископи нису на време стигли на сабор, који је првобитно сазван за 7. јун. за празник Духова. На време је стигао Кирило Александријски са својим епископима као и Несторије из Цариграда са својим присталицама. На сабор су каснили источни епископи на челу са Јованом Антиохијским. Несторије се није хтео појавити на сабору, под изговором да је болестан, а када је стигао Јован Антиохијски са својим епископима, такође се није хтео прикључити сабору, већ је одржао посебно саборовање. Јованових присталица у Ефесује било око 43 епископа.

Главно дело Трећег Васељенског Сабора 431. г. у Ефесу је осуда цариградског патријарха Несторија и његове јереси, која је добила име по њему, несторијанство. Иначе. Несторије је за цариградског патријарха дошао из Антиохије 428. г. Још као свештеник одликовао се ревношћу у борби против јереси, особито остатака аријанства. То је био један од разлога што га је цар препоручио за архиепископа у престоници. Цару је говорио: „Дај ми царе земљу, очишћену од јеретика и ја ћу ти дати небо; помогни ми да победим јеретике и ја ћу ти помоћи да победиш Персијанце" (Сократ, Црквена историја 7, 29; ПГ 67, 80). Уз помоћ цара издао је неколико врло строгих закона против јеретика, духобораца. новацијана, вартодецимана. Једино су пелагијанци уживали његову заштиту. Несторијеје признавао довољност човекове слободне воље да чини добро, али није делио пелагијанско учење о првородном греху. Чак је код себе примио неке пелагијанце који су протерани са Запада. Године 429. посредовао је за пелагијанце код цара. Из писама које је Несторије упутио папи Келестину (Р1.48,61,174,179,181,185,187,203) види се да гаје Пелагије сматрао за свог пријатеља, штити га од прогонства и


упоређује га са Светим Јованом Крститељем и апостолима Петром и Павлом (ПЛ.48,182).

Међутим, главна Несторијева јеретичка заблуда је погрешно схватање христологије. Уједном писму Јовану Антиохијском, Несторије каже даје у Цариграду подељено мишљење по питању да ли Дјеву Марију треба звати „мајка Божија". Црквени историчар Сократ појаву Несторијеве јереси у Цариграду овако описује: „Несторијев пријатељ, свештеник Анастасије, кога је Несторије довео са собом из Антиохије препоручио је једног дана у својој беседи да не зову Марију мајком Божијом из разлога што је Марија само људско створење и да Бог није могао бити рођен од једног створења (Сократ, Исто, 7, 32). Ово је изазвало велике немире и расправе. Сам пак Несторије се одмах ангажовао да заштити свог свештеника који је тако говорио. Овакво учење је директно угрозило веру Цркве већ изражену у Никеоцариградском Символу вере у коме се каже за Господа Христа „да се оваплотио од Духа Светог и Марије Дјеве и постао човек". Консеквентно свом ставу, Несторије за Дјеву Марију употребљава израз „Христородица" и „Човекородица"док израз „Богородица" одбацује као појам који не постоји у Светом писму. То је по Несторију више народни израз и доликује више многобошцима. односно идолопоклоницима. При томе се Несторије и његове присталице особито много, али једнострано позивају на текстове из Светог писма („узми дете и матер његову." а не „узми Бога и матер његову"). Говорио је да је Логос Божји (Реч, Слово Божије) прошао кроз Дјеву, односно Христос човек је прошао кроз Дјеву као кроз инструмент) (органон) или станиште (обитавалиште) или храм, или одећу, вазну. Христос према томе није био Бог. већ просто „богоносац" или носилац божанства. У даљем следу исте логике, није пострадао и васкрсао Бог Логос телом, већ само „човек је страдао и васкрсао". а крсна жртва је нешто што је ван Њега самог. Овако погрешна сотириологија је последица Несторијевог мишљења, односно учења да заправо и није било правог и истинског сједињења двеју природа у једној Богочовечанској Христовој Личности. Сједињење практично за Несторија и не постоји. То је нека врста здружења (.), додиривања, морално и етичко јединство, као рецимо што су два супружника или добра пријатеља. Тако је Несторије на неки начин најбоље одражавао Антиохијску богословску школу и њене ставове а чији су представници још били Диодор Тарсијски, Теодор Мопсуестијски и многи други. Сви су они углавном радикално делили природе у Господу Христу, делили су једног Христа на два лица или две ипостаси, и још су једног Сина Божијеграздељивали на два Сина, и говорили су: „друго је Син Божји, а друго је Син Дјевин". Тако је укратко речено, Несторије супротстављајући се Аполинарију (говори о јединству двеју природа у Христу), отишао нажалост у другу, супротну крајност.

Реаговање Цркве на овакво учење било је веома брзо. Сам народ у Цариграду је због тога одбацио самог Несторија говорећи: „Ми имамо цара, али немамо патријарха (епископа)". Претила је опасност да буде нарушена догма о оваплоћењу. Није се могао ни у ком случају прихватити даје Логос Божији био само придружен Исусу на начин како Бог обитава у праведницима и светитељима, и да је личност Логоса различита од личности човека Исуса. Међу првима се огласио Кирило


Александријски који се већ раније бавио писањем о оваплоћењу Логоса Божијег и о Светој Тројици. Кирило најпре пише Посланицу монасима у Египат (Манси, IV, 588617) 429. године (Исто, АСО 1, 1, 1,1023). Кирило се у том Писму позива посебно на Св. Атанасија Великог који већ има израз „мајка Божија", затим се позива на Никеоцариградски Символ вере. Аналогију богооваплоћења Кирило види у феномену обичног рођења сваког човека: тело и душа детета се истовремено рађају, јер не може бити рођена сама душа нити пак само тело; исто тако Логос је истовремено рођен н од људске природе (Манси, IV, 587618). Даље. слично је и када човек умре: ми кажемо умро је човек иако знамо да душа не умире. Ово Писмо је упућено и Несторију у Цариград, и то је Кирилово прво Мемнона и особито Кирилових дванаест анатема, „глава", које су их подсећале на учење познатих и већ од Цркве осуђених јеретика какви су били: Арије, Аполинарије, Евномије.

Источни епископи ће тек крајем 433. г. преко Јована Антиохијског а посредством епископа Павла Емеског (Палестина), преко кога је Јован упутио писмо Кирилу Александријском, послао је „ектесис" (; изложење) или „исповедање" вере. као образац сагласности. На то ће Кирило отписати одговор, посланицу Јовану (Манси V, 304305). Јован ће одговорити опет да је с тим сагласан, да он осуђује Несторија и његово учење. Тако је уствари настало „помирење"' и оно представља „Орос" Трећег Васељенског Сабора. Овај догматски документ са којим се, истина многи из Антиохије као и из Александрије нису у том моменту сложили, биће од великог значаја за формулисање и коначно обликовање. догматски врло значајног Халкидонског Ороса 451. г.

Трећи Сабор се бавио и Пелагијевом јересју. Несторије је чак титио једног пелагијанског епископа. Пелагије је пре свега погрешно схватао првородни грех, говорио је да он није наследан. Сходно томе, тајна Крштења, према томе не очишћава од првородног греха већ само од личног греха. Адам је по природи створен као смртан и умро би без обзира да лије учинио грех или не. Човек се даље, може сам сопственим силама спасти без Божје помоћи.

Сабор је, сем тога, донео девет канона или правила. Затим, решио је спорно питање статуса и положаја Кипарске цркве Цркве апостолског порекла. Она је изузета испод надлежности Антиохијске патријаршије и постала је самостална аутокефална.

Напомена: Сем уџбеника, код нас такорећи и не постоје специјалне студије које се баве

питањем Несторијеве јереси. Вредан пажње је чланак, В. Ивошевић. „Трећи

Васељенски Сабор", Православна мисао 30 (1983). А. Јевтић, „Васељенски Сабори

и живо предање Цркве", Богословље 1 и 2 (1973) 4379, и у А. Јевтић, На путевима

Отаца. Београд 1991. 961. А. Ракита, „Халкидонски сабор и његов догмат".


Теолошки погледи 12 (1987) 3157. Ј. Мајендорф, Христос у источнохришћанској

мисли, Манастир Хиландар 1994,1750.

