INFORMACIONE TEHNOLOGIJE SKRIPTA

1

Sadržaj

Uvod ........................................................................................................................................................ 2

1 PODATAK, INFORMACIJA ................................................................................................................. 3

2 KOMPONENTE I KLASIFIKACIJA INFORMACIONIH SISTEMA ............................................................ 4

2.1 Šta je sistem? ........................................................................................................................... 4

2.2 Elementi sistema ..................................................................................................................... 5

2.3 Klasifikacija informacionih sistema ......................................................................................... 6

3 ISTORIJA RAZVOJA RAČUNARA ...................................................................................................... 10

3.1 Mehanički računari ................................................................................................................ 11

3.2 Elektro mehanički računari .................................................................................................... 12

3.3 Elektronski računari ............................................................................................................... 12

4 HARDEVER ..................................................................................................................................... 19

4.1 Procesor ................................................................................................................................. 23

4.2 Memorija ............................................................................................................................... 25

4.3 Ulazni uređaji ......................................................................................................................... 28

4.4 Izlazni uređaji ......................................................................................................................... 31

5 SOFTVER ........................................................................................................................................ 32

5.1 Sistemski softver.................................................................................................................... 32

5.1.1 Operativni sistem .......................................................................................................... 33

5.1.2 Programi za prevođenje ................................................................................................ 34

5.1.3 Pomoćni sistemski programi ......................................................................................... 35

5.2 Aplikativni softver .................................................................................................................. 36

6 BEZBEDNOST I ZAŠTITA INFORMACIONIH RESURSA ..................................................................... 39

6.1 Pretnje informacionim resursima .......................................................................................... 39

6.2 Softverski napadi ................................................................................................................... 43

6.2.1 Virusi .............................................................................................................................. 43

6.2.2 Crvi ................................................................................................................................. 45

6.2.3 Trojanski konj ................................................................................................................ 46

6.2.4 Neželjeni softver ............................................................................................................ 47

6.3 Zaštita informacionih resursa ................................................................................................ 49

6.3.1 Kontrola bezbednosti .................................................................................................... 49

6.4 Preventiva .............................................................................................................................. 53

2

Uvod

Dvadeset prvi vek karakterišu radikalne promene u svim oblastima poslovanja. Upravljanje

organizacijom u informatičkoj eri, dosta se razlikuje od upravljanja u industrijskoj eri. U industrijskoj

eri je značaj materijalnih resursa bio veći od značaja intelektualnih resursa, dok je u informatičkoj eri

obrnuto. Vrednost organizacije više ne određuju samo merljiva materijalna i finansijska sredstva, već i

nematerijalne vrednosti i kvalitet ljudskih resursa. Ovo je era podataka, informacija, znanja i mudrosti.

Organizacije će biti uspešne ako dovoljno ulažu u intelektualne resurse i valjano upravljaju njima.

Uspešne organizacije nikad se ne smeju uljuljkati trenutnim uspehom, jer uvek postoje drugi takmičari

koji vrebaju svoju priliku. Današnja ekonomija je „Ekonomija 24 časa“ jer mora da obezbedi

permanentno obavljanje poslova i stalnu komunikaciju sa poslovnim partnerima: dobavljačima,

kupcima, bankama, zaposlenima, javnom upravom, i ostalim. Ovakvu neprekidnu komunikaciju

omogućio je nagli razvoj Interneta.

Sa razvojem Interneta, razvija se i novi način poslovanja, Elektronsko poslovanje (engl. Electronic-

business ili e-business). Elektronsko poslovanje ili E-poslovanje jeste vođenje poslova elektronskim

putem, najčešće putem Interneta, što podrazumeva ne samo kupovinu i prodaju, nego i brigu o

klijentima i poslovnim partnerima, kao i organizacija poslovanja u sopstvenoj firmi onlajn i organizacija

prema klijentima. Elektronska trgovina i elektronsko bankarstvo su segmenti elektronskog poslovanja

koji se najčešće koriste.

Informacione tehnologije (IT) su nova disciplana nastala kao posledica praktičnih zahteva preduzeća,

organizacija, poslovnih banaka itd. Informacione tehnologije podrazumevaju primenu računara za

skladištenje, analizu, preuzimanje, prenos i manipulaciju podataka ili informacija, često u kontekstu

poslovanja različitih oragnizacija i preduzeća. Informacione tehnologije se mogu definistati kao skup

alata, procesa, metodologija i opreme potrebne za prikupljanje, obradu i prezentovanje podataka i

informacija.

Informaciona tehnologija (IT) (engl. information technology) se, od strane Američke asocijacije za

informacione tehnologije, definiše kao "izučavanje, dizajn, razvoj, implementacija (sprovođenje) i

podrška ili upravljanje računarskim informacionim sistemima, softverskim aplikacijama i hardverom".

IT koriste računare i računarske programe da pretvore, uskladište (smeste), štite, obrade, bezbedno

šalju i primaju informacije.

Termin „informaciona tehnologija” često se koristi u mnogo širem značenju i podrazumeva sve

aktivnosti kojima se IT profesionalci bave, od instalacija aplikativnih programa do projektovanja

složenih računarskih mreža i informacionih sistema.

Sposobnost upotrebe informacionih tehnologija podrazumeva:

- dobro poznavanje svih alata koji se koriste u računarstvu, - posedovanje neophodnih veština za efikasnu upotrebu ovih alata, - prepoznavanje situacija u kojima se informacione tehnologije mogu upotrebiti radi rešavanja

nekog problema.

Upravljanje bilo kojom organizacijom podrazumeva donošenje odluka i rešavanje različitih problema,

a za to su neophodne informacije, ali i znanja. Informacioni sistem (IS) treba da obezbedi te

informacije. One potiču iz same organizacije ali i iz okruženja. Informacioni sistemi su skup ljudi,

procedura i resursa koji prikupljaju i skladište podatke, obrađuju ih i transformišu u informacije,

dostupne organizaciji i njenom okruženju. Dok se Informacione tehnologije bave više tehničkom

podrškom, Informacioni sistemi su više okrenuti informacijama. I treći faktor, koji je nazaobilazan u

3

savremenom poslovanju su komunikacione tehnologije. Razvoj računara je uticao na brzi razvoj

komunikacija.

Informaciono komunikacione tehnologije (ICT) predstavljaju proširenje termina IT, koji naglašava

integraciju (udruživanje) telekomunikacija, računara, softvera, memorije, sa ciljem da se korisnicima

omogući pristup, čuvanje, prenos i manipulaciju informacija.

1 PODATAK, INFORMACIJA

Upravljanje organizacijom u informatičkoj eri, dosta se razlikuje od upravljanja u industrijskoj eri. U

industrijskoj eri je značaj materijalnih resursa bio veći od značaja intelektualnih resursa, dok je u

informatičkoj eri obrnuto. Vrednost organizacije više ne određuju samo merljiva materijalna i

finansijska sredstva, već i nematerijalne vrednosti i kvalitet ljudskih resursa. Ovo je era podataka,

informacija, znanja i mudrosti.

U svakodnevnom razgovoru, ne pravimo uvek jasnu razliku između termina „podatak“ i „informacija“.

„Podaci su sirove, neanalizirane činjenice, brojke i događaji iz kojih se mogu razviti informacije ...“

(Stoner&Wankel, 1986, s.621)

„Podaci su činjenice i brojke, neobrađene informacije“ (Kroenke, 1977, s.496)

„Podaci su sirove činjenice ili opservacije, tipično o fizičkim fenomenima ili poslovnim transakcijama“

(O`Briesn, 1999, s.46)

„Pod informacijom podrazumevamo podatke oblikovane u formu koja je smisaona i upotrebljiva za

ljudska bića.“ (Laudon&Laudon, 2000, s7)

Međutim, razlika između ova dva pojma je od vitalnog značaja za razumevanje pojma informacioni

sistem. Podatak je niz činjenica, koje su bez značaja ako se posmatraju zasebno. Podaci mogu biti u

obliku brojeva kada izražavamo numerička svojstva, u obliku teksta kada izražavamo kvalitativna

svojstva, u obliku slike i tako dalje. Fizički simboli kojima se podaci beleže, registruju, moraju biti

pogodni za čuvanje prenos i obradu. U svakodnevnom životu se srećemo sa različitim problemima. Za

rešavanje problema nekad postoji samo jedno rešenje, a nekad ih ima više. Kad ima više rešenja onda

moramo doneti odluku koje ćemo rešenje primeniti. Odluku donosimo na osnovu jedne ili više

činjenica koje su nam poznate u vezi sa datim problemom. Ako samo na osnovu jednog podatka

donosimo odluku tada taj podatak predstavlja informaciju. Odluka može biti doneta i na osnovu

informacije dobijene iz većeg broja činjenica odnosno podataka. Može se reći da su informacije podaci

predstavljeni u obliku koji je pogodan za donošenje odluka. Prema tome informacija je skup činjenica

tako obrađenih i organizovanih da predstavljaju neko obaveštenje. Obrada podataka se može

posmatrati kao skup aktivnosti kojima se podaci transformišu u informacije. Možemo još reći da su

podaci sirovina iz koje se obradom dobijaju informacije. Cilj informacionog sistema je da obradi

kolekciju niza činjenica na neki način, tako da produkuje informaciju koja može da koristi nekom.

Primer. Ako bi se telefonski imenik sastojao od slučajnog izbora imena, adresa i telefonskih brojeva,

bez određenog redosleda, i bez logičke povezanosti između imena, adresa i brojeva telefona, bio bi

potpuno bez koristi. Bez obzira što sadrži sve podatke, takav imenik je „informaciono“ bezvredan.

Međutim ako povežemo svaki telefonski broj sa imenom i adresom odgovarajućeg pretplatnika, dobili

smo informaciju. Ako još alfabetski uredimo informacije o pretplatnicima, obezbedili smo vrlo efikasan

pristup svakoj informaciji.

4

Ovaj primer je jednostavna ilustracija kompleksnosti jednog informacionog sistema. Najpre treba

definisati kakve informacije želimo da dobijemo („produkujemo“), onda treba odrediti koji su nam

podaci i u kom redosledu potrebni za generisanje te informacije. Sledeći korak je kako sakupiti te

podatke, kako ih sačuvati, kako ih treba obraditi da bi dobili željeni rezultat, i kako da dobijena

informacija bude na raspolaganju ljudima kojima je potrebna.

Potreba za sredstvima koja će omogućiti čitanje prenos i obradu podataka postojala je od prvih dana

ljudske civilizacije.Veliki napredak u procesu prikupljanaj podataka i njihove obrade postignut je tek

pojavom elektronskih računara. Prvi elektronski računari pojavili su se krajem četrdesetih godina

dvadesetog veka i i njihova namena je bila u vojne svrhe. Već početkom pedesetih počinje primena

najpre u nauci i tehnici a zatim i poslovna primena.

Predmet obrade računara bili su podaci iz kojih su obradom nastajale informacije koje su se koristile

za najrazličitije potrebe. Pošto su se podaci obrađivali automatski, upotrebom mašine, pojavio se

termin automatska obrada podataka. Iz francuskih reči information i automatique nastala je reč

informatique koja je u početku bila sinonim za automatsku obradu podataka. U nemačkom jeziku

informatika (informatik) je sinonim za računarske nauke, dok za obradu podataka postoji složenica

datenverarbeitung. U različitim zemljama i u različitim vremenima pojmovi informatika i računarstvo

su definisani na različite načine i definicije su se menjale s vrmenom. U našem jeziku se pod

informatikom podrazumeva multidisciplinarna nauka čiji je predmet izučavanja razvoj i primena

informacionih tehnologija, razvoj informacionih delatnosti i angažovanja ljudi u obavljanju

informacionih delatnosti. Termin računarstvo se kod nas koristi kao prevod izraza compjuter sciences

(što bukvalno znači kompjuterske nauke). Kompjuterske nauke su teorijske nauke vezane za razvoj

arhitekture računarskog hardvera i softvera, na primer: teorija automata, teorija algoritama, teorija

programskih jezika, strukture podataka itd.

2 KOMPONENTE I KLASIFIKACIJA INFORMACIONIH SISTEMA

2.1 Šta je sistem?

Student je deo edukacionog sistema, bez obzira na to šta studira i koliko je uspešan u tome.

S druge strane, samo ljudsko telo je jedan vrlo kompleksan biohemijski sistem. Čovek, kao individua je

deo jednog porodičnog ili socijalnog sistema. Sijalica u sobi je deo električnog (energetskog) sistema,

ali zajedno sa sa ostalim uređajima, vodovodnim cevima čini deo sistema kuća. Ako počnete ta tražite

sisteme u vašoj okolini oni će se pojavljivati svuda. Ali šta je tačno sistem? Šta je zajedničko svim gore

pomenutim sistemima uprkos njihovoj raznolikosti?

Pošto je sistem subjektivni koncept, ne postoji opšte prihvaćena definicija sistema. U cilju bližeg

proučavanja sistema prihvatićemo sledeću definiciju.

Sistem je organizovani skup komponenti sa posebnim vezama između njih.

Sistem radi nešto, tj. predstavlja model ponašanja, jedinstven za taj sistem, ili ima

specifičnu svrhu ili cilj.

Svaka komponenta utiče na određeni način na ponašanje sistema kao i na njegovo

postojanje. Ako se neka komponenta ukloni, promeniće se i ponašanje sistema.

5

Ne čini svaka slučajna kolekcija elemenata sistem, kao što ni slučajna kolekcija reči ne čini smislenu

rečenicu. Potrebno je da postoji određena struktura koja ima neki oblik uređenja, model i svrhu.

Informacioni sistem je sistem koji prikuplja i obrađuje podatke sa ciljem da produkuje informacije za

svoje krajnje korisnike. Da bi informacioni sistem funkcionisao uspešno, njegovi autori i korisnici se

moraju složiti u sledećem: šta je svrha sistema, koje su njegove komponente i kakve su veze među

komponentama.

2.2 Elementi sistema

Okruženje i granica

Kada identifikujemo sistem, definišemo njegove granice: šta je unutar granice pripada sistemu, sve što

je van granica nije deo sistema. Međutim, većina sistema ne postoji izolovano. Postoji interakcija

između sistema ili njihovih komponenti sa okolinom van granica. Deo spoljnog sveta sa kojim postoji

interakcija sistema zove se okruženje sistema.

Ulazi, procesi transformacije i izlazi

Interakcija sistema sa okolinom može biti oblika ulazi ili izlazi. Ulazi mogu biti oblika materijalni objekti,

energija i informacije koje dolaze iz okruženja u sistem. Izlazi se realizuju i šalju iz sistema nazad u

okruženje. Izlaz može da bude koristan ili beskoristan za neki spoljni sistem. Unutar sistema, ulazi

obično prolaze kroz neku vrstu procesa transformacije, tako da su izlazi različiti od ulaza. Često, ulazi i

izlazi prolaze kroz druge specifične transformacije na granicama sistema; komponente sistema

odgovorne za te transformacije se zovu interfejsi (međusklopovi).

Kod informacionih sistema, podaci se prihvataju kao ulaz preko interfejsa kao što je tastatura, skener.

Transformacije podataka zavise od vrste ulaznih podataka, kao i od oblika koji izlaz mora da ima. Mogu

ULAZI

IZLAZI PROCES

TRANSFORMACIJE

GRANICA SISTEMA

OKRUŽENJE SISTEMA

Slika1. Osnovni elementi sistema

6

biti jednostavne ali i vrlo složene. Izlazi informacionog sistema se prezentuju krajnjem korisniku preko

interfejsa kao sto je monitor ili štampač.

Zadaci informacionog sisema (IS) su da: sakuplja, obrađuje, čuva, analizira i prenosi informacije za

specifične potrebe. Kompjuterizovani informacioni sistem koristi računarsku tehologiju za obavljanje

tih zadataka u celini ili nekih njihovih delova. Danas je većina informacionih sistema komjuterizovana,

pa se termini informacioni sistem i kompjuterizovani infomacioni sistem koriste kao sinonimi.

Osnovne komponente informacionog sistema su:

Hardver ili fizička oprema koja se koristi za čuvanje i obradu informacija i podataka,

kao i za njihovo prikazivanje;

Softver, program ili više programa pomoću kojih hardver obrađuje informacije i

podatke;

Baza podataka, koju čine informacije ili podaci logički organizovani kao polja, tabele i

relacije među njima koje ih povezuju;

Računarska mreža je sistem za povezivanje računara koji im omogućava deljenje

informacionih resursa;

Procedure su uputstva pomoću kojih se kombinuju komponente IS-a radi obrade

informacija u cilju dobijanja željenog izlaza;

Ljudstvo, korisnici hardvera i softvera koji razvijaju održavaju i koriste IS.

Sposobnosti informacionih sistema mogu biti ogromne, što zavisi od svrhe za koju su projektovani.

Nezavisno od svrhe, kao glavne sposobnosti IS-a izdvajamo:

Obavljaju brza i obimna izračunavanja;

Obezbeđuju brzu i preciznu komunikaciju unutar organizacije, kao i između

organizacija;

Čuvaju ogromnu količinu informacija na realtivno malom prostoru i omogućavaju lak i

brz pristup informacijama;

Brzo i efikasno tumače veliku količinu podataka;

Povećavaju produktivnost ljudi koje rade u timovima nezavisno od toga da li se nalaze

na raznim lokacijama ili su na istom mestu;

Automatizuju poslovne procese i manuelne zadatke.

2.3 Klasifikacija informacionih sistema

Kriterijumi po kojima se vrši klasifikacija informacionih sistema se mogu bitno razlikovati, pa zato

postoji i veliki broj klasifiukacija u literaturi. Ovde će biti navedene najčešće klasifikacije.

U odnosu na područje koje obuhvataju, postoje informacioni sistem na nivou države, regiona, grada,

opštine, . . .

Na osnovu odnosa informacionog ulaza i izlaza, informacione sisteme delimo na

upravljane sisteme, gde je informacioni ulaz veći od izlaza;

upravljačke sisteme, gde je izlaz veči od ulaza;

neutralne sisteme, gde je informacioni ulaz jednak izlazu.

Upravljački informacioni sistem produkuje informacione izlaze, koji su potrebni za upravljanje

organizacijom ili kompanijom. Upravljani sistemi su izvršni sistemi, koji realizuju zahteve upravljačko

informacionog sistema i šalju povratne informacije upravljačkom sistemu o realizaciji zahteva.

7

U odnosu na način kako se realizuje proces prikupljanja i obrade podataka, informacioni sistemi

mogu biti centralizovani i distribuirani. Kod centarlizovanih sistema, ovaj proces se odvija na jednom

mestu. Kod distriburanih sistema proces prikupljanja i obrade podataka se vrši na više mesta,

podsistema, u informacionom sistemu. Da bi distribuirani sistemi dobro radili, neophodna je efikasna

razmena podataka između podsistema. Zato je potrebno obezbediti visok nivo standardizacije u obradi

i razmeni podataka.

Informacioni sistemi se mogu deliti na one koji podržavaju delove organizacije i oni predstavljaju

informacione podsisteme organizacije, na IS-e koji podržavaju celu organizaciju, i one koji podržavaju

grupe organizacija.

Na slici 2. je predstavljen informacioni sistem jedne organizacije. Svaka funkcionalna celina organizacije

ima svoj IS: IS računovodstva, IS finansija, IS proizvodnog menadžmenta, IS marketinga i IS ljudskih

resursa. Ispod njih se nalaze dva informaciona sistema koji obuhvataju celu organizaciju: sistemi za

planiranje resursa preduzeća i sistemi za obradu transakcija.

Slika 2. Informacioni sistem organizacije

Informacioni sistemi funkcionalnih celina su bili prilično samostalni sa vrlo lošom međusobnom

komunikacijom. Zato su napravljeni informacioni sistemi za poslovno odlučivanje sa ciljem da

poboljšaju tu komunikaciju. Takav je Sistem za planiranje resursa preduzeća (Enterprise Resource

Planning System – ERP). Ovim sistemom su integrisani informacioni sistemi funkcijonalnih celina

pomoću zajedničke baze podataka. Postojanje ovog sistema je značajno povećalo produktivnost

8

organizacije. ERP sistemi su gotovo uvek i sistemi za obradu transakcija, ali sistemi za obradu

transakcija nisu i ERP sistemi.

