Isak Njutn (Isaac Newton)

Isak Njutn (engl. sir Isaac Newton) bio je engleski fizičar, matematičar, astrolog, astronom,

alhemičar i filozof prirode, koji je danas za većinu ljudi jedna od najvećih ličnosti u istoriji nauke.

Rođen je 4. januara 1643. u Engleskoj, a preminuo 31. marta 1727. u Londonu.

Njegova studija Matematički principi filozofije prirode (Philosophiae Naturalis Principia

Mathematica), objavljena 1687, koja opisuje univerzalnu gravitaciju i tri zakona kretanja, postavila je

temelje klasične (Njutnove) mehanike i poslužila kao primer za nastanak i razvoj drugih modernih

fizičkih teorija.

Izvodeći iz ovog svog sistema Keplerove zakone kretanja planeta, on je bio prvi koji je

pokazao da se kretanja tela na Zemlji i kretanja nebeskih tela potčinjavaju istim fizičkim zakonima.

Ujedinjujuća i deterministička moć njegovih zakona dovela je do revolucije u nauci i do daljeg

napretka i uzdizanja heliocentrizma.

U mehanici, Njutn je takođe ukazao na jedan novi, veliki, značaj principa održanja impulsa i

momenta impulsa. U optici, on je napravio prvi praktični refleksioni (ogledalski) teleskop i otkrio da

1

se propuštanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlaže u spektar svih boja (u skladu sa

tvrđenjem Rodžera Bejkona iz 13. veka). Njutn se snažno zalagao u prilog čestične prirode svetlosti.

On je takođe formulisao empirijski zakon hlađenja, proučavao brzinu zvuka i predložio teoriju

o poreklu zvezda.

U matematici, Njutn deli zasluge sa Gotfridom Lajbnicom za otkriće infinitezimalnog računa.

On je takođe izložio i uopštenu binomsku teoremu, razvijajući na taj način tzv. „Njutnov metod“ za

aproksimacije nula funkcije i doprinoseći proučavanjima razlaganja funkcija u redove.

Francuski matematičar Žoze-Luj Lagranž često je izjavljivao da je Njutn najveći genije koji je

ikada živeo, dodajući jednom da je on, takođe, i „najsrećniji, jer se sistem sveta ne može otkriti i

ustanoviti više nego jednoga puta“. Engleski pesnik Aleksandar Poup (Alexander Pope), dirnut

Njutnovim postignućima, napisao je čuveni epitaf:

Priroda i prirodni zakoni u noćnoj tami nalaze skrivenost;

Bog reče “Neka bude Njutn” i sve postade svetlost.

(Nature and nature's laws lay hid in night;

God said "Let Newton be" and all was light.)

Isak

Njutn, portret Godfrija Nelera

2

Biografija

Njutn je rođen u Vulstorpu pored Kolstervorta, grofovija Linkolnšir, Engleska (Woolsthorpe-

by-Colsterworth, Lincolnshire, England). Rođen je u porodici farmera koji su posedovali zemlju i

stoku, i bili prema tome prilično bogati.

Mesto u kojem se on rodio bilo je oko sedam milja udaljeno od Grantama (Grantham), gde je

on kasnije pohađao školu. Po njegovom vlastitom, kasnijem, svedočenju, Njutn je rođen prevremeno i

niko nije očekivao da će on dugo poživeti. Njegova majka Hana Ejskou (Hannah Ayscough) rekla je

da je njegovo telo u to vreme bilo tek toliko veliko da bi moglo da stane u kriglu piva. Njegov otac,

koji se takođe zvao Isak Njutn, bio je slobodan seljak (farmer) i umro je tri meseca pre Njutnovog

rođenja, u vreme kada je u Engleskoj trajao građanski rat. Kada je Njutnu bilo tri godine, njegova

majka se preudala i otišla je da živi sa njenim novim mužem, ostavljajući svog sina na staranje

njegovoj baki (njenoj majci), Mardžeri Ejskou (Margery Ayscough).

Prema Eriku Templ Belu (Eric Temple Bell) i H. Ivsu (H. Eves): Njutn je započeo svoje

školovanje u seoskoj školi, da bi kasnije bio poslat u Kraljevsku školu u Grantamu (The King's

School, Grantham), gde je postao najbolji učenik u školi. Dok je išao u ovu školu on je bio podstanar

kod lokalnog apotekara Vilijama Klarka i navodno je bio zaručen sa apotekarovom pastorkom, Anom

Storej (Anne Storey), pre nego što je otišao na Univerzitet Kembridž, u dobu od 19 godina.