ХАЛКИДОНСКИ ОРОС

Свети и велики васељенски Сабор, по благодати Божијој и заповешћу најпобожнијих и христољубивих наших царева Валентинијана и Маркијана Августа, окупљен у Халкидону, митрополији области Витиније у мученичком храму Свете и добропобедне мученице Јефимије, одлучио је ниже-изложено:

„Господ наш и Спаситељ Исус Христос, утврђујући ученике у познању вере, рекао је: „Мир мој остављам вам, мир мој дајем вам" (Јн 14:27), да се не би нико супротставио (опирао) ближњем у догматима благочашћа (побожности) него да би свима објавили проповед Истине. Али пошто Лукави не престаје да својом завишћу пакости семену побожности и увек изискује нешто ново против Истине, зато Господ који увек промишља о роду људском, подиже овог побожног и у ревности највернијег цара, и он је сазвао к себи одасвуд предстојатеље свештенства (епископе), по благодати Господа свих Христа нашег, да удаљи од оваца Христових сваку заразу лажи, и да истином својом униште (сасеку) им клице (младице). То смо ми и учинили и изгнали смо општом одлуком лажне догмате и обновили (установили) непогрешиву веру Отаца, проповедајући (објављујући) свима Символ (318) три стотине осамнаесторице, и прибројали смо нашим Оцима оне који су прихватили то излагање благочешћа (побожности) који су се после тога сакупили у великом Констатинуполису (Цариград), сто педесеторице (150) и сами су потврдили ту веру. Тако смо ми сачували поредак и све узоре (образце) вере раније бившег сабора светог у Ефесу, на коме су били представници најсветијег Келестина римског и Кирила Александријског, блажене успомене. Установљавамо нека заблиста (просветли) изложење праве и непорочне вере 318 Светих и Блажених Отаца у Никеји сакупљених при благочестивој успомени (памјати), Константина, бившег цара. Али да има силу и то што су установили 150 Светих Отаца у Константинуполису (Цариграду) за победу против јереси које су се тада јавиле, и утврђење ове наше католичанске и апостолске вере".

(Следи Никеоцариградски Символ вере)

„И тако следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, и Њега истог истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по божанству, и Њега истог једносуштног нама по човечанству, у свему подобног нама осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице по човечанству. Њега једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог, тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно


Лице и једну Ипостас - не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега истог једног Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва (објавише) пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца. Када смо тако са сваком брижљивошћу и складношћу то изложили, Свети и Васељенски Сабор је одлучио да ником не дозволи да другу веру произноси или пише или саставља или домишља или да учи друго. А оне пак који се усуде да састављају другу веру или да проповедају или уче да предају други Символ онима који желе да се обрате у познање

Истине из Јелинизма (многобоштва), или из Јудејства или какве било јереси, таквима, ако буду епископи или клирици, нека епископима буду туђи (страни) од епископства и клирицима - клира, ако су монаси или световњаци (лаици), они нека буду проклети (анатема).

(После читања одлуке сви најчаснији епископи узвикнули су: „То је вера Отаца. Нека митрополити одмах потпишу; нека потпишу у присуству самих чиновника, добра одлука нека не подлеже сумњи. То је вера апостолска. Са њом смо сви сагласни. Сви тако мислимо".) (Mansi, VII, 108-117; АСО, II, 1,2,126-130)

ПЕТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

УВОД

Пети Васељенски Сабор сазвао је цар Јустинијан 1 (527-565) да би била размотрена „Три поглавља. Три поглавља су богословско-догматски докуменат који је у првом реду осудио личност и дела епископа Теодора Мопсуестијског, неке списе епископа Теодорита Кирског и Писмо епископа Иве Едеског упућено епископу Марију и Ардашир, затим осуда Оригеновог неправославног учења, неооригенизма. Сабор је одржан од 5. маја до 4. јуна 553. г. а председавао је цариградски патријарх Евтихије. Било је присутних око 165 епископа (Александријски Аполинарије. Антиохијски Домнин, заменик патријарха Јерусалима у лицу три епископа, осам епископа из северне Африке, из Рима је био присутан у Цариграду али не и на сабору папа Вигилије). И ако представници Рима нису били званично заступљени на сабору, Римска црква је одмах признала све одлуке Петог Сабора. Сва саборска документа су сачувана углавном на латинском језику али се самим тиме њихова аутентичност не може довести у сумњу.

Пети Васељенски Сабор има прилично богату своју предисторију која се протеже на неке врло важне догађаје у историји Цркве који досежу чак уназад до Трећег


Васељенског Сабора, па и раније. Пети Сабор није био преокупиран неком новом јересју већ се, једноставно речено, у новим околностима и условима, бавио несторијанством и монофиситством. Спорови су се добрим делом, с друге стране, тицали онога што се у историји зове верска политика, иначе богословски врло образованог цара Јустинијана (цар је рођен у месту Таврисион код данашњег Лебана недалеко од Лесковца, археолошки локалитет Царичин Град). Јустинијан је хтео да обнови Римско царство и у томе је добрим делом успео. Међутим, на Истоку су већ постојале неционалне монофиситске цркве које су биле ван граница Византије и са њиховим присаједињењем Царству ишло је много тешко. Званични покушај измирења православних и монофисита одржан је у Цариграду 532. г. Био је то сусрет по шест угледних богослова са обе стране (од православних био је Ипатије Ефески и Леонтије Византијски, а од монофизита, Север Антиохијски). Некако у то време се по први пут званично у тим дискусијама појављују и списи Дионисија Ареопагита, које особито користе у својим дискусијама монофисити, мада у тим списима није било спорних и јеретичких учења. На том колоквијуму који је одржан у Цариграду показало се да су за монофисите најспорније извесне личности које су по њима биле јеретици а које Црква још увек није званично осудила, или то макар није учинио Четврти Васељенски Сабор у Халкидону 451. г. Легитимитет и значај овог сабора оспоравају јер његове одлуке сматрају да су несторијанске пошто диофисити погрешно тумаче, и уствари издали су Кирилово учење о „миа фисис" и „ек дио фисеон" и „евосин кат ипостасин" као и „синодос фисики". То је особито наглашавао монофиситски богослов Север Антиохијски патријарх (512-538), иначе веома плодан писац. Другога дана рада овог колоквијума разговарало се о томе, да ли је Богочовек Христос „из две природе", како су мислили монофисити и како је по њима учио Кирило Александријски, или је „у две природе", како су сматрали представници православних. Монофисити су, с друге стране, приговарали Халкидонском сабору, зашто није примио ] 2 Кирилових „глава" или анатематизама. Одговор је био, да сабор то није изричито учинио, већ посредно. Трећег и последњег дана овог разговора мешовите комисије присуствовали су и сам патријарх Епифаније и цар Јустинијан. Прихваћено је учење по коме је „Један од Свете Тројице пострадао телом" као и „једном и истом припадају и чуда и страдање".

Укратко речено, резултати преговора православних и монофизита у Цариграду 532. г. били су веома слаби. Православљу је пришао само један монофиситски епископ и неколико свештеника, и то је све. Као нека врста уступка, али са тачке гледишта православних сасвим прихватљива, прихваћена је такозвана теопасхитска формула која се већ од раније налазила у молитви „Свјати Боже... Који је распет за нас". На овоме је особито инсистиралаједна група скитских монаха. Сматра се даје у то време настала и химна „Јединородни Сине и Слове Божији..." која се и данас пева на Светој Литургији као „друга слава", а приписује се самом цару Јустинијану.

Друго веома важно спорно питање у предсаборском периоду Петог Сабора је било актуализирање Оригена и његовог учења. Спор се јавио међу монасина у Палестини, особито у Лаври Светог Саве Освећеног (Видети Ј. Поповић, Житија Светих за децембар, Београд 1977,156166). нарочито је било актуелно Оригеново


погрешно за Цркву учење о „апокатастасис тон апандон" (о васпостављању свега, у своје првобитно добро стање, чак ће се и ђаво покајати и спасити). Један од таквих палестинских монаха био је и Теодор Аскида који је у међувремену постао епископ у Кесарији Кападокијској, и који је био царев саветник по многим питањима када се радило о Цркви. Ориген и његово учење ће нешто касније 543. или 544. г. бити осуђено од самог цара и то наједном мањем локалном сабору у Цариграду који се окупио око патријарха Мине. Одлука о осуди Оригена донета је у 15 тачака, а свака се завршава проклетством (анатемом). Осуђене су главне ставке Оригеновог погрешног учења, није нико од монаха осуђен као Оригенов присталица. Међу савременим богословима било је много оних који су се отворено противили да Ориген буде, након скоро три века, осуђен. Посебно се ме$)у њима истицао ђакон Фулгенције Феранд из Картагине (написао је на латинском језику спис „У одбрану три поглавља" ПЛ. 67, 532 - 627).