Svaka kupovina ili prodaja predestavlja jednu transakciju. Sistem za obradu transakcija (Transaction

Processing System – TPS) prikuplja, čuva i obrađuje informacije o osnovnim poslovnim transakcijama

organizacije i od njih stvara podatke.

Slika 3. Lanac snabdevanja

DOBAVLJAČI

KOMPANIJA

Fizička lica

KOMPANIJE

Internet

Internet

KUPOVINA

NABAVKA (B2B)

Elektronska trgovina

kompanija kompaniji

Elektronska trgovina

kompanija potrošaču

(B2C)

Elektronska trgovina

kompanija kompaniji sa

stanovišta kupca

(B2B)

Materijalni proizvodi

On – line proizvodi

Nematerijalni proizvodi

Plaćanje

9

Interorganizacioni informacioni sistemi (Interorganizational Processing System – IOS) povezuju dve

ili više organizacija i podržavaju mnoge interorganizacione aktivnosti. Jedna od najpoznatijih takvih

aktivnosti je menadžment lanca snabdevanja. Lanac snabdevanja (Sypply Chain) jedne organizacije

podrazumeva tok sirovina, informacija, usluga i novca od dobavljača sirovina, preko fabrika i skladišta

do krajnjeg potrošača. Lanac snabdevanja prikazan na slici 3. pokazuje fizičko kretanje materijalnih

dobara i proizvoda, protok informacija i finansijske tokove. Protok informacija i finansijski tokovi kao i

proizvodi koji mogu da se digitalizuju, predstavljeni su isprekidanim linijama, a materijalni proizvodi su

predstavljeni punom linijom.

Sistemi elektronske trgovine (Electronic Commerce Systems) su takođe tipovi interorganizacionog

informacionog sistema. Pomoću njih, kompanije mogu obavljati elektronsku trgovinu sa drugim

kompanijama (B2B – business-to-business) i omogućiti kupcima elektronsku trgovinu sa kompanijama

(B2C – business-to-consumer).

Osim informacionih sistema koji pružaju podršku funkcionalnim celinama i poslovnom odlučivanju,

postoje i drugi informacioni sistemi u organizaciji koji pružaju podršku zaposlenima u organizaciji.

Svaka organizacija ima administrativno osoblje koje pruža podršku menadžerima svih nivoa u

organizaciji. Administartivno osoblje čine knjigovođe, sekretarice, radnici zaduženi za održavanje

elektronskih datoteka itd. Menadžeri nižeg nivoa organizuju svakodnevno poslovanje u organizaciji,

donoseći rutinske odluke, kao što je raspodela zadataka zaposlenima. Menadžeri srednjeg nivoa

donose taktičke odluke vezane za kratkoročno planiranje, organizovanje i kontrolisanje. Eksperti su

stručnjaci za određene oblasti. Oni su savetodavci menadžerima srednjeg nivoa i izvršnim direktorima.

To su najčešće finansijski analitičari, analitičari marketinga, inženjeri, pravnici, računovođe, itd. Izvršni

direktori donose odluke koje mogu znatno uticati na dalji tok poslovanja organizacije. Takve odluke su

uvođenje novog proizvoda, preuzimanje drugih kompanije, širenje ili premeštanje poslovnih operacija

u druge države itd.

Sistemi za podršku zaposlenima su:

Sistemi za automatizaciju kancelarijskog poslovanja. Namenjeni su administartivnim osoblju i

menadžerima srednjeg i nižeg nivoa. Ovi sistemi najčešće sadrže softvere za obradu teksta i stono

izdavaštvo, za kreiranje elektronskih kalendara, za komunikaciju (elektronska pošta, govorna pošta,

videokonferencijska komunikacija, softver za podršku grupnom radu).

Informacioni sistemi funkcionalnih celina objedinjuju podatke i pripremaju izveštaje namenjene

menadžerina srednjeg nivoa i ređe menadžerima nižeg nivoa. Ti izveštaji se tiču funkcionalnih celina i

utiču na njihov dalji rad.

Sistemi poslovne inteligencije su namenjeni kao podrška u donošenju kompleksnih i nerutinskih

odluka. Namenjeni su uglavnom menadžerima srednjeg nivoa.

Ekspertni sistemi simuliraju rad eksperata. Na osnovu prikupljenog znanja i iskustava iz neke oblasti,

donose određene zaključke. Namenjeni su kao podrška ekspertima.

Digitalne kontrolne table pružaju podršku svim menadžerima u organizaciji. Namna im je da omoguće

brz pristup aktuelnim podacima i izveštajima. Postoje i kontrolne table specijalno dizajnirane za

potrebe izvršnih direktora.

10

Pitanja

1. Koji su zadaci informacionog sistema?

2. Koje su osnovne komponente informacionog sistema?

3. Koje su glavne sposobnosti informacionog sistema?

4. Kako se mogu klasifikovati IS-i u odnosu na područje koje obuhvataju?

5. Kako se mogu klasifikovati IS-i na osnovu odnosa informacionog ulaza i izlaza?

6. Kako se mogu klasifikovati IS-u odnosu na način kako se realizuje proces prikupljanja i

obrade podataka,?

7. Iz kojih IS-a se sastoji IS organizacije?

8. Šta su IOS-i?

9. Objasni šta je lanac snabdevanja.

10. Koji sistemi elektronske trgovine postoje i po čemu se razlikuju?

11. Nabroj sisteme za podršku zaposlenima i ukratko ih opiši.

3 ISTORIJA RAZVOJA RAČUNARA

Abacus je praistorijska sprava za računanje koja se koristila u delovima Afrike, Azije, u Grčkoj, Rimu, . .

. , vekovima pre usvajanja načina zapisivanje brojeva kakav se koristi danas (moderni numerički sistem)

i koju i danas koriste stari trgovci u Aziji. Sastoji se od perli, nanizanih na šipke, pričvršćene u

pravouganom okviru. Pomeranjem perli se vršilo računanje, kao i čuvanje izračunatih vrednosti.

2700-2300 g.p.n. u Mesopotamiji je upotrebljavan Sumerski abakus za sabiranje i oduzimanje. Koristio

je seksadecimalni brojni sistem (osnova 60). Prema arheološkim podacima, Grci su koristili abakus

najranije od 5. veka pre n.e. Rimski abakus je baziran na Rimskom brojnom sistemu (nepozicioni sitem).

Najranija otkrića kineskog abakusa datiraju iz II veka p.n.e. Suanpan je kineski abakus kojim je moglo

da se računa i u dekadnom i u heksadekadnom brojnom sistemu. Opearcije koje su mogle da se izvode

na njemu: sabiranje, oduzimanje, množenje, deljenje izračunavanje kvadratnog i kubnog korena.

Brojevni sistem je sistem pomoću kojeg se predstavljaju brojevi. Brojevni sistem koji upotrebljavamo

u svakodnevnom životu, dekadni brojevni sistem, koristi deset cifara: 0, 1, . . ., 8, 9, za predstavljanje

brojeva, spada u pozicione brojevne sisteme.

4327 = 4×103 + 3×102 + 2×101 + 7×100

Rimski brojevni sistem koristi osam znakova: I - 1, V - 5, X - 10, L - 50, C - 100, D - 500,

M - 100 za predstavljanje brojeva i on spada u nepozicione brojevne sisteme. Ovaj sistem nema cifru

za vrednost nula i nije pogodan za zapisivanje velikih brojeva.

XL = 40, LX = 60, CD = 400, DC = 600, 800 = DCCC, 900 = CM, MMXVII = 2017

Jedan od najstarijih brojevnih sistema je Vavilonski brojevni sistem sa osnovom šestdeset, koji je vrlo

napredan i za današnje standarde. Oni su delili dan da 24 sati, sat na 60 minuta, a minut na 60 sekundi.

Njihov način brojanja opstao je četiri veka.

11

5 220 062 = 24×603 + 10×602 + 1×60 + 2

Za predstavljanje brojeva u računaru koristi se binarni sistem (sistem sa osnovom 2) sa ciframa 0 i 1 iz

jednostavnog razloga. Nula predstavlja stanje „nema napon“, a jedinica stanje „ima napon“.

Пример бинарног записа: 1012 = 1·22 + 0·21 + 1·20, 101 у бинарном систему је еквивалент броју 5

у декадном систему.

Istoriju razvoj računara možemo podeliti u tri etape:

etapa mehaničkih računara 1450 – 1840,

etapa elektro-mehaničkih računara 1840 – 1940 i

etapa elektronskih računara od 1940. do danas.

3.1 Mehanički računari

Mehanički računari su bili zasnovani na tehnologiji zupčanika i točkića. Francuski matematičar Blez

Paskal je 1642. godine napravio prvi mehanički kalkulator (Paskalina) koji je mogao direktno da sabira

i oduzima šestocifrene brojeve. Na osnovu njegovih uputstava počev od 1645 pokrenuta je izrada oko

50 prototipa mehaničkih kalkulatora najpre u Evropi, a zatim i celom svetu. Sam Pascal je napravio oko

20 mašina.

Nemački matematičar Leibnic je 1672. godine izumeo a 1694. kompletirao prvi mehanički kalkulator

koji je mogao da izvodi sve četiri računske operacije sa brojevima do 16 cifara.

1801. g. je Joseph-Marie Jacquard izumeo razboj na kojem je tkanje kontrolisano bušenim karticama.

Za promenu tkanja menjao se samo paket kartica, ne i sam razboj. To je bila prekretnica u razvoju

programibilnosti.

1832.g. Charles Babbage je napravio diferencnu mašinu za izračunavanje astronomskih i matematičkih

tablica (log tablica). Mašina je mogla da izračunava vrednosti polinoma pomoću numeričke metode

koja je bila poznata kao diferencna metoda. To je bila automatska mašina za izračunavanje koja je

koristila uvek isti algoritam. Babbage nije bio zadovoljon time, pa između 1833. i 1842. godine

pokušava da izgradi programibilnu mašinu koja će moći da izvrši bilo kakva izračunavanja. Značajan

napredak je postigao kad je uspeo da preusmeri izlazni rezultat kao ulaznu veličinu za sledeće

izračunavanje. Analitička mašina je koristila probušene kartice na kojima su se nalazile ulazne veličine

kao i izračunavanja koja je trebalo izvršiti. Mašina je imala memoriju, jedinicu za izračunavanje, ulaznu

i izlaznu jedinicu koje su koristile bušene kartice. Ada Byron, kći lorda Byrona je studirala matematiku.

Dok je prevodila Babbagov rad o analitičkoj mašini na francuski jezik, stavljala je svoje primedbe sa

strane i tako je došlo do njene saradnje sa Babbagom. Ona je pisala programe za njegovu analitičku

4 20 47 60

5 220 062

12

mašinu. Nažalost ova mašina nikad nije do kraja realizovana zbog njene komplikovane mehaničke

konstrukcije i nedovoljno razvijene tehnologije u 19. veku. Tek kasnije su testirani Adini programi i

ispostavilo se da su svi bili korektno napisani. U njenu čast je jedan programski jezik nazvan ADA.

3.2 Elektro mehanički računari

112 godina kasnije, inspirisan Babbagovom diferencnom mašinom, Howard Aiken 1937 projektuje

automatski sekvencijalno kontrolisan kalkulator, završava ga uz pomoć Grace Hopper 1944.g. Kasnije

mu menja ime u Mark I. On se sastoji od mehaničkih koturova , prekidača i elektromagnetnih releja.

Konrad Zuse, nemački inženjer, nije bio upoznat sa Babbagovim i Aikenovim radom. On je potpuno

nezavisno napravio mehanički računar Z1. Kasnije se upoznao sa diferencnim mašinama. 1941. godine

napravio je elektromehanički kompjuter koji je bio programibilan, potpuno automatski izvršavao

izračunavanja i mogao da izvršava operacije uslovnog grananja. Original ove mašine je nastardao u

savezničkom bombardovanju 1944.g.

Ove mašine su bile bazirane na elektronski kontrolisanim mehaničkim relejima. Nisu imale neku dugu

upotrebu, jer se u to vreme počelo sa primenom tehnologije vakuumskih cevi.

3.3 Elektronski računari

I generacija (1945 – 1955)

Razlog za ubrzani razvoj elektronskih računara bio je II svetski rat. Nemci su koristili mašinu za šifriranje

poruka poznatu pod imenom ENIGMA. Za razbijanje šifara je bilo neophodno izvršiti ogroman broj

složenih izračunavanja i da bi dešifrovana poruka bila od koristi, bilo je neophodno izvršiti dešifrovanje

u što kraćem vremenskom periodu. Britanska vlada je formirala tajnu laboratoriju u kojoj je napravljen

prvi elektronski računar za tu svrhu COLOSSUS. U projektovanju mašine je učestvovao Alen Turing

engleski matematičar koji se između ostalog bavio i kriptoanalizom. Tommy Flowers je dizajnirao i

napravio Colossus. Mašina je proradila 1943. godine. Britanska vlada je proglasila ovaj projekat vojnom

tajnom u narednih 30 godina, tako da Colossus nije uticao na razvoj elektronskih računara.

U isto vreme, SAD-u je za nove vrste artiljerijskog oružja bilo potrebno izračunavanje balističkih tablica.

Za tu potrebu su bili angažovani Prospert J. Eckert i John W. Mauchley sa univerziteta u Pensilvaniji.

Oni su napravili prvi elektronski računar pod imenom ENIAC (Electronic Numerical Integrator and

Computer). ENIAC se sastojao od 17 468 vakumskih cevi, 1 500 releja, 70 000 otpornika, 10 000

kondenzatora, 7 200 kristalnih dioda i 5 miliona ručno zalemljenih veza. Bio je težak 27 tona, dugačak

oko 30 m, snage 150KW. Imao je 20 registara, a svaki od njih je mogao da sadrži desetocifreni broj.

Svaka cifra je predstavljena sa po deset vakuumskih cevi. Programiranje se obavljalo ručno pomoću

6000 prekidača i povezivanjem žica. Bušene kartice su služile za ulaz i izlaz, a registri kao sabirači i

uređaji za čuvanje podataka. Radio je 1000 puta brže od elektromehaničkih prethodnika. Za sabiranje

dva desetocifrena broja bilo mu je potrebno 0,2 ms, a za množenje, 3ms. Mašina je završena 1946

godine i upotrebljena za izračunavanja pri izradi hidrogenske bombe.

Sledeći projekat Ekarta i Mohlija bio je EDVAC. Projektu se priključuje 1944. g. i John von Neumann.

Tom prlikom je Neuman predložio dve novine: korišćenje binarnog brojnog sistema i memorisanje

skupa instrukcija u računaru, tj. memorisanje programa. Oni su 1951. godine isporučili statističkom

13

birou prvi računar koji je upotrebljen za obradu rezultata popisa stanovništva. Ovo je bio prvi računar

koji je koristio magnetnu traku. Jezik na kojem su pisani programi bio je mašinski jezik, jezik nula i

jedinica. Pisanje takvih programa bilo je mukotrpno, čitanje još teže a najteže je bilo pronaći grešku u

takvom programu. Kasnije su uvedeni asemblerski jezici ili jezici II generacije gde su komande

predstavljene simboličkim oznakama. Programi su bili čitljiviji i manji po obimu. Napravljeni su

prevodioci koji su prevodili programe iz asemblera na mašinski jezik. odnos komandi je bio 1:1.

Programski jezici i operativni sistemi nisu posojali u to doba.

UNIVAC (UNIVersal Automatic Computer) je bio prvi računar koji je ušao u komercijalnu upotrebu. I

ovaj računar je proizvod kompanije koju osnovali Džon Ekert i Džon Močli, Proizveden je u više

primeraka, od kojih je prvi instaliran 1951. u Birou za popis stanovništva SAD-a 1951. godine. Peti

računar iz ove serije je koristila kompanija CBS (Columbia Broadcasting System) za predviđanje

rezultata predsedničkih izbora. Na osnovu 1%-og uzorka oni su ispravno procenili da će na izborima

pobediti predsednički kandidat Eisenhower (Ajzenhauer). Ovaj računar je bio težak oko 13 tona, imao

je 5200 vakuumskih cevi i obavljao je 1900 operacija u sekundi, a časovnik mu je radio brzinom od

2.25MHz. Zauzimao je 35.5 metara kvadratnih prostora. Imao je memoriju na principu linija za

kašnjenje, radio je dekadno (koristo je binarno kodiranu decimalnu aritmetiku), a kao memorijsku

jedinicu uveo je magnetne trake. Prvi UNIVAC računari su se veoma dugo koristili čak i onda kada su

postali tehnološki zastareli. Biro za popis je koristio dva UNIVAC I računara do 1963. godine, a jedna

komapanija za osiguranje iz SAD-a je svoj UNIVAC računar prestala da koristi tek 1970.godine, posle

trinaest godina korišćenja.

II generacija (1955 – 1965)

Kada su vakuumske cevi zamenjene tranzistorima počinje druga generacija računara. Iako je tranzistor

napravljen još 1947. godine, u proizvodnji računara počinje da se koristi tek 1959. godine. Tranzistor

je bio mali komad germanijum, kasnije zamenjen silicijumom, sa istim karakteristikama kao i

vakuumske cevi, ali mnogo manji, lakši, pouzdan u radu i trošio je neuporedivo manje energije.

Računari druge generacije su bili smešteni u specijalnim rashlađenim prostorijama i njima su upravljali

profesionalni operateri. Najpoznatiji proizvođači računara ove generacije bili su CDC i IBM. IBM je u

početku bila mala kompanija koja je proizvodila bušače kartica i mašine za mehaničko sortiranje

kartica. Tek 1953.g. IBM proizvodi svoj prvi računar sa oznakom 701. Sa pojavom tranzistora, IBM je

napravio mašinu IBM 7090 a kasnije i 7094 kada postaje glavna snaga u proizvodnji računara

namenjenih naučno-tehničkim istraživanjima. IBM takođe proizvodi i mašine za poslovnu primenu sa

oznakom 1401.

Novoosnovana kompanija CDC (Controla Data Corporation) napravila je 1964.g. model 6600 koji je bio

moćniji od IBM 7094.

U ovom razdoblju programi su razvijani na asembleru, ali se javljaju i prvi programski jezici višeg nivoa

(treće generacije): 1956.g. FORTRAN, 1959.g. COBOL, 1960.g. ALGOL. Napravljeni su da mogu da se

koriste na bilo kom računaru. Komande su reči iz engleskog jezika koje su razumljivije programerima.

Tim Johna Backusa iz IBM-a je napravio prvu verziju FORTRAN-a sa namenom da se pišu programi za

IBM 704. Prvi FORTRAN kompajler je napravljen 1957. g. COBOL je izgradila Grace Hopper.

Operativni sistemi iz tog vremena bili su FMS (Fortran Monitor System) i IBM-ov operativni sistem za

računar 7094, IBSYS. IBM je u to vreme bio najmoćnija kompanija i kontrolisao je 70% tržišta računara.

14

U tom periodu se bušene kartice zamenjuju magnetnim trakama i koriste za čuvanje podataka i

programa. Takođe, tu su i magnetna jezgra kao osnovna tehnologija za konstrusanje glavne memorije

namenjene za interno smeštanje podataka i programa. Rezultati izvršenja programa su štampani na

štampačima.

III generacija (1965 – 1980)

Pronalazak tranzistora doveo je do drugog revolucionarnog pronalska, integrisanog kolo (LSI Large

Scale Integration). To su tanka elektronska kola izgravirana na pločicama silicijuma i sastavljena od

nekoliko hiljada do nekoliko miliona tranzistora. Prvi računari treće generacije napravljeni su

šestdesetih i ranih sedamdesetih godina. 1970. godine, Intelovi inženjeri konstruisali su prvi

mikroprocesor, ili računar na čipu. Bio je veličine 1cm2 i sadržao je celokupnu logiku računara. Računar

u koje su oni bili ugrađeni nazvani su mikroračunari. Umesto magnetnih jezgara počinje se sa

primenom MOS memorije (Metal Oxide Semiconductor) koje su napravljene upotrebom tehnologije

integrisanih tehnologija.

Tokom sedamdesetih godina razvijaju se VLSI (Very Large Scale Integration), integrisana kola visokog

stepena integracije. Gordon E. Moore (Gordon Mur), jedan od osnivača Intela, predvideo je u u jednom

svom radu iz 1965. godine da će se broj tranzistora na integrisanom kolu duplirati svakih 18 meseci.