Kako je Njutn postajao sve više zanesen svojim studijama, romansa se postepeno hladila i

gospođica Storej udala se za nekog drugoga. Kako bilo, priča se da je Njutn zadržao za dugo sećanje

na ovu ljubav, ali nikada više nije imao neku drugu „draganu“ i nikada se nije oženio. Međutim, Belov

i Ivsov izvor za ovo tvrđenje, Vilijam Stokli i gospođa Vinsent (bivša gospođica Storej – koja se u

stvari zvala Katrina, a ne Ana), jedino su rekli da je Njutn pokazivao „pasiju“ prema gospođici Storej

dok je bio stanar u Klarkovoj kući.

Otprilike od njegove dvanaeste godine pa dok nije napunio sedamnaestu, Njutn se obrazovao,

kao što je rečeno, u Kraljvskoj školi u Grantamu, gde se njegov potpis još uvek može videti na okviru

prozora od biblioteke. On je povučen iz škole i negde u oktobru mesecu 1659 našao se u Vulstropu od

Kolstervorta, gde je njegova majka imala nameru da od njega napravi farmera. On je, prema kasnijim

izjavama njegovih savremenika, bio zbog ovoga duboko nesrećan. Izgleda da je Henri Stouks,

upravnik Kraljevske škole, ubedio njegovu majku da ga ponovo pusti nazad u školu kako bi mogao da

završi svoje obrazovanje. Ovo je on i učinio u svojoj devetnaestoj godini, a njegov školski uspeh u

završnoj godini bio je zadivljujući.

3

U junu 1661, on je primljen u Triniti koledž u Kembridžu. U to vreme predavanja na koledžu

zasnivala su se uglavnom na Aristotelovom učenju, ali Njutn je više voleo da čita mnogo naprednije

ideje modernih filozofa, kao što je Rene Dekart, i astronoma Galileo Galileja, Nikole Kopernika i

Johana Keplera. U 1665. godini, on otkriva generalizovanu binomnu teoremu, i počinje da razvija

matematički aparat koji će kasnije prerasti u tzv. infinitezimalni račun. Ubrzo pošto je stekao diplomu

1665, Univerzitet se zatvara, što je bila mera predostrožnosti protiv „velike kuge“. Zbog toga, sledećih

18 meseci Njutn provodi kod svoje kuće (u kući svoje bake), gde predano radi na infinitezimalnom

računu, problemima iz optike i pronalaženju zakona gravitacije.

4

Matematička istraživanja

Njutn i Gotfrid Lajbnic otkrili su infinitezimalni račun nezavisno jedan od drugog, koristeći

svaki svoju sopstvenu, jedinstvenu, notaciju (kao što su većina matemetičara to i činili u to vreme).

Mada je Njutn razradio svoj metod godinama pre Lajbnica, on nije objavio o tome skoro ništa sve do

1693, i potpuni uvid u svoj infinitezimalni račun pružio je tek 1704. U međuvremenu, Lajbnic počinje

da objavljuje potpuni opis svog metoda 1684. Povrh toga, Lajbnicova notacija i “infinitezimalni

metod” postaju opšte prihvaćeni na kontinentu, a posle 1820 ili tu negde, i u Britanskoj imperiji. Njutn

je tvrdio da je on bio nerad da objavi njegov infinitezimalni račun bojeći se da bi zbog toga mogao biti

ismevan.

Počev od 1699, drugi članovi kraljevskog društva optužuju Lajbnica za plagijat, a ovaj spor

izbija punom snagom u 1711. Tako započinje gorka Njutnova rasprava sa Lajbnicom oko prioriteta

otkrića infinitezimalnog računa, koja će ih pratiti skoro celog života, sve do smrti ovog drugog u 1716

godini. Ova rasprava stvoriće podelu između matematičara Britanije i kontinentalne Evrope, koja je

možda za čitav vek usporila napredak matematike u Britaniji.

