jeromonah antonije svetogorac - atonski podvižnici.doc

8/20/2019 Jeromonah Antonije Svetogorac - Atonski podvižnici.doc

1/273

Jeromonah Antonije Svetogorac

ATONSKI PODVIŽNICIDEVETNAESTOG VEKA

Predgovor

Pohvala Svetogorskom monaštvu monaha Partenija

• Duhovnik otac Grigorije - Grk

• Duhovnik otac Grigorije - Bugarin (umro 1839)

• Duhovnik otac Arsenije - Rus (umro 1846)

• Duhovnik otac Venedikt - Gruzin (umro 1862)

• Starac Visarion - Gruzin (umro 1892)

• Duhovnik otac Leontije - Rus (umro 1876)

• Skriveni starac - Bugarin (umro 1868)

• Duhovnik otac Antipa - Moldavljanin (umro 1882)

• Starac Georgije - Grk (umro 1873)

• Starac Atanasije - Moldavljanin (umro 1873)

• Nepoznati pustinjak - Grk (umro 1855)

• Starac German — Bugarin (umro 1875)

• Starac Joasaf - Grk (umro 1872)

• Duhovnik otac Dositej - Moldavljanin• Starac Gedeon - Grk (umro 1869)

• Starac Nikodim - Grk (umro 1867)

• Iskušenik Jakov Bugari i tajanstveni starac

• Starac Pajsije - Grk (umro 1869)


2/273

• Starac Gedeon - Grk (umro 1869)

• Dugobradi starac - Grk (umro 1835)

• Starac Hadži-Georgije - Grk (umro 1886)

• Starac Pahomije - Srbin (umro 1870)

• Starac Dionisije - Grk (umro 1880)

• Starac Ilarion - Grk (umro 1880)

• Starac Varnava - Kuco-Vlah (umro 1905)

• Starac Neot - Grk (umro 1886)

• Starac Hariton - Grk (umro 1878)

• Starac Danilo - Grk (umro 1889)

• Starac Ignjatije - Grk (umro 1903)

• Starac Zosima - Grk

• Starac Jovan - Rus (umro 1892)

• Starac Danilo - Grk (umro 1789)

• Starac Avramije - Grk

• Starac Gavrilo - Grk

• Starac Teodosije - Bugarin

• Starac Amvrosije - Grk (umro 1871)

• Starac Visarion - Kuco—Vlah (umro 1884)

• Starac Joakim - Grk (umro 1889)

• Starac Jeftimije - Grk (umro 1866)• Starac Teol »Agia Psihi« - Grk (umro 1870)

• Starac Avakum - Grk (umro 1875)

• Starac Pajsije - Grk (umro 1876)

• Starac Gerasim - Grk (umro 1880)


3/273

• Duhovnik Neot - Grk (umro 1872)

• Starac Antim Bugarin (umro 1867)

• Iguman Sava - Grk (umro 1821)

• Iguman Gerasim - Bugarin (umro 1875

• Duhovnik Makarije - Grk (umro 1859)

• Starac Makarije - Grk (umro 1845)

• Starac Timotej - Rus (umro 1848)

• Starac Vasilije-Bugarin

• Starac Jovan - Rus (umro 1843)

• Duhovnik Evstratije - Grk

• Prilog

ŽIVOT I PODVIZI STARCA JEROSHIMONAHA ILARIONA GRUZINA

• Predgovor

• Mladost

• Carska služba i sveštenstvo

• Kraj Imeritinskog carstva i bekstvo cara Solomona

• Boravak u Turskoj i smrt cara• Dolazak oca Jeseja u Rusiju i boravak u Moskvi

• Stupanje u Dionisijat

• Ispovedništvo

• Služenje sužnjima


4/273

• Povratak na Svetu Goru i život u pustinji

• Zatvorenik

• Život u Ivironu i prijem učenika

• Život u Ivironu i Dionisijatu

• Događaji za vreme sevastopoljskog rata

• Iskušenje u Dionisijatu

• Prelazak u Rusik i život u njemu

• Šta je ocu Ilarionu pričao njegov učenik Sava

• Smrt starca Ilariona

• Prilog

Ova k njiga i zašla j e i z št ampe 19 93. godineu izdanju manastira HILANDARA, po blagoslovuigumana ar himandrita Mojsija.Knjigu su preveli HILANDARSKI MONASI.

ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA

Žitija nekih svetogorskih monaha podvižnika prošlog, 19. veka, koja sada stoje pred vama,uzeta su uglavnom iz tri sledeća izvora:

1. "Kazivanje o stranstvovanju i putovanjima po Rusiji, Moldaviji, Turskoj i Svetoj Zemljimonaha Partenija" - Moskva 1856. godine.

Ovaj monah Partenije bio je postriženik Sv. Pantelejmonskog manastira Rusika, na SvetojGori. Kasnije je postao iguman Guslicskog manastira u Moskovskoj eparhiji; a upokojio seu Getsimanskom skitu blizu Trojico-sergijevske lavre 1878. godine.

2. Zapisi monaha Pantelejmona. Postriženik istog tog manastira Rusika, upokojio se uzvanju arhimandrita Trojice-kirenskog manastira, irkutske eparhije, 1888. godine.


5/273

3. Zapisi monaha Denasija, žitelja Rusika, gde se i upokojio 1928. Zapisi dvojice poslednjihskupljača ploda pustinjskih bašti delimično su bili i štampani na stranicama časopisamanastira Rusika "Dušepoljezni sobesjednik" od 1889. do 1911. godine, a delimično suostali u rukopisima.

Budući da su svi ti radovi nedostupni većini ljubitelja nektara s cvetova svetogorskepustinje, došao sam na misao da ova svedočanstva sakupim i predložim za opštu korist ipouku, sećajući se pri tom reči velikog svetitelja Vasilija, arhiepiskopa KesarijeKapadokijske:

Budi revnitelj pravednicima, a njihovo žitije i dela piši u srcu svome!

Jeromonah Antonije

JEROMONAH ANTONIJE SVETOGORACATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA

POHVALA SVETOGORSKOM MONAŠTVU MONAHA PARTENIJA

Želim da opišem bogatstvo Svete Gore - neprolazno bogatstvo koje se čuva u njenim brdima i dubravama, u šumama i dolinama, tj. da opišem sluge Božje, podvižnike

Atonske.

Mnogo je Sveta Gora poslala Caru Nebeskom prepodobnih otaca, sveštenomučenika imučenika, koji su u drevna vremena postradali od bezbožnih Arapa, Saracena i Turakadok su je mnogo puta pustošili, bratiju mačem sekli, imanja pljačkali, a manastire rušili iognju predavali. Zbog toga je za n as svetogorska starina često propadala. Poznato je samoto da su manastire z idali car Konstantin Veliki, i Veliki Teodosije, i carica Pulherija. Ali ko

je u njima živeo i sa kakvim tipikom - to je oznatoMnoštvo monaha je postradalo i od ikonoboraca. Pošto je ikonoboračka jeres istrebljena,Sveta Gora je počela da cveta, i od tog vremena pa do danas o njoj imamo sigurnijepodatke. Ona se p osebno razvijala od 9. do 14. veka, a tad je mnogo stradala od Latina i odmorskih razbojnika. Ali je car Andronik Paleolog tada obnovio Svetu Goru, popraviomanastire, iako ne sve koji su ranije bili.


6/273

O drevnim ocima je mnogo pisano u knjigama koje se nazivaju "Paterici". Kada se učen ikGrigorija Sinaita, koji je živeo u skitu Magule, molio Bogomateri, tražeći od Nje da mupokaže koliko ima monaha koji se spasavaju na Svetoj Gori, javio mu se glas u noći, daizađe iz kelije i da pogleda na visoko brdo. On je izašao i nad brdom video gde stoji CaricaNebeska u neiskazivom svetlu, a oko Nje veliko mnoštvo ognjenih stubova. I javi mu seglas: "To što vidiš beskrajno mnoštvo ognjenih stubova - to su Atonski oci; i da možeš daizbrojiš zvezde nebeske, prebrojao bi i preminule atonske podvižnike; naposledak će ih biti

još više". Sada želim da opišem svetogorski opštežitanđele, i nebeske ljude koji podražavaju anđelski život, vojnike Cara Nebeskog. Kao štoanđeli danonoćno služe Nebeskom Vladici, tako i ovi, predavši svoja tela zajedno sdušama svom predvodniku, ocu igumanu, i jedan drugom, Gospoda radi i carstva radiNebeskoga, usvojili su reči Gospoda svoga Isusa Hrista koji je u Svetom Jevanđelju kazao:"Ako hoće ko za mnom ići, neka se od rekne sebe, i uzme krst svoj, i za mnom ide" (Mt. 16,24; Mk. 8, 34; Lk. 9, 23). Vojnici ovi delom ispuniše reči Hristove: potpuno odbaciše sebe,uzeše krst svoj tj. stradanja i idu tragom Isusa Hrista na goru Golgotu, da se r aspnu za sveti do kraja umrtve svoje strasti, da se s ahrane u grobu smirenja i da bestrašćem vaskrsnu uHristu. Post poštuju svakodnevni, noću stoje na molitvi, a danju se nalaze na poslušanjima.Ovim trima dobrodeteljima dostižu Carstvo Nebesko: postom ukroćuju telo svoje i strasti,

jer je utroba carica svih iskorenjuju strasti, postižu smirenje i predaju se smirenoumlju. Molitvom razgone sveuznemirujuće pomisli i sjedinjuju se sa samim Bogom. Ovi dobrovoljni stradalnici položilisu veru kao čvrst temelj svog spasenja. Veruju svome Tvorcu da ih Car Nebeski neće lišitimučeničke krune. Mučenici su trpeli rane, udarce i zatočenje, i na kraju smrt. I ovi

beskrvni mučenici svakodnevno podnose muke odricanjem od sopstvene volje, i nose jaram - poslušanje, post, molitvu, s

daju; što ne žele, to im naređuju; kuda mole da idu, ne puštaju ih; kuda ne bi hteli, tamo ihšalju. I stalno vise na krstu ne pribijeni tamo mržnjom svojih mučitelja, nego svojomvoljom. Pa još i zli mučitelj đavo neprestano protiv njih misleno vojuje, nagovara i h da siđus krsta, navodi ih na štetne pomisli: tugu za svetom i svime što je u svetu, roditeljima isrodnicima, blagom i svim obmanama i lepotama ovog sveta. Još im lukavi neprijatelj đavošapuće: siđi sa krsta, ne možeš se t ako postiti, ne možeš nositi takvo poslušanje, izgubićešsvoje zdravlje; mlad si i život je tvoj dug, siđi sa krsta. Ko ovo ne primi, njega nagovara d a

izađe iz manastira, i da se u dalji na podvig u pustinju, samo da bi ga odvojio od bratstva iodvojio od Bogom izabranog stada. Ali ovi duhovni vojnici pobeđuju lukavog savetnika: isami sobom i molitvom; a ako sami ne mogu, onda o borbi objavljuju svom pastiru, ocuigumanu. Jer u svetogorskim opštežiteljnim manastirima postoji običaj da bratstvosvakodnevno ispoveda svoje pomisli i sva nagovaranja lukavog svom pastiru ipredvodniku, ocu igumanu. A prema njemu imaju takvo poverenja da sve pomisli i svanagovaranja daju njemu na uvid i razmatranje: kako on kaže tako i čine; i od njega primajusavet kao od samog Boga, i odlaze mirni. Zato đavo i sva njegova lukavstva i smicalice


7/273

ostaju bez dejstva, i nemaju nikakve snage na savršene poslušnike. Pa i kad im dođepomisao oni je kao konja uzmu za uzdu i povedu svome pastiru govoreći: "Zašto midosađuješ? Ti znaš da ja nemam svoju volju i svoje rasuđivanje i da ne znam otkuda si: odBoga ili od đavola? Pođimo k mom pastiru, pa kako on rasudi." I bivaju mirni!

U svaki čas i minut staraju se da sačuvaju čistu i neporočnu savest, kako pred Bogom tako ipred pastirom, ocem igumanom, i pred svim u Hristu bratstvom.

Ovi živi mrtvaci su pogrebeni kao u grobu, u odricanju od svoje volje i svog rasuđivanja.Telom čine i obavljaju poslušanje, nose tegobe svog predvodnika i jedan drugoga, a umomi srcem uvek razgovaraju s Bogom ne prestajući da govore u umu: Gospode, Isuse Hriste,pomiluj me!