Ovo predviđanje je poznato kao Murov zakon i važi i danas. Pokazalo se da on važi i kad su u pitanju

druge karakteristike digitalnih elektronskih komponenti, kao što su: brzina procesora, kapacitet

memorije, broj i veličina piksela na digitalnoj kameri. Ovaj zakon važi već 50 godina i prognozira se da

će važiti i narednih 10 godina.

Godina Oznaka mikroprocesora Broj elektronskih

komponenti

1971. Intel 4040 2.300

1974. Intel 8080 4.800

1989. Intel 80486 1.000.000

1993. Intel Pentium 3.200.000

2002. AMD Athlon 1700+ 38.000.000

Tabela 1. Povećanje broja elektronskih komponenti

15

Godina Oznaka mikroprocesora

MIPS

(milion instructions

per second)

1982. Intel 80286 1

1985. Intel 80386 3

1989. Intel 80486 10

1993. Intel Pentium 100

2002. AMD Athlon 1700+ 4065

Tabela 2. Povećanje procesorske moći

Jedan od najpoznatijih računara u to vreme bio je IBM System/360. Počelo se i sa proizvodnjom

softverski kompatibilnih računara iz serije System/360. Ovi računari su radili pod operativnim

sistemom OS/360. Operativni sistemi treće generacije uvode koncept multiprogramiranja koji

omogućuje (kvazi-) paralelno izvršavanje programa, zatim koncept deljenja vremena (eng. time

16

sharing) koji je zasnovan na multiprogramiranju, gde korisnici sa različitih terminala zadaju komande i

izvršavaju programe. Značajni multiprogramski, timeshering operativni sistemi te generacije bili su

CTSS (Compatible Time Sharing System) i MULTICS (MULTiplexed Information and Comuting Service).

Razvoj MULTICS-a za potrebe mikroračunara je kao posledicu imao razvoj operativnog sistema UNIX.

Uporedo sa razvojem mainframe i mini računara za poslovnu i naučnu upotrebu, sedamdesetih počinje

mikroračunarska revolucija sa modelima: Apple, Commodore, Amiga, Pekom (domaći računar),

namenjenim za „kućnu“ upotrebu.

IBM je 1975. godine predstavio računar koji bi se moga nazvati prvim personalnim računarom. Model

5100 imao je 16Kb memorije, ugrađen monitor sa 16 redova po 64 znaka, BASIC interpretator i

kasetofon kao spoljnu memoriju.

Steve Jobs (Stiv Džobs) i Stephen Wozniak (Stefen Vozniak) su 1976. godine osnovali kompaniju Apple

Computer Inc za proizvodnju i prodaju mikroračunara za kućnu upotrebu i vrlo uspešno prodavali

računare Apple I i Apple II

U tom periodu se razvijaju i strukturni programski jezici kao C i Basic.

IV generacija (1980 – 1995)

Krajem 1980. godine IBM, podstaknut uspehom Appl-a, odlučio je da krene sa konstrukcijom ličnih

računara. Formiran je tim od 12 inženjera i oni su 12. avgusta 1981. godine predstavili prvi desktop

personalni računar (PC) sa DOS (Disc Operatig System) operativnim sistemom. Četvrta generacija

računara počinje sa pojavom PC-a.

Kod ovih računara koriste se složenija elektronska kola, formirana na sićušnom silicijumskom čipu.

Karakteristike ove generacije su visok i vrlo visok stepen integracije, razvoj mikroprocesora, pojava mini

i super računara, paralelno procesiranje, povećana brzina rada, povećani memorijski resursi.

IBM PC računar je imao procesor Intel 8086, 64KB RAM memorije (maksimalno 640KB), 360 KB flopy

disc, 10MB hard disc, 16Hz. Paralelno sa razvojem proceosra 8086, Intel je razvio i procesor 8088.

U to vreme mlada kompanija Microsoft razvija operativni sistem MS DOS. Upotreba DOS-a je bila

komplikovana za većinu korisnika, pa je napravljena prva verzija Windowsa, Windows 1.0 1985. To

nije bio operativni sistem u pravom smislu, već neka vrsta grafičkog interfejsa između MS-DOS-a i

korisnika. Umesto da kucaju komande na tastaturi, korisnici su mogli da klikću mišem i otvaraju

prozore. Po tim prozorima je sistem i dobio ime. Imao je ograničene mogućnosti. Inače, firma Apple je

predstavila 1984. godine upotrebu komjuterskog miša. Tek verzija Windows 3.0, koja se pojavila 1990.

godine predstavlja operativni sistem u pravom smislu te reči.

Za ovu generaciju je karakteristična pojava objektno orijentisanih programskih jezika C++, Java,

Smalltalk, objektno-orijentisanog softvera (operativnih sistema i aplikativnog softvera) itd.

Razvoj PC računara se u narednim godima odvijao na sledeći način:

1983. – IBM predstavlja novi računar IBM PC/XT (Extended Technology) s memorijom od 128

do 256 kB i diskom od 10 MB.

1984. – IBM predstavlja računar AT (Advanced Technology), baziran na Intelovom procesoru

80286, kome je kasnije dodat i koprocesor 80287. Memorija je mogla da bude do 512 kB i disk

17

do 20 MB. Računar je imao i disketne jedinice od 360 kB i 1,2 MB. Ovaj model je postao

standard za personalne računare.

PC računare počele su da proizvode i mnoge druge firme, a nazivaju ih IBM kompatibilnim PC

računarima.

1986. – Compaq uvodi prvi PC baziran na procesoru Intel 80386.

1987. – IBM uvodi svoju familiju PS/2 i prodaje preko milion komada do kraja godine.

1989. – Uvode se prvi računari bazirani na procesoru 80486.

1991. – Više proizvođača uvodi notebook PC računare.

1993. – Počinje isporuka računara baziranih na procesoru Pentium.

Pentium procesor je do danas modifikovan u verzije Pentium II, Pentium III i Pentium IV, nakon

čega su počeli da se proizvode računari zasnovani na procesorima koji unutar istog kućišta

objedinjuju 2, 4 ili 8 procesorskih jezgara.

Početkom devedestih, značajno se smanjuje prisustvo IBM-a na tržištu i javlaju se firme: Compaq, Dell,

Toshiba i druge koje proizvode PC-e zasnovane na inicijalnom IBM-ovom desktop računaru. Svi ovi PC

koriste Windosws operativne sisteme sa pratećim Microsoft Ofice paketom, što dovodi do vrtoglavog

uspona i dominacije Microsofta na tržištu.

V generacija (1995 - danas)

Grupa japanskih poslovnih ljudi i vladinih institucija je početkom osamdesetih godina postavila cilj

izgradnje pete generacije računara. Projekat je iniciralo Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i

industriju (MITI) i u projekat su uložena ogromna sredstva (oko pola milijarde dolara).

Ciljevi projekta:

razvoj hardvera – korišćenje paralelnog procesiranja, radne stanice velikih mogućnosti, super-

računari za naučna izračunavanja

razvoj programskih jezika – najviše se ulagalo u razvoj jezika za logičko programiranje, baze

podataka velikih dimenzija, baze znanja

Računari pete generacije su trebali da budu sposobni za obavljanje sledećih poslova:

Prihvatanje govornih instrukcija;

Prikupljanje, selekcija i skladištenje korisnih podataka prikupljenih iz novina, knjiga, govora

zabeleženog na trakama, itd;

Istraživanje svih dostupnih podataka na osnovu čega se obezbeđuju odgovori na pitanja

korisnika;

Prevođenje stranih jezika;

Učenje iz sopstvenog iskustva;

Programiranje samog sebe.

18

Kao što se to i ranije u istoriji razvoja računara dešavalo, postavljene ciljeve nije bilo moguće ostvariti

sa postojećom tehnologijom. Ipak, ovaj projekat je imao ogroman uticaj na dalji razvoj računara, što

se može videti iz osnovnih karakteristika računara pete generacije:

Konstrukciaj računara sa više jezgara (CPU) koja istovremeno rade na izvršavanju nekog

programa, što je bila ideja paralelnog procesiranja, ali sa većim brojem računara (radnih

stanica)

Razvoj superračunara

Razvoj veštačke inteligencije (najbolji šahista na svetu je računar Deap Blue (IBM) koji je 1997.

pobedio aktuelnog šahovskog šampiona sa 3½-2½)

Mobilno, prenosivo, sveprisutno računarstvo (razvoj računarsko-komunikacionih uređaja,

pametnih telefona, tableta, pametnih satova, ugradnja čipova u uređajima za svakodnevnu

upotrebu)

Razvoj superprovodnika, materijala u kojima se gubi svaki otpor prilikom protoka elektriciteta

na datoj temperaturi, čime se ostvaruje velika brzina protoka signala

Razvoj optičkih vlakana (staklenih ili plastičnih koja prenose svetlost) koja se koriste se za

komunikaciju, jer su vrlo pogodni za prenos signala na veliku daljinu, imaju veliku pojasnu širinu

što utiče na brzinu prenosa, manje signala se gubi nego kod metalnih žica i imuni su na

elektromagnetne uticaje.

Razvoj Interneta, Weba i bežićnih mreža omogućili su kreiranje i publikovanje velikih količina

podataka kao i pristup njima.

Svakog dana munjevitom brzinom raste broj ljudi koji obavljaju svoje svakodnevne poslove,

edukativne, zabavne, društvene aktivnosti upotrebom svojih PC-a, mobilnih telefona, tableta

povezanih na Internet. Razvoj računarske tehnologije je nepovratno promenio život u savremenom

društvu.

Pitanja

1. Šta je abakus?

2. Koje su etape u istoriji razvoja računara? Navedi ukratko karakteristike mehaničkih računara.

3. Navedi ukratko karakteristike elektro-mehaničkih računara.

4. Navedi ukratko karakteristike I generacije računara.

5. Navedi ukratko karakteristike II generacije računara.

6. Navedi ukratko karakteristike III generacije računara.

7. Navedi ukratko karakteristike IV generacije računara.

8. Navedi ukratko karakteristike V generacije računara.

19

4 HARDEVER

Osnovni delovi računarskog sistema su hardever i softver. Pojam hardver (hardware) označava fizičke

komponente računara, kao što su kućište, monitor, tastatura, miš, ... itd., koje je potrebno instalirati i

uključiti kako bi računar radio. Kompjuterski softver (software) ili jednostavno softver je bilo koji skup

instrukcija (program) koje procesor može da izvrši kako bi izveo određenu operaciju.

Temelje arhitekture današnjih računara postavio je John Von Neumman prilokom konstrukcije

EDVAC-a, računara iz prve generacije elektronskih računara. Za razliku od svojih prethodnika, ovaj

računar je mogao da izvršava različite programe, isti program je mogao da se izvršava više puta nad

različitim ulaznim podacima. Podaci i programi su bili smešteni zajedno u memoriji.

Prema Fon Nojmanovom konceptu, osnovne jedinice računara su:

Memorija u koju su smešteni i podaci i programske instrukcije,

Upravljačka (kontrolna) jedinica koja koordinira rad svih ostalih komponenti računara,

Aritmetičko-logička jedinica (ALU) koja omogućava izvršavanje aritmetičkih i logičkih operacija

nad podacima,

Centralna jedinica

Centralna jedinica

Aritmetičko/logička

jedinica (ALU)

Centralno

procesorska jedinica

(CPU)

Memorijska jedinica

Ulazni

uređaj

Izlazni

uređaj

Slika 1. Von Neumann-ova arhitektura računara

20

Ulazni uređaji prenose podatke iz spoljnog sveta u računara,

Izlazni uređaji prenose podatke iz računara u spoljni svet.

Memorija služi da se u nju upisuju i pamte (memorišu) podaci i programi (skup instrukcija). Da bi se

neki program izvršio, mora najpre da se smestiti u memoriju računara. Takođe, i podaci koji se obrađuju

moraju biti smešteni u memoriju.

Upravljačka jedinica na osnovu instrukcija koje uzima iz memorije računara, upravlja obradom

podataka. Njena uloga je da kontroliše da se obrada odvija korektno u skladu sa instrukcijama tako što

sinhronizuje rad ulaznih i izlaznih uređaja, memorije i aritmetičko-logičke jedinice.

Aritmetičko logička jedinica (ALU) obezbeđuje izvršavanje osnovnih aritmetičkih i logičkih operacija

kao što su sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje brojeva, poređenje brojeva, pomeranje brojeva

ulevo i udesno. Složenije operacije kao što su stepenovanje, korenovanje itd. obavljaju se pomoću

programa koji koriste osnovne operacije.

Aritmetičko logička jedinica i upravljačka jedinica, zejdeno čine centralnu procesorsku jedinicu (CPU).

Ulazni i izlazni uređaji omogućavaju razmenu podataka između računara i spoljnog sveta. Da bi se neki

program izvršio neophodno je da se pomoću ulaznog uređaja smesti u memoriju računara, kao i podaci

nad kojim se program izvršava. Rezultati obrade podataka se prezentuju korisniku pomoću izlaznih

uređaja.

U početku su računari koršćeni samo za različita izračunavanja i odatle i potiče naziv računar ili

kompjuter. Dodavanjem niza podsistema koji omogućavaju rešavanje brojnih problema, ne samo

izvršavanje niza računskih operacija, računari evoluiraju u sisteme opšte namene. Ova evolucija je bila

moguća zahvaljujući:

Povećanju propusne moći računara;

Povećanju broja i vrsta U/I uređaja i razvoju masovnih memorija;

Baferovanju ulazno/izlaznih podataka čime je dozvoljeno istovremeno učitavanje podataka u

memoriju računara ili izdavanje podataka iz memorije uz istovremeno izvršavanje programa u

procesoru. Pri izvršavanju instrukcija, usko grlo je bilo njihovo preuzimanje iz memorije. Zato

je izdvojen deo radne memorije u koji su unapred smeštane instrukcije, kako bi se brže

učitavale kad zatreba.

21

Zbog navedenih promena, menja se i funkcionalna šema savremenog računara.

Računare možemo deliti po različitim osobinama. Prema snazi, odnosno moći obrade podataka,

računari se dele na sledeće vrste:

Centralni računar (mainframe computer)

Mrežni računar (network computer)

Personalni računar (personal computer, PC)

Prenosni personalni računar (laptop, notebook)

Tablični personalni računar (tablet)

Lični digitalni pomoćnik (Personal digital assistant, PDA)

Centralni računari su veliki računari i po fizičkim merama i po snazi, a takođe i po ceni. Kad se više

računara poveže u jednu celinu dobija se klaster (cluster). Svi računari rade zajedno kao jedna celina i

posmatraju se kao jedan računar. Koriste se u velikim organizacijama, istraživačkim centrima, i

namenjeni su izvršavanju vrlo zahtevnih i složenih zadataka. Kako rade svaki dan po 24 sata,

neophodne su posebne, klimatizovane prostorije sa posebnim merama sigurnosti (zaštita od

neovlašćenog pristupa, zaštita od požara, iznenadnog nestanka struje itd.).

Mrežni računari su napravljeni pre svega sa namenom spajanja na računarsku mrežu. Njihova osnovna

namena je spajanje sa centralnim računarom. Zato su to računari sa malom procesorskom snagom,

malom radnom memorijom i malo prostora na disku. Oni koriste snagu centralnog računara i preko

računarske mreže prenose podatke u oba smera. Nazivaju se još terminali ili radne stanice. Računari

se povezuju u mrežu kako bi delili zajedničke resurse (štampače, skenere, plotere, itd), kako bi mogli

PROCESOR Upravljačka

jedinica

memorije

Upravljačka

jedinica

perifernih

RADNA

MEMORIJA

PERIFERNI

UREĐAJI

Upravljačka

jedinica

komunikacija

Zajednička magistrala

Slika 2 Blok šema savremenog računara zajedno sa magistralom

22

da rade sa istim podacima istovremeno, i kako bi mogli razmenjivati podatke. Mogu biti smešteni u istu

ili različite prostorije, u istoj zgradi ili nazličitim krajevima sveta.

Mrežni serveri (network servers) jesu računari koji upravljaju računarskom mrežom. Računari, spojeni

u računarsku mrežu, mogu koristiti podatke, softver i hardver mrežnih računara.

Stoni personalni računar je računar opšte namene, koji je zbog svoje veličine, mogućnosti i pristupačne

cene dostupan za individualnu upotrebu. Prvi PC je na tržište izbacila osamdesetih godina američka

kompanija IBM. Njihova vrlo bitna osobina je bila kompatibilnost. Kompanija Apple Macintosh je prva

iznela na tržište PC-ije sa grafičkim interfejsom i mišem. Prvobitni PC-iji su bili vezani za radni sto, pa

su dobili naziv stoni ili desktop PC. Osnovne komponente savremenih stonih PC-ja su:

1. Procesor

2. Matična ploča

3. Radna memorija

4. Čvrsti disk

5. Monitor

6. Tastatura

7. Miš

8. Optički uređaj

9. Dodatne kartice

10. Jedinica napajanja

Prenosni personalni računar (laptop, notebook) je računar mnogo manjih dimenzija od stonog i obično

ne teži više od 3 kg. Termin laptop koji znači rad u krilu, se pojavio 1983. godine, a kasnije 1989. godine

predstavljen je noviji naziv notebook. Prenosni PC se obično napaja preko baterije ili spoljašnjeg AC/DC

adaptera koji istovremeno puni bateriju. Mogu imati iste mogućnosti kao i stoni PC. Zbog prostorne

skučenosti, njihove komponente su manje nego kod PC-a, napravljene tako da računar može bezbedno

da se prenosi i troše manje energije zbog baterije. Zbog svega toga mogu biti slabijeg kapaciteta i veće

cene od stonih računara, ali je presudna karakteristika prenosivost. Mogu imati smanjenu ili normalnu

tasturu i pokazivačku pločicu (touchpad).

Tablični personalni računar (tablet PC) nisu prenosni računari, već urađaji sa ekranima osetljivim na

dodir, veličine 5 do 10 inča. Imaju okruženje (interface) koji korisnicima omogućuje pristup internetu,

gledanje filmova, čitanje e- knjiga, igranje igrica itd. Najpoznatiji model je Appleov iPad. U poređenju

sa prenosivim računarima imaju nedostatke, nemaju tastaturu, ograničena je softverska podrška, ali

su odlični kao čitači mrežnih sadržaja , za igranje, itd. Takođe mogu da zamene prenosne računare za

potrebe prezentacija.

Lični digitalni pomoćnik (PDA) je minijaturni računar koji staje na dlan. Po funkcionalnosti ne zaostaje

za personalnim računarima. Osnovna namena PDA uređaja je skladištenje podataka, upotreba usluga

sistema za e-poštu, reprodukovanje multimedijalnih sadržaja. Namenjeni su optimizaciji i lakšoj

organizaciji obavljanja poslova, što je podržano aplikacijama: kalendar, adresar i lista tekućih zadataka.

Revoluciju u razvoju ovih uređaja, napravio je Aple, uređajem Newton Message Pad koji je imao ekran

osetljiv na dodir i tehnologiju prepoznavanja rukopisa. Karakteristike današnjih PDA uređaja su brzi

procesori, LCD TFT ekrani u boji, RAM memorija od 8 do 32 MB i masa od oko 200 grama. Nažalost,

23

jako su skupi, komplikovani za primenu, a i tehnologija za prepoznavanje rukopisa nije dovoljno

usavršena.

Pitanja

1. Šta je hardver, a šta softver?

2. Opiši ukrakto osnovne jedinice računara prema Fon Nojmanovom konceptu.

3. Šta je omogućilo evoluciju računara u sisteme opšte namene?

4. Na koje vrste možemo podeliti računare prema snazi obade podataka?

5. Šta je centralni računar?

6. Šta je mrežni računar, a šta mrežni server?

7. Šta je personalni računar?

8. Šta je prenosni personalni računar?

9. Šta je tablični personalni računar?

10. Šta je lični digitalni pomoćnik?

