kad Šljiva zaplaĈe - dijana zmija Ĉop 16 - dylan horman 17 - dţehva havić. 18 - gaca kostić 19...

Udruţenje Nezavisnih Pisaca

KAD ŠLJIVA ZAPLAĈE Zbornik pesama

Beograd

2017

Kad šljiva zaplaĉe

2


3

O zborniku

Zbornik pesama “Kad šljiva zaplaĉe” je nastao pre svega

iz našeg revolta prema medijskoj cenzuri koji se dešava u

Srbiji, kao i prema svim drugim konkursima koji zahtebaju

da se plate odreĊene kotizacije za uĉešće bez da svojim

uĉesnicima daju neke vredne nagrade na kraju već dodeljuju

samo plakate i diplome.

Sedeli smo i razmišljali, šta bismo mogli da uradimo a da

usrećimo što više ljudi a pri tom da ne odstupamo od

sopstvenih stavova i onoga za šta se UNP i mi kao njegovi

osnivaĉi zalaţemo. Odgovor je upravo ovaj zbornik u kojem

smo odluĉili da objavimo svaku pesmu koja nam pristigne

na naš besplatni konkurs a pod jedinim uslovima da su

pesme pisane na srpskom ili srodnim jezicima i da su pesme

prethodno lekturisane.

Svrha ovog zbornika je bila da okupi što više ljudi iz

razliĉitih krajeva sveta i spoji ih sa novom ĉitalaĉkom

publikom predstavljajući im svoje radove. U tome smatramo

da smo i te kako uspeli dobivši dosta prijava iz mnoštvo

zemalja bez da smo vršili neki aktivniji marketing i to nas

ĉini veoma ponosnima!

Nadamo se da će ovaj zbornik biti tek jedan u nizu

mnogih, kako naših tako i tuĊih zbornika, koji će za svoj

primarni cilj imati promovisanje pisane reĉi i spajanje pisaca

sa njihovim novim ĉitaocima.

Došlo je vreme da naš prvi zbornik pesama “Kad šljiva

zaplaĉe” ugleda svetlost dana i da ćete svi u istome uţivati

bar mali deo onoga koliko smo mi uţivali u njegovom

stvaranju!


4


5

Alfabetni spisak objavljenih autora u

zborniku „Kad šljiva zaplaĉe“

01 - Amanda. G. Zendeli

02 - Ana Ţivić

03 - Angelina Medaković

04 - Bibelot de Verre

05 - Biljana Radević

06 - Biserka Vuković

07 - Blaţenka Lešić

08 - Bogdan Ardeljan

09 - Bojan Filipović

10 - Ĉedna Radinović

Lukić

11 - Danica Đurić

12 - Daniel de Barac

13 - Danijela Lela

Stojanović

14 - Danijela Jokić

15 - Dijana Zmija Ĉop

16 - Dylan Horman

17 - Dţehva Havić.

18 - Gaca Kostić

19 - Goran Vitić

20 - Ifeta Hrnjić

21 - Ivan Gaćina

22 - Labud N. Lonĉar

23 - Laura Klapka

24 - Ljiljana Pasarićek

25 - Magy Magdalene

26 - Majda Fradelić

27 - Marko Dimitrijević

28 - Marat M’saev Daan

29 - Mensur Ćatić

30 - Milen Šelmić

31 - Mira Pejĉić Ninković

32 - Mirjana Ĉabrilo

33 - Nada Petrović

34 - Radica Matuški

35 - Radmila Milojević

36 - Radojka Rea Sartori

37 - Refika Dedić

38 - Romana Redţić

Todorović

39 - Senad Gabela

40 - Senad Ibrić

41 - Slobodanka Boba

Đukanović

42 - Sneţana Šolkotović

43 - Suada Suljić

Sokolović

44 - Tatjana Mozer

45 - Veljko Ĉogurić

46 - Viktor Radun Teon

47 - Violeta Grujiĉić

48 - Zlata Jovanović

49 - Ţeljko Ţele

Jovanović

50 - Ţivko Trujkić


6


7

Radica Matuški - Izgubljeno seme

NaĊoste li ono izgubljeno seme

Gde no ĉami samo u pustoši njive,

Niti razorano, niti posejano,

Već baĉeno rukom koja bacat' ume.

Videste li ĉuda kako se izvilo

Pa hoće da klija ka' da je u zemlji,

Htelo bi' da lista, htelo bi' da rodi,

Ostavljeno samo u Boţjoj milosti.

Ĉuste li ga kako tiho pomoljkava

To se nebu samo bez seljaĉa moli,

Da ga kiša svojom vodom pretrpava,

Da ga vrati zemlji, da iz zemlje rodi.

Izgubljeno seme samo, ali jako

Ţilice mu videh zemlju kako grabe,

Hvata se za slamku one suve trave

Da se preko nje pretvori u bagrem.


8

Radica Matuški - Nehajna noć

Plaĉem,

Teška je noć, razdvaja nas kao dva stranca.

Nemirom svojim nošena padam kao

poslednji musketar,

Hrabra, a sama.

Nehajna noć prema nama

Ruši sve naše snove i one koje nismo sanjali,

I neke sasvim tuĊe, nove

Sve koji su nas spajali.

Ne znam koliko je bol duboka,

Nikada je ni meriti nisam znala,

Vaga moje ljubavi je pala

Samo tegovi nehajne noći još stoje u meni.

Još mi srce pritiskaju isto kao ova kišna noć,

Nehajna i pusta bez nas,

Tiha, kao da oluja nema glas.

Plaĉem!


9

Danijela Jokić - Come undone

'IzaĊi, ako moţeš, hoću uţivo da ti kaţem'.

Par minuta kasnije razmišljam da li da se

obujem i izaĊem van.

Otvaram prozor sobe

virim kao miš

i vidim

naša klupa i ti na njoj

SAM.

Groznica me trese

I glas se gubi

Šta da radi neko ko se ovako ludaĉki

zaljubi?

Da se ti ne mijenjas jasno mi je već

i za OVO naše nemam pravu rijeĉ.

Izaći ili ostati?

Odluka je teška.

Šta god da uradim

kasnije će djelovati kao greška.

Sakrivena posmatram

a ti i dalje sam.

Nervozan si

ĉim ĉupkaš list.

Toliko te znam.

Razum pobjeĊuje.

Ne silazim.

Ovog puta ja tebe ostavljam.

Zatvaram prozor,

udišem slobodu,


10

nasmijana jer je sve jasno.

Nema nazad,

gotovo je.

Za kajanje je kasno.

Gasim svijetlo,

gasim i ljubav

sve deluje kao

ĉudan san.

Negdje, odjednom

u pozadini ĉujem

-Duran Duran

i našu pjesmu

'Come undone'.


11

Danijela Jokić - BuĊenje

Osvane svima nama jedno jutro, ni po ĉemu

sliĉno drugim jutrima.

Svjeţijeg zraka.

Njeţnije rose.

Ţivahnije prirode.

To je jutro u kom otvaramo oĉi.

Bukvalno.

I napokon shvatamo da znamo put koji vodi

u slobodu.

Da smo oduvijek imali taj put

pred nosem

ali ga tek sada jasno vidimo.

I krenemo, pomalo skeptiĉno.

U novi poĉetak.

U našu liĉnu slobodu.


12

Danijela Jokić - Nostalgija

Pomislim u predveĉerju kako sam htjela da te volim.

Kada suton dovozi Mjesec na nebeskim koĉijama

dovede i meni tebe,kao slijepog putnika.

Zamislim Pariz,

sebe i tebe,

pa me iznutra,u utrobi nešto ogrebe.

Ne znam šta je,

ali danima vec traje.

Smiju mi se u lice sva planetarna prostranstva,

gradovi koje cu obići sama.

Dala bih sve,

sva materijalna bogatstva da se vratim u taj sat,

u sekund izganstva

iz tvog srca.

Ali protraćena je naša šansa.

Eh,kada se samo sjetim

kako sam mogla da te volim

samu sebe poput duboke rane zabolim.


13

Zlata Jovanović - Varnice

Osećanjima uspavanim

Konce si zamrsio

Bleštavilom

Osmeha nevinih

Sumnju ĉudnu pobudio

Pogledu zamagljenom

Iza obruĉa

Zida unutrašnjeg

Hladnoća nameštena

Privlaĉnost ne negira

Spojka krajnosti

Principe kida

U tihu spoznaju

Huk ţivota poterao

Varnice rasterane

Sa svih strana

Kao vatromet

Za novi otkucaj

Bez pogovora

Fascinantno

TO kroz kiĉmu

Što prolazi

Pojma nemam šta

Ali ne boli.


14

Zlata Jovanović - Da znaš

Srcem dok si tu

Sa grumenom ljubavi

Koji kotrljaš

Do granice sreće

(Ako postoji)

Mogu sve

I ništa

Dok te ne prepoznam

U mirisu trave gorke

Na med što miriše

Mogu više

Nego što naslućuješ

Koliko je vetrova

Pravac zagubilo

Prašinu dok vitla

U ulici bez imena

Da li znaš

Za ruku dok me drţiš

Koliko je oluja

Vidike smrsilo

Ispod oblaka crnog

I neba pocepanog

Mogu manje

Nego što oĉekuješ

U noći neprozirnoj

Mesec dok se probija

IzmeĊu munje ţmigave...

Imaš pravo

Na greh

Ali da znaš

Tamo gde toneš

Mogu da ţivim


15

Ţivlje od ţivota.


16

Zlata Jovanović - Vrata odškrinuta

Na vrata moja ne kucaj

U vidu straţe moćne

Sa veštinom posebnom...

U gonjenju poslednjem

Ako nosiš tugu od mene

I miris lišća uvelog... nosi

Ali pazi kako kucaš

Na vrata blago odškrinuta...

Moţeš da traţiš sve

Koliko imaš da uzvratiš

Oštrice cakleće

Kao maĉ za pojas zadenut

Ne podrazumevam

Ni munje iskriĉave... posle oluje

Ako je potreban ţivot još jedan

U novom prebolu da se vidim

Neću te u moje setve jesenje

Na toĉkovima koji se kreću

U smerovima suprotnim

Oseti najlepši kada pršte

Kao baloni od sapunice

Bez ugovora potpisanog

Sa suzama davno isplakanim...

Na useku nizbrdice

Veruj mi, znaju da misle...

Ova je teritorija utoĉište moje

I nikada neću dozvoliti da uĊu

Spremni da unište ĉoveka u meni.


17

Sneţana Šolkotović - Tamo

Tamo gde Dunav s ushićenjem teĉe

pozdravlja obale i vrhove Karpata,

tamo ĉekam svako veĉe

opĉinjena strujom vode koji talas u zagrljaj hvata.

Tamo gde se zelene polja, na cvetu pĉela spava

dok cvrĉak svira u klasju ţita,

tamo ptica letom osvaja prostranstva plava

dok vetar kroz zelene krošnje skita.

Tamo pesma prirode dušu ljubavlju osvaja

i nemir budi u usamljenoj duši,

tamo se prelistava slikovnica moga kraja

dok talas hrli obali, ţesti se i penuši...

Tamo frula ima poseban zvuk

a ton violine jecajem tišinu para,

tad pesmu zaljubljene duše guši jauk

koju ĉeţnja i neuzvraćena ljubav stvara...

Tamo se razleţu vlaški potopuri

odzvanja svaki korak i niţu se uspomene,

svakodnevica novom svitanju ţuri

tek da se u prolazu oĉeša o mene...

Tamo je Ceribaša, hladne vode izvor

koja ţednu dušu ume da razgali,

tamo su moji snovi i kada me svlada umor,

a nostalgiĉna mi neţnost dušu preplavi ...

Tamo je moje selo, razigrani zvuk frule

koja me ĉarolijom mami

podseća me s vremena na vreme s pesmom

da se rodni kraj ne zaboravi...


18

Sneţana Šolkotović - Višnja u cvetu

Pamtim zaljubljeni pogled tvoj

dušu punu nemira,

ispod višnje zakleo si se da ćeš biti moj

moj san, prostranstvo svemira.

Tada je višnja bila u cvetu

mirisla je na mladost i obećanje,

htela sam priznati celom svetu

moje ushićenje i osećanje.

Stavio si mi u kosi beli cvet

zagrlio neţno ko vetar tih,

leptiri su u meni bili spremni za let

za još jednu rimu i stih.

Usne su šaputale reĉi ljubavi

još ih se rado sećam i sad,

opĉinio me je pogled plavi

da te volim, rekla sam ti tad.

Mnogo je vremena iza nas

i sada kad te vidim zastaje mi dah,

još tinja tuga u tvojim oĉima

ĉeţnja u isti mah...,

kada višnja procveta

izaziva moj uzdah...


19

Sneţana Šolkotović - Ti me ĉiniš posebnom

Ti me ĉiniš posebnom

sa tobom se manje bojim,

sitnicama me ĉiniš srećnom

kao da radi tebe postojim.

Ti me ĉiniš drugaĉijom

u tvojim oĉima nalazim svoju luku,

ponekad se osećam znaĉajnijom

dok u ruci osećam tvoju ruku.

Ti si neko ko mi mnogo znaĉi

neko ko zna nemir duše zagrljajem da smiri,

postoji nešto što me tebi privlaĉi

kao što cvet privlaĉe leptiri.

Neţan pogled mi je dovoljan,

tihi šapat, k'o muzika, tik do uva,

tada moj ţivot liĉi na san

dok nam zvezdani svod tajne ĉuva...


svaki tvoj dodir je poput blaţenstva,

bdiješ nad mojim snom

i toga sam svesna...

Zbog tebe sam postala takva,

ljubav je svemu tome kriva,

dušom sam tvoju dotakla

a ona moja osećanja kroz rime otkriva...


prestala sam dane da brojim,

sitnice mi ĉine srećnom

zbog tebe postojim.


20

Mira Pejĉić Ninković - Sjeti se ĉovjeĉe

U sanjivim svitanjima,

grle se sjenke nedodirom,

sanjajući vjernost koju

oprţiše oni, koji o

ĉednosti istine zbore.

Lagano,ne htijući umiru

im obrisi udavljeni u

surovoj laţi.

Tamo, u nekim svitanjima

rodiće se pogledi sljubljeni

uz svaku izeĉenu rijeĉ.

Milovaće ĉistu boju neba,

ne traţeći za uzvrat ništa.

Tuţan je zagrljaj sjenki

koje se gube i nestaju

u tamnom prostoru saznanja

da se prevara malim

slovima piše.

Gledala bih dok ne nestanu,

al' ţal za njihovom pogibijom,

oĉi mi zatvara i gutam

prašinu njihovog ponosa.

Pitam se, zašto se dobrima

lome ruke i dušu im prljaju

svakim korakom i djelom

dok uz osmijeh priĉaju

o ljubavi, a nikada saznati

neće, kako se voli, iskreno

i kako se prestaje voljeti,

i ljubav nekada ima kraj.

Sve je dozvoljeno dok istina

usne cjeliva da bi korak u sutra


21

bio svijetao i ĉist.


22

Mira Pejĉić Ninković - Ĉuvar

Modro nebo grlim sanjivim pogledom

osvrću se za mnom grane kestenova

ţurim da odmorim u staništu jednom

u mirisu toplom zelenih bregova.

Gledam ispred, moj brijeg mene ĉeka

radosno me grli maramu mi pruţa

oko srca omota se tad toplina neka

i šapnu mi tiho,ţivot, jeste ruţa.

U trenutku spoznaje okrenu me meni

da pogledam nemir što me sebi vuĉe

djevojĉicu vidjeh i njen pogled sneni

i sve njene snove od danas, i juĉe.

Zagrlih u trenu taj lik iz mladosti

i pustih od sebe nebu da se vine

iskren i od srca osmijeh radosti

koji bješe ţeljan ljubavi, topline.

I sa nekim mirom pronaĊoh u sebi

sve što duša iska od tad, pa do sada

tu kraj srca spava, a kako i ne bi

ljubav bez pitanja, oţivjela nada.

Šapatom mi usne ime izrekoše

tu gdje niko nikad eho ĉuti neće

i noge mi laganim korakom krenuše

zagrljaju duše, njeţnosti i sreće.


23

Blaţenka Lešić - Ljepota stvarnosti

Odavno se bajka pretvorila u stvarnost,

davno su nestali prinĉevi i princeze,

već dugo je nebo kristalno jasno.

Pred mojim oĉima samo java ,

ni trunke sna.

Mene grli mir,

i kao da se ništa dogodilo nije,

kao da je oduvijek tako bilo,

ni malo tuge za izgubljenim...

kao da sam znala kako priĉa završava.