Ovi vojnici Nebeskog Cara hode po oba puta monaškog života: poslušaljem u zajednici imolitvenim tihovanjem. Poslušanjem postižu smirenje i smirenoumlje, a tihovanjem seuspinju na najviši stepen ljubavi i bes trašća. Gde je tu gramzivost i l jubav premazemaljskim stvarima? Gde zavist i mržnja? Gde slastoljublje i pijanstvo? Zaista tamo nemamesta ni jednoj jedinoj strasti, jer onaj ko dolazi u manastir i odlučuje se da živi uopštežiću, taj sav svoj posed, stvari, knjige i ikone d aje zajednici.

Svi ovi vojnici Cara Nebeskog, zavolevši Gospoda svoga svim srcem svojim, svom dušomsvojom i svim umom svojim, ovi robovi Boga Višnjeg, ne rečju, nego delom, ispunjavajureči svog Spasitelja: Ako neko doće meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, sestre, pa i život sv oj, ne m ože biti moj u čenik (Lk. 14,26). Na njima se ostvaruje Gospodnjeobećanje: "I svaki, koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu,ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i naslediće život večni" (Mt. 19, 29).

Ovi duhovni vojnici mogu smelo da kažu: mi sve to ostavismo i za tobom idosmo: šta će biti sa nama? I Gospod će im na poslednjem sudu odgovoriti: Hodite blagosloveni Oca

mojega; primite Carstvo koje vam je p ripremljeno (Mt. 25, 34). Ni u ovom veku ne ostavljaGospod sluge svoje, koji mu sa verom i ljubavlju služe, nego im šalje razne utehe inagrađuje ih raznim darovima Duha Svetoga. Mnogi su, preplivavši strasno i burno more,dostigli tišinu bestrašća.

Video sam mnoge koji su svoj život proveli u opštežiću, u savršenom poslušanju iodricanju od svoje volje. Neki su za dvadeset, neki za trideset, a neki za četrdeset, pedeset išezdeset godina, dostigli savršenstvo bestrašća, uspeli se na najviši stepenik ljubavi inezlobivosti, i postali kao anđeli. Drugi su dostigli dubine smirenoumlja i krotosti. Oni kojisu dostigli bestrašće primili su dar suza i ne mogu nikada da zadrže plač, jedno zbogsvojih grehova, drugo zbog svoje bratije, ili zbog celog sveta (da Gospod celom svetuoprosti grehe). Drugi su dobili dar radosnih suza, i uvek plaču od radosti, jer mnogo voleGospoda svoga, i osećaju Njegovu veliku milost i dobrotu prema ljudskom rodu; i zato što


8/273

ih je udostojio da se u dalje od ovog sujetnog i brigama ophrvanog sveta, i da dođu u tihopristanište monaškog života. Neki su dobili dar proricanja, otkrovenja i viđenja, a drugidar uznošenja uma Bogu, i ove darove otkrivaju samo svojim pastirima, duhovnim ocima,koji mogu da razlikuju istinu od prevare i kao iskusne vođe sve proveravajusmirenoumljem, pripisujući sve velikom čovekoljublju Gospodnjem i molitvama bratstva, auvek zapovedaju opreznost pred lukavstvima našeg starog neprijatelja; jer se on pretvara uanđela svetlosti. Svakome duhovni oci daju pouku da neprestano priziva ime GospodaIsusa Hrista, da traži Njegovu veliku milost, da plače zbog svojih grehova i da ne skrivanikakve pomisli ni darove. Ovi vojnici duha, živeći u telu, pobeđuju bestelesnogneprijatelja đavola; sve njegove zamke kidaju poslušanjem i smirenjem, i sve njegoveobmane razotkrivaju, upravljajući se u svemu rasuđivanjem duhovnih otaca.

Provodeći takav život i dobrodušno plivajući ovim žitejskim morem, oni dostižu mirno i bezbedno pristanište i prelaze u nebesku, večnu domovinu, gde nema ni bola,

uzdisaja, gde je večni život.Kada se neko od njih razboli, odlazi u bolnicu, a ako ne može sam da ide onda ga vode i

brinu se o njegovom zdravlju. Ni jedna mati oko svoje bolesne dece ne može tako da trudi, koliko se duhovna braća staraju o bolesnima. I otac iguman dva puta na danposeđuje bolesnike, za njih čita posebno pravilo, a pričešćuju se skoro svakodnevno. Zadivljenje je da bolesnici na Svetoj Gori ne leže mnogo, nego ili brzo ozdravljaju, ili brzoodlaze u večni život, a umiru kao da tonu u san.

Sve sam ovo govorio o ocima koji žive po manastirima ili blizu manastira. Ali na Svetoj

Gori Atonskoj ima mnogo savršenih pustinožitelja, koji žive na neprohodnim mestima i unajdubljim pustinjama, po celom Atosu, u gorama i u dolinama i u provalijama, gde ljudimalo prolaze. Žive po pećinama. Odežda je na njima od starosti u ritama, i idu polugoli, aneki obrasli dlakom. Hrane se t ravama i zeljem, a neke hrani sam Bog. Od ljudi se kriju,malo se kome pokazuju. Dešava se da nađeš njihove kelije, ali da zatekneš i njih same,redak je slučaj. Neki monasi su tako našli jednoga i s njim razgovarali. Pitali su:

"Odavno li živiš u pustinji, i odakle si došao?" On im je odgovorio:

"Vama nije korisno da znate moj svetski život; možda samo to da sam svet ostavio u

mladosti, došao ovamo na Svetu Goru, i tu živim već pedeset godina. Od toga sam desetproživeo u manastiru na poslušanju, a četrdeset u ovoj pustinji, a za to vreme nikoga odotaca nisam video, sem vas i moje bratije!" Dalje su pitali:

"A zar t i ovde u pustinji ne živiš sam?"

On je odgovorio:

"Ne, nas ovde ima četrdeset, koje Bog hrani!"


9/273

I još su ga pitali:

"A kako ste živeli u vreme kada je Sveta Gora bila skoro razorena, i kada su svuda krstariliTurci i razbojnici?"

"Ništa mi nismo ni videli ni čuli!"Onda je, poklonivši se, krenuo u unutarnju pustinju.

Godine 1844. monasi iz skita Kapsokalivija išli su kroz neprohodne pustinje gde suskupljali lekovite trave radi prodaje. Među njima je bio jedan Rus, monah David. On jepričao da su našli jednog pustinožitelja koji je već umro i ležao na zemlji, a na sebi nikakveodeće nije imao. Ne zna se d a li je davno umro; jer telo njegovo uopšte nije trulilo, nego jenaprotiv širilo miris. Oni su ga, otpojavši ga, sahranili, a da ime njegovo nisu saznali.

1846. godine, tri čoveka su išla na vrh Atosa pa su zašli i u pećinu u kojoj se spasavaoprepodobni Petar Atonski, i videli su da neko u njoj živi, ali se nisu udostojili da sretnu isamog pustinjaka. Čuvši da idu ljudi, ovaj je izašao. Razgledali su sve što je imao: jednuikonu, brojanice, posudu sa vodom i travu za hranu; hleba nije bilo; krevet je bio golazemlja.

Može se reći da Sveta Gora liči na košnicu; kao što u košnici ima mnogo pčelinjih gnezda,tako i na Atonu ima mnogo monaških kelija. Kao što u košnici neprestano zuje pčele, tako ina Atosu monasi danonoćno bruje izgovarajući psalme i duhovne pesme.


DUHOVNIK OTAC GRIGORIJE - GRK

Duhovnik otac Grigorije je živeo u keliji svetog cara Konstantina i carice Jelene blizumanastira Pantokratora. Rodom Grk iz Kapadokije, veliki isposnik: dva puta nedeljno jeuzimao hranu, a u postove samo jednom. Još u mladosti je ostavio svet, roditelje, imanje, isa osamnaest godina je došao na Svetu Goru gde je četrdeset godina živeo kod starca uposlušanju, i u svemu se na njega ugledao. Starac ga je postrigao u monaha i blagoslovioda primi sveštenstvo i duhovništvo. Posle četrdeset godina, 1840, starac je otišao Gospodu iostavio ga kao naslednika duhovnog bogatstva, i koliko je bilo telesnog, preporučivši mudvojicu učenika. Grigorije je, sahranivši svog starca, posle izvesnog vremena pozvao


10/273

učenike i rekao im: - "Čeda moja, ne mogu da vam budem starac i nastavnik; iako samčetrdeset godina bio u poslušanju i učio se m onaštvu, ipak još uvek treba mnogo da učim, ine mogu da živim po svojoj volji. Odoh u Rusik, u opštežiće, i tamo ću da se poučimsavršenom monaštvu, smirenju i trpljenju. A vi, ako hoćete ostanite u ovoj keliji, ili idite uneki manastir!"

Teško je bilo učenicima kad su čuli ovakve reči svog starca i mnogo su ga molili da ostane,kao i sva bratija Pantokratorskog manastira, i ostali oci koji su u blizini živeli; ali im je onodgovorio: - "Oci i braćo! Ne mogu da vam budem pastir niti duhovnik: i meni samome je

još potrebno da mnogo učim. Idem da se oprobam u opštežiću i da se učim savršenommonaštvu. Često sam od svog starca slušao da pustinja samo uspavljuje strasti, a da ihopštežiće umrtvljuje i iskorenjuje; a ja ih se plašim, iako sam četrdeset godina proživeo upustinji sa starcem. Ali evo, starac je umro i ja sam u strahu da se strasti u meni neprobude, i ne pogube me; radi toga ne mogu da ostanem s vama nego idem da

umrtvljujem svoje st rasti!"I tako je prešao u Rusik skoro u isto vreme kad i mi (piše monah Partenije), 1840. godine.Mene je Gospod udostojio da poživim s njim, i uvek smo zajedno išli na poslušanje.Premda je bio duhovnik, na svako poslušanje je išao pre svih, i pred svima se smirivao isvima pokoravao.

Imao je toliku čistoću srca i dar p rozorljivosti da je video i tajne pomisli. Ovo sam ja grešnina sebi iskusio. Jednog dana smo brali masline, sva bratija, pa i on sa nama; mene sumučile nekakve pomisli, a on mi je prišao, udario me rukom po ramenu i rekao na grčkom:

"Oče, zašto primaš takve pomisli? To je od đavola, goni to dalje od sebe!" Čuvši ovo,prepao sam se, poklonio mu se do zemlje, i prosio njegove svete molitve. Posle se takousladilo srce moje, da nikako nisam mogao da zadržim suze. I blagodario sam GospodaBoga moga Isusa Hrista i Božiju Mater što sam se udostojio da živim u jednoj obitelji iidem na poslušanje sa t ako velikim starcima.

U to vreme, u Rusiku je živeo shimonah otac Martinijan, Grk, u savršenom poslušanju iotsecanju svoje volje, tako da je postao nezlobiv kao dete. Imao je toliku ljubav za sve, da jedušu svoju za sve p olagao, i na sebe p rimao slabosti svih. I takvu je imao od Boga blagodati čistoću srca, da je video najtajnije unutrašnje misli. Ruski nije znao, ali je nas Ruse če stoizobličavao i davao nam dušespasiteljne pouke. Ponekad je ruski govorio tako da ni Rus tone bi umeo da kaže, a posle od svega toga nije ništa znao, čemu smo se mi mnogo čudili.

Ali je ocu Grigoriju u opštežiću bilo teško, ponajviše rad i posta, jer ga je iguman stalno blagosiljao da ide na trpezu radi poslušanja

postavio ga je za d uhovnika celog bratstva. Sve u svemu on je tamo proživeo dve godine.Pantokratorska bratija mu je neprestano dolazila i molila ga sa suzama da im se vrati, jernikako ne mogu da nađu sebi drugoga duhovnika; molili su i starce da ga n agovore ne b i li


11/273

im se vratio, pa su svi stali da ga savetuju da se vrati u svoju keliju; i iguman ga je takosavetovao, pa je on na kraju otišao, ispunivši time velikom radošću manastir Pantokrator isvu karejsku bratiju.


DUHOVNIK OTAC GRIGORIJE - BUGARIN(umro 1839)

Otac Grigorije je bio rodom iz Bugarske, u mladosti je ostavio svet i za Hristom pošao usvojoj petnaestoj godini. Pošto je došao na Svetu Goru, više od šezdeset godina nije otudaizlazio. Pedeset godina je bio duhovnik, i govore da je imao toliku blagodat da za grehovenije ni pitao, nego ih je sam objašnjavao, i svakog dovodio do suznog pokajanja. Zasvakoga je znao kakav duhovni lek da mu da i ko šta može da izdrži. Dolazili su patrijarsi iarhijereji da od njega traže pouku, a on im je razrešavao nedoumice po pitanju crkvenihkanona.