4.1 Procesor

Računarski sistem se definiše kao sistem međusobno povezanih mikroprocesora, memorije i ulazno-

izlaznih uređaja. Procesor (Central Processing Unit, CPU) je „mozak“ računara. Njegova uloga je da radi

sa programima smeštenim u glavnoj memoriji, tako što preuzima instrukcije jednu po jednu i

izvršava ih. Komponente računara su povezane magistralom ili sabirnicom – skupom paralelnih vodova

za prenošenje adresa, podataka i upravljačkih signala. Magistrale u odnosu na procesor mogu biti

spoljne i unutrašnje. Spoljne ga povezuju sa radnom memorijom i ulazno-izlaznim uređajima, a

unutrašnje povezuju komponente samog procesora.

CPU (centralno procesorska jedinica) nije jedini procesor, imaju ga i grafička kartica i mnoge druge

komponente. Procesor je napravljen od minijaturnih tranzistora smeštenih na jednom čipu

(poluprovodničkom sklopu). Procesor se postavlja u odgovarajuće podnožje na matičnoj ploči, a preko

njega se postavlja hladnjak.

CPU sadrži:

Upravljačku jedinicu (control unit) koja upravlja radom ostalih komponenti procesora,

konkretno operacionom jedinicom.

Operacionu jedinicu (execution unit), koja obično sadrži:

o Aritmetičko logičku jedinicu (ALU, arithmetic logic unit), koja obavlja aritmetičke i

logičke operacije. Aritmetičke operacije su osnovne računske operacije, a logičke

operacije, AND, OR i NOT omogućavaju višestruko ponavljanje niza instrukcija tzv.

petlja (loop) i grananje (branching), nastalo kao rezultat poređenja.

o Registre (registers) koji služe za privremeno skladištenje podataka i međurezultata

prilikom izvršavanja programa (registri opšte namene), i za čuvanje informacija o

trenutnom stanju programa (programski brojač, prihvatni registar instrukcije itd.)

Magistrale (unutrašnje i spoljne).

24

Proces „prolaza“ dva operanda kroz aritmetičko-logičku jedinicu i smeštanje rezultata u registar zove

se ciklus toka podataka. Brzina procesora (radni takt) meri se brojem ciklusa u sekundi, tj. hercima.

Na primer, brzina od 3GHz predstavlja 3109 ciklusa u sekundi. Brzina procesora je jedan od najvažnijih

pokazatelja njegove snage. No povećanje brzine rada procesora nije praćeno istim povećanjem brzine

memorije. Takođe, veliki problem je i pregrevanje procesora kao posledice povećanja radnog takta.

Zato se pribegava drugim tehnikama povećanja brzine rada procesora, na primer konceptu paralelne

obrade.

Mnogi proizvođači danas nude procesore sa više jezgara kako bi poboljšali performanse. Višejezgarni

procesor je čip sa više izdvojenih procesorskih jezgara. Međutim ako na primer procesor ima dva jezgra

(dual-core) to ne znači da će se brzina procesora udvostručiti. Ona će biti približno udvostručena jer se

deo vremena gubi na komunikaciji i sinhronizaciji rada procesorskih jezgara.

Prema stručnjacima vodećih korporacija, konstrukcija procesora 20% veće brzine, skuplja je dva puta

od prethodnika.

Magistrala je skup električnih putanja preko kojih se istovremeno prenose digitalni električni signali.

Svaki signal predstavlja jedan bit informacije (električni ekvivalent binarne cifre nula ili jedan ).

Broj bitova koji se mogu prenositi istovremeno određuje širinu magistrale. Prema tome, u funkciona-

lnom smislu, razlikuju se tri vrste magistrale:

1) Magistrala podataka (Data bus) je dvosmerna, po njoj se podaci mogu prenositi iz mikropro-

cesora prema memoriji ili drugim kolima mikroračunara, ili se podaci unose u mikroprocesor iz

istih kola (npr. iz RAM memorije).

2) Adresna magistrala (Address bus) preko koje se prenosi adresa na koju se smešta podatak.

Ona je jednosmerna jer smer podataka ide od mikroprocesora prema memoriji ili drugim

kolima mikroračunara. Brojem vodova (bita) adresne magistrale određen je ukupan broj

memorijskih lokacija ili registara koje se mogu adresirati: mikroprocesor može adresirati bilo

koju lokaciju ROM ili RAM memorije, ili bilo koji drugi registar priključen na magistralu. Svakoj

adresi treba jednoznačno da odgovara memorijska lokacija ili registar.

3) Upravljačka magistrala (Control bus) preko koje se prenose svi signali bitni za process

upravljanja prenosom podataka, sinhronizaciju rada pojedinih komponenata, i uopšte rad

celog sistema. Signali kontrolne magistrale su za pisanje i čitanje READ/WRITE (R/W), zahtev

za prekid rada mikroprocesora (IORQ) ili resetovanje računara (RESET ).

Procesor se montira na procesorsko podnožje, smešteno na matičnoj ploči. Matična ploča

(motherboard) je štampana elektronska ploča na kojoj se nalaze sve komponente računarskog sistema.

Preko magistrala na matičnoj ploči, ostvaruje se komunikacija procesora sa ostalim komponentama

sistema. Matična ploča omogućava i komunikaciju između ostalih komponenti računara. Osim CPU, na

matičnoj ploči se montiraju memorija, grafička, zvučna, mrežna kartica, konektori za periferne

uređaje, itd. Ona direktno utiče na performanse računara. Svaki proizvođač procesora je razvio svoj

standard podnožja. Na osnovu izrade matične ploče, ona podržava ili ne podržava različite vrste

procesora.

25

Pitanja

1. Koja je uloga procesora (CPU) u računaru i koje komponente on sadrži? Objasni.

2. Kako se meri brzina procesora? Šta je keš memorija?

3. Šta je magistrala i koje vrste magistrala postoje? Objasni.

4. Šta je matična ploča i koja je njena uloga?

4.2 Memorija

Osnovna jedinica računarske memorije je bit (b). Bit može da sadrži vrednost 0 ili 1 što priikom

uskladištenja označava dva stanja „ima napon“, ili „nema napon“; numerička vrednost je prevedena

na vrednost fizičke veličine. Brojni sistem koji sadrži samo dve cifre 0 i 1, zove se binarni brojni sistem

i osnova ovog sistema je broj 2.

Primer. Predstavljanje brojeva u nekom brojnom sistemu, objasnićemo najpre na slučaju dekadnog

brojnog sistema, koji koristimo u svakodnevnom životu. Osnova ovog sistema je 10 i ovaj sistem koristi

10 cifara (0, 1, . . ., 9). 259 = 2 ∙ 102 + 5 ∙ 101 + 9 ∙ 100.

Osnova binarnog brojnog sistema je 2 i za predstavljanje brojeva korist se samo cifre 0 i 1.

3 = 1 ∙ 21 + 1 ∙ 20, pa je broj 3 u binarnom brojnom sistemu 11.

5 = 1 ∙ 22 + 0 ∙ 21 + 1 ∙ 20, broj 5 u binarnom brojnom sistemu je 101.

Osam bitova čini bajt (B). Određenom kombinacijom od osam nula i jedinica, predstavlja se svaki

alfanumerički znak, ili jednostavna računska operacija. Bajt je najmanja adresibilna jedinica memorije.

Bitovi se koriste za izražavanje protoka podataka kroz mrežu (broj bitova u sekundi). Bajtovi se koriste

kao mera memorije. Veća jedinica od bajta je kilobajt (KB). Prefiks kilo označava hiljadu. Kad je u pitanju

merenje kapaciteta memorije, 1KB = 210B = 1024B . Ostale jedinice za merenja kapaciteta

memorije su :

MB – megabajt je 220 bajtova = 1024 KB

GB – gigabajt je 230 bajtova = 1024 MB

TB – terabajt je 240 bajtova = 1024 GB.

Reč je najčešća adresibilna jedinica memorije i može biti 16b, 32b, 64b. Na osnovu dužine reči

razlikujemo 16-bitnu, 32-bitnu, 64-bitnu računarsku arhitekturu.

Kad se meri protok podataka osnovna jenica je b/s (bit u sekundi). U ovom slučaju prefiks kilo označava

1000, pa kako bi se prciznije definisalo merenje, u ovom slučaju se ze prefiks kilo koristi k. 1kb/s =

1000b/s. Ostale jedinice za merenje protoka podataka su:

1Mb/s = 106 b/s = 1 000 000 bitova u sekundi (Mb – megabit)

1Gb/s = 109b/s (Gb – gigabit)

1Tb/s = 1012 b/s (Tb – terabit).

26

Postoje dve osnovne kategorije memorije:

Primarna (radna ili unutrašnja) memorija

o registri

o RAM – Random Access Memory

o keš memorija

o ROM – ReadOnlyMemory

Sekundarna (spoljna) memorija

o hard disc

o CD, DVD

o USB fleš memorije

o memirijske kartice.

Radna memorija čuva tri tipa informacija:

1) podatke koje CPU treba da obradi

2) Instrukcije kako CPU treba da obradi te podatke

3) Instrukcije operativnog sistema koji su tom trenutku neophodni.

CPU čita instrukcije i podatke iz radne memorije preko magistrale podataka. Brzina protoka podataka

zavisi od brzine radne memorije i brzine i širine magistrale podataka.

Registri su deo CPU, malog su kapaciteta i čuvaju izuzetno male količine podataka i instrukcija, i to

samo neposredno pre i posle njihove obrade.

RAM (Random Access Memory) je deo radne memorije koji sadrži program i podatke koje taj program

obrađuje. Kad se pokrene neki program, on se iz spoljne memorije (najčeđće hard disca) dovodi u RAM.

Mali deo instrukcija programa i neophodnih podataka se šalje u registre, a odatle u CPU. RAM je tip

mikroprocesorkog čipa. Karakteristike RAM-a su da je directno adresibilan, što znači brzi pristup

podacima. Ram je elektronska memorija, pa se njen sadržaj briše kad se prekine napajanje ili padne

napon (isključivanjem računara, iznenadnim nestankom struje). Zato se radi na razvoju magnetnog

RAM-a kao postojane RAM tehnolgije.

Dva osnovna tipa RAM memorije su dinamički (DRAM) i statički (SRAM). Razlika je u načinu pamćenja.

DRAM ima veće kapacite, jeftiniji je ali je i sporiji. SRAM je skuplji ali brži. Zato se SRAM koristi kao

privremena radna memorija ili keš memorija, a DRAM kao glavna memorija. Ako se koristi aplikativni

softver zahtevan u pogledu memorije, uobičajeno je izabrati SRAM.

Praksa je pokazala da se prilikom rada aplikacija nekim podacima pristupa češće nego ostalim. Zato je

uvedena veoma brza memorija, malog kapaciteta (keš memorija), u koju se upisuju najčešće korišćeni

podaci. Keš memorija je memorija velike brzine u kojoj se čuvaju blokovi informacija koji se često

koriste. Procesoru je potrebno nekoliko desetina nano sekundi za pristup podacima iz glavne

memorije. S druge strane procesor radi u ciklusima od nekoliko nano sekundi i gubi vreme čekajući

podatke iz glavne memorije. Problem koji je nastao zbog razlika u brzini rada procesora, brzini

memorije i ostalih komponenti, rešen je uvođenjem keš memorije koja je SRAM tehnologije. NA

samom procesoru nalazi se L1 keš, brza memorija malog kapaciteta sa koje procesor preuzima podatke

istom brzinom kao i iz svojih registara. Blizu procesora nalazi se L2 keš memorija koja je sporija od L1,

ali brža od RAM-a, i većeg kapaciteta od L1 keša. U keš memoriji se nalaze podaci za koje se

pretpostavlja da će ih procesor ubrzo ponovo potražiti. Kad procesor traži da pročita neki podatak

najpre se obraća keš memoriji. Ako se podatak ne nalazi tamo onda ga traži u RAM-u. Mnoge aplikacije

27

prevazilaze i veličinu RAM memorije, pa u tom slučaju, CPU mora da se obrati spoljnoj memoriji

(najčešće hard disku).

ROM (Read Only Memory) je vrsta čipa, gde se čuvaju određene instrukcije, potrebne za „pokretanje“

računara. Kao što sam naziv kaže, ovo je memorija koja može samo da se „čita“ i njen sadržaj se ne

briše prilikom prestanka napajanja. Podaci se ROM memoriju upisuju prilikom proizvodnje i ne mogu

se brisati niti ažurirati.

Umesto ROM memorije, često se upotrebljavaju njene podvrste:

PROM – Programmable ROM (sadržaj se može upisati samo jednom)

EPROM – Erasable PROM (sadržaj se može upisati više puta, nakon kompletnog brisanja)

EEPROM – Electronically Erasable PROM

PROM je programibilna memorija, koja može samo da se čita. Vrlo je slična ROM memoriji. Podaci se

u PROM mogu zapisati samo jednom, od strane proizvođača ili kupca, pomoću specijalnog uređaja.

EPROM je memorija namenjena samo za čitanje, koja može i da se briše. Brisanje se vrši ultraljubiča-

stim zracima i briše se ceo sadržaj memorije. Skuplja je od PROM memorije, ali je njena prednost što

omugućava upis podataka više puta.

EEPROM je elektronski izbrisiva memorija, namenjena samo za čitanje. Za razliku od EPROM memorije,

ne mora da se briše cela i podaci mogu da se upisuju u bilo kom trenutku. Može se adresirati na nivou

bajta. Skuplja je EPROM memorije.

BIOS (Basic Input/Output System) je računarski program koji se prvi pokreće i izvršava nakon uključenja

računara. On postavlja osnovne parametre hardvera, pronalazi i učitava operativni sistem u glavnu

memoriju. Obično je napisan u asembleru, prilagođen hardveru računara i čuva se na memorijskom

čipu permanentnog tipa, čiji se sadržaj ne briše i ankon isključenja napajanja. BIOS ima jednostavan

interfejs i može mu se pristupiti odmah nakon uključivanja računara. Namenjen je za postavljanje nekih

parametara računara kao na primer izbor uređaja sa kojeg će se učitavati operativni sistem,

postavljanje lozinke koja će omogućiti dalje učitavanje operativnog sistema, postavljanje lozinke za

pristup samom BIOSU, itd.

Sekundarna ili spoljna memorija je napravljena sa namenom da se u njoj čuvaju velike količine

podataka na duži vremenski period. Njene karakteristike su da je postojana (sadržaj memorije se ne

briše sa prekidom napajanja), jeftinija je od primarne memorije i pristup podacima je znatno sporiji

nego kod primarne memorije.

Hard disk spada u magnetne memorije. Hard disk se sastoji od koaksijalno postavljenih magnetnih

diskova, podeljenih na koncentrične krugove (staze), koji su dalje podeljeni na segmente (sektore).

Iznad svake ploče lebdi glava za pisanje i čitanje na udaljenosti manjoj od 25 mikrona. Disk se okreće

(brzioom i do 15000 obrtaja u minuti) dok se glava ne nađe iznad sektora koji sadrži željeni podatak.

Bilo kakva četica prašine bi ugrozila uređaj i izazvala havariju, zato se hard diskovi hermetički zatvaraju

još prilikom proizvodnje. Svaki podatak na disku ima adresu koja sadrži stazu i sektor na kojem se

podatak nalazi i na osnovu te adrese se pristupa podatku, pa se može reći da su hard diskovi uređaji

sa direktnim pristupom. Hard diskovi su namenjeni za čuvanje velikih količina podataka, pa su veličine

od nekoliko stotina giga-bajta do nekoliko terabajta. Iako je brzina pristupa podacima nekoliko

milisekundi, ona je ipak znatno manja od brzine pristupa RAM memoriji. Hard diskovi mogu biti

postavljeni unutar kućišta računara, ali mogu biti i van njega. Zato što su podložni mehaničkim

kvarovima, korisnici moraju da prave rezerve kopije na prenosivim diskovima, USB memorijama ili

drugim spoljnim memorijama.

28

CD i DVD spadaju u optičke memorije. Podaci se čitaju i upisuju pomoću lasera. CD (komapakt diskovi)

mogu biti tipa CD-ROM na kojem e podaci upisuju samo jednom i sa kog se podaci mogu čitati ili CD-

RW, na kojem podaci mogu da se menjaju. DVD (Digital Video Disc) ima znatno veći kapacitet od CD-a,

zbog veće gustine zapisivanja, može da bude kapaciteta i do 15GB. Čitač DVD-a je znatno brži od čitača

CD-a. Danas su na tržištu prisutna dva standarda sa namerom da zamene standardni DVD, Blue-Ray i

High-Density (HD DVD). Ove dve tehnologije nisu komaptibilne i pitanje je koja će opstati na tržištu.

Blu-Ray nudi veći kapacitet od 25GB po strani od HD DVD (15GB po strani). Ali je HD DVD jeftiniji (oko

500 dolara) za razliku od Blue-Raya (1000 – 1500 dolara).

USB Flash memorija je dobila naziv po brzini pristupa podacima i njihovog ažururanja. To je postojana

računarska memorij koja elektronski može da se briše i reprogramira. Njene karakteristike su da se cela

memorija možđe obrisati za samo nekoliko sekundi, poseduje veliku gustinu memorijskih lokacija,

potrebna je 30 puta manja snaga napajanja nego hard discovima. Fleš memorije se koriste tamo gde

je bitno da podaci budu smešeni na fizički što manjem mediju.

Memorijska ili fleš kartica (memory card) je elektronska fleš memorija za čuvanje digitalnih sadržaja

(podataka, muzike, video zapisa). Memorijske kartice se koriste u mnogim elektronskim uređajima:

digitalne kamere, fotoaparati, mobilni telefoni, prenosni računari, MP3, MP4 plejeri itd. Male su,

čuvaju podatke bez napajanja, podaci mogu da se upisuju ili brišu sa njih. Tipovi ovih kartica koji se

najčešće koriste su: SD kartica (Security Digital Card), Memory Stick, MultiMediaCard (MMC),

SmartMedia, xD-Picture Card, itd.

Pitanja

1. Koje su jedinice mere kapaciteta memorije?

2. Koje su jedinice mere protoka podataka?

3. Koje su osnovne kategorije memorije?

4. Koje tipove informacija čuva radna memorija?

5. Šta su registri?

6. Šta je radna memorija, koje su njene karakteristike i koji su osnovni tipovi RAM memorije?

7. Šta je keš memorija?

8. Šta je ROM memorija i koje su njene podvrste?

9. Šta je PROM memorija?

10. Šta je EPROM memorija?

11. Šta je EEPROM memorija?

12. Šta je sekundarna memorija i koje su njene karakteristike?

13. Objasni karakteristike hard diska.

14. Objasni karakteristike optičkih memorija.

15. Šta je USB flash memorija?

16. Šta su memorijsk ekartice?

4.3 Ulazni uređaji

Ulazni uređaji su delovi hardvera koji omogućavaju unošenje novih podataka na obradu i čuvanje i

zadavanje komandi računaru. Dva osnovna tipa ulaznih uređaja su uređaji koje koristi čovek za unos

podataka i uređaji za automatizovani unos podataka.

29

U grupu ulaznih uređaja kojima čovek unosi podatke spadaju: tastatura, miš, pokazivačka plčica,

mikrofon, digitalna i web kamera, skener, ekran osetljiv na dodir, olovka za pisanje po ekranu, . . ..

U automatizovane ulazne uređaje spadaju: bankomat, čitač magnetne trake sa plastične kartice,

optički čitač obrazaca, skener bar koda, itd.

Tastatura (keybord) je jedan od najstarijih ulaznih uređaja koja je u širokoj upotrebi danas. Računarska

tastatura je napravljena po ugledu na tastature pisaćih mašina sa malo više tastera koji omogućavaju

lakši rad na računaru. Tastatura je, u stvari, moderna verzija pisaće mašine sa skupom tastera

odštampanih i ugraviranih slova, znakova, brojeva i bez nje je nemoguć rad na računaru.

Svaka tastatura se sastoji od:

alfanumeričke tastature, najveće grupe tastera koja sadrži sva slova, brojeve,

interpunkcijske i ostale znake;

numeričke tastature, koja sadrži sve cifre i tastere sa osnovnim računarskim

operacijama;

funkcijskih tastera, koji izvršavaju različite naredbe.

Standardna tastatura ima 104. tastera pomoću kojih se mogu otkucati slova, brojevi, specijalni znaci, a

postoje i tastature koje imaju i do 130. tastera.