24

Violeta Grujiĉić - Kad šljiva zaplaĉe 1

Volelo se dvoje

Tu gde beše šljiva

Kao i ti mladi

Beše šljiva bojaţljiva

Grliše se i ljubiše

Ĉuvala ih šljiva

Bdela je nad njima

Sva plaha i briţljiva

Odnekuda puĉe grom

Zatrese se šljiva

I pobeţe mladeţ

Osetljiva i strašljiva

Što pogodi jeka

Beše samo šljiva

Do maloĉas

Cvrkutava i govorljiva

Al' bolove i rane

Znade samo šljiva

Osta jadna ganutljiva

Skrhana i plaĉljiva


25


U jadu ljubavnom

Pomogne i šljia

Briţljivo peĉena

Ljutkasta, hranljiva

Popilo je momĉe

U neznanju šta je šljiva

Misleći da moţe

Biti isceljiva

Osećanje njegovo

Postade još jaĉe

A kroz glavu crne misli

Da mu se provlaĉe

Sećanja bliska

Sva se redom presvlaĉe

Gologa ga svlaĉe

Od stvarnosti odvlaĉe

I suza gorka

Poĉe da se istaĉe

Tek tad momĉe shvati

Da to šljiva plaĉe


26


Kraj puta je stara šljiva

Usamljena i ćutljiva

Svakom gostu dohvatljiva

Svima ona širi krila

Od kiše je mnoge skrila

I od vetra zaštitila

Al' ne paze na nju deca

I ne ĉuju kada jeca

Usamljena kraj meseca

Sve nepravde istrpela

Svoju snagu iscrpela

Od grubosti sagorela

I ponovo plodove nam nudi

I uzalud u sebi se ĉudi

Kako zli znaju biti ljudi

Na njoj su i ptice

Šibale je vejavice

Loptice i trice

Jedne noći kosu raspustila

I svojoj se sudbi prepustila

A niz stablo neizdrţ pustila


27

Ivan Gaćina - Poezija oseke i plime

Stihove pišem od najranijih dana,

na njima se njišu oseke i plime,

plovio sam laĊom preko oceana,

mijenjao na pramcu ljeta i zime.

Prohujali su deseci imendana

u kojima nisam proslavio ime,

pišući marljivo iza stihobrana

polako sam gradio kule od rime.

Poezija jedri, srca ispunjava,

okove nepravde u svijetu slama

gnijezdeći se u oblacima stiha.

Mislima teĉe rijeka Stihoslava,

plodove mudrosti širi obalama

gdje ih osluškuje tvoja duša tiha.


28

Ivan Gaćina - Moja pjesma

Iznjedrili snovi melodiju krasnu,

mamila je dušu kao mlada zora,

razotkrila nebesa pojavu jasnu,

ime djeve bijaše Eleonora.

Krila je rijeka ljepoticu u snu,

motrila me oĉima plavoga mora

varnicama koje bujaju i gasnu

meĊu slapovima zlatnoga izvora.

Nevinoj ljepoti duša se divila,

u lucidnome snu jedva sam disao

oĉaran nijansama ţivahnih boja.

Ĉarobnim štapićem dozvala je vila

jutro blago u kojem sam zapisao

otkucajima srca – pjesma si moja.


29

Ivan Gaćina - Bajkovita milina

Razotkrilo cvijeće raskošnu ljepotu,

livadama lete šaroliki leptiri,

poj raspjevanih ptica daljinom se širi,

priroda ćuti Boţju, oĉinsku dobrotu.

Upijaju oĉi nedoseţnu divotu,

radoznalo sunce iza oblaka viri,

povjetarac blagi preko poljane piri,

pruţa proljetna radost smisao ţivotu.

AnĊeli i vile zapjevali u koru,

boje duge horizontom se slijevaju,

cvate prostrana livada, buja svjeţinom.

Prikljuĉile se duše nebeskome zboru,

ţivotne priĉe skladno pripovijedaju,

diše svijet protkan bajkovitom milinom.


30

Radmila Milojević - Ciganke doĉekuju

ĊurĊevdan

U ranu zoru na ĐurĊevdan, ciganke se

umivaju ispod vodeniĉkih mlinova,

uz ciku pesmu i smeh,

prskaju se vrbovim granĉicama

Gore vatre ĊurĊevske,

igraju i pevaju cigani

tuku bubnjevi sviraju trube,

trepere daire

Igra kolo ne prestaje

Lepršaju boje šarenih haljina na neţnom vetru

Pljuska i šumi vodeniĉko kolo,

Prosula se belina ĊurĊevka na obali

Jeca tanka ţica tamburica

Prolama se prostorom

Roje se iskre vatre ĊurĊevske lete u krug

U visinu sve se okolo crveni

Jutro je protkano ruţiĉastom maglom

Sunĉane kiše u slapovima

Radosnim smehom sevaju oĉi garavih ciganki

Ĉuje se na mahove kada muzika iznemogne

Iz luga pesma slavuja

Pršti voda na sve strane s' vodeniĉarskih mlinova

I mladih vrbovih granĉica

Uz ciku, pesmu i smeh na Đurdevdan

Ciganke se kupaju ispod vodeniĉarskih mlinova

Da bi bile još lepše.


31

Radmila Milojević - Ĉudno seme

Razmiĉem prošlost – vrata dana i noći.

U izobilju majskoga cvatja,

miris se ruţa širi.

Samo mi mašu cvetne grane.

Sa tamnog neba, ţmirkanje zvezda.

Prolećno ţubori reka.

Nestaše dani naši,

meĊ' vrbama i jovama.

S' bolnim sećanjem tuga šeta.

Šumori trska – cvastima lepeza.

Ljubav je u srcu ĉudno seme?

Sama otvara zlatna vrata raja,

veĉito iskri u nama.

Prolaze dani, zime i leta, daljine dele.

Nikako stari dani – vrate se.

Previše je praznih dana.

A boli, boli do bola.

U ovim danima maja,

cvetni se miris širi.

Ţubori reka – šumori trska,

maše ĉastima lepeza.

Ljubav je u srcu ĉudno seme?

Korakom lakim osvaja ĉoveka.

Daje ţivotu svoj ton i boju,

veĉito iskri u nama.

Seli se iz priĉe – u priĉu.

To je njen govor.

Nikada kraja ljubavnoj reci.


32

Radmila Milojević - Davni prizori

Sakrila sam letnju dugu ispod jastuka,

treptaje sa zvezda u oĉima...

Postoje reĉi koje nisam mogla izgovoriti,

suze koje nisam mogla sakriti.

Sutra je novi dan.

Sigurno postoji neki put.

Nisam mogla sakriti, svi su videli

tu moju beskrajnu usamljenost

i bol u duši kome nema leka.

Ne mogu da izbrišem iz zaborava

te noći ispod meseĉine

kad se tvoje srce pretvorilo u kamen,

kad je izgorelo u vatri...

Još svaku reĉ pamtim.

Dane i sate u prolazu,

k'o munjom ošinute

u trenu, sa biĉem vremena.

Kroz maglu, još se sećam lika tvoga, kao u snu.

I govore naših srca.

Kao da ĉujem pesmu staru.

Stvara mi nemir, donosi sećanja,

poruku iz davnih vremena.

Onu koju moţe samo mladost da pruţi.

Spustila se do samog dna srca.

Ţivotni dani se niţu, jedan za drugim.

Sakrila sam letnju dugu ispod jastuka,

sjaj sa zvezda u oĉima…

Davni prizori ponovo oţivljavaju,

sada pod drugaĉijim svetlom.

Tugu nisam mogla sakriti,

svi su videli.

Ţivot je našao izlaz,


33

otvorio novi put...


34

Marko Dimitrijević - Instant

Instant poljupci.

Instant dodiri.

Instant zagrljaji.

Marionete bez emocija.

Instant vreme.

Instant breme.

Instant dileme.

Šuplja euforija.

Gde su tu usne koje drhte?

Gde su tu oĉi koje sanjaju?

Gde su duša i srce?

Kuda anĊeli bez krila padaju?


35

Marko Dimitrijević - Devojka

Devojka sa plišanim medom u torbi

I knjigom poţutelih stranica u krilu.

Devojka oĉiju punih zvezda i glasa milog,

Toliko da boli dok ga slušaš.

Devojka duše crvene, neokaljana do srţi.

Devojka kratke kose sa ĉarapama na romboide,

Ĉita knjigu kao da vodi ljubav sa njom.

Devojka o kojoj ne znam ništa, a znam sve.

Devojka kojoj sam napisao pesmu

A ona nikada neće saznati to.


36

Marko Dimitrijević - Majka

Koliko ţrtve je potrebno

Da neko bude majka,

Da malene ruke

U svoje grudi prima,

Da od sebe uzme

I ruĉicama daje,

Da voli to što nikada

Bolje ne moţe da ima.

Nije lako biti majka,

To svaka majka zna.

Kada su ruke malene

I svet se oko njih vrti,

Majka diše sa njima,

Majka se sa njima slama.

Kada ruĉice porastu

I budu ruĉerde grube,

Majka ih voli kao

Kada ih je prvi put videla.

Moţe vreme da teĉe,

Mogu oluje da haraju,

Moţe i Nebo da se otvori,

Ljubav majke prema detetu

Ne prestaje da traje.

I moja je majka takva.

Ne govorim joj nikad to

Koliko sam samo zahvalan

Za ţivot koji sam od nje dobio.

Koliko sam zahvalan za ţrtvu

I za svaki miran san.


37

Koliko sam zahvalan za neţnost

I kada bez razloga grub sam.

Umorna ruka drhti

Dok ove stihove pišem.

Ne umem da govorim "volim te"

Ali umem "volim te" da dišem.


38

Biserka Vuković - Ljiljan

Bijel kao labud, mirišljav kao jutro,

ljiljan šuti ispod tvoga prozora,

u mirisu proljeća nevine boje,

mislim si: usred dana procvjeta sam!

Zovu ga još i ljiljan, smrti - ponosan,

ljiljan cvate, ĉudesnog li ljepotana,

dok tišinu noći para odjek nekih koraka,

i u san te odvedu, snom mir odnesoše.

Nose sijećanja sna, kao smrt što miriše,

ispaćene duše, u ţivotu postojanja,

nevine duše u sjeni mirisa ljiljana,

kao gizdav i ponosnog susjeda kaktusa.

Dok u hladnoj noći ţivot se gasi,

tajanstveno, bolno, hodajuće sjene odoše,

kroz stari park proljetnog buĊenja,

dok uz prozor drhti latica tajne duše!


39

Biserka Vuković - Oda zvijezdama

Hajde sanjaj me nocas,

sanjaj slatke snove i nas dvoje.

Da ti setam mislima gore-dolje.

Zato i saljem poruku ovu,

preko svih nebeskih zvijezda.

Bezbolno...

Tiho...

Porukom ti zelim reci

Da bi sad rado bila tamo,

Ispod plahte meke.

Ljubila ti tamna oka dva,

Kao i Ti moja sjajna obadva.

Umorni oboje u snove se skrili,

Tako sneni mi bi bili

Na mekoj zguzvanoj plahti ...


40

Biserka Vuković - Tvoje usne

ţelim da ljubim usne tvoje,

da gledam kako se smiju,

da uzivam u mekoj ljepoti,

dok juţni vjetrovi viju.

Tvoje usne moj su ţivot,

nasmiješi se jednom za mene

kad proĉitaš ovaj stih

ne daj da ti suza iz oka krene.

Tvoje usne osmijeh mi darovale,

ja ih pijem kao slatki nektar,

s usana tvojih slatkoću pijem.

Kad mi šapnu da vole me

vjerujem ti kao uspavani slijepac

zatvorenih oĉiju ćutim i slutim

da zadnji je taj tvoj poljubac..


41

Amanda G. Zendeli - Pjesma za posljednji

sastanak sa rastankom

Negdje sam izgubila sebe

te noći...

Pustila krik tvom pozivu

da zakaţemo taj rastanak

Ulice su do tebe postale teške,

a sat je otkucao moje posljednje

prisutstvo kraj tebe...

Neke su me ruke tješile

i drţale moj inat duboko zakopan

Znala sam već odavno

da ću te noći umrijeti

Ostaviti sebe na tvom ramenu

kraj tvog glasa i osmijeha

Ţena se rodila u meni

zakljuĉala ĉeţnju i predala ti sve ljubavi svoje...

Otišla sam prazna ti dragi

bez nade i snova

Okrenula sam lice ,

ali sa srećom u duši

jer ljubav sam svoju

posijala na pravome mjestu

da ţivi u tvome imenu vjeĉno.


42

Amanda G. Zendeli - Voljela bih...

Voljela bih da smo se voljeli...

Svirali gitaru skupa

i tišinom milovali jutra.

Voljela bih da smo nebo ljubili pogledima...

Drţali se za ruke

i dozivali pjesme za našu ljubav.

Voljela bih da bili smo tu...

Zagrljajima traţili jedno drugo

i snovima gradili sreću.

Voljela bih da izgovarali smo istinu...

Koraĉali poput vjetra

i poljupcima branili svoj svijet.

Voljela bih...

Da ostali smo tu u trenucima vjeĉnosti...

Zauvijek.


43

Amanda G. Zendeli - Da izgorimo do kraja

Duša je moja

spakovana u tisuću boja

ranjena poput

neţivog bića.

Ne znam kako

sam samo uspjela

tako hrabro ušetati

pred tvoje puteve.

Nada je odlutala,

sve ţelje pretvorile su se u pepeo,

a ja opet sa osmijehom

i rukama punim sudbine

naĊoh se u vrtlogu

nesmjelih osjećaja...

Da izgorimo do kraja...

Od ljubavi.


44

Ljiljana Pasarićek - Ptico

Lice ti znam al' ne znam tvoje pute

Srce imaš, dušu prostireš pred svima

Uzimaš zamah, letjeti ţeliš, a oni bi da slome ti krila

Zamahuješ njima u svijetu bez imena,

Punog ne shvaćanja onog što ljubavlju sve obojati ţeliš...

Udahnuti ţivot u mrtvo

da opet oţivi što odavno već mrtvo je...

Boli još imaš za godina sto

Tuga nevidljiva koprena je postala

i u srcu punom ljubavi njezin je dom...

Da krojiš sudbine obojane tuge

To ne ţeliš , tek ponekad zagledaš se u

svijet bez imena i njegove oĉi u njima ugledaš ţelju

Krila da ti slome, a ti uzmiĉeš ni blizu nedaš

Kidaju ti pera onako kao sluĉajno

u letu da jaĉe zaboli...

Letiš ptico usamljena nad morima prostranstva, letiš tiho

u tišini dok sve u tebi buĉi, kriĉi, vrišti

Lomi, krvari

Letiš ptico usamljena u jatu bez jata pripadanja

Letiš krilima

tek zamahneš da u letu ţiviš...


45

Ljiljana Pasarićek - Tišine olovom

uklesane

Hodala sam na vrhovima prstiju,

pazeĉi da ne uprljam stopala u blatu

Još hodati mogu uspravno bez tragova

I laţnih milodara za sve tišine olovom uklesane

Nikada buĉiti slovima nisam ţeljela

al' buka je pronašla u šutnji mene

Ne buĉim to ja, već moj inat tebi T

ebi

Tebi i Tebi...

Moţda nam se i inati sretnu pa umjesto nas

k'o ljudi i znanci stari popriĉaju

Kaţem moţda...

Kaţem ti

Hodala sam sama i krĉila svoje pute

il' moţda misliš da si uĉinio nešto veliko za mene?

Pitam moţda?

Ma pusti te zvijezde laţnog sjaja i igre iza

kulisa gdje svi svoje uloge imaju

ja sam i bez tvog ĉarobnog dodira

Hodala sasvim sama uz svog anĊela!

Biram put svoj pa makar i meĊu lavovima tišinom plesala

al' aplauz za otkazanu predstavu tebi poklanjam

I da , nisam kupila kartu za tu farsu

Bila mi jeftino ponuĊena, a blagajna je na

praznik radila i zato sam odustala

Ne kupujem ništa u pola cijene!

Imate moj besplatan ipak aplauz!

Bez povika bravo!


46

Ljiljana Pasarićek - Sama

Koraĉam smjelo korakom tim

Stazama pustim

Pa korovim

Miĉem

Zaobilazim

Krĉim si pute

Ne dam nikom da takne

Moje skute

Svojim korakom smjelo

Ću gaziti

Putove svoje bojati

Al' nikad nećeš moći reći

"Za tebe prokrĉio sam"

Ponekad bolje

Nekad i gore

Moji puti sapliću se

Pletu ko mreţu U

hvatit se ne dam

Hvatali su mnogi

Nisu me mogli Z

lobi njihovoj tu je kraj

Ponosno stojim

Licem u lice

Dok njihovim sram klizi

Glas utihne

Rijeĉi utrnu

Nemaju rijeĉi

Ni vode da gutaju da

Operu svu ĉaĊu sa imena mog

Obraza svog

Neka im bude

Ja koraĉam smjelo korakom svojim


47

Ispred mene stoje neki bolji ljudi

Ljubavi puni

Obraza ponosna

Drţanja gorda

Takvim se divim

Ne onim usta i lica

Uprljanih

Koraĉam smjelo

Kako znam

Al' slomit se ne dam to jedino znam

Stihove ove poklanjam sebi

Za korake svoje

One uĉinjene i tek koji predstoje

Volim sebe tek toliko da volim

Al' nedam na sebe baš nikom

Bila sam sama

Koraĉala hrabro

Tako ću dalje

Nikome duţna

Samo

Nebu svome

A vama s lica i ustiju

Ţelim da poteĉe pravica

Tad bit će te sretni

Baš poput mene

Ja i dalje koraĉam

SAMA


48

Gaca Kostić - Hajde da…

Hajde da protestujemo,

hajde da rušimo vlast!