Bio je popustljiv prema velikim grešnicima i sve je navodio na pokajanje. Dolazili su njemugrešnici iz raznih zemalja i od njega dobijali olakšanje. Znao je razn e jezike. Govore da jepredvideo svoj kraj.

Tri godine posle njegove smrti otkopali su kosti po svetogorskom običaju - i pokazale su sežute kao vosak.

Otac Grigorije je živeo na Kapsali i bio je duhovnik velikog ruskog starca Arsenija.


DUHOVNIK OTAC ARSENIJE - RUS(umro 1846)


12/273

Odgajila ga je velika Rusija, uz veliku i slavnu reku Volgu; bio je iz Nižnjegorodskegubernije iz grada Balahni. Rodio se od pravovernih roditelja, i na svetom krštenju bionazvan Aleksije. U detinjstvu je naučio da čita i piše. Mladost je provodio u svetskimzanimanjima, ali Gospod, videći u njemu buduću blagodat i stanište Svetog Duha nije daoda ogrezne u svetskim strastima nego mu je uskoro otkrio riznicu Jevanđelja i spisa Otaca,iz kojih je on ubrzo uvideo i spoznao laž i sujetu ovog sveta i beskorisnost brige o njemu. Usvojoj dvadesetoj godini Aleksije je ostavio kuću i roditelje i pošao da stranstvuje Boga radipo ruskim manastirima. Došavši u Moskovsku guberniju u Pesnošski opštežiteljni skit,počeo je tamo monaški život, pridružio se bratiji i bio na poslušanju tri godine. Onda ga jeobuzela želja da ode u inostranstvo, u moldavske manastire, koji su tada bili čuveni povelikim starcima i podvižnicima. Kada je otkrio svoju želju duhovnom ocu, duhovnik ga je

blagoslovio. Mada ga je iguman mnogo odvraćao, on je ipak krenuo na put. Došavši uKijev i poklonivši se moštima kijevskih čudotvoraca, našao je sebi saputnika po imenuNikita iz Tulske gubernije, koji mu je sve do smrti, više od četrdeset godina, u svim

brigama, radovima i podvizima bio saučesnik. Uzevši blagoslov od kipomolivši im se, uputili su se d alje.

Došavši u Moldaviju i obišavši sve moldavske manastire i skitove, našli su sebi duhovnogoca i pastira u Balaševskom skitu, četiri sata hoda od grada Butašani, i preporučili su muna staranje zajedno svoje duše i tela. Posle nekog vremena duhovni otac ih je obojicupostrigao i Aleksiju dao ime Avelj, a saputniku njegovom Nikandar. Videći njihove velikepodvige i smirenje, uskoro je Avelju ponudio da kao dostojan i vičan Pismu primihirotoniju. Ovome se to pokazalo preteško i sa suzama je molio svog pastira da ga ne

opterećuje takvim bremenom koje premašuje njegove snage, nego da ga ostavi da kaoprost monah radi Gospodu. Ali mu je starac rekao da savršeni poslušnik ne bi trebalo samda rasuđuje, nego je dužan da čini ono što mu je zapoveđeno, da ne poučava svog starca,nego da mu bude poslušan čak i ako je smrt u pitanju. Avelj mu se poklonio do zemlje irekao: - "Oprosti mi, oče sveti! Sagreših pred tobom; uradi kako misliš da treba!" I uskoro

je bio rukopoložen za jeromonaha, a po volji sve bratije skitaduhovnika. Ali ni sada, kao jeromonah, ništa nije izmenio u svom poslušanju i smirenju: usvemu se povinovao svom starcu, mada ovaj beše sasvim prost, i nikada ništa nije počinjao

bez njegovog blagoslova. Živeli su tako njih dvojica, otac Avelj asavršenom poslušanju i odsecanju svoje volje, punih osamnaest godina. Isprativši svognastavnika i pastira u večno blaženstvo, ostali su siročad, bez zastupnika pred GospodomBogom; pa pošto nisu hteli da žive po svojoj volji, rešili su da žive kao braća, u poslušanju

jedan drugome, i da se ne odvajaju do smrti. To da mu otac Avelj bude pastir, jer je ovaj bio jeromonah i duhovnik, otac Avelj nikako nijehteo da pristane da bude starac. Živeli su tako neko vreme, i obojica su imala otkrovenjeod Boga, gde im je rečeno da idu na Svetu Goru i da tamo provedu ostatak života. Oni su

jedan drugom objavili otkrovenje i počeli prime za ut


13/273

su počeli da ih odvraćaju govoreći da u ova nemirna vremena ne može da se ide ne samona Svetu Goru, nego ni u Tursku, da su i oni koji su tamo živeli svi otišli, da je Sveta Gorapuna Turaka i razbojnika i da su svi manastiri zauzeti i zatvoreni, da su po kelijamarazbojnici, a da po celoj Turskoj hrišćani ne mogu ni da prođu: svuda se h rišćanska krv naveliko lije. Otac Avelj im je odgovorio: - "Oci i braćo, zaista je tako kako kažete - to i miznamo - ali neka bude kako je Bogu ugodno!" I zaista je bilo tako kako su govorili oci;nedavno (1821) u Carigradu su ubili patrijarha Grigorija i tamo su bili veliki neredi. Ali jeotac Avelj osećao da je sveta volja Božija da ode na Aton, pa nije slušao ljudske savete, nego

je tvrdo verovao da Gospod neće dozvoliti iskušenja veća od njegovih snaga. OtacNikandar se kolebao kao čovek, ali ga je starac ubeđivao da je bolje poslušati Boga negoljude. I rešili su da krenu na put. Sve što su imali podelili su bratiji, a se bi su ostavili novacza put i knjige.

Pošli su u Galac i tamo seli na brod za Carigrad. Došavši tamo videli su plač i nevolje -

grčka krv se lije potocima. Grci su im govorili: - "Zašto ste nam, oci, sada došli? Da lihoćete da sa n ama podelite gorke trenutke? Kod vas u Moldaviji ni jaganjce ne kolju takokako ovde nas kolju, svakodnevno po 100 i po 200, i to na trgu pred svima, a po ulicama ine zna se koliko. Vraćajte se n atrag u Moldaviju, a na Svetu Goru ići ne možete čak i dahoćete: jer brodova nema, a po suvom su svuda razbojnici. I gora Atonska je punarazbojnika. U manastirima s monasima žive Turci!" Ali su naši oci verovali i čvrsto senadali da će biti na Svetoj Gori.

V to je vreme u Carigradu hleb bio veoma skup a oni su pare potrošili, nešto za brod, neštoza hranu, pa već ništa nije ostalo, a knjige niko nije kupovao. Oni su redom išli i prosilimilostinju pa su se sami hranili, i čak hranili i siromašne Grke. Tako su prezimili uCarigradu. Koliko su tamo pretrpeli nevolja to zna samo onaj koji ih je poslao. Dočekavšiproleće ostavili su svoje knjige kod jednog Grka, a sami pošli suvim na Svetu Goru. Kolikosu na tom putu pretrpeli napasti briga i udaraca - jedino je Bog svedok. On je video njihovepatnje i iskušavao ih kao zlato u plamenu, da bude svetlije. Skoro svaki čas napadali su ihrazbojnici. Ali nisu imali šta da opljačkaju: novca nije bilo, a odelo sve u zakrpama. Neki ihsamo premlate, drugi uzmu i poslednju koricu hleba, a neki ih izmuče pa posle puste. Natakvom su putu proveli više od mesec dana i najzad došli do Svete Gore. I šta su videli?Staništa monaška zapustela, bašte podivljale i obrasle šumom. Manastiri stoje zatvoreni, avojska Carice Nebeske se r azbežala na sve s trane: jedni se kriju po neprohodnim šumama,gorama i jazbinama, drugi se zatvorili unutar manastira, i malo ko se mogao videti. Našioci su pošli do same Zaštitnice Gore Atonske, u Iverski manastir, čudotvornoj ikoni CariceNebeske, Vratarki atonskoj. I kada su došli do kapije manastira primili su ih iverski oci iuveli u crkvu da se poklone Carici Nebeskoj. Ušavši i videvši je, veoma su se obradovali,pali ničice pred njom i prolili mnoge suze. Molili su je da ih primi u svoj sveti udeo. Izačudilo ih je, i mnogo su se radovali, što u tako nemirno vreme kada su se svi svetogorci


14/273

razbežali, Ona, Carica Nebeska stoji na svom mestu vedra i radosna u punoj svojoj lepoti,ukrašena zlatom, srebrom i dragim kamenjem. Pun manastir Turaka, a ne mogu da jeotmu. Oci naši su pitali Grke: zašto je nisu uzeli i sakrili? Ili zašto bar s n je nisu skinulidragocenosti, i kako to da Turci ovo bogatstvo ne uzmu? Oci iverski su odgovorili: "Kudada je sklonimo i zašto? Ona je naša pokroviteljka i zaštitnica i čuvarka Svete Gore; iako nas

je kaznila za naše grehe, lnego je još uvek sa nama - pošto veselo na nas gleda to se nadamo da će ove n evolje proći.Sada je nama radost i uteha to što je ona, Vladičica sa nama. A kada nas ophrvajunepodnošljive nevolje od Turaka i oskudice, mi pribegavamo k njoj, i uteha ne izostaje. Vipitate zašto Turci ne skinu sa nje dragocenosti? Ne samo što ne mogu da skinu bogatstvonego ne mogu ni da uđu u ovaj mali hram. Evo već treća godina kako žive u manastiru, anjihova noga još nije stupila u ovu crkvu. Kada se na nas razbesne, počnu da traže zlata isrebra i sveštene predmete, a mi se branimo da nemamo (iako ima, ali je sakriveno, a to imnećemo reći pa makar i svi stradali); onda im pokažemo ovu svetu ikonu i kažemo: evo, naovoj ikoni mnogo zlata i srebra i dragog kamenja, uzimajte ako hoćete! A oni, stojeći navratima govore - mi ne možemo da joj priđemo; ona nas ljutito gleda - i odlaze postiđeni.Mi blagodarimo Caricu Nebesku što štiti sama sebe, i nas grešne spasava. I još joj

blagodarimo što je poslala Turke da nas grešne smiri; kad njrazbojnici sasvim razorili i opustošili!"

"Kazaćemo vam još nešto: pre otprilike godinu dana bila je velika nevolja i uznemirenostna Svetoj Gori, tako da su i ostali oci hteli da beže napolje. Pre tih nemira govorilo se da naSvetoj Gori sva bratstva broje oko deset hiljada, a sad nije ostalo više od hiljadu monaha,

pa i ti su hteli da sve ostave i da beže kud koji zna, jer su mislili da je Bogorodica potpunonapustila Svetu Goru, i da je Gora zbog toga opustela. Ali kada su počeli da pomišljaju naodlazak, Brzoposlušnica, Carica Nebeska, Vladičica naša Bogorodica javila se mnogimocima i pustinjacima i rekla: - Zašto ste se toliko uplašili i zašto svakakve pomisli nalazeput u vaša srca? Sve će ovo proći i opet će se Sveta Gora ispuniti monasima. Evo, kažemvam, sve dok se moja ikona bude nalazila u Iverskom manastiru, ničega se ne bojte, negoživite u svojim kelijama. A kada izađem iz Iverskog manastira, tada neka svako uzmesvoju torbu i nek ide kud zna! - I s ada svi pustinožitelji svake nedelje dolaze u našmanastir i gledaju da li Božija Mater stoji na svom mestu. I kada je vide, vraćaju se upustinju u svoje kelije."

Čuvši ovo, naši oci su se veoma obradovali. Najpre zbog pokroviteljstva Carice Nebeske, azatim zato što još uvek ima dosta pustinjaka.

Onda su ih Iverski oci odveli u stranoprimnicu gde su se odmarali nedelju dana. Zatim suim rekli: - "Oci naši sveti, mi smo vam za prvu nuždu pomogli; ali vas molimo da više neostajete, jer ni sami nemamo odakle da uzmemo. Kod nas sedi četrdeset Turaka, a nemamočime da ih hranimo. Svuda okolo su razbojnici pa od metoha nikakav prihod ne dolazi.


15/273

Nego vi uzmite u našem skitu jednu keliju s malom crkvom; tamo možete da obrađujete baštu i da se bavite rukodeljem, pa ćete se nekako ishranite

potrebu, pomoći ćemo. A da noćite, dolazite u manastir!"