Tastature se povezuju sa kućištem preko PS/2 ili USB porta. Postoje i bežične tastature koje sa

računarom komuniciraju preko radio talasa, one nisu fizički vezane za kućište, mobilne su i može se

izbeći hrpa kablova, iza radnog stola, koja uvek smeta.

Miš očitava pokrete koje korisnik pravimo i svojim mehanizmom pretvara u mehanički signal koji šalje

računaru. Uz pomoć miša se pomera kursor na ekranu. Pritiskanjem tastera na mišu (klikom ili

dvoklikom) korisnik daje instrukcije računaru da nešto uradi.

Sa pojavom miševa počela je revolucija u korišćenju računara. Do tada je upravljanje računarom bilo

moguće samo uz pomoć tastature, zadavanjem komplikovanih tekstualnih naredbi. Kompanija Apple

je 1984. godine predstavila miša. Zajedno sa pojavom miša, javlja se i prva verzija Windows, kao

grafičko okruženje operacionog sistema MS DOS. Više nije bilo neophodno poznavanje komandi DOS-

a, već su se komande pomoću miša birale iz padajućih menija.

Miševi se sa računarom povezuju preko PS/2 ili USB portom. Postoje mehanički i optički miševi, zatim

bežični, laserski, biometrički, bluetoot miševi, ergonomski miševi koji prate oblik šake a takođe i miševi

namenjeni levorukim osobama.

Mehanički miševi sa donje strane imaju kuglicu koja svojim pokretanjem rotira sve osovine u mišu na

osnovu kojih se odredjuje položaj pokazivača na ekranu.

Optički miševi sadrže LED i foto diode koje odredjuju poziciju na osnovu svetlosti odbijene o podlogu.

Optički miševi su precizniji, lakši pa sa usavršavanjem tehnologije i padom cena sve više su u upotrebi

i brže zamenjuju mehaničke miševe.

Laserski miševi su rezultat primene najnovije tehnologije sa laserskim zrakom. Oni funkcionišu po

sistemu merenja vremena koje je potrebno da bi se emitovani laserski zrak vratio primopredajniku.

Laserski miševi troše manje energije i brži su od optičkih miševa.

Rotirajuća kugla (trackball ) je modifikacija miševa, kod koje se kuglica, koja služi za promenu položaja,

nalazi na gornjem delu i pomera se palcem, kažiprstom ili dlanom, a najčešće se koriste u

kompjuterskom dizajnu.

30

Džojstik umesto kuglice, kao kod miša, ima pokretnu palicu čijim pomeranjem se pomera kursor.

Pritiskom na dugmad ugrađenu na uređaju zadaju se komande. Najviše se koristi za igranje igrica.

Pokazivačka pločica (touchpad) koji ima istu primenu kao i miš. Ona je obavezni deo prenosivih

računara. pokazivačka pločica je glatka površina, smeštena ispod tastature računara. Finim

povlačenjem prsta preko površine pločice, pomera se pokazivač na ekranu. Odsečnim lupkanjem po

površini simulira se pritisak levog tastera. Ispod pločicre se najčešće nalaze dva tastera koji koji imaju

istu ulogu kao levi i desni taster miša.

Skeneri su uređaji koji prenose sliku u računar u obliku rastera. Skeniranje je postupak kojim se slika

pretvara u oblik pogodan za obradu, čuvanje i prenos pomoću računara. Skener prelazi postepeno

preko slike. Iz svetlosnog izvora emituje svetlost koja se reflektuje od slike i prima optičkim delom

uredjaja koji registruje intezitet i boju odgovarajućeg piksela na slici. Slika se u računaru dobija u obliku

rastera, a može posebnim programima da se obradjuje ili pretvara u znakovne i numeričke

podatke.Obično je reč o slikama na papiru koje treba uneti u računar. Digitalizovana slika se

upotrebljava u dizajnu ili raspoznavanju teksta.

U svakodnevnoj kućnoj ili kancelarijskoj upotrebi mogu se videti razne varijante skenera:

Ručni skener radi na principu ručnog prevlačenja uređaja preko skeniranog objekta. Može da

skenira ravnu površinu širine do 10 cm i to crno-belu, sivu skalu i kolor. Rezolucija je do 800

dpi (tačaka po inču) i obično imaju najviše do 12 bita po boji.. Krajem prve decenije 21. veka

pojavljuju se ručni skeneri specijalizovani za skeniranje fotografija koji skeniraju površinu širine

A4 (210mm) sa dubinom skeniranja od 24 bita. Kod ovih skenera je mobilnost bitna

karakteristika i biće sve popularniji u upotrebi.

Položeni, stoni, desktop skener je najčešća vrsta skenera u kućnoj i poslovnoj upotrebi zbog

dobrog odnosa cene i radnih performansi. Obično koristi A4 (210×297mm) ili A3 (297×420mm)

format papira i može da skenira u punom koloru. Ovi skeneri uglavnom operišu sa 24-48 bita

po boji što ih čini najboljim za skeniranje svih vrsta dokumenta.

Prolazni skener snima dokument tako što se isti provlači kroz njega. Telefaksi su

najjednostavniji primer.

Filmski skener snima filmske materijale, pozitive ili negative, formata od 35 do 120mm. Ti

uređaji su specijalno napravljeni za ovu svrhu.

Digitalna i web kamera su ulazni uredjaji koji fotografiju, pokretnu sliku ili audio vizuelni zapis unose

u računar. Web kamera je vrsta video kamere koja se direktno spaja za računar zbog prenošenja video

signala preko interneta. Digitalna kamera je kvalitetniji uređaj koji može pokretnu sliku ili zvuk da

prenese u računar. Kamera se putem kabla priključuje na USB konektor koji se nalazi na kućištu

računara, obično sa prednje strane.

Čitači bar koda. Bar kod je jedinstvena kombinacija vertikalnih linija koja se koristi za šifriranje

komercijalnih proizvoda u cilju automatskog unošenja podataka u računar. Koriste se u robnim

kućama, samouslugama, bibliotekama, i drugim mestima sa velikim prometom. Podatak se unosi u

računar tako što se bar kod osvetli specijalnim uredjajem koji može da bude poseban ručni uredjaj ili

je ugradjen u kasu samousluge, sto u biblioteci itd. Na taj način se učitava podatak i odmah prenosi u

računar.

31

Optički čitači se koriste se za automatizaciju masovnog unošenja podataka u bankama, poštama,

velikim preduzećima itd. Podaci koji se unose mogu da budu markirani, napisani na poseban način ili

da se programski prepoznaju znakovi.

Magnetni čitači imaju sličnu ulogu kao i optički čitači. Na nosilac informacije pored uobičajenog

štampanja podataka naneta je i magnetna traka na koju se unose podaci kao magnetni zapis. Magnetna

traka se obično nalazi na debitnim, kreditnim i drugim vrstama plastičnih kartica.

Pitanja

1. Šta su ulazni uređaji i koja su dva osnovna tipa ulaznih uređaja?

2. Opiši tastaturu.

3. Opiši kompjuterskog miša i vrste miševa.

4. Šta je rotirajuća kugla, šta džojstik, a šta pokazivačka pločica?

5. ?ta su skeneri? Koje varijante skenera su najčešće?

6. Objasni ulogu digitalne i web kamere kao ulaznih uređaja računarskog sistema.

7. Šta je čitač bar koda, a šta čitač bar koda?

8. Šta su optički, a šta magnetni čitači?

4.4 Izlazni uređaji

Izlazni uređaji su delovi hardvera koji prikazuju podatke i rezultate obrade podataka. Uobičajeni izlazni

uredjaji su monitor, štampač, projector, zvučnici, . . .

Monitor je izlazni uredjaj koji pokazuje izlazne signale kao sliku koju korisnik vidi. Možemo reći da je

monitor jedan od osnovnih uradjaja i bez njega bi računar bio skoro neupotebljiv. Razvoj monitora je

dosta doprineo lakšem korišćenju računara. U početku su monitori imali katodnu cev i bili su

nekompaktni i masivni. Današnji monitori su vrlo laki i tanki, prikazuju jasniju i čistiju sliku. Danas

imamo LED, LCD i Plasma monitore a u skorije vreme su se pojavili i tač skrin (touch screen) monitori

i oni su ulazno izlazni uređaji, pa čak i monitori koji su ujedno i računari i monitori.

Štampač ili printer je uredjaj koji na papiru ili nekom drugom sličnom materijalu pravi fizičku kopiju

nekog dokumenta ili slike u elektronskoj formi koja je u račinaru. Postoje razne vrste štampača. Danas

su u upotrebi laserski, matrični, mlazni (ink jet) i drugi štampači. Takodje postoji podela na crno bele i

štampače u boji odnosno kolor štampače.

Laserski štampač je veoma precizan printer koji radi na principu laserskih zraka a u mogućnosti je da

štampa i tekst i grafiku. Ima najkvalitetnii otisak i brzinu. Najčešće su crno beli a postoje i kolor

štampači.

Matrični štampači štampaju pomoću iglica koje preko trake s bojom udaraju u papir. Daju crno beli

otisak i koriste se tamo gde je potreban veliki broj kopija. Koriste se uglavnom za šaltersko poslovanje

(pošte, banke, sportske kladionice itd). Zbog sporosti i velike buke koju proizvode, danas sve ređe

koriste.

Mlazni (Inkjet) štampači su novija vrsta štampača koja pruža i kolor štampu. Zbog same tehnike ispisa

ovi štampači ne daje kvalitetan otisak osim kada se koristi specijalni papir. Prilično su jeftini, ali zato je

potrošni materijl skup i sporiji su od laserskih štampača.

32

Ploter je izlazni uredjaj koji pomoću specijalizovanih pera (rapidografa ili flomastera) iscrtavaju silke,

projekte, grafikoni itd. Pero se postavlja na početnu tačku crteža i spušta se na površinu parira. Pero

se pokraće po površini papira do krajnje tačke I tada se podiže. Oni se veoma retko koriste za ispis

teksta. Ploteri se često povezuju na računar kao i štampači.

Projektor je izlazni uredjaj koji prikazuje sliku sa računara na zid ili platno ali uglavnom na platno.

Projektori se najčešće koriste u obrazovnim institucijama ili za poslovne prezentacije. Povezuju se na

video karticu računara isto kao i monitor.

Računarski ili multimedijalni zvučnici su zvučnici sa priključkom koji se priključuje na zvučnu karticu.

Računari se često koriste kao izvor muzike u diskotekama, radio stanicama a I u kućnoj upotrebi.

Pitanja

1. Šta su izlazni uređaji? Navedi najčešće upotrebljavane izlazne uređaje.

2. Opiši ukratko monitore.

3. Opiši ukratko štampače i vrste šatampača.

4. Šta je ploter?

5. Šta je projektor?

5 SOFTVER

Kompjuterski softver (software) ili jednostavno softver je bilo koji skup instrukcija koje procesor može

da izvrši kako bi izveo određenu operaciju. Softver se sastoji od kompjuterskih programa, biblioteka i

njihove prateće dokumantacije. U kompjuterskim naukama, biblioteka je kolekcija stalnih

(nepromenljivih) resursa koji se često koriste za razvoj softvera. Računarski hardver je efikasan onoliko

koliko su efikasne instrukcije koje mu zadajemo.

Postoje dve osnovne kategorije softvera: sistemski softver i aplikativni sofver.

5.1 Sistemski softver

Sistemski softver je skup instrukcija koje posreduju između hardvera i aplikativnog softvera. On je

opštijeg tipa u odnosu na aplikativni softver i obično nezavisan od tipa aplikativnog softvera. Njegov

primarni zadatak je da podrži rad aplikativnog softvera tako što upravlja osnovnim funkcijama

računara. Tako npr. pri uključivanju računara, jedan od programa sistemskog softvera priprema i

pokreće sve uređaje računara, tako da je računar spreman za obradu podataka.

Razvoj sistemskog softvera je pratio razvoj hardvera i razvijao se od minimalnog skupa programa koji

je omogućavao samo funkcionisanje računara do savremenog sistemskog softvera sa mnoštvom

programa za kontrolu i upravljanje radom računara.

Drajver je program koji omogućava drugom programu da komunicira sa hardverskim uređajem.

Drajver sadrži instrukcije i informacije kako da se neki hardver kontroliše i kako njemu pristupiti. Bez

drajvera računar ne bi mogao da radi. Windows sadrži veliku bazu osnovnih drajvera koji omogućavaju

komunikaciju između softvera i hardvera.

Sistemski softver obuhvata:

Operativne sisteme (Operating Systems)

Programe za prevođenje (compiler, interpreter)

33

Pomoćne sistemske programe (System Support Programs).

5.1.1 Operativni sistem

Operativni sistem je vrsta sistemskog softvera koja koordinira i upravlja svim resursima računarskog

sistema. Operativni sistem daje fleksibilnost računarima opšte namene (engl. general purpose

computers) kakav je personalni računar da obavi razne vrste poslova. Namenske računare kontroliše

jedan program koji obavlja određeni zadatak (npr. omogućava igranje neke igre), pa oni nemaju

potrebu za operativnim sistemom.

Svrha operativnog sistema je da osigura okruženje u kojima korisnici mogu izvršavati svoje

programe. Svrha kao opštiji pojam se sastoji iz ciljeva koji imaju precizniju definiciju. Primarni cilj

operativnog sistema jeste da računar učini prikladnim i jednostavnim za upotrebu. A sekundarni cilj je

da koristi hardver na što efikasniji način. Ova dva cilja, prikladnost i efikasnost su često međusobno

suprostavljena. U prošlosti se veća pažnja poklanjala efikasnosti nego li prikladnosti i komforu samog

korišćenja računara, da bi se kasnije počelo više pažnje poklanjati samom korisniku računara.

Osnovni zadaci operativnih sistema bi se mogli predstaviti na sledeći način:

1. Operativni sistem olakšava komunikaciju između računarskog sistema i čoveka koji na njemu

radi. Interfejs preko koga se odvija ova komunikacija je deo operativnog sistema.

2. Operativni sistem olakšava komunikaciju između komponenti računarskog sistema. Tako

operativni sistem olakšava premeštanje instrukcija i podatka između perifrenih jedinica,

procesora i unutrašnje memorije.

3. Operativni sistem smanjuje vreme koje je potrebno da se izvrši korisnikova komanda, čime se

povećava efikasnost rada korisnika sistema.

4. Operativni sistem optimizije korišćenje resursa računarskog sistema. Naime, operativni sistem

koji je stalno aktivan ispituje koje poslove računarski sistem treba da obavi, koji su mu resursi

za to potrebni (RAM, procesor ii periferni uređaji). S obzirom na brzinu rada računara i ove

odluke operativni sistem treba da obavi veoma brzo.

5. Deo operativnog sistema koji se naziva datotečki sistem (engl. File system) vodi evidenciju o

svim datotekama na uređajima diska.

6. Operativni sistem obezbeđuje sigurnost rada računarskog sistema, tako što nekim korisnicima

dozvoljava pristup sistemu, a nekima ne, ili im se dozvoljava pristup samo nekim datotekama,

a ne svima.

Naredna aktivnost operativnog sistema je koordiniranje obrade. On raspoređuje poslove koji treba da

se izvrše u nekom vremenskom periodu. Zatim, on dodeljuje ulazne i izlazne jedinice određenim

poslovima, prema potrebi i prema prioritetu poslova. On raspoređuje datoteke u unutrašnjoj i

spoljašnjoj memoriji. Za jednom alocirane hardverske resurse on proverava tačnost ulaza i izlaza, on

proverava da li oprema dobro funkcioniše i da li programi dobro rade. Operativni sistem otkriva

“greške” kao što su odsustvo diskete u disketnoj jedinici ili nedostatak papira u štampaču.

Višezadatkovni rad (engl. multitasking) je mogućnost računarskog sistema da rukuje sa nekoliko

programa paralelno. U stvari, svakom programu se dodeljuje prioritet. Program koji ima najviši prioritet

se obrađuje sve dok taj program ne mora nešto da odštampa ili da pribavi neke podatke s diska. Kako

su ove operacije neuporedivo sporije od samog procesora, umesto da procesor nezaposlen čeka,

računar koji ima mogućnost za višezadatkovni rad prelazi na izvršavanje programa koji je sledeći po

34

prioritetu. Kada je ulazno/izlazna operacija prvog programa završena, računar ponovo nastavlja sa

izvršavanjem instrukcije programa najvišeg prioriteta. U takvoj situaciji od presudnog je značaja

alociranje hardverskih resursa i memorije pokrenutim zadacima.

Podela vremena (eng. Time-sharing) je posebna vrsta višezadatkovnog rada. Umesto da program

dobije prioritet nad drugim programima, svi programi dobijaju delić vremena. Programi se tada

obrađuju u krug. Međutim, svaki korisnik se individualno opslužuje i nije svestan da i drugi korisnici

koriste računar istovremeno.

Operativni sistem obavlja „domaćinske poslove” (engl. housekeeping) kao što su korišćenje slobodnog

prostora na disku, za svaku datoteku pamti datum i vreme njenog nastanka ili poslednjeg menjanja,

omogućava zaštitu datoteka i slicno. Zadatak operativnog sistema je da omogući stvaranje i brisanje

datoteka, kopiranje datoteka, promenu imena datoteka, da osigura zaštitu datoteka (npr. od

neovlašćenog pristupa), itd.

Iz navedenih zadataka operativnog sistema računara, možemo zaključiti da je operativni sistem

posrednik između korisničkih programa i hardvera računara, koji stvara okruženje za izvršavanje

korisničkih programa. Na taj način je osigurano da korisnički program radi na bilo kojem računaru sa

odgovarajućim operativnim sistemom, bez obzira na razlike u hardveru. Osim toga, programeri

prilikom izrade programa ne moraju voditi računa o hardverskim specifičnostima pojedinih računara

(npr. različitim tipovima diskova, monitora i sl.).

5.1.2 Programi za prevođenje

Programi za prevođenje (jezički prevodioci), obezbeđuju da se tekst programa zapisanog na nekom

programskom jeziku prevede na mašinski jezik.

Programom se zapisuju algoritmi koji predstavljaju skup dobro definisanih pravila ili instrukcija za

rešavanje nekog problema (npr. za obavljanje izračunavanja), u konačnom broju koraka. Izražavanje

algoritma u formalnoj notaciji je jedan od glavnih zadataka programa. Ali, algoritam zapisan u nekom

programskom jeziku, kao što je Paskal, ne može se u tom obliku i izvršiti. Neophodno ga je prevesti na

skup instrukcija koje su definisane za određeni procesor. Te instrukcije su oblika „dopremi iz memorije

u akumulator podatak sa određene adrese” ili „dodaj na sadržaj akumulatora sadržaj sa određene

memorijske lokacije”, a izražene su kao niz bitova, u obliku nepodesnom za ljudsko kodiranje.

Odnos između jednog algoritma i njegovog zapisa na mašinskom jeziku prolazi sledeće dve faze: u

prvoj, programer izražava algoritam u određenom programskom jeziku, a u drugoj ga prevodi na

mašinski jezik, koristeći odgovarajući jezički procesor.

Programski jezici mogu biti različitog nivoa, pa tako razlikujemo:

• mašinski jezik (jezik I generacije), jedini koji je „razumljiv” računaru, je jezik najnižeg nivoa.

On je uvek specifičan zavisno od tipa procesora. Programiranje na mašinskom jeziku podrazumeva

ispisivanje instrukcija računara kao niz nula i jedinica, u redosledu njihovog izvršavanja.

• asemblerski jezici (jezici II generacije), su vrlo bliski mašinskim jezicima, i takođe su specifični

za određeni tip procesora. Umesto da se ispisuju nizovi 0 i 1 uvode se skraćenice za sve mašinske

instrukcije (kao, na primer, ADD za instrukciju sabiranja ili MOV (od engl. to move) za premeštanje

podataka između unutrašnje memorije računara i registara u centralnom procesoru. Asemblerski jezici

u principu zahtevaju jedan red asemblerskog koda za jednu mašinsku instrukciju. Specijalni jezički

procesori, koji se nazivaju asembleri, prevode program zapisan na asemblerskom jeziku u mašinski

jezik

35

• razvijeni programski jezici (ili viši programski jezici ili jezici III generacije) su jezici poput

jezika Paskal, C, Basic, Fortran, . . . U njima kontrolne strukture i strukture podataka odražavaju potrebe

algoritma a ne zahteve hardvera. Programski jezici ove vrste su često standardizovani na

međunarodnom nivou, što znači da se programi napisani na tako standardizovanim jezicima mogu

izvršavati, praktično bez izmene, na računarima sa različitim procesorima i pod različitim operativnim

sistemima. Specijalni jezički procesori, kompajleri i interpreteri, prevode program zapisan na nekom

razvijenom jeziku u mašinski jezik. Kompajleri prevode ceo program na mašinski jezik i odmah ga

izvršavaju, dok interpreteri prevode jednu po jednu instrukciju višeg programskog jezika na mašinski

jezik i odmah je izvršavaju.