Hajde da šetamo ulicama

i urlamo protiv svih što nisu uz nas!

Hajde da pravimo transparente,

da mašemo njima idući po gradu!

Hajde da duvamo u pištaljke,

da traţimo neku novu vladu!

Hajde da lupamo u šerpe

u ime svih onih što potonuše u bedu.

Ustvari, sprema se kiša, pa mrdamo protest!

Hajde sve to da uradimo u iduću sredu.


49

Gaca Kostić - Vama u inat

Ni ovaj sunĉan dan, ni 15 stepeni u sred Decembra,

ne mogu mi pomoći da promenim to,

da sam potpuno sama u centru grada,

da satima ĉekam nekog uzaludno.

Ruke od mene odavno digiše svi,

Rekoše da sam slucaj promašen skroz,

da za mene više nade nema,

jedino preostaje da povuĉem oroz.

Da time bede spasim i sebe i njih,

posle toga, kaţu, svanuće svima.

Sa lica zemlje da maknem svoj lik,

da ţivot uĉinim prijatnijim drugima.

Ma, evo vam roge, zli starci!

Evo vam šipak bivši ortaci!

Nećete vi meni odreĊivati mandat,

ţivecu sto godina vama u inat!!!


50

Gaca Kostić - Dobrodošli u moj svet!!!

Evo, sedim sama u sobi,

sama sa svojim mislima u glavi.

Zapisujem ih brzo, nadam se da će

nekada negde to da se pojavi!

U neke svoj prastare sveske

gomilam pesme, kolumne, priĉe.

Baš me briga što neki kaţu

da radovi moji na deĉije liĉe!

U gradu kaţu: “Punkera sve više,

već se radi o pravoj pomami!”

Ţalosno je što ne umeju

ili neće da išta urade sami.

Većina od njih su bedni konzumenti,

koji vole samo hitove da ĉuju.

Kada im nešto odsviraš svoje

jedino što znaju je da te ispljuju!

Ja cu i dalje raditi fanzin,

stvarati pesme, pisati knjige.

Neka balavurdije, neka se širi,

nek’ im drugi rešavaju adolescentske brige.

Svima onima koji ne miĉu buljom,

vec samo uz pivo i buksne maštare o slavi,

Mogu poruĉiti samo kratko:

“Prestanite da serete i maţite se po glavi!!!”

Dobrodošli u moj svet,

svet knjiga, dobre mjuze i fanzina.


51

Slobodno dodjite, jer za sve

ovde uvek mesta će da ima!

Dobrodošli u moj svet,

gde na prvom mestu je poštovanje,

samo nisu poţeljni oni koji bi,

došli ovde da bi pravili sranje!!!


52

Ţivko Trujkić - Ĉekam te

Eh, koliko te, da se pojaviš, ţelim,

da u svojoj ruku milujem tvoju,

i šapat tvoj na licu da osetim,

da te uzdiţem, da te veselim!

Ali, ti si negde daleko, mila,

daleko od ruku mojih, tamo,

oĉi te traţe u samoći svojoj,

sa tobom, sve muzika bi najlepša bila.

Ĉeţnja, ţelja moja, i nada,

to dobro znaj, oseti,

iako te zamišljam, devojko, samo,

molim se da ne prestane - nikada.


53

Ţivko Trujkić - PoroĊaj

Dodir reĉima, razgovor ĉulima.

Pogled, ţelja, drhtaj, nada.

Ne samo u jednom, seme klija u dvoma,

zaĉeće doĊe - onako, iznenada.

Saznanje zaĉeća, stanje neko drugo.

Nošenje teško, bremenito, ponekad muka.

Zebnja oko srca, nisu zajedno, ĉekanje dugo,

traţe se, ţele, dovoljno je neţna ruka.

Trudovi, prvo slabi, pa sve jaĉi,

vreme teĉe brzo i sporo,

zaĉeće reĉima, ljubav će se roditi,

smirite se, ne znate, biće uskoro.

Ljubav se rodi. Deĉije boljke ţelje tuĊe.

Ojaĉaće, biće velika, prijaće, lepo.

Oĉekivali ste da vam jednom doĊe,

pazite je sada i sledite slepo.


54

Ţivko Trujkić - Ruka u ruci

Suton u planini.

Ruka u ruci.

Jezero, ostavljeno tu

kao oko planinsko, ogledalo,

da nebu kazuje lepotu

nepreglednosti njegove,

i ĉuva sjaj odblesaka odlazećeg sunca.

Kosa Njena nemirna,

u nevidljivoj igri

sa povetarcem nejakim,

ustreptalim od dodira radosti neuhvatljive,

iznudi muziku šume

što se lagano njiše,

milujući mlaĊani šumarak;

ne ostavljajući ravnodušnim

ni stoletni hrast,

ogrnut plaštom vekova svojih.

Ruka u ruci.

Svetlost iz visina nedokuĉivih

ptica nevidljiva

na krilima svojim nosi.

Uzdah i huk predosećaja planine,

neumornog ĉuvara vremena i uspomena:

od oka zaboravljenih,

setom i uzdahom prekrivenih,

i onih bahato odbaĉenih,

i ostavljenih, ovde, u riznici carskoj.

Svet, bezrazumni,

maĉ dvosekli u ruku spreţe

i koplje u srce sprema,

za pticu nevidljivu.


55

Da od krila njenih srebrnih,

groša i cekina iskuje.

Grmljavina, preteća,

izdaleka dolazeća,

kao nebeski trk

uspaniĉenih duša predaka.

Diţe se jato strave i krika:

sokola, lovca, ponositog, bezobzirnog;

i jastreba, grabljivog, nezasitog;

i orla, nadmenog, zlokobnog;

i jarebice, mlade, tek poletele;

i utve, bezbriţne,

što nejaĉ svoju ostavi,

na vodi jezerskoj, ustalasaloj,

ne bi li u milosti našli spas.

Povi se svod,

pa izaĊe iz oka planinskog,

i ogleda se u nemoći svojoj.

Vetar odbaci igru nevinu.

Gnevan, urlikom svojim zagluši

škrgut i stenj planine,

i lelek šume,

i cvil mlaĊanog šumarka,

i tresak grana stoletnog hrasta

koji mirno ĉeka,

ogrnut plaštom mudrosti vekova,

nadolazeću strašnu noć.

Ostade ruka u ruci.

Ne prestade svetlost

iz visina nedokuĉivih.

Milošću svojom,

zaustavi grmljavinu i ispravi svod,

da se u oku planinskom ogleda.


56

Maĉ i koplje - trpljivošću –

u pehar pretopi i pozlati.

Nasu u nj: i pakost, i oholost,

i brigu, i zavist, i gramzivost,

i laţ, i gordost, i gnev, i mrţnju...,

pa - radošću svojom –

pretvori sve u bistru vodu jezersku,

da se umije ruka u ruci.

Svitanje u planini.


57

Slobodanka Boba Đukanović - Kraj

Đavo je nabrusio

kutnjake vremenu.

Na panju inkvizicije

kuje novu nakazu.

Ţuljevi na okupu

svrbe protivnapad.

Okovi prerezani grlom

bjeţe iz kazamata.

Opoganjena vasiona

trga listove istoriji.

Vojnici ginu

u kondomima.

Na koricama vijeka

Umro je izdavaĉ.

Kraju istiĉe kraj.


58

Slobodanka Boba Đukanović - Ne ne idi

dalje

Ne ne idi dalje sprti torbu s leĊa

Skini breme tuge i ovdje se ţivi

Ne ne idi više sa svoijeh meĊa

tu gdje ţuĉ smo prolili a nikome krivi

Ne ne idi više,ostani gdje jesi

Ne boj se prijetnji otrovnog razdora.

Na ognjištu svome pogaĉu ispeci

sa rodnoga praga silom se ne mora.

Ne ne cvijeli djecu podvikni na pseto

suviše je bilo glodanja kostiju

bez zlobe zatraţi što ti je uzeto

ne ne idi više u zemlju niĉiju

Ne katanĉi kuću i nju će da boli

znoj sa ruku tvojih i suza sa lica

I daska sa krova tvoju djecu voli

Ne daj da te prokune krvi tvoje klica

Ne nikud ne idi sprti torbu s leĊa

Sljepljenu sa krvlju uz tvoju košulju.

Ne dozvoli da se biju s tvojih meĊa

da opet posiju otrov po tvom ţulju

Ne,ne idi više nebo će da plaĉe

Vjetar će da vija maglu dolinama.

Odletjeće laste s tvoje ilovaĉe

hodaćeš u snovima svojim utrinama


59

Ne, ne idi dalje,progoni gavrane

nek se sele tamo gdje im je i mjesto

Godinama kljuju otvorene rane

Nek se gnijezde tamo gdje je ĉovjek nestô


60

Slobodanka Boba Đukanović - Moji

korijeni

Ja znam gdje su kor'jeni moji

i gdje su oblaci kuštravosivi

ja znam gdje se oranje opire plugu

znam ja gdje se to (kao) ''ţivi a ne ţivi''

Ja znam gdje se to kukurjek i kamen ljube

i gdje se trnje udvara drenu

znam ja i ţulj iz muke slatke steĉene

i gdje se ne mora u treću smjenu

Ja znam gdje 'tice u bezbrigiju slijeću

i kupe ispale 'tiće iz gnjezda

znam ja gdje su zapela ''velika i mala kola''

i gdje se umiva Danica zvijezda

Ja znam gdje jeleni dozivaju košute

i gdje se ĉovjek i medvjed drugarski zdrave

tamo gdje lija doziva vuka na sjelo

i gdje se nikakvi zakoni ne prave

Ja znam gdje je jedino oruţje ljeskov prut

i gdje se raĊa poslušno Ċaĉe

znam ja i u kojoj pećini vjetrovi leţe

i gdje se djeca nose nakrkaĉe

Ja znam ...moji su kor'jeni tamo

gdje su staze kozije jedini puti

tamo se i drveće s drvećem ljubi

e tu se najljepše s prirodom ćuti


61

Dijana Zmija Ĉop - Zov divljine

Zveri neće zadrţati kapije

kojima demone kriješ od slasti

bol ume ĉesto da se napije

i da zaţeli pogrešne strasti.

Ĉuvari ti ne mogu pomoći

i sakriti šta srce ĉuva

kad pozove tragom noći

ţedna greha, pustinja suva.

Vetrovi će doći sa nemirom

pokucati na moćne kapije

pozvaće te tiho, svemirom

zov divljine, kad se napije.

Opijumi od vatre i neba

ljubavna su pića veĉnosti.

Kada poţuda poĉne da vreba

ja uzmem kap te moćne teĉnosti.

Pijem usnama otrove mile

da zaboravom stihije smirim

da krvave rane svijem u svile

i da se razumom ĉoveĉjim smirim.

Što više beţim, to zov je jaĉa

ne da mi smiraj, lako me guši

otvara kapije ponora, plaĉa

donosi tormente skrivenoj duši.

Eh moje zveri, kapije pucaju

ni vaše moći ne drţe mi misli

demoni stiţu, galantno kucaju

nemiri moji, samnom se stisli.

Noćni mi mag opijum nudi

al već je kasno , divljina tu je

u meni demon se uspavan budi

nose me snaţne kandţe oluje.


62

Bogdan Ardeljan - Crni gavrane

Crni gavrane, ne volim da grešim.

Crna Vrano!

Ne, ne ţelim Vašu sudbinu.

Ne volim Vas odavno.

Ali divljenje me je ustaloţilo.

Ko ne bi takvu priliku, biti Vrana?

Milion bih grešaka sam sebi naloţio,

iskustva od pre mnogo vekova

prebrodio bih bez ikakvih lekova.

Tu virtuoznost u ţivotnoj borbi,

sveo bih, da sam je ikada osetio

kao najsnaţniji grĉ u utrobi.

Ne, ne bojim se smrti, Gavrane!

Vrano, zgrabi, uleti, pokidaj, iskljucaj,

srce mi na komade ispljuni pre smrti.

Puno je otrova ,

trebao sam te upozoriti.

Pa ja 400 godina ţivim,

zar za jedno spasenje da te krivim?

Ne. Ja ti se divim. Ja stvarno više ne ţivim.

Po koji put, uz sve molitve, jedva,

pored jarka promrzao, pregaţen,

unakaţen, izrešetan uvredama,

najbezoĉnijim lazima, da preţivim!

O, dragi Tvorĉe, prekini Ti igru.

Kaznio si svaku moju verigu

što je lanac pravila.

Grdno si moju ljubav prema svemu

doveo do ništavila.

Pa, nije mi ni sada ništa preostalo.

Kazne su tvoje toliko jadne

da ja uprkos svim stegama ţivim


63

kako bih se vukovima ţrtvovao kao jagnje.


64

Bogdan Ardeljan - Ej, naivo!

Iza raspalog kamiona,

kao da je sišla iz aviona ,

Ĉekala je ona.

Stiţem ne znam gde,

ugledah amblend farove.

Eno, gle!

Okret u momentu

jer dama nema puno minuta na flertu.

Ugurah se neoprezno krivo iza kamiona i aviona.

Ej, naivo!

Ulazim u scenu i oĉekujem ţenu,

uţasno adrenalinski vatrenu.

Pogledah je u oĉi.

Videh strah i svi moji respekti odose u prah.

Oĉi boje duge, za mene, za prve, za treće,

za druge….

Poljubac je smutljiv i stidan

ali ja sebe ne ţelim da izdam.

Drhtava ruka polete za venerinim mitom

i zastade na butinama ojaĉanim granitom.

Iskonska sila puĉe strahovitim praskom

kao dinamitom.

Zakasneli drhtaji tela i uzdasi potmuli

nisu mi dozvolili da osetim

da li su trenuci iskreni, ţeljeni ili strastveni.

Svakako da ţudim za njima,

ali ja ne bih bio pesnik

kada bih se dao tugovanjima.

I dalje mi struji kroz glavu, kroz srce , kroz vene

njen krik:

“Stavio si ruku na meneeeeeeee!”

Na imaginarnu ikonu virtualne, nedostiţne ţene.


65

Bogdan Ardeljan - Poslednje misli o tebi

Ĉuo sam poziv,

dugo je zvonio u meni.

Nemoj se javiti

ne duguješ ništa toj ţeni.

PonuĊeno što nikada sanjati neće.

Od te zaslepljujuće sreće

ponadala se

da moţe da igra u nešto mnogo veće.

Ne, niko te više tako voleti neće!

Mnogo dana,

to ti ne bi dao ni sam satana.

Imala si pravo da biraš igru

i budeš sigurna da nećeš biti izigrana

do blagoslovenog dana.

Od roĊendana,

od bogojavljenske noći,

svi ti maleni trikovi su moţda mogli

nekom sanjaru proći.

To što sam toliko milostiv bio

i na svaku tvoju laţ

ne trepnuvši

ćutke prelazio,

ne sanjaj da sam ti oprostio!

Pokrenula si tešku igru,

na mostu je sve poĉelo,

zakljuĉano i baĉeno Ibru.

Prislonjena kao hladna cev na ĉelo,

spremno sam prihvatio tvoje hirove

i igrao,

lagano ti uzvraćao salsu.


66

Nastup ti je bio bolji za nijansu.

Pogrešno sam te precenio.

Prestrašila si se

svoga tela i srca iskrenog

ne znajući da to nije komikofo!!!

Sada, i nikada, i nekada,

kajati se nema ĉemu,

ko je kakav tako će i zasluţiti

svoju dijademu,

shvatiti da ĉovek zasluţuje sreću

da moţe i pored najveće

imati još veću.

Ja snage da te uverim u to, nemam bre!

Neću!

Ti si tek zrnce dobila,

niĉim je nisi zasluţila,

otreznila si me

na sreću.

Svaka izreĉena laţ

smišljena je samo

za tebe, u mraku,

crnja od crnje tama.

Ti si izabrala bekstvo,

slobodno probaj,

zagrebi,

pobeći od sebe same

ne pomišljaj,

ja ne bi.

Iz te tame pobegao nije niko.

Ja ti kaţem,

neko je valjda reko,

kad nema babe dobra je i devojka...


67

Ja se slaţem!

Ma, ja se uvek slaţem!


68

Dylan Horman - Snaţno, do pola…

Slušao sam celu noć

neku ĉudnu biljku kako napušta ovaj svet.

Slušao sam je kako odlazi,

poradja olovnu bol.

Slušao sam je, tamniju od noći,

kako prolazi.

Ne, nisam sanjao,

samo sam bio pola ĉoveka.

Kada se sve smirilo

prekrstio sam se na pola,

trepnuo na jedno oko,

obuo jednu cipelu i

krenuo na pola puta.

Bolje je potpuno ispuniti

polovinu sebe nego upola

celog ĉoveka.

Bolje je isanjati jedan san

nego sanjati pola

doveka.

Slušao sam celu noć samo pola pesme.

I ovu ću samo do pola napisati.

Jer do pola ţivota samo

o pola ţivota znamo

a od pola smo samo oni koji slute.

Slušao sam samo pola pesme

i poţeleo da si mi samo do pola bliţe.

Dovoljno je.

Taman.

Negde na pola puta ću biti teţak

kao bol mrtve biljke one noći.


69

Negde na pola puta ću

u tom trenutku biti za tebe ceo ĉovek,

onakav kakvog me ţeliš.