Naši oci su zahvalili iverskim monasima za gostoprimstvo, uzeli u skitu jednu keliju ipočeli tamo da rade; sadili su baštu i pravili kašike, ali u to vreme rukodelje niko nijekupovao. Tako su preživeli to nemirno vreme više od četiri godine. Čime su se hranili,

jedini Bog zna, a oni nisu nikom govorili; Često sam pitao svog starca:

- "Oče svet i, čime ste se h ranili u ta teška vremena?"

- "A šta je Gospod rekao u Jevanđelju? - ištite n ajpre C arstvo Božije, i pravdu njegovu, i ovo ćevam se sve dodat i (Matej 6, 33). I još: - Pogledajte n a ptice n ebeske kak o ne sej u, niti žanju, nisabiraju u žitnice; pa O tac v aš N ebeski hrani ih (Mt. 6, 26). Tako je Gospod i nas prehranio!"

Na taj način su se prehranili naši oci, ali ne samo oni, nego ih je više od hiljadu ostalo naSvetoj Gori i sve je Bog hranio.

Tih godina stekli su oni veliko bogatstvo duhovno: brige i patnja, u nedostatku telesnihpotreba, procvali su i sazreli, i doneli plodove. Vladika i Car Nebeski ih je za sve nagradiodarovima Duha Svetoga, i darovao moć da savladaju neprijatelja đavola, da pobede strastiduševne i telesne. Uplovili su oni u tiho pristanište duševnog mira i molitvenog tihovanja,tj. sjedinjenja uma s B ogom. Ocu Avelju Gospod je dao dar rasuđivanja i prozorljivosti, aocu Nikandru dar suza, te je plakao danonoćno sve d o smrti.

Kada je posle burnog i tegobnog vremena Gospod poslao mir na zemlju, utišala se ratnahuka, propali su svi razbojnici i svuda je nastala velika tišina i mir, pa su i monasi ponovopočeli da se skupljaju na Svetoj Gori. I pravoslavni hri šćani su pohrlili na poklonjenje.Počelo je da se prodaje rukodelje. Došao je jedan trgovac i pokupovao sve što se u kogazateklo. Naši oci su prodali sve svoje kašike i za njih dobili 2000 leva. Otac Nikandar jerekao: - "Sada ćemo, oče, imati za sve naše potrebe." I otac Avelj je rekao: - "Da, sad ćemoimati za sve."

Uskoro je do njih došao jedan mirjanin koji je prosio milostinju. Otac Avelj ga je pitaoodakle je i kakva ga nevolja tera. Mirjanin je odgovorio sa suzama: - "Oče sveti, ja sam saostrva Hiosa. Moju ženu i decu su odveli Turci u ropstvo. Turčin za njih traži pet hiljadaleva i ja skupljam već drugu godinu. Nakupio sam, slava Bogu, tri hiljade, i još mi trebadve hiljade. Bog će dati, pa ću i to malo pomalo skupiti!"

Saslušavši ovo naš otac mu je rekao: - "Uđi kod mene u keliju, a ja ću ti nekako pomoći."


16/273

On je ušao, a naš otac je istresao sve pare koje je imao i dao mu. - "Uzmi, pa idi i otkupisvoju ženu i decu!" Na to mu mirjanin reče: - "Oče sveti, zašto mi se podsmevate? Meni je i

bez toga muka. Nego dajte mi jedan lev pa da idem!" A otac mu reče: podsmevam se, ja sam duhovnik - kako mogu da se podsmevam? Nego ti uzmi!" Pa gaodvede do vrata, i mirjanin s radošću ode na put. Videvši ovo, otac Nikandar zaplakagorkim suzama i reče: - "Oče, šta to uradi? Zašto si dao sav novac? Četiri godine smo semučili i skupljali za nuždu, a sad ćemo ponovo da oskudevamo!" A naš otac mu odgovori:- "O, oče Nikandre, kad će od nas biti savršeni monasi? Već nas j e Gospod proveo kroz svenevolje, a ti još uvek kukaš. U najteža vremena nas je Gospod prehranio, a zar sad nemože? Sada, slava Bogu, rukodelje ide; dok budemo radili, i prodavaće se, a višak novcaćemo davati Bogu: zašto da čuvamo tuđe? Samo misli od Boga odvode. Staneš na molitvu:a misli - za njim! A Gospod je rekao: gde je vaše blago, tu neka bude i srce vaše (up. Mt. 6, 21).Nek novac leži u Boga, a mi ćemo tamo srca da držimo!" Otac Nikandar je bio ganut, paomu je pred noge, plakao i molio za oproštaj. Od tog časa, otac Nikandar se nije nizaštainteresovao, nego je do same smrti plakao.

Uskoro su se obojica postrigli u veliku shimu. Otac Avelj je dobio ime Arsenije, i primio jeshimu od jednog shimonaha Arsenija. A otac Nikandar je dobio ime Nikolaj, i primio jeshimu od oca Arsenija. I živeli su kao starac sa u čenikom u skitu svetog Jovana Pretečedeset godina.

Kad je u skitu porastao broj bratije, narušeno je tihovanje, a zbog sve veće bašte voćnjaka bilo je mnogo ovozemaljskih briga. Od svega toga, obojic

usame u pustinju radi savršenog tihovanja, da ne bi imali nikakvih telesnih iovozemaljskih briga, nego da žive Bogom jedinim; jer ljubitelj pustinje i tihovanja ne možeda podnosi razgovore i svakdonevne brige. Tako su ostavili skit i našli usamljenu keliju, na

jedan sat od skita, a i od Iverskog manastira udaljenu sat hoda, na brdu, neprohodnoj pustinji, posvećenu svetom Jovanu Zlatoustu. Nekada je to bila velika kelija,ali u vreme nemira skoro do temelja razrušena. Oni su je samo malo popravili, osvetili sucrkvu, i osposobili dve sobe. Tu su počeli da žive po pustinjskom tipiku: ne baviti senikakvim životnim brigama - ni baštom, ni voćnjakom. Iako je kelija imala masline oni ihnisu obrađivali. Kada je dozrevao plod, oci su pozivali nekog od siromaha i davali mu da

bere. Ja (monah Partenije) sam bio svedok strogog života, njih i zanoćim. Pažljivo sam gledao kako žive, a želeo sam da i sam sa njima poživim i dakod njih učim pravo monaštvo. Ali oni nikoga nisu primali. - "S nama niko ne može. Mismo tek posle trideset godina dostigli ovakav život, a i sada neki put klonemo, iako je duh

bodar, ali je telo

Od vremena svog dolaska na Svetu Goru, otac Nikolaj je proživeo 19 godina, a otacArsenije 24, a da nisu okusili ni ribu, ni sir, ni vino, ni ulje. Hrana su im bili suvi komadihleba koje su oni iz Iverskog manastira na svojim lećima uznosili na brdo, i koje su pre


17/273

nego što bi ih jeli, umakali u vodu. Još su voleli poneku crvenu papriku. Evo kako jeizgledala njihova trpeza: suv hleb, paprika i patlidžan, dešavalo se da ima i luka ako nekodonese. Usoljene masline ili smokve su nudili samo gostima. Tako su oni jeli, a meni sečesto dešavalo da budem sa njima. I jelo se samo jednom dnevno, u treći čas; sredom ipetkom su ostajali bez trpeze.

A njihov tipik je bio ovakav: posle trpeze do večernje zanimali su se kelejnim čitanjemduhovnih spisa. Onda su služili večernju po tipiku - čitali su uvek s pažnjom i suzama, nežureći, tiho i krotko; onda povečerje s kanonom Bogorodici i molitve pred spavanje. Noć suprovodili u bdenju, molitvi i metanijama. Ako bi ih san savladao, onda bi malo odspavalisedeći, ali ne više od sata za svu noć, pa i to nekako neprimetno; prinuđivali su se na

bdenje, i često noću izlazili sati, jer pod brdom, u Ivrskom manastiru sa tornja otkucavaju sati, a oni su mogli da ihčuju. U ponoć su odlazili u crkvu na zajedničku molitvu i tamo čitali polunoćnicu, a onda i

jutrenje po ustavu; posle jutrenjk Onda su se predavali molitvenom tihovanju, do svitanja. Ujutru su se zanimalirukodeljem. Imali su normu: po deset kašika na brata. Radili su odvojeno. Među sobomnikad nisu razgovarali, osim najneophodnijeg, a prebivali su uvek u molitvi srca. Izrađivalisu najprostije kašike. Posle toga su čitali časove i moleban Bogorodici, a onda išli za trpezu.Tako su dane i noći provodili u neprestanoj molitvi i rukodelju.

Starac je voleo da često služi liturgiju; kad su imali vino i prosfore, skoro svaki dan suslužili. Ali je u vinu i prosforama bio veliki nedostatak. Liturgiju su najčešće sl užili udvoje.Ponekad sam i ja bio tamo da slušam njihovo umilno pevanje, rastvoreno suzama. Vidimdva starca, od posta sasušena i iznemogla; jedan u oltaru, pred prestolom Gospodnjim,stoji i plače, i od suza jedva izgovara vozglase, više uzdisajima srca; drugi stoji zapevnicom i rida, pa se o d plača i ridanja, a i zbog nemoći telesne, jedva šta može čuti. Jagrešni, među tako velikim ognjenim stubovima, bio sam obuzet trepetom, ne znaju nikuda da usmerim svoj sluh: u oltar, ili nazad, za pevnicu? Odasvud me podstiče na plač. Imada su ljudske uši malo šta čule, na njihovu liturgiju je sam Gospod smotrio, poobećanju:" Na koga ću pogledati? na n evoljnoga i na on oga ko je skrušena duha i ko d rhti od mojereči (Is. 66, 2). Ovde su pevali "Trisvetu pesmu" odbacivši svaku životnu brigu i zaista nemisleći ninašta ovozemaljsko; ovde je među dvojicom sam Gospod prebivao, po rečima:

gde se dvojica il (Mt. 18, 20). Ova dva starcasu toliko ljubili svog Gospoda da nisu hteli ni jedan minut sa njim da se ras taju, nego suuvek sa Njim besedili umom, srcem i ustima. Ako je kod njih i bilo razgovora, to je bilosamo o molitvi, ili o ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu. A kad bi neko pred njimapočeo da govori nešto loše o svom bratu, oni su prekidali razgovor. Svakog bližnjeg suvoleli više nego sebe same, i to su njihova dela jasno pokazivala. Uvek su se starali dasvakoga uspokoje. Kada bi im bilo ko došao s nekom potrebom, iz kelije ga nisu pustali


18/273

tužnog. Ko je bio potišten zbog telesne potrebe davali su mu i više nego što su mogli: iposlednje svoje knjige su davali u zalog, pa su ih posle, Božjom pomoću, otkupljivali. A ko

je imao duševnih jada toga su tešili svojim blagim rečma. ašni pomoć, ojađeni utehu, a strasni i slabi na greh - brzo ispravljanje i oslobođenje.

Reći ću o sebi: kada sam došao na Svetu Goru, skoro da nisam imao ni kopejke. OtacArsenije me blagoslovio da učim da pravim kašike, ali nisam imao novca da kupim alatku.Kada sam mu to rekao, odgovorio mi je: - "O tome ne brini!" Skinuo je s p rozora kesu,prosuo novac, izbrojao, i dao mi sve što je bilo rekavši: - "Uzmi, nema više od tridesetleva." Ja sam zaplakao i rekao: - "Sveti oče, a da li ste sebi nešto ostavili?" - "Mi ćemo bitisiti, ne sekiraj se za nas; poslaće Bog. A koliko košta alatka?" Rekao sam da košta pedesetleva. On je ušao u crkvu, uzeo otuda knjigu, dao mi je i rekao: - "Idi i založi kod Korenjevih(dva ruska monaha, stričevići, koji su živeli u keliji Preobraženja Gospodnjeg nedaleko odmanastira Kutlumuša) i uzmi novaca koliko ti treba, a ja ću posle da je otkupim." Koliko

me suza ovo koštalo: celog puta sam plakao.Prvo pitanje koje je svakome postavljao, bilo je: - "Pa kako je, jesi li zadovoljan? Da nemašneku potrebu?"