Njutnu je odato priznanje za otkriće generalizovane binomske teoreme, važeće za bilo koji

eksponent. On je otkrio Njutnove identitete, Njutnov metod, klasifikovao je krive konusnih preseka

(polinomi trećeg stepena sa dve promenljive), dao značajan doprinos teoriji konačnih razlika, i bio

prvi koji je koristio razlomačke indekse i upotrebio koordinatnu geometriju da dođe do rešenja

Diofantinovih jednačina. Izvršio je aproksimaciju parcijalnih suma harmonijskih nizova pomoću

logaritama (prethodnik Ojlerove sumirajuće formule) i bio prvi koji je koristio sa sigurnošću

matematičke redove i obrnute matematičke redove. On je takođe otkrio i novu formulu za broj pi (π).

Postao je profesor na Lukasovoj katedri matematike u 1669. U to vreme, svaki predavač na

Kembridžu ili Oksfordu trebalo je da bude rukopoloženi anglikanski sveštenik. Međutim, termin

Lukasovski profesor podrazumevao je i dodatak “ne biti aktivan u crkvi” (što se podrazumevalo da bi

se dobilo više vremena za nauku). Njutnov argument je bio, da bi ga zbog ovoga trebalo izuzeti od

rukopoloženja, i Čarls II, čije je odobrenje za ovo bilo potrebno, prihvatio je ovaj njegov argument.

Tako je izbegnut konflikt između Njutnovih religijskih pogleda i Anglikanske ortodoksije.

5

Optika

Od 1670 do 1672, Njutn je držao predavanja iz optike. Tokom tog perioda on je istraživao

pojavu prelamanja svetlosti, pokazaviši da se uz pomoć trostrane prizme bela svetlost može razložiti u

spektar različitih boja, a da uz pomoć sočiva i pomoću druge prizme, ovaj spektar može ponovo da se

složi ili sastavi u zrak bele svetlosti.

Replika (duplikat) Njutnovog 6-inčnog refleksionog teleskopa koji je napravio 1672 za Kraljevsko društvo.

Takođe je pokazao da jedan zrak obojene svetlosti kada se izdvoji iz ovog spektra dalje ne

menja svoja svojstva čak i kada se propušta kroz različita druga providna tela. Njutn zapaža da bez

obzira na to da li je obojeni zrak reflektovan (odbijen), rasut ili propušten kroz neki predmet, njegova

boja ostaje neizmenjena. Iz toga sledi zaključak, da su boje koje mi opažamo rezultat interakcije od

ranije već obojene svetlosti sa telima, a ne rezultat toga kako tela proizvode svetlost. Za više detalja o

ovome, videti Njutnovu teoriju boja.

Iz ovog rada on je izveo zaključak da bi bilo koji refrakcioni teleskop (teleskop sa sočivima)

trebalo da pati od problema disperzije (rasipanja) bele svetlosti u razne boje, i kao dokaz ovog

koncepta je konstruisao refleksioni teleskop (teleskop sa udubljenim ogledalom), danas poznat kao

Njutnov teleskop, da bi njime izbegao ovaj problem. On lično, sam je brusio ogledalo za svoj

teleskop, koristeći tzv. Njutnove prstenove za procenu kvaliteta optike za svoj teleskop, te je tako bio

u stanju da napravi jedan novi astronomski instrument, superioran u odnosu na tadašnje refrakcione

6

teleskope, pre svega zahvaljujući većem prečniku ogledala. Godine 1671, Kraljevsko društvo zamolilo

ga je za jednu demonstraciju njegovog refleksionog teleskopa.

Njihova zainteresovanost ohrabrila ga je da objavi svoj članak „O boji“, koji je kasnije proširio

u svoje delo „Optika“. Kada je Robert Huk počeo da kritikuje neke od Njutnovih ideja, Njutn je bio

time toliko povređen da se udaljio od daljnje javne debate. Ova dva naučnika ostaće neprijatelji sve do

kraja Hukovog života.

Njutn je smatrao da se svetlost sastoji od čestica, ali da bi objasnio prelamanje svetlosti ipak je

morao da joj pripiše i talasna svojstva. Kasnije su, međutim, fizičari uglavnom favorizovali

objašnjenje prelamanja svetlosti zasnovano isključivo na njenoj talasnoj prirodi. Današnja, kvantna

mehanika vratila se Njutnovoj ideji o dualnoj, talasno-čestičnoj, prirodi svetlosti, mada današnji

koncept fotona kao čestica svetlosti veoma malo podseća na Njutnove čestice (Njutn je smatrao da

prelamanje svetlosti nastaje ubrzavaljem njenih čestica kroz gušći medijum).