У даљим преговорима са мнофиситима на Истоку (Сирија, Јерменија), Теодор Аскида, да би избегао личну осуду као оригениста, сугерисао је цару Јустинијану да монофисити одбацују Халкидонски сабор зато што на том сабору нису били осуђени, чак су оправдани, Теодорит Кирски и Ива Едески, који су се држали учења Теодора Мопсуестијског (+ 428) који је био учитељ јеретика Несторија. Због тога су, како је он говорио, сада монофисити своје измирење са Црквом условљавали тиме што би се православни (диофисити)још једном одрекли и анатемисали и Несторија, Теодора Мопсуестијског, Теодорита Кирског и Иву Едеског. У крајњој линији, монофисити су хтели да Халкидонски сабор као такав буде осуђен. Цар је пристао да се поведе расправа о овим питањима а с тим су се сложили и патријарх Мина и недавно изабрани папа Вигилије (од 536). Међутим, многи, особито на Западу нису били сагласни да се, на начин изнет у „Три поглавља" осуђују поменуте личности. Особито је велико противљење било у северној Африци, Италији, Илирику. Противници осуде износили су многе аргументе: говорили су пре свега да се овим поступком доводи у питање ауторитет и значај једног Васељенског сабора. Ако се коначно оспори важност једног сабора, а сабори Цркве су по свом значају одмах после Светог писма, поставља се питање, како су они говорили, може ли један исти извор точити слатку и горку воду? Или: зашто судити оне који не могу да се бране, јер су давно умрли и налазе се на праведном и неподмитљивом Божијем суду? Зашто осуђивати мртве и на тај начин казнити живе који на ту осуду не пристају? Називани су „некродиокти" прогонитељи мртвих, и као они који директно греше против 7. члана Никеоцариградског Символа вере, у коме се каже да ће Господ „судити живима и мртвима"...

По питању осуде самог Теодора Мопсуестијског пре Петог Сабора, око 550. г. из Цариграда је у Мопсуестију послата једна комисија да испита да лије име Теодорово избрисано из диптиха тамошње Цркве где је он био епископ. Комисија се на лицу места уверила даје његово име избрисано из диптиха, што значи да је већ у локалној Цркви осуђен као јеретик. То је била основа за саборску осуду Теодора Мопсуестијског и као личности, јеретика и свих његових списа. У току рада Петог сабора папа Вигилије, иако је већ неколико година боравио у Цариграду


није ипак смео јавно да подржи „Три поглавља" због негативних реаговања на Западу, чак није смео да се појави на сабору, већ се склонио у храм Св. апостола Петра и Павла у Цариграду и огласио се са једним документом, Judicatum (Пресуда) којим изричито не признаје „Три поглавља".

Пети Васељенски Сабор је осудио, као што је већ речено, неке списе Теодорита Кирског и Иве Едеског који су били уперени против Кирила Александријског и његовог учења, особито изложеном у 12 глава. Због ових својих списа Теодорит и Ива су се јавно покајали и били су примљени и враћени на своје епископске катедре са којих их је збацио „разбојнички сабор" у Ефесу 449. г. Пети Сабор је само још једанпут осудио. истина посмртно, оно зашто су се они једном већ покајали. Тиме није подривен и доведен у сумњу Четврти Васељенски Сабор у Халкидону 451. г. Халки донски сабор је овим поступком само допуњен у оним сегментима којима се није директно bавио и који нису тада били у Цркви актуелни. Пети Сабор је дакле оправдао Халкидон и његову христологију. Учињен је известан уступак монофиситима у смислу црквене икономије, али вера православна није повређена. Поново је подвучен значај учења Цркве о јединству богочовечанске Христове личности. Такође је потврђена формула да је „један од Свете Тројице пострадао телом", чиме се у ствари поново нагласило, противно монофиситима, да је један Христос, и да с друге стране, монофисити нису у праву када православнима приписују двојење - дељење Христове личности у несторијанском смислу. На крају је Пети Сабор осудио оригенизам и није донео ниједан канон.

14 АНАТЕМАТИЗАМА ПРЕМА „ТРИ ПОГЛАВЉА" 1. Ако неко не исповеда да је Отац, Син и Свети Дух једне природе или суштине, једне моћи и славе, Тројица једносуштна и да се поштује једно Божанство у три ипостаси или лица, нека буде анатема (проклет). Јер један је Бог и Отац у свему, и један је Господ Исус Христос кроз кога је све, и један је Дух Свети у коме је све.

2. Ако неко не исповеда да Бог Логос има два рођења, превечно од Оца, надвремено и бестелесно, а у последње дане Он је сишао са небеса и оваплотио се од Свете Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије, и рођен је од ње, нека буде анатема.

3. Ако неко каже, да је друго Логос Божији Чудотворац а друго страдални Христос, или да је Логос Божији рођен од жене, или да је у Њему други у другом, а не Њега једног Господа нашег Исуса Христа, Логоса Божијег, оваплоћеног и очовеченог, и Њега у чудесима и страдањима која је добровољно претрпео, нека буде анатема.


4. Ако неко каже, да је сједињење Бога Логоса са човеком било по благодати, или дејству (енергији), или части, или узроку, или приносу, или слици, или моћи, или поштовању, као да је Бог Логос усвојен од човека и да је од Њега примио славу, као што је Теодор (Мопсуестијски) хулио говорећи, или како исти тврди, као што несторијевци називају Бога Логоса Исуса Христа именује се облагодаћени Христос и Син, и два посебна лица заступају по једном именовању, и части, и достојанству и поштовању, и једно лице и једног Христа именују и осуђују. Према томе, онај ко не исповеда сједињење Бога Логоса са одушевљеним телом разумне душе и ума премда је био по ипостасном јединству, како су Свети Оци учили, и стога је једна Његова ипостас (личност), која је Господ Исус Христос, један од Свете Тројице, нека буде анатема.

Они који су различито поимали сједињење као безбожни Аполинарије и Евтих, и који су запали у срамоту и исповедају рушење јединства (сједињења). А Теодор и Несторије мисле и желе раздељивање, и уводе привидно јединство. Зато Света Божија Црква одбацује сваку безбожну јерес, а исповеда сложено јединство Бога Логоса у телу, које је (јединство) ипостасно (лично). Јер, према сложеном јединству, по тајни Христовој, не само да се чува то увођење сједињења, већ се не прихвата њихово дељење.

5. Ако неко прихвата да је једна ипостас Господа нашег Исуса Христа као прихватање савеза више ипостаси, и кроз то покушава да уведе у Христову тајну две ипостаси, или два лица, и тако од уведена два лица говори о једном лицу по достојанству и части и поклоњењу, како су безбожни Теодор и Несторије писали, и хули на свети Халкидонски сабор, како је на њему ово безбожно мишљење осуђено и како је речено за једну ипостас. Нека буде анатема на оне који не исповедају Бога Логоса у телу и ипостасном јединству; због тога је свети Халкидонски сабор Његову једну ипостас, или једно лице уједној ипостаси Господа нашег Исуса Христа исповедио. Јер, нема додавања (умножавања) лица, или ипостаси: Света Тројица и Оваплоћени показује једног од Свете Тројице, Бога Логоса.

6. Ако неко злоупотребљава и не назива заиста Богородицом Свету, Преславну Приснодјеву Марију, и даје принела као простог човека којије рођен, а не из ње оваплоћеног Логоса Божијег, и оних који одбацују да је принос Логоса Божијег (био) човекорођени, као и одбацивање рођеног човека, и хуљење на Халкидонски сабор који јеодбациобезбожномишљењеТеодоровооДјевиБогородици.Или ако неко њу (Богородицу) назива човекородицом или христородицом као да Христос није Бог, већ незаконито и неистинито њу (Богородицу) не исповеда као Богородицу, а Бога Логоса превечно од Оца рођеног, а у последње дане од ње оваплоћеног како је божанствени и свети у Халкидону сабор њу Богородицу исповедио, нека буде анатема.