Ispričaću još jedan slučaj koji se u mom prisustvu desio na praznik Uspenja PresveteBogorodice. Jedan moj duhovni brat po imenu Teoklit uzeo je sve p are koje je imao, stopedeset leva, da za praznik sebi kupi rasu i platno. Pošao je i sve izgubio, i zbog toga seveoma ožalostio. Videvši ga, otac Arsenije ga je pitao: -"Zašto si tako tužan?" Ovaj jeodgovorio da je izgubio sav svoj novac. Starac ga je pitao: - "Zar si u velikoj nuždi?" A onda

je izvadio svoju kesu i dao mu rekavši: - vo a des Otac Teoklit je uzeo i krenuo; a zatim je razmislio: - "Ja sam mlad čovek, mogu da radim, aoni su stari i nemoćni, pa su mi dali poslednje što imaju. Oni se uzdaju u Boga da će ihnasititi; a zar će m ene Gospod ostaviti? Idem da im vratim!" Stigao je oca Arsenija i stao damu vraća novac, ali starac nikako da uzme. On mu je pao pred noge i sa suzama ga jedvaumolio da primi. Uzevši novac, starac reče: - "I nećeš biti tužan?" A otac Teoklit jeodgovorio: - "Neću oče svet i, sad sam radostan, jer ste vi uzeli pare n azad!"

Dosta dugo su poživeli u svojoj pustinji, pa su poželeli da odu do Svetog grada Jerusalima,da se po klone živonosnom Hristovom Grobu, i Gospod ne ostavi sluge svoje bez p omoći.Godine 1836. došao je na Svetu Goru iz Rusije jeromonah Anikita, knez Širinski - Šihmatov,veliki posnik. Obišao je celu Goru Atonsku, posetio i ova dva postnika u pustinji,pobesedio duhovno s njima, veoma ih zavoleo i oca Arsenija izabrao za svog duhovnogoca. Onda im je predložio da, ako žele, putuju zajedno s njim u Jerusalim. Prihvatili su.Knez je bio mnogo radostan što će imati takve saputnike. Otišli su u Jerusalim i tamoproveli celu zimu, pa su se, otpraznovavši Uskrs, vratili na Svetu Goru i u svoju keliju.Nisam samo ja iz usta duhovnika slušao, da su na putu u Jerusalim doživeli toliko nevolja


19/273

koliko je samo Bogu poznato. Pitao sam: - "Kakvih nevolja, oče, i šta im je bio uzrok? Danije bila oskudica?" A on odgovori: - "Ne, i od Boga i od ljudi smo imali svega dovoljno,

bolje nije moglo biti. U Jerusalimu su nas hodočasnici obasuli dukatma, milošću Božjom, razdelili siromašnim Arapima. Ali su muke bile druge vrste: sedeći tolikogodina u pustinji, skoro da smo zaboravili kako izgleda svet, a tu smo upali u najvećuvrevu i gužvu. A najviše smo se nasekirali zbog posta: svi nas traže, svi nas poštuju, svima

je sve na utehu, a mi ne živimo kako treba; brže da dođemo do Svete Gore!"

Po povratku na Svetu Goru otac Nikolaj je molio duhovnika da posetioce kelije ne puštanjemu, da ga ne bi uznemiravali. Godinu dana pre smrti oca Nikolaja, obojica su u snuimali otkrovenje: ocu Nikolaju se javio glas koji je rekao da on samo što nije preplivaoveliko i uzburkano more, i ušao u mirnu luku. I ocu Arseniju se javio glas da se onpribližava velikom i prelepom gradu, gde će završiti svoj put. Starci su jedan drugom

ispričali viđenja, i prepoznali da su od Boga. Shvatili su da im se približava smrt. Tad sudodali post na post i suze na suze, i počeli da se s premaju za svoj odlazak. Pola godine presmrti otac Nikolaj je bio lišen telesnog vida, ali je duhovnim očima savršeno video. Jer, Bogmu je otkrio svoje ugodnike na Svetoj Gori, one koji su još bili među živima, o čemu je onsaopštavao ocu Arseniju, plašeći se da ne upadne u đavolsku prelest. Otac Arsenije je bioveoma oprezan, i nije mu rekao da veruje svojim viđenjima, nego da samo plače predBogom i da moli oproštaj svojih grehova. Na oca Nikolaja su napale i druge telesne bolesti:više nije mogao da dolazi u crkvu, nego je uglavnom sedeo na odru, pa i time se mučio, alinije hteo da leži. Ali kada bi u subotu ili nedelju duhovnik rešio da služi liturgiju, došao bi

u keliju oca Nikolaja i rekao: - "Oče Nikolaje, trebalo bi odslužiti liturgiju!" Ovaj bi veseloodgovorio: -"Služi oče!" Duhovnik onda kaže: - "Kako da služim? Ti si bolestan, a sam nemogu!" Otac Nikolaj odgovara: - "Doći ću da ti pomognem." Pa ustane sa odra, i krene;pročitaju pravilo, i liturgiju odsluže. Otac Nikolaj se pričesti svetim Tajnama Tela i KrviHristove, uzme prosforu, i njom se hrani skoro nedelju dana, a da drugu hranu i ne uzima.I tako su živeli pola godine.

Svake nedelje su imali po jednu liturgiju a ponekad i dve. Pojac i čtec je bio bolestan i slep,pa ipak zbog njega nije bilo zastoja. Uvek je bio spreman na poslušanje. Na mesopusnusubotu su takođe služili liturgiju. Onda je otac Nikolaj pošao u svoju keliju, a duhovnik,spremivši sve, u svoju. Nakon kraćeg vremena otac Nikolaj dolazi duhovniku u keliju,pada mu pred noge i govori: - "Oprosti mi, sveti oče, što sam ti došao u nevreme: moram tinešto reći!" Duhovnik reče: - "Bog da prosti, kaži šta imaš!" Tada je otac Nikolaj, sav usuzama, počeo da govori: - "Oče sveti, kad sam posle liturgije otišao u keliju i seo na odar,odmah se otvoriše moje oči, i odjednom sam dobro video, a onda se ot voriše i vrata mojekelije i sva se kelija napuni svetlošću. Ušla su tri čoveka, dvojica mladića sa svećama, ameđu njima čovek u svešteničkoj odeždi koja je sijala neizrecivom slavom. Prišli su mi.


20/273

Čovek u odeždama me upita: - "poznaješ li ko sam ja?" Ja se osmelih i odgovorih mu: -"zaista, prepoznao sam te!" A on će onda: - "I ko sam ja?" Ja mu odgovorih - "Zaista, ti siotac Anikita, naš drug i saputnik u Jerusalim, i ima već t ri godine kako si umro." A on mionda reče: - "Jeste, oče Nikolaje, ja sam. Vidiš li kakvom me je slavom nagradio CarNebeski, Isus Hristos? I tebe će tako nagraditi; za četiri dana bićeš oslobođen svih nevolja i

bolesti, a mene je Gospod poslao da te utešim!" Odmah su izašli sam, pa su se ponovo zatvorile moje oči, ali se srce ispunilo neiskazanom radošću".Saslušavši ovo, duhovnik mu je rekao: -"Pazi se, oče Nikolaje, da ne budeš iskušan, i nemajpoverenja u sve ovo, nego se uzdaj u Boga, i moli njegovu milost!" Onda je otac Nikolajrekao: - "sveti oče, oprosti mi. Nek sa mnom bude volja Gospodnja; ali se moje srceispunilo neiskazanom radošću. Molim te, oče, služi od sada svaki dan liturgiju, a ja ću dase spremam za pričešće Svetim tajnama!" Duhovnik mu je rekao: - "Dobro, ja ću služiti;samo nemoj da te čekam!" I tako je otac Nikolaj otišao u svoju keliju.

Liturgija je bila u nedelju, i u ponedeljak, i u utorak; otac Nikolaj se p ričešćivao i bilo mu jelakše. U sredu Siropusne nedelje bili su časovi, a u četvrtak liturgija. Otac Nikolaj je čitao ipevao na liturgiji, i pričestio se. Onda mu je duhovnik po običaju pružio prosforu, ali onnije uzeo; samo je rekao: - "Oče, dođi do mene u keliju!" - i duhovnik je pošao za njim. OtacNikolaj je seo na odar, leđima u zid, njegovo lice je počelo da se menja, obasulo serumenilom, a on je, podigavši oči prema nebu, bio u nekoj vrsti ekstaze. Onda se p ovratio,i počeo da govori: - "Blagodarim ti, sveti oče, što si sve do moje smrti trpeo sve mojenedostatke, i doveo me do Carstva Nebeskog!" Duhovnik ga je pitao: - "Da li, oče Nikolaje,vidiš nešto?" - "Vidim, oče, da su došli po mene, i iscepali spisak mojih grehova; a sad , oče,

blagoslovi!" Duhovnik je rekao: - "Bog te blagoslovio!" A on će: Duhovnik je blagoslovio rukom. On je, uzevši ruku, celivao, i još je nije ni ispustio, kad jepodigao oči k nebu i tiho izgovorio: -"Gospode, primi duh moj!" I istog trena je ispustiosvoju dušu, predao je Gospodu Kome je od mladosti radio, služio sa verom i ljubavlju.Zaista je časna pred Gospodom smrt prepodobnih njegovih. (Ps. 115). Umro je 1841.godine, 6. februara, na četvrtak Siropusne nedelje. Mi smo tada živeli u Rusiku. Vest nam

je stigla već u subotu uveče, a mi mo došlmnogo ruske bratije, svi učenici oca Arsenija. I svi se d ivljahu: otac Nikolaj leži ka o živ,njegovo lice se n iučemu nije izmenilo, ruke i noge, kao u živoga, nisu ukočene, svi članci isastavi su meki, a iz usta izlazi prijatan miris, slično tamjanu. Svi su se radovali iproslavljali Boga. Sahranili su ga na Siropusnu nedelju i razišli se.

Otac Arsenije je ostao sam sa Bogom, da se priprema na odlazak. Mnogi učenici su gamolili da ih primi, mnogi su želeli da žive s njim, ali on godinu dana nikoga nije primao.Onda ga je Bog izvestio da će neko vreme još poživeti u ovom svetu radi koristi bratije.Tada je on počeo da prima sve koji su želeli da žive s njim, i uskoro se skupilo njih


21/273

osmorica. Onda ga je nužda naterala da ostavi svoju keliju, jer je bila suviše mala, pa je saučenicima otišao u skit Laku, u najdalju pustinju. Uzeli su tamo veliku keliju, i smestili se.

Skitski oci su se veoma obradovali što je među njih došao takav svetionik koji je u stanju daih sve osvetli svojim životom; ali se ru ska bratija oko Kareje i po Kapsali veoma rastužilašto se o tac udaljio od njih. Ipak, iako je put bio dalek i težak, nisu ostavljali svog utešitelja,nego su se starali da idu kod njega. Duhovnik nije od njih tražio taj napor, nego im jepreporučio da izaberu drugog duhovnika, bližeg. A oni su odgovorili da duhovnika imamnogo, ali da oca i utešitelja u nevolji ne mogu da nađu.

Od učenika koji su živeli sa ocem Arsenijem mnogi nisu mogli da podnesu njegov život inemaštinu, pa su odlučili da ga napuste, i počeli su da ga mole za blagoslov da ih otpusti,da na Svetoj Gori izaberu drugo mesto za život. On im je, međutim, savetovao: "Čeda mojaljubljena, čime li ste nezadovoljni? I či me sam vas opteretio? Ako ste tužni zato što semnogo radi, sedite onda svaki u svojoj keliji u molitvenom tihovanju, samo ne ostavljajtesvoje kelejno pravilo i sabornu službu, nego uvek živite sa m islima o Bogu i neprestanojumnoj molitvi, svim snagama nastojte da očistite unutrašnjeg čoveka u vama, i ne primajtenikakve đavolske predloge. Otkrivajte sve svoje pomisli, nemojte ih skrivati da nekim odvas ne b i zavladao đavo. Ili možda niste zadovoljni hranom? Ni zbog toga ne tugujte. Svešto je potrebno da se nasitimo i utešimo, poslaće Gospod, jer On je rekao: išti te n ajpreCarstvo Božje, i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dod ati (Mt. 6, 33)." - Ali neki učenici nisuposlušali starčevu pouku nego su govorili: "ko može da podnese tvoj način života iodbojnost prema sticanju? Što god nam Gospod pošalje, ti sve razdeliš drugima!" - A on im

je rekao: - "Ko želi da živi nom, neka živživota, neka živi gde hoće. Ja blagosiljam, ali samo unutar Svete Gore Atonske, a za izlazakiz Svete Gore ne dam blagoslov, osim po Božjoj volji!"

Posle ovoga mnogi su se razišli, kako je kome odredio. Iako su se telesno razdvojili, duhomi ljubavlju su za njega ostali vezani. Proživevši u skitu tri godine, po Božjem blagoslovu on

je otuda otišao sa ostatkom svojih učenika, kupio keliStavronikite, gde su se i nastanili.

Otac Arsenije je u životu trpeo mnoge uvrede i klevete, pa skoro i progon od onih koji sumu zavideli. Zaista, kako je rekao Apostol, oni koji hoće d a ži ve p obožno u Hristu Isusu biće

gonjeni (2 Tim. 3, 12).