7

Zakon gravitacije i zakoni kretanja

Izraz za centrifugalnu silu koji Kristijan Hajgens, objavljuje na stranicama svoga čuvenog dela

„Časovnik sa klatnom“, zajedno sa tada već poznatim Keplerovim zakonima kretanja planeta

Sunčevog sistema, omogućio je naučnicima da dođu do zaključka da je gravitaciona sila obrnuto

srazmerna sa kvadratom rastojanja. Među prvima do ovog proračuna su došli tri člana Kraljevskog

društva, fizičar Huk, astronom Edmund Halej i arhitekta Ren, koji su o tome međusobno diskutovali u

Londonu. Međutim, trebalo je rašiti još teži problem, a to je kako dokazati da se telo čija je putanja

eliptičnog oblika kreće pod uticajem sile koja opada sa kvadratom udaljenosti. Ili obrnuto, da sila

obrnute kvadratne zavisnosti proizvodi kretanje tela po elipsi, što bi trebalo da posluži kao objašnjenje

Prvog Keplerovog zakona. Razmišljajući kome bi mogli da se obrate za rešenje ovog problema, koji je

nadilazio njihove sposobnosti, setili su se Njutna, i dogovorili da se Halej u njihovo ime obrati Njutnu

za pomoć. Halej, koji je bio jedan od sekretara Kraljevskog društva, to i čini, u avgustu mesecu 1684,

kada posećuje Njutna u Kembridžu. Interesantno je, da u trenutku kada mu Halej saopštava koji je

glavni razlog njegove posete, Njutn odmah na to odgovara da je taj problem već rešio. Odnosno da je

dokazao da iz eliptičnih putanja kretanja planeta sledi zakon obrnute kvadratne srazmernosti

gravitacione sile sa rastojanjem. Međutim, kako nije odmah mogao i da nađe među svojim papirima

ovaj dokaz, on obećava Haleju da će mu ga naknadno poslati. I zaista, tri meseca kasnije Haleju stiže

od Njutna papir sa strogo matematički izvedenim dokazom i rešenjem ovog problema. On tada

ponovo putuje kod Njutna u Kembridž sa namerom da ga nagovori da ovaj rad objavi, ali tada zatiče

Njutna kako radi na jednom mnogo opštijem delu u koje je ovaj rad uključen. Sledeće tri godine Njutn

predano i potpuno posvećen radi na daljem uopštavanju i proširivanju ovog svog dela pod

privremenim nazivom „O kretanju“ da bi, konačno, 1687 godine, njegov trud urodio stvaranjem

kapitalnog dela „Matematički principi filozofije prirode“,(Philosophiae Naturalis Principia

Mathematica), koje se danas često popularno naziva kratkim imenom “Principi”.

Astronom Halej svojstveno se zalaže oko posla štampanja Njutnovih “Principa”, i čak na kraju poseže

za novcem i iz sopstvenog džepa onda kada je kasa Kraljevskog društva ostala ispražnjena. Imajući to

u vidu možda nije ni čudno, ali je svakako zanimljivo, da je prvi tiraž ove knjige, koja je izazvala

pravu revoluciju u nauci i poslužila za zasnivanje moderne fizike, izašao u manje od 400 primeraka. 8

Njutnovi „Principi“, kao što je rečeno, predstavljaju njegovo kapitalno delo, zato što je njima

obuhvaćen Njutnov celokupan doprinos fizičkoj mehanici.

Centralno mesto ove knjige pripada Njutnovom zakonu gravitacije i njegovim zakonima kretanja (I, II

i III Njutnov zakon), što predstavlja trijumf njegovog „deduktivnog metoda“. Osim toga, on na taj

način dokazuje da je mehanička kretanja svih tela u prirodi moguće svesti na svega tri prosta fizička

zakona, što samo po sebi svedoči o univerzalnosti ovog njegovog dela i iniverzalnosti fizike kao

nauke.

Veliki doprinos Njutnovih „Principa“ sastoji se, takođe, i u tome što oni otvaraju vrata za široku

primenu matematike u fizici, odnosno doprinose zasnivanju moderne fizike, kao pre svega

matematičke nauke.