70

Dylan Horman - Ne zaboravi ono ĉega bi

se sutra stideo nespreman

Ne zaboravi ovaj vetar,

skini kapu,

pusti da prste svoje

noćas provuĉe ti kroz kosu.

Ne zaboravi noćas ovaj vetar,

ovaj je noćas besmrtan.

Samo ga gledaj

kao što bi gledala

kako mi srce curi niz dlanove,

kao što se gledaju zaštićene vrste.

A moje srce je noćas besmrtno,

moje, što curi niz prste.

Otac mi je davno priĉao

kako se umire za kralja,

kako da gordost pretvorim u ponos,

kako da slabost nauĉim da peva kao hrabrost.

Uĉio me je kako strah izgleda

kad kroz levo oko uĊe u onaj svet

u kojem deĉaci su još uvek deĉaci,

i kako taj strah kroz desno oko

izaĊe kao maĉ

što u grudima peĉe,

divalj i divan ,

zlatan i hrabar ,

moj i lud, celu noć krvava ţita seĉe.

Mati mi je davno priĉala

kako se umire za lepotu.

Uĉila me je da ljubim ukleti sat,


71

da je jabuka najslaĊa

i višnja najcrvenija pred rat,

i kako se pevaju pesme;

da se pesme o braći pevaju

kroz suze iz desnog oka

a pesme o sestri iz levog,

i da se te suze nikada ne mešaju

jer se to ne sme,

te se suze nikada ne ukrste

jer onda pobesne.

Nikada me niko nije nauĉio kako se

umire za tobom.

A ja prosto znam da će to biti

besmrtna smrt,

ona što traje koliko i ţivot.

Zato pamti ovaj vetar noćas.

Zamahnula si kosom i rodila ga.

Nisi primetila kada je ušao u moj dlan,

onaj na kome je izrasla jabuka i nikao maĉ,

noćas dovoljno dug i dovoljno besmrtan

da traje kao moja smrt,

dovoljno teţak da zaboravim

noć kada sam avet oplodio.

Umirem za tobom od kada sam se iz aveti rodio,

sam i svesvestan...

Ovaj je vetar noćas besmrtan.


72

Dylan Horman - ''Kada te nemam samo

jedan dan''

Znaš, kada te nemam jedan dan,

onda je to najgori dan

u historiji svih dana koji su postojali.

Kada te nemam jedan dan,

onda je bolje da ga kao stari lopov svima ukradem,

kao da nije postojao,

i prodam ga nekom kolekcionaru ruţnih dana,

ili ga zamenim za jedan više tvoj osmeh sutra.

Ako mi ne uzmeš pogled samo jedan dan

i pustiš ga da istruli na nekom mestu koje nisi ti,

taj dan ću biti slep,

ćorav kao gavranovo krilo kada ga pogode metkom.

Kada me oduzmeš od sebe samo jedan dan,

tad ne postoji ulica kojom znam proći,

ne postoji put do sopstvenog sebe kojim znam doći.

I sutra da sastaviš dva dana umesto tog jednog,

ne moţe pomoći.

Kada izgubim samo jedan dan da te ne vidim,

ja taj dan poklonim vragu

i on mi srećan peva o danu kada nemam dragu.

Kada te nemam samo jedan dan,

ja ne mogu da se oporavim,

već odjedared sto godina ostarim.


73

Senad Gabela - Zaboravi...

Hvale tvoje, zavrjedili nisu,

niti vide sa kula, sitnicu.

Kleta odurnost stoji medj' vama,

bescutni vidit', ne moze tricu.

E, tako zorno snishodljiv da si,

pa da se manes, utvara inih,

zaboravi jednom nuzne iz skuta,

nauci nesto, iz patnji silnih.

Ali se opet, ti rado sjeti,

jedinog krila i srca iz grudi.

Prosvjetli luckom pokoljenja svoja,

cupaj nejac,od zezene studi ...


74

Goran Vitić - Naše vreme

Svuda nam se zapatio korov

a u srpstvu bela kuga vlada,

prevare su evo na sve strane

s laţnim sjajem najbolje se vlada.

Pohlepa nas tajkunska satire

jer svaka je politiĉkog braka,

siromaštvo zemlju nam razdire

stanje nasta duhovnog mraka.

Ni boba nam ţivoti sad ne vredi

protuve su sada fabrikanti,

obraz crni na berzi izbledi

u modi su svetski prevaranti.

Pod lupom smo Orvelovog skota

što standardom konkurenta mlati,

ostajemo bez njive i plota

usud roblja kao da nas prati.

Obolelo stablo je i koren

veštaĉkim se duhom sada diţe,

jadan radnik napaćen i smoren

i reţije teško platit’ stiţe.

Sve je bolje i što bolje nije

mozgove nam crna guja pije,

verštaĉki se osmeh nama smije,

robovska se zamka vešto krije.

Vrbuju nas verski fanatici

teror plaši opet ceo svet,

podeli se po verskoj matrici

monstrum veze sigurnost plet.

Nepošteni poštenima sude

korupcija sve k'o rĊa hvata,

u školi nam deci drogu nude

satiru nas kao iz inata.


75

Nemoralna javna je ponuda

i baš za nju najveća je plata,

ţivotinjski instinkti nam se bude

i na "Farmi" i kod "Velkog brata".

U zapećku sad moralni blede

u propasti savremenost krije,

mrak nas guta nemorala bede

svetski satrap u glavu nasi bije.

Poslušnici vrli demagozi

tu su vešto da ih sve prikriju,

Boţe mili narodu pomozi d

a mu vrane mozak ne popiju.


76

Refika Dedić - Ima li pravde

Na Skupu Obješenjaka

sastaše se niotkuda

doĊoše niodakle

po dijagnozu.

Crni mravi: Dugo bijasmo robovi

a ništa bolji od nas niste.

Ţuti mravi: Ko se usudi baciti atomsku bombu

I bez kazne još hodi?

Bijeli mravi: Samo vi priĉajte,

niko vas nizašta ne pita,

sve je u našim rukama,

sve pod kontrolom.

Mršavi mravi: Dajte nam hljeba

i mi bi ruĉali!

Debeli mrav: De, šuti,

vidi kakav si,

ne liĉiš na sebe.

Mrav iz Londona: He, he još vas ima,

ma idite,bre,kući!

Mrav iz Pariza: Oh,kako mi je lijepo!

Mrav iz Njujorka: Briga me,

ţivim kako hoću,

nemam ništa sa onima iz Bijele kuće,

riješi to sa njima.


77

Mrav kojeg je cunami igrom sluĉaja zaboravio: Šta ĉekaš,

pomozi mi naći,bar,nešto.

Mrav iz SAD-a: Vlast sam,

iznad mene niko,

do mene niko.

Gladni mravi: Kruha,hljeba...

Mrav koji ima previše: Što se bunite,

zasuĉite rukave,

ţivot je potez!

Slijepi mrav: Ne vidim ali ĉujem

kraj se bliţi,

sve bliţe je.

Nijemi mrav napisa: Zar je moguće ţivjeti

u ovakvom svijetu

i vrisnu: No pasaran!

Mrav iz Srebrenice u grudima UN-a nestao!

Mrav iz Bosne i Hercegovine na ledini

nema kud ni kamo

vizu doĉeka,

kamo krenuti:

gore visoko, d

olje duboko.

Kuda sad...


78

Dţehva Havić - Zajedno nećemo

Mi nikada zajedno nećemo

zoriti zore ni

jutriti jutra...

Nikada zajedno nećemo,

ruku pod ruku

šetati skupa...

Više nikada zajedno nećemo

ruĉati i veĉerati

za istim stolom...

Mi nikada zajedno nećemo

ĉekati zalaske sunca

pod istim krovom...

Naše je sunce odavno zašlo...


79

Dţehva Havić - Dohvati svoje snove

Ispruţi ruke,

dohvati snove...

drţi ih u mislima

gdje stanuju ĉesto...

Zaigraj igru ţivota

pokaţi sreći,

kako se postiţe

da svijet bude bolje mjesto.

Kad nebo izgubiš

u jednim danu,

u jednom trenutku

upakovan u snove...

Zagrli ţivot

da san ne odspava

u tuĊem ţivotu,

da ne probudi

izgubljene godine svoje...

Kad sebe izgubiš

na putu sjećanja,

a ne znaš kući

da se vratiš...

Zastani malo,

pronaĊi razlog...

pronaĊi svrhu

svoga postojanja.

Tad opet

ispruţi ruke

i dohvati svoje snove.


80

Dţehva Havić - Gubitak

Kad gubitak te snaĊe

u njegovim suzama se kupaš,

sve proţivljeno je iza tebe

a suze teku ispred oka tvog...

Poţeliš znati ispuni li snove,

da li si dovoljno ljubavi dao...

da li si sve nade obasjao,

ostade li nešto što nisi rekao?

Ako veĉeras moje svjetlo

prestane da sjaji,

ako njegova svijetlost zgasne

i zaboravi moje ime pominjati...

Svi šapati postaju šutnja...

U jecaju neĉujnom od bola,

odletjeti duša nije znala...

prostranstvo više nije zov...

i postaje izazov srcu ranjenom.

Kad gubitak te pronaĊe

i zaplivaš u suzama,

a plavetnilo neba

postane samo tamni svod...

Niko neće znati

kad se jedan ţivot gasi

kamo uze i odnese

ostatke ţivota mog.


81

Laura Klapka - A ti odlaziš VII

Vrijeme je da se probudim,

spakiram bol i otputujem,

ne pitaj me kuda,

jer ni sama ne poznajem staze

što preda mnom zjape tišinom.

Ne traţi meĊu svojim stvarima

ţutu ruţu koju sam ti poklonila,

ukrala sam ju od tebe

da te miris njezine starosti

na mene ne podsjeća.

Ne misli da je ovo moja predaja,

ne odustajem,

od onog što volim nikada,

pa ni onda kada sam to već izgubila.

Samo šaljem posljednji vapaj nebu

da me barem jednom pogleda.

Šaljem vapaj tebi,

da tek roĊena,

ne postanem zaboravljena i tišinom sahranjena.

Ne znam tko i kamo,

ovoga puta odlazi,

i da li će i jedno pronaći put povratka.

Ne znam,

a bojim se i saznati,

koliko će još trajati moj ţivot u tvojim oĉima.

Hoću li ţivjeti ili umrijeti

ne ovisi više ni o Bogovima.


82

Laura Klapka - 22:00

Pod okriljem vlastitog mraka,

sakriven sjenama,

ĉekali ste ĉudo,

odluĉivši unaprijed da u njega ne vjerujete,

niste se usudili upaliti svjetiljku,

puštajući da tama proguta njezina leĊa,

svjesno odabirući sljepilo noći,

okrenuli ste se k zidu

da ne gledate njenu kosu kako odlazi,

dlanovima ste ĉvrsto prekrili uši,

da ugušite njezin jecaj,

bili su za vas previše bolni,

dostojanstveno je koraĉala,

niste tada znali,

namjerno usporeno,

zakapĉala je posljednji gumb na kaputu,

prstima drhtavim od ljubavi,

ţudnje,

i izgubljenog ponosa,

sanjajući budna o ruţinim laticama,

koje su po vama trebali bacati paţevi,

onoga dana,

kada bi crnu haljinu od brokata

zamijenila onom bijelom od chiffona,

a vi,

previše nesvjesni bola koji ćete ţivjeti,

ĉvrsto stisnutih usana,

i prvi puta sakrivenih suza u oĉima,

odbijali ste sami sebi priznati,

da ćete upravo oboje izgubiti,

kada su se teška ţeljezna vrata za njome zatvorila,

spuznula je niz zidine dvora,


83

i ĉekala,

ĉekala,

ĉekala,

a onda bijesom gonjena,

posrĉući,

padajući,

puzeći,

vriskom bola,

zaustavila je neosedlanog konja,

kaţu da i danas na njegovim leĊima luta svjetovima,

kaţu i da je poludjela,

buku oko sebe,

biĉem udarajući se po umornim preponama utišava,

ne bi li ĉula iz daljine

glas koji doziva,

Isabel,

Isabel,

ne odlazi,

jedina.


84

Laura Klapka - Vrijeme bez vremena

Tuţne vrbe su već ispravile grane,

led Antarktika zazelenio je proljećem,

Poeovi gavrani zapjevaše grlom slavuja,

iz vulkana lavom sipa zlato,

a ja kao ja,

ostajem zarobljena

u vremenu bez vremena.

Ni disati ne znam,

naslonjena na tvoje postojanje,

nemam snage za istinu,

lakše mi je gaziti ţivot

tijesnim cipelama.

Prošli su dani kada sam

na vrištini stajala bosa,

dlanovima zaustavljala vjetrove sa sjevera,

urlikala sa vukovima,

grizla noć da odgodim buĊenja.

Ubila sam minute,

zaustavila ih prije nego puni sat otkuca.

Ostala sam zarobljena

izmeĊu plavih brojeva,

potpisujući ĉekanje, ĉekanje sam dobila,

svejedno je što je moja laţ a što tvoja istina,

naslonjena na tvoje postojanje

sat bez vremena sam postala.


85

Ifeta Hrnjić - Nisam sigurna

Noćas mi san

svoju dušu otvorio.

Gledala sam bez daha

tu zvijezdu upaljenu u mraku,

kako nesigurnog koraka

pada i ustaje

na putu svjetlosti,

kako se ĉvrsto drţi ţeljom

za dohvaćenu stijenu

na vrhu pogleda,

kako bjeţi sjenama

svih svojih strahova,

izniklih u podnoţju uzglavlja,

kako lagana, kao ptica

leti tirkiznim nebom

sjajem ljubavi obasjana,

kako uzdrhtale duše,

rumena od sjećanja,

perom njeţnog uzdaha

slika ruţiĉaste sutone...

Nisam više sigurna...

da l' noćas samo sanjah,

il' mi se ţivotna pjesma

kao na dlanu raskrilila...


86

Ifeta Hrnjić - Nesavršeni krug

Misli uvjerljivo tvrde

da ne postoji savršen krug.

Prirodno napukli omotaĉ

nevidljiv je golim okom,

ali njegov njeţni izdanak

svjedok je tog postojanja,

vrisak svjetlosti na trasi

novog ţivotnog toka.

Izdanak...jedna generacija

nestašnih, zanesenih duša,

zacakljena sjajem mladosti,

zaslijepljena sladom meda,

popijenu koju kap gorĉine

samo zaboravu preda.

Hod putem kroz trnje

ostavlja krvave tragove,

skriveni duboko u dušama

niĉim se ne mogu izbristi,

sjenkama iscrtnane bore

njihovi su tuţni glasnici.

Kada olujne bure jesenje

svom ţestinom šibaju

samoćom ucvjeljene zablude,

na kraju zamišljenog kruga

ne mogu više ni suzom

toplinu srca da probude

Zimska bjelina, bez lavine


87

zatvara tog kruga tok,

kockice leda oslikane

najdraţim likovima,

zastalim u prošlom vremenu,

sklapaju šareni mozaik

za neke buduće izdanke...


88

Ifeta Hrnjić - Crkavica

Nepregledni red...

ljuljaju se

bezliĉna tijela

pognutih glava,

stigao je sudnji dan.

Nekad diĉni

rudari i brodari,

metalci i stolari

i mnogi drugi

isluţeni neimari,

stoje

jedna do druge

potrošene priĉe,

u kojim se kidalo

meso do kostiju,

prolivao znoj

od jutra do mraka,

zagledane oĉi

ćute prazninu

skamenjenih suza

zaraslih u korov

na dnu ponora

boljeg sutra,

kad konaĉno

crkavica stigne,

krţljava i jadna,

mala i gladna,

bezglasno


89

na dno dţepa pada,

ako drhtava ruka

dţepu krene,

na po puta stane,

zagrcnuta mišlju

kako sutra,

kako dalje...?


90

Senad Ibrić - Godine

Presahle godine moje

skrivene u sijedim vlasima

Ne blijeste više

niti meni

niti bilo kome

Potrošene su

U oĉima ih nema

u tišinu,

u sjećanja ostavljene

Zaboravljene

nisu

Mijerne su

tihe i same

Nijeme su

daleke i tuţne

bliske i drage

Prošlost ţive,

Samuju

ne raduju se samoći

nauĉile su, umiju i znaju

Same bivati i ĉekati

Na pitanja moja

odgovore imaju

Samo jedno

Dokle ću

Ćute dal, znaju, kriju

il, ne znaju

ili ĉekaju


91

Senad Ibrić - Proljeće

Tople su ti ruke

Drhtim i stišćem ih

šakama svojim

Bojim se,

odnijećeš ih proljeću

A proljeće je,

i toplo i hladno

zorama rumeni

vjetrima gorama vijori

behara gladno

A ti,

Ti moje si proljeće,

toplo, tiho, milo, blago

Eh, kako me boliš

Ja,

Behar sam opali

s grane ukr'o me mraz

Raznosi me vjetar

prošlošću nijemog

od sna do sna

pustošima, bjelinama

Snjegova hladnih

noc i dan


92

Senad Ibrić - ***

Dolazim ti, svraćam ĉesto

noću doĊem,tiho, kradom

kroz pustinju samoće moje

mjeseĉinom, po sjenama

provuĉem se s prvim mrakom,

San mi doĊe,kad te nema

s rumenima istoka, stignem tebi,

ti rosom srebrnom izmivena

zorom ranom meĊ zvijezdama

postelju stereš zlatnu sebi

Zavijoriš mi kosom plavom

probudiš me,vrelim suzama

privijena na grudima,

toplim ćeš mi rukama, usnama

otopiti leda, santu svaku

a oĉima i svo moje inje hladno


93

Suada Suljić Sokolović - DoĊi u valovima

rijeke

Probudi zori

usnule rose

neka me tvoje

zjenice

novom danu nose.