Za to vreme je iz Rusije, iz Sarovske pustinje došao jeromonah Paladije, koji je reši o da živiu skitu svetog proroka Ilije, i poživevši tu kratko vreme, umro. Malorusi, to jest Ukrajinci,žitelji skita, našli su posle njega lestovku (kako su raskolnici nazivali brojanice) i mantiju, iuzbunili se, povikavši da su svi Rusi raskolnici. Odavno su oni mrzeli Ruse i tražili razlogada ih proteraju sa Svete Gore. Počela je istraga: Grci i Bugari su se svemu tome jako čudili,

jer su oni Ruse više voleli nego Maloruse, i ma su b


22/273

stvarima. Ipak, Malorusi su svoje učinili, oklevetali su Ruse, a više od svih duhovnika ocaArsenija. (Godine 1838. otac Arsenije je na kraće vreme bio starešina Ilinskog skita.)Nađene stvari su poslali na razmatranje patrijarhu u Carigrad, dodavši svakakve klevete.Primivši pošiljku, patrijarh se mnogo začudio. Ceo sabor je o tome rasp ravljao, i videli suda je u pitanju nekakva kleveta, jer su dobro znali da je sva Rusija zaista pravoslavna. Ipak

je patrijarh zatražio da mu se duhovnik Arsenije lično obojica u Carigrad, duhovnik i otac Nikolaj. Otišli su peške, suvim putem, jer niti su imalinovaca, nit bilo šta drugo što bi mogli dati za prevoz brodom, a kopnom od Svete Gore doKonstantinopolja ima oko hiljadu kilometara. Došavši, javili su se patrijarhu. On se osvemu raspitao, i prepoznavši klevetu, veoma ih požalio. Onda im je pokazao mantiju i

brojanice, i rekao: "a š

Duhovnik je odgovorio da je jermonah Paladije došao iz Sarovske pustinje; a tamo je takavobičaj, da takve mantije i posebne brojanice drže radi kelijnog pravila.

Patrijarh je rekao: - "Čuo sam za Sarovsku pustinju, i njen tipik mi se veoma dopada."Onda je još upitao: - "Kojim ste putem došli ovamo, morem ili kopnom?" Oni suodgovorili: - "Kopnom, sveti vladiko!" Patrijarh je sa suzama u očima rekao: - "O oci, kakosam vas namučio. Zašto niste došli brodom?" Oni su odgovorili: - "Nismo imali čime daplatimo prevoz!" Patrijarh im je dao novaca i rekao da pođu brodom, i napisao jesvetogorskim vlastima da ubuduće ovakve starce ne u znemiravaju, i da ne primaju nikakveklevete protiv njih, a ako se usudi da ih kleveta, da bude odlučen od Crkve i od svetihTajni. I tako su se naši oci vratili kući, a usta klevetnika behu zapušena.

Mnogo toga je starac Arsenije na Svetoj Gori odlučivao i raspoređivao, i niko mu nijemogao protivrečiti; sa njegovim blagoslovom su Rusi došli u Rusik; mnoge je on zadržaoda na Svetoj Gori provode svoj život, iako nisu želeli; a mnoge je poslao iz Svete Gore narazna mesta. Čudesne su stvari pričali o duhovniku Arseniju:

Godine 1839. u keliji ruske braće Korenjovih ležao je bolestan monah Joasaf; jedne noći bilomu je veoma teško, i očekujući smrt, zatražio je duhovnika. Kod Korenjovih su tada nakonaku bili gosti, dvoje od njih su sa fenjerom pošli da dovedu duhovnika, a razdaljina je

bila više od 5 kilometara. Došavši duhovniku, da ga vidi. Molili su da što pre krene sa n jima, jer imaju fenjer, a noć je veoma tamna, a ikiša pada. On je rekao: "da, mora se brzo, zaista umire; idite vi napred, a ja ću se sadspremiti i sa svojim fenjerom ću vas st ići!" Pošli su brzo i žalili ga pošto će ići sam šumom ikroz kišu, i još su se plašili da bolesnik ne umre pre dolaska duhovnika. Kada su stigli ukeliju sreo ih je monah Filip i rekao da je otac Joasaf već umro. Pitao ih je zašto su njihdvojica tako dugo lutali. Oni su rekli: "išli smo brzo i žurili da bismo ga još zatekli uživotu!" Monah Filip je rekao: "zašto se pravdate? Skrenuli ste nekome u goste; ima više odpola sata kako je duhovnik došao, ispovedio, pričestio i pročitao molitvu, i istog trena je


23/273

otac Joasaf umro!" Čuvši ovo njih dvojica su se jako začudili, znajući da nije prošlo ni satod kako su krenuli od kelije duhovnika. Prišli su samom ocu Arseniju, poklonili se i pitali:- "Sveti oče, kako ste tako brzo došli? Nismo primetili kada ste nas p restigli!"

On je rekao: - "Nisam smeo da se zadržavam, i ovako sam ga jedva zatekao. Pošao sampravim putem za koji vi ne znate!" Oćutali su, iako su dobro znali da drugog puta nema, ipomislili su - "nije li išao onim putem kojim je prorok Avakum iz Palestine u Vavilonproroku Danilu doneo jelo?"

Otac Arsenije je na takav način dolazio još dvojici bolesnika na Kapsali.

A evo šta se desilo 1845. godine: 4. jula rešio je otac Arsenije da ide na praznik u lavruprepodobnog Atanasija Atonskog. Tog dana, odsluživši liturgiju, pošao je na put okoAtona i u lavru došao pred bdenije. A razdaljina je bila od njegove kelije do manastiraSvetog Pavla osam sati hoda, a od Svetog Pavla do lavre sedam sati hoda. U lavri je stajaona bdeniju i liturgiji, što je trajalo šesnaest sati. U trpezu nije pošao nego je uzeo hleb iotpravio se na put, te je oko večernje opet bio u svojoj keliji, koja se n alazila na osam časovaudaljenosti. Svi su se tome mnogo čudili: i mladome bi bilo potrebno da ide tri dana, a onsedamdesetogodišnji starac, pri tom zanemoćao, sa bolesnim nogama, odstojao je 16 sati iceo put obavio za dan i po. Kasnije su ga pitali: - "Oče, kako ste mogli tako brzo da sevratite kad put vodi sa brda na brdo, preko oštrog kamenja?" On je odgovorio: - "Obnovi sekao u orla mladost moja. Ne zato što ja tako mogu, nego s Božjom pomoću!"

Početkom 1846. g. videlo se da se starcu Arseniju približava smrt. Još ranije, kada je samokopao celu baštu, pitali su ga: - "Zašto se, oče, toliko naprežete? Zašto ne naredite svojimučenicima?" A on je odgovorio: - "Meni više nije mnogo ostalo da okopavam, a učenici će

bez mene još dosta da se nakopaju!" Zatim su mu se noge potpuno razbolele, pa mogao ni da radi ni da hoda; ali je svake nedelje služio po 4 liturgije, u nedelju, sredu,petak i subotu, iako sa velikim naporom. Pete nedelje velikog posta u subotu je odslužio,

jedva. 23. marta, iste te subotestarac bolestan, ne bi li svi došli da prime poslednji blagoslov. U nedelju 24. marta ranoujutru, sakupila su se sva njegova duhovna čeda, iz Rusika duhovnik Jeronim, iz Ilinskogskita iguman Pajsije i mnoštvo drugih. Prišao mu je učenik otac Pavle hromi i pitao: - "Svetioče, zar hoćeš da nas ostaviš, da odeš od nas?" On je odgovorio: - "Da, došlo je vreme,treba vratiti dug!" Otac Pavle je ponovo pitao: - "Zar se, oče, ne bojiš smrtnog časa, neužasavaš i ne drhtiš pred odgovor pravednom Sudiji? Bio si više od 30 godina duhovnik!"A starac ga je veselo pogledao i rekao: - "Strah i užas ne osećam, nego mi neka radostispunjava srce i mnogo se uzdam u Gospoda mog, Isusa Hrista, da me po milosti Svojojneće ostaviti, makar dobrih dela i ne imao; jer čime da se pohvalim osim svojimnemoćima? Svojom voljom ništa nisam učinio, a i što učinih, to je uz pomoć Gospodamoga i po volji Božjoj!" - Onda je svim svojim duhovnim čedima naredio da prilaze jedan


24/273

po jedan, svakome je opraštao i otpuštao, davao poslednji blagoslov i pouku gde i kako daprovode život, i tako je radio skoro do poslednje minute svog života. Ležao je na galeriji.Onda je naredio da se sv i udalje, pa su sišli. On je počeo da se m oli, ali se nije moglo čutišta je govorio. Tri puta je podigao ruke prema nebu. Onda ih je spustio i više se n išta niječulo. Monasi su prišli i videli da je starac već p redao dušu u ruke svog Gospoda. Koga jeod mladosti tako zavoleo i radi Koga je svoje telo potpuno isušio. Zaista je časna predGospodom smrt Njegovih prepodobnih.

Onda su počeli da ga spremaju za pogreb. Kada su mu otkrili noge, ukazala se s trašnaslika: na obe noge, od kolena naniže, skoro da su ostale samo gole kosti, dok je sva plotistrulela od stajanja i dugogodišnjih rana. Svi su se mnogo čudili na čemu je uopšte stajao ikako je mogao tako brzo da ide. Nikada nije govorio da su mu noge bolesne, nego je uvekstajao, a po Svetoj Gori leteo kao ptica. Od tih rana se čak nije širio nikakav neprijatanmiris. Sahranili su ga pored samog oltara u keliji Svete Trojice 1846. g., 25. marta.

I tako se Sveta Gora lišila stuba i svetionika koji je 24 godine podržavao i prosvećivao svurusku bratiju, ali ne samo Ruse, nego i Grke, Bugare i M oldavljane. Grci su govorili"megalos gerondas Arsenios!" I šta još da se kaže? Ako bismo hteli sve njegove podvige,dobra dela i slučajeve koji su se sa n jim desili, podrobno da opišemo, trebalo bi napisativeliku knjigu. Dovoljno je reći da je na Svetoj Gori živeo starac Arsenije i da je svojimučenicima pokazao primer života: nije rečju poučavao, nego je delom pokazivao.

Otac Arsenije je bio srednjeg rasta, imao je rusu kosu, prosedu bradu srednje dužine, iglavu je uvek držao naklonjenu na desno rame. Licem je bio čist i veseo, oči su mu bile

pune suza; bio je veoma suv, ali mu je na licu uvek bilo rumenilo. Posebno onda kada jeslužio liturgiju on je sve dovodio u čuđenje jer su viđali da mu je lice bivalo kao ognjeno.Beseda mu je bila kratka, bez mnogo reči, govorio je uvek jednostavno, bez laskanja,odrešito i ne ponavljajući se. Veoma je dobro poznavao Sveto pismo i spise otaca, i uvek ih

je kao svedoke privodio napamet, čemu su se divili i učeni nikada nisu videli da sp ava ili da leži porebarke, nego je najviše st ajao, a ponekad i sedeo. Ipremda je svom telu davao malo sna, no je to činio sedeći, skoro neprimetno, i uvek jetvorio molitvu dok bi čitao ili se bavio rukodeljem.

Pouke oca Arsenija su u svemu bile saglasne sa poukama drevnih otaca. Svakoga je učio daživi po volji Božjoj i po savetu staraca, a ne po svome umu i željama. Mnogima je izgledaotežak čovek, jer, kako se sam trudio, tako je i drugima strogo govorio da sve čine ipreduzimaju po Božjoj volji. Takvog starca na Svetoj Gori među Rusima nije ostalo, semako kasnije neko ne procveta. Mada ima mnogo podvižnika, ali su oni uglavnom prostiljudi i takvo rasuđivanje nisu dostigli. Po svetogorskom običaju, posle tri godine su muotkopali kosti, i one su bile žute kao vosak, šireći oko sebe miris.