Međutim, prilikom pisanja ove knjige Njutn izbegava da koristi u dokazima svoje glavno

matematičko otkriće, infinitezimalni račun, smatrajući da će tako samu knjigu učiniti razumljivijom i

pristupačnijom za čitaoce. Ova činjenica kasnije će postati jedan od glavnih uzroka sporenja oko

prioriteta otkrića infinitezimalnog računa, i postati glavni uzrok Njutnovog sukoba sa Gotfridom

Lajbnicom, pored drugih zamerki koje je Lajbnic imao na Njutnov zakon gravitacije i zamisao

praznog prostora vakuuma, koje proističe iz ovog kao i ostalih Njutnovih zakona.

Njutnova lična kopija njegovih „Principa“, sa njegovim svojeručnim ispravkama za drugo izdanje ove čuvene knjige.

9

Njutnova jabuka

Postoji popularna priča o tome kako je jedna jabuka sorte flower of Kant (cvet Kenta) pala sa

drveta inspirisala Njutna da formuliše njegovu teoriju gravitacije. Ilustratori i crtači karikatura i

stripova idu još i dalje, sugerušući da je jabuka u stvari pala Njutnu pravo na glavu i da je taj udarac

na neki način učinio ga svesnim gravitacione sile. Džon Konduit (John Conduitt), Njutnov pomoćnik

u vreme dok je on bio upravnik Kraljevske kovnice novca (slično našem današnjem položaju

Guvernera narodne banke) i muž Njutnove nećake, pišući o Njutnovom životu opisao je ovaj događaj

na sledeći način:

Godine 1666. on je opet napustio Kembridž i odmarao se kod svoje majke u Linkolnširu. Dok

se zamišljeno šetao po bašti krivudajući tamo i onamo, pala mu je na pamet misao da sila gravitacije

(koja prenosi jabuku sa drveta na zemlju) nije ograničena na neku određenu udaljenost od Zemlje,

nego da ta sila dopire mnogo dalje nego što mi obično mislimo. Zašto ne toliko daleko kao što je

Mesec udaljen i, ako je to tako, ona mora uticati na njegovo kretanje, recimo zadržavati Mesec na

njegovoj orbiti, posle čega se bacio na proračunavanje efekata ove njegove pretpostavke.

Pitanje nije bilo da li gravitacija postoji, nego da li njeno delovanje dopire tako daleko od

Zemlje da bi mogla da bude takođe i sila koja zadržava Mesec na njegovoj orbiti. Njutn je pokazao da,

ako sila gravitacije opada (obrnuto je srazmerna) sa kvadratom rastojanja, na osnovu toga može se

izračunati period Mesečeve orbite, i to u veoma dobroj saglasnosti sa izmerenim podacima. On je

dalje pretpostavio da je ista sila odgovorna i za kretanja planeta po njihovim orbitama, kao i druga

orbitalna kretanja i, u skladu s time, nazvao je ovu silu “univerzalna gravitacija”.

Njutnov savremenik, pisac Vilijam Stakli (William Stukeley), zabeležio je u svojim

„Sećanjima iz života Ser Isaka Njutna“ razgovor sa Njutnom u Kensingtonu, 15 aprila 1726, u kojem

se Njutn podseća kako je: „Nedavno je predstava o gravitaciji došla u njegove misli. Bilo je to

prilikom pada jedne jabuke sa drveta“, rekao je Njutn u jednom zamišljenom raspoloženju. „Zašto je

to tako da jabuka uvek pada vertikalno sa drveta na Zemlju?“, pitao je Njutn sam sebe. „Zašto se ne

kreće na stranu ili naviše, nego uvek pada preme centru Zemlje?“.

10

Na sličan način i Volter piše u svom „Eseju o Epskoj poeziji“ (1727), „Ser Isak Njutn hodajući po

svojoj bašti, pomislio je po prvi put na svoj sistem gravitacije, gledajući jednu jabuku kako pada sa

drveta“.

Ova objašnjenja predstavljaju verovatno preuveličavanja Njutnove sopstvene priče o tome

kako je sedeo pored prozora svoje kuće u Vulstrop Manoru i gledao jabuku kako pada sa drveta.

