instrumenti unifikacije i harmonizacije prava i … · predložene jednoobrazne kolizione norme...

Prof, dr Maja Stanivuković1*

INSTRUMENTI UNIFIKACIJE I HARMONIZACIJE PRAVA I NJIHOV ODNOS PREMA KOLIZONIM

NORMAMA, S POSEBNIM OSVRTOM NA NAČELA EVROPSKOG UGOVORNOG PRAVA

Pod naslovom "Kako je sve počelo" u predgovoru drugog izdanjaEvropskih načela ugovornog prava, Ole Lando pominje jedan simpozijum uKopenhagenu 1974. godine na kojem se raspravljalo o nacrtu KonvencijeEEZ o pravu koje se primenjuje na ugovorne obaveze.2 U razgovoru za večerom sa tadašnjim šefom odeljenja generalne direkcije Komisije EZ zajedinstveno tržište, doktorom Haušildom, Ole Lando je primetio dapredložene jednoobrazne kolizione norme nece biti dovoljne zauspostavljanje pravne uniformnosti koja je neophodna radi stvaranjajedinstvenog evropskog tržišta. Doktor Haušild se saglasio i dodao da su potrebna jednoobrazna materijalna pravila. "Potreban nam je Evropskizakonik o obligacijama", rekao je on.

1 * Pravni fakultet u Novom Sadu. 2 Konvencija je usvojena 1980. godine i ratifikovale su je sve države članice Evropske zajednice.

Kod nas je prevedena na srpski, i trebalo je da bude objavljena u broju 1/2000 Revije za evropsko pravo, ali je greškom tekst konvencije izostavljen, što će biti ispravljeno već u narednom broju. Za vise podataka o konvenciji v. M. Stanivuković, "Uz prevod Rimske konvencije o zakonu koji se primenjuje na ugovorneobaveze i pratećih protokola", Revija za evropsko pravo br. 1/2000, str. 89-101.

57

M. Stanivuković, Instrumenti harmonizacije i unifikacije prava

58

Tako je, u simboličnoj ali i stvarnoj vezi sa međunarodnim privatnimpravom, počeo projekat harmonizacije evropskog ugovornog prava. Ni dan danas, kada je rad nekoliko sastava Landove komisije okončan, i kada predsobom imamo već drugo izmenjeno izdanje jednoobraznih načela, tajprojekat nije još blizu svog ostvarenja.

Postojanje više (različitih) pravnih sistema građanskog i privrednogprava na nivou država jeste polazna pretpostavka za postojanje međunarodnog privatnog prava u njegovom savremenom obliku. Kada sejedna činjenična situacija vezuje za više takvih sistema, nužno se postavljapitanje koja pravila treba primeniti. Rešenje se može naći u primeni jednogod tih sistema čiji se odabir vrši na osnovu nekog kriterijuma (kolizionimetod) ili u postavljanju jedinstvenih normi (supstancijalni metod).Jedinstvene norme mogu važiti samo za situacije koje su povezane sa više sistema (ograničena unifikacija građanskog i privrednog prava), ili za svesituacije, bez obzira na to da li imaju međusistemsko obeležje (potpuna unifikacija građanskog i privrednog prava). Po mišljenju američkih stručnjakaza međunarodno privatno pravo,3 supstancijalni metod regujisanjagradanskopravnih odnosa sa "međunarodnim" obeležjem je stariji - njegovi začeci nalaze se još u Rimskom pravu, u delovanju peregrinskog pretora kojije, rešavajući od slučaja do slučaja i donoseći svake godine svoje edikte, stvarao ius gentium, zbir supstancijalnih pravila namenjenih rešavanju trgovačkih sporova između pripadnika različitih provincija ili između njih i Rimljana. No, u naše doba kolizioni metod preovladuje i dajemeđunarodnom privatnom pravu, grani prava koja postoji u većini zemalja, jednu specifičnu sadržinu. Ukoliko bi supstancijalni metod regulisanjapravnih odnosa građanskog i privrednog prava sa prekograničnim elementima u budućnosti odneo prevagu, buduće međunarodno privatno pravo izgledalo bi sasvim drugačije.

U ovom tekstu bavićemo se postupcima unifikacije i harmonizacije građanskog i privrednog prava čiji je krajnji cilj otklanjanje sukoba zakona i stvaranje povoljnijih uslova za međunarodni promet roba i usluga. U prvom delu ovog rada ćemo se kratko zadržati na osnovnim vidovima unifikacije i harmonizacije građanskog i privrednog prava (1.1). Zatim ćemo se osvrnuti

3 S. C. Symeonides, Private International Law at the End of the 20th Century: Progress or Regress?, Kluwer Law International, 2000, p. 11; F. K. Juenger, Choice of Law and Multistate Justice, Kluwer Law International, 1993, pp. 8-10.

Načela Evropskog ugovornog prava i jugoslovensko pravo

59

na subjekte unifikacije i harmonizacije (1.2). Konačno, reći ćemo nekoliko rečio osnovnim instrumentima unifikacije i harmonizacije građanskog i privrednog prava i pokušati da odredimo mesto Načela evropskog ugovornog prava u okviru tog instrumentarijuma (1.3). U drugom delu, pokušaćemo daodredimo međusobni odnos unifikovanog supstancijalnog prava i kolizionih normi, analizirajući funkcije kolizionih normi (2.1), s obzirom na poljeprimene uniformnih tekstova (a), s obzirom na pravne praznine koje se mogupojaviti u tim tekstovima (b), i s obzirom na širinu autonomije volje (c). Nakraju, pokušaćemo da definišemo ulogu kolizionog metoda u odnosu na Načela evropskog ugovornog prava (2.2) i da izvedemo određeni zaključak upogledu odnosa unifikovanog supstancijalnog prava i kolizionih normi (2.3).

Unifikacija i harmonizacija pojedinih segmenata građanskog i privrednog prava

Unifikacija je postupak izjednačavanja pravnih normi različitih pravnih područja. Ona se može odnositi na pravne norme koje važe na različitim područjima unutar jedne iste zemlje (unutrašnja unifikacija) ili na pravne norme koje važe u različitim državama (međunarodna unifikacija).4

Već dugi niz godina na međunarodnom planu, uočljiva su nastojanja da se postigne unifikacija materijalnog prava u građanskoj oblasti, a posebno u privrednoj oblasti. Sukobi i razlike među zakonima različitih država u stvarima koje se tiču međunarodnog trgovinskog prava proglašeni su Rezolucijom Generalne skupštine OUN br. 2102 (XX), za prepreku koja stoji na putu razvoju svetske trgovine.5 Poslovni svet nema strpljenja ni razumevanja za primenu kolizione tehnike. Pobornici unifikacije polaze od teze, da se donošenjem jedinstvenih supstancijalnih pravila eliminiše prostor za nastanak sukoba zakona, a samim tim, smatraju oni, prestaje i potreba za primenom kolizionih normi. Iz dosadašnjih iskustava može se reći da to nije uvek tako jednostavno i da se na putu ka stvarnoj unifikaciji nailazi na brojna iskušenja.

4 Vidi, Leksikon prava međunarodnih privrednih odnosa, glavni redaktor dr D. Mitrović, Savremena adrainistracija, Beograd 1982, odrednica Unifikacija prava.

5 Vidi, A. Kaczorowska, International Trade Conventions and Their Effectiveness, Present and Future, Kluwer Law International 1995, pp. 6-7.


60

U novije vreme, sve više se, umesto o unifikaciji, govori o harmonizaciji prava, kako bi se naglasilo da se ne teži apsolutnoj jednoobraznosti, već konvergenciji pravnih sistema. Harmonizacija se sastoji u smanjivanju razlika i odstupanja između nacionalnih pravnih sistema, određivanjem rezultata koje regulativa u određenoj oblasti treba da postigne, bez nametanja sredstava kojima će se to konkretno i ostvariti, i bez nametanja samog zakonskog teksta.6 Nesumnjivo je da u slučaju harmonizacije i dalje ostaje prostora za primenu kolizionog metoda.

1.1. Vidovi unifikacije i harmonizacije građanskog i trgovačkog prava

Izjednačenje pravnih normi može biti rezultat organizovanog i usmerenog napora i međusobnog dogovora država. Uprkos tome što su neposredni uzročnici pravnog partikularizma, države uviđaju potrebu da se on prevaziđe i time, poveća mobilnost ljudi, robe, usluga, kapitala i informacija preko državnih granica. Mnoge od njih vide svoj interes u postizanju veće pravne uniformnosti, i deluju u torn pravcu рreko međunarodnih organizacija. No, ponekad se dogovor o ujednačavanju pravila postiže i neposredno između zainteresovanih država. Klasični instrument kojim se vrši unifikacija u ovom vidu je međunarodni ugovor. Dogovoreni tekst se preuzima u unutrašnje pravo uz ograničene mogućnosti odstupanja (rezerve) i time obezbeđuje visoki stepen ujednačenosti. Tako se stvara jedan novi korpus prava - međunarodno građansko i privredno pravo. Konvencije o izjednačavanju internih materijalnih pravila mogu slediti različite pristupe. Unifikovano pravo ponekad se primenjuje na sve situacije, bez obzira da li one imaju inostrano obeležje (npr. Konvencija o unificiranom meničnom zakonu od 1930. g), a ponekad samo na situacije sa inostranim obeležjem (npr. Konvencija UN o ugovoru o međunarodnoj kupoprodaji robe od 1980. g.). U drugom slučaju dolazi do dezintegracije domaćeg prava,7 jer se pojavljuju dva režima unutar iste države – jedan namenjen za prekogranične

6 Vocabulaire juridique Capitant, odrednica Harmonisation. 7 E. Hondius, "Towards a European Civil Code, General Introduction", u knjizi A. Hartkamp

et. al, Towards a European Civil Code, Second Revised and Expanded Edition, Kluwer Law International 1998, p. 10.


61

transakcije i drugi, namenjen za čisto unutrašnje transakcije (takvo je trenutno stanje kod nas u pogledu pravnog režima ugovora o kupoprodaji). Pored toga, ovaj metod zahteva da se u samom međunarodnom ugovora precizno definiše koje se transakcije smatraju prekograničnim (međunarodnim).8

Unifikacija sprovedena na ovaj način može imati regionalni i univerzalni karakter. Primera radi, Nordijska unija, koju čine Danska, Norveška, Svedska, Finska i Island, ostvarila je ujednačenje unutrašnjeg prava prodaje i razmene pokretnih stvari, prodaje na rate, ugovora o osiguranju, robnih i trgovačkih žigova, patenata, itd.9 Regionalni karakter ima i unifikacija građanskog prava koja se sprovodi u okvirima Saveta Evrope, isto kao i Evropske zajednice. S druge strane tzv. Pariska unija koja je stvorena Pariskom konvencijom o zaštiti industrijske svojine od 1886. godine, ima univerzalni karakter, sa preko sto pedeset država ugovornica.10

Slično se može reći i u pogledu Bernske unije stvorene Bernskom konvencijom o zaštiti književnih i umetničkih dela iz 1886. godine, koja ima više od sto četrdeset država ugovornica. U načelu, pravna pravila se lakše uskladuju na regionalnoj nego na univerzalnoj osnovi, prvo, zbog toga što su razlike u pravnim sistemima između država istog regiona obično manje, i drugo, zbog toga što je privredni interes regiona kao celine dovoljno jak da nadvlada interese pojedinih država za očuvanjem autohtonih nacionalnih pravnih- tradicija, dok se isti stepen zajedničkih interesa ređe postiže na globalnom planu. S obzirom na to da države slobodno odlučuju da li će prihvatiti medunarodni ugovor koji donosi unifikovano pravo ili ne, izvestan broj država uvek ostaje po strani, čak i kada se radi o unifikaciji univerzalnog karaktera.