Spoji vrijeme

koje daljine grizu

neka tvoja zvijezda

bude mojoj blizu.

Kao sedefni

treptaj sunca

na dlan mi sleti

i sjeti se,sjeti

daljina i rijeka

koje mirisaše na strast.

Kad sunce nad danom

izgubi vlast,

mjesec,ţuto –bakarne boje

po zemlji prospe uzdahe tvoje.

Pokri me pogledom

k’o otkosima

trave mehke,

prošetaj hodnicima

moga uma

zastani na

raskršću ţivota,

doĊi u valovima rijeke.


94

Suada Suljić Sokolović - Sjećanje na

zaviĉaj

Sjećanje na zaviĉaj

stihove mi boji

hladne zore

ovdje lebdi dah

da će morski valovi

odnijeti sve u zaborav,

po malo me strah.

I ovdje sunce

pregazi oblake,

lepršave i mehke,

da bi se izborilo

za svoje mjesto,

ali tamo toplije sija,

ovdje studen mi

oko srca ĉesto.

Zaviĉaj se pamti

kao ljubav stara

mirišu mi dunje

iz djedovog ormara.

Ovdje vrijeme kao da stade.

Sanjam oĉev stari orah koji znade

grane,k’o balerina haljinu, da širi

i sunce da nagovori da mi namiguje,

dok ispod te haljine viri.

Ukradoše mi zaviĉaj,

daljine klete...

sjećanje na zaviĉaj

ĉeste stihove isplete

pa neka svi koji ih ĉitaju,

svojih avlija,djedova,oĉeva,


95

dunja i oraha se sjete

neka se sjete svoje majke

i zaviĉaja ,ljepšeg

od svake ĉarobne bajke.

Da nam nikada

sjećanje ne postane prah

hladne zore

ovdje lebdi dah...


96

Suada Suljić Sokolović - Azra

Azra dobro uĉi

sve petice reda

al’ se pravi vaţna,

neće da me gleda.

Kosa njena

k’o sunce se zlati,

da je puno lijepa

trebala bi znati.

Kad pred tablu ide

zadatke da riješi

osjećam da ipak

malo mi se smješi

i dok kredom

po zelenoj tabli piše

svilena joj kosa

k’o klasje se njiše.

Miluje joj njena

lijepa ramena

gledo bih je stalno,

baš svakoga trena.

Prim’jetila moja mati

da me neka tuga prati

pa uporno moli

“Reci ,sine,mami

da te šta ne boli

il’ da nisi,moţda,gladan?

Zašto ti je

pogled hladan ?”

A ja mislim u sebi

Azrina je kosa kriva

a ti,majko,budi mi

sto godina ţiva..


97

Milen Šelmić - Instrument za fino

podešavanje

Prvo si malo plakala.

Onda više nisi plakala.

Potom si plakala još malo.

Kasnije,

mnogo kasnije,

spustila se noć

i nisam bio siguran

šta mogu

ili ne mogu da uĉinim.

Traţila si vodu.

I to mi je bilo ĉudno.

Meni je bilo i previše vode.

Posle,

kada si ipak zaspala,

onako uplakana,

odluĉio sam da ti donesem mesec.

Napravio sam jedan,

sasvim mali,

od kore brezovog drveta

i nešto svetlucave mahovine.

Nasmešila si se u snu.

Mesecu,


98

ili meni.

I nisi više plakala.

Nikad više nisi plakala.


99

Milen Šelmić - P L A Ĉ

Jednom davno,

jedna ţena je plakala,

onim unutrašnjim,

gotovo neprimetnim plaĉem,

najtišim

i najtuţnijim.

Pitao sam je:

„Zašto plaĉeš, dušo?“

Ćutala je.

I ja sam ćutao.

Sada znam šta znaĉi taj plaĉ.

I znam da je plakala zbog mene.

Volela me je.

I ja sam nju voleo.

Nju je, iz nekog razloga, moja ljubav bolela.

Ja njenu ljubav nisam razumeo.

Traţiti smisao u ispoljavanju osećanja,

uzaludan je posao.

Nje već odavno nema.

Ja sam, eto, još uvek tu.

Ponekad napišem pesmu.


100

I ponekad plaĉem.


101

Milen Šelmić - Ne dam ti da odeš

Zavoleo sam te kada si plakala, one noći.

Te noći, kada su s tobom plakali

I drvoredi na bulevarima.

Ĉesmi je bilo previše hladno da se oglasi,

a jutru prerano da probudi ptice.

Sada ti ne dam da odeš,

ti i ne ţeliš da odeš,

niti postoji put kojim bi otišla.

Vodim te obalom, vodim te puĉinom

i nailaze talasi. Plimni talasi.

Pustinja nije pustinja, nego pešĉana plaţa.

I svitanje i sumrak i veĉe.

I dva nasmešena badema.

I trag na tvojoj koţi.

Ove su sezone vreme cvetanja.

Ponekad noću i kamenje oţivi.

Igra se sa senkama po napuštenim dvorištima.

Na kraju se sve pretoĉi u muziku.

Ne, ne dam ti da odeš.

Nebo piše oblacima, vetrovima, plavetnilom.

Dani šapatom govore, šapati govore danima,

nove reĉi iz zemlje niĉu, neizgovorene.

Kao pod nekim plaštom


102

ili unutar opne

imamo Vreme za nas,

imamo nas za nas.

Ne dam ti da odeš.

Ne ţeliš da odeš.

I ne moţeš da odeš,

suviše si duboko unutra.

A zavoleo sam te

kada si plakala,

one noći…


103

Labud N. Lonĉar - Ako prećutim pjesmu

Ako prećutim pjesmu

Dok gledam u tvoje oĉi

Laste će se uspavatii

Skrivene pod tvojim pazuhom i

Ostaće zauvijek zarobljene na jugu.


Dok spavaš u mom naruĉju

Onako snena i daleka

Prestaće da cveta drijen i

Tvoje male ruke

Prestaće da zovu i vole.


Dok ljubim tvoje usne

LJubav će prestati da kapa

Sa strehe nade i ĉekanja

I neće procvetat trešnje

Na ovoj obali ćutnje…


Laste će prestati da dolaze

Sa juga


104

Labud N. Lonĉar - Oblaĉiš kišu

Oblaĉiš kišu

Kao nevidljivi plašt

Da sakriješ duge

Brezine noge,

Malenu crnu Pticu i

Cipelice od stakla.

Oblaĉiš kišu

Na gola ramena

Kao noćnu košulju

I tvoja zmijska leĊa

Postaju jesenji mantil

Protkan maglom.

Oblaĉiš kišu

Kao krinolinu i

Gaziš orahov list

Malenim stopalom,

Dok perje Gavrana

Koristiš kao lepezu

Da sakriješ svoje oĉi.

Oblaĉiš kišu

I sjeverac hladni,

Neuspješno u pokušaju –

Da spereš moje poljupce

Sa svog trbuha...


105

Labud N. Lonĉar - U mreţi...

Gola kao prolećno jutro

U ribarskoj mreţi

Preko lijevog boka

Izvlaĉiš mladi, proljećni, mjesec i ukljeve.

Iz naprsle mreţe

Ispadaju snovi ,

Prazne flaše vina,

Zagubljene slike,

Nekazane rijeĉi i

Neisplakane suze.

I tamo,

Na dnu mreţe

GĊe stanuju snovi

Ja, sasvim obiĉan

Budim se, koprcam sanjiv

ZaĉuĊen bjelilom Ċevojaĉke butine

I usnama što pupe

Kao trešnja u bašti.

Gola kao prolećno jutro

U ribarskoj mreţi

Preko lijevog boka

Izvlaĉiš mladi, proljećni, mjesec i ukljeve-

I trepće ljubav na tvojoj trepavici


106

Magy Magdalene - Inferno

Ne budi me i ne pitaj me ništa,

Pusti me da spavam Dante,

Devet se malih nesreća zalepilo na moje bradavice

Devet malih junaka dojim teĉnim bolom za još mrvu

ţivota pored nas

Ne budi me Dante

Jutro miriše na kokos i spermu

Naše oĉi taštine sam prodala za malo tišine

Ćuti, Dante

Pusti da ćutimo o greškama jedne proćerdane zemlje

Pusti da ne kaţemo o izgubljenom vremenu ispod

ruţnih reĉi

Dvoglave zmije ĉuju loš glas i nikad ne odlaze od nas dok

su gladne

Prećutimo tu istinu o strasti koju cedismo sa naših tela da

stvorimo sopstvena najbolja dela

Bezgrešni smo Dante

Ne ljubi me dok spavam,

U snu sam samo ĉista i krvave suze ne bole

U snovima ti ne pišem pesme za rastanke

U snu mi je java gde se odlasci doĉekuju kroz radosti

U snu brojim skupljene mladosti bez izgubljenih godina

lutanja

Duše su nam ĉiste i istog oblika dok spavam Dante

Devet ruţnih snova sam spakovala da bacim sumnji pod

korake

One lake ĉuvam za najviše nebo koje nam diše u grudima

Gde smo sad mi,

Gde su naša proleća,

Na kom peronu trošne veĉnosti opet lutamo

Naskitala nam se srca za beskraj ţivota

Ne budi me ako odlaziš Dante


107

Pusti me da ne vidim tmurnu zoru

Ostavi pod krevetom dobar glas da oglodju glodari

Pusti tišina da govori umesto nas

Brojim naše susrete kao stare zavete gde leţimo obećani i

ĉasni Godinu koja kasni sam zavela u košmare jer moje

noge ne mare

za hodanja bez tebe

Ćuti Dante dok hodaš sam

Ne budi me i ne okreći se

Gde da se traţimo kad se jednom izgubimo

Noći se guţvaju i alavo jedu vreme ljubavi i osmeha

Jedan zaborav košta kao veĉan san

Jedan dodir je kupljen dan u nekoj lošoj prošlosti

Devet sam cvetova posadila ako se vratim ista

Pusti da mislim kako si juĉe bio tu, kako ćeš i sutra biti

Ne moţeš me odlaskom probuditi

Ţelja me obuzela celu i prigrlila

Poţuda mi ruke uzela

Jedno verovanje odnosim samnom do zatvorenih

mraĉnih usta

Hodnik bunila ispisan crnim slovima

I moja ludila su smirena u mraku

Ne gledaj me Dante

Spavam naš veĉni san

Ne budi me

Do beskraja mi pogled za tobom putuje

Idi

Idi u tišini Dante

Ĉuvam te


108

Danica Đurić - Ćutim

Kada mi doĊe da pišem

ja beli papir rukama stisnem

I pišem...pišem

Sve dok zadnje slovo iz sebe ne istisnem.

A kad mi doĊe da vrisnem

Ja ćutim, dugo ćutim

I odem daleko gde nikog nema

Pa onda ćutnju glasno istisnem

I vrisnem.

Kada me boli, ja zube stisnem

Da ne pisnem,

Pa trpim, trpim pred drugima da ne vrisnem.

A kad mi doĊe da ćutim.

Ja ćutim. Ćuteći pesmu pišem,

Da ne pisnem, da ne vrisnem...

Jer mi se strašno o neĉem ćuti.


109

Danica Đurić - Nećeš me naći

Zalutaćeš jednom meĊu stoletnim stablima

I traţićeš me pogledom meĊu njima.

Nećeš me naći...

Ići ćeš od jednog do drugog,

Tumaraćeš...osmehnućeš se,

Znam te tvoje osmehe...

Nećeš me naći...

Uĉiniće ti se od grana moje ruke da su,

Mislićeš od stabla to moja bedra da su...

Nećeš me naći...

Naći ćeš pola mene u praznim uplašenim oĉima,

Tumaraćeš danima i noćima...

Nećeš me naći...

Cela odavno ne postojim...

Pući će ti pogled u oĉima,

Zalediće se osmeh na usnama...

Nećeš me naći...

Zaboleće te pola mene,

Što se iza stabala krije

I znaćeš da niko ko ja nije...

Ali nećeš me naći...


110

Danica Đurić - Dah po dah

Ne boj se, ne umem ja plakati

Ko druge.

Ja plaĉem tiho ko nebo

U noći duge.

Kap, po kap.

Ne brini odavno trĉati ne mogu

Ko drugi što mogu svi.

Polako već dugo hodam

Od kada ode mi ti.

Nogu, pred nogu.

Ne boj se, ne cvili to moj glas

Zbog tebe.

Ja te odavno zaboravih negde,

I cvilim,

Cvilim zbog nas.

Tugu, po tugu.

Ne boj se, kad noću ĉuješ kiše

Što se niz oluke sliše.

Nisam to ja. Znaš da plakati

Ne umem više.

Iz moga srca otiĉe krv

Slap, po slap.

Ne boj se, kad ti se uĉini

Da tamjan zamiriše.

Ne umem ja da umrem

Ni da postanem prah.

Ţiveću negde već,

Dah, po dah.


111

Majda Fradelić - Spojiti nespojivo

Tako je malo od pobjede do poraza

ratnike umor ĉesto svlada

Zarobljeni izmeĊu crne i bijele

udaraju u zid pa pogledom

uperenim u nebo

izlaz traţe

Razneseni olujama

u nevidljivim ĉekaonicama razoĉarenja

spajaju dijelove

sebe i

svoga sna


112

Majda Fradelić - Do kada

Balkanski usud

ĉemer ili jad

u nama usaĊen stoljećima

Ĉašu krvlju natopljenom

strašću onih koji u boli uţivaju

ogrubjelim prstima lomimo

pa pod kvrgavi jastuk skrivamo

Izgorjelom ţeljom patnika

oĉekujući novo

dišemo nepostojeće

i pitamo se

Do kada

ćemo sanjati

nešto drugo

i umivati se gareţom beznaĊa


113

Majda Fradelić - Odgovor

U boci poruka

vapaj brodolomca

pluta morem nemira

Pregrizi tajnu

sakrij ispod jezika

preskoĉi pitanje

Ima li odgovora

za takve

kao što si ti


114

Biljana Radević - Vaskrsnik

I kazuje On, opomene šalje

nekada u snu, ĉešće na javi...

,,Uprti svoju vreću od svlaka,

ĉvrsto je sveţi, ne otvaraj,

hodi po ţici raspetoj bez strave.

Sve i da oganj od satrapa

pleća ti pali, hodaj bez osvrta!

Vidiš i ĉuješ poj anĊela nasmejanih,

ĉekaju te.

Nema izvesnosti, um ti kazuje.

Prokrust ti kosti ne salomi,

srce od meda zatravi ga.

Ka konaĉištu kreni bez predaha.

Zove dolina jerihonskih ruţa, poslušaj...

Znaćeš da nema slada bez strada!


115

Biljana Radević Gde se kupuje radost

Ĉinio je sve kako su hteli,

tako je ispravno, zborili su.

Greške se plaćale negledom.

Na pogled oĉinjeg oka zastajao.

Onako smeran, mio,zagrljaj ţudeo.

Sebi vazdan ko ĉudo bio,

uvek ĉekao da put se javi.

I davao, primao, davao.

Al' nikad dovoljno da bude pravi.

Sada je naprsla klupa sećanja

i niko tu ne svraća više,

zapita retke prolaznike :

Znate li gde se kupuje radost?

Pogledi se ĉude u hodu i odlaze.

Klupu ponekad zagrle kiše,

i svaki kal iz duše se zbriše.

Ne pita nikoga za radost više,

zna, odgovora nema.


116

Biljana Radević - Sudba

Na crnici toploj

ţito sam sejala,

korov bi nicao.

Jutrom mi kuću

od ćerpiĉa prekrivao,

kao pošast obesna.

Htedoh pobeci s kućnoga praga,

guje mi noge obmotaše.

Gde god mi ruke medeni hleb darivale,

zla usta ga kudiše.

Sa loze sklanjah bubice,

deda me tako uĉio,

kamenom plavim prskah vinograde.

S' jeseni rumene, nikada rodnije,

rodiše grozdovi ko' šake marljivog ratara.

Mamile, zvale da ih u korpe od pruća reĊam.

Oĉi mi osinjak rilicom izbode.

I ne videh, dugo ne videh

Sunce kako se drugima smeši.

I noći svanjivaše ozvezdane,

osvetljavajući pute dušama

što traţiše se.

Podizale ruke, skoro deĉije,

bolesne da prohodaju,

one što pohitaše prebrzo u tamu,

oţivljavale.

Zahvalnost se o klin okaĉila,

kada se ljubav šegaĉila.

Od nje se ne ovajdih.

A sada slušam svoju tišinu,

gledam u noć i dozivam

oĉi moje kojima Svet klanja se ceo.


117

Srce još klonuti neće, veruje.