Za mnoga stabla tvrdi se da su drvo jabuke koju je Njutn opisao. U Kraljevskoj školi u

Grantamu tvrde da je škola neku godinu kasnije dobavila sebi ovo stablo, tako što ga je iščupala sa

korenom i prebacila u upravnikovu baštu. Osoblje „Nacionalnog trusta za nadzor nad mestima od

istorijske važnosti i prirodnih lepota“, u čijem je vlasništvu danas Njutnova kuća Vulstrop Manor,

osporavaju ovo i tvrde da je drvo koje se nalazi u njihovoj bašti ono koje je Njutn opisao. Potomak

originalnog drveta jabuke može se videti kako raste ispred glavne kapije Triniti Koledža, u

Kembridžu, nešto niže od sobe u kojoj je Njutn stanovao kada je tu studirao.

11

Kasniji život

Tokom 1690-ih godina Njutn je napisao veći broj religioznih traktata (rasprava) baveći se

bukvalnim tumačenjima Biblije. Henri Morovo verovanje u univezum i odbacivanje kartezijanskog

dualizma moglo je imati uticaja na ove Njutnove religiozne ideje. Manuskript koji je poslao Džonu

Loku, u kojem on osporava postojanje svetog Trojstva nije nikada objavljeno. Kasniji radovi –

„Dopuna hronologije kraljevstva starog veka“ (1728) i „Primedbe na račun proročanstava Danilovih i

apokalipse svetog Jovana“ (1733) – bili su objavljeni posle njegove smrti. On je takođe posvetio veliki

deo svoga vremena alhemiji.

Njutn je takođe bio i član engleskog parlamenta od 1689. do 1690, kao i u 1701, ali njegov

jedini zabeleženi komentar u parlamentu bila je žalba zbog hladnoće i promaje u sali iza koje je

usledio i njegov zahtev da se zatvori prozor.

Njutn je prešao u London da bi preuzeo dužnost upravnika Kraljevske kovnice novca, 1696,

položaj koji je stekao pod pokroviteljstvom Čarlsa Montagija (Charles Montagu) prvog Erla od

Halifaksa, tadašnjeg ministra finansija. On je preuzeo odgovornost nad engleskim velikim kovanjem

novca, ponekad stajući na žulj upravniku Lukasu (i izdvejstvujući Edmondu Haleju posao pomoćnog

kontrolora privremene Čester filijale).

Njutn je postao verovatno najpoznatiji upravnik Kraljevske kovnice, nakon Lukasove smrti u

1699, i na tom položaju ostao je sve do svoje smrti. Ovo zaposlenje trebalo je da bude sinekura (posao

bez mnogo odgovornosti ili angažovanja), ali Njutn ga je shvatio ozbiljno, oslobađajući se svojih

dužnosti u Kembridžu 1701, i koristeći svoju moć da reformiše valutu i da kažnjava „grebatore“

(prevarante koji su grebali materijal sa ivica zlatnih i srebrnih novčića i tako obezvređivali njihovu

vrednost-radi toga su novčići kasnije izrađivani sa nazubljenim ivicama) i falsifikatore novca.

Kao upravnik kovnice Njutn je funtu sterlinga nezvanično prebacio iz srebrnog u zlatni

standard, stvaranjem veze između zlatnika i srebrnog penija po osnovu „Zakona Kraljice Ane“. To su

bile velike i važne reforme u to vreme, koje su značajno popravile bogatstvo i stabilnost Engleske.

Zvog ovog njegovog rada u kovnici novca, više nego zbog njegovih pređašnjih doprinosa nauci, on je

stekao titulu viteza (Sera) u službi Kraljice Ane, 1705. godine.

12

Njutn je 1703. godine postao predsednik Kraljevskog društva i član francuske Akademije

nauka. Na položaju predsednika Kraljevskog društva on je stekao neprijatelja u Džonu Flamstidu

(John Flamsteed), kraljevskom astronomu, tako što je preuranjeno objavio i koristio u svojim

studijama Flamstidov zvezdani katalog.

Njutn je umro u Londonu, 20. marta 1727. godine, i sahranjen je u Vestminsterskoj opatiji.

Njegova polu-nećaka, Katrina Barton Konduit (Catherine Barton Conduitt), pomagala mu je kao

domaćica u društvenim poslovima u njegovoj kući u Ulici Džermin (Jermyn Street) u Londonu, i on je

bio njen „veoma voljeni ujak“, u skladu sa pismom koje joj je uputio dok se oporavljala od boginja.