25/273


DUHOVNIK OTAC VENEDIKT - GRUZIN(umro 1862)

Rodno mesto oca Venedikta je bilo Šorapani u Imeretinskom carstvu. Njegov otac je bioseoski sveštenik, po prezimenu Kiotišvili. Otac Venedikt je dobio domaće obrazovanje odoca, i sam je kasnije služio kao seoski sveštenik. Njegov rođeni brat se nalazio u svitiposlednjeg imeretinskog cara Solomona II i kada je ovaj pobegao u Tursku, oba brataKiotišvili su se našla uz njega. Pošto je car u mro, otac Venedikt je otišao u Jerusalim, gde je

bio udostojen da služi liturgiIz Jerusalima je otac Venedikt otplovio na Svetu Goru gde se pridružio bratstvuPantelejmonskog manastira. Bilo je to 1816. god. Ovde je otac Venedikt, iz razloga kojisamo on zna, sakrio da je u svešteničkom činu. U to vreme manastir su tek gradili i on jeradio zajedno sa ostalim radnicima. Jedan monah koji je bio u Jerusalimu u isto vremekada je tamo bio i otac Venedikt, neočekivano ga je video i prepoznao. Prišavši igumanu,ocu Savi, rekao mu je: - "Kako vi to postupate sa svešt enikom, terajući ga da radi najgrubljeradove? Ja sam ga video kako služi pri Grobu Gospodnjem?" Otac Sava se veomaiznenadio, odmah ga pozvao i zamolio da kaže svu istinu. Smireni jerej je priznao. Tada jeotac Sava odredio za njega epitimiju: da četrdeset dana pali sva neugasiva kandila u svimparaklisima manastira.

Uskoro je otac Venedikt čuo za strog tipik manastira Dionisijata i, želeći podvige, otišao utaj manastir gde se postrigao u shimu. Da bi se poučio u svetootačkim spisima, on jeuzimao gruzinske knjige iz Iverskog manastira. Ali, nije se dugo podvizavao u toj obitelji:zbog grčkog ustanka nagrnuli su onamo turski vojnici. Jednom, otac Venedikt se zatekao uKareji. Tamo su ga videli neki vojnici i stupili sa n jim u razgovor. Verovatno su ti Turci biliiz oblasti Batuma, gde živi mnoštvo Gruzina muslimana, jer su znali gruzinski. Kaopotomci pravoslavnih Gruzina oni su se dobro ponašali prema ocu Venediktu. To suprimetili monasi Iverskog manastira i predložili ocu Venediktu da pređe k njima. Manastirmu je odredio veoma poštovano poslušanje: da upravlja paraklisom Božje Matere u komese nalazi čudotvorna ikona Carice Nebeske Portaitisa ("Vratarka"). Na ovu dužnost se uvekodređivao najpobožniji od jeromonaha. Otac Venedikt je uz to bio i usrdni isposnik:ponedeljkom, sredom i petkom on ništa nije ni jeo ni pio. Na tom poslušanju on se nalaziosve do dolaska mladića Vasilija u Svetu Goru, to jest do 1834. god.


26/273

Deo prihoda dobijenih od poklonika uvek je bio davan na upotrebu jeromonaha koji jeupravljao paraklisom. Otac Venedikt je sav novac koji se skupio za dugo vreme predaomanastiru. U znak priznanja za n jegovu žrtvu manastir mu je predložio na izbor jednu oddve kelije: svetog proroka Ilije ili svetog Vasilija Velikog. U želji za životom u molitvenomtihovanju, otac Venedikt je izabrao prvu, koja stoji na bregu nasuprot manastira i imaprekrasan pogled na sve četiri strane. U toj keliji je želeo da molitveno tihuje patrijarhGrigorije V koga su 1821. god. na prvi dan Uskrsa Turci obesili u Carigradu. U nju jeprešao otac Venedikt sa svojim učenikom Vasilijem i tamo živeo sve do svoje smrti - 28godina.

Njegov unutrašnji život niko nije znao. Poznato je samo da je sve dnevno praviloispunjavao na brojanici. Utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom on je obavezno služioliturgiju. U manastir je išao na bdenije samo na Uskrs, na Božić i na Uspenije, a posle

bdenija se vraćao u svoju keliju a

manastira su mu donosili slatko i kafu, čime je on služio goste koji bi mu došli na praznik.Znameniti starac, otac Ilarion Gruzin bio je duhovni sin oca Venedikta. On je, kao i svisavremeni starci Svete Gore, visoko cenio duhovne darove i iskustvo u duhovnomrukovodstvu starca Venedikta.

Starac se prestavio u Gospodu 9. marta 1862. godine, u petak treće nedelje svetečetrdesetnice.


STARAC VISARION - GRUZIN(umro 1892)

Otac Visarion se rodio 1807. god. u Gurijskoj kneževini, oblasti Gruzinskog Carstva. Nasvetom krštenju mu je bilo dato ime Vasilije.

Njegovi roditelji, protojerej Maksim i Ana, pripadali su plemićkoj porodici Kikodze.Njegov otac je bio pri dvoru kneza Gurije, Mamija Gurijeli, koji je umro 1810. god., uskoroposle toga što je svoju kneževinu dao u podanstvo Rusiji.

U ono vreme, obrazovanje mladih ljudi je počinjalo kod kuće, pod rukovodstvom starijihčlanova porodice, i završavalo se iza manastirskih kapija. Kao udžbenici služile su


27/273

bogoslužbene i svetootačke knjige. U stara vremena, tokom stoleća, zobičaj da se svake tri godine u Atinu pošalje po 12 mladića da bi tamo stekli višeobrazovanje. Pri tom su uglavnom birali decu poznatih kneževa.

Deda Vasilijev, jerej Gerasim, kada je postao udovac, stupio je u manastir "Namarnevi" uKutaijskoj guberniji, i ovde se p od njegovim rukovodstvom nalazio mladi Vasilije nekolikogodina. Posle smrti dede, Vasilije je odmah napustio svoju domovinu i otišao na SvetuGoru Atonsku. Ovo se desilo ovako: sused Vasilijev je putovao u Jerusalim, a otuda je pripovratku posetio i Svetu Goru. Tu je on našao duhovnika oca Venedikta, koji ga je ponjegovoj molbi postrigao u rasofor. Po povratku u Gruziju on je mnogo govorio ouzvišenom životu njegovog duhovnog oca, svetogorskog starca. Među slušaocima bio je idete Vasilije, i on je poželeo da odmah ode u Svetu Goru ka starcu. Svoju nameru je otkrioocu ali ovaj se nije složio i nije hteo da ga pusti. Tada je Vasilije sam počeo da skupljanovac, i saopštio ocu nameru da se obavezno uputi na Svetu Goru.

Do Kutaisa je pošao peške. Tu je dobio pasoš i pošao dalje sve do obale Crnog mora gde jenašao brod koji je trebalo da se u puti u Carigrad.

Za vreme plovidbe Vasilije se upoznao sa jednim trgovcem Jermeninom. Saznavši odVasilija za cilj glavnog putovanja i oskudnost sredstava kojima je rasp olagao, posavetovaomu je da, kada pristanu u Trapezuntu, siđe na obalu i obrati se za pomoć turskom paši,čoveku koji je bio veoma milostiv prema hrišćanima. Vasilije je prihvatio savet, i tek što je

brod bacio sidro u pristaništu, on je zajedno sa tovcem čamcem otišao na obalu.Otprativši ga do pašinog doma, Jermenin ga je ostavio da sam uđe. Paša je naredio da ga

puste. No Vasilije se ni je zbunio i kao hrišćanin nije se p onizio pred muslimanom. Ulazećiu sobu, gde je po istočnom običaju podvivši noge sedeo paša, Vasilije mu se sapoštovanjem poklonio i, prišavši bliže, celivao mesto pored paše na divanu. Kasnije, kadase o tome pričalo, na pitanje zašto nije celivao paši ruku ili koleno, kako je običaj uGruzina, on je odgovorio: - "A kako da ga celivam u ruku ili koleno, pa on je Turčin?"

Paši su objasnili da ovaj čovek ima nameru da putuje u Jerusalim, ali nema novca, i da molida mu se ukaže milost. I paša je naredio da mu se izda 180 l eva, suma koja je bila znatna.

Došavši u Carigrad on je ubrzo našao brod za Svetu Goru, i posle izvesnog vremena,

najzad, stupio na njenu osvećenu zemlju. Bilo je to 1834. god. a Vasilije je bio u svojojdvadeset osmoj. U Kareji ga je sreo jedan grčki monah koji je znao gruzijski, jer je nekovreme proveo u Gruziji na metohu Iverskog manastira. Saznavši o cilju njegovog dolaskana Svetu Goru, on ga je uputio ocu Venediktu.

Ovaj poslednji se odmah obradovao, a obradovao se još više kada je saznao da je mladićpismen i da ume da peva. - "Odavno sam, govorio je starac, želeo da imam učenika i daživim odvojeno u keliji, ali nisam našao Gruzina. Onda su rešili da žive u keliji svetog


28/273

proroka Ilije, i uskoro je otac Venedikt postrigao Vasilija nazvavši ga Visarionom. Živeli suoko 30 god. zajedno i otac Vasarion se penjao lestvicama podvižništva. Posedovao jesmirenoumlje i prostosrdačnost, i sve više je dolazio u stanje malog deteta. Naučen odsvog starca, veoma je marljivo prionuo na umnosrdačnu molitvu. Neki monah Jakov izIverskog skita, koji je ponekad bivao kod njih na liturgiji, govorio je da je otac Visarionprisluživao sa takvom pobožnošću, da se m oglo pomisliti da je to anđeo, a ne čovek. Navelike manastirske praznike on je dolazio i prisluživao tamo gde su ga pozivali. Najčešće jepomagao sabornim starcima, pomagao njihovim učenicima da spremaju i služe hranu.Manastirski argati, saznavši za dobrotu oca Visariona, uvek su se trudili da budu namestima gde je on pomagao. Dešavalo se da, kada on nosi velnki poslužavnik sa tanjirima,okruže ga nekoliko ljudi i mole da im nešto udeli. A otac Visarion, kao da ne obraća pažnjuni na šta, skoro polovinu poslužavnika razd eli ljudima koji ga prate. Iskušenici koji su ovoprimetili, počeli su da se žale svojim starcima; ali ovi, znajući prostosrdačnost karakteraoca Visariona, činili su prstom znak da se ću ti.

Pred kraj života starac je mnogo patio od reumatizma uobičajenog na Svetoj Gori: prsti narukama su mu bili iskrivljeni, a kada je ležao, bio je prinuđen da jednu ruku uvek drživisoko u petlji, pričvršćenoj za tavanicu. Malokrvnost bolesnog starca mu više nije davalamogućnosti da se ogreje ni odećom ni prekrivačima. Mogao je malo da se ogreje samovrelim čajem.

Za sve v reme svog života na Svetoj Gori, starac se u srdno bavio neprestanom Isusovommolitvom, i u tom molitvenom stanju je prebivao do svog poslednjeg daha. Kada suprimetili da je sasvim zanemoćao, stali su da pažljivo slede za poslednjim pokretimastarca. On je u toj meri oslabio, da nije bio u stanju da izgovara umnu molitvu, nego jesamo neprestano šaputao: "Upalo, Upalo ...", to jest "Gospode".

7. oktobra 1893. god. uveče, on je odjednom počeo da govori da je došao protojerejGeorgije - stariji brat n jegovog učenika Hristofora. Monasi su ga pitali: - "A gde je on?"Starac je odgovorio: - "Zar ne znate da je stigao na Svetu Goru, i sa njim još neki?" Svi kojisu se tu zatekli shvatili su starčeve reči kao buncanje, i nisu na njih obraćali pažnju.Međutim, zaista je tog dana u Dafni iz Gruzije stigao protojerej Georgije u pratnji jošdvojice Gruzina. Drugog dana ujutru oni su došli u gruzinsku keliju svetog Jovana

Bogoslova, i bez odmora, odmah zamolili da ih upute ka keliji szetog proroka Ilije, želećida se b ez odlaganja vide sa b ratom i starcem Visarionom. Počela je da pada kiša, ali je otacprotojerej rekao da oseća neodoljivu želju da se š to pre vidi sa starcem, pa je odmah pošao.

Kada su starcu kazali da je stigao otac Georgije i doneo mu pismo od njegovog rođenog brata - episkopa Imeretinskog Gavrila - on j

pismo!" - i uzevši ga u ruke, ne otvarajući, celivao pismo i vratio ga, ne upitavši šta to ustvari brat piše. Kraće vreme provevši sa ocem protojerejem on već više nije govorio, nego


29/273

je sve vreme prebivao u molitvenom stanju i sa molitvom na usnama tiho predao duh svou ruke Božje 9. oktobra 1893. g.

Starac Visarion je na Svetoj Gori proživeo 58 god. i sve na jednom mestu. Ukupno jeproživeo 86 godina.