Poslednjih decenija stvaraju se regionalne i svetske integracije koje među svoje ciljeve eksplicitno uključuju izjednačenje ili harmonizaciju privatnog praya_ država članica (npr. Evropska Zajednica, NAFTA - The Notrh American Free Trade Agreement, OHADA - Organisation pour

8 F. De Ly, "Lex Mercatoria and Unification of Law", u knjizi Towards a European Civil Code, Second Revised and Expanded Edition, p. 47. 9 G. A. L. Droz, "Regards sur le droit international prive compare, Cours general de droit international prive", Recueil des cours, torn 229, p. 376.

10 Konvenciju važi u sto pedeset devet zeraalja. Vidi, V. Todorović, Intelektualna druga dobra, Sluzbeni glasnik, Beograd 2000, str. 197.


62

Pharmonisation en Afrique du droit des affaires, STO- Svetska trgovinska organizacija - The World Trade Organization). Za ove organizacije je karakteristično da države članice prenose odredena, za sada još uvek ograničena, zakonodavna ovlašćenja u oblasti građanske i privredne materije organima medunarodne organizacije. Oni donose propise koji se neposredno, bez ratifikacije, primenjuju u državama članicama ili određuju standarde koje treba da ispuni nacionalno zakonodavstvo u odredenoj oblasti. Novina je, dakle, u nadnacionalnom karakteru unifikovanog prava i u obaveznosti procesa harmonizacije. Obično se u okviru ovih organizacija ustanovljava sud ili institucionalna arbitraža radi rešavanja eventualnih sporova država članica povodom primene i tumačenja unifikovanog prava, odnosno usklađenosti nacionalnog prava sa zacrtanim standardima. I naša država je članica nekih organizacija koje imaju pravo da donose neposredno obavezujuće propise. Npr. supranacionalni karakter imaju odluke komisija Organizacije za međunarodne prevoze železnicama kojima se mogu menjati određene odredbe Konvencije o međunarodnim prevozima železnicama (COTIF). Odluke se donose većinom glasova predstavnika država članica u organima organizacije i stupaju na snagu za sve države članice, osim ako jedna trećina država članica blagovremeno ne stavi prigovor (vidi St. 21. Konvencije).

Harmonizacija državnog prava može da se odvija spontano (stihijski), i putem recepcije.11 Naime, prilikom stvaranja i usavršavanja domaćeg zakonodavstva, bilo u građanskoj i privrednoj materiji, bilo u nekoj drugoj, koriste se iskustva iz uporednog prava. Usvaja se tekst koji ponekad veoma liči na svoj uzor iz pravnog sistema neke druge zemlje koja ima razvijenu pravnu tradiciju i kulturu ili veliki politički i ekonomski uticaj u svetu. Pomenućemo samo jedan noviji primer medu mnogima koji bi se mogli navesti za naše zakonodavstvo - to je čl. 42 Zakona o autorskim i srodnim pravima (1998) koji direktno preuzima rešenja direktive EZ o pravnoj zaštiti računarskih programa iz 1991. godine.12 Predmet recepcije mogu biti i norme medunarodnih ugovora ili drugih međunarodnih akata, bez obzira što država koja ih unosi u svoj pravni sistem nije spremna da te ugovore ratifikuje. Proces recepcije koji je oduvek postojao i uticao na razvoj prava danas je

11 Vidi, Leksikon prava međunarodnih privrednih odnosa, odrednica Unifikacija prava. 12 Vidi, S. M. Marković, Autorsko pravo i srodna prava, Službeni glasnik, Beograd 1999,

str. 231.


63

višestruko ojačan, s jedne strane zbog toga što je zahvaljujući učenjima uporednopravne škole sistematsko proučavanje uporednog prava postalo neizostavni elemenat naučnog metoda, i s druge strane, zato što je informacija o sadržini nacionalnog zakonodavstva velikog broja država postala lako i brzo dostupna, čemu su znatno doprineli lingvistička dominacija engleskog jezika i izum Interneta. Pored toga, mnoge društvene promene su u moderno vreme dobile globalni karakter, tako da zahvataju ceo svet ili njegov veliki deo, pa se i zakonodavstvo koje reflektuje takve promene sve manje razlikuje od jedne države do druge (npr. u dvadesetom veku, pod uticajem teorije o ličnim slobodama i pravima pojedinca, dolazi do promene društvenih shvatanja o ulozi i značaju braka, što na polju prava ima za posledicu liberalizaciju propisa o razvodu braka i u izjednačavanju pravnog položaja bračne i vanbračne dece; danas, praktično.nema zemlje u Evropi koja zabranjuje razvod braka (izuzetak je Malta).13

Deo građanskog i privrednog prava u svakom pravnom sistemu čine dispozitivne norme. Autonomija volje je jedna od karakteristika građanskog i privrednog prava u svim zemljama koje prihvataju evropsku sistematizaciju prava.14 Ova činjenica koristi se od strane zainteresovanih subjekata da bi se postigla veća jednoobraznost relevantnih pravnih pravila, bez sprovođenja formalnog postupka unifikacije državnog prava. To je autonomna međunarodna kodifikacija15 čiji su glavni protagonisti međunarodne nevladine organizacije i udruženja koja izražavaju interese profesionalnih i poslovnih krugova jedne ili više država. Pravni akti koji sadrže jednoobrazna pravila u ovom slučaju nemaju obaveznu snagu, nego se primenjuju samo ako se subjekti pravnog odnosa na njih pozovu. Međutim, dešava se da ta pravila postanu tako široko prihvaćena u praksi privatnih subjekata, da predstavljaju mnogo veće dostignuće u unifikaciji od onoga što je do sada ostvareno formalnim putem. Najbolji primeri za to su Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Inkotermsi (Incoterms), Jork-Antverpenska pravila

13 Vidi B. Bordaš, Porodičnopravni odnosi u međunarodnom privatnom pravu, Forum, Novi Sad 2000, str. 80.

14 O. Stanković, V. Vodinelić, Uvod u gradansko pravo, Nomos, Beograd 1996, str. 4 i 244. D. Nikolić, Uvod u sistem gradanskog prava, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Sci, Novi Sad 1999, str. 87.

15 Vidi, Leksikon prava rnedunarodnih privrednih odnosa, odrednica Međunarodna kodifikacija prava.


64

o zajedničkim havarijama, Lojdova polisa, itd.16 Autonomna pravila mogu da prerastu u obavezna, ako ih države pretoče u sopstveno zakonodavstvo, ili se na njih pozovu prilikom regulisanja date materije. Takođe, ova pravila mogu da posluže kao osnov za izradu međunarodnog ugovora u okviru medimarodne organizacije koja se bavi unifikacijom odredenog segmenta građanskog i privrednog prava.17

1.2. Subjekti unifikacije i harmonizacije

Najveće zasluge za izjednačavanje pojedinih segmenata građanskog i privrednog prava pripisuju se odredenim međunarodnim organizacijama. Tekstovi jednoobraznih zakona pripremaju se i razmatraju u njihovim radnim telima i komisijama i u svom imenu ponekad nose i naziv ili akronim organizacije u okviru koje su sačinjeni. Većinom su to međuvladine organizacije, što znači da su njihovi osnivači i članovi države, ili specijalizovane agencije i komisije.tih organizacija18. Pored toga, značajna uloga pripada pojedinim nevladinim međunarodnim organizacijama i profesionalnim udruženjima trgovaca i privrednika19. Te organizacije i

16 Vidi navedene odrednice u Leksikonu prava međunarodnih privrednih odnosa. 17 Npr. Haška pravila od 1921. godine koja je izradilao Svetsko udruženje za

međunarodno pravo poslužila su kao osnov za Briselsku konvenciju o teretnici iz 1924. godine, Vidi Leksikon prava međunarodnih privrednih odnosa, odrednica Haška pravila 1921.

18 To su npr. Međunarodni institut za unifikaciju privatnog prava - UNIDROA (International Institute for the Unification of Private Law ~ UNIDROIT) http://www.unidroit.org, Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo (The United Nations Commission for International Trade Law - UNCITRAL) http://www.un.org.uncitral , Međunarodna organizacija rada - MOR (The International Labor Organization - ILO) http://www.ilo.org/, Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (The World Intellectual Property Organization 6 WIPO) http://www.wipo.org, Savet Evrope (Council of Europe) http://www.coe.int, Evropska unija (European Union) http://www.europa.eu.int/, Ekonomska komisija UN za Evropu (United Nations Economic Commission for Europe) http://www.unece.org, Međunarodna komisija za građanska stanja (La Commission Internationale de l'Etat Civil (CIEC) http://www.ciecl.org), itd.

19 Npr. Međunarodna trgovinska komora (International Chamber of Commerce - ICC) http://www.iccwbo.org/,Comite Maritime International - CMI (Međunarodna pomorska organizacija), http://www.comitemaritime.org, International Law Association (Udruženje za međunarodno pravo) http://www.ila-hq.org/, IDI (Institut za međunarodno pravo).

http://www.unidroit.org/

http://www.un.org.uncitral/

http://www.ilo.org/

http://www.wipo.org/

http://www.coe.int/

http://www.europa.eu.int/

http://www.unece.org/

http://www.ciecl.org/

http://www.comitemaritime.org/

http://www.ila-hq.org/


udruženja su često autori nacrta koji se kasnije usvajaju na međunarodnim konferencijama ili u okviru međuvladinih međunarodnih organizacija. Ne može se prenebreći ni jednostavna istina, da u pozadini svakog kolektiviteta i kolektivnog poduhvata, stoje zamisli i stvaralačka energija pojedinaca. Glavni inspiratori i kreatori uniformnog prava su, po pravilu, ugledni pravnici (često profesori prava ili državnici). Zbog toga se za mnoge projekte uniformnog prava vežu imena pojedinaca, koji su po opštoj oceni najzaslužniji za njihovo ostvarenje (tako npr. kada se govori o unifikaciji prava međunarodne prodaje neizbežno se pominje ime austrijskog profesora međunarodnog privatnog prava Ernesta Rabela koji je uradio ogroman posao na pripremi ovog poduhvata sistematskim proučavanjem uporednog prava, a kada je reč o Načelima Evropskog ugovornog prava velike zasluge pripisuju se već pomenutom profesoru Landu).

Postoji bar teorijska mogućnost da do stvaranja jedinstvenih materijalnih normi na međunarodnom nivou dođe i kroz praksu međunarodnih sudova. To bi značilo da međunarodni sudovi sami stvaraju nova pravila kao kompromisna, na osnovu sadržine nacionalnih zakona koji su vezani za slučaj, nastojeći da pronađu rešenje koje najviše odgovara tom slučaju, slično kao što je to činio peregrinski pretor. U savremenim uslovima najbliži ekvivalenat međunarodnom sudstvu za rešavanje građanskopravnih i privrednoravnih sporova su međunarodne trgovinske arbitraže. Za sada međunarodne trgovinske arbitraže ipak retko postupaju na navedeni način. One obično rešavaju slučajeve kao i nacionalni sudovi, primenjujući nacionalno pravo jedne od involviranih država, s pozivom na kolizione norme. Ipak, u francuskom i holandskom arbitražnom pravu20 možemo pronaći odredbe koje ostavljaju arbitrima slobodu da ukoliko stranke nisu izabrale merodavno pravo, primene bilo koje (materijalnopravno) pravilo koje smatraju celishodnim, što svakako otvara put za stvaranje prava kroz praksu. Međutim, da bi se taj proces odvijao u pravcu stvaranja uniformnih pravila, trebalo bi da bude ispunjen još jedan uslov - da odluke međunarodnih trgovačkih arbitraža imaju svojstvo presedana (da obavezuju arbitraže koje će kasnije odlučivati o istom pitanju), što nije slučaj. Do nedavno, odluke arbitraža nisu bile ni dostupne arbitrima koji nisu učestovali

20 Francuski Novi Zakonik o građanskom postupku, čl. 1496 i holandski Zakonik o građanskom postupuku čl. 1054.

65


66

u rešavanju konkretnog spora. U međuvremenu, puno je urađeno na objavljivanju i sistematizaciji arbitražnih odluka poznatijih arbitraža,21 i nesumnjivo je da sadržina objavljenih odluka vrši određeni uticaj na način na koji arbitri pristupaju novim sporovima, ali se to nikako ne može poistovetiti sa obaveznom snagom presedana. Značajnu ulogu u daljem razvijanju uniformnog gradanskog i privrednog prava u budućnosti takođe mogu preuzeti sudovi stvoreni unutar regionalnih integracija (npr, Sud pravde Evropskih Zajednica), u meri u kojoj im je povereno da odlučuju o pitanjima tumačenja tog prava.