7. Ако неко говори да знамо и исповедамо једног Господа нашега Исуса Христа у две природе, али не из Божанства и човечанства, што би значило различитост природа из којих је постало нераздељиво и недокучиво (тајанствено) сједињење


(јединство); нити се природа Логоса претворила у тело (плот), нити се пак тело (плот) изменило у природу Логоса, јер остаје свака (природа) оно што је њој својствено, и настаје сједињење по ипостаси, и још раздвајање у посебност (сваке природе) има (узима) облик по тајни Христовој; или број природа исповедајући у Њему једном Господу нашем Исусу Христу Богу Логосу оваплоћеном, не само пак теоретски да узимамо ову разлику, из којих је Он, не одбацивањем јединства (јер је један из двога, и од једнога су двојица), него је то објављен број (природа) које су неразлучне и са сопственим ипостасима (лицима) и имају природе, нека је анатема.

8. Ако неко исповеда да је из две природе, божанске и човечанске, постало (јединство) сједињење или једна природа Бога Логоса оваплоћеног, и не прихвата, како су Свети Оци учили, даје из божанске природе и човечанске настало ипостасно једна природа, или суштина и божанство и тело Христово, такав нека буде проклет. Јер ми говоримо да је јединородни Логос се ипостасно сјединио, а не говоримо даје претрпео какво преливање (претварање) у друге природе, већ шта више свака (природа) остаје оно што јесте, сјединило се, наиме, разумно тело Логоса. Зато, један је Христос, Бог и човек, Њега јединосуштног Оцу по Божанству и Њега јединосуштног нама по човечанству (исповедамо). Јер на исти начин и оне који раздељују или раздвајају, и који сливају тајну Христовог Божанског домостроја (икономије), одлучује и анатемише Божија Црква.

9. Ако неко говори о поклоњењу Христу у две природе и уводи два поклоњења (двоструко поштовање), посебно Богу Логосу и посебно човеку, или ако неко одваја тело, или слива Божанство и човечанство, или не једним поклоњењем Богу Логосу оваплоћеном и не поклања се заједно са Његовим сопственим телом, како је то Божанска Црква примила од почетка, нека је анатема.

10. Ако неко не исповеда да је телесно распети Господ наш Исус Христос био истинити Бог и Господ славе и један од Свете Тројице, нека је анатема.

11. Ако неко не проклиње Арија, Евномија, Македонија, Аполинарија, Несторија, Евтиха и Оригена, са њиховим безбожним списима, и све остале јеретике које је осудила и проклела света католичанска и апостолска Црква и поменута четири Света Сабора, и мишљења и заблуде оних сличних напред речених јеретика и оне који се до краја верно и одано држе безбожништва, нека је анатема.

12. Ако неко штити (брани) безбожног Теодора Мопсуестијског који је говорио да је друго Бог Логос а друго Христос, који је био изложен душевним страдањима и телесним пожудама драговољно и да је био за мало одвојен, и да је на најбољи могући начин усавршио се добрим делима и узвишен непорочном влашћу и да се као прост човек крстио у име Оца и Сина и Светога Духа и кроз крштење примио благодат Светога Духа и удостојио се богоусиновљења; и да се поштује са истом (једнаком) чашћу у личности Бога Логоса, а по васкрсењу постао је сасвим непроменљив и непогрешив у помислима. И опет, по овом напред реченом Теодору безбожном, овоје било сједињење Бога Логоса са Христом, како и апостол (говори) за мужа и жену, „и двоје ће бити у једном телу" (Пост 2:24). Дрзнуо се он (Теодор)


да изрекне и друга свој а хуљења, да је Господ после васкрсења дунуо на ученике и рекао, „примите Духа Светога" (Јн 20:22), и да им није даровао Духа Светога већ да је само привидно дунуо. А и Томино исповедање, када је овај опипао руке и ребра Господња после васкрсења, „Господ мој и Бог мој" (Јн 20:28), да Тома то није рекао за Христа, већ је Тома усхићен чудесним васкрсењем опевао Бога који је подигао Христа. На исти начин је овај Теодор схватао Христа и у Делима апостолским, и то као Платон, Манихеј и Епикур и Маркион, говорио је као свако од ових што је изналазио сопствено учење и саставио је као платоници и манихејци и епикурејци и маркионити, и на исти начин је измислио учење о Христу и хришћани су од њега похуљени. А ко брани реченог безбожног Теодора и његове нечастиве списе, овде наведене а и друге изнете безбројне хуле на великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, већ га не прокуне са његовим нечасним списима и свим његовим делима или га не осуди или га назове да је православан а његова писања и нечасне његове списе и све оне који су мудровали и који мудрују слично њему и до краја остану у овој јереси, нека буде анатема.

13. Ако неко штити Теодортиове нечасне списе против истините вере на светом првом Ефеском сабору и дванаест глава Светог Кирила, и све што је он писао о Теодору и Несторију, и о другим његовим списима овде поменутим и мудровањима Теодоровим и Несторијевим као и оне који прихватају њихово безбожништво и назива нечасним учитеље Цркве који признају и исповедају ипостасно сједињење Бога Логоса. Ако неко не проклиње (анатемише) речене нечасне списе и оне који су слично мудровали или мудрују, а све оне који су писали против православне вере или, међу светима, Кирила и његових дванаест глава, и буде у овом безбожништву истрајавао, нека буде анатема.

14. Ако неко брани Посланицу за коју се каже да је од Иве написана Марину Персу, која одбацује да је Бог Логос од Свете Богородице и Приснодјеве Марије се оваплотио поставши човек, него говори да се из ње родио прост човек, кога назива храмом, као и даје друго Бог Логос а друго човек, и међу светима, Кирила, који је проповедао праву веру, осуђује га као јеретика слично Аполинарију који је безбожно писао, и оптужује свети први Ефески сабор да је без суда и ислеђивања осудио Несторија, а у овој безбожној Посланици, дванаест глава, међу светима Кирила, назива нечасним и противним правој вери, а хвали Теодора и Несторија и њихово нечастиво учење и списе. Ако неко поменуту Посланицу брани и не анатемише је, и оне који штите ову (Посланицу) и оно што се у њој говори да је право или на месту (у реду), и оне који су писали и који пишу о њој или они који величају (Посланицу) безбожну, и труде се да је хвале или оне који величају њену безбожност именом Светих Отаца или Светих на Халкидонском сабору, а оне који у томе остају до краја, нека буде анатема. (Манси, IX, 368388)

ШЕСТИ БАСЕЉЕНСКИ САБОР


Свети и велики наш Васељенски Сабор, који се у овом богочуваном и царском граду Цариграду, Новом Риму, састао по Божијој благодати и свепобожном указу благочестивог и највернијег великог цара Константина, у сали дворске палате зване труло (труло), одредио је следеће:

Јединородни Син и Логос (Реч, Слово) Бога Оца, Који нам је по свему сличан осим греха, постао је човек, Христос истинити Бог наш, гласовито је проповедао јеванђелским речима: „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота" (Јн 8:12); и опет: „Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам" (Јн 14:27). Овим богоисказаним учењем о миру богомудро вођен наш најкроткији цар, заштитник православља а противник злих учења, пошто сазва овај наш свети васељенски скуп, сједини читаво тело (састав) Цркве. Отуда наш свети Васељенски Сабор пошто изагна далеко заблуду безбоштва која се пре извесног времена појавила и овде, и пошто без заблуда слеђаше прави пут светих и признатих Отаца, сагласи се у свему са светих пет Васељенских Сабора, кажемо са три стотине и осамнаест у Никеји сакупљених Светих Отаца против сулудог Арија; и после овог у Цариграду сто педесет богоносних мужева; и осталих светих пет Сабора, оног против Теодора Мопсуестијског, Оригена, Дидима и Евагрија, и списа Теодоритових против дванаест глава блаженог Кирила. и онога што је рекао Ива у Посланици написаној Марину у Персији... и других Сабора који су сазвани ради побијања сваке душепогубне јереси, и овај наш свети и Васељенски Сабор богонадахнуто запечати Символ... (следи Никеоцариградски Символ вере).