Tipični programski jezici koji se prevode kompajlerima su Paskal i C, a tipičan jezik koji se

prevodi interpreterom je Basic. Jezički procesori često generišu mnogo mašinskih instrukcija za jednu

komandu u programu na razvijenom programskom jeziku.

• jezici četvrte generacije, su neproceduralni jezici jer se pomoću njih ne izražava algoritam,

odnosno, procedura za rešavanje nekog problema. Programer treba samo da izrazi svoje zahteve koje

jezički prevodilac pretvara u odgovarajuću proceduru. Ovi jezici, na primer, omogućavaju prikaz i

pretraživanje informacija, u bazama podataka ili na internetu. Primer ovakvog jezika je SQL.

5.1.3 Pomoćni sistemski programi

Pomoćni sistemski programi podržavaju rad i upravljanje sitemom, a korisnicima računarskog sistema

obezbeđuju razne servise za podršku.

Primeri sistemskih programa za podršku su :

uslužni programi (System Utilities),

kontrolori performansi (System Performans Monitors)

sistemski kontrolori bezbednosti (System Security Monitors).

Uslužni programi omogućavaju realizaciju pomoćnih aktivnosti, kao naprimer sortiranje zapisa ili

kreiranje direktorijuma ili poddirektorijuma. Ti programi služe da vrate slučajno obrisane datoteke, da

nađu datoteke u strukturi direktorijuma i da upravljaju korišćenjem memorije.

Kontrolori performansi prate odvijanje poslova na računarskom sistemu. Pri tome se, pored praćenja

performansi, automatski formiraju izveštaji sa statistikom korišćenja informacionih resursa. Posebno

su značajni izveštaji o procesorskom vremenu, memorijskom prostoru, ulazno/izlaznim uređajima i

aplikativnom softveru . Ovi izveštaji se koriste radi analize rada računarskog sistema i posebno

informacionog sistema, a u cilju planiranja efikasnijeg rada u budućnosti, posebno kod mainframe ili

servera računarske mreže.

Sistemski kontrolori bezbednosti omogućuju zaštitu informacionih resursa od neovlašćenog

(neautorizovanog) pristupa ili destrukcije, što se ostvaruje na različite načine (identifikacioni kod ili

lozinka). Ovi programi takođe kontrolišu rad informacionih resursa i ne dozvoljavaju destrukciju

informacionog sistema. U poslednje vreme ovi programi omogućavaju dobijanje izveštaja o pristupima

sistemu radi analize bezbednosti i frekvencije korišćenja sistema.

36

Pitanja

1. Šta je softver i koje su osnovne kategorije softvera?

2. Šta je sistemski softver?

3. Šta su drajveri?

4. Nabroj vrste sistemskog softvera.

5. Šta su operativni sistemi i koja je njihova svrha?

6. Koji su osnovni zadaci operativnog sistema?

7. Šta predstavlja koordiniranje obrade kod operativnih sistema?

8. Šta podrazumeva višezadatkovni rad?

9. Šta podrazumeva podela vremena u radu operativnog sistema?

10. Koji su “domaćinski poslovi operativnog sistema”?

11. Koja je uloga programa za prevođenje?

12. Šta je mašinski jezik?

13. Šta je asemblerski jezik?

14. Koje su karakteristike programskih jezika treće generacije?

15. Koje su karakteristike programskih jezika četvrte generacije?

16. Šta su pomoćni sistemski programi? Navedi primere takvih programa.

17. Šta su uslužni programi?

18. Šta su kontrolori performansi?

19. Šta su sistemski kontrolori bezbednosti?

5.2 Aplikativni softver

Aplikativni softver može biti softver specifične namene i softver masovne distribucije. Softver za

specifične namene može da razvije osoblje same kompanije , ili kompanija može da angažuje nekog

spolja ko će razviti takav softver. S druge strane softver masovne distribucije je namenjen za široku

upotrebu.

Aplikativni softver čine programi za:

obradu teksta

rad sa tabelama

crtanje

rad sa bazama podataka

obradu slika

animacije

komponavanje i obradu zvuka

različite proračune u nauci i tehnici

igre

Ove programe pišu proizvođači računara, specijalizovane softverske kuće, kao i sami korisnici računara.

37

Programi za obradu teksta služe za :

unošenje teksta

ažuriranje unesnog teksta

oblikovanje teksta za štampu.

Postoje dve vrste programa za obradu teksta. Kod jednih se tekst ukucava u običnom editoru, a između

se kucaju komande za procesor teksta. Ovakav tekst predstavlja ulaz za procesor teksta. Prilikom

kucanja teksta, korisnik ne vidi krajnji izgled teksta. Ako želi da vidi konačan izgled teksta, mora da

prestane sa unosom, da se pokrene program za obradu i program za pregled teksta na ekranu. Tipičan

primer iz ove grupe je TEX odnosno njegova podvarijanta LATEX. Druga vrsta programa su programi

tipa WYSIWYG, Ono što vidiš je ono što ćeš dobiti. Kod ove vrste programa, korisnik vidi na ekranu kako

će izgledati krajnji tekst. Tipični predstavnici ove vrste su : Word, Word Perfect, Writer, itd.

Programi za rad s tabelama (spreadsheet) imaju na ekranu prikazane tabele, podeljene na vrste i

kolone, koje služe za prikazivanje i obradu poslovnih podataka. Okruženje u kom se odvija rad u

ovakvim programima čine:

• radne tabele za unošenje, računanje i analizu podataka,

• grafikoni za grafičko predstavljanje podataka,

• baze podataka za obradu velikog broja informacija,

• posebne mogućnosti za formatiranje, grafiku i kreiranje štampanih i trenutnih izveštaja.

Radne tabele se sastoje od ćelija u koje se unose podaci. Podaci mogu biti izvorni i izvedeni. Izvorni

podaci se direktno unose u ćeliju, dok se izvedeni formiraju u ćeliji pomoću formula u kojima se

pozivaju izvorni ili drugi izvedeni podaci. Podaci u tabeli mogu se predstaviti grafikonima različitih

oblika (linijama, histogramima, krugovima, pitama itd.).

Promena jednog podatka u tabeli dovodi do automatske promene svih izvedenih podataka u tabeli i

na grafikonima u skladu sa ovom izmenom. Osim ovih, osnovnih mogućnosti, programi za rad s

tabelama imaju manje ili veće mogućnosti za rad s bazama podataka, pošto se relacione baze podataka

zasnivaju na tabelama. Ipak treba imati u vidu da ovi programi nisu namenjeni za upravljanje bazama

podataka. Ovi programi su namenjeni za poslovne primene i imaju mogućnosti za brzo kreiranje

različitih sumarnih izveštaja i grafikona, na osnovu tabela i baze podataka namenjenih rukovodećim

strukturama u firmama. Najpoznatiji predstavnik ove grupe programa je Microsoft Excel.

Programi za upravljanje bazama podataka koriste se za manipulisanje velikim brojem podataka. Svaki

logički povezan skup podataka čini bazu podataka. Za upravljanje podacima koristi se programski

sistem koji se naziva Sistem za upravljanje bazama podataka (SUBP), ili DBMS (Data Base Management

System). Osnovne funkcije koje treba da obezbedi taj sistem za upravljanje bazama podataka su:

• kreiranje baze podataka,

• ponovni pristup podacima,

• modifikovanje podataka,

• sortiranje podataka,

• kontrola pristupa podacima, a

• formiranje izveštaja.

38

Kreiranje baze podata obuhvata unošenje i zapisivanje podataka na nosiocu informacija (disk, disketa,

traka). Ponovni pristup podacima je postupak koji se sastoji od određivanja mesta, odnosno nalaženje

podataka na nosiocu informacija. Modifikovanje baze podotaka podrazumeva: dodavanje novih

podataka u bazu, uklanjanje podataka iz baze, izmene na podacima u bazi. Sortiranje baze podataka

znači uređivanje podataka u bazi na osnovu određenog kriterijuma. Na osnovu podataka u bazi, uz

primenu različitih kriterijuma mogu se formirati razni izveštaji. Ovi izveštaji mogu da se prikažu na

ekranu ili da se štampaju.

Najpoznatiji programi za upravljanje bazama podataka su

Microsoft Access

Oracle

DB2

Microsoft SQL server.

Programi za obradu crteža primenjuju se za predstavljanje crteža u računaru na vektorski način (draw-

programi). Prema nameni, mogu se podeliti na pograme koji su pretežno namenjeni dizajnu i programe

koje su prvenstveno namenjeni tehničkom crtanju. Bez obzira na to kojoj grupi pripadaju svi programi

za crtanje imaju veliki broj sličnih naredbi, koje se mogu podeliti u gupe:

za crtanje osnovnih grafičkih objekata

za manipulisanje objekima

za transformisanje objekata

za globalni pregled slike

za korišćenje teksta

za dimenzionisanje.

Najpoznatiji programi za obradu crteža su:

Corel draw

Auto CAD

MS Visio

Artweaver itd.

Programi za obradu slika primenjuju se za predstavljanje slika u računaru na rasterski (bitmapirani)

način. Koriste se za unošenje slike u računar pomoću odgovarajućeg uređaja (skener, digitalni

fotoaparat...) i njihovu obradu. Ovi programi imaju neke naredbe slične naredbama za obradu crteža,

a i logika i način korišćenja ovih naredbi slični su kao kod programa za obradu crteža. Osim ovih naredbi

postoji i veliki broj naredbi karakterističnih za obradu slika (npr. promena osvetljenosti, kontrasta,

različiti efekti-pikselizacija, solarizacija, inverzija itd.).

Programi koji se koriste za obradu slika su:

Adobe photoshop

Paint

Corel photo-paint

Easy HDR basic – za izradu HDR (Hygh dinamic range) slika

Fast stone photoresizer – konventor za razne formate slika itd.

39

Pitanja

1. Šta je aplikitavni softver? Navedi vrste aplikativnog softvera.

2. Opiši programe za obradu teksta.

3. Opiši programe za rad sa tabelama.

4. Opiši programe za crtanje.

5. Opiši programe za rad sa bazama podataka.

6. Opiši programe za obradu slika.

6 BEZBEDNOST I ZAŠTITA INFORMACIONIH RESURSA

6.1 Pretnje informacionim resursima

Početkom 1980. godine, kompjuteri su bile misteriozne mašine, sakrivene u velikim zgradama, na

kojima je radio specijalizovani personal. Danas se kompjuteri nalaze svuda, u svakoj kancelariji,

mnogim domovima, a sve je manje osoba bez iskustva u upotrebi kompjutera.

Informacione resurse jedne organizacije čine: računari i druga prateća oprema, kao i informacije na

njima, informacioi sistemi i aplikacije, baze podataka i tako dalje. Ti resursi su izloženi mnogobrojni

pretnjama. Pretnja informacionom resursu je bilo kakva opasnost kojoj sistem može da bude izložen.

Izloženost informacionih sistema je narušavanje, gubitak ili oštećenje koje može da se desi ukoliko

pretnja naruši taj istem. Ranjivost je mogućnost da sistem bude narušen pretnjom. Rizik je

verovatnoća da će se pretnja pojaviti. Kontrola informacionih sistema je niz procedura, uređaja ili

softvera koji služe kao prevencija da se sistem ne kompromituje (naruši). Informacioni sistemi su

izloženi mnogim potencijalnim pretnjama i rizicima.

Vithman i Mattord su 2003. klasifikovali pretnje u sledeće kategorije, kako bi se bolje razumela

složenost problema pretnji:

1. nehotični postupci

2. elementarne nepogode

3. tehniči kvarovi

4. greške menadžmenta

5. namerni postupci

Nehotični postupci su ljudske greške koje nemaju zle namere. Prvu kategoriju zaposlenih u organizaciji

čine stalno zaposleni počevši od kurira do generalnog direktora. Što je viši nivo zaposlenog, on

predstavlja veću pretnju bezbednosti informacija, zbog višeg nivoa pristupa podacima organizacije.

Najveću pretnju predstavljaju zaposleni u odeljenju ljudskih resursa i odeljenju informacionih sistema.

Zaposleni u odeljenju ljudskih resursa imaju pristup osetljivim ličnim informacijama o svim zaposlenim.

Zaposleni u odeljenju informacionih sistema osim pristupa svim osetljivim podacima cele organizacije,

kontrolišu i sredstva pomoću kojih se ti podaci stvaraju, čuvaju, prenose i modifikuju. Pretnje

bezbednosti sistema od strane stalno zaposlenih:

1. Aplikativni programer

Programiranje aplikacija da funkcionišu van opisa njihove specifikacije

2. Sistemski programer

Zaobilaženje mehanizma zaštite

40

Isključivanje mehanizma zaštite

Instaliranje nebezbednih sistema

3. Operateri

Kopiranje poverljivih izveštaja

Pokretanje nebezbednih sistema

Krađa poverljivog materijala

4. Korisnici

Greške pri unošenju podataka

Slabe lozinke

Nedovoljna obuka

Drugu kategoriju zaposlenih u organizaciji čine honorarni saradnici, konsultanti, domari i čuvari.

Konsultanti i honorarni saradnici često imaju pristup lokalnoj mreži organizacije, informacionim

sistemima i informacionim sredstvima. Najčešće zloupotrebe sa njihove strane su:

Neovlašćeni pristup

Krađa

Kopiranje

Domari i čuvari se najčešće ignorišu kada je reč o bezbednosti informacija. To su lica koja su

angažovana iz drugih kompanija za pružanje usluga čuvara i domara. Obično su prisutni na radnom

mestu, kad većina stalno zaposlenih ode kući, imaju ključeve od svake kancelarije i niko ne brine o

tome da li su i zašto prisutni u najosetljivijem delu objekta. Koliko ovaj problem nije bezazlen,

ilustruje članak iz časopisa The Hacker Quarterly iz 1994. godine, u kojem je opisano kako da se

dobije posao domara u svrhu omogućavanja fizičkog pristupa organizaciji.

Faktor ljudske greške uzrokovan lenjošću, nemarnošću ili nedostatkom svesti o bezbednosti

informacije predstavlja veliki problem za organizacije. Nedostatak svesti često proističe iz loše ili

nedovoljne edukacije u organizaciji.

Najčešće nehotične ljudske greške su:

„Prilepljivanje“

Tehnika kojom uljez ulazi u odeljenja u koja je zabranjen ulaz i koja se obezbeđuju

bravom ili karticom. Uljez na bliskoj udaljenosti prati zaposlenog, i kad zaposleni

otvori vrata, uljez ga zamoli da „pridrži vrata“.

Gledanje preko ramena

Uljez posmatra monitor računara preko ramena zaposlenog.

Nemaran odnos prema laptopu

Gubljenje laptopa, zaboravljanje u taksiju itd.

Nemarnost sa prenosivim uređajima

Gubljenje prenosivih uređaja ili nemarno korišćenje omogućava da zlonamerni

softver dospe do mreže organizacije.

Otvaranje sumnjive e-pošte

Otvaranje pošte nepoznatog pošiljaoca ili klik na linkove koji su u e-pošti.

Nemarno pretraživanje interneta

Pristupanje sumnjivim web-sajtovima može uzrokovatai da zlonamerni softver ili tuđi

softver dođe do mreže organizacije.

41

Loš izbor lozinke i neoprezno korišćenje lozinke

Dobra lozinka treba da je dugačka najmanje 8, a najviše 127 znakova, da ne sadrži

korisničko ime, stvarno ime ili ime kompanije, da ne sadrži komletnu reč, da je

drigačija od prethodnih lozinki. Znakovi koje sadrži lozinka treba da budu iz svih

sledćih kategorija: mala slova, velika slova, brojevi, simboli sa tastature ( svi znaci

osim brojeva i slova).

Nemarnost na radnom mestu.

Ostavljanje otključane kancelarije i ormana sa dokumentima posle završetka radnog

vremena, neodjavljivanje sa kompjuterske mreže kada zaposleni napusti svoje mesto

na duži period

Nemarno korišćenje privatnih uređaja

To su uređaji koji nisu pod kontrolom IT organizacije i koji ne potpadaju pod

kompanijske procedure zaštite. To su uređaji koji pripadaju klijentima ili poslovnim

partnerima, računari koji se nalaze u poslovnim centrima hotela i svi ostali koji se

nalaze na javnim mestima.

Nemarnost sa rashodovanom opremom

Rasodovanje starog računarskoh hardvera bez prethodnog brisanja podataka.

Elementarne nepogode, kao što su poplave zemljotresi, udar groma, uragani, tornada, ili požari, mogu

dovesti do gubljenja podataka, pa kompanije moraju da isplaniraju pravljenje rezervnih kopija.

Tehnički kvarovi obuhvataju probleme sa hardverom i softverom. Najčešći hardverski problem je kvar

hard diska. Najčešći softverski problem su greške u računarski programima.

Greške menadžmenta povezane su sa nedostatkom sredstava za informacionu zaštitu i nedostatak

interesovanja da se ta zaštita sprovede. Takav stav top menadžmenta organizacije uzrokuje

nebezbednost informacionih sistema u celini.

Namerni postupci zaposlnih u samoj organizaciji ili osoba van organizacije uzrokuju veliki broj krađa

informacja. Vrste takvih postupaka su:

špijunaža ili upadanje u posed

informacono iznuđivanje

sabotaža ili vandalizam

krađa opreme ili informacija

krađa identiteta

ugrožavanje intelektualne svojine

softverski napadi

napadi na kontrolu nadzora i prikupljanje podataka

visokotehnološki terorizam i internet ratovanje

Špijunaža ili upadanje u posed je pokušaj neovlašćenog lica da pristupi informacijama organizacije.

Postoje dva tipa ovakvih aktivnosti: špijunaža konkurentske kompanije i industrijska špijunaža.

Špijunaža konkurentske kompanije ne prelazi granice legalnosti jer podrazumeva legalne tehnike

prikupljanja informacija, kao što su: praćenje web-sajta i izjava za javnost predstvnika konkurentske

kompanije, prisustvovanje promocijama itd. Nasuprot takvoj špijunaži je industrijska špijunaža koja se

služi nelegalnim sredstvima, neovlašćenim upadima u inormacini sistem kompanije, ili čak neovlašćeni

fizički pristup podacima kompanije.

42

Informaciono iznuđivanje je postupak kad napadač ukrade informacije od značaja za kompaniju i traži

otkup kako bi ih vratio ili kako ih ne bi prodao konkurentskoj kompaniji ili otkrio javnosti.

Sabotaža ili vandalizam podrazumevaju promenu web-sajta neke organizacije ili institucije sa ciljem

da se izazove gubitak ugleda i poverenja kod klijenata. Jedan od oblika vandalizma na internetu je haker

aktivizam koji predstavlja oblik visokotehnološke građanske neposlušnosti, ili izraz protesta protiv

poslovanja, politike ili postupaka neke kompanije ili vladine institucije. Razlozi promene sajtova mogu

biti politički ili patriotski, ali i zabava i takmičenje.

Krađa opreme ili informacija Kompjuterski uređaji i uređaji za čuvanje podataka su sve manji, moćniji

i sa sve većom memorijom (laptop, smart telefon, USB memorija, digitalna kamera, iPOD itd.). Zato su

i mogućnosti za krađu podataka i samih uređaja sve veće. Isisavanje podataka podrazumeva

priključivanjem prenosivog uređaja na USB priključak računara čime je moguće iskopirati ogromnu

količinu podataka za kratko vreme.

Drugi oblik krađe je „kopanje po đubretu“ kompanije ili pojedinca. Zbog nemarnosti na đubretu se

mogu naći odbačena dokumenta, pisma, fotografije, identifikacione kartice itd. sa kojih se mogu

koristiti informacije za pravljenje falsifikata. Zato je u nekim delovima SAD kopanje po đubretu

zakonom zabranjeno.