Kratko ćemo se osvrnuti na pojedine međunarodne organizacije čije se aktivnosti u postupku harmonizacije i unifikacije mogu smatrati srodnim ili povezanim sa projektom Načela evropskog ugovornog prava.

a) Međunarodni institut za unifikaciju privatnog prava - UNIDROA (International Institute for the Unification of Private Law - UNIDROIT)

Međunarodna organizacija sa sedištem u Rimu, osnovana 1926. godine kao pomoćni organ Lige naroda. Trenutno ima pedeset osam država članica među kojima je i Jugoslavia. Cilj joj je harmonizacija i usklađivanje privatnog prava država članica. Sastavila je nacrte brojnih konvencija koje su usvojene na diplomatskim konferencijama država članica: Haških konvencija iz 1964. godine koje sadrže jednoobrazne zakone o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari i o zaključenju ugovora o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari, Međunarodne konvencije o ugovora o prevozu (1970), Konvencije o jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog testamenta (1973), Konvencije o zastupanju u međunarodnoj kupoprodaji robe (1983), Konvencije o međunarodnom finansijskom lizingu (1988), Konvencije o međunarodnom faktoringu (1988) i Konvencije o ukradenim i nezakonito izvezenim kulturnim dobrima (1995). Pored toga, rad ove organizacije poslužio je kao osnova za donošenje mnogih konvencija u okvira dragih međunarodnih organizacija: Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u

21 Vidi npr. Yearbook Commercial Arbitration koji u dvadeset šest knjiga sadrži između ostalog i bogatu zbirku arbitražne prakse, ili zbirku odluka arbitraže MTK: S. Jarvin, Y. Derains, J-J. Arnaldez, Collection of ICC Arbitral Awards, Recueil des sentences arbitrates de la CCI, tome I (1974-1985), tome II (1976-1990), tome III (1991-1995).


67

slučaju oružanog sukoba (1954), Evropske konvencije o nastanjivanju (1955), Konvencije UN o ugovoru o međunarodnoj kupoprodaji robe (1980), Konvencije o ugovoru o međunarodnom drumskom prevozu robe (CMR) (1956), itd. U okviru ove organizacije sastavljena su i objavljena Načela međunarodnih trgovačkih ugovora (1994), koja su u bliskoj vezi sa Načelima evropskog ugovornog prava.

b) Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo (The United Nations Commission for International Trade Law - UNCITRAL)

Generalna skupština Ujedinjenih nacija osnovala je Komisiju Rezolucijom br. 2205. od 1966. godine, dajući joj zadatak da radi na postepenoj harmonizaciji i unifikaciji međunarodnog trgovinskog prava. Komisija je ubrzo postala glavni organ Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo. Sastoji se od trideset šest država članica koje bira Generalna skupština UN po principu rotacije sa mandatom od šest godina, tako da u njoj uvek budu ravnopravno zastupljeni svi delovi sveta i glavni pravni sistemi. Sedište Komisije je u Njujorku, a njen sekretarijat nalazi se u Beču. Glavne rezultate na unifikaciji prava Komisija je ostvarila u oblastima:

- međunarodne prodaje robe (Konvencija o zastarelosti u oblasti međunarodne kupoprodaje robe (1974), Konvencija UN o ugovoru o međunarodnoj prodaji robe (1980);

- međunarodnog prevoza (Konvencija UN o pomorskom prevozu robe - Hamburška pravila (1978);

- međunarodne trgovačke arbitraže (Arbitražna pravila (1976), Pravila o mirenju (1980), Model-zakon o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži (1985), Uputstva za organizovanje arbitražnog postupka (1996));

- oblasti javnog snabdevanja i razvoja infrastrukture (Model-zakon o snabdevanju robom i pružanju građevinskih i drugih usluga (1994), Zakonodavni vodič za privatno finansirane objekte infrastrukture (2001));

- međunarodnih plaćanja (Konvencija UN o međunarodnim trasiranim i sopstvenim menicama (1988), Model-zakon o međunarodnom prenosu sredstava (1992), Konvencija UN o nezavisnim garancijama i stend- baj akreditivima (1995));


68

- elektronske trgovine (Model-zakon o elektronskoj trgovini (1996)); i

- stečaju sa inostranim elementom (Model-zakon prekograničnim dejstvima stečaja (1997)).

v) Savet Evrope (Council of Europe)

Savet Evrope je regionalna međunarodna organizacija sa sedištem u Strazburu (Francuska), osnovana 1949. godine u Londonu sa ciljem da osrvari veće jedinstvo između država članica, očuva i ostvari ideale koji su njihova zajednička baština i podstakne njihov ekonomski i drušveni napredak (Statut, čl. 1). Ove ciljeve Savet Evrope ostvaruje, između ostalog, radom na harmonizaciji i unifikaciji zakonskih propisa država članica. Glavni instrumenti koji mu za to služe su rezolucije Parlamentarne skupštine, preporuke Komiteta ministara i međunarodne konvencije.22 Savet Evrope trenutno ima četrdeset tri članice. Pod okriljem ove organizacije, zaključen je veliki broj konvencija u oblasti građanskog i privrednog prava, kojima se regulišu različita pitanja: formalni uslovi za prijavljivanje patenata (1953), međunarodna klasifikacija patenata (1954), obavezno osiguranje od građanske odgovornosti vezane za motorna vozila (1959), odgovornost hotelijera za imovinu njihovih gostiju (1962), primena Evropske konvencije o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži (1962), uniformno pravo arbitraže (1966), unifikacija određenih delova materijalnog prava o patentima (1963), usvajanje dece (1967), obaveze u stranoj valuti (1967), stavljanje zabrane na hartiju od vrednosti na donosioca u međunarodnom prometu (1970), računanje rokova (1972), uspostavljanje procedure za upis testamenta (1972), mesto plaćanja novčanih obaveza (1972), građanska odgovornost za štetu nastalu motornim vozilom (1973) pravni status vanbračne dece (1975), odgovornost za proizvode u slučajevima fizičkih povreda i smrti (1977), zaštita lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka (1981), mfa neregularna trgovina na berzi (1989), međunarodni aspekti stečaja (1990), gradanska odgovornost za delatnosti opasne po životnu sredinu (1993),

22 Savet Evrope 1949-1996, Međunarodna politika i NIU Službeni list, Pravni fakultet,

Fakuitet političkih nauka, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 1996. str. 296.


autorsko pravo i srodna prava u okviru prekograničnog emitovanja satelitom (1994), vršenje prava deteta (1996), građanskopravni aspekti korupcije (1999), zaštita provajdera plaćenih onlajn usluga (2001), o razmeni informacija i pravnoj saradnji u oblasti "usluga kompjuterizovanog društva" (2001), i td. Jugoslavija je podnela zahtev za članstvo u ovoj organizaciji. Ranija Jugoslavija je bila ratifikovala vise konvencija Saveta Evrope, ali je sada dala notu o sukcesiji samo za neke od njih i pored toga, ratifikovala još neke u kojima ranije nije bila ugovornica.23

23 SFRJ je bila ugovornica sledećih konvencija Saveta Evrope (konvencije u kojima SRJ nije vise ugovornica obeležene su kurzivom): Evropska konvencija o obaveštenjima o stranom pravu (1968), Konvencija o odgovornosti hotelijera u vezi sa imovinom njihovih gostiju (1962), Evropska konvencija o međunarodnim posledicama oduzimanja prava na vožnju motornog vozila (1976), Evropska konvencija o nasilju i nedoličnom ponašanju gledalaca na sportskim priredbama, posebno na fudbalskim utakmicama (1985), Konvencija o izradi evropske farmakopeje (1964), Evropska konvencija o ekvivalentnosti diploma na osnovu kojih je moguće stupiti na visokoškolske ustanove (1953), i dodatni protokol (1964), Evropska kulturna konvencija (1954), Evropska konvencija o ekvivalentnosti perioda univerzitetskih studija (1956), Evropska konvencija o akademskom priznanju univerzitetskih kvalifikacija (1959), Evropska konvencija o zastiti arheološkog nasleđa (1969), Evropski sporazum o stainom plaćanju stipendija studentima koji studiraju u inostranstvu (1969), Konvencija o zaštiti arhitektonskog nasleđa Evrope (1985) Evropska konvencija za zaštitu životinja koje se uzgajaju na poljoprivrednim gazdinstvima (1976), Evropska konvencija za zastitu životinja za klanje (1979), Evropska konvencija o nadzoru uslovno osuđenih i uslovno uslobođenih lica (1964), Konvencija o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka (1981), i Evropska konvencija o zaštiti životinja u medunarodnom prevozu i Protokol. SRJ je prema izveštaju Kancelarije za konvencije Saveta Evrope proveravanom 8. oktobra ove godine (http://conventions.coe.int), država ugovornica sledećih konvencija (konvencije u kojima SFRJ nije bila ugovornica obeležene su kurzivom): Konvencija o odgovornosti hotelijera u vezi sa imovinom njihovih gostiju (1962) - stupila na snagu maja ove godine, Evropska konvencija o medunarodnim posledicama oduzimanja prava na vožnju motornog vozila (1976) - stupila na snagu maja ove godine, Evropska konvencija o nasilju i nedoličnom ponašanju gledalaca na sportskim priredbama, posebno na fudbalskim utakmicama (1985) - stupila na snagu aprila ove godine, Konvencija o izradi evropske farmakopeje (1964) sa Protokolom (1989) - stupili na snagu maja ove godine, Evropska kulturna konvencija (1954) - stupila na snagu februara ove godine, Evropski sporazum o stainom plaćanju stipendija studentima koji studiraju u inostranstvu (1969) - stupila na snagu marta ove godine, Konvencija o zaštiti arhitektonskog nasleda Evrope (1985) - stupila na snagu juna ove godine, Evropska konvencija za zaštitu zivotinja koje se uzgajaju na poljoprivrednim gazdinstvima (1976) - stupila na snagu avgusta ove godine, Evropska konvencija za zaštitu zivotinja za klanje (1979) - stupila na snagu avgusta ove godine, Evropska konvencija o nadzoru uslovno osuđenih i uslovno uslobodenih lica (1964) - stupila

69

http://conventions.coe.int/


70

g) Evropska unija (European Union)

U teoriji se koriste različiti termini da bi se označila regionalna organizacija petnaest država Evrope koja je začeta 1951. godine.24 Ona je otpočela stvaranjem Evropske zajednice za ugalj i čelik, Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju (EUROATOM) na osnovu međunarodnih ugovora između prvobitnih država članica (Pariski ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, 1951. i Rimski ugovori o osnivanju Evropske ekonomske zajednice i EUROATOM, 1957). Kasnije je došlo do nekoliko transformacija ovih organizacija, takođe na osnovu međunarodnih ugovora, da bi Sporazumom iz Mastrihta koji je stupio na snagu 1993. godine bila osnovana Evropska unija. Njenim osnivanjem, međutim, nisu prestale da postoje ranije tri organizacije. Danas se o svim ovim organizacijama često skupno govori kao o Evropskoj zajednici ili Evropskoj uniji. Postoje različite teorije o pravnoj prirodi Evropske unije, odnosno Evropske zajednice, od toga da se radi o klasičnoj međunarodnoj organizaciji, do shvatanja da je reč o naddržavnoj tvorevini koja ima elemente federalne države.25 Nesporno je da je u toku četrdesetogodišnjeg postojanja ove regionalne integracije donet veliki broj propisa i zaključen značajan broj međunarodnih ugovora koji čine deo novog pravnog sistema -komunitarnog prava, odnosno prava Evropske unije. Unifikacija i harmonizacija prava država članica u određenim oblastima predstavljaju neizostavan uslov za ostvarenje ciljeva koji su postavljeni u međunarodnim ugovorima o osnivanju i postepenom transformisanju ove organizacije.26

Međutim, proces harmonizacije o kojem je ovde reč nije ograničen samo na države članice Evropske unije, već je mnogo širi, s obzirom da su države koje pretenduju na pridruženo ili punopravno članstvo u ovoj organizaciji

na snagu maja ove godine, Okvirna konvencija o zaštiti nacionalnih manjina (1995) - stupila na snagu septembra ove godine.