Svakoga saĉeka Sudbina !


118

Angelina Medaković - Ĉekam da

zaboravim da ovo nije pjesma

Ĉekam da zaboravim sve isplakane suze

Ĉekam da zaboravim tugu neizmjernu

Ĉekam da zaboravim glad svjetsku

Ĉekam da zaboravim bosu djecu.

Ĉekam da zaboravim mrţnju izmišljenu

Ĉekam da zaboravim ljubav neostvarenu

Ĉekam da zaboravim laţi izgovorene

Ĉekam da zaboravim neizgovorenu istinu.

Ĉekam da zaboravim raj na Zemlji u nestajanju

Ĉekam da zaboravim pakao na Zemlji postojeći

Ĉekam da zaboravim ĉudesnu prirodu Suncem obasjanu

Ĉekam da zaboravim da ta ljepota je u nestajanju.

Ĉekam da zaboravim da ĉovjek se raĊa da bi umro

Ĉekam da zaboravim da ĉovjek umire da bi se rodio

Ĉekam da zaboravim sjećati se veliĉanstvenog Postanka

Ĉekam da zaboravim da postoji i katastrofalni Nestanak.

Ĉekam da se sjetim smijati se radosno i nezaustavljivo.

Ĉekam da se sjetim tko sam trebala biti, a nisam.

Ĉekam da se sjetim što je to Ĉovjek, a što sam ja.

Ĉekam da se sjetiš ti ...


119

Angelina Medaković - Lijepi snovi

Zaspala sam

s osmijehom

na usnama,

zamišljajući se

u tvom zagrljaju

sretna,

na sigurnom i

toplom.

Zaspala sam

naglo,

ţeleći sanjati

one

lijepe snove,

koje si mi

poţelio

prije

spavanja.

Zaspala sam

s namjerom

da ti ih

ispriĉam

kada se

probudim...

Zaspala sam

nasmiješena

i

nikada se

više

probudila


120

nisam,

ostavši

izgubljena

u lijepim snovima,

zauvijek.


121

Angelina Medaković - Obećanje

Ne okreći mi ĉesto leĊa,

u odlaţenju,

da ne zaboravim

kako izgleda ti lice,

pogled mili,

da ne zaboravim jednom, stara,

tko si i da

poznavala sam te

kao sebe,

kao vlastitu dušu

voljenu.

Ne odlazi nikada

bez obećanja

da ćeš se

vratiti. Bez obećanja da

nećeš dozvoliti nikada,

da zaboravim

tvoje lice i rijeĉi tvoje

izgovorene,

vrijeme i

mjesta naših

susreta.

Neću otići nikada

zauvijek, bez obećanja

da se neću

vratiti

tamo gdje

sam dolazila

u sjećanju.


122

Bojan Filipović - Nedeljno jutro

Raspuklog sna,

otkrivam prostranstva

iza svojih zenica,

raspuklog sna,

uklanjam tople opne

otupelih ĉula.

Ono dete u odrazu,

pod staklastom

kupolom oka,

uvek se smeši

i odmahuje glavom,

meĊu zlatnim poljima

nalazi odgovore

na sva pitanja.

Raspuklog sna,

budim se i ustajem,

raspuklog sna,

ţivim sate moje koţe.


123

Bojan Filipović - Ljubav

U majsko jutro,

ĉisto i sunĉano,

devojke se smeše

pune ţivota.

Njihovi pogledi

otkrivaju iznenadnu

plimu ljubavi.

Vetar se igra

u njenoj kosi.


124

Bojan Filipović - Zov

Da li se sećas julskog popodneva

pre neku godinu,

kada si prošla kroz vrt

moje mladosti?

Ja sam tada blenuo

po usnulim livadama

i zujavim leglima ţivota

i oĉekivao te da naiĊeš,

laka kao pero

u nekom zamišljenom

svetu lepršavosti

i da me povedeš

do onog plavog beskraja,

u kome bih se blaţeno

i bez otpora

izgubio još tada,

bez misli o proreĉenoj nesreći

hladnih novembarskih dana.


125

Veljko Ĉogurić - Te noći

Te noći sam je ljubio

Kao da me neće više biti.

Kao da ne postojim.

Kao da nisam ja.

Kao da nije ovaj svet.

Kao da nije ta noć.

Te noći sam je ljubio.

Kao da stvarnosti nije bilo.

Kao da nije bilo te noći,

ni njenih ruku, ni mene.


126

Veljko Ĉogurić - Opijao sam se

Opijao sam se

u proleće.

Duše su mirisale,

jutra su bila blaga.

Ĉinilo se

da hodamo

po vrtovima raja.

Bile su neĉije oĉi,

sirom otvorene.

Bile su neĉije usne

slatke ko medovina.

Ruke pruţenih zraka.

Opijao sam se u proleće

duše su mirisale.


127

Veljko Ĉogurić - Let

Kako da krenem u to

ĉega nisam svestan?

Kojim putevima

i preko ĉijeg ramena

da spustim ruku.

Kojim to oĉima da gledam

i kojim koracima da stignem

tamo gde ne znam?

Odreći ću se.

Pustiti.

Neka idem svojim putevima.

Moţda u snu

Moţda sa druge strane

Moţda u sledećem ţivotu.

Moţda u ljubavi.

Poletim

pa dodirnem.


128

Daniel de Barac - Soba ćuti

Hladno je. Soba ćuti…

Svejedno dali su oĉi otvorene ili nisu,

slike lica se smenjuju.

Kad bi se mogla ţica prema mozgu preseći?

Šizofrenija u nastupu, ne dozvoljava

ĉinjenici; da koraci na stepeništu, tu blizu…

koji se udaljavaju na gore,

bude realno prihvaćena

kao u ruci slepca brojanica

da bi je osećao; u nizu.

Ţeludac se buni; da je zapostavljen,

i da usta odbijaju saradnju,

pa se ubrzo udruţuje sa zidnim satom

preuzumajući njegov ritam, potencijalno

prouzrokujući bol:

Tik, tik, tik, tik, tik, tik, tik...

Mozak nije u stanju da posreduje

napadnut Šizofrenijom

kao gradjanskim ratom,

i u pokušaju da nadje „realno“

sledi imaginalno:

Tik, tik, tik, tik, tik, tik, ..


129

Daniel de Barac - Jabuka od marcipana

Iza pogrebnih koĉija nije bilo nikoga,

a ĉinilo se da bezbrojna lica okolo,

na trotoaru, prozorima, automobilima

ih ne vide ili ih se ne tiĉu…

Nešto dalje, pred jednim izlogom

svirao je violinist zanešen u svoj solo,

a iza zida u bašti deĉijeg vrtića ĉula se graja,

i tek na rubu grada, pod krošnjama: Tišina

u naselju pod zemljom…

svud naokolo.

Zar je smrt nepoznatog za druge bezbolna,

zar je kovĉeg bez cveća

proziran, gubav, namenjen nekom drugom

kao sveća.

Objašnjavam sebi da je to samo šetnja

i da svi to znaju.

Samo ja postavljam pitanja

zbog uobraţenog nadmudrivanja

kao da ne znam

da će se taj neko ponovo roditi

ili ţiveti u Raju.

I da je bezopasnija smrt od sagovornika-inkvizitora,

koji bi me zaklao da i ne trepne, na kraju.

Bojim se da volim …

da Boga molim…

Bojim se da prihvatim ljude takve kakvi su,

da im podarim osmeh, lepu rec,

ili kao oni meni, grimasu od stakla;

kao boţićna prasad u izlogu mesare,

što su obrijana i postavljena da mame,

sa jabukom u ustima od marcipana

i granĉicom u nosu.


130

Daniel de Barac - Ko uĉini šarenog leptira

robom

Zar su tvoje istine ubijene,

Ili otrovne kiše ih zagadile…

Pa se ne usudjuješ

ne moţeš

ne umeš

nema ih…

Da ti kaţu.

Jel to strah u zoru;

hoće li svaniti,

šta će ti doneti

taj dan…i sledeći…

Oklevaju li osećanja?

Da li je toliko kamenja

na njih palo

zatrpalo

srećna budjenja.

Gde se ĉeţnja sakrila

od laţi

od muĉnih uspomena?

Da li se

tvoje srce prepalo

da se ne opeĉe

od vreline ţelja?

kaţi!

Zar ne ĉuješ muziku

s´kojom te ţivot

što danima već

kroz oblake teĉe,

traţi.

Ko ti je ukrao sreću


131

i odneo sobom?

Ko ti je ukrao veru u ljude,

u ljubav,

u sebe, u svet?

Ko sakrio Sunce od Ljubiĉica

da se ne probude

i zamirišu s´tobom?

Zašto teku suze s jagodinog lica?

Ko uĉini šarenog leptira

Robom?

Osećaš li povetarac

što ti u njedrima piri

i Aprilske kiše

i oblake njine

koje ţivot bude zadajajuć polja

kad zora proviri

i jastuk ti ljubi;

da ti duša diše

i bol umine.

Da više ne drhtiš ko mišić u mraku

bojeći se zlobe,

ĉoveĉije sjene…

Da prepustiš kosu prstima voljenim,

zaljubljenom zraku…

Leptiru što sleti

na golo ti rame

ljubeći ga neţno

kao usne vrele

što bih htele.

Nek bude tvoj strah samo trn

ruţe, kojim se ona štiti.

Nek se tvoj miris nasmeši

ko ciganin crn,

bez zuba

što ih hoće skriti.


132

Neka ljubav ti iz duše poteĉe

ko potoĉić brzi, mali

u sopstvenom smeru…

A, ako se neko drugi

jedno veĉe

mesecu pohvali da si ga ljubila,

da si mu se dala?

Neću te kleti ceo ţivot dugi

jer si srećna bila,

kao niko drugi,

jer si ljubit znala.


133

Mensur Ćatić - Kuća

Volio bih imati kuću

ali ne ovakvu kao puţ

da je moram pogrbljen vući

na leĊima kad opet krenem u izbjeglištvo

Nego onako kao pas da trĉkara za mnom

kad krenem negdje na vašar.

Da je istjeruju iz tuĊih njiva

kao zalutalu ovcu


134

Mensur Ćatić - Otkljuĉavanje

Kad smo dobili stan u Kopenhagenu

jednog dana smo se vratili iz šetnje

i ja sam ga krišom pokušao otkljuĉati

kljuĉem naše srušene kuće.


135

Mensur Ćatić - Ĉovjek, ĉak i strašilo za

ptice

Ĉovjek, ĉak i strašilo za ptice

nehotice gradi prema svome liku

i gledao sam ih dugo u polju

kako stoje jedan pored drugog

toliko dugo dok mi se nije uĉinilo

da ĉovjek ostaje ĉekati ptice

a da se strašilo vraća svojoj kući.


136

Ţeljko Ţele Jovanović - Drhtanje novina na

jutarnjem hrkanju

Prolazila je tiha okupacija tame

dan je pred sobom sve kolonijalizovao

kroz park su sa psima dţogirale dame

a jedan je ĉovek na klupi spavao.

Kroz parkovske grane dan prkosno istupi

vetrela je rosa, zapevaše ptice

ĉovek je spavao na ĉamovoj klupi

dok su mu novine prekrivale lice.

Na neudobnoj klupi kiĉma je patila

ispod kestena na kojem noću hukaše sove

novinska hartija se na hrkanju bajatila

dok je ĉovek otvorenih ustao gutao naslove.

MeĊutim, te masne vesti i optimizam taj

što će se kroz otvorena usta u ĉoveku nastaniti

taj na novinskoj hartiji oslikan raj

prazan stomak spavaĉe neće nahraniti.


137

Ţeljko Ţele Jovanović - Siromašna pesma

Došlo je neko vreme uţasa i strave

Cvrĉak je odluĉio da radi

ali posla nema ni za mrave

i tako oni zajedno skapavaju od gladi.

Ofucani papudţijski maĉak,

to je onaj što je simbol gladi,

vidno je oslabio ĉak

i sada se grupa miševa njime sladi.

Deda je prinuĊen da štedi

a za to ima idealnu ţenu

prilagoĊavaju se bedi

i dele veštaĉku vilicu na smenu.

Prosjaci su u štrajk stupili

razlog tome je prevelika prosjaĉka konkurencija

ispred skupštine su se danas okupili

i za prosjaĉenje treba protekcija.

Psi više kosti ne zatrpavaju

ako ih i naĊu odmah ih pogloĊu

neki samo gutaju pilule i spavaju

i ĉekaju neke bolje dane da doĊu.

Nešto su u vlasti i dobro uradili

u autobusima je dţeparenje iskorenjeno

dţeparošima su prazni dţepovi dosadili

ali bitno da je nešto promenjeno.

Medved se više uopšte ne raduje

nema više bezbriţne hibernacije


138

ĉitave godine nesrećni medved gladuje

i on bi hteo u demostracije.


139

Ţeljko Ţele Jovanović - Ko sa bankarima

tikve sadi...

Prevrćem se, okupan znojem, satima

a gore, u tami, zvezde nebeski svod doje

Neko mi zvoni na vratima

Đavo je, veli da je došao po svoje.

Ugovor i potpis A pozitivnom grupom

nešto pozitivno i u ţivotu mom

Klauzula, koju je valjalo proĉitati lupom

Iskolaĉene oĉi nad kamatom tom.

Uzalud osvećen krst na grudima

Uzalud molitve i na vodi post

Đavo uvek budan bdi nad ljudima

Đavo je uvek nerado viĊen gost.

Zamolih ga, kao brata,

iako nismo ni pomoz Bog a ni rod

da saĉeka , da će biti pokrivena moja rata

ili da mi da neki duţi grejs period.

Pristao je, još malo će da saĉeka

I on nad mojom sudbom umal' da zaplaĉe

Uveri me da je i njegova duša meka

i da neće da mi šalje demone, dugova uterivaĉe.

Izjutru, okrutni šok zaskoĉi moje lice,

telefon je prekinuo moje košmarno snevanje

uţasnut sam slušao saopštenje bankarske sluţbenice

da banka za mene više nema razumevanje.


140

Danijela Lela Stojanović - Luna

Luna,ne zatvaraj svoje staklene oĉi,

ne toni u san kišnih noći već pleši,

pleši po zvezdanoj pozornici.

Zbog tebe,razbiću pešĉani sat,

oslobodiću te svakog zrna vremena

što u nepovrat hrli ţurivši da te

odnese u zaborav.

Luna,ne briši ruţ,sa umornih ti usana

neka gore njegovi tragovi ispunjeni

nemirima ţelja i rekama tajni,

neka ga dotakne ruka svemira

pa neka naslika portret vatre

koju u sebi skrivaš i daruje ga veĉnosti.


141

Danijela Lela Stojanović - Izgubila sam te

Izgubila sam te dok si se

traţio u meni i dok sam se

ja u tebi traţila.

Oboje slepi i nemi mahali smo krilima

koje nikad nismo ni imali,

ali smo ih stvorili vodivši ljubav

sa iluzijama koje su se u nama kotile

dok nismo primetili plamen sveće,

sveće koja je upaljena minulim laţima.

Pred nama se raĊala istina,

moćnija od samog vremena

koja nas je bacila na kolena

puštajući nas da molimo

da nam se vrati izgubljeno,

koja je imala gorak ukus na usnama

i hladan pogled kojim nas je šibala

u ime hiljadu godina

i koja je pod noge bacila

maske naših polovnih srca.


142

Danijela Lela Stojanović - Kamen

Zar si mislio da sam kamen,

da mogu zatvorenih oĉiju i ćutke

da podnesem bol zašivajući

krike za ispucale,neme usne,

da ih nikad ne puste,

ĉuvajući ih za tišinu veĉnosti,

prenoseći ih u neke sledeće ţivote

svaki put kada me baciš na tlo

razbijajući poput stakla sve

ono u meni što je preţivelo vreme

našeg rata.

Zar si mislio da sam kamen,

da ne ĉujem sve one reĉi od noţa oštrije,

da ne osetim kako mi koţu paraju

dok se noći molim da obriše s mene

tragove do novog dana i da presuši

mora slana,koja samo što se nisu

izlila iz oĉiju ovih koje videše sve,

a ipak poĊoše putevima slepih.

Zar si mislio da sam lutka,

koja moţe sama u ćošak da se odloţi

kada je tvoje ruke site i umorne puste,

koja moţe sama da spoji delove tela,

po kojima su ostali tragovi i dokazi

da je moţda nekada i bila voljena,

dok nije postala lutka bez duše

koju su ubili i sahranili vlastiti snovi.


143

Marat M’saev Daan - Odvedi me u crkvu

Sociologija opstanka.

U danima svetog rata

traţimo razloge,

nove naĉine za ţivote,

izmaštanu sreću.

Marionete mraka,

lutke na koncima

u uništenim pozorištima,

padamo prostreljeni laţima,

obećanjima, nadanjima.

Crvljive abominacije morala

u crnim odorama,

priĉaju,

laju govnjivim ustima

o svetom duhu,

obećanom raju za pokornost.

Predavanja o jednakostima,

metak za razlikovanje

i „aleluja“ na kraju opela

bez unajmljenih narikaĉa.

Uništene budućnosti

dece bez udova,

samo nove zgaţene dţukele

na autoputu robova

i krezubi osmesi veštaĉkih majki.