DUHOVNIK OTAC LEONTIJE - RUS(umro 1876)

Otac Leontije se rodio u Ukrajini. Godinu dana posle njegovog rođenja umrla je njegovamajka, a otac ga j e dao jednom bogatom Moldavljaninu bez dece. Sa dvadeset dve godineotac Leontije je pobegao od svog vaspitača i sakrio se u manastiru Koldorašani, koji senalazi na dvadeset vrsta od Bukurešta. Tu je on proživeo šesnaest godina a o nda se u putiou Svetu Goru zajedno sa svojim drugom, monahom Antonijem, koga je on kasnijepostrigao u shimu i na taj način postao njegov starac. Nastanili su se u moldavskom skituLako gde je otac Leontije proživeo trideset pet godina, do same smrti.

Starac Leontije pričao je jednom svom sagovorniku: - "Kada sam stupio u monaštvo, staracmi je dao ovakvu pouku: pored prve ispovesti pre postriga, o tome šta je bilo u svetskomživotu, treba uvek otkrivati svoje pomisli i imati savršeno poslušanje. Svoju sabraću trebasmatrati anđelima i služiti im kao samom Bogu." Onda je starac rekao i drugu pouku otome kako čuvati um i čula od pomisli.

Zatim su ga rukopoložili u jerođakona. Njegovo kelijno pravilo je bilo ovakvo: trista velikihmetanija sa m olitvom Isusovom, a umesto pojasnih poklona čitati sveto Jevanđelje. Velikemetanije je on činio čak i onda kada je bio u dubokoj starosti, što je uz neprestano bavljenjeumno-srdačnom molitvom bilo čak i suvišno; ali starac, dok se osećao u snazi, nijepopuštao ni u telesnim podvizima.

- "Poneko - govorio je on - može da čini hiljadu metanija a d a pri tom ne oseća zamor tela; adrugi i posle pedeset poklona gube dah; no i takvi se ravnjaju sa onima koji čine mnogepoklone."

- "A mi, starče, govirio je sabesednik, mnogo jedemo, pijemo i spavamo, a snage su namosrednje".


30/273

- "Ako telu ne budete davali što mu je potrebno, još ćete više oslabiti. Prepodobni Pajsije, sakojim je govorio Sam Gospod, video je jednom sabrata potpuno iznemoglog posledvodnevnog posta, iznemoglog tako da je ležao na zemlji. Prepodobni se tome začudio, jer

je on šezdeset dana proveo ne jedući ništa misli tako; ti si postio uz Moju blagodat, a on svojom snagom, i sa teškom mukom." - "Akakvu će onda on, produžio je Pajsije, dobiti nagradu?" - "Jednaku s tvojom!" - rekao jeGospod.

- I ovde u skitu ima ih koji poste po dva i po tri dana, pa i po nedelju dana; i to je pomoću blagodati!

- Ako hoćeš, govori prepodobni Antonije Veliki, da ispitaš nekog koji je čuven da li je onzaista duhovan čovek, to ga obeščasti, ponizi; ukoliko on to podnese, zaista je takav; a akone podnese, onda u njemu ničega i nema. Kada te neko unizi, a ti ne izgubiš ljubav premanjemu, to je put Božiji!"

Ako je rad i potrebe starac t rebalo da se otpremi nekuda iz kelije, u skit ili u manastir, on ječinio nekoliko metanija pred ikonom Bogorodice s n amerom da, ma šta se desilo, svepretrpi.

- "Ukoliko nema takve pripreme, govorio je starac L eontije, ne treba izlaziti."

Jednom je došao u Kareju jednom Bugarinu koga je poznavao, i koji ga je primio saljubavlju, pokazavši mu gde da se odmori na arhondariku, dok on ne poobavlja svojeposlove. Starac je ušao moleći se. Po običaju je rekao sa poklonom: - "Blagoslovite!" U tovreme tamo je ležao jedan monah; odjednom se taj bacio na oca Leontija i stao da ga grdinajstrašnijim rečima. Zbunjeni starac je uspevao samo da ponavlja: - "Tako je oče, tako je;istinu govoriš!" -Ovaj krenu da traži štap, ali se desilo da na celom arhondariku nije biloničeg odgovarajućeg, pa on iskoči da nađe napolju. Starac je ostao da ga čeka. Uzdahnuvšiprema Bogorodici on je sebi rekao:

- "Evo Leontije, sada pokaži za šta si se pripremio!" - Vera u Bogorodicu ga nije napuštala.Nadao se da će ga Ona ojačati toliko da mu se strpljenje neće potrošiti pre nego štoprestanu da ga tuku. Kad, evo ga trči onaj psovač. Starac očekuje da će jurnuti na njega; aliovaj se baca starcu pred noge i moli za oproštaj. Neki Vlah, koji je ličio na starca, učinio mu

je nešto nažao, i on je omisldomaćinom koji ga je pitao za duhovnika Leontija. Tek tada je shvatio grešku. Nezlobivistarac, videvši smirenje i skrušenost monaha, rekao je: "Bog da prosti; samo ispuni malikanon - načini sto metanija Bogorodici!" - Tek što je ovaj počeo da se klanja, starac,primetivši iskrenost njegovog pokajanja, reče: - "U redu, dosta je!"


31/273

Otac Leontije je bio čovek obrazovan, mudar i dobre duše. Sve koji su dolazili na ispovestlečio je i tešio tako da su odlazili radosni.

O poznatom svetogorskom podvižniku, ocu Ilarionu Gruzinu, starac Leontije je slušao jošdok nije došao na Svetu Goru, a kada je došao, odmah se otpremio k njemu saprevodiocem. Ovaj je ocu Leontiju govorio o pravilima umne molitve, i o tome kako da seponaša idući ovim putem. Do tog vremena starac se nije bavio umnom molitvom, iako je toželeo, ali bez iskusnog rukovodioca nije hteo da počne. Kasnije se u vek obraćao za savetstarcu Ilarionu, a ponekad je i sam Ilarion dolazio k njemu. Otac Leontije je postao dubokiznalac umne molitve, a kasnije je u tome obučio Moldavljanina oca Antipu, koji je prešao uRusiju i završio život u Valaamskom manastiru. - U bučnom i prenaseljenom manastiru,zbog raznovrsnosti karaktera bratije, po starčevim rečima, teško je sačuvati pažnju nasamog sebe; ali kad je neko dostigao savršeno poslušanje i neprestano otkriva pomisli, i utakvim uslovima se spasava.

- "Ma šta radio i ma kuda išao - sve čini sa Isusovom molitvom. Sam Spasitelj naš, živećitrideset tri godine na zemlji, bio je u poslušanju Josifu i Materi Svojoj. Niko nije video da sesmeje, a da plače videli su ga nekoliko puta - time je pokazao kako smo dužni da idemoputem spasenja. Očišćena savest sama pokazuje prednosti unutrašnjeg života premaspoljašnjem!"

U borbi protiv strasti starac je savetovao: - "Ako te je napala i uznemirava te, na primerzavist prema bratu, odmah u knjizi potraži pouke nekog od otaca o zavisti. Isto i pridrugim strastima - odmah potraži odgovarajuću stranicu. Tako je lakše čoveku da se br ani i

protivi strastima. Čovek koji je dostigao poslušanje i smirenje i neprimetno uspevaduhovno. Ako se desi da mlad monah govori o strahu Božjem, ili uopšte o putu spasenja,treba slušati i po mogućstvu ispunjavati, a ako neko ko ima belu bradu i koji je duhovnikkao ja, pa poučava protivno spisima svetih otaca, onda ga ne treba uopšte slušati!"

Starac je savetovao da se neprestano plače i misli na smrt: to je put pokajanja, a drugogputa nema.

Otac Leontije je imao snažno telo i još snažniju nadu u Boga Svepomislitelja. Dešavalo seda donese na svojim plećima iz Rusika ili iz drugih udaljenih mesta punu torbu osušenog

hleba i drugih namirnica, do trideset oka i da veći deo, i t o sve najbolje, razdelisiromasima, bolesnima i starima. Za sebe je ostavljao samo osušen hleb i još ponešto takvošto se m ože koristiti ne paleći vatru. Njegov učenik, otac Atanasije, retko je izlazio iz skita,a o svemu neophodnom za ishranu brinuo je sam otac Leontije. Učenik je kao malo dete,sedeo kod kuće i jeo sve zgotovljeno što mu je donosio starac.

Otac Leontije se m irno prestavio u Gospodu 25. maja 1876. god., i bio oplakan svim svojimduhovnim čedima i svim koji su imali koristi od njegovih duhovnih saveta i uteha.


32/273


SKRIVENI STARAC - BUGARIN(umro 1868)

Jedan ruski pustinjak, shimonah Makarije, koji je god., pričao je sledeće:

Shimonah otac Arsenije, šumar Velike Lavre, bio je pre stupanja u monaštvo 18 godina

kapetan serdara (hrišćanske straže Svete Gore), i nekoliko godina čobanin. Znao je svestaze svetogorskih šuma, zbog čega su ga i naznačili, kada je stupio u Lavru, na dužnostšumara. Otac Arsenije je u potpunosti odgovarao očekivanju uprave Lavre. Prilikomnadzora šume on je saznao za pustinjaka koji je živeo skriven i slučajno je o njemu rekaoocu Makariju. Evo kako je to bilo: pred Usksrs 1861. god. došao je ka ocu Makariju otacArsenije i pitao ga da li je spremio nešto za Uskrs? I kada je ovaj objasnio da nema ničega,Arsenije mu je rekao da tih dana dolaze barke sa jednog od ostrva arhipelaga natovareneuljem, sirom, jajima i ostalim, i savetovao mu da siđe u Lavru da se snab de. A kada je otacMakarije rekao da on nema novca ovaj je obećao da će s am platiti: jednom rečju nagovorio

je oca Makarija da krene s njim. Putem je otac Makarije budući da je tako dugo bio šumar, a ranije skriven. Areenije se u šeprtljao. Nije želeo da otkrije tajnu, ali nije hteo ni da ra žalosti starcadruga. Tada je Arsenije rekao: - "Ako greh kletve uzmeš na sebe onda ću ti reći." Ovaj jeobećao, govoreći da će kada vidi skrivenog starca, najpre reći da je on, Makarije, kriv.

Kada su od moldavskog skita pošli prema Lavri, šumar je na pola puta skrenuo desno ipoveo ga kroz neprohodna mesta, objašnjavajući gde živi starac i kako će ga naći. Samo, on

je sumnjao da će Makarije biti u stanju da se spustRazgovarajući tako prišli su do same provalije: sa tri strane stene su se spuštale nanižeokomito kao u grobu, i silaska nije bilo nikakvog. Arsenije je rekao: "Eto, ako si u stanju dase spustiš onda kreni. Kad stigneš do terasaste izbočine, pogledaj pravo pod stenu i tamoćeš naći njegovo prebivalište". Makarije je počeo da se spušta. Kasnije je govorio da, makako da je bilo teško pentrati se po stenama na vrhu Atosa, prilikom sakupljanjaneuvenljivih cvetića, ovde je bilo neuporedivo teže.

U početku su mu smetale cipele i on ih je bacio dole; zatim i sama mantija u kojoj nijemogao da se provlači među stenama, pa je i nju zbacio. Na kraju se približio dnu i tamo na


33/273

kamenu našao svoje stvari. Stavši na ravno mesto i pogledavši uokolo primetio je starčevukolibicu pod stenom. Pored nje rastu tri masline i smokva. Približivši se video je i samogstarca koji je sedeo napolju. Kada je starac p rimetio čoveka, prekrstio se, pljunuo i brzoušao u kolibu, zatvorivši se.

Makarije je od oca Arsenija čuo da pustinjak osim grčkog, bugarskog i ruskog, zna jošturski i francuski. Makarije je došao do kelije, pročitao molitvu i počeo da kuca na vrata.Pustinjak dugo nije odgovarao. Makarije, videći da ga ovaj smatra demonom, počeo je dauverava kako je on hrišćanin i monah.

- "A šta tebi treba?" pitao je na kraju pustinjak na čistom ruskom jeziku.

- "Došao sam da te vidim."

- "Ko te ovamo doveo, Bog ili demon?"

- "Bog", odgovorio je Makarije.

- "Otkud znaš da je Bog? možda je i đavo!"

- "Bog", ubeđeno je rekao Makarije.

Pustinjak je i dalje molio da što pre ode odatle, jer nema šta da traži. Makarije je odgovarao jedino da će on umreti pored kelije,

- "Kakav si ti neodgovoran i jogunast čovek, ja takvih još nisam video", produžio je

pustinjak.A Makarije je i dalje molio da mu otvori.

- "O, znam ja ko ti je rek ao", progovorio je starac, "pokvaren je to čovek!"

- "Nije njegova krivica st arče, ja sa m kriv!"

- "Odlazi odavde, molim te, odlazi!

jeromonah antonije svetogorac - atonski podvižnici.doc

Documents