Mada Njutn nije imao dece, on je u zadnjim godinama života zaveštao svojim rođacima većinu svoga

nasledstva, tako da je umro praktično bez testamenta. Njegova znatna pokretna imovina podeljena je

ravnopravno između njegovih osam polu-nećaka i polu-nećakinja (tri Pilkingtona, tri Smitsa i dva

Bartona, uključujući i Katrinu Barton Konduit. Njegovo imanje u Vulstrop Manoru prešlo je u ruke

njegovog zakonitog nslednika, Džona Njutna (Samo Bog zna zašto je tako veliki čovek imao tako

lošeg reprezenta), koji je, posle šest godina „borbi petlova, konjskih trka, bančenja, i ludovanja“ bio

prinuđen da stavi hipoteku nad imanjem Vulstrop Manor i da ga tako proda pre svoje smrti usled jedne

nesreće u pijanom stanju.

Nakon smrti, u Njutnovom telu otkrivena je značajna količina žive, što je verovatno posledica

njegovih alhemijskih traganja. Ovo trovanje živom možda bi moglo objasniti Njutnovo ekscentrično

ponašanje u kasnijim godinama života.

Njutnova grobnica u Vestminsterskoj opatiji

13

Njutnovi zakoniNjutonovi zakoni su skup od tri osnovna zakona klasične fizike. Oni opisuju vezu između kretanja

tela i sila koje deluju na telo i prvi ih je predstavio Isak Njutn. Objavljeni su u knjizi „Philosophiae

Naturalis Principia matematica“ (u slobodnom prevodu Matematičke osnove fizike) iz 1687. godine.

Ovi zakoni čine temelje klasične mehanike. Njutn ih je koristio da opiše primećene rezultate opita u

vezi kretanja tela.

Prvi zakon: Zakon inercije

U originalu, na latinskom, Njutn je zapisao: „Corpus omne perseverare in statu suo quiescendi vel movendi uniformiter in directum, nisi quatenus a viribus impressis cogitur statum illum mutare.“ Telo ostaje u stanju mirovanja ili se kreće konstantnom brzinom ako na njega ne deluje nijedna sila, ili ako je rezultat svih sila koje na telo deluju jednaka nuli.

Ovaj zakon opisuje princip inercije i može se iskazati i drugačije. Telo na koje ne deluju sile ima težnju da nastavi kretanje istim smerom i brzinom.

Drugi zakon: Zakon sile

Ovaj zakon je Njutn napisao ovim rečima, na latinskom: „Mutattionem motus proportionalem esse vi motrici impressae, et fieri secundum lineam rectam qua vis illa imprimitur.“ Ovaj zakon opisuje činjenicu da je promena kretanja (što je ubrzanje) nekog tela moguća jedino dejstvom sile i povezuje silu koja deluje na telo sa masom tela i ubrzanjem kojim se telo kreće.

Veličina sile na neko telo direktno je srazmerna ubrzanju i masi tog tela. Smer sile ima isti smer kao i ubrzanje.

gde je F sila, m masa, a ubrzanje.

14

Treći zakon: Zakon akcije i reakcije

Tekst zakona kako je Njutn zapisao na latinskom je: „Actioni contrariam semper et æqualem esse reactionem: sive corporum duorum actiones in se mutuo semper esse æquales et in partes contrarias dirigi.“ Za svaku silu akcije koja deluje na neko telo postoji i sila reakcije. Sila reakcije je istog intenziteta i pravca kao i sila akcije ali suprotnog smera. Važno je istaći da se one uzajamno ne poništavaju.

Ovi zakoni su važeći samo u klasičnoj mehanici, gde je brzina mnogo manja od brzine svetlosti a masa tela puno veća nego je veličina atomskih delova (elektron, proton, neutron). U slučaju izuzetno velikih brzina, uporedivih sa brzinom svetlosti, ili izuzetno malih masa, uporedivih sa masom atoma, pojavljuju se drugi efekti koji se precizno opisuju zakonima kvantne mehanike i relativističke fizike. Iz zakona kvantne i relatvističke mehanike se dobijaju Njutnovi zakoni tako što se aproksimira da su brzine beskonačno male spram brzine svetlosti.