24 Vidi, G. Ilić, "Koreni stvaranja Evropske unije", Revija za evropska pravo, br. 1/99 str. 39.

25 Vidi, R. Vukadinović, "Pojam i mesto komuniternog prava", Revija za evropsko pravo, br. 1/99 str. 11.

26 Ibidem, str. 17.


obavezne da izvrše usaglašavanje sopstvenog nacionalnog pravnog poretka sa pravnim poretkom Evropske unije.27

d) Ekonomska komisija UN za Evropu (United Nations Economic Commission for Europe)

Jedna od pet regionalnih komisija Ujedinjenih nacija, osnovana 1947. godine, pod okriljem Ekonomskog i socijalnog saveta (ECOSOC). Sedište joj je u Zenevi, a osnovni cilj razvijanje privredne saradnje između država članica kojih je trenutno pedeset pet. Njen rad obuhvata i izradu konvencija u oblasti trgovine i prevoza, tipskih ugovora, i opštih uslova prodaje za veliki broj proizvoda i usluga. Navešćemo, primera radi, sledeće konvencije: o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži (1961), o ugovora o međunarodnom dramskom prevozu robe (CMR) (1956), o ugovora o međunarodnom drumskom prevozu putnika i prtljaga (CVR) (1973), o unifikaciji izvesnih pravila u predmetu sudara brodova u unutrašnjoj plovidbi (1965), o registraciji brodova unutrašnje plovidbe (1965), o ograničenju odgovornosti vlasnika brodova unutrašnje plovidbe (CLN)(1973), o ugovora o međunarodnom prevozu putnika i prtljaga unutrašnjim vodenim tokovima (CVN)(1976), o gradanskoj odgovornosti za štetu izazvanu drumskim prevozom opasnih roba (CRTD)(1989), itd.

đ ) Međunarodna trgovinska komora (International Chamber of Commerce - ICC)

Međunarodna nevladina organizacija sa sedištem u Parizu osnovana 1919. godine. Njeno članstvo čine trgovačka društva i udruženja iz preko sto trideset zemalja. Ima za cilj razvijanje otvorene međunarodne trgovine i investicija i tržišne ekonomije radi postizanja opšteg mira i prosperiteta. Njen najpoznatiji poduhvat su Inkotermsi (Incoterms) - pravila kojima se reguliše značenje termina koji su uobičajeni u međunarodnoj trgovini. Prvo izdanje Inkotermsa objavljeno je 1936. godine, i do sada je pretrpelo šest revizija.

27 Vidi, I. Vereš, Evropski sporazum - odnosi između EU i Srednje i Istočne Evrope, Pravniiivot br. 12/1977, 663.

71


72

Trenutno su na snazi Inkotermsi (2000) koji su prevedeni na srpski. Značajna je i delatnosti Međunarodne trgovinske komore na stvaranju kodeksa, pravila i tipskih ugovora, kao što su Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive (1993), Jednoobrazna pravila za garancije na prvi poziv (1992), Jednoobrazna pravila za ugovorno jemstvo (1993), Međunarodni običaji u pogledu stend-baj akreditiva (1999), Jednoobrazna pravila za regrese između banaka (1995), Jednoobrazna pravila za naplatu (inkaso) (1978), Međunarodni kodeks za direktnu prodaju (1999), Međunarodni kodeks za direktni marketing (1998), Model-klauzule za upotrebu u ugovorima koji se odnose na prekogranični prenos podataka (1998), Opšta pravila za međunarodnu digitalno omogućenu trgovinu (GUIDEC) (1997), itd. Navedena pravila i kodeksi nemaju obaveznu snagu, ali se široko primenjuju u praksi. Banke u nekim državama kolektivno su pristupile Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive (npr. naše banke pristupile su im odlukom Saveta guvernera narodnih banaka još 1974. godine, a novoj verziji ovih pravila, odmah po njihovom donošenju, 1993. godine). U sklopu Međunarodne trgovinske komore deluje najpoznatija međunarodna trgovačka arbitraža u svetu, koja postupa po arbitražnom pravilniku koji je poslednji put menjan 1998. godine. MTK ima savetodavni status pri Ujedinjenim nacijama.

1.3. Instrumenti unifikacije i harmonizacije

a) Međunarodni ugovori i jednoobrazni zakoni

Kao što je već rečeno, sklapanje međunarodnih ugovora je tradicionalni način unifikacije prava na regionalnom i svetskom nivou. Pri tom se mogu koristiti dve osnovne tehnike: međunarodni ugovor može da sadrži jednoobrazni zakon kao poseban prilog, koji su države članice obavezne da unesu u svoje unutrašnje zakonodavstvo; primera radi, Konvencija o unificiranom meničnom pravu (1931) sadrži u Aneksu I Unificirani zakon o menici i sopstvenoj menici koji je kod nas inkorporisan u Zakon o menici (1946), Konvencija o jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog testamenta (1973) sadrži u prilogu Jednoobrazni zakon o


obliku međunarodnog testamenta, koji je kod nas inkorporisan u Zakon o nasleđivanju (1995), Konvencija o odgovornosti hotelijera u vezi sa imovinom njihovih gostiju (1962) sadrži Aneks koji je trebalo da bude unet u odredbe Zakona o obligacionim odnosima, ali koliko nam je poznato, to nije urađeno; druga mogućnost je da sam tekst međunarodnog ugovora sadrži jednoobrazne odredbe, koje se nakon potvrđivanja neposredno primenjuju bez potrebe da se inkorporišu u neki unutrašnji zakon (npr. Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (1980), Konvencija o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe (1974), Međunarodna konvencija o građanskoj odgovornosti za štetu prouzrokovanu zagađivanjem naftom (1969), itd).

Korišćenje međunarodnih ugovora kao instrumenata unifikacije ima određene nedostatke. Prvo, teško je doći do saglasnosti o materijalno- pravnim rešenjima, s obzirom na polazne razlike u pravnim sistemima, jezičke barijere i različite interese država. Predstavnici mnogih država, pogotovo onih koje imaju veliku moć i uticaj, dolaze na međunarodne pregovore sa duboko usađenim verovanjem u superiornost sopstvenog prava.28 Oni su veoma raspoloženi za unifikaciju sve dok uniformni tekst koji treba usvojiti liči na njihovo nacionalno pravo. Npr. predsednik američke delegacije na Diplomatskoj konferenciji u Hagu na kojoj su usvajani Jednoobrazni zakoni o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari (1964), izjavio je da je njegov osnovni cilj da dovede Jednoobrazne zakone u sklad sa američkim Uniformnim trgovačkim zakonom.29 Sličan primer može se pronaći u diskusijama oko eventualnog donošenja Evropskog zakonika o ugovornom pravu. Nekoliko autora zalagalo se za to da se kao model budućeg zakonika uzme Italijanski gradanski zakon jer je najmoderniji i predstavlja srednju poziciju između dve glavne struje, francuske i nemačke. Svi ti autori bili su, naravno, Italijani.30 Ne treba sumnjati da i predstavnici drugih država polaze od sličnih uverenja, samo ih, možda, ne iskazuju tako otvoreno. Rad na tekstu koji će kasnije biti predmet usvajanja na međunarodnoj konferenciji ili u okviru međunarodne organizacije odvija se u glomaznim radnim telima i često je neefikasan. Jedan član američke

28 A. Kaczorowska, International Trade Conventions and Their Effectiveness, Present and Future, p. 9.

29 Ibidem. 30 A. Hondius, "Towards a European Civil Code, General Introduction", p. 13.

73


74

delegacije u komisiji za pravljenje nacrta nove Haške konvencije o priznanju i izvršenju stranih odluka, opisao je, kako je samo pravljenje nacrta člana 10 (1) pomenute Haške konvencije na francuskom i engleskom jeziku odnelo punih deset sati rada, a taj član se na kraju sastojao od samo jedne jedine rečenice.31 Često se dešava da u cilju postizanja kompromisa između učesnika, za pojedina sporna pitanja bude usvojena razvodnjena ili neprecizna formulacija, ili da budu dozvoljene rezerve.32 Citiraćemo reči jednog danskog autora u vezi sa Konvencijom UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe: "Po nekim pitanjima, konvencija kodifikuje samo sporazum o tome da nema sporazuma i na taj način nas vraća na nacionalno pravo. Ugovorne strane čak mogu da sporazumno isključe određena pravila Konvencije, ili čitave delove konvencije".33

Kada tekst međunarodnog ugovora bude konačno usvojen, predstoji mu proces potvrđivanja i ratifikacije od strane nadležnih organa država članica. Potreban je određeni broj ratifikacija da bi ugovor stupio na snagu i taj proces obično traje po nekoliko godina, a ponekad sasvim izostane. Brojni su primeri "mrtvih konvencija" koje svedoče o uzalud utrošenom trudu i radu stručnjaka za međunarodno i uporedno pravo. Nakon stupanja na snagu sledi problem prilagođavanja unifikovanog prava iz međunarodnih ugovora promenama koje nastupaju nakon unifikacije u životnim odnosima koje to pravo reguliše i otklanjanja nedostataka uočenih u praksi primene uniformnih pravila (problem izmene i dopune konvencijskih tekstova).

Najzad, napori usmereni ka podsticanju unifikacije mogu biti lako osujećeni različitom praksom sudova i drugih organa država članica u primeni i tumačenju uniformnog teksta. S obzirom da u većini slučajeva ne

31 P. D. Trooboff, "Ten (and Probably More) Difficulties in Negotiating A Worldwide

Convention on International Jurisdiction and Enforcement of Judgments: Some Initial Lessons11, A Global Law of Jurisdiction and Judgments: Lessons From the Hague, Cornell - Paris J Summer Institute of International and Comparative Law, Paris, July 8, 2000. (referat sa savetovanja održanog u Parizu, 8. jula 2000. godine).

32 H. Mosler, "L'appHcation du droit international public par les tribunaux nationaux", Recueil des cours, tom 94, p. 663.