Свети и Васељенски Сабор рече: Довољан је био за савршено познавање и потврђивање православне вере овај побожни и православни Символ божанске благодати. Али. пошто не преста од почетка проналазач зла, који нађе помагача змију и преко ње уведе у човечанску природу отровну смрт, и тако сада, пошто пронађе прикладне сараднике властитој вољи, кажемо за Теодора који је био епископ Фарански, па Сергија, Пира, Павла, Петра, који су били настојници (патријарси) у овом царском граду, па још Хонорија који је био папа Старог Рима, па Кира који је био епископ у Александрији, затим Макарија који је скоро био предстојник у Антиохији, и Стефан његов ученик. И не закасни од њих подстакнута пуноћа Цркве да пресече скандале заблуде: јерес једне воље и једног дејства (хтење) у двема природама једнога од Свете Тројице Христа, истинитог Бога нашег, посејавши новим гласовима ту јерес у православном народу, (јерес) која се слаже са безумним и злим учењем безбожног Аполинарија, Севира и Темистија; и савршено оваплоћење Њега једног Господа Исуса Христа Бога нашег, настојали су да униште науком некаквог лукавог проналаска, пошто хулно уводе да Његово умно одуховљено тело нема вољу и даје без дејства (енергије).

Христос Бог наш подстакао је дакле верног цара, новог Давида, „човека кога по срцу своме нађе", „који не даде", према написаном, „сна очима својим, нити веђама својим дремања", док преко овог нашег Богом сакупљеног и светог Сабора не нађе савршену проповед православља;јер, сагласно богореченим речима: „Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима".


Овај дакле, свети и Васељенски Сабор прими верно и отворених руку прихвати Посланицу од најсветијег и најблаженијег папе Старог Рима, Агатона, најпобожнијем и највернијем нашем цару Константину, а која (Посланица) одбацује поименце оне који су учили и проповедали, као што је напред речено, једну вољу и једну енергију у телесном домостроју Христа истинитог нашег Бога (ен телима ке миан енергиан епи тис енсарку икономиас Христу ту алитину Теу имон).

Исто тако би прихваћена и друга саборска Посланица светог, под истим најсветијим папом, сабора стотину и двадесет пет богољубивих епископа, упућена његовом спокојству (цару), пошто су обе биле сагласне светом Халкидонском Сабору и Томосу свесветог и најблаженијег Лава папе тог Старог Рима, који је био послан светом Флавијану, који је (Томос) онај Сабор назвао стубом православља, такође још и саборне посланице написане од блаженог Кирила против безбожног Несторија и упућене епископима Истока.

Следујући светим и Пет Васељенских Сабора и Светим и признатим Оцима и сагласно одредивши, (овај Сабор) исповеда Господа нашега Исуса Христа, истинитог Бога нашег, једног од Свете. Једносуштне и Живоначалне Тројице, савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, ваистину Бога и ваистину човека (састављеног) из разумне душе и тела, Њега истог по човечанству, подобног нама у свему осим греха; пре векова (од вечности) рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега, ради нас и ради нашег спасења од Духа Светога и Марије Дјеве, ваистину Богородице, по човечанству (рођеног); Њега једнога, Христа, Сина Господа, Јединороднога, у две природе... (даље следи Халкидонски Орос).

И две природне воље или хтења, у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено, исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, не може бити, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља (хтење) следује, не противречи или супротставља се. већ шта више следује, или боље рећи, потчињава се Његовој Божанској и свемогућој вољи, јер Његова телесна воља тежи да се потчини Божанској вољи, према свемудром Атанасију. Јер као што се Његово тело зове и јесте тело Бога Логоса, као што и Он сам рече: „Јер сам сишао са неба, не творим своју вољу, него вољу Оца који ме је послао", називајући својом вољом управо вољу тела, пошто је и тело постало Његово. Јер на исти начин на који пресвето и пречисто одуховљено Његово тело, пошто се обожило, није уништено, него је остало исто у својим границама, тако и Његова човечанска воља обожена није уништена, већ је шта више сачувана, по речима Григорија Богослова, који каже: „Јер то што Он жели, подразумева по Спаситељу (вољу) Онога која није супротстављена Богу јер је цела обожена".

Такође славимо два природна дејства недељиво, неизменљиво, неразлучно у истом Господу нашем Исусу Христу, истинитом нашем Богу, то јест Божанско дејство и човечанско дејство, по богоречитом Лаву, који најјасније каже: „Дејствује свака


природа у заједници са другом оно што јој је својствено, (природна енергија) Логоса чини оно што је својствено Логосу, а (енергија) тела чини оно што је

својствено телу". Јер нећемо приписивати једно природно дејство Богу и створењу, да не би уздигли створење у Божанску суштину, нити да узвишеност Божанске природе снизимо на место које приличи створењима; јер познајемо Једнога и Истинитога, и чуда и страдања, а (познајемо Га) ипак различито према природама из којих је (Он) и у којима има биће, као што рече богонадахнути Кирило. Дакле, пошто у свему чувамо несливеност и неразлучност (природа), са мало речи све (о Христу) објављујемо: исповедамо Једног од Свете Тројице и после оваплоћења, Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога нашег, кажемо (исповедамо) две Његове природе које у једној Његовој ипостаси просијавају, у којој Он и чуда и страдања целим Његовим домостројним живљењем, не по фантазији, него истински показа, распознајући природну разлику у једној истој Ипостаси тиме што свака природа хоће и дејствује оно што јој је својствено у заједници са другом, те на исти начин славимо и две природне воље и дејства која садејствују ради спасења човечанског рода.

Пошто се све ово са сваком тачношћу и марљивошћу од нас изложи, одређујемо да се не дозвољава да неко износи другу веру, или да саставља или

да измишља, или да учи различито. Они пак који се усуђују да састављају другу веру или да уводе или да уче или предају други символ онима који хоће да се врате познању истине из Јелинства (многобоштва) или из Јудејства или из неке јереси или новаторског учења, то јест да уводе неке измишљене речи ради побијања овога од нас сада одређенога, такви, ако су епископи или клирици, нека се одстрањују епископи од епископства, а клирици од клира, а ако су пак монаси или лаици такви да се анатемишу". (Манси, XI, 632-640)

Седми Васељенски Сабор

УВОД

Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325. г.), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца (иконокласти). Број учесника сабора је око 367 Отаца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Били су представници римског папе Адријана I (772-795), као и представници патријарха из Александрије, Антиохије и Јерусалима. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године.


Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви. особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Тако је цар Лав III издао 726. и 730. г. два државна закона против поштовања икона. Његов син и наследник на царском престолу Константин V Копроним одржао је „сабор" 754. г. у Јерији код Цариграда против икона. Саборовању је присуствовао велики број епископа са Истока око 338, под председништвом епископа Теодосија Ефеског из мале Азије. Иконопоштовање је на овом сабору осуђено као идолопоклонство (већ осуђено у Старом завету кроз другу Божију заповест) а иконопоштоваоци су осуђени као јеретици идолопоклоници. несторијанци и монофизити.

Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други.

Најзад је царица Ирина и њен син Константин VI сазвала сабор 786. г. у Цариграду. Ради сигурности сабор је премештен и мало одложен за 787. г. у град Никеју. На сабору у Никеји (други Никејски сабор) иконоборци су се покајали, поднели писмено исповедање вере укоме јавно осуђују иконоборачке заблуде, затражили су од Отаца сабора опроштај и тек тада су били примљени у црквену заједницу. Сабор у Никеји је сем тога осудио иконоборачко саборовање у Јерији 754. г. и тамошње одлуке. Као јеретици осуђени су: Анастасије бивши патријарх у Цариграду, затим патријарси Константин и Никита (пореклом Словен), епископ Теодосије Ефески. Јован Никомидијски, Константин Николијски, Сисиније Пастилан и Василије Трикакавон. Сабор је истовремено одао признање и заслуге за одбрану икона Герману I, Јовану Дамаскину и Георгију Кипарском. Донет је Орос вере о иконама у основи којег је Дамаскиново богословље о иконама. Иконама се указује почитатељно поклоњеније („Част која се даје образу (лику), прелази на првообраз (прволик), и клањајући се икони, клања се ипостаси (личности) изображеној на њој".) Сабор је донео 22 канона.