Ostala interesovanja

Naučna otkrića Isaka Njutna su dobro poznata, međutim, njegovi interesi su se, osim

matematike, fizike, mehanike, astronomije, takođe prostirali i na druge oblasti saznanja. Ta Njutnova

istraživanja su malo poznata savremenom čitaocu, mada su svojevremeno oko njih vođeni burni

sporovi. Danas nas upoznaju sa ovim istraživanjima obično u ovakvoj interpretaciji: „Poslednjih

godina svog života Njutn je potpuno zapostavio istraživanja u oblasti matematike, fizike i astronomije,

15

a počeo poklanjati mnogo pažnje teologiji i napisao veliki broj dela o tom predmetu“. [Orlenko,

1927.]. „Sva Njutnova teološka dela predstavljaju neracionalno trošenje vremena...“ [Orlenko, 1927].

Pri tome se obično ukazuje na sledeća dela I. Njutna:

1) "Observations upon the Prophecies of Holy. Writ.; particularly the Prophecies of the Apocalypse of

S. John" („Primedbe o proročanstvima Svetog Pisma, posebno o proročanstvima Apokalipse sv.

Jovana“);

2) "An Historical account of two notable corruptions of Scripture" („Istorijski zapis o dvema

značajnim izmenama teksta Svetog pisma“).

Njutnovi komentatori primećuju da ovi njegovi radovi ne predstavljaju poseban naučni interes i

citiraju reči francuskog pisca i istraživača profesora Luja Figjea (Louis Figuier), koji je izražavao

žaljenje povodom toga što je Njutn trošio vreme na teološka istraživanja. Savremeni čitalac, upoznavši

se sa takvim komentarima, obično gubi interes za te „čudne“ Njutnove radove. Povrh toga, kod njega

se formira osećanje da ovi teološki radovi iscrpljuju naučno nasleće Isaka Njutna posvećeno

problemima datiranja. Međutim, to nije tako.

Ustvari, savremeni čitalac nije svestan da time propušta interesantne (i praktično zaboravljene)

Njutnove radove, čija se aktuelnost i značaj može oceniti tek danas. Osnovni Njutnovi radovi,

povezani sa problemima hronologije, nisu dva navedena rada, već sasvim drugi.

Njutn se mnogo godina bavio analizom hronologije. Ako pokušamo kratko da formulišemo

rezultate njegove analize, oni će izgledati ovako. Neobično veliki broj datuma, pripisanih danas ovim

ili onim dogaćajima drevnosti, nije u skladu sa rezultatima prirodnonaučnih metoda datiranja. Da

bismo precizirali te datume, treba ih uglavnom podmladiti tj. pomeriti mnoge dogaćaje bliže nama.

Savremeni komentar: Njutn se takođe bavio hronologijom, koja je u to vreme spadala u

matematičke nauke (danas je ta tradicija izgubljena), i rezultat njegovog rada u toj oblasti

predstavljaju sledeća dva štampana dela:

1) „Kratka hronika istorijskih događaja, počev od prvih u Evropi do pokoravanja Persije od strane

Aleksandra Makedonskog“ ("Brevis chronica, a prima rerum in Europa gestarum memoria ad

Persidem ab Alexandro Magno in potestatem redactam"),

2) „Ispravna hronologija drevnih carstava“ ("Chronologia veterum regnorum emendata")..." B. [358] y

našem spisku literature. Po svemu sudeći, puni spisak publikovanih radova I. Njutna može se videti u

16

"The British Library General Catalogue of Printed Books to 1975" (London, 1984, Vol. 236). Po tom

priručniku, treće i poslednje preštampavanje rada 2 bilo je 1770. godine. V. takođe [Newton, 1988].

Njutn je podvrgao hronologiju drevnosti izuzetno velikoj transformaciji. Neke (vrlo

malobrojne) događaje pomerio je u prošlost. To ce odnosi, recimo, na legendarni pohod argonauta.

Njutn je smatrao da taj pohod nije bio u X veku p. n. e. (kako je smatrano u Njutnovo vreme), već u

XIV veku p. n. e. Uostalom, datiranje ovog događaja je veoma raznoliko i u kasnijim hronološkim

istraživanjima. Ali je u celini nova Njutnova hronologija suštinski kraća od tradicionalne (danas

prihvaćene). Većinu događaja on je pomerio naviše, u smeru podmlađivanja, bliže nama.

17

“Ono što znamo je samo jedna kap, što ne znamo je

okean.”

18