33 "On some points the Convention codifies only an agreement to disagree and thus to revert to national law. Contracting States can even opt out of certain CISG rules and rule sets entirely", J.M. Loofkofsky, "Loose Ends and Contorts in International Sales: Problems in the Harmonization of Private Law Rules" The American Journal of Comparative Law No. 2/1991, p. 404.


postoji međunarodno pravosuđe kome bi bilo povereno jedinstveno tumačenje konvencijskog teksta, realno je očekivati da se pojave takve razlike. Interesantan je pokušaj UNCITRAL-a da predupredi ovaj problem, uspostavljanjem sistema međusobnog informisanja država članica o praksi primene najvažnijih ugovora i model-zakona sastavljenih u okviru ove organizacije (Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, Konvencije o zastarelosti u oblasti međunarodne kupoprodaje robe, Konvencije o pomorskom prevozu robe -Hamburških pravila - i Model- zakona o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži) pred nacionalnim sudovima država članica i međunarodnim trgovinskim arbitražama. Jedan od ciljeva ovog sistema koji se skraćeno zove CLOUT (Case law on UNCITRAL texts) jeste da se postigne jednoobrazno tumačenje i primena navedenih tekstova.

b) Model - zakoni

Model-zakoni su takode namenjeni usvajanju na nacionalnom nivou, ali predstavljaju fleksibilnije sredstvo od međunarodnog ugovora i jednoobraznog (uniformnog) zakona. Dok se međunarodni ugovor i jednoobrazni zakon sadržan u njemu moraju prihvatiti u tekstu u kojem su usvojeni, eventualno uz rezerve koje su obično malobrojne i limitirane, dotle model-zakon ostavlja svakoj državi mogućnost da prilikom usvajanja unese u njegov tekst modifikacije (izmene i dopune) koje smatra za neophodne. Oni su'pogodni za harmonizaciju prava u onim oblastima u kojima se nacionalne razlike ocenjuju kao suviše velike da bi se mogla postići unifikacija. Model-zakoni nisu međunarodni ugovori i ne podležu ratifikaciji, već stoje na raspolaganju svakoj državi koja želi da ih iskoristi kao obrazac za pravljenje sopstvenog zakona. Ovaj instrument ponikao je na evropskom tlu. Kao jedan o prvih poznatih model-zakona može se navesti onaj o menici koji su 1848. godine usvojile nemačke zemlje (njih pedeset pet, plus Austrija I Lihtenštajn).34 Danas se model-zakoni mnogo vise koriste na američkom kontinentu, a naročito u SAD. Stvaranjem jednoobraznih zakona i model-zakona od strane pravnih stručnjaka, u toj zemlji se postiže unifikacija i harmonizacija prava država članica američke federacije. Ovim poslom se

34 G. A. L. Droz, Regards sur le droit international prive compare, Cours general de droit

international prive, p. 376.

75


76

bave dve organizacije - Nacionalna konferencija poverenika za uniformne zakone država članica formirana 1892. godine35 i Američki pravni institut, osnovan 1923. godine. Najpoznatiji zajednički projekat ove dve organizacije je Uniformni trgovački zakonik SAD (Uniform Commercial Code, UCC) koji je usvojen u svim državama članicama federacije.36 Mada u formi uniformnog zakonika, ovaj akt po svojim karakteristikama više odgovara pojmu model-zakona jer eksplicitno dopušta državama članicama federacije da odstupe od nekih njegovih rešenja, što su mnoge od njih i učinile, a po određenim pitanjima i sam nudi vise alternativnih rešenja.

Prednosti model-zakona kada je u pitanju unifikacija na međunarodnom nivou se sastoje u neobaveznosti formulacija, koja ostavlja državama slobodu da ponudena rešenja priiagode nacionalno-pravnim specifičnostima, jednostavnijem unošenju u unutrašnji pravni sistem i odsustvu bilo kakve obaveze prema drugim državama koje su ga takođe prihvatile. Te prednosti, mogu se pretvoriti i u mane, ukoliko dođe do suviše velikih odstupanja prilikom implementacije ili kasnije primene, tumačenja i izmena polaznog teksta. Najpoznatiji model-zakon na međunarodnom nivou je UNCITRAL-ov model-zakon o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži. Ovaj akt je do sada poslužio pravljenju nacrta zakona o arbitraži u vise od trideset jurisdikcija.37

Američko iskustvo sa Uniformnim trgovačkim zakonikom može biti od velike koristi u predviđanju mogućih dometa Načela evropskog ugovornog prava kao instrumenta unifikacije i harmonizacije. Indikativno je da su u postupku usvajanja ovog zakonika, ili naknadno, izvršene određene izmene

35 Konferencija se sastoji od predstavnika svake države članice i do sada je usvojila preko dve stotine jednoobraznih zakona, od kojih je preko stotinu usvojeno u bar po jednoj državi. M.L. Cohen, R.C. Bering, K.C. Olson, How to Find the Law, West Publishing Co. 1989, p. 189.

36 S tim da su u Lujzijani usvojeni samo neki čianovi. Ibidem. 37 Zakoni zasnovani na Model-zakonu UNCITRAL-a o međunarodnoj trgovinskoj

arbitraži doneti su u Australiji, Bahreinu, Belorusiji, Bermudskim ostrvima, Bugarskoj, Grčkoj, Gvatemali, Egiptu, Zimbabveu, Indiji, Iranu, Irskoj, Kanadi, Keniji Kipru, Republici Koreji, Litvaniji, Madagaskaru, Mađarskoj, Makauu, Malti, Meksiku, Nemačkoj, Nigeriji, Novom Zelandu, Omanu, Peruu, Ruskoj Federaciji, u nekim federalnim jedinicama SAD (Kaliforniji, Konektikatu, Oregonu, Teksasu),Tunisu, Ukrajini, Hong-Kongu, Skotskoj i Sri Lanki. Izvor: http://www.uncitral.org/en-index.htm, 25.avgust 2001.

http://www.uncitral.org/en-index.htm


uniformnog teksta u svakoj od pedeset američkih država.38 Pri tom, učinjene izmene se razlikuju od države do države, рo tekstu i po mestu u kodeksu, čak i kada je u pitanju postizanje istog materijalnopravnog cilja. Pored toga, došlo je do razmimoilaženja i u tumačenju pojedinih odredaba uniformnog teksta od strane sudova saveznih država, isto kao i u načinu popunjavanja praznina u njegovom tekstu. Razlike u tumačenju i popunjavanju praznina pojavljuju se uprkos tome što se radi o tekstu koji je napisan na istom jeziku na kojem sudovi sude i što postoje zbirke sudske prakse koje u jednom izdanju pbkrivaju sve jurisdikcije.39 Na osnovu ovih i drugih pokazatelja, jedan američki autor zaključuje da dosadašnje američko iskustvo u unifikaciji nije baš ohrabrujuće. Ono svakako ne pokazuje da postoji neizbežan trend ka unifikaciji prava, kao posledica formiranja čvrste federacije. Ukoliko se može i prihvatiti da je u SAD postojao i još uvek postoji značajan pokret u pravcu unifikacije i harmonizacije prava, veći deo njegovih uspeha može da se pripiše želji za reformom prava, za uvođenjem novih savremenijih pravila, a ne nekom samostalnom interesu ili želji da se izjednače razlike koje postoje u pravnim sistemima saveznih država.40

v) Nadnacionalno zakonodavstvo

Stvaranje nadnacionalnog zakonodavstva vezano je za postojanje i delatnost međunarodnih organizacija na čije organe su nacionalne države prenele određena zakonodavna ovlašćenja. Tako npr. unifikacija i harmonizacija unutar Evropske zajednice obavlja se putem dva glavna izvora komunitarnog prava - uredbi (regulations) i direktiva (directives). Uredbe su opšti pravni propisi koje donose organi zajednice (Savet ili Komisija, obično uz mišljenje Parlamenta), kojima se unifikuje materija koja je obuhvaćena propisom. Primenjuju se neposredno u državama članicama, bez potrebe da se vrši njihova inkorporacija donošenjem posebnih unutrašnjih propisa. Direktive su, pak, opšti propisi kojima se vrši harmonizacija prava država

38 Vidi, W. Gray, "E pluribus unum? A Bicentennial Report on Unification of Law in the United States", Rabels Zeitschrift fiir auslandisches und Internationales Privatrecht, 1986, Heft 1- 2,S. Ill, 139.

39 Vidi, Gray, loc. cit. 40 Vidi, Gray, op. cit., p. 112.

77


78

članica. Donose ih takode Savet ili Komisija uz učešće Parlamenta. Za razliku od uredbi, direktive samo odreduju ciljeve buduće pravne regulative, ali prepuštaju državama članicama da donesu unutrašnje propise kojima će se oni ostvariti. 41 Teorijski, države članice uživaju slobodu u pogledu načina na koji će se zacrtani ciljevi ostvariti i u pogledu sadržine samih propisa. Međutim, do sada usvojene direktive, isto kao i uredbe, sadrže veoma detaljna pravila, tako da ostavljaju državama članicama veoma malo prostora za odstupanje.42

Najveći deo komunitarnih propisa donosi se u oblasti privrednog prava. Jedan autor navodi skoro osamdeset direktiva koje su donete u oblasti zabrane nelojalne konkurencije, zaštite industrijske i trgovačke svojine, prava trgovačkih društava, berzanskog i bankarskog prava, prava osiguranja i telekomunikacija. Pored toga veliki broj direktiva donet je i u oblasti radnog prava. 43 Iznose se procene da je u ovom trenutku oko 50% zakonodavstva država članica harmonizovano, a da u oblasti privrednog prava taj procenat iznosi čak 80%.44 Najpoznatije direktive u oblasti gradanskog prava su direktiva o odgovornosti za proizvode45, koja je pretočena u unutrašnje propise, ne samo u četrnaest država članica EZ, već i u nekim drugim državama (npr. Australija i Japan)46, i direktiva o nedozvoljenim odredbama u ugovorima sa potrošačima.47

41 Vidi, R. Vukadinović, Pravo Evropske unije, Beograd 1996, str. 42-44. 42 Vidi, P.-Ch. Miiller -Graff, "EC Directives as a Means of Private Law Unification", u

knjizi To ards a European Civil Code, Second Revised and Expanded Edition, pp. 83-89 w43 Ibidem. 44 T. M. J. M6llers, "The Role of Law in European Integration", The American Journal of

Compara aw, No. 4/2000, p. 694. tive L45 Council Directive (85/374/EEC) of 25 July 1985 on the approximation of the laws,

regulations and administrative provisions of the Member States concerning liability for defective products, OJ 1985 L210I29. V. M. Stanivuković, "Zaštita potrošača u pravu Evropske unije - Odgovornost proizvođača za proizvode", u knjizi Pravo Evropske unije - zbornik radova, priređivači D. Mitrović i O. Račić, Službeni glasnik, Udruženje za pravo Evropske unije, Centar za medunarodne studije, Beograd 1996, str. 339.