Krađa identiteta je namerno preuzimanje identiteta druge osobe, kako bi se pristupilo finansijskim

podacima te osobe ili podmetnuo neki zločin. Tehnike krađe identiteta obuhvataju:

krađa pošte ili kopanje po đubretu

krađa ličnih podataka iz računarskih baza podataka

infiltriranje u organizacije koje čuvaju velike količine ličnih podataka

lažno predstavljanje kao lica od poverenja zaposlenog u elektronskim komunikcijama

(tzv, „fišing“ napadi)

Oporavak od krađe identite je obično dug i skupo košta. Centar resursa za krađu identiteta je pokazao

da su žrtve krađe u proseku potrošile 330 sati da bi ispravile štetu. Žrtve su takođe prijavljivale da su

nakon krađe imale problema da sačuvaju posao, dobiju kredit i da su teško uklanjale iz svojih dosijea

negativne informacije, što je bitno uticalo na njihov dalji život.

Pitanja

1. Šta čini informacione resurse? Šta je pretnja informacionom resursu, izloženost

informacionih sistema, ranjivost, rizik, kontrola informacionih sistema?

2. Kako su Vithman i Mattord klasifikovali pretnje informacionim resursima?

3. Koje su pretnje bezbednosti sistema od strane zapošljenih?

4. Koje su najčešće nehotične ljudske greške?

5. Koji su namerni postupci koji ugržavaju bezbednost sistema? Objasni ukratko.

43

6.2 Softverski napadi

Tipovi softverskih napada:

Virus

Crv (Worm)

Trojanski konj (Trojan Horse)

Sporedni ulaz (Back Door)

Logička bomba (Logic Bomb)

Napadi na lozinku (Password Attack)

o Napad metodom rečnika (Dictionaqry Attack)

o Napad metodom grube sile (Brute Force Atack)

Napad uskraćivanjem servisa (Denial of Service Attack)

Distribuirani napad uskraćivanjem servisa (Distributed Denial of Service Attack)

„Fišing“ (phishing) napad

Napad metodom nultog dana (Zero day Attack)

6.2.1 Virusi

Virusi je maliciozan kod koji se pri izvršavanju samoumnožava, kopira samog sebe unutar drugog

izvršnog koda (executable code). Ako je pokušaj uspešan, za kod se kaže da je zaražen. Tada zaraženi

program, prilikom izvršavanja može na isti način proširiti zarazu dalje, na novi kod. To

samoumnožavanje u postojeći izvršni kod je ključna karakteristika u definisanju virusa.

Iako nema univerzalne definicije, često je korišćena ona koja računarski virus definiše kao: "...program

koji može "zaraziti" druge programe modifikujući ih na način da u njih uključuje kopije samog sebe"

Pod zarazom se tu smatra da virus ubacuje samog sebe u niz naredbi programa, tako da pokušaj

izvršavanja legitimnog programa dovodi do izvršavanja virusa zajedno s tim programom (ili umesto

njega).

Virusi se umnožavaju i šire unutar jednog računara i zatim se prenose od računara do računara

prenosnim medijima kao što su CD i DVD mediji, kao i USB memorijski uređaji. Isto tako, mogu se širiti

i putem deljenih datoteka u lokalnoj mreži. Svojim razvojem Internet je postao glavni medijum za

širenje virusa. U većini slučajeva, virusi se prenose putem elektronske pošte. Mogu se nalaziti kao

izvršne i druge datoteke (neretko se skrivaju višestrukim ekstenzijama) u prilogu e-mail poruke ili je

čak nekad dovoljno da korisnik samo otvori poruku, da se računar inficira. Pristigla poruka može biti i

od neke poznate osobe jer virusi, zajedno sa brojnim drugim vrstama parazita imaju sposobnost da se

sami pošalju e-mailom sa inficiranog računara na sve adrese iz e-mail adresara.

Računarski virus se sastoji od tri dela, odnosno tri mehanizma:

- Mehanizam zaraze (infection) - možemo ga definisati kao način ili načine na koje se virus širi

- Korisnički sadržaj (paiload) - ono što virus zapravo radi, osim što se širi to se može odnositi na

štetu koji nanosi, namernu ili slučajnu.

- Okidač (trigger) - način odluke o trenutku izvršavanja (ili odluke o izvršavanju - da ili ne)

korisničkog sadržaja (paiload), ako ga ima.

44

Postojanje mehanizma zaraze je obavezno da bi program bio definisan kao virus (jer je to jedna od

ključnih karakteristika virusa).

Posledice zaraze mogu biti samo zauzimanje sistemskih resursa – prostora u memoriji i na tvrdom

disku, zbog čega može doći do usporavanja računara i njegove neupotebljivosti. Mogu samo ispisivati

neke poruke na ekranu inficiranog računara, ali mogu i brisati ili modifikovati podatke ili ih čak poslati

nekom drugom. Takođe, mogu izazvati smetnje u operativnom sistemu, koje u najgorem slučaju mogu

dovesti do pada sistema.

Aktivnost i promene koje nastaju na datotekama mogu odati prisutnost virusa. Zbog toga virusi koriste

razne tehnike prikrivanja. Tehnike nevidljivosti (stealth), skrivanja iza originalnih datoteka, tehnike

šifriranja kojima virus konstantno menja svoj sadržaj čime bi se trebalo otežati njihovo pronalaženje,

kao i tehnike konstantne izmene naziva (polimorfizam) koje dopunjuju šifriranje. Jedna od metoda je i

napad. Virusi koji koriste metodu napada (osvetnički virusi) direktno napadaju program za detekciju

virusa (anti-virus) u računaru i modifikuju ga tako da ili ne može detektovati taj virus, ili pak inficiraju

sam program za njihovu detekciju čime on sam širi virus.

Virusi se mogu klasifikovati na razne načine. Tako imamo podelu prema ciljevima infekcije, metama –

odnosno delimo ih u odnosu na to šta inficiraju.

Razlikujemo:

boot sektor viruse, koji inficiraju sektore za podizanje sistema,

infektore datoteka (file infector), koji inficiraju izvršene (.exe) datoteke

makro viruse i

internet viruse

Boot sektor virusi, inficiraju sektore za podizanje sistema. Ako se podigne sistem sa tako zaraženog

diska, virus se aktivira i učita se u RAM memoriju, odakle će zaraziti svaki disk koji se od tog trenutka

bude koristio. Eliminisanje boot sektor virusa vrši se isključivo preko ''čistog'' sistemskog CD-a koji

sadrži alat za uklanjanje virusa.

Infektori datoteka, poznati i kao program virusi, generalno se prenose preko fajlova koji su ili izvršni ili

sadrže izvršne komponente fajlova i grupisani su prema klasama programa koje inficiraju. Mogu biti

izuzetno infektivni i mnogo teže ih je otkriti nego viruse koji napadaju boot sektor zbog širokog obima

potencijalnih meta. Mogu se podjeliti na parazitne, pridružene, povezujuće i prepisujuće. Svaki fajl

virus može sadržati različite tehnike za poboljšanje brzine širenja ili za izbjegavanja otkrivanja.

Parazitni virusi: Čine većinu od svih fajl virusa i šire se tako što modifikuju kod izvršnog programa. Oni

se kače na izvršni fajl i menjaju njegov sadržaj tako da se aktiviraju čim operativnisistem pokuša da

izvrši inficirani program.

Pridruženi virusi: Oni ne modifikuju inficirani program i obično prolaze kontrolu orginalnog EXE – fajla

ali kada se jednom detektuju laki su za čišćenje.

Povezujući virusi: Inficiraju program tako što menjaju informaciju u strukturi direktorijuma i modifikuju

pointere fajlova, tako da se svaki inficirani program startuje sa iste lokacije koja sadrži ’kod’ virusa.

Prepisujući virusi: Prepišu deo inficiranog fajla tako da on više nije operativan. To ih čini prilično

primetnim, tako da se retko dešava da se daleko prošire.

45

6.2.2 Crvi

Crv (worm) je naziv za maliciozni kompjuterski kod koji se samostalno kopira i inficira računare,

sposoban da samostalno traži nove sisteme domaćine i inficira ih putem mreže.

Mnogi često poistovećuju crve s virusima, nazivajući ih samo jednom specijalnom vrstom virusa. Isto

tako, mnogi poznati maliciozni programi koji su popularno prozvani virusima, trebali bi biti smatrani

crvima ili hibridima tih dveju vrste štetnih programa.

Tačno je da crvi imaju neke zajedničke karakteristike sa virusima. Najvažnija karakteristika koju dele je

mogućnost samoumnožavanja. Međutim, razlikuju se u samom načinu kako to čine. Prvo, crvi ne

zahtevaju domaćina da bi se širili, kao virusi za koje možemo reći da su paraziti. Crvi su samostalni,

samostalno deluju i šire se. Druga razlika je što je osnovni medijum širenja crva - mreža. Crvi imaju

sposobnost samostalne migracije sa sistema na sistem preko mreže, bez pomoći eksterne aplikacije.

Oni koji se nalazi na nekom računaru, traže druge dostupne računare kroz lokalnu mrežu (LAN) ili kroz

internet veze, a zatim se kopiraju i traži nove računare. Crv se može umnožavati beskonačno ili dok se

ne zaustavi internim mehanizmom tempiranja - ako postoji.

Dve najčešće metode širenja crva su:

- elektronska pošta (e-mail)

- iskorišćavanje bezbedonosnih slabosti i propusta na računarima spojenim na mrežu ili na

Internet.

Crv obično proverava korisnikov e-mail adresar (unutar navedenih programa) i zatim šalje kopije samog

sebe na svaku od adresa iz adresara. Takvi crvi se šire naročito brzo. Primalac vrlo verovatno otvori e-

mail i time ne znajući pomaže crvu da pristupi i njegovom adresaru. Mnogi crvi dolaze kao prilozi email

porukama, koje na neki način prevare korisnika da ih pokrene. Ili je recimo, dovoljno samo da korisnik

otvori određeni e-mail, bez potrebe za otvaranjem priloga.

Kao i e-mail crvi, internet crvi najčešće ciljaju najpopularnije operativne sisteme (Microsoft Windows

ili Unix) ili web serverske programe.

Takođe, crvi mogu koristiti razne tehnike prikrivanja sopstvenih tragova (kao i virusi) – mogu koristiti

šifrovanje, mnogoobličnost (polimorfizam) i sl.

Crvi često izazivaju štetu i bez direktne namere (kao i većina takvih parazita). Dakle, osim potencijalne

namerne štete, usputna šteta je gotovo uvek slučaj. Ponekad je sama prisutnost crva koji se masovno

šalje kroz e-mailove ili direktno kopira širom interneta može uzrokovati usporavanje rada računara ili

čak pad sistema i bez direktne namere crva da nanese štetu računaru.

Mnogi crvi su napravljeni samo sa namerom da se šire, čime mogu da izazovu velike poremećaje u

mrežnom saobraćaju. Međutim postoje i oni koji sadrže “payload”, kod napravljen da briše datoteke u

sistemu domaćina, da šalje datoteke putem e-mailova, da instalira “backdoor”, koji omogućava

preuzimanje kontrole nad računarom (kreiranje zombi računara) od strane kretora crva.

Računarski crv može na inficiranom računaru da izvrši bilo šta, bilo koji radnju koju napadač želi - od

brisanja podataka, promene postavki računara, izmene web mesta ili bilo kakva druga vrsta štete.

Pomoću crva napadač može preuzeti kontrolu nad računarom i šteta koju može načiniti zavisi isključivo

od mašte i ciljeva napadača.

46

6.2.3 Trojanski konj

Termin "trojanski konj" potiče od poznate priče iz Ilijade. Sam naziv predstavlja zamku maskiranu u

nešto naizgled bezopasno. Analogija važi i u računarskom svetu.

Trojanski konj ili "trojanac" je oblik zlonamernog softvera koji se korisniku lažno predstavlja kao neki

korisni softver kako bi ga korisnik izvršio, odnosno dozvolio mu instalaciju. Najčešće se predstavljaju

kao neki zanimljiv program ili možda i neki video ili audio sadržaj kojeg korisnik traži.

Osnovna razlika od virusa i crva je ta da se trojanski konj ne može umnožavati. Tu se oslanja na

neoprezne korisnike koji svojevoljno dozvoljavaju njihovo izvršavanje na sopstvenom računaru.

Trojanski konj je mnogo opasniji i maliciozniji od virusa i crva, i programi za detekciju virusa (antivirus)

i slični zaštitni programi neretko ne uspevaju da ih prepoznaju.

U osnovi, glavni cilj trojanskog konja je da napadaču omogući pristup sistemskim datotekama. Mogu

da brišu datoteke ili čitave particije, da kopiraju datoteke na inficirani računar, da preimenuju datoteke,

da kradu lozinke i ostale poverljive podatke, da onemoguće bezbedonosne programe, da ugase ili

resetuju računar, onemoguće tastaturu, miša ili druge periferne uređaje i slično.

Trojanski konj može promeniti operacioni sistem na zaraženom računaru kako bi omogućio

prikazivanje oglasa (pop-up prozori) u svrhu ostvarivanja novčane koristi od strane napadača. Opasniji

je slučaj kada trojanski konj omogući napadaču potpunu kontrolu nad zaraženim računarom. Time

napadač može da:

• Ozbiljno naruši funkcionalnost računara

• Modifikuje ili briše fajlove

• Korumpira podatke

• Formatira diskove uništavajući njihov sadržaj

• Širi zlonamerni softver kroz mrežu

• Špijunira aktivnost korisnika i pristupa poverljivim informacijama

Napadač i ne mora biti taj koji je zarazio računar trojanskim konjem, nego može skeniranjem portova

otkriti zaraženo računar i onda iskoristiti trojanskog konja za ostvarivanje kontrole nad zaraženim

računarom. Trojanski konji se šire na sljedeće načine:

preuzimanjem zaraženog softvera

kao deo softvera

kao e-mail dodaci

putem zloćudnih web stranica sa dinamičkim sadržajem (npr. ActiveX)

preko ranjivosti softvera

Sporedni ulaz ili zadnja vrata (backdoor) su originalni mehanizmi stvoreni od strane programera, da im

omoguće specijalan pristup njihovim programima, obično da bi mogli prepraviti kod u slučaju neke

greške.

Danas taj termin predstavlja bilo kakav mehanizam koji napadaču potajno omogućava pristup sistemu

ili mreži. Obično, nakon što dođe do "upada" u neki sistem ili mrežu iskorišćenjem neke rupe ili

propusta u sistemu ili nekoj aplikaciji, napadači nastavljaju s prikrivanjem tragova i instaliraju zadnja

vrata. Ako vlasnik sistema ili mreže i otkrije upad i ispravi propust, napadač ipak ima mogućnost

ponovnog pristupa ako korisnik nije otkrio i instalirani zadnji ulaz. Najčešće je jedini način sigurnog

uklanjanja zadnjih vrata potpuno obrisati sve i reinstalirati sistem sa ranije rezervne kopije (backup),

za koju je dokazano da je sigurna.

47

Logička bomba (Logic Bomb) je segment računarskog koda koji se sačuva u postojećim računarskim

programima neke organizacije, a projektovan je da aktivira i izvršava destruktivne akcije u određeno

vreme ili određenog dana.

Napadi na lozinku (Password Attack) se dele na napad metodom rečnika (Dictionary Attack) koji

isprobavaju kombinacije slova i brojeva, na primer sve reči iz rečnika i napad metodom grube sile (Brute

Force Attack) napadi koji koriste ogromne računarske resurse da isprobaju sve moguće kombinacije

znakova kako bi otkrili pravu lozinku.

Napad uskraćivanjem servisa (Denial of Service Attack). Napadač šalje toliko mnogo zahteva za

informacijama ciljanom računarskom sistemu, tako da sistem ne može uspešno da ih obradi i tada se

dešava da “sistem padne” (prestane da funkcioniše).

Distribuirani napad uskraćivanjem servisa (Distributed Denial of Service Attack). Napadač najpre

preuzima puno računara pomoću zlonamernog virusa. Takvi računari su onesposobljeni za normalnu

funkciju i nazivaju se zombiji ili roboti. Napadač od njih formira mrežu kako bi preneli koordinisanu

masu zahteva za informacijama ciljanom računaru, zbog čega ciljani računar prestane da funkcioniše.

“Fišing” (phishing) napad. Ovakvim napadom napadač lažno predstavljanje kako bi izvukao osetljive

informacije putem poruka zamaskiranih u zvanični e-poštu ili instant poruke.

Napad metodom nultog dana (Zero day Attack). Napadač koristi novootkrivenu nepoznatu slabu

tačku u softveru i počinje sa napadima na nju, pre nego što proizvođač softvera stigne da je otkloni.

Pitanja

1. Nabroj tipove softverskih napada i objasni ukratko svaki tip.

2. Šta su virusi? Objasni njihove karakteristike i vrste.

3. Šta su crvi? Opiši njihove osobine i vrste.

4. Šta je trojanski konj i po čemu se razlikuje od virusa i crva?

6.2.4 Neželjeni softver

Neželjeni softver (Alien software) je skriveni softver, ugrađen metodom skrivene obmane, koji radi u

pozadini a da vlasnik računara toga nije svestan. Ovaj softver, nije toliko opasan kao virusi, crvi ili

trojanski konj, ali može da zauzme značajne sistemske resurse, može da obaveštava o aktivnostima

vlasnika računara na internetu i o drugim aktivnostima na računaru (čime se vlasnik bavi, koji softver

koristi, itd.). Jedan od pokazatelje da je softver neželjen je nedostatak programa za deinstalaciju. Ovaj

program sistemski uklanja instalirani softver, u potpunosti.

Tipovi neželjenog softvera su:

reklamni softver (Adware)

špijunski softver (Spyware)

softver za generisanje neželjene pošte (Spamware)

kukiji (cookies).

Većinu neželjenog softvera čini reklamni softver koji pomaže pop-up reklamama da se pojave na

ekranu korisnika. Veoma je čest, jer su istraživanja iz oblasti marketinga pokazala da je jedan od

najuspešnijih metoda reklame preko interneta. Na svakih sto korisnika koji vide takvu reklamu, troje

klikne na nju.

48

Špijunski softver tajno prikuplja lične informacije o korisnicima računara. Postoje dva tipa špijunskog

softvera: Softver koji beleži redosled korišćenja tastature (Keyloggers) i koje internet starnice otvara.

Svrha softvera je krađa lozinki, brojeva kreditnih kartica ili beleženje internet stranica sa ciljem da se

korisniku šalju oglasi. Da bi zaštitile korisnika od ove vrste softvera, kompanije su promenile način

verifikacije, umsto šifre, kucanje znakova koji se vide na ekranu. Da bi zaobišli ovaj sistem odbrane,

napadači koriste softver poznat kao kradljivac ekrana (Screen Scraper), koji koristi kontinuirani „film“

sadržaja ekrana.

Softver za generisanje neželjene pošte, koristi nečiji kompjuter kako bi sa njega slao neželjenu poštu

(spamove), koji obično sadrže reklamni materijal. Softver koristi sve adrese koje postoje na kompjuteru

i izgleda kao da korisnik kompjutera šalje poštu. Spamovi zatrpavaju nečiji mail box i iziskuju dosta

vremena za čišćenje. Mogu biti i opasni kad sa sobom nose viruse ili crve.

Kukiji su male datoteke koje web sajtovi čuvaju na personalnim računarima, privremeno ili stalno. U

većini slučajeva su korisni i bezazleni jer sadrže korisničko ime i šifru, koje korisnik ne mora da otkuca

svaki put kada otvara novu web stranicu, na primer kad želi da kupuje on-line. Prateći kukiji mogu da

se koriste za pravljenje profila korisnika, o tome koje stranice posećuje, koje proizvode naručuje itd.

što se koristi u marketinške svrhe.

Napadi na kontrolu nadzora i prikupljanje podataka (SCADA). Sistem SCADA se sastoji od mnoštva

senzora, glavnog računara i komunikacione struktue. Senzori su povezani sa fizičkom opremom.