1. Они који су примили свештеничко достојанство, као сведочанство и доказ служе им прописи канонских одредби које и ми радосно примамо и са богоречитим Давидом хвалимо Господа Бога говорећи: „На путу откривења (сведочанстава) Твојих радујем се, као за велико богатство" (Пс 119:14), и: „Јавио си правду у откривењима Твојим до века, ... уразуми ме и живећу" (Пс 119:138,144). И ако нам пророчански глас заповеда да до века чувамо сведочанства (откривења) Божија, и да живимо по њима, јасно је да она остају непомичнаипостојанајерибоговидацМојсеј овако говори: „Овима не додајите, и од њих не одузимајте" (Понз 12:32). И божанствени апостол Петар хвалећи се њима вапије: „У што желе анђели да завире" (1 Петр 1:12). И Павле објављује: „Али ако вам ми или анђео с неба проповеда Еванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде" (Гал 1:8). Пошто нам је ово верно посведочено радујемо се због тога, слично као кад неко нађе велико благо. Са сладошћу примамо божанска правила и свецело и непоколебиво држимо одредбе ових правила изложених од свехвалних апостола, светих труба Духа, и од светих шест Васељенских сабора и од оних који су се саборно окупљали ради издавања таквих заповести, и од Светих Отаца наших. Јер су сви они од једног и истог Духа били просвећени и што је корисно узаконили су. И кога они предају анатеми и ми анатемишемо, а кога свргавају те и ми свргавамо, и кога одлучењу те и ми одлучујемо, а кога потчињавају епитимији те и ми такође потчињавамо. Јер онај који је узишао до трећег неба, и чуо неисказане речи, божански апостол Павле јасно вапије: „Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате" (Јев 13:5).

2. Пошто ми у псалмопјенију обећавамо Богу: „Заповестима Твојим поучићу се и нећу заборавити Твојих речи" (Пс 119:16), ово је и свима хришћанима спасоносно да сачувају, а посебно за оне који примају свештеничко достојанство. Због тога одређујемо: да сваки који има бити узведен на епископски степен, мора засигурно познавати Псалтир, да тако и сав свој клир уразумљује да се из њега поучава. Такође је потребно да га митрополит марљиво испитује да ли има усрдност размишљања, а не да узгредно (површно) чита свештена правила, и свето Еванђеље, и књигу божанског апостола, и сво божанско Писмо, и да поступа по заповестима Божјим, и учи свој народ. Јер природа (суштина) наше јерархије (свештеноначалства) чине Богом предане речи, то јест истинско знање божанских књига, као штоје казао велики Дионисије. А ако се ко колеба и није усрдан да ће тако чинити и учити, да се не рукополаже. Јер је преко пророка Бог рекао: „Тиси одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити, да Ми не вршиш свештеничку службу (не свештеникујеш) (Осија 4:6).

3. Сваки избор за епископа, или презвитера, или ђакона, учињен мирским (државним) властима нека остане неважећи (ништаван) по правилу (канону) које говори: ако који епископ употреби световну власт и преко ње добије власт у Цркви,


нека буде свргнут, и одлучен, као и сви који опште с њим. Јер који се имају у епископство узвести дужни су бити изабрани од епископа, као што одређују Свети Оци у Никеји у правили (канону) које говори: најприличније је да епископа поставе сви епископи те области. Ако је то отежано или због хитне потребе, или даљине пута, нека се окупе најмање тројица заједно на једно место, а одсутни узму учешћа у избору и изјаве сагласност преко писама, и тада нека се учини рукоположење. А власт (одлука) о томе нека буде дата у свакој области митрополиту.

4. Проповедник Истине, божански апостол Павле, поставља као неко правило ефеским презвитерима, и чак свему свештеничком збору (сословију), и са дерзновенијем је овако рекао: „Сребра или злата, или одела ни од кога не зажелех. Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати, да је блаженије давати него примати" (Дап 20:33, 35). Због тога и ми учећи од њега, одређујемо да епископ и не помисли да из гадне похлепе, изговарајући се разлогом грехова, истражује злато, или сребро, или друго шта од потчињених му епископа, или клирика, или монаха. Јер апостол говори: „Неправедници неће наследити царства Божијега" (1 Кор 6:9), и још: „Деца нису дужна родитељима тећи имања него родитељи деци" (2 Кор 12:14). Због тога, ако се нађе ко да ради изнуђивања злата, или чега другог, или по некој страсти да забрањује служење, и одлучује неког од својих клирика, или затвара часни храм да не буде у њему службе Божије. Устремљујући своје безосећајно безумље и будући безосећајан (непажљив), подвргнуће се сопственом страдању, „и болест ће се његова обратити на његову главу" (Пс 7:17), као преступника Божије заповести и апостолских установа. Јер врховни апостол Петар благовести: „Пасите стадо Божије које је у вас, надгледајући га, не принудно него добровољно, и по Богу, нити неправедним добитком, већ од срца, нити као да господарите клиром, већ будите углед (узори) стаду. А када се јави Архипастир (Пастироначелник), примићете венац славе који не вене" (1 Петр 5:24).

5. Смртни је грех када неки грешећи остају у непокајању (непоправљању). Од овога је горе када уназађују (убијају) побожност и истину, и више воле Мамону него послушност пред Богом, не држећи се Његових заповести и правила. Са таквима није Господ Бог, док се не смире (не понизе) и не опораве од своје несреће (греха). Њима је још више потребно да приступе Богу и да скрушеним срцем моле отпуштење и опроштај греха, а не да се узносе безаконим даровима (поклонима): „Бог је близу оних који су скрушени срцем" (Пс 34:18). Зато, ако се који хвале да су давањем злата постављени у цркви, и на овај зли обичај, који отуђује од Бога и од сваког свештенства, полажу наду, и од тога бестидним лицем и отвореним устима и речима укора бесчасте оне који су због врлинског живота Духом Светим изабрани, и који су без давања злата постављени. Оне који поступају на такав начин, најпре низвести на последњи степен њиховог чина. А ако у томе буду остајали, исправљати их епитимијом. Ако се ко покаже да ово чини приликом рукоположења, нека се поступи по апостолском правилу (канону) које каже: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека буде збачен и он, и онај ко га је рукоположио, и да се сасвим одсече од општења (заједнице), као Симон гатар од мене Петра (Правило 29), Такође и по другом


правилу преподобних Отаца у Халкидону које каже: „Ако који епископ за новац учини рукоположење, и благодат која се не продаје (непродајућу), претвори у продају, и за новац рукоположи епископа, или презвитера, или ђакона, или кога од оних који су прибројани у клир; или постави за иконома, или екдика (судију извршиоца), или парамонарар ( ), или уопште у било какву црквену дужност, ради гнусног добитка. Који се на ово дрзнуо, пошто се осуди, нека његов чин ( свештенички) буде у опасности, а који је рукоположен нека се не користи купљеним рукоположењем, или постављењем, већ да буде туђ) (стран) достојанству или дужности коју је добио за новац. А ако се ко покаже да је посредовао у примању плате толико гнусне и безаконе, и овај, ако је клирик, нека буде збачен са свог степена, ако је световњак или монах, нека буде одлучен.

6. Постоји правило (канон) које каже: Два пута у години у свакој области треба да буду канонска испитивања (истраживања) кроз сабрања епископа. Али због неприлика и препрека које су имали због путовања нису се окупљали, и зато су преподобни Оци Шестог сабора одредили да на сваки начин и без изговора буде једном годишње (сабор) и да се порушено исправља. Зато и ми ово правило обнављамо, и ако се нађе неки управитељ ( световни) да ово забрањује, нека он буде одлучен. А ако неко од митрополита занемарује да ово испуни без нужде и присиле и каквог оправданог узрока, нека подлеже епитимији по правилима (канонима). Када се састане ( буде) сабор канонских и еванђелских ствари (предмета), тада су дужни сабрани епископи да се старају и брину о чувању божанских и животворних заповести Божијих. Јер, „ко их сачува, има велику награду" (Пс 19:11), „јер је заповест светиљка (лампа), закон је светлост, а искушавање и поука, пут живота" (Приче 6:23). „Заповест Господња је надалеко видљива, просветљује очи" (Пс 19:8). Да не буде дозвољено митрополиту да тражи од онога што донесе са собом епископ, или животињу, или друго шта. Ако се буде доказало даје то учињено, да узврати четвороструко.

7. Божанствени апостол Павле је казао: „Греси неких људи су очевидни (јавни) а неких иду за њима" (1 Тим 5:24). Ранијим гресима последују и други греси. За нечастивом јересју клеветника Хришћанства последовале су и друге безбожности. Јер као што су представе (гледање) часних икона уклонили из Цркве, тако су изоставили и неке друге обичаје које треба обновити писаном и неписаном правилу. Због тога, они часни храмови који су освећени без светих моштију Мученика, одређујемо да у њима буде обављено постављање моштију са уобичајеном молитвом. А ко освети храм без светих моштију, нека буде свргнут као преступник црквеног предања.