46 E. Hondtus, "Towards a European Civil Code, General Introduction", p. 10. 47 Council Directive (93/13/EEC) of 5 April 1994 on unfair terms in consumer contracts; OJ

1993 L95/29.


g) Preporuke međunarodnih organizacija

Preporuke međunarodnih organizacija, mada obično nemaju obaveznu snagu za države, mogu poslužiti takođe kao efikasan put eliminacije razlika u nacionalnim zakonodavstvima. Npr. gotovo sve države u Evropi sledile su preporuku Saveta Evrope o snižavanju uzrasta za punoletstvo na osamnaest godina, tako da su raniji sukobi zakona u toj materiji sasvim nestali.48 Zatim, preporuka Saveta Evrope o prebivalištu i boravištu doprinela je tome da iz evropskog prava sasvim nestane koncept zakonskog domicila udate žene.49 I druge organizacije koje smo naveli često pribegavaju neobaveznim aktima da bi podstakle države članice da ujednače svoje zakonodavstvo (npr. preporuka UNCITRAL-a o pravnoj vrednosti kompjuterskih zapisa, preporuke Komisije Evropske zajednice u oblasti monetarne unije, zaključivanja ugovora između odsutnih lica, rokova za plaćanje u trgovačkim poslovima, itd).

d ) Autonomno pravo - opšti uslovi poslovanja, tipski ugovori, jednoobrazna pravila, pravni vodiči i slično

Napori da se ostvari unifikacija prava mogu se usmeriti na stvaranje autonomnih izvora prava - opštih uslova poslovanja, tipskih ugovora, jednoobraznih pravila, pravnih vodiča, i si. Karakteristično je za navedene pravne instrumente da nisu direktno vezani za akciju suverenih država, a sreću se najčešće u oblasti privrednih ugovornih odnosa sa međunarodnim obeležjem. Stvara ih jedan od ugovarača, ili poslovna zajednica (razna trgovačka i profesionalna udruženja i organizacije), ili međuvladine organizacije zadužene za trgovinu. Opšti uslovi poslovanja, ili opšti uslovi ugovora na unapred štampanom obrascu sadrže detaljna pravila o načinu obavljanja određene privredne delatnosti i pravima i obavezama ugovornih strana u ugovorima koji se zaključuju u okviru te delatnosti. Najpoznatiji su Ženevski opšti uslovi prodaje koje je izradila i usvojila Ekonomska komisija UN za Evropu. Opšti uslovi postaju sastavni deo ugovora ako se ugovorne

48 G. A. L. Droz, Regards sur le droit international prive compare, Cours general de droit international prive, p. 376.

49 Ibidem.

79


80

strane na njih pozovu. Do inkorporacije opštih uslova u ugovor može doći i prećutno, ako su ponuđenom opšti uslovi bili poznati ili su mu morali biti poznati u trenutku zaključenja ugovora, ili ako je opšte poznato da se u određenoj grani privrede posluje po opštim uslovima, a opšti uslovi su bili objavljeni na uobičajeni način.50 Stranke mogu u svom ugovoru odstupiti od opštih uslova i u tom slučaju odredbe samog ugovora imaju prevagu nad onim što je predviđeno u opštim uslovima. Osnov za primenu opštih uslova poslovanja je autonomija volje, koja predstavlja univerzalno priznato koliziono pravilo u domenu ugovornog prava. U stvarnosti se često ne radi o pravnoj slobodi izbora, nego se jedna strana povinuje rešenju koje druga strana, zahvaljujući svojoj jačoj pregovaračkoj moći uspeva da nametne. Efektivnost autonomnog međunarodnog trgovinskog prava, zavisi od spremnosti pravosudnih organa nacionalnih država da priznaju pravnu snagu i dejstvo izabranim pravilima. U mnogim državama, sudovi su ovlašćeni da preispituju sadržinu opštih uslova i neće priznati dejstvo odredbama opštih uslova ako su one izraz zloupotrebe jače pregovaračke moći jednog od partnera, ili ako su protivne dobrim poslovnim običajima.51 Zbog toga ugovorne strane koje žele da obezbede primenu svojih opštih uslova često u njihov tekst uključuju i klauzulu o nadležnosti međunarodne trgovinske arbitraže (odnosno o isključenju nadležnosti državnih pravosudnih organa). Tipski ugovori su pravni akti koji takođe sadrže unapred sastavljene detaljne odredbe o pravima i obavezama ugovornih strana u određenoj vrsti ugovora.52 Cilj je sastavljača tipskih ugovora da potpuno regulišu sva pitanja koja se mogu pojaviti u procesu zaključenja i izvršenja ugovora, tako da u slučaju spora ne bude potrebe za pozivanjem na bilo koje nacionalno pravo.53

Ugovorne strane pri zaključivanju ugovora mogu unositi izmene i dopune u tipske ugovore. Jednoobrazna pravila su akti sastavljeni u obliku propisa kojima se reguliše način obavljanja određenih poslovnih transakcija i prava i obaveze učesnika u tim transakcijama. Kao i drugi autonomni izvori, ni ova pravila nemaju obavezan karakter nego ih učesnici u transakcijama dobrovoljno prihvataju. Najpoznatija su Jednoobrazna pravila i običaji za

50 Vidi, Leksikon prava međunarodnih privrednih odnosa, odrednice Opšti uslovi poslovanja i

Opšti uslovi ugovora, str. 313. 51 Ibidem, str. 477. 52 Ibidem, odrednica Tipski ugovori. 53 Ibidem, odrednica Ženevski tipski ugovori i opšti uslovi prodaje


dokumentarne akreditive Međunarodne trgovinske komore u Parizu po kojima banke širom sveta otvaraju i isplaćuju akreditive. Pravni vodiči su neobavezni pravni akti namenjeni ugovornim stranama kao model prilikom ugovaranja one vrste pravnog posla na koju se pravni vodič odnosi, ali mogu biti namenjeni i zakonodavcima za regulisanje odredenih pravnih odnosa. Navešćemo samo nekoliko: u bkviru UNCITRAL-a - pravni vodiči za zaključivanje kompenzacionih pravnih poslova (1992), za sastavljanje međunarodnih ugovora za izgradnju industrijskih postrojenja (1998), za elektronski prenos sredstava (1987), Zakonodavni vodič UNCITRAL-a za privatno finansirane objekte infrastrukture (2001)(odnosi se na BOT aranžmane); u okviru Ekonomske komisije UN za Evropu: vodiči za sastavljanje ugovora koji se odnose na međunarodni prenos know-how u mašinskoj industriji (1970), velika industrijska postrojenja (1973), industrijsku kooperaciju (1976), zajedničko izvršenje određenog projekta (1979), konsalting inžinjering i tehničku pomoć (1983), usluge u pogledu održavanja popravke i rada industrijskih i drugih postrojenja (1987) i vodiči o pravnim aspektima privatizacije (1992) i o finansiranju privatnih preduzeća i trgovine (1996), namenjeni prevashodno zakonodavcima zemalja u tranziciji.

đ ) Nacrti zakona ("Pravna načela")

U poslednjoj deceniji dvadesetog veka , pojavila su se dva obimna dokumenta koja nose naziv načela - Načela međunarodnih trgovinskih ugovora i Načela evropskog ugovornog prava. Prvi je usvojen 1994. od strane Međunarodnog instituta za unifikaciju privatnog prava (UNIDROIT), a drugi je u dve etape (I deo, 1995. i II deo, 1997. godine) pripremila Komisija za evropsko ugovorno pravo, kojom je predsedavao danski profesor prava, Ole Lando. Radi se o nacrtima zakona (prvi ima blizu sto dvadeset članova podeljenih u sedam poglavlja, a drugi oko sto trideset članova u devet poglavlja), koji uz članove sadrže i propratni komentar, a ponekad i ilustracije.54 Oni su plod grupnog rada stručnjaka za ovu oblast prava iz raznih zemalja i zasnovani su na komparativno-pravnim istraživanjima. Cilj

54 Komentar Načela evropskog ugovornog prava objavljen je 2000. godine. Vidi, O. Lando, H.

Beale, Principles of European Contract Law, Parts I and II, Combined and Revised, Kluwer Law International, The Hague/London/Boston, 2000, Introduction p. xxii.

81


82

Načela UNIDROA je da uspostave "jedan neutralan i uravnotežen sistem pravila koji bi se koristio širom sveta bez obzira na razlike u pravnim tradicijama, privrednim i političkim prilikama zainteresovanih zemalja."55

Ona izražavaju opšta pravila koja bi trebalo da važe za međunarodne trgovačke ugovore i "mogu da posluže kao model za donošenje nacionalnog i međunarodnog zakonodavstva."56 Stranke mogu ugovoriti primenu Načela UNIDROA na svoju ugovor, ali im se u tom slučaju savetuje da kombinuju klauzulu o izboru merodavnog prava (Načela) sa arbitražnom klauzulom.57

"Načela" imaju neobavezan karakter za države, no računa se, da će s obzirom na veliki autoritet stručnjaka koji su ih sastavili, ona dati snažan podsticaj približavanju nacionalnih pravnih sistema. Polazi se od iskustva sa Uniformnim zakonima o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari koji su uticali na nacionalne zakonodavce mnogih zemalja58 iako te zemlje nisu ratifikovale Haške konvencije iz 1964. godine (poznato je npr. da je skica za Zakonik o obligacijama i ugovorima (1969) prof. M. Konstantinovića rađena uz konsultovanje ovih akata59). Predsednik radne grupe koja je sastavila Načela UNIDROA, profesor Bonel, navodi da su ova načela još u fazi nacrta poslužila kao važan izvor inspiracije za nove kodifikacije gradanskog prava u Holandiji, Kvebeku i Meksiku.60

Kada je u pitanju drugi dokument, čiju je izradu delimično finansirala Evropska komisija, njegov glavni cilj je da se pruži osnova unifikaciji ugovornog prava u okviru Evropske unije.61 Pored toga, i dok se taj cilj ne

55 Načela UNIDROA, Uvod, pasus 9. 56 Načela UNIDROA, Preambula, stav 6. 57 Načela UNIDROA, Preambula, stav 4a u komentaru. Vidi, M. Stanivuković, "Načela

međunarodnih trgovinskih ugovora (UNIDROIT) u postupku pred arbitražom, Pravo i privreda br. 5-8/99 str. 422.

58 A. Hartkamp, "Principles of Contract Law", u knjizi Towards a European Civil Code, Second Revised and Expanded Edition, p. 110.

59 V. M. Konstantinović, Skica za Zakonik o obligacijama i ugovorima, Prethodne napomene, tačka 4. BibJioteka Klasici jugoslovenskog prava; knjiga 13, Beograd Službeni list SRJ 1996., str. 34.

60 M. P. P. Viscasillas: "UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts: Sphere of Application and General Provisions", 13 Arizona Journal of International and Comparative Law 381,1996, p. 415.

61 O. Lando, "Principles of European Contract Law: An Alternative or a Precursor of European Legislation?" American Journal of Compearative Law No. 3/1992, p. 573. i M.


ostvari, autori su namenili načelima ulogu autonomnog izvora prava, čiju primenu ugovorne strane mogu ugovoriti za svoj ugovor, ili do njegove primene može doći na osnovu volje suda ili arbitara, ukoliko su ispunjeni određeni uslovi (tj. da su stranke ugovorile da se na njihov ugovor primenjuju opšti pravni principi, lex mercatoria i slično, ili nisu ugovorile primenu bilo kojeg nacionalnog prava, ili ukoliko u merodavnom pravnom sistemu postoji određena pravna praznina koju Načela mogu da popune). Naravno, ovakve mogućnosti primene Načela kao merodavnog prava, ili izvora za popunjavanje pravnih praznina, zavise u krajnjoj liniji od ovlašćenja u pogledu izbora merodavnog prava, koja dati sud ili arbitraža imaju na osnovu pravnog sistema kojem su podvrgnuti. Načela evropskog ugovornog prava su bliski srodnik Načela UNIDROA, o čemu dovoljno svedoči i podatak da je otprilike jedna trećina članova Landoove komisije, učestvovala takođe u radnoj grupi za izradu načela UNIDROA.

Na osnovu toga, možemo zaključiti da Načela evropskog ugovornog prava po svojim karakteristikama predstavljaju instrument planske (usmerene) unifikacije regionalnog domašaja, čiji uspeh, dakle, najviše zavisi od toga da li će među državama kojima je namenjen doći do saglasnosti o sastavljanju jedinstvenog zakona o obligacijama ili gradanskog zakonika za Evropu. U tom smislu, za konačni uspeh Načela evropskog prava može biti od značaja to što je Parlament Evropske unije 26. maja 1989. godine, usvojio rezoluciju kojom od Država članica Evropske unije zahteva da započnu potrebne pripremne radove za pravljenje nacrta Evropskog građanskog zakonika.62 U istom cilju je Evropski parlament usvojio još jednu rezoluciju 1994. godine. Međutim, s obzirom da postoji svest i iskustvo o tome da se do prave unifikacije teško i sporo dolazi putem međusobnog dogovora država, autori Načela odlučili su da otvore još jednu aveniju koja bi mogla da dovede do bržeg izjednačavanja ugovornog prava, pod pretpostavkom da ugovorne strane u ugovorima sa inostranim elementom, kao i arbitri i sudije koji rešavaju njihove sporove, masovno prihvate načela kao relevantna pravna pravila. Tako bi se putem "mekih pravila" (soft law) na području opšteg ugovornog prava postiglo isto jedinstvo koje je već postignuto u užim

Storme, "Applications possibles et caracteres generaux des principes de droit uniforme des contracts", Revue de droit international et de droit compare, br. 4/1995, p. 309.