Očitavaju podatke o stanju (na primer sigurnosnih ventila ili prekidača) i vrše razna merenja (pritisak,

protik, voltaža, struja). Povezani su na mrežu i svaki ima svju IP adresu. Sistemi SCADA se koriste za

nadzor i kontrolu hemijskih fizičkih i transportnih procesa u rafinerijama nafte, u pogonima vodovoda

i kanalizacije, elektranama i nuklearnim elektranama itd. Ukoliko bi napadač uspeo da upadne u sistem,

dovoljno je da samo prekidom struje izazove katastrofalne posledice. Stručnjaci su mišljenja da su vrlo

male šanse uspešnog napada na ovaj sistem, ali se oni ipak dešavaju. 2002. godine u Australiji je

napadač, nezadovoljan što nije dobio posao u komunalnoj vodovodnoj organizaciji, hakovao kontrolni

sistem kanalizacione pumpe i pustao bujice otpadne vode u reke, parkove i obližnji hotel.

Pomoću Visokotehnološkog terorizma (Cyberterrorisam) i internet ratovanja (Cyberwarfare)

napadači putem interneta koriste ciljani računarski sistem kako bi izazvali štetu u stvarnom fizičkom

svetu najčešće sa političkim ciljevima. Taj proces obuhvata sve od prikupljanja podataka do izvršenja

napada na krucijalne infrastrukture (putem sistema SCADA). Visokotehnološki terorizam obuhvata

pojedince ili grupe, a internet ratovanje i čitave nacije.

Drugi tipovi napada su orijentisani na kontrolu kvaliteta u procesu proizvodnje u kompanijama, kako

bi se proizvodili manjkavi proizvodi bez otkrivanja njihovih nedostataka. Mete napada su često

farmaceutska i auto industrija.

Terorističke grupe su proširile svoje aktivnosti putem interneta, stvarajući sofisticirane video-poruke u

cilju regrutovanja novih članova i prikupljanja novčanih sredstava. Kao odgovor na njihovu aktivnost,

vojska se više ne bavi samo praćenjem, već i napada ovakve sajtove.

49

Pitanja

1. Šta je neželjeni softver? Nabroj tipove neželjenog softvera i objasni ih.

2. Objasni sistem SCADA.

3. Šta je visokotehnološki terorizam i internet ratovanje?

6.3 Zaštita informacionih resursa

Pre nego što ulože novac u primenu kontrole, organizacije moraju da izvrše analizu upravljanja rizikom.

Rizik je verovatnoća da se ugrozi informacioni resurs. Cilj upravljanja rizikom (Risk Menagement) je da

otkrije, kontroliše i što je moguće više smanji uticaj opasnosti.

Upravljanje rizikom podrazumeva tri procesa:

1) analiza rizika,

2) ublažavanje rizika i

3) evaluacija kontrole.

Analiza rizika (Risk Analysis) je proces određivanja vrednosti svih zaštićenih sredstava, procena

verovatnoće da će neko sredstvo biti ugroženo i upoređivanje troškova oporavka ugroženog sredstav

sa troškovima njegove zaštite. Time se omogućava da sistem zaštite informacionih sistema bude

rentabilan, kao i prioritet zaštite sredstava. Zatim organizacija razmatra mere ublažavanja rizika.

Ublažavanje rizika (Risk Mitigation) podrazumeva preduzimanje konkretnih mera protiv rizika.

Ublažavanje rizika ima dve funkcije: (1) primena sistema kontrole koji sprečava pojavu poznate pretnje,

(2) razvoj sredstava za povraćaj informacija uoliko se ta pretnja ostvari.

Uobičajene strategije za ublažavanje rizika su:

Prihvatanje rizika (Risk Acceptance) i nastavak poslovanja bez kontrole i prihvatanje

štete koja se pojavi.

Ograničavanje rizika (Risk Limitation) sprovođenjem kontrole koja smanjuje dejstvo

pretnje.

Prenos rizika (Risk Transference), kojim se obezbeđuje nadoknada eventualne štete

na primer pomoću polisa osiguranja.

Evaluacija kontrole (Controls Evoluations) podrazumeva utvrđivanje nedostatka bezbednosti i

procenu troškova implementacije adekvatnih mera kontrole. Ukoliko su troškovi sprovođenja mera

kontrole veći od vrednosti sredstva koje se štiti, kontrola nije rentabilna.

6.3.1 Kontrola bezbednosti

Da bi zaštitile svoje informatičke resurse, organizacije sprovode kontrolu bezbednosti ili mehanizme

odbrane. Kontrola bezbednosti treba da zaštiti sve komponente informacionog sistema: podatke,

softver, hardver i mrežu. Kontrola treba da obezbedi sprečavanje slučajnih i namernih postupaka koji

mogu da oštete bilo koji segment informacionog sistema, da otkrije probleme u ranoj fazi i da ih

koriguje, da unapređuje oporavak od štete. Najefikasnija mera za postizanje što bolje kontrole je

edukacija i obuka korisnika, čime se postiže podizanje svesti zaposlenih u organizaciji, o suštinskoj

važnosti bezbednosti informacionog sistema.

50

Osnovne vrste kontrole su:

fizička kontrola,

kontrola pristupa

kontrola komunikacija i

kontrola aplikacija.

Fizička kontrola (Psysical Control) sprečava neovlašćena lica da pristupe objektima kompanije, što se

postiže identifikacionim karticama, prisustvom čuvara i sistemom za uzbunu, a može da obuhvata i

razne senzore (za pritisak, temeperaturu, pokret, itd.).

Kontrola pristupa (Access Controls) sprečava neovlašćena lica da koriste resurse informacionog

sistema pomoću utvrđivanja identitea i autorizacije. Na osnovu utvrđenog identiteta (autentifikacija),

vrši se autorizacija kojom se utvrđuje prava i privilegije lica u korišćenju informacionih resursa. Metode

identifikacije mogu biti različite, počev od običnih identifikacionih kartica, zatim pametnih (smart)

kartica sa čipom, biometrijske identifikacije (otisak prsta, skeniranje mrežnjače ili dužice oka, . . .),

lozinke (password). Pod privilegijama se podrazumeva skup operacija računarskog sistema, koje lice

sme da obavlja.

Komunikaciona kontrola (Comunication, Network, Control) treba da omogući bezbedno kretanje

podataka kroz mrežu. Kontrola komunikacija se sastoji od: paketskih filtera, sistema protiv

zlonamernog softvera, sistema za otkrivanje neovlašćenog pristupa, kriptografske zaštite, virtuelne

privatne mreže i sistema za upravljanje slabim tačkama. Jedino sistem za upravljanje slabim tačkama

ima proaktivan pristup, jer pokušava da otkrije slabe tačke mreže i uređaja pre nego što insformacioni

sistem bude ugrožen, dok su svi ostali sistemi aktivni.

Paketski filteri (Firewalls) su sistemi koji sprečavaju da se određeni tip informacija kreće između

nepouzdanih mreža kao što je internet i lokalne mreže kompanije. Oni sprečavaju da korisnici

interneta, neovlašćen pristupe lokalnoj mreži kompanije. Paketski filteri se sastoje od softvera ili

hardvera ili kobinacije jednog i drugog. Za kućnu upotrebu su jednostavniji i sastoje se samo od

softvera, a za kompanije su vrlo složeni. Kompanije obično koriste interni i eksterni paketski filter.

Eksterni paketski filter je orijentisan ka internetu, a interni ka lokalnoj mreži kompanije.

Slika 4. Organizacija sa dva programska filtera i demilitarizovanom zonom

Demilitarizovana zona se nalazi između ova dva paketska filtera i u njoj se nalaze serveri. Poruke koje

stižu preko interneta, prolaze kroz eksterni filter i ukoliko ne predstavlaju pretnju za bezbednost

sistema, prosleđuju se serverima. Serveri takođe obrađuju zahteve za pristup web stranicama i e-pošti.

Sve poruke upućene zaposlenima u kompaniji moraju proći i interni paketski filter, koji ima sopstvena

Eksterni

paketski

filter

SERVERI

Interni

paketski

filter

INTERNET

Korporativni

LAN

Demilitarizovana

zona

51

pravila bezbednosti, pre nego što im se dozvoli pristup lokalnoj mreži kompanije. Kako je opasnost od

virusa i crva velika, kompanije postavljaju paketske filtere i unutar lokalne mreže, kako bi se sprečilo

dalje širenje virusa i crva, ukoliko su uspeli da prođu eksterne i interne paketske filtere.

Sistemi protiv zlonamernog softvera (Anti-Malware Systems) jesu softverski paketi koji pokušavaju

da otkriju i ukolne viruse crve i druge vrste zlonamernog softvera. Najbolji način zaštite računara od

napadača i malicioznog koda, je korišćenje aplikacija napravljenih upravo za te svrhe:

Antivirusni softver

Programi za detekciju špijunskog koda (anti – spyware)

Programi za detekciju trojanaca (anti – Trojan)

Lični firewall (personal firewall)

Sigurnosne zakrpe

Antivirusni softver (Antivirus softver) prepoznaje zlonamerne aplikacije upoređivanjem njihovog koda

s bazom takozvanih antivirusnih definicija. Zbog toga je vrlo važno redovno ažurirati definicije

antivirusnog softvera posećivanjem stranice proizvođača ili korišćenjem automatskog ažuriranja

dostupnog u većini antivirusnih alata (automatic update). Kada antivirusni softver prepozna

zlonamernu aplikaciju koja želi da se aktivira, obično pita korisniku šta da uradi. Tipični ponuđeni

odgovori su "obrisati", "očistiti", "karantin" i "ignorisati". Najčešće je cela datoteka zlonamerna, zbog

čega je opcija "obrisati" najlogičniji izbor. Ako korisnik nije siguran da je datoteka o kojoj se radi

zlonamerna, odnosno postoji opasnost da se obriše nešto što će kasnije trebati, koristi se opcija

"karantin". Ova opcija smešta datoteku na sigurno mesto odakle ne može samostalno da se aktivira, a

kasnije po potrebi se može doći do nje.

Važno je takođe uvek imati uključen samo jedan program za detekciju virusa s aktivnom zaštitom, jer

inače problemi mogu nastati zbog konflikta koji se stvara između više aktivnih programa za detekciju

virusa. Moguće je da će jedan program drugog smatrati nepoželjnim, odnosno malicioznim.

Najpoznatiji antivirusni softveri

1. BitDefender Antivirus Plus 2012

Softver ima nepobedive karakteristike za vrhunsku zaštitu kao što je

klasična odbrana od malicioznog softvera, phishinga, zaštita na

društvenim mrežama i sveobuhvatni update koji osigurava da sistem

bude 100% siguran. Neke od funkcija su novi Virtualized Browser, Rescue

Mode i Scan Dispatcher.

2. Kaspersky Anti-Virus 2012

Kasperski antivirus pruža neverovatnu zaštitu sa navodno 100% uspeha.

Inteligentno skeniranje sistema blokira pretnje pre nego što se približe

sistemu računara. Stalno ažuriranje baze virusa i provera da li je sistem uvek

zaštićen učiniće ovaj antivirus uvek spremnim da se bori protiv svih pretnji sa

interneta. Jedina mana ovog programa je malo veća cena.

52

3. Webroot SecureAnywhere Antivirus 2012

Ovaj antivirus softver je efikasan protiv mnogobrojnih različitih vrsta malwarea i pritom koristi što

manje sistemskih resursa. Skeniranje brzinom svetlosti, mala potrošnja resursa, automatsko ažuriranje

i besplatna tehnička podrška dovodi ovaj antivirus na sami vrh liste.

4. Norton Antivirus 2012

Norton je uvek spreman da se uhvati u koštac sa najnovijim pretnjama na internetu sa izuzetnim

bezbednosnim sistemom, tehničkom podrškom, Norton antivirus 2012 je jedan od najboljih.

5. ESET Nod32 Antivirus 5

Ima naprednu tehnologiju dijagnostičkih alata, istraživačko otkrivanje zlonamernog softvera bez imalo

usporavanja računarskog sistema. Ovaj bezbednosni program pruža stvarno odličnu zaštitu za svoju

cenu.

6. Avira Antivirus Premium

Odličan izbor za klasične internet korisnik bez većih zahteva. Može se preuzeti besplatno ali postoji i

verzija sa više mogućnosti koja se plaća. Ne zauzima previše sistemskih resursa.

Programi za detekciju špijunskog koda (anti – spyware) su još jedan oblik zaštite koji sve više postaje

nužnost, a ne samo dodatak. Takvi programi obično detektuju špijunski (spyware) i reklamni (adware)

kod, ponekad i neke druge oblike malicioznih aplikacija. Sve više ljudi postaje svesno činjenice da obe

vrste parazita mogu naneti veliku štetu, narušiti privatnost i krasti poverljive informacije što može

rezultovati raznim problemima, od krađe identiteta, do finansijske štete.

Antišpijunski softver deluje na sličan način kao i antivirusni softver, prepoznaje unapred ugrađene

definicije poznatih neželjenih aplikacija. Doduše, dok je većina antivirusnog softvera stalno aktivna,

ove aplikacije uglavnom se pokreću na zahtev korisnika. Osim što štite privatnost, ovi alati se brinu i o

zaštiti e-mail adrese od neželjenih poruka (obično su e-mail adrese na računaru prvo što spyware

"ukrade").

Budući da kao i antivirusni softver zahteva stalno ažurne definicije kako bi mogao prepoznati nove

oblike neželjenih aplikacija, potrebno je nove definicije često i redovno preuzimati sa Interneta putem

veb-stranice proizvođača ili ugrađene mogućnosti automatskog ažuriranja.

Programi za detekciju trojanaca (anti – Trojan)

Iako većina programa za detekciju virusa uspešno rešava i dosta

trojanaca, dostupni programi za detekciju trojanskih konja su vrlo

efektivni i čine odličan dodatak zaštiti računara. Korišćenjem i

programa za detekciju virusa i programa za detekciju trojanaca

pokriva se veći deo pretnji i uveliko povećava otpornost sistema na

maliciozni softver. Isto tako, programi za detekciju trojanskih konja

detektuju i zadnja vrata (backdoor) i softver koji beleži redosled

korišćenja tastature (Keyloggers). I za njih važe pravila kao i za sve

ostale, redovno ažuriranje, redovna nadogradnja i redovno

skeniranje računara.

53

Lični zaštitni zid (personal firewall) je aplikacija koja nadzire komunikaciju između računara i mreže.

Njegova uloga je da ograniči tu komunikaciju na onu predviđenu za normalnu upotrebu računara, čime

se postiže zaštita od neovlašćenog pristupa. Lični firewall štiti od pokušaja zlonamernog pristupa

servisima računara u cilju preuzimanja kontrole nad njim. Najčešći oblik takvog pristupa jesu mrežni

crvi koji se na taj način šire. Nakon instalacije na računar, lični firewall nadzire aktivnosti drugih

aplikacija (npr. web-pregledača) i uređaja putem kojih pristupate mreži (npr. modem ili mrežna

kartica).

Kako bi što više pojednostavili podešavanje, proizvođači personalnih firewall-a većinom su se odlučili

da komunikaciju kroz mrežne uređaje podele na računare kojima klijent veruje, i sa kojima deli svoje

resurse (lokalna mreža) i one prema kojima je nepoverljiv (Internet).

S aplikacijama je sličan slučaj: web-pregledaču i e-mail klijentu je dopušteno da slobodno komuniciraju

sa ostalim računarima na internetu, dok aplikaciji čije poreklo nije poznato obično to nije dopušteno.

Takva je aplikacija možda crv koji nastoji da se proširi ili neka aplikacija instalirana bez znanja korisnika

koja želi nekome poslati njegove šifre i druge poverljive podatke.

Nivo sigurnosti koja se postiže aktivnošću firewall-a više je nego dovoljan razlog da mu se pokloni vaše

strpljenja u prvim danima, dok se ne podesi na ispravan način. Mnogi napadi na računar korisnika (ili

čak sa njegovog računara) biće zaustavljeni u korenu.

Sigurnosne zakrpe. Ranjivost je rezultat nesavršenosti neke aplikacije. Otkriva se kroz način kako

aplikacija interpretira korisničke zahteve. Lukav i zlonameran korisnik može formirati zahtev kakav

aplikacija ili neki servis operativnog sistema ne očekuju i na taj način uzrokovati da se odvije neki dotad

nepredviđen sled događaja. U praksi je servis prevaren i dodeljuje korisniku pristup resursima na koje

on ne bi smeo imati prava.

Sigurnosne zakrpe su obično mali instalacijski paketi koje proizvođač operativnog sistema ili neke

aplikacije objavljuje kao reakciju na otkriveni propust. U tom paketu se nalazi ispravljena verzija dela

aplikacije u kojem se nalazi greška, i kod potreban da se staro rešenje zameni novim.

6.4 Preventiva

U većini slučajeva postoji više korisničkih aplikacija za određenu primenu: više različitih web-

pregledača, više e-mail klijenata i slično. Različite aplikacije ne rešavaju iste logičke probleme na isti

način, iako se korisniku čini da se uglavnom ponašaju isto.

Zbog tog različitog pristupa, zlonameran softver je pisan s ciljem napada na najrasprostranjeniju

aplikaciju, tako da neku drugu, sa istom namenom neće oštetiti. Prema tome, upotrebom alternativnih

54

aplikacija u svakodnevnom radu značajno se smanjuje izloženost takvim napadima. Alternativne

aplikacije nisu bez propusta, ali njihovi propusti su manje poznati i korišćeni pri izradi novih virusa,

crva, spywarea i sličnih napadača.

Rezervne kopije podataka (Backup)

Backup je način obezbeđivanja podataka. U osnovi, to je samo kopija najvažnijih, ili svih podataka na

računaru. Podaci se čuvaju na hard diskovima, CD, DVD i ostalim medijima. Rezervni (backup) podaci

se trebaju čuvati na više mesta radi bolje bezbednosti. Takođe moguće je čuvati podatke na nekom

internet serveru. Osim pretnje za bezbednost računara, rezervni podaci su takođe bitni ako se desi

neka prirodna nesreća kao što je zemljotres, požar i tako dalje. Backup je neophodan u slučaju napada

virusa, kada inficirana datoteka ne može da se koristi (mora da se obriše).

Sigurne lozinke

Lozinka je niz znakova koji se koristi za prijavljivanje na računar i pristupanje datotekama, programima,

za pristup elektronskoj pošti (e-mail) i drugim resursima, i ne sme biti predvidiva. Kako bi izbegli

mogućnost da programi dizajnirani za pogađanje lozinke pogode lozinku, ona treba da ima sledeće

osobine:

Dugačka najmanje 8, najviše 257 znakova,

Ne sadrži korisničko ime ili ime kompanije,

Ne sadrži kompletnu reč,

Znatno je drugačija od prethodnih lozinki,

Sadrži znakove iz svake od sledeće četiri kategorije: velika slova, mala slova, brojevi,

ostali simboli sa tastature i razmaci.

Dobra sigurnosna praksa

Treba koristiti i redovno ažurirati sigurnosne alate. Alati smanjuju mogućnosti napada na vaš računar,

čime vas svrstavaju u uži krug dobro zaštićenih korisnika. Ne postoji savršeno zaštićen računar, no uz

malo truda vaš će biti manje privlačan potencijalnom napadaču. Kako je Microsoftov Internet Explorer

najrašireniji web-pregledač, većina zlonamernog koda pisana je upravo s namerom iskorištavanja

njegovih propusta. Korištenjem Mozilla Firefox ili nekog drugog alternativnog web-pregledača uveliko

smanjujete mogućnost zloupotrebe vašeg računara. Takođe, bi na svom računari trebalo instalirati:

antivirus, firewall, anti-spyware i alternativni web-pregledač kao što je Mozilla Firefox ili Opera.

Pitanja

1. Šta podrazumeva upravljanje rizikom? Objasni procese upravljanja rizikom.

2. Koje su osnovne vrste kontrole bezbednosti? Objasni ih.

3. Šta su Paketski filteri? Objasni.

4. Šta je sistem protiv zlonamernog softvera, i koje vrste aplikacija ga čine?

5. Šta je antivirusni softver? Navedi najoznatije.

6. Šta je lični zaštitni zid i kako funkcioniše?

7. Šta su sigurnosne zakrpe? Objasni.

8. Šta podrazumeva prevetiva bezbednosti informacionih resursa?

9. Koje su karakteristike sigurne lozinke?

10. Šta je dobra sigurnosna praksa?