8. Пошто неки из Јеврејске вере застрањујући намислише да исмејавају Христа Бога нашег, претварајући се да су хришћани, а у тајности га се одричу, и скривено суботствују (празнују суботу) и чине све остало јудејско, ми одређујемо да ове, ни у општење (заједницу), ни на молитву, нити пак у цркву примати, већ нека јавно (отворено) буду Јевреји у њиховој вери; нити им децу крштавати, и робове да не купују или поседују. А ако ко од њих са искреном вером се обрати, и исповеди (призна) од свег срца одбацујући њихове обичаје и дела, да би кроз то и друге


изобличио и исправио, таквога треба примити и крстити, и његову децу, и утврђивати их у одбацивању јеврејских учења. А ако не буду такви, нипошто их не примати.

9. Све детињасте игре и безумне светковине и лажне списе настале против часних икона, треба предавати Епископији константинопољској (цариградској) да би били стављени са осталимјеретичким књигама. Ако се нађе неко да их скрива: епископ, или презвитер, или ђакон, нека се свргне, а световњак или монах, нека се одлучи.

10. Пошто су неки клирици заобилазећи канонске одредбе, оставили своје место ( парохију) и пребегли у друго место ( парохију), а највише у овај богомспасавани и царски град, и настањују се код световних чиновника вршећи богослужења у њиховим богомољама (домаћим храмовима). Такве, без воље свог и Константинопољског (цариградског) епископа, није дозвољено примати у било какву кућу или цркву. Ко ово учини остајући у томе, нека буде свргнут. Они пак који ово чине са сагласношћу више речених свештеника, они не треба да преузимају на себе световне и светске (грађанске) бриге (послове), као што је божанским правилима (канонима) ово забрањено чинити. Ко се пак затекне (открије) да обавља код речених велможа (великаша) неки посао, нека, или престане, или да се свргне. Боље је да иде и да им поучава децу и укућане (домаће), читајући им Божанска Писма, јер је за то и примио свештенство.

11. Будући да смо обавезни чувати сва божанска правила (каноне), дужни смо такође сачувати на сваки начин и оно (правило), да у свакој цркви има бити иконом. И ако сваки митрополит поставља иконома у својој цркви, то је добро; а ако не, имаће (право) да Константинопољски (Цариградски) епископ својом влашћу постави иконома у тој цркви. То важи и за митрополите, ако потчињени им епископи не усхтедну да поставе икономе у својим црквама. Исто ово нека се чува и у манастирима.

12. Ако се нађе који епископ или игуман да од онога што је епископијско или манастирско, предаје у руке световне власти, или даје другом лицу, нека буде ништавно такво давање, по правилу (канону) светих Апостола које каже: Епископ нека има старање (бригу) за све црквене ствари, и њима да располаже, као да га Бог гледа (надзирава). Међутим, није му дозвољено да себи присваја нешто од тога, или да дарује своје сроднике оним што је Божије. ако су ( сродници) сиромаси, нека их помаже као сиромахе, али под овим изговором да не распродаје што је црквено (Апостолско правило 38). Ако се пак изговарају да имање причињава губитак (штету) и да не доноси никакву корист, и у овом случају не предавати имовину месним властима, већ клирицима или земљорадницима. А ако пак употребе злу превару (лукавство), и властелин откупи имање од клирика или земљорадника, нека таква продаја буде ништавна, и да буде повраћено епископији или манастиру. А епископ или игуман који је тако учинио, нека буде изгнан (протеран), епископ из епископије игуман из манастира, као они који на зло расипају оно што нису сакупили (стекли).


13. Пошто се, због наших грехова, догодила невоља у црквама, неки свети храмови, епископије и манастири, од неких људи су разграбљени и претворени у обична свратишта (пребивалишта). Ако они који су њима загосподарили (овладали) усхтедну да их врате, то је добро. Ако пак неће, они који су од њих из свештеног реда, заповедамо да се свргну, а монаси или световњаци да се одлуче као осуђени од Оца и Сина и Светога Духа, и предају тамо где црв не умире, и огањ се не гаси (Мк 9:44). Они се противе гласу Господњем који каже: "Не правите од дома Оца мога, дом трговине" (Јн 2:16).

14. Јасно је свима да у свештенству мора владати поредак (ред), и да се са тачношћу чува свештено рукоположење, јер је то Богу мило. И пошто видимо да су неки без рукоположења у детињству примили постриг клирика, али још нису добили од епископа рукоположење, и на сабрању (скупу) са амвона читају, и ово чине неправилно (неканонски). Зато ми одређујемо да ово од сада не буде. Ово нека се сачува и од монаха. Рукоположење за читача дозвољено је да чини сваки игуман у свом, и само у свом манастиру, ако је сам игуман добио рукоположење од епископа у игуманско началство, и а које без сумње и сам презвитер. Такође и хорепископи, по старом обичају, са пуномоћјем епископа, могу да постављају читаче.

15. Од сада да се клирик не поставља у две цркве, јер је то својствено трговини и гадној похлепи, и страно је црквеном обичају. Ми смо слушали од самог гласа Господњег, да, „нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати" (Мт 6:24). „Свако", по апостолској речи", нека остане у ономе звању у коме је призван" (1 Кор 7:20), и нека се пребива у једној цркви. Јер све што бива у црквеним пословима из гнусне користи, противно ј е Богу. За потребе овог живота различита су настојања (начини), и њима, ако ко жели нека прибавља шта је потребно за тело. Јер је апостол рекао: „Потребама мојим и оних који су са мном били, послужише ове мој е руке" (Дап 20:34). И ово да се чува у овом богомчуваном граду, а у осталим местима, због недостатка људи, допустити изузетак.

16. Свака немарност и украшавање тела страни су свештеничком реду (сталежу). Због тога епископи или клирици који се украшавају светлим и сјајним оделима, треба да се поправљају. Ако у томе остану, предати их епитимији; такође и оне који се мажу мирисима. Пошто је „корен горчине високо порастао" (Јевр 12:15), јерес хулитеља хришћана постала је скрнављење за католичанску цркву, а они који су је прихватили, не само што се гнушају изображених (насликаних) ликова (икона), већ су и сваку побожност одбацили, мрзећи оне који часно и побожно живе. На њима се испунило написано: „Побожност је мрзост за грешника" (Сирах 1:15). Зато, ако се нађу неки који исмејавају оне који носе просто и скромно одело, нека се исправљају епитимијом. Јер се од древних времена сваки свештени муж задовољавао нераскошним и скромним оделом, јер „све што није на потребу, већ се употребљава за накит (украс), подлеже приговору сујете", као што каже Василије Велики. Али и разнобојне хаљине од свилене тканине нису носили, и на крајеве


одеће нису стављали разнобојне додатке (прекриваче), јер су чули од богогласног језика: „Ето који меке хаљине носе по царским су дворовима" (Мт 11:8).

17. Неки монаси који су напустили своје манастире и одбијајући послушност а желећи да управљају (началствују), предузимају да граде молитвене домове, а не могу да их заврше. Ко се усуди да ово чини, нека му забрани месни епископ. А ако има за довршење, нека своју намеру доведе до краја. Ово нека буде сачувано и за световњаке (мирјане) и за клирике.

18. Божански апостол каже: „Не будите на спотицање ни оним а који су изван" (1 Кор 10:32). Стално пребивање ( боравак) жена у епископијама или у манастирима, повод је за сваку сумњу. Због овога, ко се затекне да има ропкињу (слушкињу) или слободну у епископији или у манастиру ради обављања неке службе, нека подлеже епитимији. Ко је упоран, да буде свргнут. Ако се догоди да се жене налазе у предграђима, а епископ или игуман хоће да тамо путују, то у присуству епископа или игумана жена нека не обавља никакав посао за то време, већ да буде на другом месту, док епископ не учини одлазак, а овоје ради сваке сигурности (непорочности).

19. Порок среброљубља је толико поделио управитеље цркава, да неки од оних који се називају побожни мужеви и жене, заборавили су заповест Господњу, заблудели су и за злато чине примања оних који ступају у свештени чин или монашки живот. И бива, као што говори Василије Велики, „чега је почетак лажан, све остало је презрено", пошто се не може служити Богу и Мамону (Мт 6:24). Због тога, ако се ко затекне да ово чини, ако је епископ, или игуман, или ко од свештених, или да престане, или да се свргне, према другом правилу (канону) светог Халкидонског сабора. Ако је игуманија, да се истера из манастира, и да се преда у други манастир на послушање. Исто тако и игуман, који нема презвитерско рукоположење. О ономе што родитељи дају деци под видом поклона (мираза), и о сопственим стварима које приносе и изјављују да их приносе као да Богу посвећују, ми одређујемо, нека то остане манастиру по њиховом обећању, било да (дотични) остану у манастиру, било да изађу из њега, наравно, ако не буде кривица до настојатеља.