62 OJ C 158/401 od 26. juna 1989. godine i Odluka A3-0329/94.

83


84

domenima, npr. na planu dokumentarnih akreditiva ili značenja trgovačkih termina.

e) Ristejtmenti (Restatements)

Idejni tvorci prethodno pomenutih načela bili su pod očitim uticajem američkih "ristejtmenta" i Uniformnog trgovačkog zakonika.63 Tome se ne treba čuditi, s obzirom da su "skoro sve fundamentalne i dalekosežne promene u evropskom pravu i u razumevanju prava tokom posleratnog prerioda, potekle iz Amerike".64 Američki pravni institut pod čijim okriljem se pripremaju ristejtmenti osnovan je sa ciljem da u sažetom i sistematičnom obliku predstavi važeće opšte običajno pravo SAD ("general common law") u deset pravnih oblasti: zastupanje, sukob zakona, ugovori, pravo inostranih odnosa, presude, imovina, neosnovano obogaćenje, sredstva obezbeđenja, delikti i trastovi.65 To se čini u formi pravila (black-letter rules) koja su propraćena komentarima i navodima sudskih odluka u kojima je citirano pravilo primenjeno. Međutim, s obzirom da je praksa sudova po mnogim pitanjima divergentna, uređivači ristejtmenta su često prinuđeni da se opredele za jedno od više pravila koja su usvojena u sudskim odlukama. Ponekad čak idu i korak dalje, i kreiraju pravila tamo gde se sudovi još nisu izjasnili o nekom problemu koji se može očekivati u praksi.66 Tako se njihov rad, usmeren pre svega na otklanjanje nesigurnosti, pretvara istovremeno u -unifikatorski. Ristejtmenti nemaju obaveznu snagu i predstavljaju, ustvari, specifičan oblik pravne literature. Mada su često izloženi kritici, zbog toga što umesto da prikažu pravo kakvo ono stvarno jeste, prikazuju kakvo bi ono

63 Glagol "restate" znači "ponoviti, ponovo iskazati, formulisati", zbog nepostojanja

odgovarajućeg termina u domaćoj pravnoj terminologiji "restatement of law" možemo koristiti u izbornom obliku (ristejtment prava) ili, eventualno prevesti kao "zbornik prava".

64 W. Wiegand: "The Reception of American Law in Europe, The American Journal of Comparative Law, No.2/1991, p. 232.

65 Clanovi instituta su najpoznatiji pravnici, sudije i pravni teoretičari u SAD, kao i jedan broj uglednih stranih pravnika.

66 W. Gray, "E pluribus unum? A Bicentennial Report on Unification of Law in the United States", p. 119.


trebalo da bude, nesumnjivo je da ristejtmenti upravo zbog te osobine imaju veliki uticaj na reforme i ujednačavanje prava u državama članicama SAD.67

Odnos uniflkovanog supstancijalnog prava i kolizionih normi

Dostignuti stadijum u razvoju međunarodnog građanskog i privrednog prava još uvek ne dopušta da se lišimo kolizionog metoda. Da bi se potpuno eliminisala potreba za rešavanjem sukoba nacionalnih zakona kolizionim normama, unifikacija bi morala da bude univerzalna, tj. trebalo bi da pokriva sve zemlje sveta. Primera radi, za razliku od većine evropskih zemalja,68 zemlje common law sistema (izuzimajući Australiju) nisu prihvatile Ženevsku konvenciju o unificiranom meničnom zakonu iz 1931. godine, nego su zadržale svoje nacionalno zakonodavstvo. Tako je i posle usvajanja uniformnog zakona, pitanje merodavnog prava u Evropi moglo i dalje biti od velikog značaja, ukoliko bi bitni elementi menice bili vezani za Veliku Britaniju, SAD, ili drugu zemlju common law sistema. 69

I samo unifikovano pravo može da proizvede nove sukobe zakona, ukoliko dode do odstupanja prilikom unošenja jednoobraznih pravila u nacionalni pravni sistem (videli smo primer američkog Uniformnog trgovačkog zakonika), ili do njihovog različitog tumačenja. Tako je npr. došlo do razlike u tumačenju člana 31. st, 4. Jednoobraznog meničnog zakona, koji kaže da u avalu treba označiti za koga je dat, a ako se to ne učini, pretpostavlja se da je aval dat za trasanta. U Francuskoj sudskoj praksi stalo se na stanovište da se radi o neoborivoj pretpostavci, dok je u Nemačkoj važilo da se radi o običnoj pretpostavci, te da se može dokazivati da je stvarno stanje drugačije. Ta razlika dovela je u slučaju Hocke pred francuskim Kasacionim sudom (1963.g) do potrebe da se reši sukob meničnih

67 M.L. Cohen, R.C. Bering, ICC. Olson, How to Find the Law, West Publishing Co. 1989,

p. 396. 68 Npr. Austrija, Belgija, Belorusija, Grčka, Danska, Italija, Litvanija, Luksemburg,

Mađarska, Monako, Nemačka, Norveška, Poljska, Portugalija, Soyjetski Savez, Ukrajina, Finska, Francuska, Holandija, Svajcarska, Svedska.

69 Vidi, G. A. L. Droz, Regards sur le droit international prive compare, Cours general de droit international prive, p. 381

85


86

zakona, između ove dve države ugovornice Zenevske konvencije.70 Dakle, da bi se cilj unifikacije potpuno ostvario, morala bi da postoji samo jedna zvanična verzija propisa i da se o tumačenju univerzalno važećeg prava stara jedinstveno, svetsko pravosuđe. S obzirom da ovi uslovi nisu ispunjeni i da to verovatno u dogledno vreme neće biti, ostaje i dalje prostor za sukob zakona.

Pored toga što je ograničena geografski, unifikacija je ograničenog domašaja i u pogledu predmeta. Ne radi se o samo o tome, da je ona parcijalna, da ne zahvata sve grane i sve institute građanskog i privrednog prava, već o tome, da ni oni delovi koji postanu predmet regulisanja obično nisu regulisani potpuno. U tom slučaju postavlja se problem pravnih praznina - pitanja koja bi trebalo da budu obuhvaćena međunarodnom konvencijom, jer spadaju u materiju koju ona reguliše, ali za koja ona ne sadrži rešenje. Npr. na osnovu čl. 78 Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, jedna ugovorna strana ima pravo na kamatu u slučaju da druga ugovorna strana ne plati cenu ili neki drugi iznos sa kojim je u docnji. Medutim, konvencija ne određuje visinu kamatne stope. Kako treba rešavati ovaj problem - s pozivom na namere država ugovornica, ili na njihovo nacionalno pravo, i koje od više potencijalno merodavnih prava?71

2.1. Funkcije kolizionih normi u postupku unifikacije

Kada su u pitanju kolizione norme, tekstovi namenjeni izjednačavanju internih supstancijalnih pravila mogu slediti više pristupa:

a ) s obzirom na polje primene unifikovanog zakonodavstva:

- u postupku izjednačavanja može se zameniti unutrašnje zakonodavstvo države ugovornice ostavljajući pritom netaknut nacionalni sistem kolizionih normi, koji će shodno tome, određivati slučajeve u kojima treba primeniti unifikovano supstancijalno pravo; na primer, već pomenuta

70 Ibidem, str. 378; H. Batiffol, "Pluralisme des methodes en droit international privet Recueildes cours, torn 139, p. 114 71 Vidi, M. Stanivuković, "UNCITRAL-ova Konvencija o ugovorima o medunarodnoj prodaji robe i pravila međunarodnog privatnog prava",Pravo iprivreda br. 11-12/98 str. 68.


Konvencija o Unificiranom meničnom zakonu iz 1930. godine sama nе sadrži kolizione norme i ne određuje polje svoje primene; paralelno sa njom objavljena je posebna konvencija za unifikaciju kolizionog prava, ali ima država koje su prihvatile samo materijalnu unifikaciju (npr. Litvanija);72

unificirani zakon primenjuje se u svakoj državi ugovornici kao nacionalni zakon koji važi za menicu bez inostranog elementa, a ako se radi o menici sa inostranim elementom, konsultovaće se kolizione norme, koje će odrediti da li je merodavan taj zakon, zakon neke druge države ugovornice, ili možda zakon neke treće države; naravno materijalno-pravni rezultat bi u prva dva slučaja trebalo da bude identičan, s obzirom da u obe države važi unificirani tekst (vidi, međutim, gore navedeni slučaj Hocke).

- u postupku izjednačavanja može se predvideti da se unifikovane norme nakon inkorporacije u domaće pravo primenjuju na sve slučajeve u kojima sudi domaći sud, bez obzira da li bi u datom slučaju na osnovu kolizionih normi bila predviđena primena domaćeg prava.73 Npr. Haški jednoobrazni zakon o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari (1964) primenjuje se na sve transakcije koje se po tom zakonu smatraju međunarodnim prodajama. Drugim rečima, njegova primena u državama ugovornicama ne zavisi uopšte od kolizionih normi. To je eksplicitno rečeno u čl. 2: "Za primenu ovog zakona isključuju se pravila međunarodnog privatnog prava, izuzev slučajevima u kojima ovaj zakon naređuje što drugo."74 Čak i ako koliziona norma foruma za ugovor o kupoprodaji ukazuje npr. na pravo prodavca, a prodavac nije iz države ugovornice, primenjivao bi se ipak jednoobrazni zakon. Države ugovornice su imale pravo da stave rezervu u odnosu na ovako široku primenu konvencije, što su skoro sve i iskoristile. Sličan pristup sledi i američki Uniformni trgovinski zakonik u paragrafu 1-105(1):

"Izuzev ako nije drugačije predviđeno u ovom paragrafu, u slučaju kada pravni posao ima razumu vezu sa ovom državom (federalnom jedinicom), a takođe i sa nekom drugom državom (federalnom

72 A. Kaczorowska, International Trade Conventions and Their Effectiveness, Present and

Future, p. 9. 73 Ibidem. 74 Jednoobrazni Zakon o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari i Jednoobrazni

Zakon o zaključenju ugovora o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari sa odgovarajućim konvencijama, Institut za uporedno pravo, Ser. E. br. 44, Beograd 1966.

87


88

jedinicom) ili stranom državom, ugovorne strane se mogu sporazumeti da se na njihova prava i obaveze primenjuje pravo ove ili te druge države. Ukoliko takvog sporazuma nema primenjuje se ovaj Zakon na pravne poslove koji imaju odgovarajuću vezu sa ovom državom."

Mada se u praksi sudova ova odredba Uniformnog trgovinskog zakonika uglavnom ne primenjuje, već sudovi umesto toga polaze od opštih kolizionih pravila za određivanje merodavnog prava za sve ugovore, iz nje se jasno vidi prvobitna namera tvoraca uniformnog teksta da mu daju prednost u primeni u svakom slučaju kada pravni posao ima i najmanju vezu sa državom (federalnom jedinicom) koja ga je prihvatila, pa čak i ako u sporu ne sudi njen sud.75 Radi se, dakle, o specifičnoj, jednostranoj kolizionoj normi koja određuje polje primene ovog zakonika i to veoma široko - na svaki slučaj koji ima odgovarajuću vezu sa državom koja je zakonik prihvatila.