Stampedo slepih idiota,

pokornih iz straha

za novo sutra.

Amovi umesto horizonta,

nepismenost ’mesto akademije nauka,

smrt umesto ţivota.

Elementi plaĉu,


144

majka proklinje pale anĊele,

uništenu ljubav i slobodu.

Priĉe o relikvijama

i onda beg u lance.

Ĉekaju nas,

iza svakog ćoška

neki novi „izbori“,

zablude o ĉoveku.

Grade hramove,

svevideće oko gleda,

guši slobodnu misao,

razire smelu ideju.

Ĉetiri jahaĉa haraju,

iz prikrajka sa snajperima,

uzimaju naše gene,

mešaju ih u otrove

i njima ponovo hrane.

Ĉoveĉanstvo i tovljene svinje,

neoboriva jednakost kurvinske istine.

MeĊusobno se jebu,

stvaraju još veće zlo

dok propovedaju o „bogu“.

ZagaĊene reke,

spaljene šume,

istrzane kljove,

tapaserije od tuĊe koţe.

Slušamo o grehu,

shvatamo da idemo u pakao,

za grešne nije raj.

Da li postoji?!

Pustite me da gradim svoj hram!

U njemu se širi ljubav,

istina i jednakost.

Ţelim vam sreću

pod zemljom,


145

na vašim robovskim grobljima.

Ţelim vam . . .

Ruka ka srcu.

Bela majica postaje crvena.

Osmeh u ogledalu,

sreća u oĉima

i konaĉno sloboda.

U ime Ĉoveka,

Njegovih robova

i svetog ega,

AMIN!


146

Marat M’saev Daan - Šta radiš do kraja

svog ţivota?

Šta radiš dok šetaš ispod duge?

Da li ti dodiruje divlju kosu

svojim zanosnim bojama

koje ti šaljem kao latice ruţa

pod tvojim bosim stopalima?

Šta radiš dok se kupaš u reci istine?

Da li ti miluje tvoju veselu dušu

kao ja u zagrljaju pored kamina

u toku besnih jesenjih oluja

dok je lišće ponovo putovalo?

Šta radiš dok noću zvezde sijaju?

Da li maštaš o našoj deĉici

koja će sa nama srećna koraĉati

kroz našu kreaciju koju zovemo ţivotom?

Šta radiš do kraja svog ţivota?

Da li mi daruješ svoj univerzum

kao što sam ja nesebiĉno darovao

tebi moj i sve što ja jesam?

Reci mi najdraţa moja,

šta radiš do kraja svog ţivota?


147

Marat M’saev Daan - Hodnici poţude

Zašto sam iznenaĊen

povratkom prošlosti

kada sam hodao

putevima satkanim od igala?

Pokušavam da udahnem vazduh,

sveţ,

koji nije napisan u novinama

iz nekih starih razloga.

Ne ţelim da se uspavljujem plaĉem

zbog opekotina na mom srcu

koje sam napravio

puzeći hodnicima poţude.

Traţim taj traĉak sunca

na dalekom horizontu

da vera, ljubav i nada postoje

kao neraskidivo trojstvo naših duša

koje će se jednom pronaći

i sjediniti u istini.

Sva ta bol

zapisana na mom srcu

je razumevanje mojih grešaka

dok opet krvarim

u svoja ĉetiri zida.

Puštam dane da idu

dok se uspavljujem plaĉem

još jedan poslednji put.


148

Nada Petrović - Samo da ti javim

Dobar dan dragi.

Dobar dan draga.

Samo da ti javim, kupih pileću grbinu i dva krompira,

šargarepu, malu veknu hleba...

... pešaĉila sam dve autobuske stanice, nije bilo dovoljno

para...

...videla sam tri šetaĉa, ĉetiri psa bez povodca, verovatno

lutalice,

penzionisanog nastavnika što skuplja kartone ispred

prodavnice,

komšinicu što garderobu iz kontejnera vadi,

rekoše mi da je posle na ruke pere i ponešto opegla,

ušiva dugmad i porube, prodaje to po vašarima...

...videh i bilbord na kome piše: „Srbijo hvala“...

Svratila sam do biroa za zapošljavanje,

guţva do ulaznih vrata...

...i tišina...

...Naslušah se tišine i ćutanja...

Ćutke sam izašla, rekoše: „Na zapadu ništa novo“,

samo da ti se javnem pa idem dalje.

Ne idi nigde, u kuću se što pre vrati,

iskljuĉi telefon, iskljuĉi TV, iskljuĉi internet,

„Dolaze teška, teška vremena

Ti znaš

Dolazi zima, duga i hladna

zatvori vrata, upali vatru“,

ako si kupila dnevnu štampu usput je baci,

da ne zaboravim: „Ne naginji se kroz prozor“

ti znaš... Ĉekam generalnog da potpišem otkaz...

Dolazi zima... Duga i hladna...


149

I još nešto: Laku noć draga...

Laku noć dragi...


150

Nada Petrović - Za laku noć

Laku noć dragi... Laku noć draga...

Neko mi reĉe da tu oko nas preko dvesta hiljada dece

gladno...

Ne misli o tome, vreme je da se spava...


Negde sam proĉitala da Nole ne jede meso...

Ne misli o tome, boleće te glava...


Jesi li li ĉula da su i u Siriji civile bombardovali?

Daleko od oĉiju daleko od srca, laku noć dragi...

Ĉula sam da nam umiru sela i odlaze mladi ljudi.

Ne brini, vratiće se i oni da umru ovde, laku noć draga...

Pominju da kancer hara, da smo prvaci po umiranju,

pominju da smo i po samoubistvima na proĉelju.

Ne misli o tome, kupiću ti, kupiću ti, kupiću ti sve.

Ali to sve je opet manje od onoga što ţelim,

ma dobro, slikaćemo se ispred postera Tunisa,

katakombi, piramida, pored kamila,

stavićeš sve to na fejs

i ti ćeš staviti na fejs..

O jes...

Laku noć draga, laku noć dragi...


151

Viktor Radun Teon - Crveno i crno

Mešavina

Meda i pelina

Crvenog i crnog

Bujica zauzdana

Tišinom tela

Iskušavanje granica

Iskorak u grimiz

Odblesci nabujale koţe

Plutajući nad tvojom

Poţudom što pupi

U astralna sjedinjavanja

Zurim u tvoje purpurne

Nokte

Zarivam se

Linije bola

Celivam ugrizima

Mešavina

Spazma i punoće

Tvoji krici su

Parametri svedoĉenja


152

Viktor Radun Teon - Sećanje na Zemlju

Traţio sam te

meĊu mojim stihovima

a ti si iskrsla

kada sam zaspao

obnevideo

od rada na mom novom

rukopisu

uĉinilo mi se

da si Alisa

umorna od zemlje

ĉuda

pozvala si me

u neku pećinu

ubeĊen da ipak sanjam

pošao sam za tvojim

hitrim koracima

ne znajući

kuda idem

došli smo pred

ruševine

nekog antiĉkog grada

i saĉekali

da jutro

probudi vilenjake

trava je još bila

vlaţna

i drhtali smo

zagrljeni

onda je svanulo

kao atomska eksplozija

jutra

spazam boja i


153

vatromet emocija

još dugo je tlo

podrhtavalo

onda zaĉusmo

zvonjavu

i javiše se tajne trube

galop beskonaĉne konjice

i nepregledne trupe

ĉas Boţji otvori se

pred nama tu

šta ĉiniti

nemi i budni

bili smo svedoci

nekog nepojamnog ĉuda

a onda odjednom

tajac

sve utihnu

i javi se glas gromovit

i neumoljivo nam reĉe

da slušamo blagovest

ono što smo ĉuli

beše otkrovenje...

I danas mi još

jeĉi u ušima

taj glas sa nebesa

iako smo već davno

iseljeni sa te naše Zemljice

i smešteni na sigurno

setim se svog kutka

i poslednjeg velikog

mira pred rat

koji više nikada

nije prestao...

(godine 53


154

nove galaktiĉke ere

na planeti XXZE533678)


155

Viktor Radun Teon - Spoznaja

Dah tvoj gutam

ţedan tvoje ţudnje

nestaješ i ponovo

uskrsavaš

poput pustinjske ruţe

da li si stvarna

ili fatamorgana

poljupcima oblikujem molitvu

nedosegnuta si

nošena vodopadom

prikovana za astralni krst

na krilatim sandalama

dolećem ti u nagost

i ispijam tvoj tajni nektar

kao šifru

koja me razara

i tera u vrisak

plamen tvog tela

prlji moje prste

dok diram strune tvojih ĉula

posle duge alhemije

utisnut u tebe prebivam

u tihoj travi ekstaze

spoznali smo svoja lica...


156

Bibelot de Verre - Kavez

Te noći

kada je nebo poĉelo da se urušava

Padale su mrtve zvezde na obzorju

Ispod leve plećke

koţa se raspukla.

Ljušteći se do korena.

Deo po deo.

Te noći

kada je nebo poĉelo da se urušava.

isĉupalo je najstarija verovanja

Najkasnije izrasla u tami.

Sloj po sloj,

gori i gasne.

Sloj po sloj ,

gorkog pepela.

Te noći

kada je nebo poĉelo da se urušava,

Jedno sunce je uginulo.

Ostao je brisani prostor

u poharanom rudniku

I kanarinci oslepljeni uţasom.

Te noći

kada se nebo urušilo

omirisala sam sebe iznutra.

U naborima duše

neizniklo seme


157

cveta u sitno belo cveće.

I ptice ćute u mraku.


158

Bibelot de Verre - Višeboj

Nikada neću nauĉiti da hodam

u potkovanim ĉizmama ,

Koje bole nagaţenog,

a od krvi blistaju trajno.

Niti ću vezati laţ uz sebe

kao drugu koţu

Bestidno šamarajući naivne ,

uz osmeh i paţnju.

Nikada neću umeti da proĉitam

gde se završava krug

u kojem je kraj poĉeo da ujeda,

bez pardona

I koliko otkucaja ima

do sledećeg koji se ponavlja

uvećan za razoreno tkivo

i umanjenu mene.

Nikada neću saţvakati

taj bljutavi zalogaj

kojim mi zapuše usta,

Zabavljeni što ne pljunem odmah.

Zasmejani upornošću budale.

Nikada ni oni neće razumeti

kolateralnu lepotu malih smrti.

Na ĉudnim mestima u glavi

rasla sam snovima zaštićena

Mesta su me saĉuvala u sebi

takvom ĉudnom i sjajnom.


159

Zato se nikada ne uprljam

od tog šljunka i Ċubreta.,

tih smešnih zaludica,

pijaĉarskih prevara,

uliĉnih fazona.

Kao da mi je dno duše

bušno i preduboko,

Sve propadne kroz nju i nestane,

zgulivši svaki trag i i ruţna sećanja.

Nikada im neću dati

svetlost da mi slome.


160

Bibelot de Verre - Oštrica

Jesi li nekada išao za njim?

Za mrakom koji ne diše,

već dahće

kao sputana zver u kavezu.

Onim mrakom koji ti pulsira

u slepooĉnicama,

u preponama ,

u rukama.

od kojeg sve boli i kida i peĉe.

Jesi li nekada uronio u njega?

U lepljivu kratku smrt

u gorkoslatku pljuvaĉku koja se cedi

I zubi trnu od daha.

Jesi li pustio nekad ?

Mrak, koji muklo u tebi postoji

I vrišti kad je noć vrela i gluva

A u njemu si ti skroz ti

I oni su skroz tvoji,

Strahovi i ţelje.

Jesi li okusio taj mrak

Onako ţedno i gladno do kraja

Jesi li dotakao crno dno sebe

Jesi li se uplašio toga što si osetio?

Koga si našao u tom mraku?

Sebe ili mene?


161

Romana Redţić Todorović - Tren

Dok noć uspavanku mi peva

Poţeleh da ti doĊem

Umesto sna, san da ti budem

Jutarnja kap rose

Sobom da te umijem

Dahom ime da ti šapućem

Da ti se po telu razlijem

Na tebe da zamirišem

Uzadahom da me uviješ

Veĉnost u tren da stane

Trenutak, dodirom usana ovenĉamo

Bezimen

Bezvremen

U kosmos ureţemo


162

Romana Redţić Todorović - Pelin

Poljubac tvoj

Kao pelin gorak

Zagrljajem

U led me okivaš

Misao o tebi gutam

Dok, ne okrećući se

Ka novoj obali plivam

U tmini

Svetlost videh

U porazu

Pobedu prepoznah


163

Ana Ţivić - Ĉiĉa Miĉa i jbg (for Francois)

A ja bih ti samo krvi dala.

Nešto bih da te volim u piĉku materinu.

Oće mi se da ti ispriĉam maslaĉke, pa nek se rasprše na

svekolike strane.

Oće mi se da ti dopustim da se poseješ u meni.

Oće mi se dubina koja nema mernu jedinicu.

Oće mi se horizont, i Zemlja je nepregledna ravna ploĉa.E,

Galileo moj!

A oće mi se i da im dopustim da me zapale po trgovima,

goruća da budem.

Oće mi se roĊeni da vidiš tu vatru.

Oće mi se da proviriš kroz vatru da mi okaĉeni osmeh

proklimaš.Da vidiš kojom vatrom radost gori.

Oće mi se i voda, ali ne vatru da ugasim.

Oće mi se voda da te napojim do bezdana, uvek da me budeš

ţedan.


164

Ana Ţivić - Simbioze algi i lišajeva

Ponizno vas pratim.Sve vas koji ţelite.

Ponizno jer nisam uzvišena.

Uzvišeni ste vi koji ţelite delove.

U ĉasovima dokolice dajem svima.

Dahćete ko gladni psi.

Dole deĉko!

Dobar deĉko!

Ti, hoćeš sa me uhvatiš pa da se njišemo u laganom ritmu.

'Oćeš a?

A ti bi da gledaš?

Al ' nemoj da mi trepćeš.Neću ni ja.

A ti bi samo da me zagrliš neţni moj deĉaĉe...

Al' drţi ruke visoko na leĊima da ti ne skliznu.

Ti bi da mi zapušiš usta da se ne svaĊam?

Evo ćutaću pa ti priĉaj, ako imaš šta da kaţeš.

Ti hoćeš piĉke?

Evo! Daću ti bubreg, pa guraj.

I on je topao.


165

Radojka Rea Sartori - Ako ne znaš ko je

Johnny

Postoje nepisana pravila

Nauĉi mala

Johnny se ne dira

Njemu se skidaju zvezde

Polako

Paţljivo

Jedna po jedna

Njemu se kuju dukati

Od malih tajnih pogleda

Johnny se ne dira

Johnny ima koţu od alabastera

Srce mu je slepljeno

Hiljadama flastera

Moţeš mu lizati rane

Jezikom šteneta

Ali Johnny se ne dira

On se meće u nedra

Kao prva latica

Kao otpala trepavica

Johnny se dotiĉe drhtajem

Ţelja se kradom pomišlja

Ne moţeš s ĉarobnjakom

Igrati ţmurke

Ne moţeš se igrati puj pike ne vaţi

Ni jurke

Johnny se šarmira

Belim zekom iz šešira

Šarenom maramom oko struka

Koju će moći da odmotava

A nikad te golu ne ugleda


166

Johnny je nezgodna pojava

U ovom svetu zgodnih prevaranata

Johnny se srećo moja

Ne folira


167

Radojka Rea Sartori - Johnny svetlost i ja

Ti Johnny ne razumeš jednu vaţnu stvar

dogode se ta jutra u kojima ti sunce otvori vrata

i kaţe razdragano „Udji u moju svetlost“

Zamisli da si samo mali miš

i da se plašiš svetla

Zamisli da si morska pena

i da je svetlost deo tebe

Zamisli da se drţimo za ruke

da ţmurimo i umesto zamišljanja koraĉamo

Ti Johnny nosiš jedan greh na duši

i on još uvek nije tako strašan

kakav bi mogao biti

jer vrata su otvorena i sunce peva o svitanjima

Ne prizivaj noć Johnny

jer noć je za ljubavnike

a mi smo dva bića poludela od sunĉevih zraka

i volećemo se dugo jutrima

volećemo se pre i posle mraka

I ne pitaj šta ćemo onda raditi u mraku

jer znam odgovor

Zagrlićemo oboje malu iskru svetlosti

što spava izmedju nas dvoje


168

Radojka Rea Sartori - Papirno je

Papirni brodovi plove

niz moje ledeno telo

papirni snovi plove

niz crven trag

od krvi

papirni zmajevi me love

plameni jezici

zubi na uzici

Ja imam samo papirne dţepove

i papirne kapke

truli mi dan na izmaku

i kiša pada kap po kap

sakriću u zadnji otkucaj

tvoju neţnost

što me je jednom probudila

sama sam sebe ubila


169

Tatjana Mozer - Sve moje

Postoji mesto,

Neko drugo, treċe...

Grad, padina, puĉina.

Zaţmurim, opet sam ja...

Reĉi kao tajnom oslikane boje:

Razlivene, slobodne, duboko moje.


170

Tatjana Mozer - Nemoj u ljubav da diraš

Svetionik gordi noċu je mesto

Gde ona na prstima tiho se privuĉe

I snove s dlana pušta na puĉine.