20. Одређујемо да од сада не буде двојних (двогубих) манастира, зато што је то за многе саблазан и подозрење. А ако се неки одлуче са сродницима да се одрекну ( света) и последују монашком животу, то мужеви треба да одлазе у мушки манастир, а жене да улазе у женски манастир јер је ово Богу угодно. Досадашњи двојни (двогуби) (манастири) да буду управљани по правилу Оца нашег Василија и по његовој уредби која овако учи: Да не проводе живот (не бораве) у једном истом манастиру монаси и монахиње, зато што заједничко живљење посредује прељубу. Нека монах нема слободу са монахињом, или монахиња са монахом да разговара на само. Да монах не спава у женском манастиру, и да монахиња не једе заједно ( са монахом) на само. А када се потребно за живот доноси од стране мушкараца, изван врата женског манастира да их прими игуманија са којом старом монахињом. Ако


се догоди да монах жели да види неку рођаку ( монахињу), нека у присуству игуманије с њом говори са мало речи и кратко, и нека за час се удаљи од ње.

21. Није дозвољено да монах или монахиња оставља свој манастир, и одлази у други. Ако се ово догоди, неопходно је указати му гостопримство, међутим није слободно примати га без знања његовог игумана.

22. Све треба посветити Богу, и не робовати својим жељама, и то је велико дело. „Ако, дакле, једете, ако ли пијете", каже божански апостол, „све на славу Божију чините" (1 Кор 10:31). Христос Бог наш је у својим Еванђељима заповедио да се сасецају греси у зачетку. Он не само да забрањује прељубу, него је осуђен и покрет мисли ка прељуби, по Његовој речи: „Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме" (Мт 5:28). Из овога се и ми поучавамо да смо дужни да чистимо помисли. Јер ако „је све слободно, али све не користи" (1 Кор 10:23), као што учи апостолска реч. Сваком је дакле човеку потребно да једе за живот ( да би живео). Они који живе у браку, и са децом, и световним начином, природно је да мужеви и жене једу заједно, само нека узносе благодарење Дародавцу хране, али не са некаквим позоришним обичајима, или сатанским певањем, и гитарама, и блудничким (саблажњивим) покретима; на њих долази пророчанска клетва, која овако говори: „Тешко онима који уз гитаре и псалтир пију вино, а не гледају на дела Господња, и на дела Његових руку не помишљају" (Иса 5:12). Ако буде таквих међу хришћанима, нека се поправљају, а ако ли не, нека за њих важи оно што је пре нас канонима (правилима) утврђено. Они пак чији је живот тих и усамљен, који су се Господу Богу заветовали да узму монашки јарам (иго), нека сами седе и тихују (Плач Јер 3:28). За оне који су изабралисвештениживот,ниједозвољенодаједузаједносаженама на само, изузев са неким богобојажљивим и побожним мужевима и женама, да би ова заједничка трпеза водила ка духовном назидању. Исто треба чинити и са сродницима. А ако се догоди монаху или свештеном мужу на путовању да није понео што му је неопходно потребно, и из нужде хоће да сврати, било у гостионицу, било у чију кућу, то може слободно учинити, пошто је приморан потребом, али, само са побожношћу.

Орос Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово.


Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола.

Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора...

(даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере).

И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве.

Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове


стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан.

Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13).

Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа.

Превео Епископ Атанасије (Јевтић

СИНОДИК КОЈИ СЕ ЧИТА У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА


Годишње Богу дужно благодарање, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља. Следећи пророчким изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се "обнављају острва Богу" (Ис 41:ђ, подразумевајући (под тим) Цркве незнабожаца. А цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (мноштво) православних, који су у њима, и песме и славославља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да „ходамо у обновљењу живота", и „ако је ко у Христу нова твар", нека се обнавља (Рм 6:4; 2 Кор 5:17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (остварење), веле: „Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима" (Јн 10:22). Било да је (то зима) духовна, у којој јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да је она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожава телесна чула.

А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам је процветало рано пролеће Благодати Божијих, у којима смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да би смо још више псаламски рекли: „Лето и пролеће ти си створио, сети се овога" (Псал 73:17-18). Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Псал 73:18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обесчастише, и који се погордише и преузнесоше безбоштвом (својим), њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва (њиховог), и Он не презре глас оних који Му вапију: „Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђа Христа Твога" (Псал 88:51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом испуњени и који су Му поверовали проповеђу речи (Божије) и иконичким (ликовним) изображењем, кроз које двоје (проповед и иконе) велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова (Христова) пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страдања прелази Апостолима, а од ових Мученицима, а преко ових стиже до Исповедника и Подвижника.

Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским (молитвама) и свих Светих, који су заједно са Њиме и у увредама против икона Он, дакле, оствари касније оно што је данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Јер, први пут, после дугогодишњег времена изругивања и бесчашћа светих икона, повратио је православље самом себи. Сад пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања Икона, и Празник (икона) који нам доноси све што је спасоносно.

Јер на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб (погребење), ад умртвљен и побеђен (васкрсењем), подвиге и венце Мученика, само спасење које је наш Први Подвигоположник и Подвигодавалац и Венцедавац извршио посред


земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама:

„Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Псал 76:1415). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају.

Зато говоримо овако:

Онима који долазак Бога Логоса у телу речју, уснама, срцем и умом, писањем и иконама исповедају (признају) вечан спомен!

Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (Личности) Христове, и њој (Ипостаси) придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост н неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, а људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама вечан спомен!

Онима који верују и проповедају Јеванђелски благовесте речи словима, догађаје цртежима (сликама), и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповед Истине речима и потврду иконама вечан спомен!

Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (проповед); који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледалаца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари вечан спомен!

Онима који знају да су: жезал, и таблице, и ковчег и свећњак, и сто, и кадионица, прасликовали и унапред пророковали Пресвету Дјеву Марију Богородицу, и да су ове ствари њена праслика (праобраз), али да уствари она (Богородица) није била то, већ да је она рођена као девојка и остала Дјева после богорођења. Због тога њу још и више представљамо иконично, или у њеним праобразима таквима вечан спомен!

Онима који знају и прихватају пророчанска виђења као она којима је само Божанство дало облик и образ, и који верују даје то хор пророка видео и прорекао, и чврсто држе предање писано и неписано, предано Оцима преко Апостола, и зато живопишу светитеље и поштују их вечан им спомен!


Онима који су сагласни са Мојсијем који говори: „Пазите на себе, јер у дан у који је Господ говорио на Хориву, на планини, ви сте чули глас речи, али нисте видели облик"; и који знају да говоре оно што је право: ако смо нешто видели, заиста смо видели, јер нас је син грома научио: „Онај који је од почетка, кога смо слушали, кога смо видели, и кога смо обожавали очима својим и кога су руке наше додиривале Логоса живота" (1 Јн 1:12), и ово сведочимо". Такође и други служитељи Логоса: „Једосмо и писмо с Њим" (Дап 10:4), не само пре страдања, него и после страдања и васкрсења. Онима дакле који су од Бога примили моћ да разликују забрану законску (Стари завет) и Благодат учења (Нови завет), с једне стране Онога који је, сједне стране у Закону невидљив, а с друге стране, Онога који је у благодати и видљив и опипљив, и зато (због тога) они живопишу (изображавају) и поклањају се ономе што је видљиво и опипљиво.

Пророци како видеше, Апостоли како научише, Црква како је примила, Учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и Његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење. Ово је вера апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. И сада ми величамо братски и пријатељски хероје вере, у слави и часној побожности, за коју су се они борили, и ми говоримо: Германа, Тарасија, Никифора и Методија, њих као истинске архијереје Божије, победнике и учитеље Православља вечан им спомен!

храм светог апостола Јакова, брата Господњег; Дубока код Јагодине; тел/факс 035/267-160; интернет адреса SVETIJAKOV.org

kanoni vaseljenskih sabora- komplet

Documents