- u postupku izjednačavanja prava putem međunarodnog ugovora, može se stvoriti "zatvoren sistem pravila", prema kome se unifikovane norme primenjuju samo u slučaju kada su svi elementi pravnog odnosa vezani za države ugovornice. U tom slučaju, takođe, ne bi se postavljalo pitanje merodavnog prava, ali bi do primene unifikovanog prava doiazilo znatno ređe. Npr. da bi se primenila Briselska konvencija o unifikaciji odredenih pravila koja se odnose na sudar brodova (1910) potrebno je da svi brodovi koji su učestvovali u sudaru pripadaju državama ugovornicama, i to različitim.76

- konvencije o izjednačavanju mogu predvideti koliziono zakonodavstvo kao pomoćni put koji dovodi do primene unifikovanog prava, Npr. Konvencija UN o ugovora o medunarodnoj prodaji robe (1980) primenjuje se ako ugovorne strane imaju sedišta u (različitim) državama ugovornicama (čl. 1. st. 1. a). Ako je ovaj uslov ispunjen, radi se o "zatvo-renom sistemu" (vidi prethodnu alineju) i uopšte se ne postavlja pitanje merodavnog prava za formu i prava i obaveze iz ugovora o kupoprodaji (naravno, pod pretpostavkom da ugovorne strane nisu same isključile primenu Konvencije). Međutim, ako obe ugovorne strane nemaju sedište u državama ugovornicama, Konvencija se primenjuje ako bi prema pravilima

75 S. Grundmann, "Concepts of Uniformity: Section 1-105 of the Uniform Commercial Code as a Model Solution", The American Journal of Comparative Law, No. 4/1989, p. 753.

76 H. Batiffol, "Pluralisme des mithodes en droit internationalprive", p. 116.


međunarodnog privatnog prava (kolizionim normama) na kupoprodajni ugovor trebalo primeniti pravo države ugovornice (čl. 1. st. 1. b).77 To znači da dolazi do primene konvencije uvek kada je merodavno pravo države ugovornice. Njeno unutrašnje pravo neće vise modi da se primenjuje na kupoprodaje sa inostranim elementom. Na ovu drugu odredbu države ugovornice mogu staviti rezervu, ali to je do sada učinio vrlo mali broj država (SAD, Kina i Čehoslovačka).

b) s obzirom na pravne praznine

- u sastav jednoobraznih tekstova mogu biti uključene i kolizione norme koje odreduju koje će se pravo primeniti na odredena pitanja oko kojih nije mogla da bude postignuta saglasnost prilikom sastavljanja jednoobraznog teksta. Npr. Jednoobrazna pravila o ugovoru o međunaro- dnom železničkom prevozu putnika i prtljaga (CIV) sadrže nekoliko kolizionih normi - recimo, odgovornost železnice za štetu prouzrokovanu zakašnjenjem ili ukidanjem voza ili gubitkom veze, podleže zakonima i propisima države u kojoj se slučaj desio (čl. 47. st. 1)

- jednoobrazni tekstovi mogu uputiti sud da se osloni na već postojeće "eksterne" kolizione norme prilikom popunjavanja pravnih praznina. Npr. Konvencija o ugovoru o međunarodnoj prodaji robe (1980) sadrži pravilo da će se "pitanja koja se tiču materija uredenih ovom konvencijom a koja nisu izričito rešena u njoj, rešavati prema opštim načelima na kojima ova konvencija počiva, ili u odsustvu tih načela, prema pravu merodavnom na osnovu pravila međunarodnog privatnog prava" (čl. 7. st. 2)

v) s obzirom na širinu autonomije volje

Kada je u pitanju autonomna unifikacija, značaj pravila međunaro- dnog privatnog prava, ogleda se u tome da ona određuju granice stranačke autonomije volje. Međunarodno privatno pravo svake zemlje pozvano je da da odgovor na pitanje da li je i pod kojim uslovima je dozvoljen izbor pravnih

77 Vidi, M. Stanivuković, "Polje primene Konvencije UN o ugovoriraa o međunarodnoj prodaji robe u dosadašnjoj sudskoj i arbitražnoj praksi, Pravo iprivreda br. 5-8/2000 str. 931.

89


90

pravila koja nisu deo nacionalnog prava bilo koje države i da odredi kakav značaj treba pridati takvom izboru. Takode, ustanovama kao što su javni poredak, izigravanje zakona i norme neposredne primene, međunarodno privatno pravo daje mogućnost sudiji da u određenim situacijama odbije primenu izabranih pravnih pravila. Autonomija volje, kao primarni kolizioni princip u domenu ugovora može da ima važnu ulogu i kada je u pitanju organizovana unifikacija putem međunarodnih ugovora. Pomenimo samo dobro poznatu činjenicu da primena Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe ili pojedinih njenih odredaba može biti isključena sporazumom stranaka (čl. 6). Ima indicija da se član 6. KUMP u praksi često koristi.

2.2. Odnos Načela evropskog ugovornog prava i kolizionih normi

Sama načela ne sadrže odredbe kojima bi bliže odredila svoj domašaj - ona istina govore o svom "polju primene", ali se ne radi o određivanju teritorijalnog ili personalnog domašaja ovog teksta u slučaju da bude usvojen kao zakonik, već pre o određivanju njegove namene.78 Može se zaključiti da će, pod pretpostavkom da određene zemlje usvoje načela kao sopstvena pravila obligacionog prava u izmenjenom ili neizmenjenom obliku, pa čak i ako načela postanu deo Evropskog zakonika o obligacijama, njihova primena u sporovima sa prekograničnim elementom i dalje zavisiti od opštih (eksternih) kolizionih normi za ugovore koje važe u državi foruma, odnosno od toga da li će sud ili arbitraža koja odlučuje o sporu zaključiti da je za konkretni ugovor merodavno pravo one države u kojoj je usvojen tekst Načela. Naravno, za ugovore sklopljene unutar Evropske zajednice, u kojima je prekogranični element vezan samo za države članice, usvajanje Načela u formi jedinstvenog (nadnacionalnog) Evropskog zakonika o obligacijama značilo bi praktično eliminisanje sukoba zakona u domenu koji je regulisan Načelima. Ukoliko, pak, stranke ugovore ova nedržavna pravila kao merodavno pravo za svoj ugovor, dozvoljenost, značaj i domašaj takvog

78 Vidi, R. Vukadinović, "O domašaju primene Principa evropskog ugovornog prava", Pravni

život br. 12/2000 str. 223.


izbora odrediće opet kolizione norme i shvatanja foruma o granicama autonomije volje i smislu klauzule o izboru merodavnog prava.79

2.3. Zaključak

Međusobnim približavanjem unutrašnjih nacionalnih pravnih sistema, bilo ono spontano ili organizovano, umanjuje se značaj kolizionog metoda, mada se on formalno zadržava. Ako su rešenja svih zainteresovanih država u pogledu mogućnosti razvoda braka ista, ili veoma slična, onda kolizione norme koje određuju merodavno pravo za razvod braka postaju nebitne, jer će rezultat biti isti - brak će se razvesti - bez obzira koje je pravo merodavno. Funkcija kolizionih normi u torn slučaju počinje i završava se na tome, da se izabere jedan od jednakih ili sličnih sistema pravnih pravila sa kojim je slučaj povezan, po kome će se presuditi spor. Kao ilustracija može da posluži primer iz našeg unutrašnjeg zakonodavstva. Naime, unutrašnje kolizione norme Zakona o rešavanju sukoba zakona i nadležnosti u statusnim, porodičnim i naslednim odnosima (1979) treba primeniti uvek kada se postavi pitanje da li je merodavan Zakon o braku i porodičnim odnosima Srbije ili Porodični zakon Crne Gore, mada se odredbe ovih zakona suštinski malo razlikuju. Neki ističu da upravo u situaciji kada su razlike između "sukobljenih" materijalnih prava male, postoji prostor za uspešnu primenu kolizone metode. Po rečima Bartoša, koliziona metoda je ustvari moguća jedino za rešavanje sukoba zakona između srodnih pravnih sistema, koje dele samo tehničke razlike, razlike u detaljima, dok se pokazuje neupotrebljivom ukoliko se radi o suštinskim razlikama, odnosno o sukobima pravnih civilizacija.80 U drugom slučaju po pravilu dolazi do odstupanja od kolizione norme, odnosno do odbijanja primene merodavnog prava, s pozivom na javni poredak i druge klauzule izuzetka i do reverzije na domaće pravo. Postojanje kolizionih normi ima i dalje smisla, sve dok se približavanje pravnih sistema

79 Vidi, M. Stanivuković, "Izbor pravnih pravila po kojima će arbitraža odlučiti o

meritumu spora", Arbitraža, časopis Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije, br. 1/2000, str. 54-75.

80 Bartoš, "Kriza međunarodnog privatnog prava", Beograd 1939. godine. Biblioteka jugoslovenskog udntženja za mešunarodno pravo, XXX, Preštampano iz Arhiva za pravne i društvene nauke, knj. XXVII, sv. 6, str. 1.

91


92

ne pretvori u potpuno izjednačavanje, i to u vidu nadnacionalnog propisa. Neke pristalice evropske ideje smatraju da kolizioni metod može bolje da doprinese ostvarivanju evropske ideje nego supstancijalni: "Prevelika želja da se harmonizuje evropsko pravo, može imati za posledicu ukidanje evropske ideje. Ako želimo da sačuvamo Evropu, međunarodno privatno pravo je instrument za to, a ne sveobuhvatna harmonizacija. Međunarodno privatno pravo poštuje različitosti i rešava moguće sukobe izmedu njih. To je ono Pravo tolerancije koje pominje Verner Goldšmit."81 Stoga i kod nas, prilikom razmišljanja o potrebi da se domaće obligaciono pravo uskladi sa Načelima evropskog ugovornog prava, treba takođe posvetiti pažnji razvijanju kolizionih normi domaćeg prava za ugovore i njihovom usklađivanju sa postojećim "evropskim" kolizionim normama.

81 "The eagerness to harmonize European law maz result in abolishing the Idea of Europe. If

we want to retain Europe, PIL is the instrument, not extensive legal harmonization. PIL respects the diversities and solves the possible conflicts between them. It is the Law of Tolerance as Werner Goldschmidt expressed It." H. J. Thue, "Norvegian Private International Law at the End of the 20th Century: Progress or Regress", u knjizi S.C. Symeonides, Private International Law at the End of the 20th Century: Progress or Regress?, Kluwer Law International, 2000, p. 328.


93

Prof. Dr. Maja Stanivuković Law School Novi Sad

Instruments of Unification and Harmonization and their Relationship with Conflict Rules, with Special Regard to

the Principles of European Contract Law

Summary

This report deals with various methods of unification and harmonization of civil and commercial law, which have as their ultimate purpose, the removal of conflicts and differences between national laws as an obstacle to international trade in goods and services.

The first part of the report deals with various modes of unification and harmonization of civil and commercial law (1.1). Several international organizations that are actively involved in the process of unification and harmonization are mentioned in more detail, and a general outline of their most important accomplishments in this process is given (1.2). The analysis of specific legal instruments of unification follows in (1.3), with specific reference to the place of the Principle of European Contract Law within that system.

The relationship of the uniform substantive law and conflict rules is discussed in the second part of the report. The various functions that conflict rules have within the uniform text are analyzed (2.1), in particular their role with respect to defining the scope of application of the uniform texts (a), filling in any gaps that may occur in these texts (b), and defining the scope of the party autonomy (c). In final section, an attempt is made to define the role of conflict rules in the process of unification and harmonization initiated by the Principles of European Contract Law (2.2), and to reach some conclusions with respect to the relationship between uniform substantive law and conflict rules (2.3).

instrumenti unifikacije i harmonizacije prava i … · predložene jednoobrazne kolizione norme...

Documents