Ne diraj Ljubav u plavoj dubini!

Otkucaje talasa neţno srce nudi,

A onda sam spreman sve noċi da zarobim,

U pogledu njenom da se mirno budim.

Ne, ne diraj Ljubav,

Ta ona je Ona koju sada ĉuvam,

Svetionik grabi svetlom da poljubi

Onaj talas omamljeni u snu što se nudi.


171

Ĉedna Radinović Lukić - Sedam koraka

Nota nestrpljivosti, nelagode...

Stidljivo, izramljenim pokretima ruku

iskazujem ti ljubav, volim te.

Potrebna su mi ovakva jutra,

iznikla iz vlaţnih veĉernjih izmaglica

dominantnošću jedinstvenih emocija,

ljubavi i straha.

Tih sedam koraka tvoja je prednost,

ostavlja vremena, impresivnost daje.

Dok prstima gestikulišeš svoju snagu, stabilnost,

meni sudbina na pozornici stoji.

Uţivljavam se u taj skoro zaboravljeni

poloţaj nebeskog tela,

koje je nemoguće zamraĉiti.

Istiĉeš mi lepotu ruke, mog oka, moje kose...

Pomalo postiĊena bivam jaĉa od svoje gure,

rastem bez mog traţenja.

Svojeruĉno me podiţeš,

umetnošću, izrazom, strašću, optuţbom, plećima genija.

Noktima neprijatelje nevidljive grebeš.

Stvaraš grafiĉku draţ nepogrešivim potezima,

potonjem svetu stvaraš moju novu sliku.

Strast preti, prisnost se pojavljuje.

Tih sedam koraka – moja veĉnost.


172

Ĉedna Radinović Lukić - Tišina

Kroz tišinu noći pusti zvuk tvojih koraka,

i baci pred moja kolena reĉi,

da postanem kamen pretvoren u hrid

što odoleti olujama zna.

Kroz note svih rasutih momenata ĉekanja,

nateraj me da otkrijem sve lavirinte mojih misli,

i ispriĉam ti sve.

Misli odlutale iz grudi,

traţeći prag duše zagubljen na dlanovima tvojim,

na nekom jastuku neţno utisnute.

Noći kratke, snovima tesne,

snaţne oţiljke ostavljaju kroz tihu setu budućeg dana.

Ali nosim ih kao ogrlicu najdraţu,

jer ti umeš sve da vidiš kroz dubinu mojih oĉiju,

tajnih mostova porušenih,

preĊeni put stihijski, maskiran osmehom deteta.

Tišinom te i noćas budim,

a ti jedini znaš da je ĉuješ – bezglasnu, nemu,

dok nosim te dahom svojim

kao svetlost jedinu mog nespokoja,

silinu pustog lutanja kroz ruševine ţivotnog vihora,

mostova reka neizgovorenih.

I zavaravam tragove,

dok samoćom upijam već preglasnu tišinu.

Tišina... ne pozajmljuje maske,

ona je stvarnost kroz tvoj lik.

A ja tu tišinu volim.


173

Ĉedna Radinović Lukić - Ţena

Neka mi bude oprošteno,

svoje pozadinske podvige stavljam u sopstvene spoznaje,

u nedostatku boljeg, oskudno titulišem kosmopolitom.

Napredovanje merim umetnošću, otpor cveta u potaji,

unutarnja emigracija, mali format veĉite mladosti.

Prepustila sluĉaju – zatajio.

Prelazim ulicu, bacam dugaĉku senku preko njenih ploĉa,

tesna mi je, viĉem sve glasnije,

sjajim sablasno hladan sjaj, sjajokradiĉin odraz.

Cipele lebde na stepenicama postolja uzvišenog rejona,

bezmalo zvuĉna forma, vanvremenski hrabra,

vanvremenski strašljiva, senzibilna natura.

Oĉi se penju ka visinama, ţena zasenjuje ĉelo,

razmišljanje u zaborav, reĉ neizgovorena,

udvaranje u zametku završava prevremeno, u sred misli.

Pod nogama ĉitav svet,

nit dogaĊaja, spreda se, gladna,

uvija se u petlje simboliĉka iluminacija.

Energiĉan nastup neshvatljivosti...

Ţena.


174

Mirjana Ĉabrilo - Danas sam luda

Ma ne samo danas

Ja sam od uvek emotivna luda

Dete u telu odrasle zrele ţene

Oduvek dete koje voli kišu

Da pleše po kiši i barice gazi

Da vozi bicikl i brza kola

Da gleda crtace sa kucom i macom

Ja verujem u bajke

Ja verujem u ljubav

Nisam bezgrešna

Pravim greške jer ţivim

Ja sam veštica koju treba osuditi

Ali ko da mi sudi kad bezgrešnih nema

Upoznala najruţnije lice

Lice ĉoveka

Osetila i doţivela boli

Nisam se svetila

Pruţila sam ljubav

Dala im svetlost u tami

I produţila dalje ...

Ţivim za ljubav

Jer verujem da ljubav sve pobedjuje

Osmehom tugu bol prikrivam

Srcem hodam ...

Luda sam danas

Pa još dodam šašavost

Volim dok mi srce kuca


175

Volim dok dišem

Dajem sebe i svoju dušu

To je sve sto imam

Širim osmehe i ljubav

Tugu bol i patnju osmehom skrivam

Nemam vremena da mrzim

Imam samo ovaj ţivot

Ţivim ....


176

Mirjana Ĉabrilo - Sama

Stajala je ponosno uzdignute glave

Umorna ali srećna ispred svog doma

Kao ptica koja posmatra prvi let svoga ptića

Na tren srce joj se ispuni tugom ...

Uspela je sama da njen ptić poleti

Da se vine u visine

Nije imala oslonac pomoć ipak je pobedila

Volela je da posmatra slavuje

Dok je ţenka leţala na jajima

Muţjak joj pevao najlepše pesme

Nikada iste sve razliĉite i ĉinilo joj se sve lepše

Donosio je hranu ţenki a kada je ona letela

Ĉuvao je gnezdo

Osmehnu se sa setom i oĉima punim suza ...

Pogledala je u visine ...

Oblaci su plovili nebom kao ladja na puĉiini

Ostavljajući za sobom plavetnilo kao more

Blagi povetarac joj je milovao lice

Brišući joj suze ostavljajući za sobom ĉist pogled

Oko nje je bio ţivot ...

Potok koji je veselo ţuborio

Ispisujući note muzike ţivota

Ţbunovi koji su se kretali po ritmu muzike

Pojavila se duga ...

Da to je od sada njen svet njene boje

Dosta je bilo mraka i sivila


177

Obojićee svoj svet svojim bojama

Bojama duge

Ozeleneće i njena grana


178

Mirjana Ĉabrilo - Crne ptice vodja i ona

Stajala je na vrhu Sveta

Htela je da poleti u nebesa ...

Htela je da voli da bude voljena . . .

Ţelela je da ţivi ţivot ...

Poletela je kao soko visoko

Raširenih krila trazeći svoj san

Pribliţila se Suncu njegovoj svetlosti i toploti

Previše mu se pribliţila ...

Zaslepila je njegova svetlost

Dotakla je Sunce

Spalilo joj krila

I kao kamen poletela je na tvrdoj zemlji

Pala je ...

Krvava u ranama ...

Napale su je crne ptice ...

Jato zloćestih grabljivica

Hraneći se njenom boli tugom i oĉajem

Nije znala da se brani

Rukama je prekrila lice ...

Nije ispuštala glasa ĉutala je u svom bolu

Nije se pomerala ĉekala je da završe sa njom

Osetila je jak bol u dusi

Jedan ubod u srce

I sve je prestalo ...

On joj je zadao zadnji udarac

Otišao je sa svojim jatom

Vodja ... jak nad slabašnim telom


179

Ostavljajući je da krvari ...

Oprostila mu je jer ga je volela

On je zaboravio

Procvetaće ...

Ona je pobedila Ţivot

Gubila je bitke ali je dobila rat ...


180


181

Sadrţaj

O zborniku ............................................................................ 3

Alfabetni spisak objavljenih autora u zborniku „Kad šljiva

zaplaĉe“ ................................................................................. 5

Radica Matuški - Izgubljeno seme ....................................... 7

Radica Matuški - Nehajna noć .............................................. 8

Danijela Jokić - Come undone ............................................. 9

Danijela Jokić - BuĊenje .................................................... 11

Danijela Jokić - Nostalgija ................................................. 12

Zlata Jovanović - Varnice ................................................... 13

Zlata Jovanović - Da znaš ................................................... 14

Zlata Jovanović - Vrata odškrinuta ..................................... 16

Sneţana Šolkotović - Tamo ................................................. 17

Sneţana Šolkotović - Višnja u cvetu ................................... 18

Sneţana Šolkotović - Ti me ĉiniš posebnom ....................... 19

Mira Pejĉić Ninković - Sjeti se ĉovjeĉe .............................. 20

Mira Pejĉić Ninković - Ĉuvar ............................................. 22

Blaţenka Lešić - Ljepota stvarnosti .................................... 23

Violeta Grujiĉić - Kad šljiva zaplaĉe 1 ............................... 24



Ivan Gaćina - Poezija oseke i plime ................................... 27

Ivan Gaćina - Moja pjesma ................................................ 28

Ivan Gaćina - Bajkovita milina .......................................... 29

Radmila Milojević - Ciganke doĉekuju ĊurĊevdan ............ 30

Radmila Milojević - Ĉudno seme ....................................... 31

Radmila Milojević - Davni prizori ...................................... 32

Marko Dimitrijević - Instant ............................................... 34

Marko Dimitrijević - Devojka ............................................ 35

Marko Dimitrijević - Majka ................................................ 36

Biserka Vuković - Ljiljan .................................................... 38

Biserka Vuković - Oda zvijezdama ..................................... 39


182

Biserka Vuković - Tvoje usne ............................................. 40

Amanda G. Zendeli - Pjesma za posljednji sastanak sa

rastankom ............................................................................ 41

Amanda G. Zendeli - Voljela bih... ..................................... 42

Amanda G. Zendeli - Da izgorimo do kraja ........................ 43

Ljiljana Pasarićek - Ptico ................................................... 44

Ljiljana Pasarićek - Tišine olovom uklesane ..................... 45

Ljiljana Pasarićek - Sama .................................................. 46

Gaca Kostić - Hajde da… ................................................... 48

Gaca Kostić - Vama u inat .................................................. 49

Gaca Kostić - Dobrodošli u moj svet!!! ............................. 50

Ţivko Trujkić - Ĉekam te .................................................... 52

Ţivko Trujkić - PoroĊaj ....................................................... 53

Ţivko Trujkić - Ruka u ruci ................................................. 54

Slobodanka Boba Đukanović - Kraj ................................... 57

Slobodanka Boba Đukanović - Ne ne idi dalje ................... 58

Slobodanka Boba Đukanović - Moji korijeni ..................... 60

Dijana Zmija Ĉop - Zov divljine ........................................ 61

Bogdan Ardeljan - Crni gavrane ......................................... 62

Bogdan Ardeljan - Ej, naivo! .............................................. 64

Bogdan Ardeljan - Poslednje misli o tebi ........................... 65

Dylan Horman - Snaţno, do pola… ................................... 68

Dylan Horman - Ne zaboravi ono ĉega bi se sutra stideo

nespreman ........................................................................... 70

Dylan Horman - ''Kada te nemam samo jedan dan'' ........... 72

Senad Gabela - Zaboravi... ................................................. 73

Goran Vitić - Naše vreme ................................................... 74

Refika Dedić - Ima li pravde ............................................... 76

Dţehva Havić - Zajedno nećemo ........................................ 78

Dţehva Havić - Dohvati svoje snove .................................. 79

Dţehva Havić - Gubitak ...................................................... 80

Laura Klapka - A ti odlaziš VII .......................................... 81

Laura Klapka - 22:00.......................................................... 82

Laura Klapka - Vrijeme bez vremena ................................ 84

Ifeta Hrnjić - Nisam sigurna ............................................... 85


183

Ifeta Hrnjić - Nesavršeni krug ............................................ 86

Ifeta Hrnjić - Crkavica ........................................................ 88

Senad Ibrić - Godine ........................................................... 90

Senad Ibrić - Proljeće ......................................................... 91

Senad Ibrić - *** ................................................................ 92

Suada Suljić Sokolović - DoĊi u valovima rijeke ............... 93

Suada Suljić Sokolović - Sjećanje na zaviĉaj ...................... 94

Suada Suljić Sokolović - Azra ............................................. 96

Milen Šelmić - Instrument za fino podešavanje .................. 97

Milen Šelmić - P L A Ĉ ....................................................... 99

Milen Šelmić - Ne dam ti da odeš ..................................... 101

Labud N. Lonĉar - Ako prećutim pjesmu ......................... 103

Labud N. Lonĉar - Oblaĉiš kišu ........................................ 104

Labud N. Lonĉar - U mreţi... ............................................ 105

Magy Magdalene - Inferno ............................................... 106

Danica Đurić - Ćutim ....................................................... 108

Danica Đurić - Nećeš me naći .......................................... 109

Danica Đurić - Dah po dah .............................................. 110

Majda Fradelić - Spojiti nespojivo................................... 111

Majda Fradelić - Do kada ................................................ 112

Majda Fradelić - Odgovor ................................................ 113

Biljana Radević - Vaskrsnik ............................................. 114

Biljana Radević Gde se kupuje radost .............................. 115

Biljana Radević - Sudba ................................................... 116

Angelina Medaković - Ĉekam da zaboravim da ovo nije

pjesma ............................................................................... 118

Angelina Medaković - Lijepi snovi ................................... 119

Angelina Medaković - Obećanje ....................................... 121

Bojan Filipović - Nedeljno jutro ....................................... 122

Bojan Filipović - Ljubav ................................................... 123

Bojan Filipović - Zov ........................................................ 124

Veljko Ĉogurić - Te noći ................................................... 125

Veljko Ĉogurić - Opijao sam se ........................................ 126

Veljko Ĉogurić - Let ......................................................... 127

Daniel de Barac - Soba ćuti.............................................. 128


184

Daniel de Barac - Jabuka od marcipana ........................... 129

Daniel de Barac - Ko uĉini šarenog leptira robom ........... 130

Mensur Ćatić - Kuća ......................................................... 133

Mensur Ćatić - Otkljuĉavanje ........................................... 134

Mensur Ćatić - Ĉovjek, ĉak i strašilo za ptice .................. 135

Ţeljko Ţele Jovanović - Drhtanje novina na jutarnjem

hrkanju .............................................................................. 136

Ţeljko Ţele Jovanović - Siromašna pesma ........................ 137

Ţeljko Ţele Jovanović - Ko sa bankarima tikve sadi... ..... 139

Danijela Lela Stojanović - Luna ....................................... 140

Danijela Lela Stojanović - Izgubila sam te ....................... 141

Danijela Lela Stojanović - Kamen ................................... 142

Marat M’saev Daan - Odvedi me u crkvu ........................ 143

Marat M’saev Daan - Šta radiš do kraja svog ţivota? ..... 146

Marat M’saev Daan - Hodnici poţude ............................. 147

Nada Petrović - Samo da ti javim ..................................... 148

Nada Petrović - Za laku noć ............................................. 150

Viktor Radun Teon - Crveno i crno ................................... 151

Viktor Radun Teon - Sećanje na Zemlju ........................... 152

Viktor Radun Teon - Spoznaja .......................................... 155

Bibelot de Verre - Kavez .................................................. 156

Bibelot de Verre - Višeboj ................................................ 158

Bibelot de Verre - Oštrica ................................................. 160

Romana Redţić Todorović - Tren ..................................... 161

Romana Redţić Todorović - Pelin .................................... 162

Ana Ţivić - Ĉiĉa Miĉa i jbg (for Francois) ........................ 163

Ana Ţivić - Simbioze algi i lišajeva .................................. 164

Radojka Rea Sartori - Ako ne znaš ko je Johnny ............. 165

Radojka Rea Sartori - Johnny svetlost i ja ....................... 167

Radojka Rea Sartori - Papirno je ...................................... 168

Tatjana Mozer - Sve moje ................................................ 169

Tatjana Mozer - Nemoj u ljubav da diraš ......................... 170

Ĉedna Radinović Lukić - Sedam koraka ........................... 171

Ĉedna Radinović Lukić - Tišina ....................................... 172

Ĉedna Radinović Lukić - Ţena ......................................... 173


185

Mirjana Ĉabrilo - Danas sam luda ................................... 174

Mirjana Ĉabrilo - Sama.................................................... 176

Mirjana Ĉabrilo - Crne ptice vodja i ona ......................... 178


186


187


KAD ŠLJIVA ZAPLAĈE

Prvo izdanje

CreateSpace

Prvi put objavio CrateSpace u Sjedinjenim Ameriĉkim

Drţavama u 2017.

Copyright © 2017 Udruţenje Nezavisnih Pisaca

Tehniĉka priprema i obrada

Marat M’saev Daan

Korice

Marat M’saev Daan

ISBN-13: 978-1548962968

ISBN-10: 1548962961

kad Šljiva zaplaĈe - dijana zmija Ĉop 16 - dylan horman 17 - dţehva havić. 18 - gaca kostić 19...

Documents